Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Fudbalske legende

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Uto 7 Jun - 14:50

Rikardo Izekson dos Santos Leite - Kaka`



Rikardo Izekson dos Santos Leite, poznat pod imenom Kaka, (rođen 22. april, 1982. u Braziliji) je brazilski fudbaler, koji trenutno igra za fudbalski klub Milan u Italiji.

Kaka igra u Milanu od 2003. godine kada je u Italiju došao iz FK Sao Paolo. Reprezentativac Brazila je od 2002. godine. Smatra se jednim od najboljih brazilskih fudbalera danas.

2007. godina bila je za njega najuspešnija do sada. Osim što je sa Milanom osvojio "UEFA-inu" ligu šampiona, dobio je tri nagrade za svoju igru - Zlatnu kopačku i Zlatnu loptu, a 17. decembra 2007. u Cirihu ga je FIFA proglasila najboljim fudbalerom sveta u 2007. godini. Drugo mesto pripalo je Argentincu Lajonelu Mesiju, a treće Kristijanu Ronaldu iz Portugala.

Kaka je stariji brat Rodrigo Izecson Dos Santos Leite, poznatijem kao Digão.Rodrigo je nastavio putem brata, i igra u Italijanskoj seriji B, u klubu Rimini. Kakin rođak Miguel Coneo Dos Santos Leite takođe je fudbaler koji igra za mlađe kategorije fudbalskog kluba Milan.

Kaka se oženio sa Caroline Celico 23.12.2005 ,u evanđeoskoj crkvi u Sao Paolu. Venčanju su prisustvovali poznati brazilski fudbaleri kao što su: Ronaldo, Kafu, Adrijano, Dida, Hulio Baptista, veliki broj inostranih igrača, kao i nacionalni trener Karlos Alberto Pareira. Rikardo je dobio nadimak Kaka, zbog toga što njegov mlađi brat nije mogao da izgovori reč Rikardo, već ju je izgovarao kao Kaka.Tako je ostalo i dan danas. Kaka je doživeo nesreću na bazenu,skakajući sa skakaonice kada je polomio kost u kičmi. To je moglo značiti da se njegova fudbalska karijera završila, međutim, kako on kaže, njegova vera u Boga ga je spasila i sada je jedan od najboljih fudbalera na svetu.

Izvor: Wikipedia








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Čet 16 Jun - 12:12

Kristijano Ronaldo


Datum rođenja 5. februar, 1985.

Mesto rođenja Funšal, Portugalija

Klub Mančester junajted

Pozicija Krilo



Kristijano Ronaldo dos Santos Aveiro (port. Cristiano Ronaldo dos Santos Aveiro, rođen 5. februara 1985. u Funšalu), poznatiji kao Kristijano Ronaldo je portugalski fudbaler, koji trenutno igra za Mančester junajted u Engleskoj.

Rođen je na portugalskom ostrvu Madeira. Odrastao je sa majkom Marijom Dolores dos Santos Aveiro (port. Maria Dolores dos Santos Aveiro), ocem Žozeom Dinisom Aveirom (port. José Dinis Aveiro, 1954–2005), koji je umro dok je Ronaldo imao meč protiv Rusije sa reprezentacijom Portugala, starijim bratom Hugom(1975) i dve sestre, Elmom i Lilianom Katiom.

Njegovo ime, Ronaldo, jako je retko u Portugalu, a dobio ga je po američkom predsedniku Ronaldu Reganu, koji je imače bio i omiljeni glumac Ronaldovog tate.

Rana karijera

Počeo je da igra fudbal već sa tri godine, a kada je sa šest godina krenuo u školu njegova strast prema sportu bila je očigledna. Kada je bio dečak, omiljeni tim mu je bio Benfika iako je kasnije igrao za rivalski klub Sporting. Kao osmogodišnjak je igrao u amaterskom klubu Andorinja (port. Andorinha), gde je njegov otac bio trener. Kada je imao samo deset godina njegova reputacija u Portugaliji je rasla. I Maritimo (port. C.S. Marítimo) i Nacional (port. C.D. Nacional), dva najveća tima na Madeiri, bili su zainteresovani za njega. Veći tim, Maritimo, propustio je najznačajniji sastanak i Ronaldo je otišao u Nacional. Kada je sa Nacionalom osvojio titulu, Ronaldo je otišao na tri dana probe u Sporting (port. Sporting), za koji je i kasnije potpisao.


Izvor: Wikipedia










Poslednji izmenio Shadow dana Pet 9 Sep - 19:20, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Dejvid Bekam   Pet 9 Sep - 13:48

Dejvid Bekam

Datum rođenja 2. maj, 1975.
Mesto rođenja London, Engleska
Pozicija Centarfor
Klubovi
1993-2003 Mančester Junajted 265 (61)
2003-2007 Real Madrid 116 (31)
2007-danas Los Anđeles Galaksi 10 (1)

Reprezentacija
1994-1996 Juniorska reprezentacija Engleske 9 (0)
1996 - Engleska 100 (1)




Dejvid Robert Džosef Bekam (engl. David Robert Joseph Beckham, rođen 2. maja 1975. u Londonu) je engleski fudbaler, koji igra na mestu centarfora. Trenutno igra u američkom fudbalskom klubu Los Anđeles Galaksi. U martu 2008. godine, odigrao je svoju 100. utakmicu kao reprezentativac Engleske (protiv Francuske).

Dvaput je bio nominovan za najboljeg fudbalera organizacije FIFA, a 2004. godine je bio najplaćeniji fudbaler na svetu. Tokom 2003. i 2004. godine, njegovo ime bilo je najtraženije od svih imena u sportu na poznatom sajtu Gugl. Osim što je poznati fudbaler, Bekam je sebe napravio markentinškim brendom i modnom ikonom takođe. Bio je kapiten Engleske od 15. novembra 2000. do 2. jula 2006. godine. Kao kapiten Engleske, odigrao je 58 utakmica. Prvi put, kapiten Mančester Junajteda postao je 21. oktobra 2000. godine, jer je tadašnji kapiten, Roj Kin, bio odsutan. Bekam je u toj utakmici dao tri gola.


Bekamova karijera počela je kada je potpisao profesionalni ugovor sa klubom Mančester Junajted, a svoj debi imao je 1992. godine, sa samo 17 godina. Dok je on igrao u timu Mančester Junajteda, klub je šest puta bio pobednik Premijer lige, dvaput pobednik FA Kupa, a 1999. godine osvojio je kup UEFA Lige šampiona. Mančester Junajted napustio je 2003. godine, kada je potpisao ugovor sa španskim klubom Real Madrid, u kom je ostao četiri sezone. U januaru 2007. je potvrđeno da Bekam napušta klub. Potpisao je petogodišnji ugovor sa klubom iz SAD, Los Anđeles Galaksi.


Kao igrač Los Anđeles Galaksija, debitovao je 21. jula 2007. u prijateljskoj utakmici sa fudbalskim klubom Čelsi. Njegov pravi početak u ligi počeo je 18. avgusta 2007. godine, a tadašnja poseta stadionu bila je rekordna. Publika je navijala i tapšala čim bi Bekam prišao lopti.



Bekam je 1997. godine počeo da se zabavlja sa Viktorijom Adams, koja je bila vrlo popularna kao Poš Spajs, članica benda Spajs Gerls. Njihova veza privukla je ogromnu medijsku pažnju, a novinari su ih popularno nazivali "Poš i Beks". 24. januara 1998. godine, Bekam je zaprosio Viktoriju, i ona je pristala. 4. marta 1999. godine rodio se njihov prvi sin, Bruklin Džozef Bekam. Tačno četiri meseca kasnije, 4. jula 1999. godine, Bekam i Viktorija su se venčali u jednom zamku u Irskoj. Na venčanju su bile prisutne tri članice benda Spajs Gerls - Melani Čizom, Melani Braun (tada Melani Gulzar) i Ema Banton, a kum je bio Bekamov klupski drug Gari Nevil.

Njihov drugi sin, Romeo Džejms, rođen je 1. septembra 2002. godine u Londonu. Za razliku od prethodna dva sina, njihov treći sin, Kruz Dejvid, rođen je u Madridu, a ne u Londonu, 20. februara 2005. godine. Bruklinovi i Romeovi kumovi na krštenju bili su Elton Džon i Elizabet Harli. Bekamovi kažu da bi želeli da imaju još dece, pogotovo da bi želeli da dobiju kćerku. Oni su jedan od najpopularnijih parova na svetu.


[/justify]








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pet 9 Sep - 19:32

Siniša Mihajlović



Siniša Mihajlović, rođen 20. februara 1969. godine u Vukovaru, SFRJ, je bivši srpski fudbaler i sadašnji trener Fjorentine. Mihajlović je odigrao 63 utakmice za reprezentaciju.[1] U FK Vojvodina i Crvenoj zvezdi je igrao kao levo krilo, da bi dolaskom u Italiju, bio prekomandovan u odbranu. Sa Crvenom zvezdom Mihajlović je osvojio Kup evropskih šampiona i Interkontinentalni kup 1991. godine.



Karijeru je završio kao odbrambeni igrač. Poznat je kao jedan od najboljih izvođača slobodnih udaraca u svetu. Jedini je igrač koji je igrao u italijanskom prvenstvu i koji je postigao tri pogotka na jednoj utakmici iz slobodnih udaraca.

Svoju oproštajnu utakmicu odigrao je 28. maja 2007. godine u Novom Sadu. Posle završetka karijere radi kao pomoćni trener u Interu.



Kao glavni trener radio je prvo u Bolonji FK u sezoni 2008/09. Od 8. decembra 2009. godine je uspešno vodio tim Katanje sa kojim je imao ugovor do 2011. godine. Međutim, zahvaljujući uspešnom vođenju kluba sa Sicilije sa kojim je zauzeo 13. mesto na kraju sezone, postavljen je za glavnog trenera Fiorentine u sezoni 2010/11.

Klubovi

Inter (2004-06)
Lacio (1998-2004)
Sampdorija (1994-1998)
Roma (1992-1994)
Crvena zvezda (1991-1992)
Vojvodina (1988-1991)


wikipedija










Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Dragan Stojković Piksi   Pet 9 Dec - 14:28

Dragan Stojković Piksi




Dragan Stojković Piksi (Pasi Poljana kod Niša, 3. mart 1965.) je nekadašnji srpski fudbaler i državni reprezentativac, a trenutno trener Nagoje Grampus.

Sportska karijera




Karijeru je započeo u Radničkom iz Niša. Godine 1986. je prešao u FK Crvena zvezda. Ubrzo je postao kapiten tima i jedan od najboljih fdbalera u Jugoslaviji. Trećeg maja 1989. promovisan je u petu Zvezdinu zvezdu. Godine 1990. prešao je u francuski Olimpik iz Marseja sa kojim je već u prvoj sezoni došao do finala Kupa evropskih šampiona u kojem se njegov klub sastao upravo sa Crvenom zvezdom, a Stojković je odigrao svega nekoliko minuta. Iz Olimpika je prešao u Veronu gde je proveo jednu sezonu. Igračku karijeru je završio u Nagoji (Japan). U Japanu je tri puta izabran za najboljeg igrača lige: 1995, 1996. i 1999.

Reprezentacija




Za reprezantaciju Jugoslavije je odigrao 84 utakmice. Debitovao je 1984. u Francuskoj. Učesnik je Svetskog prvenstva 1990. u Italiji, Francuskoj 1998. i Evropskog prvenstva 2000. u Holandiji i Belgiji. Njegov pogodak na Svetskom prvenstvu 1990. protiv Španije stručnjaci su proglasili jednim od 50 najboljih golova Svetskih prvenstava.

Trenerska karijera




Po završetku igračke karijere bio je predsednik Fudbalskog saveza Jugoslavije, a od jula 2005. do oktobra 2007. je bio predsednik FK Crvena zvezda.

U toku fudbalske sezone 2007/08. odlazi ponovo u Japan da bi trenirao Nagoju. U debitantskoj sezoni sa klubom zauzima treće mesto u prvenstvu i biva proglašen za najuspešnijeg trenera u japanskoj Džej ligi.

Priznanja



Osvojene medalje
Takmičar Jugoslavija Jugoslavija
Muški Fudbal
Bronza 1984 Los Anđeles Jugoslavija

Prva liga Jugoslavije, najbolji igrač: 1988 i 1989
Džej liga, najbolji igrač: 1995
Džej liga, najboljih jedanaest: 1995, 1996, 1999





wikipedija








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Darko Pančev   Pet 9 Dec - 14:44

Darko Pančev




Darko Pančev (rođen 7. septembra 1965. godine u Skoplju) je bivši makedonski i jugoslovenski fudbaler.

Karijeru je započeo u Vardaru iz Skoplja, 1982. godine. Godine 1988. je prešao u Crvenu zvezdu. Iste godine je otišao na odsluženje vojnog roka u JNA.

U finalu nacionalnog kupa 1990. godine postigao je odlučujući gol, kojim je Crvena zvezda osvojila kup Jugoslavije i tada je dobio titulu „Zlatna kopačka“. Strelac je bio i odlučujućeg jedanaesterca u finalu kupa evropskih šampiona, kada je Crvena zvezda osvojila titulu najboljeg kluba Evrope, 1991. godine. Godine 1992. potpisao je ugovor za Inter iz Milana.



U Interu je odigrao 12 utakmica i postigao jedan gol. U januaru 1994. pozajmljen je nemačkom klubu VFB Lajpcig u kojem je odigrao 10 utakmica i postigao dva gola. Nakon toga ponovo se vratio u Inter na godinu dana odakle je prešao u Fortuna Diseldorf. Karijeru je završio 1997. u švajcarskom klubu Sion.



Bio je najbolji strelac sezone 1990/91 sa 34 gola, i trebalo je da dobije zlatnu kopačku ali mu je nagrada uskraćena zbog serije sumnjivih golova na Kipru. Nagrada mu je uručena 15 godina kasnije 3. avgusta 2006. u Skoplju. Uručili su mu je Dragan Džajić, Mišel Platini i Dragan Stojković.



Trenutno radi u Fudbalskom savezu Makedonije.






wikipedija








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Nemanja Vidić   Pon 12 Dec - 17:40

Nemanja Vidić


Nemanja Vidić je rođen 21.10.1981. godine u Užicu. Fudbalom je počeo da se bavi još od sedme godine svog života. Potiče iz ne tako bogate porodice, otac mu je bio radnik valjaonice bakra, a majka bankarski službenik. Trenutno je igrač i kapitem Mančester Junajteda, a igra na poziciji centralnog odbrambenog igrača, za Mančester je debitovao 25.01.2006. godine, odakle je došao iz Spartaka iz Moskve. U svojoj karijeri je nastupao i za Slobodu iz Užica, Crvenu Zvezdu, Spartak iz Moskve i Mančester Junajted. Član je reprezentacije Srbije od 12.10.2002. godine, a debitovao je u meču protiv Italije.

Snažni Užičanin je već obezbedio mesto u svim budućim monografijama evropskog fudbala, jer je kao član Mančester junajteda dosad osvojio impozantnih deset trofeja, a sa istim klubom postao je prvak Evrope 2009. godine.

Jedan od igrača za koje ne postoji alternativa, ne samo u srpskim okvirima. Pred zamenikom kapitena reprezentacije Srbije mirno stoje ljubitelji najvažnije sporedne stvari u Engleskoj, a tome u prilog ide činjenica da su ga navijači Mančestera izglasali za najboljeg igrača Đavola u prethodnoj sezoni.

Takođe, uvršten je u idealne timove Evrope i Premijer lige (tri puta).



