Ernest Hemingvej

Mogu nas ponižavati, ali nas ne mogu poniziti.

Sreća kod inteligentnih ljudi je najređa stvar viđena.

Jedri svojim smerom i budi spreman kad kucne čas.

Čuvaj bistrinu u glavi i podnosi patnju na način dostojan čoveka.

Moramo se navići da na najvažnijim raskrsnicama ne nalazimo uvek znakove.

..............

LJUBAV I ŽIVOT NA RATIŠTU



Prvi koraci u dopisničkoj karijeri




Hemingvej za vreme svog boravka u bolnici Crvenog krsta u Milanu,
 na lečenju ozbiljnih rana zadobijenih na italijanskom frontu. Hemingvej
 je u to vreme bio preplavljen osećanjima prema svojoj devojci 
Agnes fon Kurovski.


Nakon što je maturitrao, Hemingvej je razmišljao o dvema mogućnostima u budućem životu. Prva je bila da se pridruži vojsci Sjedinjenih Država i bori u Prvom svetskom ratu, a druga da postane dopisnik. Roditelji su ga podsticali da upiše fakultet, ali Hemingvej očigledno nije želeo da nastavi školovanje.


U aprilu 1917. godine Sjedinjene Američke Države ušle su u Prvi svetski rat. Hemingvej je želeo da ode na prvu liniju fronta rata u Evropi, ali njegov otac se nije slagao s njegovim odlaskom na front smatrajući da je suviše mlad da o tome sam odlučuje.
Jedina mogućnost koja mu je preostala bila je da postane dopisnik. Krajem 1917. godine njegov stric Tajler odveo ga je u Kanzas Siti, u redakciju lokalnih novina „Kanzas Siti Star“, gde je odmah počeo da radi kao novinar-pripravnik. Na ovu poziciju je primljen samo četiri meseca nakon završetka srednje škole.
Kad je Hemingvej napuštao dom i porodicu, otac ga je ispratio na železničku stanicu; nije otišao s perona sve dok voz s njegovim sinom nije napustio stanicu. Ono što je u tom trenutku osećao kasnije će nam posredno otkriti Robert Džordan6, glavni lik romana „Za kim zvono zvoni“.
Hemingvej je tada doživeo novo iskustvo – prvi put je živeo samostalno, u Kanzas Sitiju. To je bio veliki grad, drugačiji od učmalog Ouk Parka. Mladi Hemingvej se u Ouk Parku osećao stešnjeno i zanimljivosti koje je nudio Kanzas Siti pružile su mu izuzetno osećanje slobode. Osim toga, imao je priliku da usavrši svoje spisateljsko umeće u uglednim lokalnim novinama „Kanzas Siti Star“, što je za Hemingveja predstavljalo ostvarenje sna.


Na ovom radnom mestu Hemingvej je naučio dve važne stvari koje su postavile temelj njegovog budućeg književnog stila: značaj neposrednog posmatranja onoga o čemu želi da piše i korišćenje kratkih i sažetih rečenica. Tako će izbeći sentimentalizam, izbaciti upotrebu suvišnih prideva i pokušati da koristi rečenice koje odmah osvajaju čitaočevu pažnju. Tokom ovog perioda u kom je radio kao dopisnik izgradio je književni stil koji je bio osnova svih njegovih budućih dela.


Povređeni ponos i ljubavnik





Hemingvej je konačno dobio priliku da se pridruži vojsci 1918. godine. Prijavio se kao volonter ambulanti Crvenog krsta na italijanskom frontu. Zahvaljujući tome što ovaj posao nije podrazumevao učešće u borbi, njegov otac se, mada nevoljno i uprkos svojim principima, složio s njegovom odlukom.


