"Sve su ljubavi sretne na isti način, a nesretne na svoj."



L.N.Tolstoj, Ana Karenjina

Gugl podseća da je na današnji dan rodjen Tolstoj


Globalni internet pretraživač Gugl danas na ulaznoj strani podseća da je slavni
ruski pisac Lav Nikolajevič Tolstoj rodjen pre tačno 186 godina. 



Tolstoj (1828-1910) je autor romana Rat i mir i Ana Karenjina, pisao je i eseje,
književne kritike... idejama otpora uticao je na kasnije istorijske nosioce Martina
Lutera Kinga i Gandija.
 


On je u medjunarodnoj anketi, pre nekoliko godina, proglašen za najboljeg svetskog
pisca u poslednja dva veka.
 
Pisao je i o srpskoj istoriji, posebno u vreme Osmanlijskog carstva, a njegovi unuci
Ilija i Vladimir emigrirali su u Srbiju nakon Oktobarske revolucije.
 
Jednog od književnih junaka "Ane Karenjine" grofa Vronskog "poslao je da umre u Srbiji".
 
Naime, insipracija za lik Vronskog, pukovnik ruske vojske Nikolaj Rajevski poginuo je
u Srpsko-turskom ratu avgusta 1876. u Adrovcu kod Aleksinca.

blic.rs

Lav Nikolajevič Tolstoj: Krojcerova sonata




Radio drama je akustična dramatizacija nekog događaja. Tvorci se oslanjaju isključivo na dijalog, muziku i zvučne efekte kako bi dočarali slušaocu atmosferu, likove i priču. Do kraja četrdesetih radio drama je bila vodeća forma popularne zabave. Ali, sa pojavom televizije izgubila je veliki deo svojih slušalaca, povukla se u zapećak, i u mnogim zemljama nikada nije uspela da povrati publiku. Sada nam internet pruža mogućnost da se vratimo ovoj formi. U pojedinim zemljama ovakva forma je i dalje popularna te se snimaju nove audio drame, a mogu se naći u prodaji na CD-ima, kasetama, podkastima, ali i u svakodnevnom radio programu
U svom dugom i često burnom braku s Lavom Tolstojem, Sofija Andrejevna Tolstoj istrpela je svašta, ali se „Krojcerova sonata“ smatra naročitom kaznom. Objavljena 1889. priča donosi Tolstojeve sve radikalnije stavove o seksualnoj vezi i braku, kroz mahniti monolog pripovedača koji, u nastupu ljubomore i gađenja, ubija svoju ženu.
U svom dnevniku Sofija je tada zapisala: „Ne znam ni kako su ni zašto svi povezali ’Krojcerovu sonatu’ s našim bračnim životom, ali to se desilo.“ Sažaljevaju je članovi Tolstojevog porodičnog kruga pa i sam car, požalila se. „Ali ne samo drugi ljudi“, dodala je. „I ja u svom srcu znam da je ova priča usmerena protiv mene, da se strašno ogrešila o mene, ponizila me u očima sveta i uništila poslednje tragove ljubavi među nama.“
Uverena da je priča „netačna u svemu što ima veze sa iskustvom mlade žene“, Sofija je napisala dve novele kako bi izložila sopstvene stavove – „Čija krivica?“ i „Pesma bez reči“– koje su tavorile u arhivima Tolstojevog muzeja sve dok nedavno nisu ponovo otkrivene i štampane u Rusiji. Majkl R. Kac, penzionisani profesor Ruskih i istočnoevropskih studija na Midlberi koledžu, preveo je obe priče na engleski i objavio ih u zbirci „Varijacije na Krojcerovu sonatu“ (Yale University Press), kao doprinos brojnim novijim delima koja osvetljavaju pravu ličnost Tolstojeve žene.




e-novine.com

"Ne postoji veličina gdje ne postoji jednostavnost, dobrota i istina."

"Ukoliko ima toliko ljudi, toliko umova, sigurno je da postoji isto toliko srca i vrsta ljubavi"

"Istina, kao i zlato, se ne dobija njenim rastom, nego pranjem i odstranjivanjem svega onoga što nije zlato!