Svetsku klasu konstantno pokazuje i igrama u dresu s državnim grbom. Debitovao je u oktobru 2002. godine protiv Italije, strpao u džep legendarnog Pipa Inzagija i počeo da potvrđuje tezu koja godinama samo dobija na intenzitetu:

Vidić je jedan od najboljih defanzivaca u istoriji ovdašnjeg fudbala. Naravno, Nemanja je bio značajan faktor u igri Srbije u kvalifikacijama za Mundijal u Južnoj Africi.

Fudbal je počeo da igra u Jedinstvu iz Užica, a već sa 13 godina postao je član Crvene zvezde. Na Marakani je osvojio dva nacionalna kupa i jedno prvenstvo, a leta 2004. godine preselio se u redove Spartaka iz Moskve.

Već dva puta proglašavan je za najboljeg srpskog igrača (2005. i 2008. godine), a u Južnoj Africi će debitovati na Mundijalu, pošto je Nemačkoj pre četiri godine bio suspendovan i povređen.

Nemanja je po drugi put izabran, od strane novinara francuskog sportskog lista Ekip, za idealan tim sveta 2010-e. Pored njega, izabrani su bili i Zlatan Ibrahimovic, Kristijano Ronaldo, Fernando Tores.




Trofeji


Prvenstvo Srbije i Crne Gore u fudbalu 2003/04
Kup Jugoslavije u fudbalu 2001/02.
Kup Srbije i Crne Gore u fudbalu 2003/04
Premijer liga Engleske 2006/07 2007/08 2008/2009
Liga kup Engleske 2005/06
Komjuniti kup 2007
UEFA Liga šampiona 2008
Svetsko klupsko prvenstvo 2008















Poslednji izmenio Shadow dana Pon 12 Dec - 18:38, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Alesandro Nesta   Pon 12 Dec - 18:18

Alesandro Nesta


Alesandro Nesta (ital. Alessandro Nesta, rođen 19. marta 1976. u Rimu, Italija) je italijanski fudbaler koji igra na poziciji odbrambenog igrača. Član je fudbalskog kluba Milan od 2002. godine. Igrao je još i za Lacio u kome je započeo fudbalsku karijeru. Smatra se jednim od najboljih odbrambenih igrača današnjice. Nastupao je za reprezentaciju Italije. Za Lacio je odigrao 193 utakmice i kao kapiten tima osvaja titulu šampiona Italije za 2000. godinu. Iste godine za 30 miliona evra, Lacio Nestu prodaje Milanu i to je 3. najskuplji transfer defanzivnog igrača u istoriji fudbala.

Alessandro Nesta iza sebe ima bogatu nogometnu karijeru koja je više bila prožeta njegovom igrom nego nekim drugim stvarima koje nisu imale previše veze s igrom i sposobnostima za biti najbolji.
Kad bi počeli pričati o tome tko je najbolji stoper svih vremena kojeg je i Pele priznao kao jako dobrog igrača stavivši ga na svoj čuveni popis. Naravno da pričamo o Alessandru Nesti još jednom talentu koji je došao iz jake nogometne nacije.


Ovaj talentirani igrač rodio se u Rimu, 19. ožujka 1976 godine, koji je možda mirovao samo dok je bio mali i ovisio o drugima. Vrlo brzo Nesta je krenuo stazama drugih slavnih igrača koji su svoje ime zabilježili u povijesti načinom igre i naravno tretiranjem drugih igrača oko sebe.

Alessandro Nesta poznat je kao obrambeni igrač, stoper koji se trrenutačno nalazi u nogometnom klubu poznatiji kao AC Milan u kojem će navjerojatnije završiti svoje dane aktivnog igranja nogometa.
Možemo reći da je zaista imao bogatu karijeru u koju možemo uključiti klubove kao što su Lazio u periodu od 1993. – 2002. te Milan u kojem igra od 2002. godine gdje je do sada zabio već 128 golova.

Osim igranja po poznatim klubovima, karijera ovog čuvenog igrača nastavila se dalje unutar reprezentacije gdje je bio pozvan braniti boje svoje zastave. Vjerojatno najveći vrhunac doživio je kada je sa reprezentacijom osvojio Svjetsko prvenstvo i postao najbolji stoper svijeta.

Trenutno u Milanu za koji igra osvojio je dva puta ligu prvaka, što znamo da je san svakom igraču. Naime, nije mala stvar dva puta osvojiti jedno od najprestižnijih natjecanja u Europi, koje svoju vrijednost polako dokazuje izvan same Europe, jer je više manje cijeli svijet čuo za klubove kao što su Milan, Barcelona i igrače koji svojom igrom čine da ime kluba ode zaista daleko.

Koliko su mu karijeru obilježile dobre igre, tako je jedan dio činila borba s ozljedama koje su ga udaljavale od igre na neko vrijeme čime se morao svaki put iznova vraćati na staze svjetske slave. Kao što je slučaj s trenutnim klubom Milan za koji još nije siguran koliko će igrati, jer se naime radi o godinama koje znače puno za igranje nogometa. Smatramo kako je svejedno kada će prestati igrati, jer će svojim načinom igre ostati zapamćen kao jedan od najboljih igrača svijeta.

Trofeji

Milan
Serija A: 2003/04., 2010/11.
Superkup: 2004., 2011.
UEFA Liga šampiona: 2002/03., 2006/07.
Evropski superkup: 2003., 2007.
Svetsko klupsko prvenstvo: 2007.










Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Raúl González Blanco   Pon 12 Dec - 18:33

Raúl González Blanco

Igra: 7, Real Madrid, Napad
Visok: 1.80m Težak : 66 kg
Rođen: 27.6.1977. Znak: Rak
Reprezentacija: Španija

Već je bio proglašen za najlepšeg fudbalera na svetu. Što je Totti u Rimu to je Raul u Madridu. Kad god da gol, ljubi burmu i šalje poljupce ženi. Pred svima, na terenu. Strastveni lokal patriota i nepopravljivi romantik.




Raúl González Blanco (rođen 27. lipnja 1977.), poznatiji kao Raúl, španjolski je nogometaš, napadač, koji trenutačno igra za njemački nogometni klub Schalke 04. Raúl je istaknuti španjolski nogometni reprezentativac, s preko 100 nastupa za izabranu vrstu, čiji je drugi strijelac svih vremena s postignuta 44 pogotka, prvi je David Villa sa 46. Također je, s postignutim 71 pogotkom vodeći strijelac svih vremena UEFA-ine Lige prvaka, gdje je u dvije sezone bio najbolji strijelac natjecanja.

Klupska karijera

Iako je počeo trenirati u Atletico Madridu, sezonu 94-95 počeo je u trećoj momčadi Real Madrida, ali je ubrzo priključen prvoj momčadi koju je tada vodi Jorge Valdano. Postao je najmlađi igrač (17 godina i četiri mjeseca) koji je nastupio u seniorskoj utakmici za Real. Svoj prvi ligaški pogodak postigao je u gradskom derbiju protiv Atletica. U toj sezoni zabio je 9 golova u 28 susreta te je pomogao Realu osvojiti naslov prvaka.
U sljedećih osam sezona osvojio je tri prvenstva, tri lige prvaka. 2003. imenovan je kapetanom nakon odlaska Fernanda Hierra. Zanimljivo je da nikada nije osvojio Kup kralja(Španjolski kup).

Postao je prvi igrač koji je zabio 50 golova u Ligi prvaka, nakon što je zabio Olympiakosu 28.10.2005. Raul je najbolji strijelac lige prvaka svih vremena (68), i igrač sa najviše nastupa (128). Zanimljivo je da nikada nije dobio crveni karton u 15 godina profesionalne karijere. Za Real je postigao čak 322 gola i prestigao legendarnog Alfreda Di Stefana, još je i najbolji strijelac La lige od aktivnih igrača sa 228 golova. Raul i Iker Casillas imaju ugovor po kojemu im se ugovor mora produljiti dok god igraju preko 30 utakmica po sezoni. 23. rujna 2009 prešao je Manola Sanchisa po broju nastupa za Real. Ujedno je drugi je igrač po broju nastupa u prvenstvu.


Reprezentativna karijera

Raul je drugi najbolji strijelac (44) španjolske reprezentacije prvi je David Villa sa 46, i igrač u polju sa najviše nastupa (102). Igrao je na SP 1998, 2002, 2006. Na Euru 2000 i 2004. Od njegova 44 gola 25 ih je bilo u natjecateljskim utakmicama. Od tih 25, šest ih je bilo u završnicama prvenstava.


Privatni život

Već dosta sezona, Raul nakon postizanja pogotka ljubi vjenčani prsten kao zahvala njegovoj ženi na četiri sina i kćer. Dvojici sinova je dao ime po Jorgeu Valdanu i po Hugu Sanchezu.


Trofeji

6 La liga naslova: 1994./95., 1996./97., 2000./01., 2002./03., 2006./07., 2007./08.
4 Španjolska superkupa: 1997., 2001., 2003., 2008.
3 Lige prvaka: 1997./98, 1999./00., 2001./02.
2 Interkontinentalna kupa: 1998., 2002.
1 Europski superkup: 2002.










Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Fudbalske legende   Ned 4 Nov - 0:09

Dejan Stanković



Dejan Stanković (Beograd, 11. septembar 1978) je srpski fudbaler i bivši reprezentativac. Trenutno nastupa za milanski Inter. Posle povlačenja Save Miloševića postao je kapiten nacionalnog tima, a do povlačenja iz reprezentacije prvi kapiten reprezentacije Srbije. Do oktobra 2010. za reprezentaciju je odigrao 99 utakmica i postigao 15 golova

U svojoj karijeri je osvojio prvenstva Jugoslavije (1995) i Italije (2000, 2006, 2007, 2008, 2009. i 2010.), kup Jugoslavije (1995, 1996. i 1997) i Italije (2000, 2004, 2005, 2006 i 2010), Superkup Italije (1998, 2000, 2005, 2006, 2008 i 2010),Kup pobednika kupova (1999) i Ligu šampiona (2010). Učestvovao je na Svetskim prvenstvima 1998., 2006. i 2010. i Evropskom prvenstvu 2000.



Crvena zvezda

Dejan Stanković je rođen u Beogradu 11. septembra 1978. u porodici Borislava i Dragice Stanković, a odrastao je u Zemunu. Otac Borislav je igrao za OFK Beograd, majka Dragica je bila član ekipe Sloga iz Zemuna. Dejan je sa 7 godina počeo je da igra za lokalni klub Teleoptik nakon što je počeo igračku karijeru u Radničkom iz Nove Pazove. Tu ga zapazio Branko Radović, trener kadeta Crvene zvezde i preporučio svom kolegi Tomi Milićeviću. Dejan je sa 14 godina prešao u Crvenu zvezdu i prošao njene omladinske timove. Sa Stankovićem su trenirali mnogi danas poznati igrači poput Nikole Lazetića i Nenada Lalatovića, a trenirao ih je Vladimir Petrović Pižon.
U seniorski tim je prešao sa 16 godina u sezoni 1994/1995. kod trenera Ljupka Petrovića. Za Crvenu zvezdu je debitovao u meču protiv OFK Beograda, u kom je Crvena zvezda slavila 2:1. Svoj prvi gol u crveno-belom dresu postigao je 1995. protiv Budućnosti iz Podgorice i oborio rekord Dragana Džajića koji je do tada bio najmlađi strelac u klupskoj istoriji. Stanković je sa Zvezdom te sezone igrao na 7 utakmica i osvojio duplu krunu.
Sledeće sezone FK Partizan je osvojio Prvenstvo Jugoslavije, dok se Crvena zvezda morala zadovoljiti Kupom. Stanković je ukupno je dao četiri gola na 24 utakmice.
U Kupu pobednika kupova 1996/1997. Crvena zvezda se 1. kolu susrela sa nemačkim Kajzerslauternom, osvajačem duple krune u Nemačkoj. Kajzerslautern je slavio 1:0 na domaćem terenu. Stanković je revanš 26. septembra 1996. započeo na klupi, a ušao je u igru na početku drugo poluvremena. Prvi i jedini gol u regularnom toku utakmice Stanković je postigao sa oko 20 metara u 54. minutu. Kako je u ukupnom skoru rezultat bio 1:1, igrali su se produžeci, a Stanković je postigao još jedan gol u 6. minutu produžetka iz voleja sa ivice šesnaesterca. Zoran Njeguš i Miodrag Pantelić su postavili konačnih 4:0 za Crvenu zvezdu. Crvena zvezda se u sledećem kolu srela sa Barselonom, kasnijim osvajačem ovog takmičenja, i poražena je ukupnimm rezultamo 4:2 (1:3 u gostima i 1:1 na domaćem terenu). U domaćem prvenstvu Partizan je ponovo postao šampion, dok je Crvena zvezda ponovo osvojila kup. Postigao je 10 golova na 26 utakmica.
Stanković je 1997. postao najmlađi kapiten Crvene zvede i najbolji fudbaler u domaćem prvenstvu. Postigao je 15 golovana 28 utakmica, ali je ipak Crvena zvezda ostala bez oba trofeja, pošto je FK Obilić posvojio prvenstvo, a Partizan kup.
Selektor Jugoslavije Slobodan Santrač je pozvao Stankovića za prijateljski meč protiv Južne Koreje 22. aprila 1998. u Beogradu. Stanković je postigao dva gola za pobedu 3:1. Uz saigrača iz Crvene zvezde Pericu Ognjenovića, Stanković je bio jedini igrač iz nacionalnog prvenstva. Odigrao je 3 utakmice na Svetskom prvenstvu 1998. u Francuskoj, a u utakmici protiv Nemačke je zasmetao nemačkom golmanu Andreasu Kepkeu, pa se centaršut Predraga Mijatovića pretvorio u vodeći gol za Jugoslaviju (utakmica je završena 2:2).
Dobre igre su skrenule pažnju italijanskog vicešampiona Lacija, koji je tog leta pravio tim snova za sledeću sezonu. Lacio su te sezone pojačali Siniša Mihajlović, Marselo Salas, Serđo Konsisao i Kristijan Vijeri. Predsednik rimskog kluba Serđo Kranjoti je izdvojio 24 miliona nemačkih maraka za Stankovića.

Nagrade

Najbolji srpski fudbaler u 2010. godini. (Priznanje FSS Zlatna lopta)










Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Fudbalske legende   Pon 17 Dec - 22:02

Gerd Miler



Priča o Gerd Mileru je ujedno i priča o Bajernu iz Minhena. Kada je Miler došao u ovaj klub Bajern se takmičio u drugoj ligi, kada je otišao Bajern je već bio trostruki šampion Evrope u fudbalu. To što Mesi čini od Barselone poslednjih godina, Miler je napravio od Bajerna pre četiri decenije....

"Der Bomber" kako su Nemci zvali Gerd Milera je ponikao u ekipi Nerdlingena a u Bajern Minhen klubu sa kojim je napisao istoriju prelazi 1964. godine. Bajern se tada takmičio u Regionalnoj ligi Jug, što je tada bio drugi rang takmičenja. U njemu su već igrali Franc Bekenbauer i Sep Majer, igrači sa kojima je Miler obeležio naredne godine nemačkog fudbala.



U toj sezoni je klub zauzeo prvo mesto i plasirao se u Bundesligu. Kasnije kreće istinita legenda...Sa Bajernom je Miler bio po četiri puta šampion Nemačke i isto toliko puta pobednik Kupa. Tri puta su osvojili Kup šampiona a po jednom Interkontinentalni kup i Kup pobednika kupova.



Iako su tada za Bajern igrali i Rumenige, Bekenbauer i Sep Majer, Miler je po mnogima bio najzaslužniji za ovaj ogroman uspon Bavaraca u evropskom i svetskom fudbalu. Ako ne verujete cifre ne lažu...