Hemingvej je stigao u Milano u junu 1918. Proveo je tri nedelje u dolomitskim Alpima, dosađujući se zato što ne učestvuje ni u čemu spektakularnom. Konačno, 8. jula imao je mogućnost da doživi pravo ratno iskustvo. Raznosio je čokoladu, cigarete i druge slične luksuzne proizvode italijanskim vojnicima u Fosalti, duž reke Pjave, kada je neposredno ispred njega eksplodirala granata iz neprijateljskog minobacača. Hemingvej je uporedio buku i svetlost izazvane eksplozijom sa onima koje nastaju otvaranjem topioničke peći. Eksplozija je prvo blesnula belom svetlošću koja se istom pretvorila u najjarkiju crvenu, iskaljujući svoju razornu silu svud okolo. On će kasnije iskoristiti ovaj trenutak kao inspiraciju za opis takve eksplozije u svom romanu „Zbogom oružje“.
Od eksplozije minobacačke granate njegove obe noge su ozbiljno povređene. No, ne obraćajući pažnju na sopstvene rane i neprijateljsku vatru iz puškomitraljeza, Hemingvej je pomogao ranjenom italijanskom vojniku izvlačeći ga na sigurno. Kasnije ga je italijanska vlada zbog junačkog dela odlikovala Srebrnom medaljom za vojničku hrabrost.


.........................

”Ako ljudi ispolje suviše hrabrosti na ovom svetu, društvo ih mora gušiti da bi ih slomilo – i tako ih, naravno, ubija. Društvo slama svakoga, ali posle toga mnogi postaju jaki baš na onim slomljenim mestima. A one koje ne može da slomi, njih ubija. Društvo podjednako ubija i dobre, i plemenite, i hrabre. Ako ne spadate među njih, možete biti sigurni da će i vas ubiti, samo bez neke naročite žurbe.”

(E. Hemingvej; Zbogom oružje)

Prokletstvo porodice Hemingvej: Patili od teških bolesti, 5 članova izvršilo samoubistvo

Sve je počelo sa ocem slavnog nobelovca Ernesta, lekarom Klarensom koji je 6. decembra 1928. u 58. godini oduzeo sebi život, upucajući se u glavu
Nobelovac Ernest Hemingvej preživeo je rak kože, hepatitis, malariju, frakturu lobanje i dve avionske nesreće. Ali u 62. godini odlučio je da sebi oduzme život.



Ernest Miler Hemingvej jedan je od pet članova njegove porodice koji je počinio samoubistvo. Sve je počelo s njegovim ocem, lekarom Klarensom koji je 6. decembra 1928. u 58. godini oduzeo sebi život, upucajući se u glavu revolverom. U sobi pored njegove u tom trenutku je ležao tada 13-godišnji Lester, Ernestov mlađi brat, koji je prvi video telo svoga oca.



Ernest je u to vreme dovršavao svoj poluautobiografski roman "Zbogom oružje". Kada je primio telegram s tragičnom vešću, 29-godišnji pisac se vratio u porodični dom u Oak Parku. Očeva smrt proganjala ga je celog života. Od tada nadalje, Ernest je deo tuge i zbunjenosti utapao u alkoholu. Osećao se, priznao je prijatelju, kao da mu se svet srušio.



"Moj otac je bio kukavica, upucao se bez razloga", pisao je Ernest 1948. godine, koji je tada smatrao da je oca njegova majka Grejs Hol "gurnula u smrt". Grejsin otac Ernest Hol takođe je pokušao samoubistvo, ali ga je Klarens sprečio i izvadio metke iz njegovog revolvera. Upravo se tim revolverom i sam kasnije ubio.
Klarens je patio od depresije, teskobe i dijabetesa kao i mnogi članovi Hemingvej porodice. Finansijske nevolje navodno su ga naterale da počini samoubistvo, ali sudeći po istoriji njihove porodice, presudila je psihička bolest.



Ernest je imao sestre Marselin, Ursulu, Medlin i Kerol i brata Lestera.



Ursula Hemingvej Džepson godinama se borila s rakom i tri puta je podvrgnuta operacijama. Počinila je samoubistvo 1996. predozirajući se jakim tabletama protiv bolova u 65. godini života.



