Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zaboravljeni heroji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
zjovan29

  

avatar

Muški
Poruka : 2510

Godina : 56

Lokacija : CRIKVENICA

Učlanjen : 18.09.2011

Raspoloženje : nikad bolje


PočaljiNaslov: Zaboravljeni heroji   Pon 9 Jan - 17:29

Ozdravi majko Srbijo, Francuska te moli!

[center][You must be registered and logged in to see this image.]

Francuska pažnja i Srpski zaborav na 9 rana

Milunka Savić bila je podnarednik u 2. puku i srpska heroina Prvog svetskog rata. Ranjavana je u borbama devet puta.

Rođena 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške, Milunka Savić se u balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila kao dobrovoljac. U Prvom svetskom ratu se naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima.

Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva francuska ordena Legije časti i medalju Miloš Obilić. Jedina je žena u svetu koja je odlikovana francuskim oredenom Ratni krst sa zlatnom palmom.

Nakon Prvog svetskog rata, zanemarena i od svih napuštena, penziju je, radeći 20 godina kao pomoćno osoblje, stekla u Državnoj hipotekarnoj banci.

Ipak, odbila je ponudu da se preseli u Francusku i da dobija francusku vojnu penziju. Umesto toga, ona će izabrati da živi u Beogradu, ali ljudi su brzo zaboravili njene zasluge.

Za vreme Drugog svetskog rata 10 meseci je zatočena u logoru Banjica. Prethodno naočigled dece biva pretučena.

Posebno promenom politike sa dolaskom Tita pada opet u zaborav, tada se ona definitivno smatra za nepoželjnu osobu u svojoj sopstvenoj zemlji i biva primorana da živi život preživljavajući kao čistačica. Zbog pritužbi građana Beograda i jednog novinskog teksta koji je uzburkao javnost grad se smilovao i dodelio joj mali stan u kome je živela do svoje smrti 1973.

Umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. Sahranjena je na Novom groblju u aleji velikana uz najviše državne i vojne počasti.


Kada je u bitkama na Solunskom frontu bila teško ranjena, prenesena je u francusku bolnicu u Bizerti. Posetio ju je i čuveni francuski admiral Geprat i izgovorio nad njenim bolesničkim krevetom reči koje su postale legendarne:

"Ozdravi, sine, Francuska te moli!"


Tekst preuzet sa Wikipedije.
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Zaboravljeni heroji   Sre 5 Dec - 0:26


Milunka Savić (1890—1973)


[You must be registered and logged in to see this image.]



Rođena u Koprivnici kod Raške 24. juna 1890. (mada se nalazi i godina rođenja 1891.), kao kći Radenka i Danice. Početkom Balkanskih ratova 1912. Milunka Savić, prerušena u muškarca i kao dobrovoljac Milun Savić postaje vojnik u Drinskoj diviziji. Učestvovala u borbama, pored ostalih kod Skadra i u Bregalničkoj bici 1913. U bolnici na lečenju od zadobijenih rana otkrva se da iza imena Milun krije se Milunka, što se ubrzo pročulo u srpskoj vojsci.

Početkom Prvog svetskog rata ponovo se prijavljuje kao dobrovoljac i to kao član "gvozdenog puka". Komandant puka, bio je Dimitrije Matić. U isto vreme u jedinici ovog puka bile su dve hrabre heroine: Milunka Savić i Škotlanđanka Flora Sanders. U toku povlačenja srpske vojske preko Albanije, početkom januara 1916. bila je teško ranjena pa je preneta u Bizertu na lečenje. Istakla se u borbama za Kajmakčalanu, u okuci Crne reke, kada je "gvozdeni puk" bio priključen 122. francuskoj kolonijalnoj diviziji, zarobila je 23 bugarska vojnika. Za njena junaštva čuli su i saveznički vojnici, pa se i kod njih pronosila vest o hrabroj srpskoj devojci Milunki Savić. Posle oslobođenja Bitolja, kad je otpočeo rovovski rat, kao dobrovoljac ušla je u Moravsku jurišnu četu, da se bori sa najboljim i najhrabrijim ratnicima ove divizije. O njenom junaštvu i ratnim podvizima govorilo se u savezničkim armijama. U njenu čast postrojavani su elitni saveznički pukovi i njihove ratne zastave spuštane u njenu čast na pozdrav. O ratniku Milunki Savić pisala je strana saveznička štampa. Posle rata dopisivala se sa francuskim ratnim komandantima: Emilom Gepratom i Lujom Franše Depereom. Uprkos slavi i počastima ostala je i dalje skromna kakva je bila kao čobanica u dolini Ibra. Ranjavana je više puta. Za pokazanu hrabrost u borbama dobila je čin narednika. Pismeno je pohvaljivana od strane savezničke komande na Solunskom frontu. Najpoznatija i najhrabrija žena ratnik u Prvom svetskom ratu među Srbima, dobila je mnoga srpska i saveznička odlikovanja: dva ordena Karađorđeve zvezde sa mačevima, Srebrnu i Zlatnu medalju za hrabrost Miloš Obilić, Spomenicu oslobodilačkih ratova 1912—1913. Albansku spomenicu, Spomenicu za oslobođenje i ujedinjenje 1914—1918. dva francuska Ordena legije časti, francuski orden Ratnički krst sa zlatnom palmom, ruski orden Krst svetog Đorđa Pobedonosca i druga. Zbog podviga u ratu prozvana je Srpska Jovanka Orleanka. Hrabro i stoički je sa svojom generacijom podnosila ratne nedaće.

Kada su ratovi završeni, kraće vreme bila je na službi u vojsci u Sarajevu, gde se venčala sa Veljkom Gligorijevićem, činovnikom Hipotekarne banke. Ubrzo se demobilisala. Kao dobrovoljac dobila je malo imanje na novoosnovanoj dobrovoljačkoj koloniji Marijin majur, kasnije nazvanoj Stepanovićevo, nedaleko od Novog Sada. Na dobijenoj zemlji podigla je malu kućicu, koju je ubrzo prepustila sestri Slavki, a ona prešla da živi u Beograd. Muž Veljko, sa kojim je imala kćer Milenu ubrzo je napustio porodicu, a Milunka kao samouka bez škole, zaposlila se u Hipotekarnoj banci kao čistačica gde je dočekala i penziju. Jedno vreme pre dolaska na Voždovac, živela je u Skadarskoj ulici. Od svojih sredstava kupila je neveliku kuću na Voždovcu. Pred samu njenu smrt, nakon nekoliko novinskih tekstova o zaboravljenoj srpskoj heroini, dodeljena joj je garsonjera u naselju Braća Jerković.

Milunka Savić odgajila je i tri usvojenice: Milku, zaboravljeno dete sa železničke stanice u Stalaću, Radmilu-Višnju, svoju sestru od ostarelih ujaka i ujne i Zorku, sirotu devojku iz Dalmacije. Pored toga, iškolovala je još 32 dece, što od rodbine, što sa strane. Milunka Savić je ovo mogla postići jer je imala znatne prinadležnosti: platu, invalidninu i francuska primanja uz dve legije časti. U slobodnom vremenu šila je šinjele za vojsku, u čemu su joj pomagala i deca. Zanimljivo je da je u stanu za vreme školovanja držala i bugarskog studenta Bebela Ninkova, sina komandanta poražene bugarske vojske u Prvom svetskom ratu, koji je do Milunke došao po preporuci svoga oca da mu Milunka pomogne dok se ne snađe. Ostao je do kraja studija i oženio se Milunkinom sestrom od ujaka Radmilom-Višnjom (1921—2004). —

Milunka Savić umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine. Sahranjena je na Novom groblju. Danas jedna ulica u Beogradu nosi njeno ime.

(Wikipedija)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Sre 5 Dec - 0:30

[You must be registered and logged in to see this image.]


LEGENDARNA MILUNKA SAVIĆ

... Pred njom su bili postrojeni pukovi. U slavu njenog imena podizane su zastave. Njene junačke i mladalačke grudi krasila su najveća srpska i francuska ratna odlikovanja: Karađorđeva zvezda sa mačevima, dva Ordena francuske Legije časti, francuski Ratni krst sa zlatnom palmom, dve Zlatne Obilićeve, Albanska spomenica ...

... A imala je obično ime: Milunka. Još od one dvanaeste, kad je Srbija ratovala s Turcima, pa trinaeste, kad se sudari s Bugarima, pa četrnaeste, kad navali Švaba, zvali su je i znali samo po imenu. Jedino je uz zvanična akta, uz predloge za odlikovanje ili u rešenju o njima stajalo prezime: Savić. Milunka Savić. Legenda.

Deo srpske istorije iz sudbonosnih godina. Ime zapisano u ratnim hronikama, izveštajima ratnih dopisnika. Primer i inspiracija.

... U rovovima, pred juriše, pripremajući bombe, vojnici su pominjali njeno ime: "Slavu joj ljubim, mnogo je hrabra..." Kasnije u bespuću albanskog krša, dok su se promrzli i gladni sporo kretali, govorili su: "Kad može Milunka..." Ni teško ranjena, nije gubila veru u pobedu, u povratak u svoju zemlju. Kad je došla, već je bila legenda: ime joj se izgovaralo sa poštovanjem... Pozivali su je na svečanosti, proslave, putovanja na ratišta, na grobove palih. Išla je i susretala svoje ratne drugove...

... Na takve svečanosti odlazila je u šumadijskoj narodnoj nošnji. Na njenim grudima blistao je red najviših odlikovanja. Oficiri školovani u Sen Siru, Vest Pointu, čuvenim vojnim akademijama, zastajali su — gledajući je. Bili su počastvovani prisustvom te žene, ali o njoj nisu znali ništa. Na jednom svečanom prijemu, prišao joj je jedan mlađi strani pukovnik i rekao: "Madam, odlikovanja koja vi nosite nedostižna su za većinu vojnika. Borio sam se u drugom svetskom ratu. Ali, vi ste bez sumnje, u svoje vreme bili hrabriji. Možete li da mi kažete svoj čin?!" Milunka se osmehnula i rekla: "Zašto ne, pukovniče, ja sam — narednik ..."

... Pukovnik u belom svečanom mundiru stao je mirno... Čestitao joj je, iskreno...

... Tako su u stavu mirno pred njom bili generali i vojvode, ministri i diplomate. Gde god se pojavila, plenila je svojom jednostavnošću i skromnošću. Priča o njoj širila se poput požara. Svi su želeli da je upoznaju, progovore koju reč, da joj čestitaju, da čuju ponešto od onih strašnih uspomena...

... Malo je govorila. Smatrala je da je ispunila svoju dužnost: borila se, kao borac, s puškom u ruci, a ne kao bolničarka, mada je i bolničarke veoma cenila. Htela je u rat. Kad je Srbija ratovala s Turcima, bila je u kući svog oca u selu Koprivnica kod Raške. Imala je 20 godina. Devojačke želje u tim časovima, bile su daleko od nje. Htela je u rat. I bila je: dva meseca, pa je rat svršen. Kasnije, s Bugarima, ali opet dva meseca: sklopljen je mir... Na vest da je Švaba sa svih strana navalio na Srbiju, otišla je pravo vojvodi Radomiru Putniku...

... Istog dana popodne stajala je u stroju sa ostalim "prvopozivcima", jer joj ni na kraj pameti nije bilo da ostane u komori ili sanitetu. Narednik, brkata vojničina, koji nije znao za pogovor, rekao joj je: "Danas ćemo učiti kako se bacaju ručne bombe ..."

... Tako je počela obuka. Srećom, to je trajalo nekoliko dana, pa je puk krenuo na položaj kod Bajine Bašte. Vojnici, mladi i snažni, kao da su dobili krila: prešli su preko reke pa razbili Švabe. Milunka Savić je s bajonetom na pušci naletela na grupu Austrijanaca: "Predajte se! Predajte se!" I Austrijanci su se predali. Odvela ih je komandantu puka i raportirala: "Gospodine pukovniče, dvadeset zarobljenih Švaba!" Istog časa se okrenula i nastavila da goni neprijatelja. Utom je pripucala artiljerija i Milunka je osetila užasan bol u glavi. Osvestila se u bolnici. Iz glave joj je izvađen komal granate. Kad je rana zarasla, opet je bila u svom puku, ovog puta blizu Užica. Da bi bacila bombu na austrijski streljački stroj koji se bližio, Milunka se pridigla na koleno. Pala je prostreljenih grudi. Međutim, posle mesec dana provedenih u niškoj bolnici, evo je opet...

... U teškim danima povlačenja, Milunka se nije odvajala od vojnika. Ličila je na avet, ali nije klonula. Čim bi, uz put, videla neku Albanku, prilazila je, skidala šajkaču da vide da je žena i tražila — hleba. "Ti asker, bre" — govore joj Albanke i daju hleb. Delila je sa vojnicima poslednju koru. Nikad nije pokazivala da joj je teško. I druge je bodrila da istraju...

... Jednog dana na Solunskom frontu rastrčali se komandiri po četama i naređuju da se sve dovede u red, da bude kao u kasarni pod konac... Vojnici su znali da dolazi neki viši oficir. Kad sutradan, praćen svitom, dolazi ministar vojske general Božidar Terzić. General je stao pred puk, sjahao i glasno pozvao: "Kaplar, Milunka Savić, napred!" Zbunjena devojka nije čula svoje ime. Drug do nje je gurnuo i ona se pribrala i izašla. General joj je pred pukom na koporan stavio zlatnu Obilićevu medalju za hrabrost: "Dajem ti ovo visoko odlikovanje za vojničko držanje u ratu." Devojci koja je do tada u noćnim jurišima išla na nož, potekle su suze...

... Milunka je učestvovala i u čuvenoj Gorničevskoj bici. Njena jedinica je ušla u "nep" između Bugara i Nemaca. Nekoliko dana je besnela borba. Milunka je upala u bugarske rovove. Bugari su nastojali da spasu glavu, pa su iskakali i bežali. Gonila ih je i upala u sledeći rov. Tu je opazila jednog vojnika — spavao je uprkos topovskim pucnjima. Milunka ga je prodrmala. Izbezumljen od straha, rekao je da ih ima 43, da bi se svi predali, ali ih čuvaju oficiri... Rekla mu je da će ona da zagovara oficire, a da se oni neopaženo provuku kroz rovove i predaju se. Tako je i uradila: zvala je i govorila da hoće da se preda, ali da čeka noć. S druge strane su obećali da neće da pucaju... Za to vreme, bugarski vojnici su se provukli i predali se...

... Kad je bila podnarednik, došao je komandant savezničkih trupa francuski general Saraj i predao joj Orden francuske Legije časti. I tada je pred njom bio postrojen puk. Ali, ubrzo je bila ranjena na Skočiviru. Kad je krenula u juriš, metak joj je probio obe noge... Za čudo, rane su brzo zacelivale. Nije mogla bez fronta. Tako i sada: posle mesec dana bila je na Pologu, blizu Kajmakčalana. U toj borbi je stekla Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Došli su i generali Petar Bojović i Živojin Mišić. Pred puk je izašla uplašena, kao đače. Sledeće borbe donele su joj drugi Orden francuske Legije časti, zatim najveće francusko ratno odlikovanje: Ratni krst sa zlatnom palmom... Kad je rat bio završen, Milunka je ponovo obukla svoju žensku odeću. Ubrzo potom se udala i rodila četiri kćerke koje žive u Beogradu. One čuvaju uspomenu na svoju hrabru i plemenitu majku.

