Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Vida Ognjenović

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45930

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Vida Ognjenović   Uto 1 Jan - 14:50



Vida Ognjenović







Vida Ognjenović je srpska književnica i rediteljka.
Rođena je u Dubočkama (Banjani) pored Nikšića 14. avgusta 1941. godine.
Odrasla je i školovala se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu završila je u Vrbasu,
a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na Katedri za opštu
književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. i na Odseku za režiju
beogradske Akademije za pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije
je započela u Parizu naSorboni, a magistarski rad iz teorije i prakse odbranila je
na Univerzitetu u Minesoti,SAD 1972. godine.

Od 1974. do 1979. radila je kao asistent na FDU u Beogradu. Za direktora Drame
Narodnog pozorišta u Beogradu izabrana je 1977. godine, a po isteku četvorogodišnjeg
mandata, ostala je na angažmanu kao stalni reditelj. Kao profesor po pozivu, predavala
je na univerzitetima u Los Anđelesu (USLA),Čikagu (UIC) od 1981-1982, a u okviru
predavačkih turneja obišla je u nekoliko mahova, kao gost predavač, sve veće univerzitete
SAD (1985, 1991, 1997 i 1999). Redovni je profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu.
Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kao i veliki broj televizijskih i radio režija,
od kojih mnoge po sopstvenim tekstovima. Napisala je veliki broj drama, koje su doživele
više postavki i brojna izvođenja, a objavljene su u različitim izdanjima. Kao reditelj gostovala
je u mnogim pozorištima širom bivše Jugoslavije (Crna Gora, Slovenija, Hrvatska), a radila je
i izvan naše zemlje.

Objavila je četiri knjige proze: zbirke pripovedaka Otrovno mleko maslačka, (Prosveta, Beograd,
1994) i Stari sat (Prosveta, Beograd, 1996), Najlepše priče Vide Ognjenović (Prosveta, Beograd,
2001), roman Kuća mrtvih mirisa (Prosveta, Beograd, 1995) i sedam knjiga drama: Melanholične
drame (SKZ, Beograd, 1991), Devojka modre kose (Ars dramatika, Beograd, 1994), Setne
komedije (SKZ, Beograd, 1994), Mileva Ajnštajn, kao i sabrane drame u tri knjige Drame I, II, III
(Stubovi kulture, 2000, 2001, 2002).

Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sa prepoznatljivim vremenom
i svetom. Mesto su Sremski Karlovci, značajni kulturni i duhovni centar srpskoga naroda, a vreme
je druga polovina 19. i prva 20. veka, vreme u kojem su Karlovci doživeli i procvat i propadanje.
U srpsku pripovetku ona na velika vrata uvodi svet ruiniranih i gotovo zaboravljenih Sremskih
Karlovaca, u kojem su pored Srba, našli utočište i Nemci, Jevreji, Mađari, Rusi...

Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada za književni
i pozorišni rad. Izmeću ostalih dobila je:

nagradu Prosvete za knjigu godine, (1994),
Andrićevu nagradu za pripovetku (1995),
nagradu Branko Ćopić za prozu (1996),
nagradu Laza Kostić za roman (1996),
nagradu Paja Marković Adamov za prozu (1997),
nagradu Romanda Serbika za prozu (1998),
nagradu Stefan Mitrov Ljubiša za književno delo (1999),
nagradu Statueta Joakim Vujić (2001).

Dobitnik je i brojnih nagrada za režiju, predstave i tekst drama i komedija.
Proza i drame su joj prevođene na engleski, mađarski, makedonski i nemački jezik.
Živi i radi u Beogradu.

wikipedija


Poslednji izmenio malalila dana Pon 5 Jan - 17:46, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45930

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vida Ognjenović   Uto 1 Jan - 14:56



Vida Ognjenovic je predsednica srpskog PEN centra.


Srpski PEN centar je samostalan i autonoman deo Međunarodnog PEN-a,
svetske organizacije pisaca, čije je sedište u Londonu.

Međunarodni PEN je nepolitička i nevladina organizacija s visokom
kategorijom među članovima UNESCO. Osnovan 1921. godine u Londonu,
Međunarodni PEN okuplja pisce iz 91 države sveta, udružene u 144
ravnopravna centra Međunarodnog PEN-a.