Sedam puta je bio najbolji strelac Bundeslige od čega dva puta najbolji strelac Evrope. Postigao je ukupno 365 golova u 427 Bundesligaških mečeva, što je za skoro 100 golova više od drugog strelca u istoriji Bundeslige, Klausa Fišera. Još uvek drži rekord po broju postignutih golova u Nemačkom prvenstvu kada se u sezoni 1971/72. upisao u strelce čak 40 puta.

Odigrao je 62 utakmice u Kupu Nemačke i bio je strelac 68 puta, što takođe u Nemačkoj predstavlja svojevrstan rekord. Kada su u pitanju evropske performanse Miler je sa 66 pogodaka na 74 nastupa u dresu Bajerna četvrti strelac u istoriji evrokupova. Njega su u međuvremenu pretekli Raul, Inzagi i Ševčenko ali su svi oni odigrali znatno više evropskih mečeva, tako da je Miler najučinkovitiji strelac evrokupova svih vremena. 1970. godine dobio je svoju jedinu "Zlatnu loptu" mada je po mnogima zaslužio barem još dve...

Nakon odlaska iz Nemačke i Bajerna 1979. godine prelazi u Sjedinjene Američke Države gde tri sezone nastupa za ekipu Fort Lauderdejl strajkersa. U njihovom dresu je 38 puta bio strelac i sa njima je jednom stigao do finala plej ofa ali su u njemu bili poraženi.

Fudbal mu je bio u krvi i nije mogao kasnije živeti bez njega tako da se po okončanju karijere odao alkoholu. Uz pomoć svojih bivših saigrača iz Bajerna, pre svih Bekenbauera i Rumenigea uspešno se izlečio od alkoholizma. Nakon završene rehabilitacije pomenuti dvojac ga je vratio u svet fudbala tako da je Miler počeo da radi kao trener rezervnog tima Bajerna. Miler i dan danas zauzima značajnu funkciju u ovom bavarskom klubu a kako i ne bi kada ga je zadužio u narednih 100 godina.

Kada je reprezentacija Nemačke u pitanju zbog zasluga u dresu "Pancera" gde god da je Bajern gostovao u Nemačkoj Miler bi, bez obzira na rivalitet, bio dočekan aplauzom. Za seniorsku reprezentaciju tadašnje Zapadne Nemačke je odigrao u periodu od 1966 do 1974 tačno 62 utakmice na koijma je postigao 68 golova po čemu je jedan od najefikasnijih strelaca u njenoj istoriji. Najbliži za sada mu je Miroslav Klose koji je postigao 63 gola ali na 113 nastupa.

Za reprezentaciju Zapadne Nemačke je debitovao 12. oktobra 1966. godine, na utakmici protiv Turske u Ankari. Svoj sjajni golgeterski učinak u reprezentaciji je počeo 8. aprila 1967. godine, na utakmici kvalifikacija za Evropsko prvenstvo 1968. godine protiv reprezentacije Albanije u Dortmundu.

Nemačka je tada slavila sa 6:0, a Miler je bio četvorostruki strelac. Na svetskim prvenstvima je postigao ukupno 14 golova. Deset puta se upisao u strelce na Svetskom prvenstvu 1970. godine u Meksiku (najbolji strelac prvenstva) a još četiri gola je postigao na Svetskom prvenstvu 1974. godine u Nmečakoj. Ukupno najbolji strelac svetskih prvenstava je bio sve do 27. juna 2006. godine kada je na Svetskom prvenstvu u Nemačkoj brazilski napadač Ronaldo, u utakmici protiv Gane postigao svoj ukupno 15. gol, ali na četiri Svetska prvenstva kao i na znatno više mečeva, tako da je Miler i tu najučinkovitiji.

Miler je bio član reprezentacije koja je osvojila Evropsko prvenstvo 1972. godine, i bio je najbolji strelac tog turnira sa četiri pogotka, od kojih je dva postigao u finalu protiv Sovjetskog Saveza. Posledenju utakmicu u dresu sa državnim grbom odigrao je 7. jula 1974. godine u Minhenu, u finalu Svetskog prvenstva 1974. godine. Nemačka je tada savladala Holandiju sa 2:1, a Miler je bio strelac pobedonosnog gola. Ima li lepšeg načina za oproštaj od reprezentacije...





Jedan.nula















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pon 17 Dec - 22:43

Diego Armando Maradona 1960. -



Najslavniji argentinski nogometaš Diego Armando Maradona rođen je 30. listopada 1960. godine kao peto od osmero djece u obitelji Chitora i Tote Maradona. Rođen je u Avellandi, radničkoj četvrti Buenos Airesa, u nedjelju - sveti dan svakog Argentinca. Dan za nogomet. Nogomet mu je, napisat će kroničari, morao biti u krvi. Na Diegovu karijeru najviše je utjecao njegov ujak Cirilo, nekad vratar malog kluba Corrientes, pravi nogometni ovisnik. Za ujaka ga vezuje i scena koja nema dodirnih točaka s nogometom. Mali Diego je jedne večeri upao u rupu na nezgodnom mjestu. Ujak Cirilo je bio blizu: Evo me, Diegito, samo drži glavu iznad dreka! Francisco Cornejo, scout Argentinos Juniorsa, prvi je uočio Diegov talent: Sve, baš sve je mogao napraviti s loptom. Glava ili noga, svejedno. Lopta se jednostavno lijepila za Diega. No, Cornejo je bio zabrinut izgledom sićušnog dječaka, morao je ojačati da bi opstao u nogometu. Uz dopuštenje roditelja odveo je Diega liječniku sumnjive reputacije. Cacho Paladino injekcijama je podignuo mišiće buduće zvijezde. Paladin je to 1995. godine, nakon umirovljenja, priznao pred novinarima rekavši: Kad sam okončao tretman, Diego je izgledao poput najboljeg trkačeg konja. Pritom uopće nije pocrvenio, a trebao je, jer je tim činom odveo Maradonu u svijet dopinga.

Dana 20. listopada 1976. (10 dana prije 16-og rođendana) Deigo je odigrao svoj prvi susret za seniore Argentions Juniorsa. Tada je postao najmlađi prvoligaški nogometaš u povijesti argentinskog nogometa. Naredne godine odigrati će prvu utakmicu za seniorsku reprezentaciju Argentine. Ipak, 1978. selektor Luis Cesar Menotti nije ga uvrstio u nacionalnu selekciju za Prvenstvo svijeta u Argentini rekavši kako je Diego premlad da bi izdržao pritisak.Godine 1979. bio je kapetan reprezentacije Argentine koja je u Japanu osvojila naslov juniorskog prvaka svijeta. Tada su se Juventus i Barcelona počeli raspitivati za malog zelenog, kako su ga zvali. No, nisu bili jedini - u igri su bili Arsenal i Sheffield United. Brzo su odustali kada su čuli početnu cijenu od 800.000 funti. Tada je to bio prilično velik novac. Diego je ostao u Argentini i 1981. s klubom Boca Juniors osvojio je naslov prvaka Argentine. Godinu dana kasnije nastupiti će na svjetskom prvenstvu u Španjolskoj i potpisati za Barcelonu.

U Barceloni je prvi puta probao kokain. To je kasnije obrazložio ovako: Ništa posebno. Želio sam se osjećati živahnijim. U klubu svi su sumnjali ali su šutjeli jer Maradona je bio prevelika investicija. Čak je nastupao u anti-droga TV reklamama i to dobro plaćenim. Godine 1984. potpisao je za talijanski Napoli s kojim će osvojiti dva naslova prvaka Italije (1987. i 1990.), a 1989. osvojit će i kup UEFA - prvi europski naslov Napolija. Na XIII. Svjetskom prvenstvu u Meksiku (1986.) dvostruki je strijelac u utakmici Argentine s Engleskom. Prvi njegov gol na toj utakmici i dan danas se prepričava. Riječ je o pogodku koji je Diego kasnije nazvao Božjom rukom. Tada je s Argentinom osvojio naslov prvaka svijeta u dramtičnom dvoboju s reprezentacijom Zapadne Njemačke (3:2). Tri godine kasnije dva je mjeseca proveo u Argentini i nije se pojavio na početku talijanskog prvenstva. Zatražio je ispisnicu iz Napolija zbog transfera ali je zahtjev odbijen. Na svjetskom prvenstvu u Italiji (1990.) s reprezentacijom je došao do finala, ali su poraženi od SR Njemčake 1:0.

Godine 1991. bio je pozitivan na doping kontroli (otkriven kokain) te je kražnjen s 15 mjeseci zabrane igranja. Iste godine, nakon povratka u Argentinu, uhićen je zbog posjedovanja kokaina. Sudska presuda je glasila - kontroliran medicinski tretman. Godinu dana kasnije nakon doping skandala odbio se vratiti u Napoli i ultimativno je zatražio transfer. Novi klub bila je španjolska Sevilla. Godine 1993. vratio se i u reprezentaciju i to s kapitenskom trakom. Iste godine napušta Sevillu i potpisuje za argentinskog prvoligaša Newell's Old Boys. Već naredne godine (1994.) otpušen je iz Newwll's Old Boysa jer je uporno izbjegavao treninge. Te godine ponovo je došao na naslovne stranice nakon što je iz zračne puške gađao (i pogodio) jednog novinara. Na svjetskom prvenstvu u Sjedinjenim Državama nastupio je na prve dvije utakmice za argentinsku reprezentaciju jer je na doping kontroli opet bio pozitivan i morao je napustiti selekciju uz 15-mjesčnu zabranu igranja. Pored toga, nogometnim rječnikom rečeno: izgubio je i utkamicu sa ženom koju je volio, majkom sina kojeg nikada nije imao hrabrosti priznati.



Godine 1995. nakon dvije neuspješne trenerske avanture (Racing Club i Deportivo Espanol) vratio se u Boca Juniors kao igrač, uz najavu da se riješio kokaina. No, već sljedeće godine sam je potražio pomoć u jednoj švicarskoj klinici. Utakmicu s kokainom još nije dobio. Nakon tretmana 1997. godine ponovo je u dresu Boca Juniorsa. No, u prvoj utakmici sezone (protiv Argentinos Juniorsa) još jednom je pozivitan na doping kontroli. Opet kokain. Na svoj 37-i rođendan, 30. listopada 1997., telefonom se javio TV postaji America Z. Oni koji su slušali kažu da se gušio u suzama. Rekao je: Nogometaš u meni stigao je do kraja staze. Sutra će biti najteži, najgori i najtužniji dan u mom životu. U siječnju 2000., dolazi na Kubu kako bi se ponovo pokušao izliječiti ovisnosti od droge. Svi raniji pokušaji očigledno nisu bili uspješni.

izvor:moljac.hr

















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pon 17 Dec - 23:59

Едсон Арантес до Насименто



Сви знамо да је фудбал био и остао најважнија споредна ствар на свету, данас можда више него икада, јер је модеран фудбал постао више бизнис него спортска игра надмудривања у којој побеђује бољи. Данас љубитељи фудбала уживају у бравурама Месија и Роналда и стално се питају који је бољи.



У прошлом веку су се људи исто тако питали који је бољи Пеле или Марадона. Ипак је превагнуло мишљење да је то Пеле истински геније и легенда фудбала чије успехе до данас нико није поновио, фудбалер који није џабе носио надимке Краљ и Црни Бисер, ово је чланак о њему да се неке нове генерације упознају са овим фудбалским чаробњаком.



Едсон Арантес до Насименто, познатији као Пеле (рођен 23. октобра 1940.) је бивши бразилски фудбалски репрезентативац. Са 15 година допутовао је у Сао Паоло како би покушао играти за клуб Сантос, а само годину дана посе први је пут заиграо за први тим Сантоса. Већ у првој сезони био је најбољи стрелац бразилског првенства с 32 гола. За репрезентацију је наступио на четири светска првенства, од чега је на три, постао светски првак. Године 1969. постигао је 1000. гол у каријери.Већ са 17 година заиграо је за репрезентацију Бразила на Светском првенству 1958. године. Са репрезентацијом Бразила осваја три титуле Светског шампиона. (1958, 1962 и 1970.)



Од репрезентације Бразила Пеле се опростио 18. јула 1971. године на пријатељској утакмици против Југославије (2:2), иако је то данас тешко замислити, репрезентативце Југославије су некада називали евроспким бразилицма, због сличног стила игре, зато и не чуди што је баш Југославија одабрана да одигра опроштајни меч са Бразилом

Последњу утакмицу је одиграо 1. октобра 1977. године. Био је то пријатељски меч између тимова Космоса (Cosmos) и Сантоса (Santos). Каријеру завршава са 1281 постигнутим голом у 1363 утакмице.

Током деведесетих био је бразилски министар спорта, и то као први црнац у бразилској влади.Међународни Олимпијски одбор прогласио је Пелеа 1999. спортистом века, а ФИФА, светска фудбалска организација, прогласила га је фудбалером века заједно с Марадоном. Сматра се једним од најбољих фудбалера (и спортиста уопште) свих времена.

Само велики играчи су некада носили дрес са бројем 10.



Дрес у коме је 17-годишњи Пеле постигао два гола у финалу Светског првенства у фудбалу 1958. године, када је Бразил победио Шведску са 5:2, продат je у лондонској аукцијској кући “Кристи” за 59.000 фунти (105.600) долара.

Омаж Пелеу



Како му противничи играчи нису могли ништа, једино што им је преостало је да га фаулирају.Над Пелеом је направљено највише фаулa у историји фудбала.



Победа – Victory 1981, режија Јоhn Хустон. Читава гомила познатих глумаца, Мајкл Кејн, Макс фон Сидов, Силвестер Сталоне и фудбалске личности Пеле, Боби Чарлтон, обележили су овај филм и његову причу о фудбалском мечу између интернационалне екипе играча затвореника у немачком концентрационом логору и немачких војника, за време другог светског рата. Док играју фудбал за победу, копају тунел за бег у слободу. Победнички филм.



Jedan.nula















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Sub 22 Dec - 23:16



Драган Џајић (Уб, 30. мај 1946), је један од најбољих југословенских фудбалера свих времена. Трећа Звездина звезда, одиграо је 85 утакмица у националној селекцији, до 2004. председник фудбалског клуба Црвене звезде на чијем се челу налазио преко две деценије. Џајић је као тадашњи технички директор Црвене звезде творац најзлатније генерације у историји Црвене звезде, са којом се попео на врх Европе маја 1991, освојивши Куп европских шампиона, и света, када је Црвена звезда у незваничном такмичењу за најбољи клуб на планети, освојила Тојота куп, у децембру 1991.



Драган Џајић је рођен 30. маја 1946. у Убу од оца Кристивоја и мајке Видосаве. Џајић је у петнаестој животној постао члан Црвене звезде, јер је претходно сјајно играо на једном турниру у Ваљеву и ловци из великих клубова су га одмах запазили. Када је стигао до прве селекције јуниора, само шест месеци касније пребачен је у први тим. Александар Обрадовић му је указао шансу 6. маја 1963, када је дебитовао у мечу против титоградске Будућности с непуних 17 година. Већ у наредној 1963/64 сезони освојио је прву шампионску титулу и постао предводник нове генерације која је три пута узастопно (1968, 1969. и 1970) и још једном 1973. освајала титулу најбољих у првенству Југославије и четири Купа Југославије.



У националном тиму дебитовао 17. јуна 1964. у Београду, у мечу против Румуније (1:2).

На Купу нација 1968. одржаном у Италији, Џајић је 5. јуна у Фиренци, у мечу против светских шампиона Енглеза, у трку преварио директног чувара Вилсона, у шеснаестерцу спустио на колена капитена Мура и онда лобовао Бенкса који је видео лопту тек када се нашла у мрежи и донео Југославији пласман у финале, које је касније она, након две утакмице, изгубила од Италије. Џајић је постигао гол за Југославију у првој утакмици, а са 2 гола је био најефикаснији стрелац завршног дела првенства.