Milunka Savić je umrla 5. oktobra 1973. godine u Beogradu. Živela je 84 godine. —

(Wikipedija)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Sre 5 Dec - 0:31

SRBI ZABORAVILI SVOJU JOVANKU ORLEANKU


Kako vreme odmiče u Srbiji je sve više onih koji veruju u istinitost onoga što je o Srbima i našoj otadžbini napisao Arčibald Rajs, saborac srpskih ratnika iz Prvog svetskog rata. Ovaj znameniti Švajcarac po ljubavi prema Srbiji i srpskom narodu bio je veći Srbin od mnogih Srba, a u svojoj čuvenoj knjizi "Čujte Srbi" gotovo fotografski je opisao mentalitet srpskog naroda. Deo te knjige kao da je napisao prema sudbini Milunke Savić, srpske heroine iz Prvog svetskog rata i najodlikovanije žene u istoriji ratovanja, a posle rata zaboravljene junakinje koja je sebe i mnogo usvojene dece izdržavala čisteći beogradske kafane.

Uspomenu na ovu hrabru ženu, srpsku Jovanku Orleanku, danas od zaborava jedino čuvaju njen unuk Miroslav (55) i praunuk Vladimir (27) Savić, vlasnici kafane "Konak Milunke Savić" koji se nalazi na delu Ibarske magistrale između Čačka i Mrčajevaca.

RATOVALA POD IMENOM MILUN

Kada je započeo rat protiv Turaka 1912. godine Milunka Savić je na prevaru, pod imenom Milun, u muškom odelu i ošišana kao muškarac, stala u stroj srpskih ratnika i neprekidno je ratovala sve do kraja Prvog svetskog rata.

— Ostalo je zapisano da se Milunka proslavila kao bombaš Drinske divizije, kao borac na opsadi Skadra, kao bombaš Drugog pešadijskog gvozdenog puka, po tome što je preživela golgotu prelaska srpske vojske preko Albanije i što je prilikom proboja Solunskog fronta vanredno dobila čin pešadijskog narednika i postavljena za komandira jurišnog voda. Da je Milun, zapravo, Milunka Savić, otkriveno je tek posle njenog prvog ranjavanja — priča detalje iz herojskih dana Milunke Savić, njen unuk Miroslav.

Njihova želja je da babi i prababi podignu spomenik u bronzi kakav zaslužuje i da rekonstruišu kuću u selu Koprivica kod Jošaničke Banje u kojoj je rođena i do ratnih dana živela. Spomenik visine preko dva metra već je napravljen u gipsu, ali njegovo izlivanje u bronzi će potrajati jer je Savićima za to potrebno oko 10.000 evra.

— Svoje babe Milunke, rođene sestre mog oca, sećam se izuzetno dobro jer mi je bilo 19 godina kada je umrla. Baba Milunka je rođena 1889. godine u kući u selu Koprivica u kojoj sam rođen i ja i u kojoj se vazda govorilo o Milunki kao velikom ratniku i velkoj ženi, a zapamtio sam i mnoge priče o njenoj mladosti, ratovanju, pravičnosti i humanosti. Bila je izuzetno jaka i fizički i duhom te je mogla, kako su pričali u selu, da sve seoske poslove radi bolje nego petorica jakih muškaraca — priča Miroslav Savić.

POTOMCI SAMI PODIŽU SPOMENIK

Potomci Milunke Savić imaju žarku želju da obnove i domaćinstvo u selu Koprivica u kojem je rođena srpska Jovanka Orleanka i da pred njenom rodnom kućom postave spomenik u bronzi dostojan njenog doprinosa srpskom narodu. Međutim, Savićima je to za sada samo želja dok, kako kažu, finasijski ne ojačaju, a da mole neće, kao ni njihova baba i prababa, nikoga.

Ratna herojstva Milunke Savić potvrđena su mnogobrojnim odlikovanjima među kojima su dve Karađorđeve zvezde sa mačevima, srebrna i zlatna medalja za hraborost "Miloš Obilić", spomenica oslobodilačkih ratova od 1912. do 1913, albanska spomenica, spomenica ratova za oslobođenje i ujedinjenje i najviša odlikovanja Francuske i Rusije koje se dodeljuju strancima. Ostalo je zapisano da je Milunka Savić najodlikovanija žena ratnik u istoriji ratovanja, a prilikom uručenja francuskih odlikovanja pred njom su u znak pozdrava spuštene zastave proslavljenih francuskih pukova iz bitaka kod Argoa, Liježa, Verdena i Marne. Ovo odlikovanje lično joj je uručio general Franš d'Epere, komandant Solunskog fronta.

— Deo babinih odlikovanja se nalazi u muzeju u Beogradu, a neka su, na žalost, pokradena. Međutim, kada su prošla ratna vremena i kada je baba Milunka odbila da se preseli u Francusku, kako joj je bilo ponuđeno, uz obrazloženje da je "ona srpska majka i da mora da ostane sa svojim ratnim drugovima", država je polagano počela da je zaboravlja. Između dva rata živela je oskudno u svom iznajmljenom stanu negde na periferiji Voždovca, a od svoje skromne penzije je izdržavala svoju ćerku Milenu, koju je dobila sa nekim Crnogorcem u braku koji je kratko trajao, i tri usvojene ćerke. Kroz njenu kuću je prošlo još i oko tridesetoro dece iz sela Koprivica koje je odškolovala i izvela na put. Iz tih razloga ova humana i hrabra žena danonoćno je čistila Hipotekarnu banku i još nekoliko beogradskih kafana i stojički podnosila sve nedaće zaboravljenog ratnika.

Tek mnogo godina posle Drugog svetskog rata, na inicijativu Peka Dapčevića, koji je Milunku Savić izuzetno poštovao, dobila je 1972. godine stan, ali samo godinu dana od useljenja je umrla i sahranjena. Opet na insistiranje Peka Dapčevića i Viktora Bubnja, u Aleji velikana — pričaju o svojoj babi i prabavi Miroslav i Vladimir Savić.

Od rođenja Milunke Savić proteklo je ravno 120 godina. Da je Milunka živela i da je ratovala za neku drugu zemlju, verovatno bi godišnjica rođenja najodlikovanije žene u istoriji ratovanja bila obeležena na dostojanstven način i ne bi se sećanje na nju svelo na jedan jedini spomenik podignut u Jošaničkoj Banji.

(Srpska dijaspora)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Sre 5 Dec - 0:35

MILUNKA SAVIĆ: Heroina, pa čistačica



[You must be registered and logged in to see this image.]

Milunka Savić 1916 godine


VEST da će Francuzi, čuvari sećanja na heroje Prvog svetskog rata, ove godine u Parizu otvoriti muzej u kome će biti i bista, ordenje i fotografije Milunke Savić obradovala je njenog unuka Dejana Stankova:

■ Baka Milunku više su cenili Britanci i Francuzi nego naša država. U Srbiji joj je postavljen samo jedan spomenik, u Jošaničkoj Banji, ali zaista ružan.

...Saveznici su je odlikovali sa dve francuske Legije časti i ratnim krstom, britanskim ordenom svetog Majkla, ruskim ordenom svetog Đorđa Pobedonosca. Uvažavali su je kao srpsku Jovanku Orleanku.

Kakva je zapravo bila Milunka Savić?

■ Rođen sam 1955. godine. Odrastao sam pored baka Milunke u njenoj kući na Voždovcu. Davala mi je da se igram sa njenim ordenjem, od kojeg sam pravio voziće i vukao ih po ćilimu. Bila je divna, topla i nežna. Volela je decu. Pored moje majke Milene, odnegovala je i tri devojčice iz naše familije - Višnju, Zorku i Milku, ali i još tridesetak druge dece — kaže Dejan Stankov, koji se bavi računarima i živi na Novom Beogradu.

Milunka Savić se 1923. godine u Beogradu udala za Veljka Gligorevića iz Mostara. Upoznali su se u gradu na Neretvi kada je Milunka bila predložena za počasnog direktora Zatvora Mostar.

■ Zaljubila se u pet godina mlađeg momka, venčali su se i naredne godine dobili ćerku Milenu. Brak je potom ugašen, jer se deda Veljko odselio u Banjaluku. Školovala je ćerku, moju majku Milenu, koja se kasnije zaposlila u preduzeću "Ivan Milutinović". Tu je upoznala inženjera Vojislava Stankova i udala se. Baba je ostala da živi u svojoj kući na Voždovcu, a mi smo bili na Dorćolu — priča Milunkin unuk.

Dejan je često od bake slušao ratne priče, ali, priznaje, kao dečak ih nije razumeo.

■ Pričala mi je da je od oca Radenka naučila da se bori za život, a ne da ubija neprijatelje. Zato je u ratu i zarobila veliki broj stranih vojnika. Jednog dana u njenu kuću je došao neki Bugarin, bivši zarobljenik. Sprijateljili su se i oženila ga jednim od svoje usvojene ženske dece — priča Dejan Stankov.

Vadi na sto dve kutije sa fotografijama i ordenjem. Pokazuje nam Albansku spomenicu, Karađorđevu zvezdu, medalju za hrabrost. Gledamo Milunkine snimke s početka 20. veka. U kutiji su pisma i slike sa potpisima njenih prijatelja — Arčibalda Rajsa, admirala Geprata, generala Franša d’Eperea.

■ Bila je obrazovana žena, govorila je francuski i nemački. Kralj Aleksandar i predsednik Tito je nisu cenili, a ni baba Milunka nije za njih marila — dodaje Dejanova supruga Milena Stankov.

I pored svetske slave, objašnjava unuk, Milunka Savić posle Prvog svetskog rata nije u Srbiji imala odgovarajući status.

■ Radila je kao švalja u fabrici vojnih uniformi, bila je kuvarica, a od 1927. godine i čistačica u Hipotekarnoj banci u Beogradu. Osam godina kasnije je unapređena — postala je čistačica kancelarije direktora banke. Od zlobnih činovnika je dobijala ocenu 3 za svoj rad "nadničara" — priča Dejan.

U vreme okupacije, Nedićeva vlada je zaposlila kao državnog zastupnika, a Titova vlast joj je 1945. godine dodelila penziju.

■ Mnogo neistina je pisano o mojoj babi Milunki. Nije tačno da je bila zarobljena u nemačkom logoru na Banjici. I nije tačno da je posle Drugog svetskog rata bila siromašna. Imala je penziju, kuću... Mene je vodila u Nišku Banju. Čitav razred đaka je vodila kod "Pelivana" na kolače. Putovala je sa saborcima u Grčku i Francusku u srpskoj narodnoj nošnji i sa ordenjem na grudima — priča unuk.

Njegova supruga nam pokazuje poslednji snimak Milunke Savić iz sedamdesetih prošlog veka sa ćerkom Milenom.

■ Kada je prodala kuću na Voždovcu od države je u naselju Braće Jerković dobila 1972. godine mali stan na četvrtom spratu, u zgradi bez lifta. Posle tri šloga, preminula je u tom stanu. Imala je 84 godine — kaže Dejan Stankov.

Srpska heroina, koja je upisana u sve enciklopedije sveta kao žena heroj, umrla je u oktobru 1973. Sahranjena je u Aleji velikana na Novom groblju, uz najviše počasti. Na njenoj kući na Voždovcu, danas Ulici Milunke Savić, postavljana je spomen-ploča.


PIŠTOLJ U TORBICI
■ MILUNKA je iznad svega volela pravdu. Seljaci iz okoline Raške su se jednom 1960. godine žalili da njen rođak ima konja koji gazi njihove useve. Baba je opomenula rođaka da veže "šarca". On joj je odgovorio da je konj neukrotiv. Milunka je izvadila pištolj, ubila konja i rešila problem sa seljacima — priča Milena Stankov.

(Večernje novosti)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Sub 15 Dec - 14:29

Tadija R. Sondermajer
Zaboravljeni velikan vazduhoplovsta    

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jednoglasan je zaključak da je „najzaslužniji za razvoj vazdušnog saobraćaja na ovim prostorima“.