Naziv PEN nastao je prema engleskoj reči koja označava “pero” (pen),
a čija tri slova istovremeno predstavljaju akronim za Pesnike, Esejiste
i Noveliste, koji se mogu učlaniti u PEN. Nezvanično tumačenje značenje
akronima PEN čulo se 1937. godine na kongresu u Parizu: Paix entre nous
(Mir među nama). Srpski PEN centar osnovan je 25. februara 1926. godine
kao prvi PEN klub u Jugoslaviji.

Osnivači Srpskog PEN centra u februaru 1926. godine bili su: Ivo Andrić,
Milan Bogdanović, Milan Ćurčin, Miloš Crnjanski, Jovan Dučić, Miodrag
Ibrovac, Vojislav Jovanović Marambo, Milan Kašanin, Gustav Krklec, Todor
Manojlović, Marko Maletin, Veljko Milićević, Sibe Miličić, Veljko Petrović,
Svetislav Petrović, Rastko Petrović, Bogdan Popović, Pavle Popović, Vladeta
Popović, Isidora Sekulić, Svetislav Stefanović, Miloš Trivunac, Slobodan
Jovanović, Ivo Vojnović, Dragiša Vasić, Aleksandar Vidaković, Stojan
Živadinović i Oton Župančič.

Prilikom imenovanja prvih počasnih članova Međunarodnog PEN-a na
14. kongresu u Beunos Airesu 1936. godine od jugoslovenskih pisaca
izabran je Jovan Dučić. Rad Srpskog PEN centra je obustavljen u
aprilskom ratu 1941. godine.

serbijanpen.rs
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45930

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vida Ognjenović   Uto 1 Jan - 15:02




Vida Ognjenović: "Preljubnici", Stubovi kulture, Beograd, 2006.

Kao osamdeset devetu po redu knjigu u značajnoj ediciji "Peščanik", Stubovi kulture objavljuju novi roman Vide Ognjenović. "Preljubnici" su izuzetno zanimljivi za čitanje. Gutaju se za noć il' dve, iako imaju sto osamdeset stranica. Pre svega zbog toga što svestrano talentovana Vida Ognjenović (prozni i dramski pisac, esejista, pozorišni i TV reditelj, diplomata, političar) zna sve igre koje se igraju na dramaturškom terenu. Zna da odabere veliku temu, da odmah potom njenu gromoglasnost spusti na jedan tiši nivo, na stupanj pojednica, i da na kraju iskoristi staro dobro aristotelovsko oružje zvano peripetija plus prepoznavanje ne bi li svoju priču učinila napetom i do kraja zanimljivom. Usput njena erudicija ispunjava onaj prostor gde radnja na tren stane, a glavna junakinja ostane u uvek teškom dijalogu sa sobom. Te misaone digresije nadovežu se na sve ono što je gore već pomenuto i eto valjda odgovora na pitanje kako Vidi Ognjenović polazi za rukom da bude popularna, bestseler spisateljica iako je sasvim daleko od popa i uskih žanrovskih međa. (O popularnoj literaturi i žanru, pritom, sve najbolje!)

Glavna junakinja romana "Preljubnici" Amalija Kojić, uspešna žena u četvrtoj deceniji života, neposredno nakon što je magistrirala, saznaje da je usvojena i sa tim dramatičnim saznanjem odjednom se tiho, pa sve glasnije, odmotava njena dramatična priča koju će na kraju - sami otkrite kako - dodatno i jezivo zabiberiti njen muž. Od trenutka tog saznanja počinje njeno preispitivanje i njena psiho kriza koju će pokušati da reši napuštanjem gradskog izdavačkog preduzeća u kome radi i odlaskom u provinciju, o kojoj će Vida Ognjenović kroz usta Amalije Kojić napisati oštre, grube i sjajne redove. Dobri epizodisti u romanu biće njeni roditelji, tačnije usvojitelji, a upravo će njihove profile, zajedno sa likovima rođaka i naročito "prave" majke za kojom će tragati, spisateljica nacrtati sasvim uverljivo i do kraja precizno.