Tri isposnika

Vladika iz grada Arhangelska putovao je brodom u Solovecki. Tim istim brodom putovali su bogomoljci Božjim ugodnicima. Vetar je bio povoljan, vreme vedro, nigde nije bilo talasa. Bogomoljci – od kojih su neki ležali, neki jeli, neki sedeli u grupicama – razgovarali su jedan s drugim. I vladika je izašao na palubu, šetao je tamo-amo po mostu. Dođe vladika do pramca, vidi, okupila se grupica ljudi. Omanji čovek pokazivao je rukom nešto prema moru i govorio, a ljudi su slušali. Vladika zastade i pogleda tamo kud je pokazivao čovek: ništa se nije videlo, samo se more presijavalo na suncu. Priđe bliže i stade slušati. Opazi čovek vladiku, skide kapu i ućuta. I ostali opaziše vladiku i poskidaše kape u znak poštovanja.
- Ne snebivajte se, braćo – reče vladika – i ja sam prišao da čujem šta priča ovaj čestiti čovek.
- Ta eto priča nam ribar o isposnicima – reče jedan odvažniji trgovac.
- O kakvim isposnicima? – upita vladika, dođe do ograde palube i sede na sanduk. – Ispričaj da i ja čujam. Šta si pokazivao?
- Ma eno nazire se ostrvce – reče čovek i pokaza napred na desnu stranu. – Na onom ostrvcu žive isposnici, spasavaju svoje duše.
- Gde je ostrvce? – upita vladika
- Budite tako ljubazni i gledajte u pravcu moje ruke. Vidite oblačić, malo ulevo od njega vidi se kao neka pruga.
Vladika je gledao, gledao, mreškala se voda na suncu, ali njegove neprivikle oči nisu mogle ništa da vide.
- Ne vidim – reče. – Pa kakvi to isposnici žive na tom ostrvcetu?
- Božiji ljudi – odgovori seljak. – Odavno sam čuo za njih, ali mi se nije pružila prilika da ih vidim, tek sam ih prošle godine video.
I ribar ispriča kako je bio krenuo da lovi ribu, kako ga je struja odnela do tog ostrva i nije znao gde se nalazi. Ujutru je krenuo da izvidi gde se nalazi, naišao na zemunicu i ugledao kraj zemunice jednog isposnika, a tada su se pojavila još dvojica; nahranili su ga i osušili mu odelo i pomogli mu da popravi čamac.
- Kako izgledaju? – upita vladika.
- Jedan je malenak, poguren, u dubokoj starosti, u oveštaloj rizi, biće da ima preko sto godina, seda brada počela vać da se linja, i neprestano se osmehuje i ozaren je kao anđeo nebeski. Drugi je viši rastom, isto tako star, u pohabanom kaftanu, široka seda požutela brada, a čovek jak: prevrnu moj čamac kao čabar, ne stigoh ni da mu pomognem – a i on je isto tako ozaren. A treći je visok, brada mu je do kolena i bela kao sneg, a on smrknut, obrve mu se nadnele nad oči i na sebi nema ničega, samo je opasan rogožinom.
- O čemu si razgovarao sa njima? – upita vladika.
- Mahom su ćutke radili, malo su razgovarali jedan s drugim. Pogleda li jedan, onaj drugi već razume. Stadoh pripitivati visokog, žive li odavno ovde. Namršti se on, promrmlja nešto kao da se ljuti, a onaj starac odmah ga uhvati za ruku, osmehnu se – i visoki se smiri. Starina samo reče “spasi nas” i osmehnu se.
Dok je seljak govorio, brod se sve više približavao ostrvu.
- Evo, sada se sasvim dobro vidi – reče trgovac. – Budite tako ljubazni i pogledajte, vaše preosveštensvo – reče on, pokazujući.
Vladika se zagleda. I zaista, ugleda prvu prugu – ostrvce. Gledao je vladika, gledao, pa krenu prema krmi, dođe do krmara.
- Kakvo se to ostrvce – veli – vidi tamo?
- Nekakvo bezimeno. Mnogo ih je tu.
- Je li tačno – veli – da tamo starci žive isposničkim životom?
- Priča se, vaše preosveštenstvo, ali ja ne znam da li je to istina. Ribari su ih, vele, videli. Ali, bogme, i oni naprazno blebeću.
- Želeo bih da se iskrcam na ostrvo da vidim isposnike – reče vladika. – Može li se to nekako?
- Brodom se ne može prići – reče krmar. – Čamcem bi se moglo, ali treba pitati kapetana.
Pozvaše kapetana.
- Želeo bih da vidim te isposnike – reče vladika. – Da li biste mogli da me prebacite?