Smatraju ga osnivačem „Aeroputa“, prve nacionalne kompanije za vazdušni saobraćaj. Ali je Tadija Sondermajer, ustvari, veliki rodoljub čija su dela zaboravljena. Osim legendarnog leta Pariz-Bombaj-Beograd 1927. godine, zbog koga je ova kompanija opstala, Sondermajer, zaslužuje herojske epitete i zbog svojih podviga u oslobodilačkim ratovima. Rođen je u Beogradu, 19. februara 1892. godine. Maturirao je 1910. godine u Drugoj beogradskoj gimnaziji, a potom započeo studije u Nemačkoj, na arhitektonskom odseku Tehničkog fakulteta. Njegov otac, dr Roman Sondermajer, Poljak, došao je u Srbiju 1886. godine, bio je pukovnik i prvi hirurg srpske vojske. Oženio se Stanislavom Đurić i s njom dobio četvoro dece, koje je krstio kao pravoslavne Srbe.
Tadija Sondermajer je svoje herojstvo najpre pokazao kada je kao mladić, po objavi Prvog balkanskog rata napustio studije u Nemačkoj i prijavio se u Srpsku vojsku kao dobrovoljac. U avijaciju je ušao 1916. godine i za nekoliko meseci završio je izviđački kurs kod Soluna, te iste godine prešao u eskadrilu u Vertekopu. Na frontu je, pored izviđačke službe, vežbao da sam upravlja avionom i za kratko vreme dobio zvanje vojnog pilota, ali ga je bolest omela u namerama da bude samostalan na frontu. Zbog malarije je smešten u bolnicu u Francuskoj iz koje je pre vremena „pobegao“ i javio se u Školu akrobacija u Pou. Potom je završio i Višu školu gađanja u Kazou, nakon čega je tražio da bude upućen u jednu lovačku grupu na francuskom frontu da bi se u usavršio za Solunski front. Početkom marta 1918. upućen je u najbolju lovačku grupu "Roda", koja je obavljala je najteže borbene zadatke na ratištima Zapadnog fronta. U jednoj borbi, kada se vraćao u eskadrilu sa ispražnjenim mitraljezom, Sondermajera su nad neprijateljskim linijama napala tri nemačka lovca. Spasao se akrobacijama. Postao je vođa patrole, a onda se pri povratku sa leta, 21. maja, kada je u prepodnevnim satima oborio nemački avion, njegov avion zapalio a on teško povređen.
Nakon rata je na Višoj aeronautičkoj školi u Parizu stekao diplomu aeroplanskog inženjera, pa se po povratku u Beograd angažovao na širenju aeronautičkih ideja i osnivanju i razvoju civilne avijacije. Tako je postao prvi vazduhoplovni inženjer u zemlji i jedini pilot-lovac koji je aktivno učestvovao u francuskoj avijaciji na Zapadnom frontu u Prvom svetskom ratu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Osnovao je Aeroklub Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i bio dugogodišnji potpredsednik ovog kluba, na čijem čelu je bio princ Pavle. Iako se u analima upadljivo malo pominje njegovo ime, tamo gde je ono, ipak, ispisano, stoji jednoglasan zaključak da je bio „ključna ličnost u osnivanju Društva za vazdušni saobraćaj Aeroput“ 1927. godine i da je „najzaslužniji za razvoj vazdušnog saobraćaja na ovim prostorima“.Bio je direktor „Aeroputa“ od osnivanja društva do početka Drugog svetskog rata i to je jedini period njegovog života kada je i tretiran prema zaslugama.
Nesporno mu se pripisuju i zasluge za očuvanje ove kompanije kada je po osnivanju stao upis akcija i kada je „Aeroput“ bio na ivici propasti. Tadija Sondermajer odlučio je, naime, da obavi epohalni, do tada neviđen, let, kojim je postao uvaženo ime u svetskom vazduhoplovstvu. Let avionom “Potez 25″ od Pariza do Bombaja i nazad, do Beograda, od 20. aprila do 2. maja 1927. godine prethodio je čuvenom letu Čarlsa Lindberga od Njujorka do Pariza. Posle 14.800 kilometara, četrnaest etapa i jedanaest dana putovanja, Sondermajer je zajedno sa pilotom Leonidom Bajdakom sleteo u Beograd. Prvi takav, hrabar, a opet marketinški potez u vazduhoplovnoj industriji, ispostavilo se, bio je više nego uspešan. Više od 30 hiljada Beograđana dočekalo je heroje o kojima se danima govorilo, a za tri naredna meseca, upisano je isto toliko akcija „Aeroputa“. Zbog toga je i pravno, od 17. juna 1027. godine, Društvo počelo da postoji.
Tadija Sondermajer odlikovan je najvećim srpskim, jugoslovenskim i francuskim odlikovanjima: Karađorđevom zvezdom sa mačevima, zlatnom i srebrnom Medaljom za hrabrost, Albanskom spomenicom, francuskim Ratnim krstom, Legijom časti i Ordenom oficirskog reda i brojnim mirnodopskim odlikovanjima za zasluge u razvoju jugoslovenskog vazduhoplovstva... Redak je Srbin koji je jedanaest godina, od 1935. do 1946. bio u potpredsedništvu Međunarodne vazduhoplovne federacije FIA.
Nove vlasti, ipak, nisu oprostile ovom vrhunskom pilotu to što je tokom Drugog svetskog rata ostao u Beogradu i njegovu saradnju sa dvorom, iako je 15. oktobra 1944. godine učestvovao u borbama za oslobođenje Beograda. Nije pomoglo ni to što se 23. oktobra prijavio vlastima kao pilot dobrovoljac. Dva dana kasnije je uhapšen. Oslobođen je posle godinu dana, vraćena su mu građanska prava, ali više nije leteo. Posle smene vlasti sve što mu je bilo dozvoljeno da radi je honorarno službovanje u građevinskom preduzeću „Polet“.
Nakon toga, dobio je samo još jedno priznanje, 1967. godine kada je rukovodstvo Jugoslovenskog aerotransporta, nekadašnjeg „Aeroputa“, odlučilo da mu dodeli buket od 40 ruža (koliko je godina prošlo od kada je preleteo jedan od najčuvenijih letova u istoriji vazduhoplovstva) i novčanu nagradu u visini od nekoliko prosečnih plata. Umro je 10. oktobra 1967. godine, u četrdesetogodišnjici od osnivanja do danas jedinog srpskog avio prevoznika.
Na osamdesetogodišnjicu osnivanja, rukovodstvo „Jat Ervejza“ pokrenulo je inicijativu da se jedna od beogradskih ulica imenuje po ovom velikanu srpskog vazduhoplovstva. Ali taj postupak nije odmakao od inicijative.

Dragana Perić








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Ilija Panić   Sub 15 Dec - 18:37

Ilija Panić

Srpski Šindler


[You must be registered and logged in to see this image.]

Spasao je tokom okupacije 148 građana, ali mu je posle rata oduzeta imovina, a on oteran u zatvor

Uspešni industrijalac i jedan od najbogatijih ljudi u Kraljevini Jugoslaviji, Ilija - Ika Panić, poput nemačkog zaštitnika Jevreja Šindlera, spasavao sigurne smrti na desetine zatočenika Gestapoa i Specijalne policije. Iako nevin, osuđen je zbog "saradnje sa okupatorom".

Potomak Karađorđevog smederevskog vojvode Janka Đurđevića Šiška, člana Praviteljstvujuščeg sovjeta i Zemaljskog suda, sestrić proslavljenog kompozitora Stevana Stojanovića Mokranjca, Ilija se rodio u Negotinu, 20. jula 1884. godine.

Posle završenih šest razreda negotinske gimnazije, godine 1901, sin imućnog trgovca i vinogradara i člana Negotinskog pevačkog društva, Krste Panića, stupio je u 34. klasu pitomaca Vojne akademije.

U čin pešadijskog potporučnika proizveden je po završenom školovanju 1905. godine, kada je dobio i prvu vojnu službu u 13. pešadijskom puku "Hajduk Veljko", u rodnom Negotinu. Pet godina kasnije oženio se Zorkom, ćerkom uglednog građevinskog inženjera Mihaila Valente. Posle ženidbe, Ika Panić je, sa svojim pukom u sastavu Timočke divizije prvog poziva, učestvovao u poznatoj Sremskoj ofanzivi u septembru 1914. godine.

Pri forsiranju Save iz stroja je bilo izbačeno 6.500 srpskih i 2.000 austrougarskih vojnika. Ika Panić, dobar plivač, nije hteo da napusti svoju četu do poslednjeg trenutka. I tako je bio zarobljen. Naredne četiri godine, sve do kraja rata, proveo je u logorima "Jakob Haza" i "Gredig".

Po povratku iz zarobljeništva 1918, postavljen je za vojnog komandanta Trbovlja, Zagorja i Hrastnika. Umoran od rata, sa ambicijom da se okuša u civilnim poslovima, zatražio je da bude demobilisan i penzionisan. Imao je samo 36 godina kad je napustio vojnu službu, u činu rezervnog potpukovnika.

S ortacima, uz pomoć nevelike ušteđevine i nasledstva, ostalog od oca - trgovca vinom, otvorio je svoju prvu malu ciglanu u Sremu. U razrušenoj zemlji, koja je dvadesetih godina ušla u fazu poleta, potrebe za građevinskim materijalom bile su sve veće. Panićeve cigle i crepovi ugrađivani su u bezbroj novih zgrada u Beogradu i mnogim drugim mestima širom povećane kraljevine. Njegove cigle našle su se i kao njegova ktitorska donacija u zidovima tri beogradske crkve - svete Petke na Kalemegdanu, Bogorodičinog pokrova i svetog mučenika Lazara.
Poslovi su se granali, ulagao je novac u industrijska preduzeća, zastupao nemačku industriju i bugarske privrednike, trgovao, kupovao zemlju, podizao i opremao parne mlinove, sticao sve veće bogatstvo u novcu, nekretninama, tehničkoj opremi... Dvadesetogodišnji period u njegovom životu bio je ispunjen poslovnim uspesima i napretkom.

On je bio demobilisani junak Prvog svetskog rata, ali i čovek sa isprepletanim vezama u Evropi. Godinama je zastupao nemačku automobilsku industriju u Jugoslaviji, imao je poslovne veze u Bugarskoj, Češkoj, Francuskoj... Taj i takav čovek, ne mnogo pričljiv, ali jake volje, podržavao je antinemačko raspoloženje i, čak je finansijski pomagao levičarima. Bio je veliki anglofil, eksponent britanske politike, neka vrsta tajne pomoćne ambasade Britanije u Beogradu.

Ima pouzdanih dokaza da je pripadao masonskim ložama "Preporođaj" i "Sloga, rad i postojanstvo".

Ulazak nemačkih trupa u okupirani Beograd bio je za Iliju - Iku Panića, kao i za mnoge druge protivnike Hitlerovih nacističkih ideja, početak perioda novih iskušenja i muka. Povukao se, izbegavao susrete, zatvoren u svom stanu u Ulici kneginje Ljubice. Ali, već 26. aprila 1941, agenti Gestapoa su zakucali na njegova vrata.

Iliju Panića se našao na njihovom spisku kao anglofil i prijatelj bugarske levičarske opozicije, pod sumnjom da je bio blizak Intelidžens servisu i Kominterni. Bio je sproveden u Beč, a potom u Salcburg, a posle dva i po meseca, 8. jula iste godine pušten je iz zatvora.

Svestan da je izložen prismotri, i stalnoj opasnosti, Ika Panić je tokom rata nastojao da bude neutralan, to jest da javno održi ekvidistancu kako prema kolaboracionistima i vladi Milana Nedića, tako i prema partizanskom i ravnogorskom pokretu.

To ga, međutim, nije spasilo hapšenja posle oslobođenja.

Panić je proveo u zatvoru punih sedam meseci (od 23. maja do 28. decembra 1946) pre nego što je podignuta "optužnica", a onda je osuđen na "kaznu lišenja slobode s prinudnim radom u trajanju od 18 meseci, na gubitak političkih i pojedinih građanskih prava, izuzev roditeljskih prava, u trajanju od jedne godine, i na konfiskaciju celokupne imovine”. Žalio se Višem vojnom sudu Treće armijske oblasti. Nova presuda je bila poražavajuća: kazna je udvostručena, odnosno povećana na tri godine zatvora! Pušten je sedam meseci pre isteka kazne na intervenciju generala i diplomate.Vlade Popovića.

Ika Panić je 18. juna 1949. dobio rešenje Povereništva za stanove IONO Prvog rejona u Beogradu da mu se određuje mesečna zakupnina za deo sopstvenog stana od jedne dodeljene sobe u visini od 330 dinara mesečno! Nezaposlen i star, pošto je istekao period gubitka građanskih prava na koji je bio osuđen, Panić se 8. avgusta 1951. obratio Upravi za socijalno staranje NRS s molbom da se donese načelna odluka o njegovom pravu na penziju. Iako je imao mnogo godina radnog staža, velike zasluge i godine u kojima se ništa novo ne počinje, bio je odbijen. Između 1952. i 1956. sve do sudnjeg časa, preživljavao je zahvaljujući pomoći koju su mu slali predratni poslovni prijatelji - Austrijanac August Vesten i Nemac Jozef Pfajfer.

Posle izdržane kazne, godine 1954. obratio se pismom predsedniku FNRJ Josipu Brozu Titu, s molbom da se sudski postupak obnovi, kako bi s njegovog imena bila skinuta ljaga.

Pozivajući se na svoje intervencije kod Nedićeve vlasti, Panić je, između ostalog, napisao: "To nisu bila obična zauzimanja i intervencije za svoje prijatelje, rođake i poznanike, već je to imalo vid jednog organizovanog i požrtvovanog rada i zalaganja. Ovo sam činio mahom preko upravnika grada i šefa Državne straže Dragog Jovanovića, koga sam poznavao odranije."

Uvređen, kao čovek koji je spasao sigurne smrti desetine sužanja, on u pismu Titu dalje podvlači: “... To me primorava da izađem iz svoje skromnosti, pa moleći za izvinjenje, izjavljujem sa puno časti i ponosa: a) da nijedan Beograđanin, koji je okupaciju preživeo, nije od Nemaca toliko proganjan, unižavan i zatvaran bio kao što sam ja; b) da se nijedan od Beograđana nije toliko zalagao za progonjene i zatvarane po liniji NOP-a, koliko sam ja to činio; c) da nijedan od Beograđana nije bio toliko izdašan u pružanju materijalne pomoći potrebitim, oskudnim i siromašnim, koliko sam ja to bio. Sve ću ovo dokazati svedocima i dokazima...”.
Svedoci su u većini okrenuli leđa svom spasiocu, valjda i sami zastrašeni represijama nove vlasti. Od 148 uhapšenih studenata, gimnazista, činovnika, radnika, intelektualaca, umetnika, sudija, zemljoradnika, čija je imena Panić priložio uz pismo Titu, a kojima je rodoljubivi čovek pomogao ili pokušao da pomogne, samo nekolicina je stala na njegovu stranu.

Ilija - Ika Panić, umro je 9. novembra 1956. godine.

Zorka je nadživela muža 27 godina i preminula u 96. godini, religiozna, privržena Srpskoj pravoslavnoj crkvi, pošto je ceo život posvetila dobrovoljnom humanom radu u korist dece, nevoljnika i siromašnih..

A posle višegodišnje pravne borbe njegovih unuka, tek krajem 2010. godine ukinute su presude kojima je Ilija K. Panić 1947. godine suđen za saradnju sa okupatorom

(Izvor: Novosti, feljton Miodraga Mije Ilića, 2008)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Nikola Bošnjak   Sub 15 Dec - 18:40

Nikola Bošnjak
Srpsko ime na Zidu časti

[You must be registered and logged in to see this image.]

Stanovniku Kule posthumno dodeljeno visoko izraelsko priznanje za spasavanje Jevreja u Drugom svetskom ratu

Na Zidu časti, u Vrtu pravednika Memorijalnog centra Jad vašem u Jerusalimu, odnedavno stoji uklesano ime Nikole Bošnjaka iz Kule, kao jednog od dobitnika medalje „Pravednik među nacijama“ – najviše počasti izraelske države prema nejevrejima, koji su spasavali Jevreje od nacističkog pogroma u Drugom svetskom ratu.


Ovaj zaslužni Srbin, nažalost, nije dočekao da lično primi visoko priznanje (preminuo je 1997. godine), tako da je tek pre neki dan ambasador Izraela u Srbiji Artur Kol uručio
medalju sa poveljom njegovom sinu Vasiliju Bošnjaku. Na svečanosti, priređenoj tim povodom, ambasador Kol je rekao da je „Nikola Bošnjak bio jedan od malobrojnih hrabrih ljudi koji su, rizikujući sopstveni život, postupili u skladu sa jednom od poruka iz Talmuda – da onaj ko spase jedan život kao da je spasao ceo svet“.


A Nikola Bošnjak je kao sedamnaestogodišnjak od sigurne smrti izbavio Laufera Đerđa, u jesen 1944. godine, koji je uspeo – mada na ivici životne snage – da se neopaženo izvuče iz kolone zarobljenih Jevreja, koje su fašisti sprovodili sa prisilnog rada iz Borskog rudnika prema Mađarskoj.


To se desilo između Kule i Crvenke, na imanju familije Bošnjak, gde ga je Nikola pronašao, iscrpljenog od usiljenog pešačenja, gladi i bolesti, s teškim ranama na nogama. Preneo je neznanca na salaš gde je živeo s roditeljima, usput saznao da je Jevrejin, okrepio ga, previo mu rane i sakrio ga na tavanu. Već sutradan naišla je fašistička patrola tražeći odbeglog Jevrejina, pretresli su kuću i pomoćne objekte, maltretirali porodicu Bošnjak. Ipak, njihovog iznenadnog „gosta“ nisu pronašli. Da jesu – svi bi bili na mestu streljani.


Nedugo potom stigle su na ovo područje oslobodilačke jedinice Crvene armije, Laufer Đerđ je premešten u bolnicu u Kuli i nakon mesec dana pušten kući. Nikola Bošnjak pridružio se oslobodiocima i tek je početkom sedamdesetih iz jedne tv-emisije saznao dalju sudbini čoveka kojeg je spasao.

Priča je mnogo kasnije doprla do Memorijalnog centra Jad vašem u Jerusalimu, u međuvremenu i proverena, da bi se tako u domu Nikolinog sina Vasilija od pre neki dan našla medalja „Pravednik među nacijama“. Na čast i ponos ovoj porodici, ali i kao svojevrsna potvrda da čovekova dobročinstva, plemenitost i hrabrost kad-tad izađu na videlo, da ih zaborav ipak ne može potisnuti.