1969. године је по изботу листа Спорт проглашен за најбољег спортисту у Југославији.

У сезони 1970/1971. Џајић је искључен у четвртфиналу Купа европских шампиона у мечу против Карл Цајс Јене и добио три меча забране играња. Због тога није могао да игра против Панатинаикоса у полуфиналу, када је Црвена звезда славила 4:1 у Београду и изгубила 3:0 у Атини. 11. октобра 1972. у Лондону (било је 1:1 против Енглеза) Џајић је срушио дотадашњи рекорд Бранка Зебеца у броју одиграних утакмица.



Учествовао је на Светском шампионату 1974. у Западној Немачкој, на ком је репрезентација Југославије на отварању првенства играла нерешено са светским прваком Бразилом и постигла рекордну победу од 9:1 против репрезентације Заира, а Џајић је постигао један гол. Међутим, након проласка у другу фазу првенства, репрезентативци Југославије нису поновили игре као из прве фазе и наређали су 3 пораза, па су се морали вратити кући.



Две сезоне (1975. и 1976) провео је у Бастији, где је за француског прволигаша одиграо 80 мечева, вратио се у Београд и у Црвену звезду, чији је дрес последњи пут носио 28. маја 1978. у Мостару. Од репрезентације се опростио 16. септембра 1979, у пријатељском мечу против Аргентине (4:2) на Маракани. За Црвену звезду је одиграо рекордних 590 мечева, постигао 287 голова (од тога 305 првенствених мечева и 113 голова). За репрезентацију је играо укупно 85 пута, а његов рекорд је оборио Саво Милошевић октобра 2004.



Црвена звезда је Џајићу 1979. понудила улогу техничког директора клуба са којих је постигао највеће успехе у историји Црвене звезде, освајање Купа европских шампиона и Интерконтиненталног купа 1991. Први мандат председника Црвене звезде, од 1998 до 2002, у тешим финансијским условима и са неадекватиним играчким кадром, окончао је са две титуле првака и два трофеја у купу, да би прихватио и други мандат на функцији председника.

Након лоших резултата Црвене звезде и здравствених проблема, Џајић се 2004. повукао са места председника Црвене звезде.

Фудбалски савез Србије и Црне Горе га је 2003. изабрао за најбољег играча државе у протеклих 50 година.

У новембру 2012. године изабран је да предводи радну групу која ће управљати ФК Црвена звезда до нових избора.





Wikipedia















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Ned 23 Dec - 23:26

Velibor Vasović



Rođen 03/10/1939 † 04/03/2002
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 32
Golova za reprezentaciju 2 gola i 1 autogol
Debitovao 18/06/1961
Igrao u klubovima FK Partizan (Beograd),
FK Crvena Zvezda (Beograd)
AC Ajax Amsterdam (Ned)




Rođen 3. oktobra 1939. u Požarevcu, umro 4. marta 2002. u Beogradu.

Porodica Vasović oskudevala je u mnogo čemu, ali im nije manjkalo ljubavi, izrodili su devetoro dece. Vaske je bio najmlađi sin, imao je četiri brata i tri sestre, (jedna sestra je umrla pre njegovog rođenja). Kao dete željno svega, cepao je krpenjaču s klincima iz ulice i sanjao lepši život. Presudnu ulogu u izboru zanimanja, kako navode hroničari, imali su sendviči, koje je Partizan delio svojim "bebama".

Osnovnu školu i gimnaziju završio je u rodnom gradu. Studije prava u Beogradu zapostavio je zbog fudbala, a završio ih je kad je kopačke okačio o klin.

U 15. godini je zaigrao za Partizan. Odigrao je 300 utakmica, u crno-belom dresom osvojio je četiri prvenstva zaredom. Godine 1958. izbila je afera (navodno je stvarao grupe u timu). Ponovo je bio na tapetu 1963. zbog prelaska u Zvezdu (dobio je pet miliona dinara, koliko su tad koštala dva mercedesa). Još gušće bilo je kad se vraćao u Partizan, dve godine kasnije (jedan general mu je pretio da će ga poslati u vojsku, u kaznenu jedinicu, a jedan ljuti navijač kleo se da će ga skinuti snajperom).

Igrao je i za Ajaks, kao kapiten tima osvojio je Kup šampiona na Vembliju, pred oko sto hiljada gledalaca. Ukratko, za 11 godina osvojio je 12 trofeja. I onda je stavio tačku na igračku karijeru, na samom vrhuncu slave. Mnogo kasnije objasnio je svoj potez rečima: "Narodne poslovice ne treba proveravati, pogotovu ne na sebi. Pošto na mlađim svet ostaje, čovek ne treba i ne sme da čeka i dočeka da po njemu raste mahovina da bi se povukao".



Ovog gesla pridržavao se i u trenerskoj karijeri. Prvo je trenirao zrenjaninski Proleter, potom Partizan, pa Crvenu zvezdu (što je, za sad samo njemu pošlo za rukom) i, naravno Ajaks. Holanđani su ga obožavali, snimili su o njemu televizijsku emisiju, njegova slika prva je objavljena na poštanskoj razglednici (serija u slavu Ajaksa). Za evropski fudbal uradio je mnogo, za svetski ništa ( nije učestvovao na svetskim prvenstvima).

Čovek s fudbalskim pedigreom, nakratko se bavio i advokaturom. "Stekao sam etiketu intelektualca. Meni advokatura dođe kao seljaku zemlja - imam gde ako me odavde proteraju", nekad je govorio.

Međutim, pelcovan fudbalom za sva vremena, i kad je prestao aktivno njime da se bavi nije loptu zamenio aktn-tašnom. Godine 1997. s istomišljenicima osnovao je Udruženje za zaštitu i prosperitet jugoslovenskog fudbala (upućeni vele: kasno Vaske na stadione stiže, nama samo Bog može da pomogne).

-"Nikad nisam bio član nijedne stranke, zato što smatram da sport u tom smislu ne treba da bude vezan za politiku. Humanista sam i kosmopolita", rekao je jednom, da bi kasnije dodao: "Političar je neophodan u fudbalu, da završi pasoš za jedan dan, da obezbedi autobus ako se jedan pokvari. Normalno je da neki političar ide na fudbalske utakmice, neki ne. Recimo, Slobodan Milošević. Jednostavno, čovek ne voli fudbal. Možda voli pozorište, slikarske izložbe, ali ja ih ne volim, a završili smo isti fakultet... Ne mogu se stvari mešati. U fudbalu su zabranjeni manipulacije i demagogija, a baš to rade čelni u FSJ".

Da se on pitao, smanjio bi broj klubova ("Više mi imamo klubova no Nemačka", voli da istakne). "Fudbaleri su najmanje krivi u celoj priči. U ovoj generaciji se znalo ako ne istih 11, ono bar 18-20 stalnih, a menjano je više od 70 fudbalera. Menjani su i selektori onako kako Ciganin menja konje. Sadašnji selektor je najveći trener, ali zbog starosti ne može da zasnuje radni odnos. Državnu reprezentaciju, možda najbolju u Evropi ne bi smeo da vodi čovek s amaterskim stausom", smatrao je pre katastrofe plavih na "Euru 2000". Posle je obelodanio da se Boškov, videvši Darka Pančeva, koji je došao da se pozdravi s "plavima" silno začudio i pitao, ko je njega zvao u reprezentaciju. "Kad su mu objasnili da je čovek u makedonskom timu, zabrinuo se što će igrati protiv nas, da bi odahnuo kad mu je defintivno pojašnjeno da Pančev ne igra, već trenira Makednoce.

Zaljubljenik u fudbal još 1995. tražio je da na dresovima budu grb i zastava, i da se peva himna, (ne dovodeći to u vezu s činjenicom ko ima vlast), uz komentar: "Naša himna nastala je 1834. a Komunistički manifest 1848".

Umro je od posledica srčanog udara 4.marta 2002
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Ned 23 Dec - 23:45

Branko Stanković



Rođen 31/10/1921 † 20/02/2002
Mesto u timu Odbrana
Utakmica za reprezentaciju 61
Golova za reprezentaciju 3 gola i 2 autogola
Debitovao 09/05/1946
Igrao u klubovima SK Slavija (Sarajevo),
BSK (Beograd),
FK Crvena Zvezda (Beograd)




Rođen 31.oktobra 1921. u Sarajevu, umro 20. februara 2002. u Beogradu.

Kad je 1956. godine poslednji put obukao nacionalni dres, imao je 37 godina i 27 dana i bio najstariji fudbaler koji je ikada igrao u reprezentaciji Jugoslavije. Njegova igračka karijera mogla je da služi za primer, počev od vrhunske fudbalske klase, koja mu je donela mesto među najboljim bekovima u jugoslovenskom fudbalu, pa do njegove izuzetne femese i ponašanja na terenu, zbog čega su ga navijači darovali nadimkom "ambasador".

Kao desni bek svestranih visokih kvaliteta, "Stane" je imao svojstven stil igre, eleganciju u svakom pokretu, izrazitu hladnokrvnost i prefinjenu tehniku, a zahvaljujući jakom udarcu, umeo je efektno i da zatrese mrežu protivnika.

Igrao je za SK "Slaviju" - Sarajevo (1937-1941) i "BSK" - Beograd (1941-1944), a proslavio se u crveno-belom dresu "Crvene zvezde" - Beograd (1945-1958), u kome je tokom 13 godina odigrao 495 zvaničnih utakmica (36 golova), od toga u prvenstvu 195 utakmica (15 golova). Osvojio je 4 titule nacionalnog prvaka (1951, 1953, 1956, 1957. godine) i 3 pobednička trofeja fudbalskog kupa Jugoslavije (1948, 1949, 1950.).



Kao Srbin, aprila 1941. beži od ustaških zlotvora. U Beogradu oblači dres BSK-a, višestrukog šampiona Kraljevine Jugoslavije. Stanković je tada imao dvadeset godina, ali je već bio formiran kao fudbaler. Imao je vanserijske kvalitete. Bio je snažan, brz, hrabar, odlično je igrao glavom, posedovao je silovit udarac, važio je za odličnog izvođača prekršaja izvan šesnaesterca i davao je golove na taj način.

Stane, kako su ga prisno zvali ne samo drugovi u klubu već i navijači, posedovao je finu tehniku, smisao za igru, uspešno je driblovao i silovito prodirao. Mnogo pre svih svetskih stručnjaka, on je bio "moderan bek", u današnjem smislu reci - išao je u napad, vešto centrirao i predstavljao opasnost za protivnika, uvek kao iznenađenje, jer u tom stilu niko pre njega nije igrao. Kasnije je to prihvatio Bruno Belin, potom Fahrudin Jusufi, Milovan Đorić, Petar Krivokuća...

Pre Drugog svetskog rata u jugoslovenskom fudbalu je bilo nekoliko izvrsnih bekova koji su se markantno izdvajali od ostalih. Najveći među njima je bio Milutin Ivković, popularni Milutinac. Bio je nezamenljivi bek državnog tima, igrao je na Prvom svetskom prvenstvu u Montevideu 1930.

U tadašnjem načinu igre bekovi su igrali na ivici šesnaesterca, centarhalf je bio graditelj igre. U tom sistemu Milutinac je bio prvi bek u našoj zemlji, nezamenljiv član nacionalnog tima. Za navijače on je bio "državna kočnica". U našem poratnom fudbalu tu klasu i slavu imao je Branko Stanković. Naravno, u važećem WM sistemu. Igrao je sa posebnom elegancijom, tehničkom lakoćom, skoro bez naprezanja, kao što Pavaroti peva.

Lepe pojave, uspravnog držanja, podsećao je na antičke bogove. Nije se služio grubošću, što je inače svojstveno bekovima. To je bilo ispod Stanetovog dostojanstva i shvatanja sporta kao viteške igre. Jednom se dogodilo da je na utakmici Engleska - Jugoslavija (3:0) Stanković igrao protiv legendarnog Stenlija Metjusa. Po klizavom terenu Metjus je koristio svoje majstorske driblinge. U jednoj od svojih majstorija dogodilo se da se Stane okliznuo i u padu uhvatio Engleza oko pasa. To je bila "slika godine". Ispod nje cinični komentator je napisao: "Pardon, mister Stanković, ovo su moje noge!"

I pored toga što je iz tih duela Metjus više puta bio pobednik, slavno desno krilo engleskog nacionalnog tima nije zaboravio Stanetovu vitešku igru. Kad je Fudbalska federacija Engleske priredila gala prijem prilikom proslave ser Stenlijevog osamdesetog rođendana, slavljenik je kao svoje goste pozvao nekoliko velikih asova iz inostranstva. Nije zaboravio ni našeg Stankovića. Taj poziv Jugoslovenu medu svetskom elitom, Metjus je ovako objasnio:

- Kad počne utakmica svog direktnog rivala posle desetak minuta upoznamo, slično kao bokseri u ringu. Odmah sam video da je Stanković igrač ekstra klase. Moja šansa je bila u tome što je teren bio klizav, a ja mnogo lakši i mogao sam da koristim svoj dribling gornjim delom tela. I tada sam upoznao najkorektnijeg rivala u karijeri. Ni u jednom trenutku gospodstveni Jugosloven nije posegnuo za oštrinom, svojom silnom snagom ili grubošću. Imponovao mi je: vladao sobom i situacijom. Moja je želja da takav vitez fudbala bude moj gost, da uveliča slavlje.

I Stanković je prihvatio poziv, stara garda velikana bila je na okupu. U dugom razdoblju svoje karijere Stane je ostao upamćen po stilu koji je odudarao od igre svih bekova. Naših i stranih. Svi su dejstvovali na isti način, kao iz jednog kalupa, samo je Branko Stanković ostavljao utisak da igra u lakovanim cipelama, a ne u kopačkama, toliko je delovao superiorno i elegantno.

Tokom osam decenija jugoslovenskog fudbala i našeg učešća na međunarodnoj pozornici, niko od bekova nije mogao da se približi ovom sjajnom članu "Crvene zvezde". Stane je odigrao 61 utakmicu za nacionalne "plave"! Debitovao je na prvoj utakmici državnog tima posle Drugog svetskog rata. Bilo je to u Pragu, pobedili smo sa 2:0, gelovima Mitića i Koste Tomaševića. Naš tim je bio u sastavu: Monsider, Stanković, Kokeza, Pleše, Horvat, Simonovski, Tomašević, Mitić, Bobek, Frane Matošić, Kacijan.

Stanković je pripadao onom malom krugu fudbalcra iz redova odbrane koji su uživali veliku popularnost medu poklonicima fudbala, ne samo u zemlji već i u inostranstvu.

Pored ozbiljnosti i otmenog držanja koje je bilo daleko od površnosti većine fudbalera, Stane je bio obožavan od ženskog dela publike mada nikada nije davao povoda. Uostalom, čak i to što se prvi oženio u svojoj generaciji, devojke nisu prestale da luduju za njim.

Stankovićeva dva sina, Dragan i Ratko, nisu se posvetili fudbalu. Dragan je magistar ekonomskih nauka, a Ratko pilot i instruktor. I oni su porodični ljudi.

Stane je jedan od malobrojnih naših (i svetskih) fudbalera koji su sjajnu igračku karijeru nastavili sa istim uspehom i kao trener. Pored velikih trijumfa sa "Crvenom zvezdom", atinskim AEK-om, Galatasarajem, Portom i još nekim klubovima, vodio je i naš državni tim u vreme kada je savezni kapiten bio Rajko Mitić. Tada smo bili vicešampioni Evrope, u drugoj utakmici finala pobedio nas je domaćin - reprezentacija Italije.

