Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Žene u Srpskim ustancima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Žene u Srpskim ustancima   Ned 2 Dec - 18:20

Žene u Srpskim ustancima



Čučuk Stana


Teško je razdvojiti šta je od priča o Čučuk Stani istorija, a šta legenda. U životu Hajduk Veljka pojavila se oko 1809. godine, kada je u Poreč na Dunavu dojahala kao petnaestogodišnja devojka, kći Radovana Plještića iz Sikola. Tražila je hajduke koji su, pod izgovorom da skupljaju priloge za ustanak, opljačkali kuću njenog oca.


[You must be registered and logged in to see this image.]




Kraljica krajinskih hajduka: Čučuk Stanu je otadžbina zaboravila

Radovan je bio bez sinova, pa je sve tri kćeri oblačio u mušku odeću i učio ih oružju i neustrašivosti. Epska priča kaže da je tako i Stana prišla najboljem i najmahnitijem Karađorđevom ustaniku i pitala ga:

"Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?".
Veljko je u neverici zurio u drskog, omalenog gosta (čučuk na turskom jeziku znači "mali"), a onda se nasmejao i naredio momcima da vrate opljačkano. Potom je, dodaje priča, i sam darovao lepu crnpurastu devojku uz reči: "Sad sam te ja darovao, sad si moja!"

ŽIVOT NA MEGDANU

Veljka Petrovića je još uoči Prvog ustanka zapazio slavni hajduk Stanoje Glavaš i pozvao ga u svoju četu. Shvatio je harambaša da drskog junaka ne sme da ostavi bez nadzora, pa ga je oženio svojom rođakom Marijom. Veljko se učio hajdukovanju dok ga je žena čekala. A kada je ustanak buknuo, sav se posvetio pobuni u svojoj Negotinskoj Krajini. Pokazao se kao odličan strateg. Vešto je izvodio iznenadne napade, uvećavao svoju četu i slobodnu teritoriju, ali i plen.

Priča o njemu se širila od usta do usta. Tako ni godišnja skupština starešina u Beogradu više nije mogla da prođe bez delije koji se dičio krilaticom "Glavu dajem, Krajinu ne dajem". Ali, sa skupštine 1810. Veljko je odlučio da pobegne, poručivši svojim momcima: "Braćo! Ja sam mislio mene zovu u Beograd da me pitaju koliko sam rana do sada zadobio, koliko mi je momaka izginulo, koliko je sakatih ostalo. A oni hoće da me pitaju koliko sam devojaka poljubio! Pa sutra hoće da me zatvore u kulu! Nego, da bežimo odavde".


Zakasnelo priznanje


Mnogo vremena je prošlo dok beogradske "Male stare novine" nisu objavile prvo priznanje hrabroj ratnici za srpsku slobodu: "Zna se za grobove njenih sinova jer su obeleženi krstovima i pločama, a dok joj je kćerka živela, znalo se i za Stanin grob, jer je kćerka svake godine obnavljala grobove svoje braće i majke, ali, kako je kćerka umrla, zarastao je grob Čučuk Stane, koji se nalazi pokraj grobova njenih sinova, pa na njemu nema ni obeležja, i prešao je u zaboravnost, jer Stana nema ovde nikoga od roda, a o njenu patriotizmu i požrtvovanju malo se ovde vodilo računa dok je ona živela".

Čuo je da ga optužuju da je on od devojaka na silu tražio ljubav, a njegove momke za otimanje goveda. Hajduk Veljku se ipak obradovao vojvoda Milenko Stojković, koji ga je sa momcima primio u Poreču i jedno vreme plaćao.

Kada se Veljku pojavila Stana, on je već uveliko prešao tridesetu godinu. Junak na glasu i među Srbima i među Turcima, megdandžija koji je na dvoboje jahao praćen muzikantima, pao je pred prkosnom Srpkinjicom. Naredne četiri godine oni su delili ne samo čardak na Baba-Finkinoj kuli u Negotinu nego i bojišta. Bili su u braku za koji je hajduk morao da potplati sveštenike da bi ga ozvaničio u crkvi, a i svoju prvu ženu Mariju je podmitio imanjem u Jagodini.