Kapetan ga stade odvraćati: - Svakako da bismo mogli, ali ćemo se dugo zadržati, i ako mi je dopušteno da primetim, vaše preosveštenstvo, nemate ih rašta videti. Ljudi su mi pričali da su ti starci koji tamo žive užasno glupi, ništa ne shvataju i ništa ne umeju ni da kažu, kao kakve morske ribe.
- Ali ja bih da ih vidim – reče vladika. – Platiću vam za trud, odvezite me.
Drugog izlaza nije bilo, kapetan izdade naredbu, mornari upraviše jedra na drugu stranu. Krmar okrenu brod, zaploviše prema ostrvu. Iznesoše vladiki stolicu na pramac. On sede i zagleda se. Svi se ljudi okupiše na pramcu, svi gledahu prema ostrvu. I oni koji su imali oštriji vid, već su videli stene na ostrvu i pokazivali zemunicu. A jedan je čak razaznao i tri isposnika. Iznese kapetan dvogled, pogleda kroz njega, pruži ga vladici. ”Zaista”, veli on, ”tamo na obali, desno od velike stene, stoje tri čoveka”.
Pogleda vladika kroz dvogled, upravi ga na tu stranu, stvarno, stoje trojica: jedan visok, drugi manju, a treći sasvim mali: stoje na obali, drže se za ruke.
Kapetan priđe vladici. – Ovde, vaše preosveštenstvo, brod mora da stane. Ako vam je po volji, izvolite se odavde prebaciti čamcem, a mi ćemo se usidriti.
Istog časa odmotaše uže, oboriše sidro, spustiše jedra – brod se trže, zaljulja. Spustiše čamac, uskočiše veslači, a vladika siđe niz lestvice. Ukrca se vladika u čamac, sede na klupicu, prihvatiše se mornari vesala, zaploviše prema ostrvu. Doploviše u tren oka. Vide, stoje tri isposnika: visoki, - go, opasan rogožinom, manji – u pohabanm kaftanu, i pogrbljeni starac – u staroj rizi; stoje sva trojica, drže se za ruke.
Pristadoše veslači uz obalu, čakljom privukoše čamac obali. Izađe vladika.
Pokloniše mu se isposnici, on ih blagoslovi, a oni se još dublje pokloniše. I vladika im poče govoriti.
- Slušao sam – veli – da vi, Božiji starci, vodite ovde isposnički život, molite se za ljude Hristu-Bogu, a ja sam eto, po milosti Božijoj, nedostojni sluga Hristov, kome je naloženo da se stara o Njegovom krotkom stadu; te sam želeo da i vas, sluge Božije, vidim i da vas, ako mogu, poučim.
Isposnici ćute, osmehuju se, pogledaju jedan drugog.
- Recite mi kako vodite isposnički život i kako služite Bogu – reče vladika.
Uzdahnu srednji isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu; namršti se visoki isposnik i pogleda u najstarijeg, u starinu. I osmehnu se najstariji, starina, i reče: ”Ne znamo mi, slugo Božiji, služiti Bogu, samo sebi služimo, sebe hranimo”.
- Kako se vi molite Bogu? – upita vladika.
I starina reče. ”Ovako se molimo: trojica vas, trojicu nas spasite”.
I samo što starac isposnik to reče, sva tri isposnika podigoše oči prema nebu i sva trojica rekoše: ”Trojica vas, trojicu nas spasite”.
Nasmeja se vladika i reče:
- To ste vi čuli za Svetu Trojicu, ali se ne molite kako valja. Dopali ste mi se, Božji starci, vidim da želite ugoditi Bogu, ali vi ne znate kako da služite. Ne treba se tako moliti, već me slušajte, naučiću vas. Neću vas učiti po svom nahođenju, već ću vas naučiti iz Svetog pisma, onako kako je Bog naložio svim ljudima da mu se mole.
I poče vladika isposnicima tumačiti kako je Bog sebe otkrio ljudima; protumači im za Boga Oca, Boga Sina i Boga Svetog Duha i reče:
- Bog sin je sišao na Zemlju da spase ljude i naučio je sve kako da se mole. Slušajte i govorite za mnom.
I stade im vladika govoriti “Oče naš”. I ponovi jedan isposnik “Oče naš”, ponovo drugi isposnik “Oče naš”, ponovi treći “Oče naš”. – Iže jesi na nebjeseh. Ponoviše isposnici: “Iže jesi na nebjeseh”. Ali se smete srednji isposnik, ne reče tačno; ne izgovori dobro ni visoki, goli, usta su mu bila obrasla brkovima, te nije mogao izgovarati čisto: nerazgovetno promrmlja i treći, bezubi isposnik.