"Preljubnici" su napisani u prvom licu. Oni zapravo nastaju na kraju cele priče kada glavna junakinja u domu svojih roditelja-usvojitelja, ne bi li se izvukla iz krize, počinje da zapisuje čitavu storiju. Dakle, Vida Ognjenović imala je pred sobom ogroman pripovedački teret. Morala je da uverljivo prikaže jednu ozbiljnu psihičku krizu, metež u glavi glavne junakinje. Upravo kompozicijom svoje priče, ona je uspela da reši taj problem i to je najveći domet njene knjige. Birajući pripovedanje priče bez hronološkog reda, od kraja ka početku, uz stalno menjanje pravaca na tom putu, Vida Ognjenović je uspela da i na plan "forme" precrta onaj uredni nered u glavi Amalije Kojić koji nam je ponudio sadržaj. Haotično ređajući kratke pasuse gorkih sećanja, ružnih i lepih slika iz detinjstva, doživljaja iz ljubavnog i bračnog života, fotografija iz profesionalne karijere i čega sve još ne, Vida Ognjenović je uspela (još jednom: svojom dobro zamišljenom kompozicijom romana) da dočara situaciju u kojoj se nalazi njena glavna protagonistkinja. Da izruči pred čitaoca sav taj haos koji Amaliji Kojić nije dao mira. Tako je njena priča postala uverljiva i zato se odmakla od banalnosti. Sve vreme je sasvim fino uljuljkivala glavni problem - temu ovog romana, spremala čitaoca za finale, a onda ga odjednom otvorila, uspevajući da ga rasvetli iz svakog ugla.

Moguće je da je jedan od zapleta, vrlo bitan za roman, dobro zamišljen, izvela suviše brzo. To je ona epizoda sa suprugom Amalije Kojić koji će joj na neki blesavo opsesivan način pomagati da pronađe pravu majku, a potom učiniti nešto sasvim bizarno. Čini se da je Vida Ognjenović, ako ćemo već tražiti takve pojedinosti, sasvim dobro osmislila takav zaplet koji udara u čelo, ali je premalo mesta posvetila samoj slici ovog događaja, inače jednom od razloga introspekcije koja će potom uslediti.

Ipak, sasvim je moguće da su "Preljubnici" do sada najbolje prozno ostvarenje Vide Ognjenović. Najviše zbog misaone pozadine koja se otkriva poput najboljih alegorija iza paravana uzbudljive i dobro skrojene priče. Zanimljivo je pogledati pitanja novinara i odgovore koje je ova spisateljica davala tokom intervjua koji se su ovih dana mogli pronaći u novinama. Sjajno je koliko se kao tema nametnulo pitanje koje se može pronaći između redova priče. Šta je naš pravi identitet? Da li se on stiče rođenjem, genima, ili se stiče tokom života, obrazovanjem, življenjem u određin uslovima, usvajanjem običaja koji nas okružuju tokom sazrevanja. Ovim pravim malim esejima koji nikada ne usporavaju radnju "Preljubnika", treba dodati i one misli koje Amalija Kojić izgovara o već pomenutoj provinciji, vaspitanju, obrazovanju i mnogim drugim stvarima. To su oštre i pametne misli koje bi se mogle podvući tokom čitanja romana.

Autor: Mića Vujičić

plastelin.com


Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45930

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Vida Ognjenović   Uto 1 Jan - 15:06