(Izvor: Politika, jun 2011)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96960

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Miladin Zarić   Sub 15 Dec - 18:42

Miladin Zarić
Zaboravljeni junak Beogradske operacije


[You must be registered and logged in to see this image.]

Oktobra 1944.godine hrabim presecanjem kablova sačuvao je miniran Savski most i pomogao oslobađanje Beograda

Oslobodiocima Beograda posvećeni su mnogi spomenici, nazivi ulica i praznici. Jedinice koje su učestvovale u Beogradskoj operaciji slave se u istorijskim čitankama, ali jedan junak među njima ne pominje se niti u jednom spisu: heroj Miladin Zarić.
Ovaj učitelj u penziji spasao je Stari savski most od rušenja u oktobru 1944. godine i omogućio crvenoarmejcima i partizanskim brigadama da pređu na levu obalu Save sustižući Nemce u povlačenju. Učitelj je svojom hrabrošću i izlažući se neverovatnoj opasnosti, zapravo, skratio oslobađanje Beograda za nekoliko dana.

U oktobru 1944. godine nemački vojnici u Beogradu gubili su žestoke ulične borbe i bivali sve više potiskivani ka Savi, tako da su do 19. oktobra u njihovim rukama bili još samo Kalemegdan, zgrada „Albanije“, Terazije, reon Savskog mosta i Čukarica.
Danima je učitelj Miladin posmatrao sa svog prozora u Karađorđevoj ulici broj 69 kako nemački inžinjeri pripremaju miniranje mosta, a tog 20. oktobra ujutru, dok su se Nemci užurbano prebacivali pod bombama ruske avijacije, učitelj Miladin Zarić je zahvaljujući minerskom iskustvu iz Balkanskih ratova, sačekao pravi trenutak, izašao iz svog stana usred uličnih borbi i presekao provodnike, ugasivši tako već upaljene fitilje koji su goreli da podignu Savski most u vazduh nakon povlačenja Nemaca.
Bez uspeha su, potom, nemački vojnici pokušavali samoubilačke napade na most. Iznenađeni, oslobodioci Beograda su iskoristili priliku koju im je učitelj pružio - delovi 13. gardijaske mehanizovane brigade, 814. i 211. streljačkog puka Crvene armije, Prva lička i 13. proleterska brigada prebacile su se preko mosta i na levoj obali formirale mostobran.

Miladin Zarić spasao je nebrojeno mnogo života vojnika koji su zahvaljujući njegovoj hrabrosti prebacili preko mosta, i sačuvao jedan od dva veća mosta u Evropi koji nemačka vojska u povlačenju pred saveznicima nije uspela da sruši - osim Savskog, ostao je još samo onaj na Rajni kod Remagena. O tom čoveku danas ne znamo ništa. Možda samo još njegovi potomci šapuću o hrabrosti svog pretka. Ne zna se kako je umro, ni kako je živeo nakon jednog od najhrabrijih poduhvata u istoriji Srbije.

Tek u jesen 1984. godine, uoči proslave četrdesetogodišnjice oslobođenja Beograda i svečanosti obnavljanja tramvajske veze preko Save,pred Izvršnim savetom Beograda pojavila se inicijativa da se tada već Stari savski most, nazove imenom anonimnog heroja. Ali predlog nije usvojen. U to vreme jednoumlja, Miladinu Zariću bilo je uzeto za greh učešće u Balkanskim ratovima – smatralo se da bi davanje njegovog imena mostu zbog toga bilo veličanje srpskog nacionalizma. Administracija i funkcioneri povukli su se...

Odavno Stari savski most nije više jedini u beogradskom delu Save. Nedavno je ponovo rekonstruisan, više od dvadeset godina nakon što je otvoren za tramvajski saobraćaj.
O značaju koji je hrabrost Zarićeva imala za Beograd i Srbiju, možda najbolje govori podatak da glavni grad nije uspeo da sagradi niti i jedan most skoro pola veka veka. Mostovi su prave retkosti na obe beogradske reke, ima ih pet i daleko su od toga da budu dovoljni za saobraćaj u ovom gradu. Most, čija se izgradnja očekuje, koštaće građane Srbije i Beograda čak 500 miliona dolara.

No, materijalna vrednost novog ili sačuvanog mosta, daleko je manje značajna od hrabrosti i Zarićeve svesti o važnosti Savskog mosta za Srbiju tih dana, a i decenijama posle. Sam Zarić je bolje od cinika koji su njegovo ime izbrisali iz istorijskih čitanki razumeo reči našeg književnika: „Od svega što čovek u životnom nagonu podiže i gradi, ništa nije u mojim očima bolje i vrednije od mostova,“ pisao je Ivo Andrić. „Oni su važniji od kuća, svetiji, opštiji od hramova. Svačiji i prema svakome jednaki, korisni, podignuti uvek smisleno, na mestu na kome se ukršta najveći broj ljudskih potreba, istrajniji od drugih građevina i ne služe ničemu što je tajno i zlo.“

Učitelj Zarić je presecajući električne kablove 20. oktobra doneo samo dobro svom narodu. Dobro koje je odavno ostalo da koristi svima nakon njegovog života, ali po kome se, na žalost, ne pamti njegovo ime.

Dragana Perić
(2008)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Ned 16 Dec - 1:20

Gavrilo Princip

Atentat na austrijskog Nadvojvodu Franca Ferdinanda je istorijski dogadjaj kolosalnih posledica, koji je bio uzrok Prvom svetskom ratu, raspadu Austrougarske monarhije, zatim stvaranju novih država : Čehoslovačke, Madjarske, Jugoslavije i povraćaju značajnih teritorija susednim državama, koje su okupirale ili aneksirale Austrougarska i Turska.

Bilo bi nepotpuno reći, da je samo ubistvo Ferdinanda razlog velikog rata, jer je postojao još čitav niz drugih razloga i planova velikih sila za rat: Nemačke naprimer, da osvoji svoje izgubljene kolonije, rivalstvo izmedju Francuske i Engleske za prevlast u Evropi i zajednički neprijateljski stav prema zahtevima Nemačke za povraćaj kolonija, zahtevi malih naroda za osamostaljenje, nerešena granična pitanja Nemačke, Italije i Turske sa susednim zemljama i slično. Dakle, samo ubistvo Ferdinanda je bilo ona kapisla ili varnica, koja je zapalila plamen rata. Gavrilo Princip je nema sumnje bio zaverenik i član tajne organizacije „Mlada Bosna“, autentične organizacije srpske pariotske omladine u okupiranoj Bosni. Ovu organizaciju je štitila i pomagala srpska tajna organizacija „Crna Ruka“ sa parolom „ Ujedinjenje ili smrt“ , koja je bila zajednička za slične radikalne organizacije na Balkanu kod naroda koji su težili ujedinjenju jugoslovenskih naroda.


           [You must be registered and logged in to see this image.]
                     Major Dragutin Dimitrijević - Apis, osnivač i  vodja "Crne Ruke"


Tadašnji major srpske vojske na čelu zaverenika koji su ubili Kralja Aleksandra Obrenovića i Kraljicu Dragu , bivši komita i četnik Dragutin Dimitrijević sa nadimkom „Apis“, bio je na čelu ove organizacije od osnivanja 1903 godine, zajedno sa oficirima Ciganovićem i Tankosićem. Sa njima je 1912 godine predvodio grupu komita, koja je na teritoriji Južne Srbije, kako se tada zvalo Kosovo i Metohija i delovi Makedonije, koji su bili pod okupacijom Turske, vršila likvidacije vidjenih Turaka, pravila sabotaže, rušila mostove i podmetala požare unoseći pometnju pred rat sa Srbijom. Posle uspeha u ratu 1912. godine Apis , neustrašiv borac i nesumnjivi lider , postaje generalštabni potpukovnik i šef obaveštajne službe Srpske vojske.
Optužbe Nemačke i Austrougarske na račun Srbije da stoji iza atentata na Ferdinanda su dakle bile osnovane, jer su Gavrilo Princip, Nedeljko Čabrinović i Trifko Grabež primljeni u maju 1914. u organizaciju „Crna ruka“ položivši zakletvu pred Apisom i drugim vodjama.

Inače zakletva se polagala tako, što su u tajnoj sobi ove organizacije negde u Topčideru, bez ikakvog nameštaja osim jednog stola na sredini, gde su sa jedne strane stola stajale vodje „Crne ruke“ sa maskama i u crnim kabanicama, dok su sa druge bili kandidati. Na stolu koji je bio prekriven crnom tkaninom sa izvezenom mrtvačkom glavom i parolom „Ujedinjenje ili smrt“, sa jedne strane je bio vojnički nož, sa druge lobanja. Levo i desno gorele su dve sveće, u sredini stola je bilo raspeće, a ispod njega revolver i jedna mala ampula u kojoj je bio cijankalij. Na svim zidovima su bile crne zastave sa lobanjama i ukrštenim kostima i poznatim natpisom. Pre prijema u organizaciju sva trojica budućih atentatora su u kasarni u Topčideru vežbali bacanje bombe i pucanje iz pištolja.

Jedan važan dokumentarni roman napisao je kod nas potpuno nepoznati austrijski pisac Bruno Brem (Bruno Brehm)/* sa pseudonimom Bruno Clemens, o Dragutinu Dimitrijeviću Apisu – „Tako je počelo“ (Apis und Este –So fing es an) objavljen 1931. godine u Minhenu. Isti opisuje Apisov život od 1903. godine do streljanja 1917. godine u Solunu i sadrži i neke nepoznate detalje u našoj javnosti, pa i istoričarima, u vezi sa pripremom atentata na Franca Ferdinanda i umešanosti Srbije.
Naprimer, podatak da je Rusija preko svoga vojnog atašea u Beogradu pukovnika Artamanova, bila u detalje obaveštena najmanje dva meseca pre atentata, ko će ga i kada izvršiti. Šta više ataše - Artamanov je sa Apisom primio tri atentatora u svojoj privatnoj rezidenciji u Beogradu maja 1914. i na kraju susreta im dao znatnu sumu novca .

Posebno je zanimljiv i razgovor Apisa sa Artamanovim u kome Apis kaže, da će stari Kralj morati brzo u penziju, jer je izneverio mnoga obećanja data narodu i vojsci, da u zemlji vladaju korupcija, monopoli i ratni profiteri, a da je Prestolonaslednik Aleksandar u svemu na strani „Crne ruke“ . Konačno , kaže Apis, na strelištu u Topčideru Prestolonaslednik Aleksandar se jednom prilikom tokom njihove obuke upoznao sa tri mladića- buduća atentatora na Ferdinanda. Važan je i podatak iz knjige, koji govori da je veleposlanik Srbije u Beču dr. Jovan Jovanović u susretu sa ministrom finansija Austrougarske dr. Von Bilinskim, nezvanično, početkom maja 1914. godine upoznao austrijskog ministra da će planirani vojni manevri Austrougarske na granici duž Drine i granice Bosne sa Srbijom izazvati veliko nezadovoljstvo, ne samo lokalnog stanovništva, već i zvaničnog Beograda. Dr Jovanović je čak izjavio da u Bosni ima mnogo srpske omladine prilično nerazpoložene prema okupaciji Bosne od strane Austrougarske, koja bi mogla organizovati neželjene incidente.

Dakle i pored dosta indicija i informacija o pripremi atentata , austrougarske vlasti nisu preduzele ništa ozbiljnije da ga preduprede. I sam nadvojvoda Franc Ferdinand veoma vojnički odgojen, odličan sportista i mačevalac u mladosti i strastan lovac, inače brutalan i surov čovek, nije se mnogo obazirao na informacije o mogućem atentantu. Na njega je godinu dana ranije takodje pokušan atentat u Parizu, bez posledica, ali ga njegova neomiljenost i ozbiljne pretnje, nisu mnogo pogadjale. Vredno je spomenuti da su se na vest o njegovoj smrti osim u Bosni i Srbiji, bukvalno radovali stanovnici nekoliko mesta na austrijsko-nemačkoj granici, seljani nemačkog i austrijskog porekla. Naime, svake godine po promeni godišnjeg doba, a posebno u proleće i jesen, Nadvojvoda je iz Beča dolazio u lov. Njegova kolekcija je brojala više od pet hiljada trofeja : jelenskih rogova, punjenih medveda i glava, divojaraca i svih mogućih drugih životinja alpskih predela. Medjutim, ono što je radio Nadvojvoda prema mnogobrojnim svedočenjima nije bio lov već masakr. Tokom lova on je bio okružen slugama, koji su mu punile puške najrazličitijeg kalibra, pa je on iz automobila, sa mazge, ili pešice pucao na svaku životinju koju je spazio , od medveda, divokoza, zečeva i najrazličitijih ptica. Takav masakr je trajao satima i svedoci kažu da su sve životinje ostavljane na mestu gde su ubijene, te su po odlasku Ferdinanda seljani skupljajući ih bukvalno plakali zbog pustoši koju je ostavljao. Specijalni beležnici su zapisivali njegov svaki hitac i obično se zadovoljavao kada je imao hiljadu poena , što će reći da je za pre podne ili u toku dana ubio hiljadu životinja.



             [You must be registered and logged in to see this image.]
                                                        Nadvojvoda Franz Ferdinand


Što se političkih stavova tiče, Ferdinand je bio jedan većih „Srbomrzaca“ u dvojnoj monarhiji i učešće na predstojećim manevrima koje je organizovao general Poćorek na obali Drine, za njega je bila sjajna prilika da izaziva „srpske gegule“, kako ih je u prevodu nazivao. Srbija je za njega bila zemlja bandita i jedino što je u njoj vredelo su po njegovom kazivanju bila lovišta divljih svinja, o kojima su mu mnogi pričali.

Dakle, radi likvidacije ovog čoveka iz patriotskih razloga grupa zaverenika, se u Sarajevu dva dana pre atentata uvećava još trojicom, koji su trebali da obezbede podršku glavnim atentatorima.

Konačno na Vidovdan 28. juna 1914. godine na putu kroz centar Sarajeva iz hotela ka mestu održavanja svečane vojne smotre i početka manevara, atentarori pokušavaju da pridju koloni automobila, ali je zbog velike gužve samo Nedeljko Čabrinović uspeo da baci dve bombe kojima je lakše ranio pukovnika Eriha fon Mericija i grofa Boz-Valdeka ali promašio Ferdinanda, koji nije odustao od nastavka paradnog prolaza ulicama Sarajeva. Nešto kasnije zahvaljujući grešci vozača koji je pogrešio maršrutu, Gavrilo Princip uspeva da pridje automobilu, skoči na papučicu i isplati tri metka, od koji jedan smrtonosno pogadja Ferdinanda, a drugi slučajno njegovu suprugu Sofiju, što inače nije bilo planirano. Fredinand umire u roku od nekoliko minuta na putu do bolnice , a njegova supruga tokom pokušaja operacije u bolnici. Gavrilo Princip je odmah uhapšen, dok su u roku od par dana uhvaćena sva šestorica atentatora. Nijedan od njih nije umro, iako su svi progutali kapsule cijankalija koji im je dat za slučaj da budu uhvaćeni, pa se predpostavlja da je isti stajanjem ili na drugi način izgubio svojstva.