Vladika ponovi još jednom, i isposnici ponoviše još jednom. I sede vladika na kamen, a isposnici stadoše kraj njega, i gledahu mu u usta, i ponavljahu za njim, dok je govorio. I sve do večeri zadrža se vladika s njima: i deset, i dvadeset, i sto puta ponavljao je jednu reč, a isposnici su ponavljali za njim. Oni su grešili, on ih je ispravljao i nagonio da ponovo ponavljaju iz početka.
I ne napusti vladika isposnike sve dok nisu naučili molitvu Gospodnju. Očitaše je oni ponavljajući za njim i očitaše je sami. Najpre je naučio srednji starac i izgovorio celu. I vladika je tražio da još jedanput, i još jedanput kaže, i on ponovi još jednom, i druga dvojica su ponovila celu molitvu.
Već je počeo da se smrkava, Mesec se stade pomaljati iza mora, kad vladika ustade da krene na brod. Oprosti se vladika od isposnika, oni padoše pred njim na kolena. On ih podiže i redom ih izljubi, naloži im da se mole kako ih je naučio, sede u čamac i zaploviše prema brodu.
I plovio je vladika prema brodu, slušao je kako isposnici u tri glasa ponavljaju molitvu Gospodnju. Stadoše se primicati brodu, nisu više čuli glasove isposnika, već su ih samo videli pri mesečini: stoje na obali, na onom istom mestu, tri isposnika – onaj manji u sredini, a visoki sa desne, srednji sa leve strane. Doveze se vladika do broda, pope se na palubu, digoše sidro, razapeše jedra, vetar ih nape, pokrenu brod i oni zaploviše. Dođe vladika na krmu, sede tamo i jednako gledaše prema ostrvcetu. Isposnici su se u početku videli, zatim su iščezli iz vida, naziralo se samo ostrvce, zatim je i ostrvce iščezlo, samo je more treperilo pri sjaju Meseca.
Bogomoljci legoše da spavaju i na palubi se sve primiri. Vladici se, međutim, nije spavalo, sedeo je sam na krmi, gledao more, tamo gde je iščezlo ostrvce, i razmišljao o dobrim isposnicima. Mislio je na to kako su se oni radovali što ih je naučio molitvi, i zahvaljivao se Bogu za to što ga je uputio da pomogne Božijim isposnicima, da ih nauči Božijoj reči.
Sedeo je tako vladika, razmišljao, gledao more, gledao u onom pravcu gde je iščezlo ostrvce. I svetluca mu nešto pred očima – čas ovde, čas onde, svetluca svetlost na talasima. Najednom, opazi, blista se i belasa nešto u snopu mesečine: belasa se ili galeb ili jedro na čamcu. “Čamac”, pomisli, “na jedrima juri za nama. Brzo će nas stići. Bio je daleko, daleko, a sada se već vidi sasvim blizu. Ali, da je čamac, nije čamac, na jedro ne liči. A nešto juri za nama i sustiže nas”. I vladika nikako da razazna šta je to: da je čamac, nije čamac, da je ptica, nije ptica, da je riba, nije riba. Na čoveka liči, prilično je veliko, ali otkud čovek na sred mora. Ustade vladika, priđe krmaru:
- Pogledaj, - veli – šta je to?
- Šta je to, rođeni moj? Šta je to? – upita vladika, a već i sam vidi, jure po moru isposnici, bele se i belasaju njihove sede brade, i kao da stoje, približavaju se brodu.
Obrnu se krmar, prepade se, ostavi kormilo i povika prodornim glasom:
- Gospode! Isposnici jure za nama po moru, kao da idu po zemlji! – Čuše ljudi, ustadoše, pojuriše svi prema krmi. Svi videše: jure isposnici, drže se za ruke – oba krajnja mašu rukom, daju im znak da stanu. Sva trojica jure po vodi kao po suvom, a ne miču nogama.
Ne stigoše mornari da zaustave brod, a isposnici već stigoše, priđoše uz sam bok broda, podigoše glave i progovoriše u jedan glas:
- Zaboravili smo, slugo Božiji, zaboravili smo tvoj nauk. Dok smo ponavljali – pamtili smo, samo što smo prestali da ponavljamo, promače nam jedna reč – zaboravismo, sve se rasprši. Sve smo zaboravili, nauči nas opet.
Prekrsti se vladika, naže se prema isposnicima i reče:
- Uslišiće Bog vašu molitvu, starci Božiji. Nemam vas čemu učiti. Molite se za nas grešne.
I vladika se pokloni isposnicima do zemlje. I zastadoše isposnici, okrenuše se, krenuše morem natrag. Sve do jutra videla se svetlost na onoj strani na koju su otišli.