G o j k o B o ž o v i ć
ROMANESKNO PUTOVANJE U PUTOPIS




O knjizi Putovanje u putopis Vide Ognjenović

Na jednom mestu u knjizi Putovanje u putopis Vida Ognjenović postavlja pitanje: "Šta ja to ovde radim?" Mada stavljeno pred čitaoce, takvo pitanje autor uvek, pre i posle svega, postavlja samom sebi. Ali kada postane izgovoreno, takvo pitanje pokazuje senku jedne egzistencijalne situacije, životnog okvira u kome se tek kroz pisanje i neprestano preispitivanje može doći do odgovora.
Svako u sebi nosi po jednu knjigu, to je napisao Danilo Kiš, a to su svojim iskustvom i svojim knjigama potvrdili i toliki drugi pisci. Knjigu Putovanje u putopis Vida Ognjenović svakako duguje vlastitom iskustvu. Odlučujući se da se primi diplomatske službe u Norveškoj, Vida Ognjenović nije samo promenila žanr svojih javnih poslova već je otputovala u samo središte jedne neobične književne tradicije iza koje ona prepoznaje i jednu životnu i književnu dramu, jednostrano osvetljenu primećenu u našoj književnoj istoriji.
Svesna da svaki izbor poznaje svoju cenu, i to mnogo pre nego što je upozna onaj koji je izbor učinio, Vida Ognjenović odlaskom u Norvešku stupa i na tlo književnog znanja koje se u srpskoj kulturi neumitno vezuje za Pisma iz Norveške Isidore Sekulić. Put u Norvešku postaje, na taj način, put do knjige koja je, gotovo pre jednog veka, opisivala Norvešku. Nastajući, dakle, u susretu života i literature, knjiga Vide Ognjenović jeste i autentično svedočanstvo i autentično pripovedanje. Ali će čitalac, svakako, lako zapaziti kako se u knjizi Putovanje u putopis mnogo više vidi koje su promene zahvatile putopis kao žanr nego koje su promene, u istom vremenu, zahvatile Norvešku kao zemlju.
Da je u Norveškoj napisala samo knjigu Putovanje u putopis, Vida Ognjenović bi mirno mogla da odgovori na pitanje koje u toj knjizi postavlja: "Šta ja to ovde radim?" Ta knjiga jeste i jedna avantura i kazivanje o toj avanturi. U njoj se govori o književnosti i nekim njenim formama, najpre o putopisu i romanu, ali i o najličnijem i najneposrednijem iskustvu onoga koji književnost piše. Ona svedoči o svakodnevici, o upoznavanju jedne zemlje, o lako vidljivim izrazima života te zemlje, ali i o skrivenim, senovitim stvarima koje se otkrivaju tek oku iskusnog posmatrača. U isto vreme Putovanje u putopis aktivira i neke vrlo značajne i složene niti iz srpske književne i kulturne tradicije, kao i iz tradicije norveško-srpskih odnosa.
Otuda je Putovanje u putopis najbolje doživeti kao izraz tolikih raznovrsnosti i kao otvoreno uživanje u raznolikostima. U ovoj knjizi se ne menjaju samo teme, već se u njoj ukazuje i raznovrsnost u govoru, u tonu, u formi obraćanja čitaocu, u tipu predočavanja stvarnosti. Idući za tim oblicima, čitalac se kreće između pronicljivih eseja i zanimljivih putovanja, između govora o pozorištu i govora o prostorima iza pozorišne rampe, između Isidore Sekulić i novog susreta sa Norveškom.
Na početku knjiga Vide Ognjenović je svedočanstvo o susretu sa novim poslom i sa novom kulturom. Ali ubrzo ova knjiga postaje izvrsna studija o tradicionalnom i modernom putopisu, o onome putopisu koji je detaljan putnički izveštaj i o onom putopisu u kome fikcija uzima glavnu reč, a opisani prostor postaje samo jedan od junaka priče. U modernoj književnosti putopis je postao žanr sa narušenim suverenitetom. Proistekao iz potrebe da čitaoce jedne jezičke zajednice izvesti o kulturama iz bližeg i daljeg okruženja, tradicionalni putopis je u modernom dobu postao žrtva sopstvene informativnosti. Slika koju je nekada mogao da prenese samo putopis postala je masovno dostupna zahvaljujući novim medijima, da bi u dobu televizije i digitalne kamere takav putopis postao žanrovski atavizam. Novi mediji su ukinuli egzotičnost koja je nekako uvek stajala u prisenku putopisnih poduhvata. Iluzija poznatosti i dostupnosti, kakvu stvaraju novi vizuelni mediji, ukinula je iluziju informativnosti, kakvu je oblikovao stari putopis. Čitava poglavlja u knjizi Vide Ognjenović posvećena su ispitivanju ove književne i društvene promene.
Na prepoznavanju ove promene autorka zasniva prirodu svoje knjige. Otuda, umesto putopisa, ona ispisuje putovanje do putopisa, uzbudljivo svedočenje o putovanju do Pisama iz Norveške Isidore Sekulić, o tome kako se Isidorina knjiga na različite načine otkriva, sve dok, u trećem čitanju Vide Ognjenović, ne bude pročitana iz ugla koji je kombinacija autentičnog ličnog doživljaja i pronađene analitičke perspektive. Tri čitanja Isidorinih Pisama nisu samo tri čitalačka iskustva, već i model predočavanja jedne intelektualne biografije.
Opredeljujući se da, u završnom delu Putovanja u putopis, napiše nekoliko pisama Isidori Sekulić, o prostoru kroz koji je ona prošla, ali koji više nije isti, Vida Ognjenović na neki način obnavlja osnovnu situaciju putopisa svoje prethodnice. Ti putopisi su, takođe, pisma, nedvosmisleno obraćanje. Ali uvođenje obraćanja Isidori Sekulić ukazuje na ono što bismo i bez toga teško prevideli. Putovanje u putopis nije putopisni izveštaj, već uzbudljiv roman u kome je putopisna forma samo mimikrija kojom se u tekst uvode gotovo svi književni žanrovi.

