ŽAK PREVER
(1900-1977)

4. februara 1900. rodio se u Nejiu, pariskom predgrađu na obali Sene, Žak Prever, pesnik, nadrealista. Bio je učenik slobodne škole "Andre Amon". Obožavao je slobodu i glorifikovao duh pobune i revolta. Bio je blizak sa nadrealistima, ali je odbio da se pridruži Komunističkoj Partiji sa Andre Bretonom, koga je ismejao u "Mort d'un monsieur". Bio je i talentovan scenarista. 1925. ženi se prijateljicom iz detinjstva Simonom Dijen. Od smrti Viktora Igoa, od osamdesetih godina prošlog veka, Francuska nije imala svoga istinski narodnog pesnika, pesnika čije će delo podjednako voleti i rafinovani ljubitelji poezije i ljudi skromna obrazovanja. Dobila ga je u Žaku Preveru. Bio je majstor reči. Iako se uglavnom negativno odnosio prema religiji, tradiciji, autoritetima i konvencijama, Preverova poezija je, kao retko koja poezija našeg vremena, puna iskrene vere u ljudsku toplinu i solidarnost, katkad gotovo detinjski puna poverenja u ljude, u ljubav.

Preverova poezija je,nema sumnje, snažno uticala i na francusku šansonu. Gajio je veliku ljubav prema slikarstvu, i to modernom slikarstvu te je Pikasu posvetio dve velike pesme. Na kraju krajeva, Prever nas svojom poezijom uči da volimo. Umire 11. aprila 1977 u mestu Omonvil-la-Ptit, u Normandiji.

Tamničareva pesma

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojim nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Sačuvaću večno
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih grudi izvajanih ljubavlju

UVELO LIŠĆE


Želela bih da se uvek sećam
Srećnih dana naše ljubavi
Tada je život bio mnogo lepši
I sunce blistavije bilo no danas
Uvelo lišće slaže se po zemlji
A ja te još nisam zaboravila
Uvelo lišće slaže se po zemlji
Ko naša tuga i uspomene
Hladni vetar odnosi ih
Zajedno sve u noć zaborava
A vidiš nisam zaboravila
Pesmu koju si mi pevao
Ta pesma je bila slična nama
I tebi koji si me voleo
I meni koja sam te volela
Živeli smo zajedno
Ti koji si me voleo
I ja koja sam te volela
Ali život razdvaja one
One koji su se mnogo voleli
O sasvim polako i bez šuma
More briše tragove po pesku
Koraka razišlih se ljubavnika.

BAŠTA

Hiljade i hiljade godina
Ne bi bilo dovoljno
Da se opiše
Kratki sekund večnosti
U kome si me ti poljubila
U kome sam te ja poljubio
Jednoga zimskog praskozorja
U Parku Monsuri u Parizu
U Parizu
Na zemlji
Na zemlji koja je zvezda

Da se načini portret jedne ptice

Pre svega naslikati kavez
sa otvorenim vratima
naslikati zatim nešto lepo
nešto prosto
nešto divno
nešto korisno…
A potom za pticu
postaviti platno uz neko drvo
u nekoj bašti
u nekom gaju
u nekoj šumi
i sakriti se iza drveta
ne govoreći ništa
i bez ijednog pokreta
Neki put ptica doleti brzo
a mogu proći i duge godine
pre nego što se reši da dođe
Ali ne obeshrabrivati se
već čekati uporno
čekati ako treba i godinama
tu brzinu ili lagodnost dolaska ptice
pošto to nema nikakve veze
sa uspehom slike
A kad ptica dođe
ako dođe
u najvećoj tišini
sačekti da ptica uđe u kavez
pa kad je ušla
zatvoriti tiho vrata kičicom
a zatim
izbrisati jednu po jednu sve prečage
pazeći dobro da se ne dodirne
ni za jedno perce ptice
Zatim načiniti portre drveta
izabravši najlepšu od njegovih grana
za pticu
Naslikati zatim zeleno lišće
svežinu vetra
sunčanu prašinu
šum životinja i trave u vrelini leta
Najzad sačekati da ptica reši da peva
Ako ptica ne zapeva
loš je znak
znak da je rđava slika
a ako peva dobar je znak
znak da se može slika potpisati
Tad iščupajte sasvim lagano
jedno pero iz krila ptice
i ispisite svoje ime u uglu platna.