             [You must be registered and logged in to see this image.]
                                                 Hapšenje Gavrila Principa

Svi su priznali učešće u zaveri, ali su poricali da su imali nameru da ubiju Nadvojvotkinju Sofiju. U vreme kad je izvršio atentat, Gavrilo Princip je imao 19 godina (punoletnost se sticala u monarhiji sa 21 godinom) te je bio mlad za smrtnu kaznu, pa je osuđen na 20 godina zatvora, gde je bio izložen teškim mučenjima. Kaznu je služio u češkom zatvoru - tvrdjavi Terezinu, gde je umro u 25 godini od tuberkoloze 28. aprila 1918 godine, nešto pred kraj Prvog svetskog rata. Zbog brutalnih zatvorskih uslova, u trenutku smrti je imao jedva 40 kilograma.



               [You must be registered and logged in to see this image.]

                                 Srpski heroj Gavrilo Princip posle hapšenja i mučenja


Grob Gavrila Principa se nalazi u Kapeli vidovdanskih heroja u Sarajevu. Automobil Ferdinanda, Gavrilov pištolj, koji je dobio od Apisa - belgijski poluautomatski pištolj M 1910 kalibra 7.65 i okrvavljena uniforma Franca Ferdinanda nalaze se u vojno-istorijskom muzeju u Beču. Metak koji je ubio Ferdinanda izložen je u češkom gradu Konopište.
Franc Fredinand je sa suprugom sahranjen u kripti dvorca Artšteten u Austriji. Inače slika dvorca Artšteten i lik Ferdinanda je 13 oktobra 2004. godine odabran za motiv na licu i naličju austrijske spomen kovanice od 10 evra .

Most na Miljacki u Sarajevu, nedaleko od mesta gde se dogodio atentat posle ujedinjenja i stvaranja Kraljevine SHS 1918. godine dobio je naziv „ Most Gavrila Principa“ , na kome je uzidana spomen ploča, koji su naziv vlasti Sarajeva posle osamostaljenja federacije BIH promenile, a spomen ploču skinule.


(AkadeMedia Srbija)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
LJUBAVNIK LEDI ČETERLI

  


Muški
Poruka : 3780

Učlanjen : 22.08.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Ned 16 Dec - 10:18

Vladimir Perić Valter

[You must be registered and logged in to see this image.]

Vladimir Perić Valter (1919 — 1945), sekretar Mesnog komiteta KPJ za Sarajevo, jedan od organizatora Narodnooslobodilačke borbe u Sarajevu i narodni heroj Jugoslavije. Po njegovim doživljajima je 1972. godine snimljen film „Valter brani Sarajevo“ sa Batom Živojinovićem u glavnoj ulozi. Ovaj film je izrazito popularan u Kini.

Biografija

Rođen je 1919. godine u Prijepolju. Posle završene osnovne škole, upisao se u Trgovačku akademiju. Zbog lošeg materijalnog stanja, bio je prisiljen da se sam izdržava i školuje. Posle završene Trgovačke akademije, odlazi u Beograd na Visoku ekonomsko-komercijalnu školu. U vreme kada je bio na službi u Hipotekarnoj banci u Sarajevu, od 1940. godine postao je član Mesnog komiteta KPJ za Sarajevo. Pre toga je aktivno učestvovao i radio u revolucionarnom radničkom pokretu.

Kada su sile Osovine okupirale Kraljevinu Jugoslaviju, Valter je nastavio ilegalno da radi u Sarajevu, da bi ubrzo stupio u Majevički NOP odred, čiji je komandant postao krajem 1942. godine. Otišao je, zatim, u Zenički NOP odred, koji se u početku pročuo po mnogim uspešnim akcijama. Valter je bio i komandant udarnog bataljona u Šestoj istočno-bosanskoj brigadi. Početkom 1943. godine, upućen je na ilegalni rad u Tuzlu. U ovom gradu, i pored izuzetno teških uslova rada, uspešno je izvršavao sve zadatke.
U leto 1943. godine, rukovodstvo NOP-a Jugoslavije je uputilo Valtera na ilegalni rad u Sarajevo. Tamo je postao sekretar Mesnog komiteta Partije. Kao iskusan borac i dobar poznavalac prilika u ovom gradu, učinio je mnogo da oživi ilegalni pokret. Davao je značajnu pomoć partizanskim jedinicama koje su delovale u okolini Sarajeva. Organizirao je mrežu partizanske obavještajne službe. U nekoliko navrata, Specijalna policija pokušavala je da otkrije i uništi ilegalne punktove i sarajevsku organizaciju u celini. To joj, osim retkih slučajeva, nije polazilo za rukom. Valter je još za života postao legenda, kao jedan od najiskusnijih i najhrabrijih obavještajaca narodnooslobodilačkog rata. Nekoliko puta je po specijalnim zadacima odlazio na slobodnu teritoriju i u Vrhovni štab NOVJ.

Gotovo do kraja rata, do 6. aprila 1945. godine, stajao je na čelu svih akcija ilegalne organizacije u Sarajevu. Poginuo je u završnim borbama za oslobođenje grada.

Valter je s grupom boraca čuvao električnu centralu koju su ustaše htele da unište prilikom povlačenja. U ovim borbama, minobacačka granata prekinula je životni put Vladimira Perića. Ostala je legenda o neustrašivom i odvažnom obavještajcu Valteru. Sahranjen je u Grobnici narodnih heroja u spomen-parku Vraca, ispod planine Trebević, kod Sarajeva.
Odlukom predsednika Federativne Narodne Republike Jugoslavije Josipa Broza Tita, 24. jula 1953. godine, proglašen je za narodnog heroja.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Ned 16 Dec - 10:27

Момчило Гаврић - Најмлађи каплар на свету


Са 10 година пешке је прешао Албанију, учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а војвода Живојин Мишић га је у 12 година унапредио у чин поднаредника

[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]

Пре више од девет деценија завршен је И светски рат у коме је као војник учествовао и Момчило Гаврић. Већина Лозничана не зна ни ко је он, а камоли одакле је. А требало би јер је Момчило, најмлађи војник свих армија у Првом светском рату, њихов земљак рођен у Трбушници, код Лознице, испод планине Гучево. Нажалост лознички крај је сасвим заборавио овог несвакидашњег јунака.
У књигама је забележено да је Момчило Гаврић на почетку Првог светског рата имао непуних осам година. Он је из Трбушнице, села пет километара од Лознице, испод самог Гучева. Био је осмо дете својих родитеља оца Алимпија и мајке Јелене. Тада је био понос имати доста деце. Камо среће да је и сада тако у Србији.

У августу 1914, аустроугарски војници су чинили велике покоље цивилног становништва. У једну рану зору почетком августа 1914. године, пијане Швабе убили су Момчилове, оца и мајку, сестре и његова четири брата. Мали Момчило заждио је кроз шуму и избио на врх Гучева. Наишао је на положај Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије првог позива којим је командовао мајор Стеван Туцовић, брат Димитрија Туцовића. Малишан је пао, обгрлио му чизме и зајецао: "Чико, све су ми убили...". Мајор Туцовић га је питао: "Знаш ли да бацаш бомбе?" Мали Момчило је рекао да је бацао само камење. Мајор је узео једну бомбу и показао му како се то ради. Затим је мајор Туцовић постројио своје војнике и питао: "Ко хоће да ноћас освети Гаврићеве родитеље, његову браћу и сестре?"

Цела чета искорачила је напред. Туцовић је одабрао једног дугајлију, Златиборца Милоша Мишовића. Пред поноћ је кренуо Мишовић заједно с малим Момчилом и затекао пијане Швабе како пред качаром Гаврића пијани шенлуче. Хитнуо је Мишовић једну бомбу, затим другу, трећа није била потребна. Тог тренутка мали Момчило је постао борац српске војске, дете Шестог артиљеријског пука Дринске дивизије. Туцовић је наредио војницима да сваког дана малом Гаврићу дају да опали три пута из топа и тако свети своју браћу и своје сестре.

Дошло је повлачење преко Албаније. Милош Мишовић узео је Момчила под своју бригу. У Подгорици купио му је за последње паре један венчић од двадесет укљева и рекао му: "Синко, ако хоћеш да останеш жив, сваког дана да једеш само једну рибицу. Запамти добро, само једну ако хоћеш да преживиш". Момчило га је послушао, а онда већ када су прошли Скадар рибица више није било. И Мишовићу, кршном Златиборцу, почело је да понестаје снаге. Једне ноћи док су чучали поред ватрице рекао је малом Момчилу: "Синко, бојим се да и ја нећу моћи више. Ухвати ме за мој шињел и ја ћу те вући докле будем имао снаге...

Ако паднем, немој ми прилазити, продужи даље". Вукао је Мишовић малог Момчила, посртао, тетурао... Глад и зима сломили су кршног Златиборца. Није могао даље, паде у снежну пучину... Момчило стаде и даде му руку... "Не, продужи даље, Момчило, не обазири се на мене..." Момчило се склупчао око њега у снегу, милујући му промрзле руке: "Чика Мишо, ја нећу даље... Чика Мишо, ја хоћу да умрем с тобом". Како да умре дете? Видевши да ће мали Момчило умрети, Милош Мишовић скупи снаге, усправи се... Посртали су Милош и Момчило, бауљајући тих задњих десетак километара испред Драчког пристаништа. Касније на Крфу малом Момчилу пришили су по једну звездицу на нараменицама... Тако је деветогодишњи Момчило Гаврић постао најмлађи каплар на свету.

- Мали Момчило је са својим пуком пешке прешао Албанију и стигао до Крфа, издржавши као десетогодишњак оно што многи одрасли нису. Био је најмлађи каплар на свету. Учествовао је у пробоју Солунског фронта где је рањен, а Војвода Живојин Мишић га је унапредио, па је као дванаестогодишњак имао чин поднаредника. Чекајући пробој фронта и повратак у Србију, описменио се, а после рата је отишао у Енглеску, где је завршио гимназију и 1921. се вратио у Београд. Упознао сам га 1987, када је присуствовао отварању Музеја Јадра у Лозници, где се у сталној поставци налазе и његове две војничке фотографије - каже за наш лист историчар у овом музеју Горан Вилић.

Вилић каже да кад посетицима музеја говори о Првом светском рату, посебну пажњу увек посвети причи о Момчилу Гаврићу. У Београду је живео све до смрти, 1993. године. Његова ратна судбина је „јединствена у свету” и „заслужио је да га се данашње генерације сећају”.

Нажалост, данас ниједна од око 250 лозничких улица не носи име Момчила Гаврића, ниједна школа или установа се не зове по њему, а нема ни споменик. Најмлађи каплар на свету је у његовом завичају и својој држави незаслужено заборављен.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Ned 16 Dec - 10:37

MIHAJLO PUŠARA (1886—1915)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poslije atentata u Sarajevu, veliki broj uglednih Srba iz Bosne deportovan je u zloglasni austrougarski logor u Aradu, u Rumuniji.

U ovom logoru umoren je i Mihajlo Pušara, član "Mlade Bosne", jedna od ključnih ličnosti događaja u Sarajevu 28. juna 1914. godine.

Mihajlo Pušara rođen je u Visokom 1886. godine. Po završetku srednje škole, zaposlio se kao opštinski službenik u Sarajevu. Bio je višestruko obdaren smislom za umjetnost, a što potvrđuju podaci da je djelovao kao dirigent, vokalni solista, glumac, reditelj, instrumentalista. Svoj bogati talenat i veliku radnu energiju ispoljavao je i potvrđivao u kulturno-umjetničkim društvima Sarajeva i Visokog.

U rodnom gradu, Visokom, Mihajlo je u periodu od 1905—1914. vodio hor Srpskog pjevačkog društva "Milutinović" i režirao u njegovoj dramskoj sekciji, a vodio je i Tamburaški orkestar Muslimanske čitaonice, takođe u Visokom.

Najveći dio svoje umjetničke karijere Mihajlo je proveo u Sarajevu, o čemu svjedoče dr. Josip Lešić u knjizi "Pozorišni život Sarajeva", a naročito Vladimir Dedijer u svom poznatom djelu "Sarajevo 1914". Dedijer kaže da je Mihajlo dobio poziv od Narodnog pozorišta u Beogradu da bude redovni član njegovog Dramskog ansambla, u kojem su tada radili, da spomenem samo neke od njih: Čiča Ilija Stanojević, Milorad Gavrilović Gospodin, Dobrica Milutinović, Milka Grgurova, Vela Nigrinova i drugi. Ovu ponudu Mihajlo nije prihvatio, jer je, kako je to sam rekao, Sarajevo isuviše volio da bi ga zamijenio nekim drugim gradom, makar i Beogradom.

Ono po čemu je Mihajlo ušao u svijet besmrtnika jeste njegova revolucionarna aktivnost u organizaciji "Mlada Bosna". Po jednom od istorijskih izvora, a to je dr. Borivoje Jevtić, Mihajlo Pušara poslao je u Beograd Čabrinoviću isječak iz zagrebačkih novina o dolasku Ferdinanda u Sarajevo. Pismo je poslao iz Zenice, u Beograd, na adresu kafane "Zlatna moruna". Prema istom izvoru, u slučaju neuspjeha, atentat je trebalo da bude izvršen u Visokom.

Evo šta o ulozi Mihajla Pušare u izvršenju atentata kaže Vladimir Dedijer u već pomenutoj knjizi "Sarajevo 1914". "Osim greške vozača, i intervencija Mihajla Pušare u odsutnom trenutku doprinijela je da Princip u svome pokušaju uspe. Jevtić, a posle njega i Glik tvrdili su da je u trenutku kada je Princip potegao revolver jedan detektiv pokušao da ga zaustavi, na što je Pušara nogom udario detektiva u koleno, tako da je on izgubio ravnotežu, te nije mogao da zaustavi atentatora".

Opisujući ove događaje, Dedijer u istoj knjizi kaže i ovo: "Pušara nije samo onemogućio detektiva da spriječi Principa u pucanju, nego je trenutak docnije jurnuo na poručnika dr. Andreasa viteza fon Morseja, člana carske pratnje, kada je ovaj iskočio iz automobila i nasrnuo sabljom na Principa".

Neposredno po izvršenju atentata, Mihajlo je uspio da se skloni ispred potjere u prostorije Pjevačkog društva "Sloga" (u nekadašnjoj ulici Boriše Kovačevića) gdje se održavao pomen kosovskim žrtvama, a pjevao hor "Sloga", čiji je dirigent bio Mihajlo. Ubrzo su stigli šuckori i uhapsili ga. Rastajući se od svojih drugova, vezan, Mihajlo im se okrenuo i rekao:

— Vi nastavite! Ja ću se brzo vratiti.

Odlukom Sudskog vijeća u Sarajevu, Mihajlo je oslobođen, jer su ga drugovi branili, u prvom redu Princip. Ali čim je izašao pred sudsku zgradu, ponovo je uhapšen i sproveden u Arad.

Od mojih predaka i starih Visočana slušao sam njihova kazivanja o Mihajlovom učešću u vidovdanskim sarajevskim istorijskim događajima i sve što sam saznao iz tog izvora, saglasno je sa naučnim istinama do kojih sam kasnije došao.