polja.eunet.rs
Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Vida Ognjenović   Pon 5 Jan - 17:39

Posmatrač ptica




Dva izdanja za tri meseca.
Posmatrač ptica je uzbudljiva priča modernih vremena, roman u čijim se glasovima sabiraju iskustva jednog doba i prelamaju neka od najvažnijih pitanja privatnih i javnih istorija savremenog trenutka.
Posmatrač ptica je nesvakidašnja pohvala priči i pričanju, knjiga u kojoj sami junaci uživaju u pričanju i koja nudi najprobranija čitalačka zadovoljstva.
Roman Vide Ognjenović ispunjavaju velika i snažna priča, junaci izuzetnih sudbina, dubina pripovedačkog humora i snaga pripovedanja.
U središtu ovog izuzetnog romana nalazi se junak izukrštanog i uskomešanog identiteta, ali čitalac prati i priče o Ruskom zaštitnom korpusu i belim Rusima – emigrantima u Srbiji, o istoriji železnice u Srbiji, o progonima i umetnosti, o Beogradu u vreme i posle Drugog svetskog rata, o Okudžavi i Visockom, o ljubavi i svevidećem oku policije.
U ovaj roman stala je čitava druga polovina XX veka.
Posmatrač ptica je jedan od najboljih srpskih romana novijeg vremena.
Nazad na vrh Ići dole
Buba

  

avatar

Ženski
Poruka : 11977

Učlanjen : 13.01.2013


PočaljiNaslov: Re: Vida Ognjenović   Pon 5 Jan - 17:44

Vidа Ognjenović



Vidа Ognjenović je odrаslа i školovаlа se u Vojvodini i Srbiji. Osnovnu školu zаvršilа je u Vrbаsu, а gimnаziju u Sremskim Kаrlovcimа. Diplomirаlа je nа Kаtedri zа opštu književnost nа Filološkom fаkultetu u Beogrаdu 1963. i nа Odseku zа režiju beogrаdske Akаdemije zа pozorište, film i televiziju 1965. Postdiplomske studije je zаpočelа u Pаrizu nа Sorboni, а mаgistаrski rаd iz teorije i prаkse odbrаnilа je nа Univerzitetu u Minesoti, SAD 1972. godine.

Bila je аsistent nа FDU u Beogrаdu, direktorka Drаme Nаrodnog pozorištа, kao i stаlni reditelj u tom pozorištu. Kаo profesor po pozivu, predаvаlа je nа univerzitetimа u Los Anđelesu, Čikаgu, а u okviru predаvаčkih turnejа obišlа je u nekoliko mаhovа, kаo gost predаvаč, sve veće univerzitete SAD. Njen rediteljski opus čini blizu stotinu pozorišnih, kаo i veliki broj televizijskih i rаdio režijа, od kojih mnoge po sopstvenim tekstovimа. Nаpisаlа je veliki broj drаmа, koje su doživele više postаvki i brojnа izvođenjа, а objаvljene su u rаzličitim izdаnjimа. Kаo reditelj gostovаlа je u mnogim pozorištimа širom bivše Jugoslаvije, а rаdilа je i izvаn nаše zemlje.

Objаvilа je četiri knjige proze: zbirke pripovedаkа „Otrovno mleko mаslаčkа“, (Prosvetа, Beogrаd, 1994) i „Stаri sаt“ (Prosvetа, Beogrаd, 1996), „Nаjlepše priče Vide Ognjenović“ (Prosvetа, Beogrаd, 2001), „Prava adresa“ (Dnevnik, Novi Sad, 2007); romаne „Kućа mrtvih mirisа“ (Prosvetа, Beogrаd, 1995), „Preljubnici“ (Stubovi kulture, Beograd, 2006) i „Posmatrač ptica“ (Arhipelag, Beograd, 2010), kao i sedаm knjigа drаmа: „Melаnholične drаme“, „Kanjoš Macedonić“, „Devojkа modre kose“, „Setne komedije“, „Milevа Ajnštаjn“, „Jegorov put“, kаo i sаbrаne drаme u tri knjige Drаme I, II, III, i „Don Krsto“. U izdanju „Arhipelaga“ 2007. Godine objavljeni su i njeni eseji „Nasuprot proročanstvu“.