POLJUBI ME

Desilo se to u kvartu grada svetlosti
gde je zagushljivo i gde je uvek tama.
Zimi kao i leti tamo je uvek zima.
Ona je stajala na stepenicama
On pored nje
Ona pored njega
Noc je i bilo je snega
Osecao se sumpor
To su poslepodne ubijali stenice
Ona mu je govorila:
Ovde je mrak nedostaje mi zrak
Zimi kao i leti ovde je uvek zima
I Bozje Sunce ovamo ne dolazi
Valjda posla ima u boljim kvartovima
Zagrli me cvrsto...
Poljubi me...
Ljubi me dugo...
Ljubi me...
Kasnije bice prekasno za nas
Nash zivot to je danas
Ovde se umire od svega
I od toplote i od hladnoce i od snega
Ovde zraka nema
Ne budesh li me ljubio umrecu ugushena
Tebi je 15. godina
Meni je 15. godina
Zajedno imamo 30. godina
Sa 30. godina vishe nismo mladi
To su godine kada se radi
Kasnije bice prekasno za nas
Nash zivot to je danas.
Poljubi me!!!

Obletao je oko mene
Za vreme mnogih meseca dana i časova
I stavio je najzad ruku na moje grudi
Nazivajući me svojim malim malim srcem
Istrgao mi je obećanje
K'o što se istrže cvet iz zemlje
I zadržao ga u svome sećanju
K'o što se čuva cvet u zimskoj bašti
A ja
Zaboravila sam na svoje obećanje
I cvet je brzo svenuo
Oči su mu se iskolačile
Pogledao me je popreko
I uvredio tesko
A drugi je došao i nije mi ništa tražio
Ali me je celu obuhvatio pogledom
U času za njega bila sam naga
Od glave do pete
I kada me je svukao
Dopustila sam mu da od mene čini šta hoće
A nisam znala ni ko je on

JEDNOG LEPOG JUTRA


Nikog se nije bojao
Ničeg se nije plašio
Ali jednog jutra jednog lepog jutra
Učini mu se da je video nešto
Al' reče sebi Verovatno ništa
I imao je pravo
Tako kako je on shvatio stvari
To i nije bilo ništa
Ali tog jutra tog istog jutra
Učini mu se da je nekog čuo
Otvori vrata i zatvori ih rekavši Niko
I imao je pravo
Tako kako je on shvatao stvari
Nije ni bilo nikog
Ali ga odjednom uhvati strah
I razumede da je sam
Ali ipak nije baš sasvim sam
I tek tada vide
Niko i Ništa kako stoje ispred njega.

Očaj je seo na klupu

Na skveru na klupi
Sedi čovek i zove vas kad prodjete
Sa cvikerom u starom sivom odelu
Sedi tu i ***** kratku cigaru
I zove vas kad prodjete
Ili vam prosto mahne
Ne treba ga gledati
Ne treba ga slušati
Samo proći
Praviti se da ga ne primećujete
Da ga ne čujete
Ubrzati korak
Ako ga pogledate
Ako ga budete slušali
Zovnuće vas i više ništa i niko
Neće vas moći sprečiti da sednete kraj njega
Onda će početi da vas gleda i da vam se smeši
Vama je strašno teško
Čovek medjutim nastavlja da vam se smeši
Doslovno tako
Što mu se više smešite sve više patite
Strašno
Što više patitite sve mu se vise smešite
Beznadežno
Sedite tako tu
Ne mičući se
Smešeći se na klupi
Tu odmah kraj vas deca se igraju
Prolaznici prolaze
Mirno
Ptice
Napuštaju jedno drvo
Zbog drugog
I vi ostajete tu
Na klupi
A znate a znate
Da više nikada nećete moći da se igrate
Kao ta deca
Znate da više nikada nećete moći da prodjete
Mirno
Kao ti prolaznici
Da više nikada nećete moći da poletite
Napuštajući jedno drvo zbog drugog
Kao ptice.

ZA TEBE LJUBAVI MOJA

Išao sam na trg ptica
I kupio sam ptice
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg cvijeća
I kupio sam cvijeće
Za tebe
ljubavi moja

Išao sam na trg željeza
I kupio sam okove
Teške okove
Za tebe
ljubavi moja

A zatim sam otišao na trg robova
I tražio tebe
Ali te nisam našao
ljubavi moja

ŽIVI PESAK

Demoni i divote
Vetrovi i oseke
Daleko već povuklo se more
A ti
Kao alga blago milovana vetrom
U živom pesku postelje ne miruješ sanjajući
Demone i divote
Vetrove i oseke
Da daleko povuklo se more
Dok su u tvojim poluotvorenim očima
Zaostala dva mala vala
Demoni i divote
Vetrovi i oseke
Dva vala mala da me potope

POTOK

Pod mostom prolazi mnogo vode
a za njom i mnogo, mnogo krvi
Ali ispred nogu ljubavi
teče veliki beli potok
U vrtu bledog meseca
u kome se praznuje svaki dan
taj potok peva uspavljujući
Bledi mesec moja je svest
u kojoj se kreće jedno plavo sunce
A to sunce to su tvoje oči.