U stručnim krugovima Stanković je visoko uvažavan. Ne samo zato što je osvojio mnogo šampionskih titula i pobeđivao u domaćini kupovima. Stanković je trener sa najvišim kvalifikacijama: pored ogromnog igračkog iskustva i duge karijere, on je završio Fakultet za fizičku kulturu i poseduje veliko pedagoško znanje u radu sa igračima. Kao izuzetno racionalan čovek, bolje od mnogih kolega umeo je da jasno odvoji štetnost blještavog razmahivanja od jednostavne i brze igre za dobro tima. Bio je vođa čvrste ruke, nepopustljiv u bitnim stvarima.

Jednom se dogodilo da su tri veoma značajna fudbalera Crvene zvezde toga vremena ustala "protiv trenerove torture". Odbili su da treniraju, uz uslov: mi ili Stanković!

Crvena zvezda ne bi bila to što jeste da je na takav način udaljila svog stručnjaka. Stanković je ostao, buntovnici su se pokajali i izvinili svom učitelju.

Nekoliko godina kasnije, kad je prvi as te "trojke" bio u inostranstvu i video kako se trenira i radi, rekao je: "Sad tek vidim koliko je bata-Stane bio u pravu kad je od nas zahtevao da intenzivno treniramo i da igramo brže i jednostavnije, da ne mučimo loptu i njega. Trebalo je da dođem u Englesku da bih to shvatio".

Za nas najtrofejniji klub odigrao je 489 utakmica i postigao 34 gola. Kao prvotimac Crvene zezde osvojio je 4 prvenstva i 2 Kupa Jugoslavije. Bio je član "čuvenog" olimpijskog tima iz Tamperea.

U periodu od 1978. do 1982. bio je šef stručnog štaba Crvene zvezde. U ovom periodu osvojio je dve titule Šampiona i jedan Kup Jugoslavije. U sezoni 1978/79. predvodio je "crveno-bele" do finala Kupa UEFA u kome su poraženi od Borusije iz Menhengladbaha. Na klupi Crvene zvezde sedeo je i 1989. godine ali samo 6 meseci.

Zbog stila igre i gospodskog drzanja Branka Stankovića su i navijači i saigrači zvali "Ambasador". Iako je igrao na poziciji beka, često je jedino njegov dres ostajao čist na kraju utakmice.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pon 24 Dec - 0:24

Borivoje Kostić


Rođen 14/06/1930
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 33
Golova za reprezentaciju 26
Debitovao 09/09/1956
Igrao u klubovima FK Radnički (Obrenovac),
FK Crvena Zvezda (Beograd),
Lanerossi Vizenca (Ita),
St. Louis Stars (USA)



Rođen 14. juna 1930. u Obrenovcu.

Jedan od najboljih strelaca u jugoslovenskom fudbalu svih vremena. Iako izraziti levak, imao je veoma snažan udarac i davao je golove iz daljine i mnogim poznatim golmanima sveta. Sa 158 golova samo na prvenstvenim utakmicama, nalazi se na trećem mestu (iza Santrača 218 i Bajevića sa 164 gola) liste najboljih golgetera svih dosadašnjih prvenstava Jugoslavije, u kojim je dvaput bio najbolji strelac sezone: 1958/59. sa 25 i 1959/60. sa 19 pogodaka.



Karijeru je počeo u obrenovačkom Radničkom, koji se takmičio u Srpskoj ligi. Bio je 17-godišnjak, a igrao je centarfora i levu polutku.
U beogradsku Crvenu zvezdu, u kojoj se proslavio, došao je sa 20 godina i pune tri godine čekao da postane standardni prvotimac. A kad je to postigao, za 14 godina igranja u „crveno-belom" dresu ostvario je najveće domete: odigrao je ukupno 580 utakmica i postigao 539 golova. Osvajao je četiri puta državno prvenstvo (1956, 1957, 1959 i 1960. godine) i triput trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije: 1958, 1959. i 1964. Samo u prvenstvu odigrao je 258 utakmica i postigao 158 golova.

Da je neko vodio evidenciju svih golova koje je postigao, sigurno bi ih bilo preko hiljadu. Medu njima, ima koji su zabeleženi:

-Na prvenstvenoj utakmici protiv NK Zagreb (7:2), koja je odigrana 1956, postigao je šest pogodaka za Crvenu zvezdu.
-U polufinalu Dunavskog kupa protiv Lokomotive (4:4) u Sofiji, postigao je sva četiri gola.
-Na utakmici Crvena zvezda - Dinamo (Moskva), 2. jula 1959, koju su „crveno-beli" dobili sa 4:1, dao je gol slavnom Jašinu iz slobodnog udarca sa 35 metara!

Za Crvenu zvezdu je igrao od 7. jula 1951, kad je debitovao, do 30. jula 1961. Dobivši dozvolu, otputovao je u Italiju i za ekipu Lanerossi Vizenca odigrao svega sedam utakmica. Nije imao sreće - posle dve teže povrede vratio se kući. Posle lečenja, ponovo je igrao za Crvenu zvezdu - još skoro četiri godine (od 8. septembra 1962. do 18. juna 1966), da bi jednu sezonu odigrao i u američkoj profesionalnoj ligi, za ekipu St. Louis Stars.

Pored jednog susreta za "B" ekipu (1956) za koju je postigao dva gola, odigrao je 33 utakmice i postigao 26 golova za reprezentaciju Jugoslavije. Debitovao je 9. septembra 1956. protiv ekipe Indonezije (4:2) u Beogradu, postigavši prvi pogodak za nacionalni tim, a oproštajnu utakmicu odigrao je 23. septembra 1964. protiv selekcije UEFA (2:7) u korist obnove Skoplja, na kojoj je postigao prvi gol za Jugoslaviju.

Kao kapiten reprezentacije Jugoslavije učestvovao je na finalnom turniru prvog Kupa nacija Evrope 1960. u Parizu na kome je naša ekipa zauzela drugo mesto (u finalu protiv SSSR-a l :2), a takode i na olimpijskom turniru iste godine u Rimu, na kome je naša reprezentacija osvojila prvu i dosad jedinu zlatnu medalju.

Posle završetka aktivnog igranja posvetio se trenerskom pozivu.


















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pon 24 Dec - 0:47

Miloš Šestić



Rođen 08/08/1956
Mesto u timu Vezni igrač
Utakmica za reprezentaciju 21
Golova za reprezentaciju 2
Debitovao 10/10/1979
Igrao u klubovima FK Jedinstvo (St.Pazova),
FK Crvena Zvezda (Beograd),
Olympiakos (Gre),
FK Vojvodina (Novi Sad),
FK Zemun, OFK Beograd



Rođen 8. avgusta 1956. u Milosavcima (kod Banja Luke).

Krajem 1984. godine u većini anketa proglašen je za najboljeg jugoslovenskog fudbalera. Igrao je najčešće u dresu sa brojem 7, ali je bio svestran napadač, vrlo hitar i sa majstorskim driblingom u punom trku, da bi, kada mu krene, bio neuhvatljiv za odbrane protivnika.

Počeo je da igra 1972. u Jedinstvu iz Stare Pazove, a 1974. je došao u beogradsku Crvenu zvezdu za čiji prvi tim je debitovao 24. aprila 1974. protiv Olimpije u Ljubljani. U dresu "crveno-belih" odigrao je ukupno 441 utaktnicu i postigao 108 golova, osvojivši četiri titule državnog prvaka (1977, 1980, 1981. i 1984) i jedan trofej Kupa (1982). Oproštajnu utakmicu odigrao je 9. decembra 1984. protiv Sarajeva (4:1) u Beogradu.

Od kraja 1984. karijeru je nastavio u Grčkoj, dresu ekipe Olympiakos - Pirej (Atina).

Zvezdane trenutke doživljava u Novom Sadu kada u sezoni 1988/89 Vojvodini donosi titulu državnog prvaka.

Uz 15 utakmica i šest golova za omladinsku (1973-1975), 13 utakmica i 11 golova za mladu (1977), kao i 13 utakmica i četiri pogotka za olimpijsko-mediteransku reprezentaciju (1979-1980), odigrao je i 21 utakmicu i postigao dva gola za najbolju selekciju Jugoslavije.

Debitovao je 10. oktobra 1979. protiv Španije (0:1) u Valenciji, a poslednju utakmicu u dresu sa državnim grobom je odigrao 3. aprila 1985. protiv reprezentacije Francuske (0:0) u Sarajevu. Učestvovao je na Mediteranskim igrama 1979. u našoj zemlji, na Olimpijskim igrama 1980. u Moskvi, na Svetskom prvenstvu 1982. u Španiji i na finalnom turniru Prvenstva Evrope 1984. u Francuskoj.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pon 24 Dec - 1:00

Dušan ´Dule´ Savić



Rođen 01/06/1955
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 12
Golova za reprezentaciju 4
Debitovao 31/05/1975
Igrao u klubovima FK Jedinstvo (Ub),
FK Crvena Zvezda (Beograd),
Sporting de Gijón (Esp),
Lille OSC (Fra), Cannes AS (Fra)



Rođen 1. juna 1955. u Ubu, Srbija.

Proslavljeni centarfor Crvene zvezde iz sedamdesetih godina, jedini je fudbaler sa prostora bivše Jugoslavije kojim su se inspirisali i rokeri i reditelji savremenih urbanih filmova.

Savić je, igrajući za Zvezdu, dao više od stotinu golova, bio među pet najboljih strijelaca u istoriji bivše Jugoslavije, osvojio brojne trofeje, a u tadašnjoj nacionalnoj reprezentaciji odigrao 12 utakmica i dao 4 golova. Od njega je i u tadašnjoj Zvezdinoj generaciji bilo većih igrača, baš kao i pre i posle. Savić nije među pet Zvezdinih "zvezda" kao Rajko Mitić, Dragoslav Šekularac, Dragan Džajić, Vladimir Petrović Pižon ili Dragan Stojković Piksi.

"Nije kriterijum popularnosti određivao ko su Zvezdine zvezde. Gledalo se ko je najbolji igrač, a bilo je važno i da taj najbolji igrač bude predvodnik svoje generacije i da to traje u periodu između pet i deset godina. I ova petorica su stvarno bili najbolji igrači svojih generacija i svog vremena. Naravno, ja to nisam mogao da budem, jer je Pižon bio najbolji igrač i predvodnik moje generacije", skroman je Dule.

Smatra da je zbog borbenosti i agresivnosti i postao lik zvezdaša po ukusu i kriterijumima Zvezdinih navijača. Njima je najveću radost priređivao krajem sedamdesetih, kada se Zvezda plasirala u finale Kupa UEFA, u kojem je izgubila od Borusije iz Menhegladbaha.



U generaciji Vladimira Petrovića, Miloša Šestića, Cvijetina Blagojevića i drugih asova, Savić je dao najviše golova. U Zvezdinom umalo uspješnom pohodu na Kup UEFA, Savić je postigao četiri pogotka i bio jedini fudbaler koji je odigrao svih 12 mečeva. Na špicama se i danas vrte njegovi golovi Arsenalu i drugom engleskom predstavniku VBA. Ta dva atraktivna gola su i njemu najdraža, iako je dao i dva lepa pogotka glavom - Dinamu iz Berlina i Herti. Taj gol Herti, sjeća se, dao je tako što je u trenutku udarca glavom odnio i kopačku i nogu protivničkog igrača. Bila je to, bez sumnje, najbolja sezona i za njega i za tadašnju Zvezdinu generaciju. Pored dva engleska i nemačka tima, Zvezda je iz takmičenja izbacila i španski Hihon. Savićev tim je te godine imao najveću posetu od svih klubova koji su igrali u Evropi - 65.000 gledalaca po utakmici. A mečeve je dobijao potpuno netipično za tadašnje jugoslovenske klubove: odlučujuće golove Zvezda je, do finala, davala u posljednjih pet minuta i imala skoro stoprocentnu realizaciju.

U Zvezdu, u čijem crveno-belom dresu je pobrao mnoge trofeje, Savić je stigao iz Uba, varošice na sat vožnje od Beograda. Odrastao je u istom dvorištu sa Draganom Džajićem, iako je Džaja stariji od njega devet godina i dva dana. Pamti i dan kada je stigao na probu na "Marakanu": 21. mart 1972. godine. Već 1974, u devetnaestoj godini, postao je prvotimac. Sa nepunih 20 debitovao je u reprezentaciji tadašnje SFRJ. I bio prvi strelac lige one Jugoslavije, a za Zvezdu odigrao više od 400 utakmica.

Pored večitog derbija sa Partizanom, najviše je voleo da igra u Splitu i u Zagrebu protiv Hajduka i Dinama. A voleo je, kaže, da igra i u Sarajevu i u Mostaru, jer su Sarajevo , Željezničar i Velež bile strašne ekipe sa strašnim igračima. Pamti da je na tim utakmicama uvijek bilo dosta Zvedinih navijača. U Tuzli je, kaže, bilo teško igrati protiv Slobode, a stadion u Skoplju je posebno voleo jer je Zvezda tamo uvek pobeđivala Vardar . Od čuvara zaduženih za njega, cenio je Blagoja Paunovića i Nenada Stojkovića iz Partizana i Velimira Zajeca, kapitena Dinama, kao i Boru Primorca, bivšeg fudbalera Veleža i Hajduka. Svu četvoricu je respektovao jer su imali i mozak i talenat. Zbog tog njihovog dara, nijednog od njih nikada nije namjerno faulirao. Inače, imao je običaj da protivničkog centarhalfa odmah na početku "ohladi" startom, ali ne pogibeljnim i sračunatim da ga povredi. To mu, kaže, nije u karakteru.

Zbog ratova u bivšoj SFRJ ni sa jednim fudbalerom sa kojim je bio dobar nije prekidao komunikaciju. Kod Bore Primorca je bio tri-četiri puta u Londonu. Viđa se sa Halilhodžićem u Parizu, a sretao se i sa Vujovićima - Zoranom i Zlatkom. S tim fudbalerima se najviše družio dok su zajedno ili u istom periodu igrali u Francuskoj. U toj zemlji je, kao fudbaler, proveo šest sezona - dve u Lilu i četiri u Kanu. Šest meseci igrao je u Španiji, u Sportingu iz Hihona. U Francuskoj je ostao do 1990. godine, kada se vratio u Beograd . Bez obzira što je, tvrdi, znao šta će se desiti u bivšoj Jugoslaviji. Vratio se da bi se njegov drugi sin Vujadin rodio u Beogradu. Prvi sin Uroš rođen je u Francuskoj.

Dule Savić je prvi put na "Marakanu" kročio 1968. kao klinac sa bratom Draganom. Podrazumeva se da je bio oduševljen. Do duše, ne kao Nikola Nikić koji je, diveći se travi na stadionu, pomislio šta bi radila njegova krava Jagoda da vidi takvu travu.

Duletov prvi posao na "Marakani" je bilo dohvatanje lopti. Do tog angažmana došlo je kada je njega i brata Dragana Džaja, komšija iz Uba, spazio na stadionu i uveo da ubacuju lopte na "severu". Zvezda je te nedelje pobedila Vardar 3:0, a Duleta je doživljaj i nagrada da bude na "Marakani" sa unutrašnje strane dešavanja držao pet dana. Posle je dohvatao lopte na utakmici Zvezda - Partizan 1971. godine. Već naredne sezone došao je na probu u Zvezdu i u njoj, s kraćim prekidima, ostao do danas. U Zvezdu ga, međutim, nije doveo Džajić, iako su odrasli u zajedničkom dvorištu. Njegov tadašnji trener u Jedinstvu iz Uba naterao je Savićevog oca da najtalentovanijeg prvotimca ubskog kluba dovede da se oproba na najvećem domaćem stadionu.