Pripovetke Vide Ognjenović smeštene su u konkretno, istorijsko mesto, sа prepoznаtljivim vremenom i svetom. Mesto su Sremski Kаrlovci, znаčаjni kulturni i duhovni centаr srpskogа nаrodа, а vreme je drugа polovinа 19. i prvа 20. vekа, vreme u kojem su Kаrlovci doživeli i procvаt i propаdаnje. U srpsku pripovetku onа nа velikа vrаtа uvodi svet ruinirаnih i gotovo zаborаvljenih Sremskih Kаrlovаcа, u kojem su pored Srbа, nаšli utočište i Nemci, Jevreji, Mаđаri, Rusi…

Dobitnik je mnogih znаčаjnih književnih nаgrаdа zа književni i pozorišni rаd. Izmeću ostаlih dobilа je: nаgrаdu Prosvete zа knjigu godine, (1994), Andrićevu nаgrаdu zа pripovetku (1995), nаgrаdu Brаnko Ćopić zа prozu (1996), nаgrаdu Lаzа Kostić zа romаn (1996), nаgrаdu Pаjа Mаrković Adаmov zа prozu (1997), nаgrаdu Romаndа Serbikа zа prozu (1998), nаgrаdu Stefаn Mitrov Ljubišа zа književno delo (1999), nаgrаdu Stаtuetа Joаkim Vujić (2001). Dobitnik je i brojnih nаgrаdа zа režiju, predstаve i tekst drаmа.
Prozа i drаme su joj prevođene nа engleski, mаđаrski, mаkedonski i nemаčki jezik.








Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Vida Ognjenović   Čet 30 Jul - 20:49

Poznata po svojoj energičnosti i smirenoj istrajnosti, Vida Ognjenović, pisac, reditelj, doskora ambasador, nedavno se vratila iz Dakara s međunarodnog kongresa PEN-a, gde je učestvovala kao ovdašnji predsednik te značajne organizacije. I dok njen, zasad poslednji roman "Preljubnici“ osvaja čitalačku publiku i ulazi u prevodilačke vode, u ispovesti za "Blic nedelje“ Vida Ognjenović kaže:

Detinjstvo
Iz brojne sam porodice. Bilo nas je devetoro dece. Sada nas je sedmoro živih s razgranatim brojem naslednika. Na moju veliku detinjsku patnju, nisam odrasla sa svojom braćom i sestrama. Moja baka i ujaci su se preselili u Vojvodinu kao prethodnica mojim roditeljima koji nisu mogli da krenu zbog toga što su deca bila mala. Najstarija sestra je imala deset godina, a za njom četvoro sve po godinu i po razlike, a majka je bila u poodmakloj trudnoći. Nekoliko meseci pošto smo se mi odselili, rodila se moja sestra Jana.

Baka i ujaci su poveli mene sa sobom. Nisam znala ni kud idem, ni šta to znači (imala sam svega tri i po godine), ali kad sam krenula u školu, shvatila sam da nešto nije u redu. Svako malo sam se pakovala i pretila da ću da krenem kući, pisala pisma mami i tati da dođu po mene i pretila da ću noću da se iskradem i odem na voz. Očekivalo se da će moji da pristignu kad deca malo ojačaju, ali su u međuvremenu nastale vrlo teške prilike. Moji ujaci su dospeli na Goli otok, kolonizacija je obustavljena, sve je pošlo nizbrdo.
Čeznula sam za svojima i tu čežnju osećam i danas, svaki naš porodični sastanak proslavim. Isto tako sam neutešna zbog iznenadne smrti moga brata Filipa, bez čijeg, prisustva, dobrote, podrške, ljubavi i zaštite, u poslednje dve i po godine moj život sasvim drugačije izgleda.
U detinjstvu je na mene najviše uticala moja baka. Čitala sam joj knjige, ili naglas govorila narodne pesme koje sam lako učila napamet, a ona mi je od zavesa i krpica šila haljinice kakve niko u školi nije imao, kinđurila me i oblačila u vezene bluze, koje je ukrašavala svojim rukama. Od nje sam naučila da je odelo koje čovek nosi početni činilac prvog utiska, da je taj utisak vrlo bitan jer utiče na dalji tok komunikacije.
Školski dani
Rado sam pošla u školu jer mi je to bila prilika da budem s decom. Lako sam učila i kao maštovit igrač i improvizator postala sam kolovođa svih školskih đavolija, bila sam prvak ulice u prepričavanju filmova i u parternoj gimnastici. Oprostili su mi zato kad sam zamenila recitaciju na školskoj priredbi i, umesto tada za mene dosadne himne Jugoslavije Čedomira Minderovića, odrecitovala omiljenu pesmu moje bake "Siroče“ Vojislava Ilića, čije početne stihove znam i danas. Zaradila sam ogroman aplauz auditorijuma, suze moje bake u trećem redu sale i odlazak kod direktora škole sutradan pred početak časa.