Lester je, baš kao i njegov 16 godina stariji brat Ernest, postao pisac, ali njegova dela ostala su u senci slavnog brata. Napisao je i biografiju: "Moj brat, Ernest Hemingvej". Lester je pronađen mrtav u svom domu u Majamiju 1982. Ubio se pištoljem kojeg je pozajmio od prijatelja. Mlađi Hemingvej godinama se borio s depresijom i dijabetesom, a kada su mu lekari rekli da moraju da mu amputiraju obe noge, odlučio je da sam okonča svoj život, otkrila je kasnije njegova porodica. Imao je 67 godina.



Ernest je celog života imao problematičan stav prema ženama. Uzrok tome je, nagađaju neki, njegova mržnja prema majci Grejs koja ga je, kada je bio dečak, oblačila u haljinice kako bi ličio na stariju sestru Marselin. Odnos s majkom se pogoršao kada je počela da ga kritikuje zbog odabira karijere. Grejs je pred prijateljima nazivao "ona ku**a".

Stižu dve neobjavljene priče Ernesta Hemingveja

Dve priče Ernesta Hemingveja napisane sredinom 50-ih godina, koje su dosad retko viđene,
biće objavljene sledeće godine.



Direktor Hemingvejovog literarnog imanja Majkl Katakis rekao je Asošiejtid presu da će priče "The Monument" i "Indian Country and the White Army" biti uključene u specijalno reizdanje klasika "Za kim zvona zvone".

"For Whom the Bell Tolls: The Hemingway Library Edition" trebalo bi da izađe na leto 2019.

Katakis, čija knjiga "Ernest Hemingway: Artifacts from a Life" izlazi ove nedelje, već je nadzirao brojne posthumne projekte.

On je radio u koordinaciji s piščevim sinom Patrikom Hemingvejem na reizdanju "Pokretnog praznika", "Zelenih bregova Afrike" i drugim knjigama, zajedno s kontroverznim objavljivanjem "True at First Light" koju Hemingvej nije završio kada se ubio 1961.

"Već dugo razgovaram s Patrikom i uvek postavljamo isto pitanje - postoji li razlog da ovo bude objavljeno?", rekao je Katakis.

On je odbio da komentariše zašto će biti objavljene dve priče iz 50-ih, koje su deo Zbirke Ernesta Hemingveja u Biblioteci Džona F. Kenedija u Bostonu. Hemingvej je napisao pet priča 1956, o vremenu dok je bio izveštač i učesnik Drugog svetskog rata.

On je svom izdavaču Čarslu Skribneru rekao da te priče verovatno treba da budu objavljene posle njegove smrti zato što su "pomalo šokante" i bave se "neregularnim trupama i borbama i ljudima koji su zaista ubijali ljude". Jedna do tih priča "Black Ass at the Crossroads" objavljena je prošle godine. Druga "The Bubble Reputation" zasad neće biti objavljena.

b92.net

...................

Posle ranjavanja
Hemingvej je bio poslat u bolnicu Crvenog krsta u Milanu

Sestra koja ga je negovala zvala se Agnes fon Kurovski i bila je rođena u Sjedinjenim Državama. Hemingvej se strasno zaljubio u Agnes, koja je bila sedam godina starija od njega. Ova romansa je kasnije bita opisana u romanu „Zbogom oružje“, u kom su Henri i Katrin oživeli ovu ljubavnu priču; iako su njegovi likovi na kraju delili istu bolničku postelju, neizvesno je da li se to dogodilo u stvarnom životu. Ipak, sigurno su bili veoma bliski, budući da je Hemingvej imao najozbiljnije namere i čak ju je zaprosio. Nažalost, Agnes ga je odbila zbog toga što je bila mnogo starija od njega.




Agnes i Hemingvej

Povratak vojnika

Nakon napuštanja bolnice u Milanu, Hemingvej se vratio na liniju fronta, ali pošto je već u novembru bilo potpisano primirje, bio je prinuđen da se vrati u Ameriku u januaru 1919.