Zna se još i to da Hajduk Veljko i Čučuk Stana nisu imali dece. Ostalo je narod dopisao kroz predanja. Prema njima, Stana je ratnica koja se ne sklanja ni od sablje ni od kuršuma, a i pokorna supruga: "Pesma s' ori, Veljko vino pije, a dvori ga dilber Čučuk Stana".

Ljubavna priča se na silu završila u leto 1813. godine. Nešto ranije, mirom u Bukureštu, Rusija je dozvolila Turskoj da uzme srpske gradove. U obruču snažne turske vojske se našao i Negotin. Karađorđev prezimenjak nije poslušao vožda da se povuče, nego je ostao dosledan svojoj zakletvi o glavi i Krajini. Pre nego što je krenuo u poslednju bitku, Hajduk Veljko je jedva ubedio svoju Stanu da se sa zbegom nejači i njegovim bratom Milutinom povuče u Poreč. Ali, čim je čula vest da je Veljko do nogu potukao Turke kod Bukovča, Čučuk Stana se vratila. Svake noći njih dvoje su sa družinom izletali iz opkoljenog grada i Turcima, koje je vodio zloglasni Rušid-paša, zadavali stravične udarce.



U megdane išao sa muzikom: Veljko Petrović, gospodar Negotinske Krajine
Danju su obilazili odbrambene šančeve. Pričalo se kasnije da je Hajduk-Veljka, dok je nadgledao šanac u Vlaškoj mahali, topovsko đule raznelo nadvoje. Šuškalo se da ga je izdao pobratim Anastas Armaš koji je Turcima javljao raspored šančeva i kula, broj boraca i kretanje srpskih vođa u Negotinu. Tako je turski tobdžija uspeo da nađe dotad neuhvatljivog hajduka. Zapisano je da "žena mu se šest dni s Turci bi v Negotin sos njegovi trista vitezi". I ko zna da li bi Stana preživela, jer je već bila četiri puta ranjena, da je Veljkov brat Milutin nije naterao da se povuče.

Čučuk Stana se po propasti Prvog srpskog ustanka povlačila po izbegličkim karantinima u Banatu sve dok nije srela Hajduk Veljkovog pobratima, grčkog junaka i političara. Zvao se Georgakis Nikolau Olimpios, a Srbi su ga nazivali kapetan Jorgać. Stana ga je upoznala još u Negotinu i prekrstila u Malog Đuricu jer nije bio mnogo viši od nje. Jorgać, nosilac ruskog ratnog Ordena svete Ane kao grčki dobrovoljac u borbama protiv Turaka u Rumuniji, osvojio je i srce i um Čučuk Stane. Grčkom kapetanu ona je rodila dva sina i kći, i sa njim takođe išla u bitke, ovog puta diplomatske, po evropskim dvorovima. Georgakis je bio istaknuti član Heterije, tajne grčke oslobodilačke organizacije


Čudo na gubilištu

Pošto su austrijske vlasti saznale da je Georgakis 1816. kumovao povratku Karađorđa u Srbiju, a time posredno i njegovom ubistvu, uhapsile su ga i poslale u Bukurešt. Tu ga je turski vazal vlaški knez Karadža osudio na smrt. Kao nekada, Čučuk Stana je uzjahala konja, preprečila put kolima koja su njenog muža vodila na gubilište i povikala: "Najpre će ovi točkovi preći preko mene, pa onda preko njega!". Tada se dogodilo čudo: stiglo je pomilovanje za Grka.

Hajdučka kraljica sa kuburom za pasom sada je postala otmena dama koja je savladala i nekoliko stranih jezika. Nije bila svesna da je često bila pion heterista koji su uz rusku i tursku pomoć kretali ka svom cilju preko srpske grbače. Stanin Mali Đurica je pokušao da nepoverljivog kneza Miloša pridobije za ideje Heterije, konačno isterivanje Turaka iz Grčke. Pošto mu to nije uspelo, prešao je u Vlašku i Moldaviju. Tu se za hajdučicu sa obronaka Deli Jovana tragično završila još jedna ljubav. U opkoljenom manastiru Seku u moldavskim brdima, boreći se 1821. sa srpskim hajducima protiv trupa Sali-paše, kapetan Georgakis se herojski žrtvovao, paleći barut u manastiru.