Učiteljica Jelena Dobrički me je odbranila rekavši da sam od treme u poslednjem momentu zaboravila početak himne, što se kod dece često događa. Prošla sam sa smanjenom ocenom iz vladanja. Baka je rekla: "Ići ću da im kažem da mi ne muče dijete, bila si najbolja“. Vezala mi je ujutru mašnu koja mi je titrala kao leptir dok sam plakala pred direktorom. Učiteljica mi je dala maramicu sa čipkanim obrubom da obrišem suze i na hodniku mi je rekla šapatom, gurajući mi je u džep: "Tvoja je, to ti je nagrada za recitaciju“.

Prelomni trenutak
Dolazak u Sremske Karlovce i upis u Karlovačku gimnaziju. Došla sam na svoju ruku, uprkos protivljenju svih ukućana i zapomaganju roditelja da to ne činim. Nije bilo nikakve šanse da me zaustave. Ispostavilo se da je bilo dobro što sam bila neposlušna i svojeglava. Nisam se ni do danas izlečila od tih boljki.

Ambasadorka
Isprva sam se ustezala da to prihvatim. No, upoznavajući taj posao i prateći njegove linije i lukove, shvatila sam da ambasador nije samo predstavnik zemlje i društva iz kojih dolazi, već je njihova personifikacija. Njegova uloga ne sme biti šablonizovana. I uverila sam se po ko zna koji put da je svaka javna delatnost stalno na ispitu iz opasnog odnosa rutine i inspiracije. To što se obično naziva profesionalizmom uključuje poznavanje pravila, a preciznost dejstva u njihovom ključu jeste mera uspešnosti. U hodu sam shvatila da to nije dovoljno, da je šablon upravo poguban, da ništa ne stoji u mestu, pa ni ta pravila, da je prosečnost baruština koja se mora razbiti kovitlacima i virovima, naravno, pravim.

Umetnica u politici
Umetnici su sastavni deo društva te i politike. Šta mislite, da li je problem umetnika u politici ikada iko postavio nobelovcima Žozeu Saramagu, ili Orhanu Pamuku? Da li je proslavljena britanska glumica Glenda Džekson ispraćena u parlament (u trećem sazivu) s čuđenjem: šta će to jednoj takvoj umetnici? Naprotiv, glumci su to smatrali priznanjem da se na iskustva i značaj njihove branše najzad uzima kao društveni činioci. Nikako da se otresemo tog rđavog nasleđa iz ideološke države kad je pisac i svaki umetnik u politici morao da tancuje u ritmu strogo kontrolisane muzike. Danas su ona anahronizam. Mi smo se borili za što širi opseg i raznovrsniji sastav tela koja odlučuju o pitanjima društva. Što bi za pisca bilo toliko pogubno da u tome sudeluje, još manje ima razloga da se to smatra štetnim za kulturu i društvo, naprotiv.

Žensko pitanje
Moram da kažem da se ne bih dobro osećala da me negde izaberu, ili postave na neko mesto, ili ne daj bože nagrade za neko delo, samo za to što sam žena, da bi se tako popunila kvota. I to je jedna vrsta neravnopravnosti. Smatram da treba da se borimo vrednostima do kojih same dolazimo, jer to što sam žena je prirodna datost koja me, naravno, uveliko određuje i u kojem tonalitetu delujem. No, ja se međutim pozivam na ono što sam od sebe stvorila, a ne na činjenice na koje nemam uticaja. Jeste, kao što kaže dr Mićunović, žensko pitanje mera naprednosti jednoga društva, ali kriterijumi za tu meru se ne smeju pretvarati u sopstvenu parodiju.