U starim gradskim visočkim porodicama, koje su gotovo nestale, s poštovanjem se njegova uspomena na Mihajla Pušaru i kao čovjeka. Stare Visočanke, među njima i moja baka po majci Sofiji, Savka Savić, imale su običaj reći za Mihajla: — Bio je lijep kao djevojka. Ovoj njegovoj osobini, dodajemo i njegove karakterne osobine: pošten, ozbiljan, human, plemenit, dostojanstven.

Starosjedilačka porodica Pušara, koja je starinom došla u Visoko, iz Hadžića, raselila se iz Visokog. Ognjište ove stare visočke porodice odavno je ugašeno u Visokom.

Njegova poruka drugovima iz hora "Sloga" ("Ja ću se brzo vratiti") nije se nikad ostvarila.

Umro je u proljeće 1915. godine u Aradu, u 30-oj godini, mučeničkom smrću, jer od kada je došao u ovaj logor sva njegova ishrana, od oktobra 1914. do marta 1915., sastojala se od — slane vode.

Od marta 1915. do ove jubilarne, "Prosvjetine" 2002. godine, minulo je 87 godina, koliko se navršilo od Mihajlove smrti.

Arad je bio posljednje Mihajlovo prebivalište.

Odatle je otišao u vječnost — stopama besmrtnika.

Autor teksta: Pavle Ilić








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Enigma dana Ned 6 Okt - 1:04, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
LJUBAVNIK LEDI ČETERLI

  


Muški
Poruka : 3780

Učlanjen : 22.08.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Ned 16 Dec - 11:45

Boško Buha


[You must be registered and logged in to see this image.]

Biografija

Rođen je 1926. godine u slavonskom selu Gradini kod Virovitice. Kao dete siromašnih seljaka, koji su posle Prvog svetskog rata kolonizovani u Podravini, Boško je posle osnovne škole ostao na selu i bavio se zemljoradnjom.

Godine 1941. nakon okupacije Kraljevine Jugoslavije i uspostavljanja Nezavisne Države Hrvatske, njegova se porodica, kao i mnoge druge srpske porodice, našla na mete ustaškog režima, zbog čega je spas morala potražiti u Srbiji.

Kao izbeglica, boško je došao u Mačvu, gde je u toku leta 1941. godine, sa svega 15 godina, stupio u Mačvanski partizanski odred. Pošto se razboleo, kratko vreme je bio na lečenju u partizanskoj bolnici u oslobođenom Užicu. Prilikom povlačenja Glavnine partizanskih snaga iz zapadne i centralne Srbije u Sandžak, Boško se povlačio zajedno sa borcima Užičkog partizanskog odreda. Prilikom formiranja Druge proleterske udarne brigade, 1. marta 1942. godine u Čajniču, Boško je kao borac ušao u sastav njenog Četvrtog užičkog bataljona.

Istakao se prilikom odbrane Užica, krajem novembra 1941. godine, kao i u borbama s četnicima na Trešnjici i Karanu. Uskoro je razvio talenat za prikradanje do neprijateljskih bunkera i za njihovo uništavanje pomoću ručnih granata. Njegov talenat i hrabrost su trenutno postali legendarni, a njegova jedinica, u kojoj je bilo mnogo mladih ljudi i dece, je dobila nadimak „Partizanska artiljerija“. Istakao se u nizu borbi na Čajniču, Kozari, Tarčinu, Kupresu, Bihaću, Jajcu, Livnu i drugim mestima.

Druga proleterska udarna brigada, u kojoj je Boško bio vođa bombaškog odeljenja, uputila ga kao svog delegata, na Prvi kongres Ujedinjenog saveza antifašističke omladine Jugoslavije (USAOJ), održanog decembra 1942. godine, u oslobođenom Bihaću. Imao je tada tek šesnaest godina, malog rasta, ali odlučan u nastupu. Kada se popeo na govornicu, jedva se video, ali je svojim govorom izazvao oduševljenje među delegatima: „Ja ću da vam pričam, drugovi, kako mi idemo na bunkere...“ i pričao je kako se on i njegovi drugovi bombaši veru i po vrhovima kuća i kroz dimnjake bacaju bombe na ustaše. Vrhovni komandant NOV i PO Jugoslavije Josip Broz Tito, koji je prisustvovao Kongresu, digao se sa svog mesta i čestitao mu.

I u kasnijim borbama tokom Četvrte i u Pete neprijateljske ofanzivi, Boško je ispoljio veliku hrabrost zbog čega je u dva maha nagrađivan poklonima od Vrhovnog komandanta.

Poginuo 28. septembra 1943. godine u blizini sela Jabuke, kod Prijepolja. Boško je tada, zajedno sa doktorkom Sašom Božović i političkim komesarom bolnice Bogdanom Radanom, išao za Prijepolje, ali je njihov kamion upao u četniku zasedu. Komesar Bogdan je poginuo na licu mesta, a Boško je ubijen prilikom pružanja otpora četnicima. Doktorka Saša Božović je u ovoj borbi bila ranjena i zarobljena, ali je ubrzo bila oslobođena.

Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 20. decembra 1952. godine, proglašen je za narodnog heroja, kao jedan od najmlađih boraca NOV i PO Jugoslavije.

Memorijalni kompleks Boško Buha

Njegovi posmrtni ostaci sahranjeni su u Prijepolju, a 1964. godine u selu Jabuci otpočela je gradnja memorijalnog kompleksa „Boško Buha“, koji sačinjavaju:

kameni beleg (sa natpisom: „Ovde je 1943. godine poginuo pionir, borac i narodni heroj Boško Buha“) i posađenih sedamnaest borova na mestu njegove pogibije
spomen-dom „Boško Buha“
bronzana figura dečaka-borca sa puškom i knjigom
osam bronzanih spomen-bisti jugoslovenskih pionira-partizana (Dragan Kovačević, Lepa Radić, Vera Miščević, Mate Blažina, Sava Jovanović Sirogojno, Milan Mravlja i dr)

Autori ovih bisti, kao i biste Boška Buha, koja se nalazi ispred spomen-doma, su vajari M. Letica i Lj. Čabarkapa.

Mnoge osnovne škole nose naziv po njemu, kao i dečije pozorište u Beogradu. Reditelj Branko Bauer je 1979. godine snimio film o njegovom životu.

Википедија
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Ned 16 Dec - 13:34

ГВОЗДЕНИ ПУК

[You must be registered and logged in to see this image.]

Заборављени србски хероји који нису у уџбеницима историје, али су записани у војним књигама као Гвоздени пук. У току ослободилачких ратова 1912-18. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.
Међутим, само је један пук, због легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив “Гвоздени пук“, био је то 2. пешадијски пук “Књаз Михаило” првог позива Моравске дивизије, који је мобилисан од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота, који су учествовали у свим ратовима које је српска војска водила од септембра 1912. све до средине децембра 1918.
У рат и вечну славу пук је кренуо 24. септембра 1912. Други гвоздени пук је учествовао у свим познатим биткама: у Првом балканском рату у Кумановској, Прилепској и Битољској бици. У Другом балканском рату 1913. године у борбама овог пука са Бугарима погинуло је 50 одсто војника, командант пука, сви команданти батаљона и сви командири чета. Од овог рата, овај пук почиње да се назива “Гвоздени”. Прославио се у Брегалницкој бици, кад је у најкритичнијем тренутку, 18. јуна 1913. године, пук задобио бесмртну славу чувеним јуришом на коту 650, када је пробијен бугарски фронт и решена битка на Брегалници. У Првом светском рату 1914. године Други гвоздени пук учествовао је у Церској бици, и то у самом њеном центру, на Текеришу. Посебно су забележена јуначка дела припадника Гвозденог пука у Колубарској бици. Видећи како му људство гине, други ратни командант пука, пуковник Миливоје Стојановић Брка, лично је повео пук у нови јуриш и том приликом је Кременица освојена а пуковник Стојановић славно погинуо. У његову част композитор Станислав Бинички је компоновао “Марш на Дрину“.

Укупни губици овог пука у ратовима од 1912. до 1918. године износе приближно: погинулих 32 официра, 1.239 војника и подофицира; рањених 148 официра, 6.492 војника и подофицира.

Команду над пуком примио је пуковник Димитрије Милић. Почетком 1915. године, пук је пребачен у Македонију да би ојачао фронт према Бугарској. Посебно признање краљ Петар Први уручио је пуку, због храброг држања при повлачењу војске преко Албаније. Пук је последњи напустио српску територију и кренуо преко албанских беспућа. После опоравка на Крфу, и краће обуке, 18. јула 1916. године пук је изашао на фронт. Пук се посебно истакао за време Горничевске битке.
У овим борбама су се прославиле и једине две жене-добровољци, носиоци Карађорђеве звезде са мачевима, које су се бориле у саставу Гвозденог пука, Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.
После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд. Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.
Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну,иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно. Ова брзина гоњена је само за кинематографске филмове…”

Франше де Епере :”То су сељаци, скоро сви; то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломиви; то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива”.

Хвала организацији Апис








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
nemo

Član
Član


Muški
Poruka : 461

Učlanjen : 28.11.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Ned 16 Dec - 14:30

Citat :
Miladin Zarić
Zaboravljeni junak Beogradske operacije

u krivu si.Zaboravljen je danas, kao i ta cela Beogradska operacija, koja je u danasnjem narativu, okupacija srpske drzave.ako pogledas "Politiku" od 30. oktobra 1944, videt ces da mu je vec onda odato priznanje

[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
LJUBAVNIK LEDI ČETERLI

  


Muški
Poruka : 3780

Učlanjen : 22.08.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Ned 16 Dec - 15:38

...pa i misli se da su ovi heroji danas zaboravljeni... u vreme kad su bili heroji, kad su to svojim delima dokazali, država ih nije zaboravila, danas su zaboravljeni




Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Pon 17 Dec - 11:30

Alija Sirotanović

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

Svjetski rekord: Legendarni Alija Sirotanović sa 8 komorata, za 8 sati iskopao 152 tone uglja

Alija Sirotanović je bio rudar iz Trtorića kod Breze u tadašnjoj SFRJ republici Bosni i Hercegovini. Bio je heroj socijalističkog rada i oborio je svjetski rekord u kopanju uglja.
Poslije Drugog svjetskog rata u zemljama socijalizma na inicijativu SSSR-a su pokrenute akcije obaranja rekorda u proizvodnji, odnosno kopanju uglja, građenju kuća, košenju trave i sl. Prvi je to u SSSR-u radio izvjesni Aleksej Stahanov pa su njegovi sljedbenici nazvani Stahanovci.
Na savjetovanju sa stručnim osobljem Rudnika Breza i kopačima, koje je održano u julu 1949. godine, kopač Alija Sirotanović je predložio da se njegovoj brigadi omogući rad na tri radilišta i dao obavezu da će premašiti rekord čuvenog sovjetskog rudara Stahanova. Prijedlog je prihvaćen, a Alijina brigada je već sutradan, 24. jula 1949. godine, počela sa obaranjem rekorda. Predsjednik komisije koja je kontrolisala rad objavio je:
-Alija Sirotanović je, sa svojih osam komorata, za osam sati rada iskopao 152 tone ugljena (253-ja kolica), prebacio normu za 215%, srušio dotadašnji rekord Stahanova za 50 tona i postigao svoj svjetski rekord u iskopu uglja.
Nikola Škobić, takođe rudar iz Breze i heroj rada, je sa svojom brigadom samo dva dana poslije rekorda Alije Sirotanovića, 29. 7. 1949. godine, prebacio njegov rekord za 14 tona, čime je otpočela serija obaranja rekorda u Jugoslaviji.
Andžej Vajda, čuveni poljski režiser je snimio antologijski film o tome "Čovjek od mermera". Grupa Zabranjeno ********* je snimila pjesmu posvećenu Aliji Sirotanoviću pod nazivom „Srce, ruke i lopata“.
Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada prvog reda.
Alija Sirotanović je umro 13. maja 1990. godine.
Sirotanović je naslikan na jugoslovenskoj novčanici od 20.000 dinara. Vrlo često, ali pogrešno, Aliju miješaju sa Arifom Heralićem livcem iz Zenice, koji se nalazi na čuvenoj jugoslovenskoj novčanici od 10 dinara.
Jednom prilikom , kada je Alija Sirotanović bio na prijemu kod Tita pitao ga je: "Kako je?", Alija je odgovorio: "Loše, druže Tito, zato što mi je lopata mala". Kasnije je za njega napravljena veća lopata kako bi mogao više da zahvati!

(RT Tuzlanskog kantona)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Pon 17 Dec - 11:33

Alija Sirotanović

Čovjek kome je rad bio način življenja, legenda koja je inkarnacija običnog čovjeka, gorostas pitoma pogleda i golubijeg, ali junačkog srca, koji je zauvijek obilježio jedno vrijeme dajući herojski obol sjetnoj rudarskoj duši.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Svjetski rekord u iskopu uglja je oboren - rekorder na rukama komorata
Alija Sirotanović je, sa svojih osam komorata, za osam sati rada iskopao 152 tone ugljena (253-ja kolica), prebacio normu za 215%, srušio dotadašnji rekord Stahanova za 50 tona i postigao svoj svjetski rekord u iskopu ugljena.
Iz jame poznate kao 'Rov vojvode Putnika', 24. jula 1949. godine 152 tone crnog zlata, utovarenog u 253 'hunta', bljeskajući pod blijedim svjetlom karbidnih lampi, zauvijek je otrgnuto iz karbonskih njedara zemlje postajući granitno trajnim spomenikom jednom vremenu i jednom čovjeku, jednom dobu i ljudima jedne male doline antičke prošlosti i iskonske snage.
U toku 1946. godine uvodi se novi način rada, zasnovan na takmičarskom elanu, a isti način rada prenosi se i u naredne 1947. i 1948. godinu, pa se u ovim godinama zapaža osjetan rast godišnje proizvodnje u odnosu na proizvodnju ostvarenu 1945. godine. Novi način rada ima takmičarski karakter, pospješuje rad pojedinaca i radnih brigada (radnih grupa), a prenosi se na sve zaposlene.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Nikola Škobić, heroj rada, koji je sa svojom brigadom samo dva dana poslije rekorda Alije Sirotanovića, 29. 7. 1949. godine, prebacio njegov rekord za 14 tona, čime je otpočela serija obaranja rekorda.
Tako pojedine brigade prebacuju svoje dnevne norme za 50% i više procenata. Takmičarski način rada u prvi plan dovodi jedan broj udarnika od kojih neizostavno treba spomenuti:

  • Aliju Sirotanovića, udarnik 12 puta,
  • Nikolu Škobića, udarnik 12 puta,
  • Stjepu Vidovića, udarnik 9 puta,
  • Franju Špoljarića, udarnik 8 puta,
  • Vejsila Jusića, udarnik 8 puta i
  • Ibru Kulića, udarnik 3 puta.

Rezultate koje su postigli naprijed navedeni rudari-udarnici, rezultati su i članova njihovih brigada. Oni su uglavnom, kao dobrovoljci ili odabrani radnici, predstavljali prvog čovjeka grupe (brigade) i u okviru toga obavljali dio poslova na radilištima. Rekordima Alije Sirotanovića i Nikole Škobića počelo je socijalističko takmičenje za visoku produktivnost rada. Takmičenje se ubrzo proširilo i na ostale rudnike u NR BiH i tadašnjoj FNR Jugoslaviji. Iz Breze ovo takmičenje je preneseno u Zenicu, zatim u Kakanj i tako po svim rudnicima tadašnje Jugoslavije. Kako se takmičenje prenosilo iz rudnika u rudnik tako su obarani rekordi u produktivnosti. Radi ilustracije evo pregleda rekorda na prostorima BiH.