Čučuk Stana je imala svega 26 godina kada je ponovo postala udovica, ali je sada imala i troje dece. Sanjajući o povratku u Srbiju, dve decenije je lutala Rusijom i Rumunijom da bi na kraju stigla do Grčke. Nikome više nije bila potrebna. Obrenovići joj nisu dozvolili da se vrati u otadžbinu, pa je ona često umela da se požali: "Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da poživim malo u postojbini u kojoj sam se rodila, čini mi se podmladila bih se: naložila bih vatru u gaju, naredila da se pripeče prase, a ja bih pevala i pucala iz pištolja". Od Srbije je dobila samo dopis da se ona ne smatra zakonitom udovicom vojvode Veljka Petrovića te nema prava na penziju koja je pripala njegovoj prvoj ženi.

NESREĆA ZA NESREĆOM
Čučuk Stanu je 1844. pogodila nova nesreća. Stradao joj je mlađi sin Aleksandar. Na njegovom odru, u oslobođenoj Grčkoj, ona je izlila sav bol svoje duše: "Sine, rastajući se s majkom, trebalo bi da ocu poneseš neki darak. Ali majka u svojoj sirotinji nema ništa da ti da, nego ti daje ono što je dosad bilo njeno najveće blago. Evo ti pramen kose oca tvojega, koji je izabrao sebi grob u vazduhu, a meni ovo poslao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci onima koji su im izvojevali slobodu, kaži mu da kapetan Jorgać još nema svoga groba u slobodnoj Grčkoj!". Čučuk Stana je umrla 1849. u Atini. Imala je oko 55 godina.


(VESTIonline)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Žene u Srpskim ustancima   Ned 2 Dec - 18:29

Mirjan iz voždovog konaka

Srpske žene nisu mogle da pomognu svojim očevima, muževima i braći sa puškom u ruci, čak ni brigom o ranjenicima, jer im je to zabranjivao patrijarhalni moral.


Posle oslobođenja, jagma za Turkinjama: Srbi osvajaju Beograd


Pošto su bile nepismene, nisu mogle ni da sede u štabovima u kojima se održavala veza i organizovale borbe. Na njihova pleća je i pored toga pao najteži ratni posao. Povele su brigu o snabdevanju ustanika, što se nije svodilo samo na šivenje uniformi i barjaka i pripremu hrane. Da bi uopšte moglo da se ratuje, morala je i dalje da se obrađuje zemlja i gaji stoka. Nikakvih zaliha u novcu i zlatu nije bilo, pa je stoka bila jedina moneta sa kojom se dolazilo do oružja. Kako je većina srpskih domaćina otišla za Karađorđem, žene su povele glavnu reč u celoj ekonomiji ustanka. U Beogradskom pašaluku gajile su oko dva miliona koza, ovaca, svinja i rogate stoke. Puške, barut i prvi top kupljeni su od prodaje svinja.

Epidemija veštica

Da je buđenje naroda bilo mučno i dramatično, pokazuju mnoga sačuvana svedočanstva. Kada je Karađorđe pozvao na oružje, Srbi nisu bili baš jednodušni u želji za slobodom. Mnoge je paralisao strah od turske odmazde, za koju se samo moglo zamisliti kakva će da bude pošto je već "mirnodopski" zulum bio strašan. Nažalost, našlo se i onih Srba koji su u ustanku videli dobru priliku i da prežive i da zarade, kao turske uhode i špijuni.



Mirjan je bio Mirjana: Vožd Karađorđe

Dok su ustanici palili turske hanove i vodili bitke, u pojedinim selima je raja kretala i protiv sebe. Kako rat uvek donosi glad i boleštine, tako su i ljudi u selima počeli da umiru.