Oženjen je TV-novinarkom Marinom Rajević Savić, autorkom i voditeljkom emisije "Dok anđeli spavaju". Dušan i Marina Savić imaju dva sina, Uroša i Vujadina. Vujadin Savić je trenutno na pragu prvog tima Crvene zvezde.






















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pon 24 Dec - 1:14

Rajko Mitić



Rođen 19/11/1922 † 29/03/2008
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 59
Golova za reprezentaciju 32
Debitovao 09/05/1946
Igrao u klubovima Košutnjak (Beograd),
BSK (Beograd),
FK Crvena zvezda (Beograd)


Rođen 19.novembra 1922. godine, u Dolcu kod Bele Palanke, preminuo 29. marta 2008. u Beogradu.

Bio je igrač beogradske Crvene zvezde, a poštovan i voljen u celoj zemlji. Njegova popularnost je prerasla u legendu i znatno prevazišla vreme u kome je igrao. Bio je slavljen kao nezaboravni kapiten „crveno-belih" i jedan od najboljih igrača i strelaca reprezentacije.

Veliki protivnik nesportske igre i nekorektne borbe, nikad nije povukao protivnika za dres, niti mu podmetnuo nogu. Fudbalski teren za njega nikad nije bio ogledanje u snazi, već prostor za igru, za nadmetanje u veštini.
Jednostavno, voleo je fudbal i tu ljubav je prenosio na saigrače, protivnike, i gledaoce. U svemu ovome treba tražiti objašnjenje njegove popularnosti koja do danas nije dostignuta.

Po atraktivnosti, Crvena zvezda i reprezentacija imali su, u mnogo čemu, i boljih igrača, ali je Mitić, koga su svi oslovljavali samo imenom - Rajko, ostao jedan jedini, neponovljiv, poštovan zbog svojih izuzetnih sportskih i ljudskih vrlina.

Mitićevo drugovanje s fudbalom počelo je na livadama beogradskog Košutnjaka, nastavilo se u klubu istog imena, koji se takmičio u trećem razredu Beograda. U leto 1938, postao je član omladinske ekipe BSK-a, da bi dve godine kasnije, sredinom 1940, na prijateljskoj utakmici protiv zemunskog Viteza (7:3), debitovao za prvi tim na mestu vođe navale. Ovaj veliki događaj u njegovoj karijeri ostao mu je u prijatnoj uspomeni - postigao je pet golova!

Ratne godine zaustavile su i njegov sportski razvoj, ali već od 1944. godine, kao borac inžinjerske brigade (zajedno sa Đajićem i Jezerkićem), nastavlja da igra, da bi od osnivanja Crvene zvezde, 4. marta 1945, bio njen prvi kapiten.
Od tada je u 14 prvenstvenih sezona nosio „crveno-beli" dres kao jedan od najboljih igrača u istoriji Crvene zvezde. Odigrao je ukupno 572 utakmice (od toga 220 prvenstvenih i 39 u Kupu) i postigao 262 gola (74 prvenstvena i 22 u Kupu).

Kao kapiten i istinski vođa tima, Mitić je pet puta predvodio „crveno-bele" kad su osvajali titulu prvaka Jugoslavije: 1951, 1953, 1956, 1957. i 1959. godine. Prvu od ovih pet titula Crvena zvezda je osvojila u dramatičnoj borbi sa zagrebačkim Dinamom, koji je tri kola pre kraja vodio sa pet bodova prednosti, da bi ipak izgubio prvo mesto za slabiji količnik od 0,018 golova!

I u Fudbalskom kupu Jugoslavije Mitić je sa Crvenom zvezdom četiri puta osvajao veliki trofej: 1948, 1949, 1950. i 1958. godine. Prvi osvajač Kupa bio je Partizan, a onda je Crvena zvezda triput uzastopno pobeđivala.

Osim rehabilitacije posle operacije meniskusa 1947, Mitić je retko odsustvovao iz tima. Čuvajući druge, čuvao je i sebe. Posle punih 13 godina aktivnog igranja, od dresa Crvene zvezde oprostio se 29. novembra 1958. u finalu Kupa protiv mostarskog Veleža (4:0) u Beogradu. Sa napunjenih 36 godina i prvim sedim vlasima, kao kapiten tima koji je osvojio Kup, poslednji put je pozdravio gledaoce sa zelenog polja.

Kao kapiten Crvene zvezde Mitić je imao i dva doživljaja koji su u svoje vreme podelili javnost. Prvi put kad je zbog nedoličnog ponašanja isključio iz igre svog najboljeg prijatelja Branka Stankovića, kad se čak i u Crvenoj zvezdi vodila diskusija da li i ovo spada u pravo kapitena tima, dok je drugi slučaj izazvao pravu buru medu navijačima. Tada, 7. aprila 1958. u prvenstvenom susretu protiv ekipe Splita u Splitu, u 72. minutu utakmice, kod rezultata 1:1, pošto je bačeni kamen iz gledališta pogodio u glavu Boru Kostica, Mitić je izveo ekipu sa terena. Disciplinski sud FSJ kaznio je sve igrače Crvene zvezde (izuzev Kostića i Beare) sa po mesec dana neigranja. To je bio najneprijatniji događaj koji je Mitić doživeo kao kapiten „crveno-belih".

Tokom 11 godina igranja za reprezentaciju Jugoslavije, prvo je triput uspešno igrao za omladinsku ekipu (1940-1941), a posle toga 59 puta za najbolju selekciju. Debitovao je na prvoj međudržavnoj utakmici posle drugog svetskog rata, 9. maja 1946. protiv Čehoslovačke (2:0) u Pragu. Na ovoj utakmici od predratnih reprezentativaca igrali su samo Frane Matošić i Pleše, a svi ostali su bili debitanti: Monsider, Stanković, Kokeza, Pleše, I.Horvat, Simonovski, K. Tomašević, Mitić, Bobek, F. Matošić, Kacijan.

U ovom susretu Mitić je postigao i prvi gol za reprezentaciju. Do kraja je ukupno 32 puta bio strelac, što ga je uvrstilo na četvrto mesto najboljih „tobdžija" u reprezentaciji (Bobek 38, Galić 37 i „Moša" Marjanović 36 golova).

Za boje reprezentacije Mitić je na tri utakmice postigao ,,het-trick": 28. maja 1950. protiv Danske (5:1), 15. jula 1952. protiv Indije (10:1) i 21. maja 1953. protiv Velsa(5:2). Više puta je rekao da mu je najmiliji gol za reprezentaciju bio onaj koji je postigao 16. maja 1954. u prijateljskom susretu protiv Engleske (1:0) u Beogradu. To je bio jedini, odlučujući pogodak, a postignut je u poslednjim minutima utakmice.

Učestvovao je na dva olimpijska turnira - I948. u Londonu i 1952. godine u Finskoj. I oba puta osvojio drugo mesto, srebrnu medalju. Bio je kapiten i član onog našeg nezaboravnog „olimpijskog tima" iz Finske, koji je na svih šest utakmica igrao u nepromenjenom sastavu: Beara, Stanković, Crnković, Čajkovski, Horvat, Boškov, Ognjanov, Mitić, Vukas, Bobek, Zebec.

Posebno su u sećanju ostale one dve dramatične utakmice protiv ekipe SSSR-a, kad je naš tim u prvom susretu svega 13 minuta pre završetka vodio sa 5:1 i - ipak nije pobedio (5:5). Na ponovljenoj utakmici Mitić je postigao vodeći gol i otvorio vrata konačnoj pobedi (3:1).

Oba svetska prvenstva na kojima je učestvovao, 1950. u Brazilu i 1954. godine u Švajcarskoj, nisu mu ostala u prijatnoj uspomeni. Pred utakmicu protiv Brazila (0:2) u Riju, izlazeći na teren podzemnim hodnikom, na izlaznom stepeništu naglo je podigao glavu i temenom udario u gvozdeni poklopac koji je zatvarao izlazak na teren. Zbog velike rasekotine na glavi i krvarenja, morao je da zatraži lekarsku pomoć. Zbog toga smo najtežu utakmicu počeli sa 10 igrača, a vodeći gol koji je Ademir postigao u 3. minutu, Mitić nije ni video.

Jubilarnu, 50. utakmicu u reprezentaciji proslavio je na Svetskom prvenstvu 1954, u susretu protiv SR Nemačke (0:2). Uprkos terenskoj nadmoćnosti našeg tima, sreća mu je sasvim okrenula leđa: Horvat je postigao autogol, a drugi pogodak primljen je pred kraj susreta.

Od dresa reprezentacije oprostio se 29. septembra 1957. protiv Rumunije (1:1) u Bukureštu. Bio je voda navale i imao 35 godina i 23 dana - samo četiri dana manje nego njegov dugogodišnji saigrač Branko Stanković koji je kao naš rekorder poslednju utakmicu u državnom timu odigrao sa 35 godina i 27 dana.

Kad je prestao da igra, od 1960. do 1966. godine kao viši sportski trener nalazio se na čelu stručnog štaba Crvene zvezde, krajem 1966. postao je član Komisije FSJ za sastav reprezentacije, a od 23. aprila 1967. do 18. novembra 1970. kao selektor sastavio je 34 jugoslovenske reprezentacije. Najveći uspeh postigao je u Kupu nacija 1968, na kome je naš tim osvojio titulu vicešampiona Evrope.

Još kao aktivan igrač bio je komentator beogradskog „Sporta", a kasnije se potpuno posvetio sportskom novinarstvu i godinama je bio komentator u listu „Tempo", u kome je, iako penzionisan 1983., i dalje bio aktivan.

Kao jedna od izuzetno zaslužnih ličnosti, Mitić je ostao neizmerno veran Crvenoj zvezdi u kojoj je već dugi niz godina aktivan funkcioner.


















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pon 24 Dec - 22:47

Stanislav Karasi



Rođen 08/11/1946
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 10
Golova za reprezentaciju 4
Debitovao 09/05/1973
Igrao u klubovima FK Crvena Zvezda (Beograd),
NK Borovo (Borovo), Lille OSC (Fra),
Antwerp FC (Bel), Buffalo (USA),
New York Arrows (USA),
OFK Beograd, Hajduk (Beograd)



Rođen 8. novembra 1946. u Beogradu.

Kao jedno od devetoro dece, rođen u braku Mađarice Adele i Srbina Ivana. Njegov ujak, majkin rođeni brat, dr Farkaš, bio je istaknuti mađarski fudbaler. Igrao je, povremeno, i za najbolji sastav svoje zemlje uz Puškaša, Šandora, Kočiša...



Živeli su na Banovom brdu, iznad Čukarice. U porodici ih je bilo devetoro: otac, majka, dvojica braće i pet sestara. Imali su još jednog brata i jednu sestru. Njih dvoje su bili najstariji, ali ih je neko, neposredno posle Drugog svetskog rata, u opštoj gužvi, posle povratka roditelja iz zarobljeništva – ukrao...Nije im bilo lako. Samo je otac bio zaposlen, pa su brat i on radili sve šta su, sa desetak godina, mogli: unosili komšijama ugalj, drva... Šetali su i konje, na hipodromu, posle trka, u padoku, da se smire... Za ovaj posao dobijali su 10 dinara po konju. Tako im je svaki konj "donosio" sendvič sa šunkom i šampitu...

Odrastao na igralištu Čukaričkog, ali prvo je počeo da igra hokej na travi, a onda fudbal. Jednom prilikom, trener Partizana Popesku ga je video na ulici kako žonglira, i prvo njegovo pravo igranje fudbala bilo je na stadionu JNA. Posle dve godine, kad je Popesku već bio trener Rijeke, nisu ga pozvali na zimske pripreme pionira do 13 godina... I strašno ljut i tužan napustio je stadion. Zalupio je vrata trenerima Lazareviću i Belinu uz poruku – zapamtićete vi mene... Trčao je, i plakao, od stadiona do kuće...

Ipak, bilo mu je suđeno da postane veliki igrač. Miljan Miljanić se 1959. godine vratio iz Engleske sa usavršavanja sa idejom da organizuje turnir svih beogradskih škola i da talentovanu decu dovede u Zvezdu... Ušao je u taj uži izbor. Uz njega su tu bili i Jovan Aćimović, Trifke Mihajlović, Slobodan Janković...

Do dolaska pred vrata prvog tima bio u Zvezdi, a tada su hteli, kao mnoge, da ga pošalju u Kragujevac, na kaljenje. Ali, želeo je da igra za Borovo, jer je u tom gradu bio najbolji strelac na turniru. Međutim, ucenili su ga! U Kragujevac je mogao da ode kao igrač Zvezde, a za odlazak u Borovo tražili su od njega, kao kaznu za neposlušnost, da raskine ugovor sa Zvezdom na svoju štetu. I učinio je to. Otišao je u Borovo!

U Borovu je, sa 19 godina, bio najbolji fudbaler Druge lige, kad su ga pozvali u vojsku. Ipak, nastavio je da igra za Borovo. Vojne vlasti su mu to dozvolile. U međuvremenu je po njega došao čuveni Vujadin Boškov, tada trener Vojvodine. Sve su se dogovorili. Ponudili su mu stan u Novom Sadu, kola, pare...

Kad su to čuli u Zvezdi javili su mu, po "kuriru", da se vrati u Beograd. Ali, zbog njihovog stava u vreme kad je odlazio iz Zvezde i kada je morao da raskine ugovor, poručio im je da, ako ga žele, dođu po njega. I, dva dana kasnije, neko mu je, u zoru, lupao na vrata. Neznajući ko je, počeo je da psuje... Bio je to Miljanić sa dvojicom saradnika. Čim je otvorio vrata udario mu je šamar i viknuo – pakuj se... Bilo je to 1969. Imao je 23 godine.

Zenit karijere dostigao u Crvenoj zvezdi, za čiji je prvi tim debitovao 23. aprila 1969. i do 1. maja 1974. odigrao 334 utakmice (od toga 130 prven-stvenih) i postigao 130 golova. U dresu beogradskih "crveno-belih" osvajao je dva državna prvenstva (1970. i 1973) i dva trofeja Fudbalskog kupa Jugoslavije (1970. i 1971).

Uz jednu utakmicu za mladu (1969), odigrao je i 10 utakmica za najbolju selekciju Jugoslavije, postigavši četiri gola. Debitovao je 9. maja 1973. protiv SR Nemačke (1:0) u Minhenu, a poslednju utakmicu odigrao je na Svetskom prvenstvu, 3. jula 1974. protiv Švedske (1:2) u Diseldorfu.

Proslavio se pogotkom u poslednjim sekundima igre 19. decembra 1973. protiv Grčke (4:2) u Atini, koji je omogućio našoj reprezentaciji da posle "majstorice" protiv Španije (1:0) u Frankfurtu učestvuje na finalnom turniru Svetskog prvenstva 1974. u SR Nemačkoj.

Kao odličan napadač, najčešće polutka ili krilo, igrao je i za francusku ekipu Lille OSC (1974-1977), belgijski Antwerp FC (1977-1979), zatim u američkim klubovima Buffalo i New York Arrows (1979-1981), da bi karijeru završio u OFK Beogradu (1981-1983) i Hajduku sa Liona.

Od prvih para u inostranstvu kupio staru kuću koju je obnovio, a stan koji je dobio od Zvezde, preko puta Gradske bolnice, vratio je klubu! Tada je važila preporuka: "Imaš kuću, vrati stan". I on je to, kao jedan od retkih, učinio!

U braku sa Mirjanom, kćerkom jedinicom generala Veljka Kadijevića, ima kćerku Adelu (po baki), pijanistu i profesora klavira.

Nakon igračke karijere, oprobao se i u trenerskim vodama trenirajući Tim JNA i mladu reprezentaciju Jugoslavije, potom subotički Spartak, kuvajtski Jarmuk, nikšićku Sutjesku, Radnički sa Novog Beograda, kragujevački Radnički, Milicionar, Obilić, turski Erzurum, Zvezdaru, Bežaniju, BASK i banjalučki Borac.