Ime i prezime rekorderaDatumKoličina ugljaRudnik

Alija Sirotanović

24.7.1949.

152 tone

Breza

Nikola Škobić

29.7.1949

166 tona

Breza

Ibrahim Trako

17.8.1949

270 tona

Zenica

Risto Mijatović

17.8.1949

354 tona

Kakanj

Džemal Ramović

18.8.1949.

442 tona

Kakanj

Edhem Škorić

19.8.1949

396 tona

Kakanj

Abdurahman Babajić

10.9.194

1.010 tona

Banovici

Kameni portal jame 'Rov vojvode Putnika', izgrađen 1922. godine idealan je okvir za sliku ovih heroja rada, a stogodišnja prošlost vađenja ugljena u Brezi zaslužuje bar skromnu muzejsku postavku kojom bi bila ispričana herojska, ali i tragična prošlost rudarenja i života sa i od rudnika. Istinski junaci ove priče zauvijek će ostati Alija Sirotanović i Nikola Škobić, heroji rada.
(Rudnik Breza)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131057

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Pon 17 Dec - 11:38

Junaci bez ulica: Alija Sirotanović


[You must be registered and logged in to see this image.]

Nakon kulturnih radnika, umjetnika, profesora, sportista, vrijeme je da predstavimo i jednog rudara čije je ime urezano u kolektivno sjećanje iz vremena SFRJ.

Naravno, riječ je Aliji Sirotanoviću, rođenom 1914. godine u selu Trtorići kod Breze.

Postao je živa legenda, simbol radničke klase i obnove. Nakon Drugog svjetskog rata u zemljama socijalizma na inicijativu SSSR su pokrenute akcije obaranja rekorda u proizvodnji. Stvarani su rekordi u građenju kuća, košenju trave i slično

U julu 1949. godine Alija Sirotanović je, na savjetovanju sa stručnim osobljem Rudnika i kopača, predložio da se njegovoj brigadi omogući rad na tri radilišta i dao obavezu da će premašiti rekord čuvenog sovjetskog rudara Stahanova.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Alija Sirotanović sa bistom

Alijina brigada je, nakon prihvaćanja prijedloga, 24. jula 1949. godine počela sa obaranjem rekorda. Jama 1 u kojoj je srušen rekord bila je poznata kao Rov vojvode Putnika. Predsjednik komisije tada je napisao:

Alija Sirotanović je, sa svojih osam komorata, za osam sati rada iskopao 152 tone uglja (253-ja kolica), prebacio normu za 215%, srušio dotadašnji rekord Stahanova za 50 tona i postigao svoj svetski rekord u iskopu uglja.

Za ovaj čin dobio je nagradu AVNOJ-a i bezbroj drugih priznanja i odlikovanja. Legenda kaže kako je jedino što je tražio od Tita bila - veća lopata.

Ipak, u rodnom selu mu je izgrađena nova kuća pored stare.

On je bio taj naš radnik, iako smo ga upamtili samo kao starca i penzionera jer smo premladi da se sjećamo vremena u kojima je u radu bio skriven smisao napretka i u kojima se u komunizam vjerovalo na način na koji se u časovima sreće i zanosa vjeruje u besmrtnost duše...
Miljenko Jergović

Njegov podvik punio je retke jugoslovenske štampe. Sirotanovićev rekord obaran je više puta, ito već iste godine. Unatoč tome, Alija Sirotanović ostao je sinonim udarnika i junaka socijalističkog rada.

Jedna mala ulica na periferiji Breze nosi ime Alije Sirotanovića, a u krugu rudnika stoji njegova bista.

Umro je u 76. godini u maju 1990. godine.
Česte greške koje se povezuju sa Sirotanovićem
Na naličju novčanice od 20.000 jugoslovenskih dinara našla se slika Alije Sirotanovića.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Iako često vlada mišljenje da se na naličju novčanice od 1000, a kasnije i od 10 dinara nalazio lik Alije Sirotanovića to nije tačno. Na novčanici se nalazio Arif Heralić, radnik željezare iz Zenice.

Također se često može naći podatak da je film Čovjek od mermera poljskog režisera Andrzej Wajda inspirisan Sirotanovićevim djelom. Film je inspirisan Mateušom Birkutom, koji je bio zidar, a rekord je oborio tako što je u jednoj smjeni postavio 30.000 cigala.

Lopata, kao što mnogi misle, uopšte nije bila Alijina primarna alatka. On je najčešće koristio pneumatsku bušilicu, a navodno je radio i sa dvije u isto vreme.



(radioSarajevo.ba)








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji put izmenio Abu Dabi dana Pon 17 Dec - 11:47, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
LJUBAVNIK LEDI ČETERLI

  


Muški
Poruka : 3780

Učlanjen : 22.08.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Pon 17 Dec - 12:00

Dragutin Gavrilović


[You must be registered and logged in to see this image.]

Dragutin Gavrilović rođen je 25. maj 1882. godine u Čačku. Vojnu akademiju završio je 1901. godine. Učestvovao je u skoro svim bitkama srpske vojske u Prvom svetskom ratu. Vojnu karijeru je završio u činu pukovnika. Posle Vojne akademije je postavljen za komandanta 10. pešadijskog puka moravske divizije u Čačku u današnjoj kasarni Ratko Mitrović Za razliku od mnogih saboraca, umro je 19. jula 1945. godine u Beogradu. Nosilac je Karađorđeve zvezde, francuskog Ratnog krsta kao i mnogih drugih odlikovanja. U srpskoj istoriji ostaće zapamćen po govoru koji je održao braniocima Beograda oktobra 1915. godine neposredno pred juriš u kome je i sam teško ranjen.

Govor upućen braniocima Beograda (1915)

U toku borbi za odbranu Beograda 6-7. oktobra 1915. godine, Austrija je forsirala Dunav i iskrcala se na delu obale koji je držao 2. bataljon 10 kadrovskog puka kojim je komandovao major Dragutin Gavrilović. Austrijske jedinice utvrdile su se iza železničkog nasipa na samoj obali. Žestoko dejstvo austrijske artiljerije pretvorilo je srpske položaje u Banatskoj ulici u hrpu ruševina, ali su hrabri branioci i dalje pružali otpor. Rastojanje između srpskih i austrijskih položaja na nekim mestima nije bilo veće od 30 m.

Neprijatelju se nikako nije smelo dozvoliti da utvrdi mostobran. Prvo je u napad krenuo žandarmerijski odred koji uprkos teškim gubicima nije uspeo da potisne neprijatelja. Jedino rešenje bilo je da sve raspoložive srpske jedinice na ovom sektoru fronta izvrše opšti kontranapad.

Oko 14.30 major Gavrilović je prikupio svoja tri voda, dva voda 3. bataljona i Sremski odred i pred kafanom „Jasenicom“ izdao sledeću zapovest:
“ Junaci!

Tačno u 15 časova neprijatelja treba razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, mora da bude svetao.

Vojnici! Junaci!

Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i Otadžbine. Vi nemate dakle, da se brinete za živote vaše, oni više ne postoje.

Zato napred u slavu! Za Kralja i Otadžbinu! Živeo Kralj! Živeo Beograd!


Uz gromoglasni poklič srpski vojnici su krenuli u kontranapad. Međutim, snažna vatra austrijskih jedinica na nasipu podržana uraganskim dejstvom austrijske artiljerije odbila je i ovaj napad. Major Gavrilović je teško ranjen.

Žestoki napadi srpske vojske su se nastavili sve do sumraka. Austrijski položaj na nasipu je bio ugrožen i samo je noć spasila austrijske jedinice od poraza. U toku noći 7-8. oktobra Austrijanci su nastavili da prebacuju pojačanja preko Dunava.

Između 8-9. oktobra jedinice Kombinovanog odreda više nisu branile prelaze preko Save i Dunava već su se izvlačile na rezervne položaje. Austrijske snage su 9. oktobra 1915. godine istakle Austro-ugarsku i Nemačku zastavu na zgradi Starog dvora.

Википедија
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Pon 17 Dec - 18:03

[You must be registered and logged in to see this image.]


Danas kotistim priliku da napisem par reci u znak naseg secanja i zahvalnosti jednoj. obicnoj zeni..coveku i Heroju koja nije znana nasiroko i svima.. a treba da se zna o njoj vise malo ..bas danas..kad se ljudske vrline tako nisko pale..Njeno je ime neznano citaocu..KTISTEN SVINGEN.. zivela je na severu NORVESKE..U Laponskoj oblasti i sneznim bespucima.Kako je u Norveskoj bio Kvisling saradnik Hitlerove Nemacke..to su nemci u toj surovoj klimi.. sagradili .logore za sve rodoljube ..heroje i mucenike iz osvojeni zemalja.Tako se tamo nasao veliki broj SRBA rodoljuba ..gde su u muci trajali svoje teske dane..Niko poznat, surova klima i kraj..Beznadje.!

Ali u coveku uvek tinja iskra nade za preziveti..neznam kako u vise navrata dosta njih je pobeglo..lutali ocajni u sneznoj pustinji i u malo selu imenom .. KARASJOK… sreli staricu zenu seljanku ..koja nije znala nijednu rec osim svog jezika a oni isto tako nijednu rec njenog jezika..ALI STA? zar su tu potrebni jezici..U srcu covekovom je ucrtan jedan uvniverzalni jezik ja bi ganazvao JEZIK BOZANSKI..LJUBAV.. uzela je starica po cenu zivota te jadnike izmucene..nahranila ih i miljama na skijama prebacivala do granice Svedske..koja nije bila Kvislinska.. tako je to bilo par tura tokom tog rata i uzasa..racuna se ..o tome su dali izjave nasi preziveli zatocenici u novoj Jugoslaviji..Srbiji da ih je pedesetak tako spaseno od hrabre, cestite i moralne zene laponke..kako nisu znali njeno ime i nista drugo osim imena sela KARASJOK..oni su je prozvali..MAMA KARASJOK..i tako je usla u anale nase novije i tragicne istorije..MAMA KARASJOK..da se ne zaboravi.posle je to doslo i do TITA i celnika na vlasti i neznani heroj zena je pronadjena..bila je pozvana u Jugoslaviju i bila par puta na odmoru na jadranu.,Zagrebacka ”ARENA” je donela veliku reportazu sa slikama kod nas. bila je i kod Tita na brionima.dolazila je u svojoj raskosnoj laponskoj nosnji,,mala starica citao sam da je prilikom zvanicne posete Norveskoj..Tito zamolio Norveskog kralja OLAFA 5..da je dovedu u OSLO..poslan je helikopter u Laponsku oblast da je prebace u Oslo… primio ju je TITO odlikovao ordenom za hrabrost A posle je prisla .JOVANKA BROZ..poljubila je i zakacila jedan briljantni bros.. a Ona se uznemirila videvsi to i rekla JOVANKI..”pa ja sam vec dobila” misleci da ona njoj ponovo daje medalju odlikovanja.To je istinita prica POTICAJ..da bez obzira na godine rasu i sve ostale razlike po kojim smo podelili ljude..SVI IMAMO u SEBI tu bozansku iskru lepote, morala i casti..samo je treba pronaci u sebi..iznedriti je i biti COVEK..sa veliko Č.. DA SE NEZABORAVI ..MAMA KARASJOK..ČAST joj i Slava!

SPASO SEKULIC








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Pon 17 Dec - 18:26

[You must be registered and logged in to see this image.]

Danas da sveca u nasem srcu i duhu gori za prijatelja naseg,najveceg koga su Srbi imali Švajcarca ARCIBALDA RAJSA. Bogat briljantno obrazovan.doktor hemije..profesor na univerzitetu u Lozani…pozvan od Srpske vlade da istrazi zlocine pocinjene nad srpskim stanovnistvom od strane austrougarske i saveznika njenih…Dolazi ..istrazuje..pise i dokumentuje groznu istinu u svet.. i STAPA SE SA NASIM NARODOM I VOJSKOM..Prolazi sve sa njima i prelazi Albaniju.. kao dobrovoljac prelazi preko Solunskog fronta.. u svoj muci nasoj i casti nasoj..Posle rata pomaze novu drzavu i vlast u uspostavljanju i skolovanju policije..radi ..objavljuje..Dakako u Beogradu. Gde ce i pocinuti ..u narodu i zemlji koju je izabrao.. Vlast kao i uvek i kao i svaka–barem u nas– odrodjava se od naroda i sama sebi postaje svrha.. ratnici..invaliudi zaboravljeni..tavore u novoj drzavi.Arcibald Rajs ustaje protiv toga i javno istupa…kao i uvek GOVORECI ISTINU.. Omalovazavaju ga.. spletkare o njegovom privatnom zivotu..sprecavaju.. biva razocaran i pise svoj AMABET.. da se posle smrti njegove objavi–na francuskom jeziku.. ”CUJTE SRBI”..

[You must be registered and logged in to see this image.]

Umire u Beogradu 8 augusta 1929 i sahranjen na Topciderskom groblju.Po njegovoj zelji i zavestanju SRCE mu se prenosi u urni da bude sahranjeno na vrh Kajmakcalana sa onima koje je toliko voleo. Nazalost ubrzo u drugom ratu –ista strana –Bugari.. oskrnavljuju i ostecuju tu urnu.. i tako srbi nemogose sacuvati srce Arcibalda Rajsa Nad urnom su bile reci; ” ovde u ovoj urni..na vrhu Kajmakcalana—zlatno srce spava–prijatelj Srba iz najtezih dana junak pravde..istine i prava Svajcarca Rajsa..–kome nek je slava.”

Podignut mu je i spomenik na Kosutnjaku. pre desetak godina zahvaljujuci udruzenju iz Beograda koje cuva uspomenu na Rajsa ..objavljuje se u nas RAJSOVA KNJIGA AMANET.. CUJTE SRBI..koja je toliko aktualna bas danas ..sve je skoro isto ..samo ovo Danas–OVOVREMENSKO..

Navodim par kracih citata iz ove opomene NAMA.;
;NAROD VAM JE RODOLJUBIV,NEZNAM NIJEDAN NAROD U KOJEM LEGENDARNI NACIONALNI JUNACI TOLIKO ZIVE U NARODNOJ DUSI KAO KOD VAS—NAROD VAM JE PONOSAN ALI NE I OHOL NAJZAD VI STE BISTAR NAROD..JEDAN OD NAJBISTRIJIH KOJE SAM JA ZA ZIVOTA VIDEO—PRETVORILI STE RELIGIJU SVOJU U NARODNU CRKVU..BOLJE RECI NARODNU TRADICIJU..MEDJUTIM VI NISTE RELIGIOZNI…. REKAO BI VAS BOG NOSI OKLOP I BRADU KRALJEVICA MARKA, SAJKACU VASU RATNIKA SA CERA I JADRA, KAJMAKCALANA
A onda o Vlasti” KAD STIGNU DO MINISTARSKOG POLOZAJA VASI POLITICARI POSTAJU TOLIKO OHOLI DA JE TO SKORO SMESNO.FUNKCIONERI SU VAM PO PRAVILU NAJGOREG KALIBRA, ONI STVARAJU ZANIMANJE OD ISKORISCAVANJA VASE SKLONOSTI ZA STRANACKU POLITIKU PA SADA IMAJU PROFESIONALAN POLOZAJ KOJIM NAD VAMA ZGRCU BOGATSTVO.”
Opomena nek nam bude dobrodosla.. BAS DANAS


Zaboravljenizvuci








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Pet 28 Dec - 1:31

Dijana Budisavljević

[You must be registered and logged in to see this image.]