Na to je neuki i od vekovne turske okupacije zaostali narodni um reagovao kako se i moglo očekivati. Srbijom su poput epidemije počele da se šire priče o vešticama. I to ne o jednoj, dve u selu, nego o čitavim veštičjim saborima i pirovima.

Veštice su "stigle" i u ustaničko sedište Topolu. U varoši se nisu rađala muška deca, ljudi su umirali iz čista mira, a pomor stoke beše gotovo svakodnevan. Trebalo je pronaći krivca. I, pronašao se, u liku maćehe Petra Jokića, jednog od starešina ustanka. Nju je narod proglasio vešticom, glavnim pokretačem i počiniocem svih zlodela. Bez voždovog znanja i naređenja meštani ne samo što su ubili ovu nesrećnicu, nego su je još i isekli u paramparčad, da se slučajno ne povampiri.

Drugu "vešticu" su doveli Antoniju Pljakiću, karanovačkom vojvodi i Karađorđevom zetu. Da bi umirio narod, on je bez ikakve provere i istrage naložio da se napravi lomača i spalio je pred okupljenom svetinom! Karađorđe, koji je kao frajkor, bečki dobrovoljac i oficir video više sveta od sopstvenog sela, pobesneo je na ovakva opasna nedela. Dosta muka i vremena je potrošio da bi makar delom iskorenio narodna sujeverja. U tome su mu dosta pomogli učeni Srbi koji su počeli da ga okružuju. Pet godina od početka ustanka, Sovjet, prva vlada, doneo je Kriminalni zakonik koji je potpisao vožd i u čijem je 31. članu stajalo i ovo: "Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati, žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbima beli svet smeje, za ovakvo budalaštinu osuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini".

Kada je Karađorđe sa vojvodama 1806. ušao u Beograd, zarobio je sve što je pripadalo dahijama. U plen su ušle i turske milosnice. Odmah su im se predale i slobodne devojke, gradske prodavačice ljubavi. Bile su to muslimanke isterane iz harema ili deca iz usputnih janičarskih veza. Da bi stekle poverenje nove vlasti i zaštitu, one su tražile da promene veru i da postanu pravoslavke. Ali, to im nije pomoglo da dobiju dozvolu za stari posao, što je značilo da im se zabranilo da javno zabavljaju ustanike i dokoličare.

Neke srpske starešine su smatrale prostituciju zlim turskim običajem, i zato je valjalo narod zaštititi od nje. Druge starešine su se, međutim, grabile za haremske žene, a vožd, inače strog i prek, nije im to branio.

Karađorđe Petrović je bio čovek satkan od protivrečnosti. Nagao po prirodi, ubio je čoveka već sa 13 godina. Lišio je života sopstvenog oca, kasnije i brata, ali mu sve to nije smetalo da bude uzoran i drag roditelj svojoj deci, naročito kćerima. Uživao je ugled izuzetnog muškarca ne samo u borbama, zauzdavanju starešina i poznavanju narodne naravi, nego i među ženama. Ipak, kada bi se nekoj približio, činio je to u najvećoj tajnosti, krijući se i od najbližih saradnika, tako da se o njemu nikad nije govorilo kao o preljubniku i razvratniku.

U osvojenom Beogradu vožd se uselio u konak Kučuk-Alije. Njegovi prohtevi su bili toliko skromni da čak nije tražio da mu se okreči novi stan, u kojem su uskoro počele da se događaju neobične stvari. U tim dahijskim odajama nečujno se kretao jedan tajanstveni momak za koga ni voždovi čuvari nisu znali ko je i šta je. Zvali su ga Mirjan. Momak se od drugih razlikovao po tome što nije bio razmetljiv ni bučan, i očigledno je bio najmlađi. Još nije imao ni brčića, a kamoli brade i brkova, i sa voždom je bio neprestano, umiljavajući mu se gotovo kao dete.