Adrijen

Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Grudva snega
koju si bacio na mene
u Šamoniju
prošle zime
sačuvala sam je
Eno je na kaminu
pokraj svadbenog venca
moje pokojne majke
koju je ubio
moj pokojni otac
što je giljotiniran
jednog tužnog zimskog jutra
ili proletnjeg ...
Grešila sam priznajem
znala sam ostati
duge godine
ne vraćajući se
kući
Ali nikada ti nisam rekla
da je to zato što sam bila u zatvoru
grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
I Vrbova grana
tvoj mali foksterijer
koji je crk'o prošle nedelje
sačuvala sam ga!
Eno ga u frižideru
i ponekad kad otvorim vrata
da uzmem pivo
ugledam jadnu životinju
i to me strašno rastuži!
A ipak to sam ja uradila
jedne večeri da skratim vreme
dok sam te čekala ...
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
Sa vrha kule Sen-Žak
bacila sam se
prekjuče
zbog tebe sam se
ubila
Juče su me zakopali
u jedno divno groblje
i mislila sam na tebe
i večeras sam se vratila
u sobu
po kojoj si se šetao go
u vreme dok sam još bila živa
i čekala te
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!
U redu grešila sam
duge godine nisam se vraćala kući
ali sam ti uvek krila
da je to zato što sam bila u zatvoru!
Grešila sam priznajem
često sam tukla psa
ali sam te volela!
Adrijene nemoj da se duriš!
Vrati se!

Na veliko nikad

Kroz duge noci i praskozorja
na veliko nikad i malo uvek
volecu te
Tako joj je pevao on

Njeno srce u njoj kucalo je hladno
A ja bih htela da ti samo mene volis

On joj je govorio da je lud za njom
a ona i suvise razumno da misli o njemu

Na veliko nikad i na malo uvek
i u duge dane i u kratke noci

Pa razume se
ako ti kazem da te volim
volim te toliko da bih umro za tebe
ali takodje i da bih ziveo
Necu da kazem da samo tebe volim
kao sto ne volim otici
otici pa da se vratim
kao sto ne volim ni da se smejem
i da tvojim neznim recima
pretpostavljam tvoj osmeh

Ja volim samo sebe
govori ona
a drugacije to se ne racuna
Pokusaj da shvatis

Shvatiti mene zanima

U pravu si
nije u tome da se shvati
vec da se zna

Ali ja necu nista da znam

U pravu si
nije u tome da se zna
vec da se moze ziveti i postojati
Sve to ne postoji
ja hocu samo da me volis
i da volis samo mene
ali ja hocu i da te druge vole
i da ti sebe odbijas od njih
zbog mene

Uzasno si pohlepna

Zar je moja krivica sto sam takva

Dobro odgovara on i odlazi

Na veliko nikad u praskozorje
u veliku noc na malo uvek
...
Na veliko nikad u praskozorje
gonjen svojom velikom ljubavlju

Lepojka

Odrekla si se Boga odrekla si se djavola,
nesposobna si da budes kriva
ti si lepotica
neosporna

Ti si lepa kao more i zemlja
pre procvata ljudskog
Pa ipak ti si zena
Ti si lepa kao vetar koji se ne moze videti
Ti si lepa ali nisi jedina
Ti si lepa izmedju lepotica ali u nizu lepotica ti nisi zvazda

Ti si jedna od njih
moja
pa ipak ti mi ne pripadas

Ti si jedino pusto ostrvo
na kome bih mogao ziveti
s tobom

Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi
Po cenu i da ode
Pa čak i da se vrati
I da me još voli
Ili da zavoli drugog
A ako joj se taj dopadne
Pa ona ode
I ja ostanem sam
Sačuvaću samo
Na svojim dlanovima
Do poslednjeg daha
Blagost njenih dojki
izvajanih ljubavlju

BORBA S ANĐELOM

Ne idi tamo
Sve je sraćunato unaprijed
Meč je udešen
I kad se on bude pojavio u ringu
Obasjan munjama od magnezijuma
Oni će zapjevati da uši zaglunu Te Deum
I prije nego ti budeš ustao sa stolice
Oni će zazvoniti u zvona što mogu jače
Tresnuće ti u lice
Sveti sunđer
I ti nećeš i mati vremena da mu uletiš u perje
Zatim će se oni baciti na tebe
A on će te udariti ispod pojasa
I ti ćeš se srušiti
U strugotine
Sa glupo ukrštenim rukama
I nikad više nećeš moći leći sa ženom