Lav Nikolajevič Tolstoj

Lav Tolstoj ispred svoje kuće u Jasnoj Poljani, 1908.
Prva kolor fotografija ikada snimljena u Rusiji

" Njena nemoc u borbi pojacala se jos i time sto nije imala na sta da se osloni.Njem velikosvetski zivot sa svojom povrsnoscu i lazi bio joj je odvratan.Majku nije volela, otac ju je, kako joj se cinilo, bio odgurnuo;ona strasno zelela pravi zivot  a ne igre zivota, i u ljubavi i u savrsenoj zenskoj ljubavi prema coveku , ona je naslucivala taj zivot.I strasna, zdrava priroda vukla ju je tamo.I taj zivot predstavljao joj se u njemu, u njegovoj snaznoj pojavi, u njegovoj plavookoj glavi, i belim uzdignutim brkovima, ispod kojih je blistao primamnjiv, lak osmeh.U tome je ona gledala obecanje neceg najlepes na svetu."

" Sta sam sanjao .."

Tolstoj je umjetnik i filozof koji kroz književnost izražava misao. I to je ono najbolje što je ostavio
čovječanstvu – velika umjetnička djela, a njihova je veličina u iskrenosti misli koju nose. Uvijek
u potrazi za istinom, ma što god značilo izreći je – on sve stvari naziva njihovim imenom:
Junak moje pripovijesti, koga ljubim svim silama duše, koga sam nastojao u svoj njegovoj
ljepoti prikazati i koji je uvijek krasan u prošlosti, u sadašnjosti i budućnosti, jest – istina.

Ivan Majcen

Iz pripovetke " Prepad ":

" Trpati se tamo gde te ne traze ne znaci biti hrabar "

Iz ugla Sofije Tolstoj






U svom dugom i često burnom braku s Lavom Tolstojem, Sofija Andrejevna Tolstoj
 istrpela je svašta, ali se „Krojcerova sonata“ smatra naročitom kaznom. Objavljena 
1889. priča donosi Tolstojeve sve radikalnije stavove o seksualnoj vezi i braku, kroz 
mahniti monolog pripovedača koji, u nastupu ljubomore i gađenja, ubija svoju ženu.

„Ne znam ni kako su ni zašto svi povezali ’Krojcerovu sonatu’ s našim bračnim životom,
ali to se desilo.“

„Ali ne samo drugi ljudi“, dodala je. „I ja u svom srcu znam da je ova priča usmerena
protiv mene, da se strašno ogrešila o mene, ponizila me u očima sveta i uništila poslednje
tragove ljubavi među nama.“

Veoma zanimljiv tekst, objavljen u e - casopisu pulse.rs 
( preneto sa Pescanika )

William Grimes, The New York Times, 19.08.2014.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 26.08.2014.

" Ne moze se biti samo delimicno dobar "

"Ukoliko ima toliko ljudi, toliko umova, sigurno je da postoji isto toliko srca i vrsta ljubavi."

"Vlada je udruženje ljudi koji čine nasilje nad nama ostalima."

„Ljubav je život. Sve što razumem, razumem samo zato što volim.“
„Sve srećne porodice liče jednu na drugu, svaka nesrećna porodica je nesrećna na svoj način.“
„Ali sada će sve biti drugačije. Besmislica je verovati da to život neće dozvoliti, da to prošlost neće dozvoliti. Moram da se borim za bolji život, za daleko bolji život!“
„Uobraženost nije u skladu sa razumevanjem.“
„Svi misle o promeni sveta, ali niko ne misli o promeni samoga sebe.“