Opustile se vojvode po Beogradu, pa je i Karađorđe sve ređe odlazio u Topolu. Zabrinula se njegova žena Jelena, pa se usudila da krene na dalek i opasan put. Stigla je u dahijski konak i uverila se da joj je muž dobro. Taman kad se već spremila da krene deci u Topolu, vrati se u konak kao da je nešto zaboravila. Potražila je Pavla Cukića, jednog od voždovih ličnih čuvara. Bio je to najlepši i najveseliji među momcima, ali i čovek koji bi malo toga oklevao da uradi. O tome svedoči i činjenica da je sa svega 15 godina stigao i na tursku poternicu. Zahvaljujući mladosti i nevinom licu sačuvali su ga monasi, a kad je Crni Đorđe pozvao na ustanak, nije oklevao ni časka. Jelena ga je poznavala još iz Topole. Pošto su se nešto tajno došaptavali, voždova žena je požurila ka svom domu. Karađorđe je bio odsutan, obilazio je vojnike.

Kobna greška

Tada je Mirjan napravio kobnu grešku: izašao je iz konaka i previše se od njega udaljio. Kad se vožd vratio i video da ga Mirjan nije sačekao, zabrinuo se. I sam se dao u potragu sve dok momka nisu našli u nekom budžaku, mrtvog. Vuk Karadžić je kasnije svedočio da je te noći vožd oči isplakao od suza. Znajući dobro Karađorđevu narav, Pavle Cukić je pobegao iz Beograda pravo u hajduke. Tek tada se potvrdilo ono što se samo nagađalo. Mirjan je bio Mirjana, mlada devojka čije poreklo je do danas ostalo tajna. Većina ljudi u to doba, a i Vuk Karadžić, smatrali su da je bila Turkinja koju su beogradski oslobodioci pronašli, preveli u pravoslavlje i u voždov novi konak.

Osveta za ljubavnicu

Da bi se osvetio za ljubavnicu, vožd Karađorđe je poslao tajnu poruku svom nekadašnjem drugu, hajdučkom četovođi Petru Kraru da Pavla Cukića "ostavi" negde u gori. Pavle je, međutim, doznao šta će mu se dogoditi, pa je Petra preduhitrio tako što ga je skratio za glavu. Kasnije mu je Karađorđe na molbe supruge i prijatelja oprostio, i ponovo ga primio u momaštvo.


Batine zbog Turkinje

Mnogi Srbi su se zagledali u pokrštene beogradske devojke, a jedan se toliko zaljubio da je hrabro otišao u Topolu voždu, ne bi li izmolio dozvolu za ženidbu svojom izabranicom. Kad je saslušao mladića i čuo za njegovu želju, vožd se rasrdio i ljutito mu odbrusio: "Kojekude, po duši te! Ja sam nji' iz Beograda rasterao i podelio po gospodi, a vi opet ne možete da se usavetujete, već trčite ovamo za Turkinjama. Valjda malo u Srbiji devojaka ima!" Odmah je pozovao i svoje momke koji su nesrećnog Beograđanina ispratili iz Topole batinama.


(VESTIonline)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Žene u Srpskim ustancima   Pon 3 Dec - 14:20

Kneginja Ljubica Obrenović

Knez Miloš Obrenović, neobuzdan i samovoljan u svakom pogledu, nije se odricao tri strasti: puške, vlasti i žena. Uz njega je bila kneginja Ljubica, koja je mudrošću pokušavala da obuzda svog muža i nije se lako predavala. Kada je jednom prilikom shvatila da će Miloševa plahovita priroda uništiti porodicu, nije prezala ni od ubistva.



Svesne svih svojih grehova: Kneginja Ljubica sa sinom i vladarom Srbije knezom Mihailom

Knez nikada nije pokazao kajanje za sva nedela koja je učinio kako u ljubavi tako i u politici, ali kneginja jeste. Pred smrt se za jedan svoj postupak uplašila božjeg suda i uzviknula: "Grešna druga, šta učinih!"

Ljubica je bila od Vukomanovića, najbrojnijeg i najpoznatijeg roda u Srezojevcima pod Rudnikom. Uoči udaje za Miloša Obrenovića tek je postala punoletna, a već je "bila najviđenija među devojkama iz sve okoline".
 