U to vreme američkim vojnicima ranjenim u ratu prilikom povratka kući pružana je srdačna dobrodošlica. Ipak, američko društvo je ubrzo izgubilo interesovanje za Prvi svetski rat; da bi sačuvali ponos i slavu, ratni veterani su nastavili da skreću pažnju na sebe, ponekad čak preuveličavajući svoje ratne podvige.

Kao ratni veteran-povratnik Hemingvej je vodio neuravnotežen život. Godinu dana posle primirja otišao je u Toronto u Kanadi, gde je pokušao da obnovi svoju dopisničku karijeru.

Po povratku u Ouk Park Hemingvej se na kraju potpuno otuđio od svoje majke Grejs. Često je izvodio nestašluke poput noćnih izleta sa sestrama i njihovim drugaricama, što je njegova majka smatrala neprikladnim. Ovim će zapravo početi njihovo uzajamno udaljavanje. Grejs je zaključila da njen sin ima nepodnošljiv karakter i ni trunku religioznosti i zabranila mu je da posećuje porodični letnjikovac na jezeru Valun. Njih dvoje nikad nisu uspeli da prevaziđu ovaj sukob.

U oktobru 1920. Hemingvej je potišten krenuo u Čikago. Tamo je sreo dvoje ljudi s kojima je počela nova etapa u njegovom životu: Hedli Ričardson, ženu stariju od njega osam godina, i Servuda Andersona, istaknutog romanopisca i pesnika čikaške književne scene.



Ernest i Hedli

Šervud Anderson je predložio Hemingveju da ode u Pariz ako želi da studira francusku književnost. Hemingvej se na prvi pogled zaljubio u Hedli i venčali su se u septembru 1920; mladi bračni par se preselio u Pariz u decembru iste godine.

IZGUBLJENA GENERACIJA

Amerikanac u Parizu

Hemingvej i Hedli su u početku živeli u stanu u četvorospratnici u Parizu, u kraju nastanjenom normalnim ljudima, koji nisu bili ni bogati ni siromašni. Zatim su otišli na putovanje u Švajcarsku koje je istovremeno bilo i njihov medeni mesec i prilika da Hemingvej prikupi materijal za pisanje. Iako je Hedli imala godišnji prihod od nasledstva koje joj je ostavila majka, to nije bilo dovoljno za njihov način života, pa je Hemingvej počeo da radi za publikacije „Toronto Daily Star“ i „Toronto Star Weekly“ kao specijalni dopisnik za Evropu.

Pre nego što je krenuo za Pariz Hemingvej je od Servuda Andersona dobio pismo preporuke, zahvaljujući kome je upoznao spisateljicu Gertrudu Stajn, koju je posetio u martu 1923. Hemingvej je često govorio da je njen dom poput muzeja, ako se izuzme peć koja je grejala kuću i stvarala prijatan ambijent i obilje otmenih jela i pića kojima je posluživala svoje goste.

znakovi
...............

Hedli i Ernest, vencanje

„Ne razmišljaj o onom čega nemaš. Razmišljaj što možeš učiniti s onim što imaš.“

* * *

Novinari su kao šakali. Nijedan šakal ne jede travu otkako je naučio da se hrani mesom bez obzira na to ko je za njega ubio.“

„Oklevanje se povećava srazmerno broju godina.“

O moralu znam samo toliko da je moralno ono posle čega se dobro osećate, a nemoralno ono posle čega se osećate loše.“

„Ružne žene ostare pre nego lepe – one prelaze iz senke u tamu.“

„Sve dobre knjige imaju jednu stvar zajedničku – istinitije su nego što bi to bilo da se stvarno dogode.“

* * *

Sve pogrešne stvari krenule su iz bezazlenosti.“

* * *

Što su pisci bolji, to manje govore o onome što su napisali.“

„Rat je uvek zločin ma koliko bio neophodan ili pravedan.“

Uradi trezan ono što si rekao da ćeš uraditi pijan. To će te naučiti da držiš usta zatvorena.“