Spasiti život drugome, veliki je podvig. U vremenima kada se za pomoć prognanima gubi glava, spasiti ljudski život ravno je heroizmu. Tu nema merenja ko je spasio više. Ipak, ljudi kao ljudi, skloni su da veličaju statistiku i ističu one koji su spasili hiljade i hiljade. U tom pogledu, filmska industrija i Stiven Spilberg (Steven Spielberg) proslavili su gospodina i gospođu Šindler (Oskar Schindler, Emilie Schindler). Zahvaljujući filmu “Šindlerova lista” (Schindler’s List), ceo svet je doznao da su spasili 1.200 odraslih Jevreja i 2.500 dece.

No, o Dijani Budisavljević (Diana Budisavljević) niste učili u školi, niti ćete gledati film. A spasila je oko 12.000 dece iz ustaških logora smrti.

Dijana je rođena u Insbruku (kao Diana Obexer). Bila je žena Julija Budisavljevića, šefa hirurgije Medicinskog fakulteta u Zagrebu. Na jesen 1941. Dijana doznaje od rođake da Jevrejska opština organizuje pomoć svojim sunarodnicima i shvatila je da se niko ne brine za srpsku decu. Kreće u akciju već u oktobru 1941. Skuplja dobrovoljne priloge i razvija mrežu pomagača. Odlazi kod ustaških čelnika i moli da se bolesna deca izdvoje iz logora. Susretala se sa Luburićem, Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, a najviše sa nemačkim generalima koji su veoma uvažavali njene humanitarne napore, verovatno i delom zbog njenog nemačkog (austrijskog) porekla.

Sve je potanko zapisala. Vodila je detaljan dnevnik sa oko četiristo unosa u kojem opisuje uslove u logorima, razgovore sa glavešinama i njhovo negodovanje što se stara o “neprijateljskoj” umesto da zbrinjava katoličke siročiće. Mnoga deca bila su u odveć teškom stanju, neuhranjena i bolesna, mnogo ih je umrlo. Ali gotovo deset hiljada mališana Dijana je uspela da smesti kod hraniteljskih hrvatskih porodica, u prihvatilišta katoličke crkve ili u izbegličke logore u kojima su uslovi ipak bili kudikamo bolji nego u Jasenovcu, Staroj Gradiški, Lobor-Gradu, Mlaki, Jablancu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Popisivanje i pregled mališana

Osim izvlačenja dece iz logora smrti, njen tim šalje u logore odeću, hranu, lekove, novac. Pomaže članovima Crvenog Krsta da obavljaju svoje aktivnosti. Dijana vodi urednu evidenciju o svakom detetu. Bila je odlučna da zabeleži sve što je neophodno da bi deca posle rata mogla da nađu roditelje. Tolika je bila upornost njena da su joj pomagali i zvaničnici nemačke vojske i pojedini ministri NDH. Čak su i najveći krvnici, premda besni što moraju da joj predaju decu, poklekli pred upornošću ove neverovatne dame.

[You must be registered and logged in to see this image.]

A onda stiže oslobođenje. Po naređenju Ozne, Dijana predaje celu dokumentaciju i sve fotografije, podatke za 12.000 mališana. Premda je zahtevala od Ministarstva socijalne politike da se uključi u proces identifikacije dece i ponudila pomoć da povratnicima iz logora pomogne da se spoje sa svojim potomcima, komunisti nisu uslišili molbe. Ceo njen rad proglašen je zaslugom KPJ, a Dijana je kao “buržujka”, “Austrijanka” i “lice van partije” bila gotovo kažnjena. Pretili su joj da će razotkriti kako je sarađivala sa Nemcima, bilo im je sumnjivo što je njen muž Srbin preživeo rat usred Zagreba. Stoga niko ništa nije znao o njenom radu, osim onih koji su naredili da se sve zataška.

Dijana je bila očajna što neće uspeti da vrati svu decu roditeljima, grizla se jer je razmišljala da li je mogla spasiti još koje dete. O svom herojstvu (čak jedanaest članova njenog tima bilo je ubijeno, a i sama je mogla biti smaknuta u svakom trenutku) nije govorila nikome, čak ni porodici i prijateljima. Dnevnik je otkrila njena unuka, Silvija Sabo. Vođen na nemačkom, preveden je i odštampan, ali svega u 700 primeraka. Osim u arhivima pojedinih istorijskih instituta, tekst nikome nije bio zanimljiv, a u Beogradu i danas postoji samo jedna kopija.

Dijana se, sa mužem, 1972. godine vratila u rodni Insbruk, gde je i umrla 1978. godine.

O njenim delima nije snimljen film, niti je nazvana ijedna ulica. Pominje je tek Svetlana Velmar-Janković u knjizi “Lagum”, a priču su pre dve godine iskopali novinari “Večernjih novosti”. Žalosna je činjenica da i danas postoje ljudi koji bi voleli da zavire u Dijanin dnevnik, da se posluže njenom kartotekom, jer i danas postoje ljudi koji nisu našli svoje bližnje.

Tek posle napisa u novinama, reagovala je pravoslavna crkva i dodelila joj posthumno ordenom Carice Milice, a čini mi se da je mitropolit Amfilohije predložio da jedna ulica dobije njeno ime. Apel je konačno uslišen i nekoliko ulica u raznim gradovima u Srbiji sada nosi ime ove velike humanitarne heroine. Glumac Tihomir Stanić pokrenuo je snimanje filma o Dijani, ali nije nam poznato da li je pala prva klapa.

Wanabe








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   Pet 1 Feb - 19:15

У историји српског ваздухопловства посебно место заузимају пилоти који су после априла 1941. године наставили борбу у Британском ратном ваздухопловству. Ово је прича о њима

[You must be registered and logged in to see this image.]

Капетан Живота Бошковић у кабини „спитфајера МК IX ц”, с механичарима, аеродром Бу Амуд 1944. године

ош за време рата, назирући скори слом, један број пилота усмерио је своје машине ка Грчкој, где се енглески експедициони корпус још борио с Немцима. После пропасти Грчке, ови људи пребачени су на Блиски исток, где им се убрзо придружила и група која је с неколико бомбардера „савоја маркети 79” пребегла у Молдавију, на подручје СССР. После напада Немачке на СССР, Совјети ове пилоте стављају на воз и шаљу у Каиро. Занимљиво је да је пре тога совјетска тајна служба НКВД заврбовала петорицу пилота из групе, који су имали задатак да у случају склапања сепаратног мира између Енглеске и Немачке украду најмодерније британске ловце и њима пребегну у СССР. Тај податак довољно говори о неповерењу између принудних савезника.
Тако се у Каиру, почетком августа 1941, нашла група војника окупљених око краља и владе у изгнанству. Већину чине ваздухопловци, а међу њима 130 пилота вољних и спремних да у Британском ратном ваздухопловству наставе борбу. Ова група углавном се састојала од Срба и Словенаца, будући да су хрватски пилоти углавном отишли у Зракопловство НДХ, да би неки касније прешли у партизанско ваздухопловство.

Освежавање технике летења

Ипак, то није ишло тако лако. Једна тешкоћа био је енглески језик, којим се служио мали део људства. Друга и највећа био је велики технолошки јаз, као и двогодишње ратно искуство које су имали британски пилоти. Зато је укључивање у оперативне јединице ишло врло споро, а и тада по опробаном британском рецепту. Наиме, правило је било да сви страни пилоти морају да „освеже” технику пилотирања у школама и на курсевима, а потом неко време стажирају у јединицама за подршку авиона АДУ (Air Delivery Unit), које су у ваздушним конвојима прелетале авионе са запада Африке према Египту, Далеком истоку и СССР. Вишедневним летењем у овим конвојима добијали су се неопходни сати налета и рутина у летењу на савременим авионима. Ту су пилоти имали прилику да се сретну с ловачким авионима „спитфајер”.
Први је био искусни морнарички пилот и пилот ловац, поручник бојног брода Август Грошељ, у Првој тренажној ескадрили Британског ратног ваздухопловства. Одмах за њим ишао је наредник Александар Ценић који је после кратког задржавања у АДУ прешао у 73. ескадрилу, где је летео на „спитфајеру” и тиме постао први југословенски пилот у борбеним летовима на овој машини, а уједно и први коме се пружила прилика за лет над отаџбином, будући да је почетком 1944. године тринаест пута учествовао у борбама над Југославијом. После две-три успешне туре у АДУ, пилоти предвиђени за борбене задатке пребацивани су у 71. оперативно-тренажну јединицу, где су увежбавали тактику и гађање на авиону којим ће летети у борби.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Први оспособљени пилоти распоређени су јула 1943. године у 123. ескадрилу која је била смештена на полуострву Киренаика у Либији. Ова ескадрила извршавала је патролне задатке изнад Средоземља, а због заштите водених путева између Египта и јужне Италије. Јединица се углавном састојала од „харикена”, уз понеки „спитфајер”, на којима су Југословени летели као на обуци, будући да су врло брзо сви прекомандовани у 94. ескадрилу.

Први сукоб

Југословенска избегличка влада у Лондону, надајући се скором искрцавању савезника на Балкан, у првој половини 1943. године склапа споразум о укључивању југословенских јединица у борбе за ослобођење. Део овог споразума је и одлука да се југословенски пилоти групишу у 94. ескадрилу, где је убрзо успостављен посебан „Б” флајт, попуњен само припадницима Југословенског краљевског ваздухопловства. Деведесет четврта ескадрила оперисала је у саставу 212. групе из база око Тобрука, у Либији, на задацима заштите бродова у овом делу Средоземља.
Пошто је „спитфајера” било мало на целом подручју Средоземља, ескадрила је била опремљена застарелим „харикенима МК II ц”. Ови авиони нису били погодни за офанзивне задатке, што се видело одмах по једином таквом покушају против циљева на Криту, који се окончао трагично по пилоте Берана и Матејића и једног Британца.

--------------------------------
Типична британска ескадрила у Другом светском рату бројала је 22 пилота, 16 борбених авиона с још два помоћна апарата. Ова потпуно самостална јединица подељена је на два „флајта” означена словима А и Б.
----------------------------------

Тек почетком 1944. године, када су се прилике на фронту у Италији стабилизовале, дошло је до промене. Тако је до 9. марта пун састав ескадриле бројао шест „спитфајера МК IX” и десет „МК V ц”. Посебна част указана је ескадрили наредбом да на авионима, поред ознака Британског ратног ваздухопловства, може да буде истакнут и симбол Југословенског краљевског ваздухопловства – Таковски крст. Иако мајушна ознака, испод издувника на носу авиона, имала је велики значај за морал пилота.
Управо када су сви с великим жаром очекивали борбене задатке, јавили су се одјеци конференције у Техерану, на којој су Стаљин, Черчил и Рузвелт одлучили да подрже Народноослободилачку војску Југославије, под командом Јосипа Броза Тита. Комунисти у јединицама на Блиском истоку почели су да дижу главу, па је иста она подела која је потресла Србију 1941. године пренета и међу ваздухопловце на северу Африке.
Први сукоб догодио се 6. фебруара, да би политичка замешатељства достигла врхунац 28. марта 1944. године. Појавила се група побуњеника с партизанским обележјима на капама и одбила наређења британског команданта Фоскета. Због тога су из јединице удаљена 73 припадника, већином из техничке службе. Одзив међу пилотима и официрима био је слаб, само су три официра отишла с побуњеницима. Највећа невоља била је у обичају Британског ваздухопловства да механичари, а не пилоти, задужују авионе, али то је некако превазиђено. Иако се Британско ваздухопловство трудило да се искључи из тих догађаја, убрзо је, сходно британској политици, било уплетено до гуше и одлучено је да се састави 352. југословенска ескадрила, искључиво од припадника НОВЈ. Ово је оставило горак укус пилотима оданим заклетви датој краљу и отаџбини.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Амблем југословенске 94. ескадриле

Тек када су се мало рашчистиле прилике, 94. ескадрила могла је да узме учешће у офанзивном задатку под кодним именом „Цепелин”, где је било предвиђено да „спитфајерима МК IX” даје ловачку заштиту суседним јужноафричким и британским бомбардерским ескадрилама у нападима на Крит.
Појава „спитфајера” над Критом утицала је на борбени морал Немаца. Често се на немачкој таласној дужини радија могло чути упозорење авионима у ваздуху: „Ахтунг! Ахтунг! Шпитфојер!” И поред узастопних напада на луке и аеродроме на Криту, немачке „месершмите МЕ 109Г” нису успели да измаме и с њима поведу борбу.
На почетку операције „Цепелин” у ескадрилу су стигла два посебно прерађена „спитфајера МК IX”. Ови ловци били су преправљени не би ли досегли немачке високолетеће извиђаче „јункерс ЈУ 86”. Висина лета је повећана смањивањем тежине авиона. Скинуто је наоружање (осим два митраљеза), оклоп, радио, чак и боја и ознаке, па су авиони летели у природној боји метала, без камуфлаже. Летели су на 13.000 метара, а од југословенских пилота капетан Живота Бошковић и поручник Ратомир Манојловић прошли су посебну обуку и испите.

Лабудова песма

Прву победу ескадрила је забележила 31. маја, када су у нападу на Крит оборили једног „МЕ 109”, а другог оштетили. Првог јуна учествују у нападу на конвој 50 километара северно од Крита, где је потопљено више бродова. Дан за даном ређају се акције, а 6. јуна, у ноћном лету, командант ескадриле Фоскет пресреће и на слетање на савезнички аеродром приморава транспортни „ЈУ52”, чију посаду су чинили искључиво Словаци.
У августу Немци почињу коначно повлачење из јужне Грчке, а југословенски „Б” флајт 94. ескадриле броји последње дане. Из ретких прилика за борбу извлаче највише, па тако 10. августа у борби изнад Кастелина (Крит), командир флајта поручник Душан Станић обара „МЕ 109Г”, а Фоскет и поручник Манојловић по једног оштећују.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Југословенски „Б” флајт 94. ескадриле на аеродрому Савоја, у августу 1944. године

Ова победа била је 31. победа 94. ескадриле и уједно лабудова песма југословенских пилота у њој. Последњи задатак имали су 25. августа у мисији ловачке заштите, после чега су, на Титов захтев, сви „скинути” с летења, а на основу споразума с Британцима по коме нико од Југословена који нису под његовом командом не може да учествује у задацима над Балканом.
Тако су ови искусни и обучени пилоти ловци избачени из строја без борбе. Били су приморани на потуцање по разним транзитним логорима, а до краја рата вршили су дужности на земљи, што је велико понижење за пилоте ловце, елиту сваке војске. После рата, осим поручника Тихомира Бабића, сви су изабрали добровољно изгнанство уместо повратка у отаџбину.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zaboravljeni heroji   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zaboravljeni heroji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Zaboravljeni heroji
» Zaboravljeni hitovi
» Hitovi 90-ih
» Mame heroji !
» Snajperisti, heroji ili ubojice s dozvolom?
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-