Fridrih Niče
KRITIKA RELIGIJE
Ja ću tražiti da se vrati čoveku kao njegova svojina i njegova tvorevina sva lepota i uzvišenost koju smo
pozajmili stvarnom i zamišljenom svetu:kao njegova najlepša apologija.Čovek kao pesnik,kao mislilac,kao bog,kao ljubav,kao moć.O,da kraljevske darežljivosti kojom je obasuo stvari da bi sebe osiromašio i osetio se bedan! Dosada je bila njegova najveća nesebičnost,što se divio i klanjao se i molio se i znao da od sebe sakrije,da je on bio taj koji je stvorio ono cemu se divio.
135
O poreklu religije:-kao što neobrazovan čovek danas veruje da je njegova ljutina razlog što se ljuti,da je njegov um uzrok njegove misli a duša njegovih osećanja, jednom rečju,kao što se masa psiholoških bića nepromišljeno postavlja kao uzrok:tako je čovek u još naivnije doba iste pojave objašnjavao pomoću ličnih bića.Duševna stanja koja su mu se činila neobična,nadmoćna i zanosna,on je sebi tumačio kao napast i mađiju neke ličnosti.(Tako hrišćanin,najdetinjastiji i najnazadniji tip čoveka u današnje doba,vezuje nadu,mir i osećanje "iskupljenja" za psihološko nadahnuće božje:njemu,koji je po prirodi stradalnik i uznemiren,stanja sreće,mira i predanosti čine se strana i kao da im treba objašnjenja.)...Izvesno se stanje konkretizira u jednu ličnost:pa se onda tvrdi da je ta ličnost uzrok toga stanja kada ono koga snadje.Drugim rečima:u psihološkom pojmu Boga,izvesno se stanje personificira kao uzrok,da bi moglo biti posledica.
Psihološka logika je sledeća:kada osećanje moći odjednom obuzme čoveka,sto je slučaj kod svih velikih strasti:u njemu se javlja sumnja u pogledu njegove sopstvene ličnosti,on se ne usuđuje da misli na sebe kao na uzrok toga neobicnog osećanja-nego određuje neku jaču ličnost,neko božanstvo za ovaj slučaj.
(str.88.)Ukratko rečeno:poreklo religije leži u krajnjim osećanjima moći,koja kao strana obuzimaju iznenada čoveka:i kao što bolesnik,koji oseća da mu je druga noga neobično teška zaključuje da mu neko drugi sedi na nozi,tako dovitljivi religiozni čovek,deli sebe na više ličnosti.Religija je primer "promene ličnosti".Neka vrsta straha i osećanja užasa pred samim sobom...Ali je tako isto i osećanje neumerenoga zanosa i ushićenja.Medju bolesnicima,osećanje zdravlja dovoljno je da probudi veru u bliskost božju.
136
Rudimentarna psihologija religioznoga čoveka:-Sve su promene posledice;sve su posledica dejstva bolje(nedostaje pojam "priroda","prirodni zakon");sve posledice moraju imati uzročnika.Rudimentarna psihologija:Čovek je sam uzrok samo onda kad zna da je nesto hteo.
Rezultat:stanja moći nameću čoveku osećanje,da im on nije uzrok,da nije odgovoran za njih;ona dolaze iako ih on nije hteo:prema tome,mi smo njihovi prauzrokovači:-volja koja nije slobodna(to jest svest o promeni kod nas koju mi nismo hteli)zahteva tuđu volju.
Zaključak:čovek se nije usuđivao da sebi pripiše svoja jaka i neobična raspoloženja,nego ih je uvek shvatao kao "pasivna",kao "nametnuta" spolja:religija je proizvod sumnje u jedinstvo ličnosti:-ukoliko je čovek sve veliko i jako pojmio kao natčovečansko,kao nešto što dolazi van njega,utoliko se čovek umanjio-on je rastavio dve strane,jednu vrlo jadnu i slabačku i jednu vrlo jaku i neobičnu,u dve sfere,pa prvu nazvao "čovek", a drugu "Bog".
On je u svemu ostao takav;u vremenu moralne idiosinkrazije on svoja visoka i uzvišena moralna stanja nije tumačio kao plod svoje volje,kao "delo" ličnosti.Cak i hrišćanin deli svoju ličnost u dva dela,jedan sićušan i slab,koji naziva čovek,a drugi koji naziva Bog(iskupitelj,spasitelj).
Religija je unizila pojam "čovek",njen krajnji zaključak je da je sve dobro,veliko,istinito natčovečansko,i da se daruje samo kao milost božja...
Fridrih Niče,Volja za moć,Dereta,Beograd,2003.
Ned 4 Mar - 23:33