U januaru 2008. Udruženje fudbalskih trenera Srbije održalo je Izbornu skupštinu na kojoj je Stanislav Karasi jednoglasno izabran za predsednika.


















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Uto 25 Dec - 0:51

Miloš Milutinović



Rođen 05/02/1933 † 28/01/2003
Mesto u timu Napadač
Utakmica za reprezentaciju 33
Golova za reprezentaciju 16
Debitovao 21/05/1953
Igrao u klubovima FK Bor, FK Partizan (Beograd),
OFK Beograd,
Bayern München (Ger),
Racing Club Paris (Fra),
Paris - Stade Français (Fra)



Rođen 5. februara 1933. u Bajinoj Bašti, umro 28. januara 2003. u Beogradu.

Bio je igrač svetske klase, i da ga je zdravlje bolje poslužilo, bio bi, najverovatnije, najbolji napadač kojeg je jugoslovenski fudbal ikad imao. Osrednjeg rasta, vitak, izvanredan tehničar, elegantan u svakom pokretu, lako je vladao loptom i odlično šutirao i glavom i sa obe noge. Bio je ljubimac navijača.

Sa 15 godina igrao je u omladinskoj ekipi FK Bor, koji je u polufinalu Kupa Srbije 1949. igrao vrlo zapaženo. Bio je kapiten i najbolji igrač omladinske reprezentacije Jugoslavije - 1951, na turniru UEFA u Kanu, osvojila je prvo mesto. Iste godine došao je u Partizan gde je, kao centarfor ili polutka, do 1958. odigrao 192 utakmice i postigao 183 gola. Igrao je u pobedničkoj ekipi Partizana koja je osvojila Kup 1957. godine.

Tokom 1959. se razboleo. Lekari su konstatovali tuberkulozu, u to vreme bolest od koje se još uvek umiralo. Bajern iz Minhena platio je operaciju, uz uslov da ponese njegov dres kad se oporavio. Miloš se vratio i narednih nekoliko godina igrao za Bavarce i za Rasing iz Pariza.



Vrativši se u OFK Beograd, s ovim klubom je kao tehnički direktor 1965/66. godine osvojio trofej Fudbalskog kupa Jugoslavije.

Reaktivirao se sa 36 i zajedno sa svojim velikim prijateljem Šekularcem zaigrao za OFK Beograd. Na njihovom "debiju" protiv Proletera na Karaburmi, u prvom kolu prolećnog prvenstva 1968/69. došlo je blizu 30.000 ljudi. Bilo je 3:2 a Miloš je, kao u najlepšoj bajci, dao prvi gol već na početku igre...

U timu OFK Beograd igrao je 42 utakmice i postigao 13 golova.

Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je 33 utakmice (1953-1958) i postigao 16 golova. Kao junior FK Bor odigrao je i tri utakmice (1951) za omladinsku reprezentaciju. U nacionalnom dresu prvi put je zaigrao 21. maja 1953. protiv Velsa (5:2) u Beogradu kao centarfor, u navali sa Rajkovom, Mitićem (postigao tri gola), Vukasom i Zebecom.

Prvi gol za reprezentaciju Jugoslavije postigao je 8. novembra 1953. u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo protiv Izraela (1:0) u Skoplju. Ovaj pogodak bio je značajan za učestvovanje naše reprezentacije na Svetskom prvenstvu 1954. u Švajcarskoj, na kome je odigrao sve utakmice. U susretu protiv Francuske (1:0) u Lozani postigao je jedini pogodak.

Posebno dobre igre u reprezentaciji pružio je još na utakmicama protiv Indonezije (4:2) septembra 1956. u Beogradu, na kojoj je postigao tri gola, zatim u susretu protiv Italije (6:1) maja 1957. u Zagrebu, u kome je dvaput zatresao mrežu „Azura", dok je briljirao na odlučujućoj kvalifikacionoj utakmici za svetsko prvenstvo protiv Rumunije (2:0) u Beogradu 17. novembra 1957, na kojoj je, uprkos povredi na glavi, postigao oba gola za Jugoslaviju.

Učestvovao je i na Svetskom prvenstvu 1958. u Švedskoj i na njemu se 19. juna 1958. protiv SR Nemačke (0:1) u Malmeu oprostio od dresa sa državnim grbom.

Sa položenim trenerskim ispitom, vodio je od 1970. leskovačku Dubočicu, Proleter iz Zrenjanina (uveo ga 1973. u Prvu ligu), zatim meksičku ekipu Atlas iz Gvadalahare i Bešiktaš iz Istanbula, a kad se vratio u zemlju, sa mostarskim Veležom je 1981. osvojio Fudbalski kup Jugoslavije, a sa Partizanom 1983. državno prvenstvo.

Od 12.septembra 1984. do 16.novembra 1985. nalazio se na dužnosti selektora fudbalske reprezentacije Jugoslavije.

Poslednji put Miloš se pojavio u javnosti 2002. povodom utakmice Partizan - Bajern u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Nemački klub uvrstio ga je među svoje najbolje igrače svih vremena. U istoriji Partizana i jugoslovenskog fudbala ostaće zapamćen kao redak fudbalski dragulj koga je bolest, kada je bio u naponu snage, sprečila da dostigne svetsku slavu, ali ne i da zauvek ostane u srcima svih onih koji su ga bar jednom gledali.

Umro je u Beogradu 28. januara 2003. u svojoj 70.godini.















Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Čet 27 Dec - 13:53

Eric Cantona




Statistika

Puno ime: Erik Danijel Pjer Kantona
Datum rođenja: 24 Maj 1966
Mesto rođenja: Marsej, Francuska
Visina: 1.88 m
Igračka pozicija: Napadač
Karijera u Junajtedu:1992 - 1997
Utakmica: 190
Golova: 88
Internacionalna karijera: 45 utakmica, 20 golova
Ostali klubovi: Okser, Marsej, Bordo, Monpelje, Nim, Lids Junajted

Biografija


Erik Kantona, rođeni Parižanin, odrastao je u Marseju. I ta luka, taj grad Marsej, više liči na Kantonu nego Pariz. Postaje prvotimac Oksera u sedamnaestoj godini. Sa mladom reprezentacijom Francuske postao je prvak Evrope u devetnaestoj. Kantona je promenio pet klubova u Francuskoj zato što je govorio ono što misli. On se bunio protiv vlasnika klubova, govorio o lošim osobinama selektora Francuske, pocepao je dres kada je trener pokušao da ga zameni, potukao se na treningu...Svaki put je Kantona bio u pravu. I baš zato što je bio u pravu, svi su ga se lako odricali. Niko nije voleo da ima tog darovitog igrača, jer on je bio opasan buntovnik. Kao igrač Monpeljea, potukao se na treningu i pola tima je tražilo, zahtevalo, da se Kantona kazni. Karlos Valderama, reprezentativac Kolumbije, stao je na njegovu stranu i Kantona je ostao u klubu. Monpelje je osvojio Kup Francuske te sezone.

Kantona je jedini igrač Marseja koji se sukobio sa vlasnikom kluba, harizmatičnim Bernarom Tapijem. I zato ga je Tapi u godini kada je Marsej postao prvak Francuske prodao Nimu. Naravno da se Kantona bunio, da je protestovao protiv sudijskih odluka i često je bio kažnjavan. Kantona kaže da je u mladosti voleo, da je obožavao film "Do poslednjeg daha", Žan-Lika Godara, i da mu je bilo strašno žao što nije igrao u tom filmu. Dopadala mu se Džin Siberg. U dvadeset petoj godini života Kantona je rešio da napusti fudbal. Ipak, u toj odluci bilo je iskrenosti, ali i scenskog shvatanja biografije, mladalačke poze i on je otišao na Ostrvo. U Lids Junajted, i te prve godine Lids je postao prvak Engleske ispred Mančester Junajteda.

Ser Aleks Ferguson doveo je Kantonu godinu kasnije i to je bio Fergusonov najbolji potez u karijeri menadžera. Kantona je konačno našao pravi klub, i Mančester pravog igrača. Više od dve decenije navijači sa Old Traforda čekali su Bestovog naslednika. I došao je mladi Francuz. Posle 26 godina Junajted je postao prvak. U pet sezona Mančester je sa Kantonom četiri puta bio prvak i dva puta je osvojio Kup. Kantona pakuje, dribla i daje golove na odlučujućim utakmicama. Uz njega odrastaju Bekam, Skols, Gigs, Nevil, Bat. Tako se formira Mančester koji će postati pobednik Kupa šampiona. Pravio je Kantona pozorište u Engleskoj. Tukao se sa navijačima, sa navijačima Kristal Palasa. Nokautirao je navijača Metjua Simsona, a na konferenciji za štampu posle utakmice sa Kristal Palasom, Kantona je rekao: "Galebovi prate ribarski brod zato što misle da će on baciti sardine u more."

I na vrhuncu igračke moći Kantona je odlučio da završi karijeru. Imao je trideset godina. Izabrao je pravi trenutak jer je znao da treba otići u crkvu kad hor najlepše peva. Njegov dolazak u Englesku može se porediti sa dolaskom na Ostrvo francuskog pesnika Artura Remboa. Kantona je otvorio put francuskim igračima i trenerima: Anri, Viltor, Pires, Vijera, Ulije, Venger...I nije slučajno Erik Kantona u literarnom dodatku Gardijena objavio prevod pesme "Privukao Roben" čiji je autor Kleman Maro. Kleman Maro: sin jednog od dvorskih pesnika i Jane Bretanjske, žene Luja XII. Od paža i komornika postao je, zahvaljujući rodbinskim vezama i svom talentu sekretar Margerite od Alensona, buduće kraljice Navare. Godine 1526. dospeo je u zatvor jer je u vreme postao jeo slaninu. Još je nekoliko puta dospevao u zatvor zbog slobodoumnih ideja i simpatija prema protestantima. Zbog raspusnog života izgubio je poverenje protestanata, beži u Torino gde je i umro. Napisao je veliki broj dela koja predstavljaju u punom sjaju duh renesanse:

Privukao Roben jednom Margo k' sebi,
Pokazav joj alat malo ga zaklati,
I namahom htede da ga upotrebi,
Ali Margo reče: To će me zaklati,
Suviše je golem i dugačak da bi...
Dobro reče Roben, da ne bude bola,
Neću stavit celog,
A onda je zgrabi,
I gurnu joj alat, al' samo do pola.
Jaoj, reče Margo, ja sam vaša žrtva,
Stavite ga celog, i tako sam mrtva.


Posle odlaska iz Mančestera, Kantona je postao kapiten francuske reprezentacije u fudbalu na pesku. Igrao je u filmu "Elizabet" francuskog ambasadora, taj film je snimljen 1988. Kantona je proglašen za igrača veka Mančester Junajteda: Kralj Erik. Džordž Best ga je krunisao još većom titulom. Dao bih, kaže Best, sav šampanjac koji sam popio da odigram s' njim jednu utakmicu na Old Trafordu. Samo, ja bih bio najbolji.












love
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Čet 27 Dec - 18:35

Ser Robert 'Bobi' Čarlton



Statistika

Puno ime: Ser Robert Čarlton CBE
Datum rođenja: 11 Oktobar 1937
Mesto rođenja: Ašington
Visina: 1.73 m
Igračka pozicija: Napadač, Vezni
Karijera u Junajtedu: Januar 1953 - Maj 1973
Utakmica: 766
Golova: 253
Internacionalna karijera: 106 utakmica, 49 golova
Ostali klubovi: Preston Nort End

Biografija


Priča o još jednom velikom igraču Mančester Junajteda,članu najvećih od najvećih – Bazbijevih beba
Ser Robert "Bobi" Čarlton (rođen 11.avgusta 1937. u Ešingtonu,Nortamberlend) bivši je engleski internacionalac koje je sa Engleskom osvojio Svetsko prvenstvo 1966.,a iste je godine bio proglašen Evropskim fudbalerom godine. Skoro celi fudbalski vek proveo je u Mančester Junajtedu, gde se je proslavio po famoznim napadačkim istinktima i odličnom udarcu iz daljine.
Za Junajtedov prvi tim zaigrao je 1956. godine i tokom sledeće dve sezone postao je neizostavni član prve postave Mančester Junajteda.Tokom te dve sezone preživeo je i poznatu avionsku nesreću u Minhenu 1958. godine. Nakon što je pomogao Junajtedu da dođe do naslova 1965., Čarlton je sledeće godine sa Engleskom osvojio svetski naslov,a nakon toga odmah sledeće godine osvojio je još jedan naslov sa Junajtedom.1968. godine bio je kapiten Mančester Junajteda koji je te iste godine osvojio Evropski Kup,a Čarlton je u finalnoj utakmici postigao dva gola. Time je Junajted postao prvi engleski klub koji je došao do tog postignuća. Dao je više golova za Englesku i Junajted od bilo kojeg igrača u istoriji. Nedavno ga je Rajan Gigs prestigao po broju utakmica u dresu Junajteda, pa tako Bobi Čarlton trenutno drži mesto broj dva. Mnogi ga smatraju jednim od najboljih igrača svih vremena.
Junajted je napustio 1973. godine i postao igrač – menadžer Preston Nort Enda, ali odlučio je da posao trenera nije za njega i otišao nakon jedne sezone.
Nakon toga jedno je vreme bio direktor Vigan Atletika, a onda je 1984. ušao u društvo direktora Mančester Junajteda, gde je ostao do danas.

Detinjstvo Bobi Čarltona

Jedan od njegovih ujaka, veznjak Njukasl Junajteda Džeki Milburn bio je profesionalni fudbaler, no njegova majka Kisi bila je ta koja ga je trenirala na samom početku karijere. Njegov stariji brat Džek, radio je kao rudar i prijavio se za posao policajca pre nego što je postao profesionalni igrač Lids Junajteda.
19.aprila 1953. primetio ga je šef skauta Mančester Junajteda Džo Armstrong dok je igrao za jednu školsku ekipu iz Ist Nortamberlenda.Čarlton je počeo igrati za mlađe uzraste Engleske i nasuprot brojnim ponudama klubova, kao petnaestogodišnjak potpisao je vernost Junajtedu. U početku je njegova majka bila skeptična da se Bobi upusti u nesigurne fudbalske vode,te je počeo raditi kao pripravnik za inženjera ,no u avgustu 1954. ipak postaje profesionalac.
Čarlton postaje član famoznih Bazbijevih beba, generacije neprocenjivih fudbalskih talenata koja se stvarala na Old Trafordu četrdesetih, pedesetih I šezdesetih godina pod nadzorom menadžera Meta Bazbija koji je postavio dugotrajan plan oporavka kluba nakon Drugog Svetskog rata. Radio je vredno kroz sve uzraste Junajteda kroz koje je prošao,redovno davao golove u mlađim uzrstima i u ekipi rezerva pre nego što je debitovao za prvu ekipu protiv Čarlton Atletika u avgustu 1956. U isto vreme Čarlton je izvršio svoju građansku vojnu dužnost u Šrevzburiju. Met Bazbi savetovao ga je da bi mogao igrati za Junajted preko vikenda.U isto vreme u Šrevzburiju je vojsku služio i Dankan Edvards,Čarltonov ekipni kolega.

Ulazak u prvu ekipu Junajteda

Čarlton je u svojoj prvoj sezoni u Junajtedu odigrao četrnaest utakmica. Osvojili su prvenstvo,ali zaustavljeni su na putu da prvi put u 20. veku ostvare “dabl” – da osvoje prvenstvo i FA kup, kada su u finalu FA kupa 1957. izgubili u kontroverznoj utakmici protiv Aston Vile.Čarlton, tada još devetnaestogodišnjak igrao je na toj utakmici kada je sa terena sa slomljenom arkadom nakon sudara sa Vilinim napadačem Piterom MekFarlandom iznešen Junajtedov golman Rej Vud. Čarlton je bio prvi kandidat za odlazak na gol (u to vreme još nije bilo zamena,a pogotovo ne golmanskih),no između stativa završio je njegov saigrač Džeki Blančflauer.