LEPA ZA ČUDO
Čak i da se preterivalo u opisu Ljubičine lepote, u nju se ipak bio zagledao mladi beg Tokatlić. Pomišljao je da je otme, ali se nije usudio plašeći se gneva svog strica, starog Selim-bega Tokatlića, koji se dobro ponašao prema raji. Oko godinu pre izbijanja Prvog srpskog ustanka primetio ju je i Miloš Teodorović Obrenović, budući gospodar Srbije. U poznim godinama on se sećao kako je upoznao Ljubicu. Pre no što se doselio kod polubrata Milana u Brusnicu, prošao je kroz Srezojevce.

Na jednom potoku ugledao ju je kako sa majkom beli platno. "Tada mi je bilo prošlo 20 godina, a još sam bio kao devojka. Čim videh Ljubicu, ostaše mi oči na njoj. Ona i majka joj opaziše mene, iziđoše iz vode i spustiše skute. Bejaše ih stid od mene da duboko gaze. Ja pregazih vodu, i, na drugom bregu, sedoh obuvati se. Ošljario sam valjda čitav sahat, samo da duže gledam Ljubicu. E, činiš 'voliko, jest bila lepa za čudo." Trgujući stokom, Miloš je sve češće navraćao u Srezojevce.

Da je zavoleo Ljubicu, otkrio je njegov drug Turčin Ćor-Zuka, koji je preuzeo na sebe da ubedi Milana da isprosi Ljubicu od Vukomanovića. Ali, kako je sam knez pričao, konačno se oženio tek po izbijanju ustanka. Tada je imao 24 godine. Za kuma je polubrat Milan pozvao vožda Karađorđa, i tada su se on i Miloš upoznali. Miloš kazuje da je s Ljubicom rodio "dece osmoro, to jest, četvoro muških i tako ženskih". Roditelje su nadživeli samo kći Petrija i sin Mihailo, koji je i nasledio srpski presto.
 


Besan na ženu zbog ljubavnice: Knez Miloš Obrenović

Miloševa neverstva prema ženi su bila legendarna. Jednog dana je u porodičnu kuću u Crnućima doveo Petriju, da pomaže kneginji. Ko je ona bila, kolaju razne priče, od toga da je bila turska robinja, do toga da je došla kod Miloša odnekud od Sarajeva, moleći da joj pomogne da naplati neke dugove.

Najverovatnije je bila Srpkinja iz porodice Pljakića, iz okoline Kragujevca, koji su bili čuveni po lepoti. Na dvor srpskog kneza došla je da bi se zaštitila od Turaka koji su bacili oko na nju. Petrija je svojom vrednoćom i veštinom postala desna ruka kneginjina u svakom poslu, a sve ostale je osvajala mladošću, lepotom, veselom naravi i spremnosti na šalu. Ljubica je zato od nje zazirala, znajući koliko bi se baš takva devojka dopala njenom mužu. Knez je sve do 1917. retko dolazio u Crnuću, ali je i to bilo dovoljno da mu Petrija postane ljubavnica. Zbog toga se kneginja preselila sa decom u Kragujevac, a knez je sve češće ostajao u Crnuću. Petrija mu je rodila kćer Veliku.

Kneginja Ljubica dugo nije rađala, pa je tek početkom 1819. godine ostala u drugom stanju. To ju je ohrabrilo da prekine romansu svog muža. Prethodno je od svojih doušnika saznala da kneza okolina nagovara da se oženi Petrijom jer se verovalo da od Ljubice više neće dobiti preko potrebnog naslednika. Prota Žujovic je bio najuporniji savetodavac u vezi s tim. Kada se Ljubica iznenada pojavila u Crnuću, zatekla je Petriju kako namešta spavaću sobu. Upitala ju je kome sprema dve postelje, a suparnica joj je odgovorila, jednu sebi, drugu Gospodaru.