Muški strahovi
Slabi muškarci se plaše, uostalom, s razlogom. Plaše se i slabe žene, jer slabi su svi koji su u vlasti predrasuda, podjednako razmaženi mamisti, odnegovani kao prirodna retkost, kao i žene od detinjstva dizajnirane za udadbenu ponudu i patriotsku obavezu produženja nacije.
Taj je koncept odnosa tvrdokoran i, nažalost, nije samo stvar ruralnih sredina i neškolovanih slojeva. Zar nisu mediji pre nekoliko godina na sva zvona najozbiljnije plasirali predlog koji je došao iz univerzitetskih krugova za oporezovanje, odnosno kažnjavanje brakova bez dece. Šta ćemo s ljudskim pravima i slobodama, gospodo, pitali su se u čudu posmatrači iz Evropske unije. Moji muškarci su se u tom smislu ponašali divno. Uostalom, zar zamišljate da bi se ljudi sa takvim ubeđenjima uopšte vezivali za mene i obrnuto. Čime bi tako zašnirani i isprazni slabići zavredeli moju pažnju i kako bih se ja ikad ubacila u njihov program. Meni je, kao i većini žena, potrebno da čoveka s kojim sam, uvažavam. Ljubav jeste slepa, ali zbog toga ne mora da bude glupa. Znamo da slepilo i te kako izoštrava ostala čula.
Na čemu sada radi
Don Krsto (tekst i režija Vida Ognjenović, premijera 18. jula, Budva Grad teatar) - Probe su već poodmakle. Imam odličan ansambl. Jesu vrućine, jeste vreme za odmor, ali radimo u JDP. Kakav odmor, kakvo more, kakve planine, hoteli, letnje zabave, turistički kič i gnjavaža... Sve mi to u poređenju s ovim našim probama deluje kao metafora ispraznog gubljenja vremena...
Car Edip (antička tragedija, režija Vida Ognjenović, premijera u Narodnom pozorištu na jesen) - Čini mi se da smo na čitalačkim probama dramaturg Božo Koprivica i ja uspeli smo da zainteresujemo ansambl i probudimo i njihovu radoznalost za ovaj sasvim iskošen i pomalo izokrenut ugao gledanja na ovu tragediju. Jeste, reč je o političkoj manipulaciji, o scenariju za državni udar koji mora da bude ubitačno precizno izveden, ne sme da ima nikakvu pukotinu. Rez treba da je nevidljiv, s nestrpljenjem očekujem ponovni ulazak u salu.
Maj nejm iz Mitar (drama Vide Ognjenović) - Proletos je ova predstava izvedena u Italiji. U odličnom prevodu književnice i prevoditeljke Tijane Đerković, tekst je zvučao kao da je napisan na talijanskom, mnogo su je hvalili i s razlogom, jer dobar prevod je dragocen za rad na predstavi. To je bio zanimljiv projekat s mladim studentima glume u divnom pozorištu "Maručino“ u režiji Đulijane Antenuči. Ti mladi ljudi su neiskusni, ali iskreni glumci, pozavideli bi im na tome i vrhunski profesionalci.
Biografija
Vida Ognjenović je rođena u Dubočkama kraj Nikšića, osnovnu školu je završila u Vrbasu, a gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Diplomirala je na katedri za opštu književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu 1963. godine, a dve godine kasnije i na odseku za režiju beogradske Akademije za pozorište, film i TV. Objavila je veliki broj književnih drama, poput dela "Melanholična drama“, "Kanjoš Macedonović“, "Devojka modre kose“, zatim knjiga priča kao što su "Otrovno mleko maslačka i "Stari sat“, ali i roman "Kuća mrtvih mirisa“... U njenoj kolekciji nalaze se najprestižnije nagrade: "Andrićeva“, nagrada "Branko Ćopić“, "Prosvetina“, nagrada "Laza Kostić“...
napomena : tekst je u potpunosti preuzet iz lista
od 05.08.2007








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Vida Ognjenović   

Nazad na vrh Ići dole
 
Vida Ognjenović
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Vida Ognjenović
» Vida Nenadic
» Tajne čula vida - Zanimljivosti koje do sad niste znali!
» John William Waterhouse
» Fado muzika
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-