POLJUBI ME

Desilo se to u kvartu grada svetlosti
gde je zagushljivo i gde je uvek tama.
Zimi kao i leti tamo je uvek zima.
Ona je stajala na stepenicama
On pored nje
Ona pored njega
Noc je i bilo je snega
Osecao se sumpor
To su poslepodne ubijali stenice
Ona mu je govorila:
Ovde je mrak nedostaje mi zrak
Zimi kao i leti ovde je uvek zima
I Bozje Sunce ovamo ne dolazi
Valjda posla ima u boljim kvartovima
Zagrli me cvrsto...
Poljubi me...
Ljubi me dugo...
Ljubi me...
Kasnije bice prekasno za nas
Nash zivot to je danas
Ovde se umire od svega
I od toplote i od hladnoce i od snega
Ovde zraka nema
Ne budesh li me ljubio umrecu ugushena
Tebi je 15. godina
Meni je 15. godina
Zajedno imamo 30. godina
Sa 30. godina vishe nismo mladi
To su godine kada se radi
Kasnije bice prekasno za nas
Nash zivot to je danas.
Poljubi me!!!

ZA USPOMENU

Slušajući muziku
koju nikada pre nije čuo
jednu tužnu romansu
kao cviljenje kučeta
koju je pevala neka pijana žena
nasred ulice
čovek koji je izgubio pamćenje seti se jedne udovice
koju nikada nije ni poznavao
I pevušeći tu pesmu
krene da traži ženu
Put pod noge krene pravo
i ne pitajući ikoga za put
I evo ti ga ulazi bez kucanja
u kuću sklopljenih kapaka
A ta kuća je dvorac
I on postaje vladalac
Onaj koga čekaju
i penje se uz stepenice
kraljevski
i ne brojeći ih
Zatim otvara jedna velika vrata
Tu nalazi ženu
nasmejanu i potpuno golu
pred njom je novo šatorsko krilo
na njemu leži telo njenog muža u komade isečeno udovičino delo
Žena se nasmeši kada spazi čoveka koji je izgubio pamćenje
Sve sam to učinila tebe radi
poljubi me
poljubi me Fransoa
I baca mu se u zagrljaj
i Fransoa čije je ime Pol
sam ne zna šta na to da kaže
Jednostavno je srećan
i kako mu je želja da ženu obori na divan
da se malo pomaze
ona se odmiče i kaže mu
pokazujući na ostatke svog muža
Avaj
poslednji komad još nije isečen u komade i svaki naredni komad još uvek je neisečen komad
oh čini mi se da ovo nikada neću završiti
To je slagaljka
kaže joj čovek što je izgubio pamćenje
imala si uzornog muža
ne treba da se sekiraš
mogu opet da ga sastavim
I strpljivo
komad po komad
čovek koji je izgubio pamćenje stavlja svaki komad na svoje mesto
arterije i srce
boju pogleda
ruke i toplotu ruku
boju i belilo
I muž dolazi k sebi
i žena odmah priređuje
ljubomornu scenu
Ovo na zlo sluti
reče čovek što je izgubio pamćenje
i nestade
kao što je i došao
neprimetno.

POSJETA MUZEJU

U muzeju voštanih Uspomena
pođite galerijom Promašenih namjera
hodnikom Neiskrenih želja
stepenicama Bezvoljnih žudnji
i upašćete u klopku Kajanja
I tu
moći ćete da urežete po zidovima
malim nožem-uspomenom kupljenom na ulazu
zareze Nesporazuma
Ali
iznad sale Izgubljenog dobročinstva
vezanih očiju akrobata Ljubav
igraće na žici ukočen od sreće jedva nazrene
od sreće nikad ne zaboravljene
I muzika njegovog cirkusa
oblijetaće svoju izlizanu ploču
islabljenu ali oduševljenu
i ploča će se okretati
kao mjesec krvavi i ožalošćeni
očarani oživljeni nasmijani obasjani
zadivljeni i zadivljujući
I biće to
muzika maroda ptica
muzika ptica naroda

Posjetioci
slušajte tu muziku i dobro je čujte
i ne da samo obraćate pažnju na tu muziku
na taj šum
već predajte joj se sasvim
Ona će vam se spokojno isplatiti
jednog lijepog dana
ili nekog drugog dana
ta muzika naroda ptica ljubavi

* * *

NAJKRAĆE PJESME

Ptica što pjeva u mojoj glavi
I ponavlja mi da te ljubim
I ponavlja mi da me ljubiš
Ptica što jedno isto ruje
Sutra ujutro ubit ću je.