...“Bože moj, kad bi on bio ovde, ne bih ja onako
kao pre, s nekom glupom stidljivošću od nečega, nego bih ga, na nov
način, prosto zagrlila, privila se uz njega, naterala ga da gleda u mene
onim željnim, radoznalim očima, kojima me je tako često gledao, a potom
bih ga naterala da se smeje, kao što se smejao onda, i oči njegove –
kako vidim te oči!“ – mislila je Nataša. – „A šta je meni stalo do
njegovog oca i sestre: ja volim njega samog, njega, njega sa onim licem i
očima, s njegovim osmehom, muškim i ujedno detinjskim...Ne, bolje da ne
mislim o njemu, da ne mislim, da zaboravim, sasvim da zaboravim ono
vreme. Ja neću izdržati ovo čekanje, sad ću zaplakati.“ – i ona se
ukloni od ogledala, savlađujući se da ne zaplače. – „A kako može Sonja
tako jednoliko, tako spokojno da voli Nikoljenku i da čeka tako dugo i
strpljivo!“ – pomisli ona gledajući u Sonju koja uđe takođe obučena, s
lepezom u ruci. – „Ne, ona je sasvim drugačija. Ja ne mogu!“...“

Lav Nikolajevič Tolstoj, „Rat i mir“

Pisac, esejista i najveći ruski realista poznat je po svoja dva najveća dela, "Ana Karenjina" i "Rat i mir". Brojne njegove rečenice prepoznatljive su širom sveta.
Na sam pomen njegovog imena mnogima na pamet padnu neke od njegovih rečenica. Ovo su neke od najlepših misli i izreka Lava Tolstoja:

Ako jeste: koliko glava – toliko umova, onda: koliko je srdaca – toliko je vrsta ljubavi.
Bojimo se samo onoga što volimo.
Često čujemo kako mladost kaže: ne želim da živim razumom drugoga, hoću da razmislim sam. A čemu razmišljati o onome što je poznato. Uzmi ono što je gotovo i idi dalje. U tome je snaga čovječanstva.
Jedini način da ljubav čoveku ne smeta jeste da se oženi.
Mozak besposlenog čoveka je omiljeno prebivalište đavolovo.
Zadovoljstva bogataša stvaraju se suzama siromaha.
Zloba ljudska uvijek polazi od nemoći.
Znanje je tek onda znanje kad je stečeno naporom vlastite misli, a ne pamćenjem.
Dosada – želja za željom.
Pravi život se živi kada se dešavaju male promene.

Izvor Srbija danas

Lav Tolstoj i tenis

Gerald Marzorati napisao je tekst, nedavno objavljen na sajtu magazina The New Yorker, o Tolstojevoj odluci da počne da igra tenis. Evo odlomka o tome:
„What brought Tolstoy to tennis so late in his life? Or, better, what brought him around to the game? When he was in his forties, he thought tennis was a faddish luxury, a pastime of the new rich, something imported, inauthentic – a child’s game enthused about by well-to-do grownups who refused to grow up. We know this from Part 6, Chapter 22, of Anna Karenina, which he was writing in the eighteen-seventies, when the modern game of ‘lawn tennis’ was developed and patented by Major Walter Clapton Wingfield, a British Army officer.“
Autor u tekstu pominje i scenu koja se pojavljuje u romanu Ana Karenjina, a koju je kasnije i Nabokov komentarisao. Upitanju je igra tenisa koju posmatra Doli, gošća Ane i Vronskog.
„After a formal dinner party that tires and deflates Dolly – who in this chapter, a reader presumes, embodies Tolstoy’s own point of view – the guests stroll to the tennis court and begin to play. Before long, it is mostly the men who are playing: running, laughing, shouting, perspiring in their frock coats. Nabokov, who loved tennis and loved Tolstoy, and who was perhaps the greatest reader of Anna Karenina, wrote in a note that I found buried in the manuscript of his Lectures on Russian Literature: ‘Now comes a nice detail: the men with the ladies’ permission took their coats off and played in their shirt sleeves.’ Watching them, Dolly senses her mood darkening. The ‘unnaturalness of grown-ups when they play at a children’s game by themselves, without children’, has made her unhappy. And the tennis gets her to thinking that the players she’s watching are players off the court, too – that Vronsky and his friends are new types, modern bourgeois strivers who are in all aspects of their lives ‘actors’, and for whom all settings are essentially ‘theatre’. You’d think, from all this, that Tolstoy despised tennis and all he thought it represented.“
Izvor: The New Yorker
Fotografija: Lav Tolstoj igra tenis, kraj 19. veka.