Čarlton je već učvrstio mesto u ekipi kada je Junajted kao aktuelni prvak Engleske, iskoračio u Evropu kao prva engleska ekipa kojoj je to uspelo. Stigli su sve do polufinala gde su izgubili od Real Madrida. Junajtedov uspeh u jakoj konkurenciji doneo im je poveću dozu respekta na kontinentalnoj razmeri što je bio i cilj Meta Bezbija. Ta reputacija još se povećala u sledećoj sezoni kada je Junajted došao u četvrtinu finala protiv Crvene Zvezde iz Beograda.U prvom susretu kod kuće Junajted je pobedio 2:1.U revansu u Beogradu Čarlton je dva puta pogodio mrežu i Junajted je vodio 3:0,ali domaćini su uspeli izjednačiti na 3:3. To je bilo dovoljno da se Junajted plasira u polufinale gde ih je čekao Milan. Igrači Mančestera napustili su Beograd presretni jer su dospeli među četiri najbolja kluba Evrope,ali s mislima na važnu utakmicu protiv Vulverhemptona sledećeg vikenda.

Minhen – mesto velike tragedije

Avion koji je pokupio Junajtedove igrače i stručni štab na aerodromu u Zemunu morao se zaustaviti u Minhenu da bi napunio rezervoare. To se sve odvijalo u sve gorim vremenskim uslovima. Punjenje rezervoara je bilo obavljeno i putnicima je stigao poziv na ukrcvanje u avion. Jak vetar uzeo je maha i velike količine snega počele su se lediti na pisti i oko nje. Dva poletanja su zaustavljena što je zabrinulo putnike na avionu, stjuardesa ih je savetovala da ponovo napuste avion dok se ne otkloni manja tehnička greška.
Na aerodromski terminal stigao je poziv da se ponovo ukrcaju na avion i bilo je sve više nervoze među putnicima. Čarlton i njegov timski kolega Denis Vajolet savetovali su svoje mlađe kolege Tomija Tejlora i Dejvida Pega da zamene mesta,jer su mislili da će biti sigurniji na zadnjim mestima. To se pokazalo kao fatalna odluka Tejlora I Pega.
Avion je pri sledećem pokušaju poletanja zakačio ogradu na kraju piste i krilo aviona zabilo se u jednu zgradu koja se nalazila blizu piste. Krilo i deo repa aviona potpuno su otkinuti od ostatka aviona.Ostatak aviona vrteo se po ledenoj stazi i pri sledećem sudaru biva prepolovljen.
Čarlton je pri sudaru istrgnut iz sedista i ispao je iz kabine.Kada je do njega došao Junajtedov golman Hari Greg (koji se nekako provukao kroz rupu u avionu nepovredjen i započeo svoju spasilačku misiju) mislio je da je mrtav. Zgrabio je Čarltona i Vajoleta i izvukao ih iz aviona koji je u svakom trenutku mogao eksplodirati. Greg se vratio u avion kako bi pomogao povredjenom Bazbiju i Blančflaueru, a kad se okrenuo unazad laknulo mu je kad je vidio da su Čarlton i Vajolet živi, iako je već bio pretpostavio da su obojica mrtvi. Čarlton je zadobio posekotine lica i doživeo veliki šok,zbog čega je proveo nedelju dana u bolnici. Sedam njegovih saigrača je poginulo,uključujići i Tejlora i Pega s kojima su on i Vajolet zamenili mesta pre kobnog pokušaja poletanja. Poginuo je i kapiten Junajteda Rodžer Birn, zajedno s Markom Džonsom ,Bilijem Velanom,Eddijem Kolmanom i Džefom Bentom. Dankan Edvards umro je kasnije od posledica povreda koje je zadobio. Sveukupno, nesreća je odnela 23 života. Isprva je za nesreću okrivljen led na krilima, ali kasnijom obradom utvrđeno je da su uslovi za poletanje te kobne noći bili nemogući. Čarlton je bio prvi preživeli koji je napustio bolnicu. Stigao je u Mančester 14. februara 1958.,osam dana nakon nesreće. Kako se oporavljao,provodio je vreme sa lokalnom omladinom igrajući fudbal. Imao je samo 20 godina i pomogao je Bezbiju da spasi što se od sezone spasiti da. Očekivano, Junajted je izbačen iz Evropskog Kupa od italijanskog Milana u polufinalu ukupnim rezultatom 5:2, a i u prvenstvu su pali. Međutim, nekako su uspeli doći do drugog uzastopnog finala FA kupa i taj veliki dan na Vembliju poklopio se sa Bezbijevim povratkom na posao. Bezbi nije nikako mogao motivisati ekipu koja je igrala samo na osnovi uspomene na svoje prerano preminule saigrače i koja je igrala pod podrškom cele nacije. Net Lofthaus doneo je Boltonu pobedu od 2:0.

Ova minhenska nesreća presudno je obeležila dalji put Mančester Junajteda I Bobija Čarltona. Senka tog februarskog dana ostala je zauvek na njegovom licu. I u trenucima najvećih uspeha Mančestera i engleske reprezentacije kao da na njegovom licu postoji neka uzdržanost, odsutnost. Tri meseca posle minhenske nesreće, Bobi Čarlton je opet igrao na stadionu JNA u Beogradu, za reprezentaciju Engleske protiv Jugoslavije. Jugoslavija je pobedila sa 5:0, a mladi Čarlton je označen kao jedan od najvećih krivaca za taj poraz. (“Sve me je podsećalo na tragediju. Isti stadion, ista sredina I nisam mogao ni da se pokrenem”). Taj najdarovitiji i najbolji engleski igrač dugo je u reprezentaciji bio rezerva ili je igrao na pogrešnom mestu, najčešće na levom krilu. Tako su prošla dva svetska prvenstva, 1958. i 1962., i tek pred treće Čarlton (Alf Remzi je bio selektor) je počeo da igra na sredini i nametnuo se, tiho, kao glavni igrač. Engleska je postala svetski prvak, a dve godine kasnije, u maju 1968., Mančester Bobija Čarltona postaje šampion Evrope. Taj veliki fudbalski džentlmen, taj mirni i setni Bobi Čarlton, najviše je zaslužan što je tako dobro funkcionisao najčudesniji i najbolji trio engleskog i evropskog fudbala - Densi Lou (Škot), Bobi Čarlton (Englez), Džordž Best (Irac). Samo je taj ser, koji je bio ser i pre nego što ga je odlikovala kraljica Elizabeta II, mogao da ujedini britansko ostrvo. A o driblingu Bobi je kazao: Dribling je Dankan Edvards, moj drug iz školske klupe,

ili dribling je linija od Božića, do Tri kralja i Cveti.











love
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   Pet 28 Dec - 0:07

Džordž Best




Statistika


Puno ime: Džordž Best
Datum rođenja: 22 Maj 1946
Mesto rođenja: Belfast, Severna Irska
Visina: 1.75 m
Igračka pozicija: Krilo, Ofanzivni vezni
Karijera u Junajtedu: Avgust 1961 - 05 Januar 1974
Utakmica: 477
Golova: 180
Internacionalna karijera: 37 utakmica, 9 golova
Ostali klubovi: Stokport Kanti (75/6), Kork Seltik (75/6), Los Anđeles Asteks (SAD) (76-78), Fulam (76 - 78), Hibernian (79 - 81), Fort Lauderdale Strajkers (SAD) (79), San Hose Ertkvejkes (SAD) (80)' Golden Bej (SAD), Barnmut 82/3

Biografija

Veliki Gaeli zemlje Irske,
Ti ljudi što ih Bog ludim sazda,
Jer su svi ratovi njihovi veseli,
A sve pesme tužne.

Ovu pesmu je tiho govorila Bestova majka u blagim alkoholnim halucinacijama dok je dečak Džordž učio fudbal šutirajući teniske loptice po nemirnim ulicama Belfasta. Na jednom od uličnih turnira u Belfastu, Besta je video skaut Mančester Junajteda Bob Bišop (ili je to bilo na terenu malog kluba Kedžak vojs) i kako legenda kaže, poslao telegram na stadion Old Traford sa samo jednom rečenicom: Mislim da sam pronašao genija.

Besta je u Mančester Junajted primio Mat Bezbi kada je Best imao 15 godina. Već u 17. godini Best je igrao za prvi tim Mančestera. Njegova prva utakmica bila je protiv Vest Bromvič Albiona. Dve sezone nakon Bestovog dolaska, to je 1965. godina, Mančester je postao prvak Engleske. Te godine u Kupu Šampiona Best je praktično sam pobedio Benfiku u Lisabonu. Bilo je 5:1. U portugalskim novinama pojavio se njegov novi nadimak - O'Beatle. Best je polako počeo da vraća radost na 'Teatar snova': Kada sam počinjao da se bavim fudbalom, Engleska je bila fantastično mesto. Ljudi su počeli da puštaju kosu, što sam uradio i ja. Muzika je bila bajkovita, moda je bila neobična i čudesna, a i fudbal nije bio loš.

Sredinom 70-ih Džordž Best je bio najbolji fudbaler na svetu. Bio je popularan kao Bitlsi, kao Bitlsi i Rolingstonsi zajedno. "Ono što nikada neću zaboraviti jeste huk navijača Mančestera. Kada sam išao kroz tunel, to mi je raznosilo glavu i kako sma bio bliži igralištu, to se čulo sve više. U takvim utakmicama bio sam ubeđen da mi niko ništa ne može."

Mančester je i u sezoni 1966/67 bio prvak. Best je imao 22 godine, i u maju 1968. Mančester je opet pobedio Benfiku. To je bilo na stadionu Vembli, bilo je 4:1, 4:1 u produžecima. Best je u trećem minutu prvog produžetka predriblao celu odbranu Benfike i postigao gol. Tako je Mančester postao prvi engleski klub koji je osvojio Kup Šampiona. Sledeće godine, 1969., Mat Bezbi, najbolji engleski menadžer, otišao je u penziju. Bestu se nije više igrao fudbal ili mu se nije igrao onako kako ga je igrao te četiri sezone, od 1964. do 1968. Plašio se da mu fudbal ne pređe u dosadu i prepoznavao je kako njegovim venama počinje da teče splin, kako osvajaju melanholične note njegove majke iz one pesme kaku su u Irskoj svi ratovi veseli i sve pesme tužne. "Trošio sam novac na piće, žene i automobile. Ostalo sam jednostavno profućkao. Rođen sam sa velikim darom, a on kadkad dolazi s' nagonom za samouništenje. Baš kao što sam hteo biti bolji od svih s kojima sam igrao, tako sam hteo biti bolji od svih kad smo se provodili." Već U 27. godini, njegova karijera je praktično bila završena. Svoju poslednju utakmicu za Mančester junajted odigrao je 1973. godine, i posle toga više nikada nije igrao za neki veliki klub. Mnogi će reći da je Džordž Best prokockao svoj talenat, ali njegova relativno kratka karijera je bila itekako bogata:

"Otkada sam sa 15 godina otišao od kuće, do svoje 24., 25. godine osvojio sam dva šampionata, evropski Kup šampiona i izabran sam za Evropskog igrača godina. Šest sezona za redom bio sam najbolji strelac Mančester Junajteda. Sve to mi, sa ove distance, izgleda zastrašujuće, ali u ono vreme o tome uopšte nisam razmišljao, samo sam želeo da svakoga dana igram fudbal."

Best je na vrhuncu slave bio u drugoj polovini šezdesetih godina. Zbog paklene kombinacije talenta, dobrog izgleda i harizme prozvali su ga "petim Bitlsom".

Džordž Best je i živeo kao rokenrol zvezda, ali to se pokazalo kao pogubno za karijeru u vrhunskom fudbalu:

"Nigde nisam mogao da idem, bio sam pod opsadom. Nedeljom bi se pojavio autobus pun ljudi, koji bi pravili piknik u mojoj bašti i sedeli tamo ceo dan. Ako bih želeo da izvedem devojku na večeru, morao sam da zovem u pomoć svog prijatelja u lokalnoj policijskoj stanici, da me odbrani od gomile novinara koji su me svuda pratili. Ja bih svojim kolima odjurio na večeru, a on bi išao iza mene brzinom od 40 kilometara na sat, tako da niko nije smeo da ga obiđe i pojuri za mnom. Svašta sam morao da radim da bih sačuvao svoju privatnost, ali nisam uspevao."

Teško je proceniti gde je mesto Džordža Besta u ligi najvećih fudbalera svih vremena. Drugi igrači su osvojili mnogo više trofeja za svoju zemlju i klubove.Best nikada nije igrao na Svetskom prvenstvu sa Severnom Irskom, a njegov buran život van terena zasenio je i upropastio njegovu karijeru.

Uvek je govorio da nije zažalio zbog svojih postupaka, ali izgleda da je tek pred kraj života shvatio da je mogao da postigne i mnogo više:

"Dosegao sam vrhunac slave sa timom koji je bio na vrhuncu od 1963. do 1968. Imao sam dakle tih 5 godina. Neki igrači nikada ne dožive tih pet godina i to me teši. Mogao bih da se dovedem do ludila razmišljajući šta bi bilo da sam imao 20 godina, ali bolje je i da sam imao i 5, nego ništa. Ali, ipak, voleo bih da je sve potrajalo dvadeset godina."

Da Best nije živeo onako kako je živeo, zar bi se svet i danas sećao njegovih driblinga iz Lisabona, loba protiv Totenhema ili onih šest golova protiv Normptona. "Ostvario sam sve što sam sanjao, da igram fudbal s' najboljima i da Mančester bude najbolji...Sećam se svake scene, svakog minuta svoje karijere."

Čak i kada je njegova fudbalska karijera odavno bila završena, Džordž Best nije prestao da fascinira britanske medije i javnost. Njegova pojavljivanja na televiziji bila su, međutim, dramatična iz potpuno pogrešnih razloga. Džordž Best je skoro ceo svoj život bio alkoholičar.

"Mislim da u ovoj zemlji ljudi i dalje gledaju na alkoholičare kao na gubavce. To je bolest koji svi gledaju sa visine, iako od nje pate ljudi iz svih slojeva društva. Ja sam se lečio zajedno sa jednim anđelom pakla, sveštenikom, direktorom banke i petnaestogodišnjakom. Dakle - niko nije pošteđen."

A kad je u Londonu tog 25. novembra 2005. godine umro Džordž Best, tog dana ujedinilo se celo britansko ostrvo. I Škoti, i Irci, i Englezi, i Velšani. I katolici i protestanti. U brojnim anketama svrstavan je među najbolje igrače sveta svih vremena, a u rodnoj Severnoj Irskoj uzdignut je u status božanstva. Na njegovoj sahrani u rodnom Belfastu okupilo se oko 100.000 ljudi, koji su i pored kiše koja je padala ceo dan, došli da odaju poštu najboljem fudbaleru Severne Irske i jednom od najboljih igrača svih vremena. Zemljaci su mu se odužili i tako što je po njemu nazvan međunarodni aerodrom u Belfastu, a Banka Alstera je na godišnjicu smrti izdala milion novčanica od po pet funti sterlinga sa njegovim likom.















love
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Fudbalske legende   

Nazad na vrh Ići dole
 
Fudbalske legende
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Muške filmske legende
» Legende boksa
» Legende o Deda Mrazu
» Legende,predanja i mitovi
» Mitoloska bica.mitovi i legende
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Sport :: Fudbal-