A gde ću ja spavati noćas - nastavila je kneginja. - Vala Bogu, prostrana je kuća! - Zar tako, Petrija? - Nisam ti ja kriva što ti Bog nije dao - drsko odgovori mlada, ne obazirući se više na Ljubicu. - E, kad meni nije Bog dao, ja ću dati tebi - reče Ljubica i dohvati kneževu kuburu. Opalila je iz nje i ubila Petriju na mestu.

Ova priča ima nekoliko verzija, kao što je i ona, da je ubila suparnicu gotovo pred kneževim očima, pošto ih je zatekla u krevetu. Sigurno je da je Ljubica, znajući za narav svog muža, pobegla, najverovatnije kod svojih Vukomanovića. Ljutiti knjaz ju je tražio da je ubije, ali je ona imala zaštitu i porodice i naroda koji je smatrao da je branila čast svoju, doma i porodice.

Posle nekog vremena, Miloš i Ljubica su se izmirili na nekom saboru, ili u manastiru Kalenić, ili na Savincu, tako što je kneginja prišla knezu, pružila mu kuburu i rekla: "Gospodaru, ovako više ne ide, jal opraštaj, jal ubij!" Mudri Miloš je znao da je narod listom na strani njegove žene, pa joj je oprostio ubistvo ljubavnice, rekavši joj da "za to treba da zahvali samo onome što nosi ispod pojasa". Ljubica je u to vreme već bila u poodmakloj trudnoći sa svojim najmlađim detetom. Bio je to prestolonaslednik Mihailo.



Jedina preživela kći: Petrija Obrenović

Za kneginju Ljubicu svi izvori se slažu da je, iako neobrazovana, bila veoma bistra, patrijarhalna i pravedna žena. Ponela je na svojim plećima teško političko breme ondašnje Srbije. Kada je Miloš naredio pogubljenje Karađorđa 1817. u Radovanjskom lugu, Ljubica taj zločin nikako nije mogla da preboli. Verovala je da će se prolivena kumovska krv vratiti njenoj porodici.

Priredila je sahranu voždove glave kod Saborne crkve, hrabro i neprestano ubeđivala Miloša da Karađorđu podigne spomenik, a kada je umrla Jelena, Karađorđeva žena, naredila je veliku sahranu. Pokojnicu je pratila sve do groba na Oplencu, idući peške uz drvene sanke koje su vukli volovi.

U politiku se umešala gotovo protiv svoje volje. Bila je jedna od malo onih koji su se usudili da ograniče despotsku Miloševu ćud, jer se uplašila da će on verovatno izgubiti glavu, kao što je izgubio naklonost naroda. Zato je stala na stranu njegovih protivnika, čime je pomogla da Miloša zbace sa vlasti. Tada je sa mužem prešla u Novi Sad. U međuvremenu je i knez Mihailo zbačen sa vlasti.

OSTVARENJE STREPNJE

Ljubica je bila svesna svojih političkih pogrešaka. Po Miloševom odlasku iz Srbije 1839. godine, učestvovala je u pokretima za njegov povratak u zemlju. Više od tuge i žalosti koja je sustigla njenu kuću nego od starosti, upokojila se 1843. godine. Poslednje misli uputila je Petriji, jadikujući: "Mnogo greha imam, njih će mi milostivi Bog sve oprostiti, ali što svojom rukom ubih onu ženu, bojim se neće mi nikad oprostiti! Kud me zanese moja ženska pamet? Kad bih ja ubijala sve Njegove prijateljice, mogla bih pobiti toliko sveta! Grešna druga, šta učinih!"

Knez Mihailo je majku sahranio u manastiru Krušedol, u Sremu. Ljubičine strepnje da će Obrenoviće zadesiti velike nesreće zbog prolivene kumove krvi, ostvarile su se 3. maja 1903. godine kada su poslednji Obrenovići na zverski način uklonjeni sa srpskog prestola.


Iskrena žalost

Na groblju u Gornjoj Crnući knez Miloš je prema svim srpskim običajima sahranio Petriju, koju je, kako se pričalo, mnogo voleo i iskreno ožalio. Ali, grob nikada nije obeležen spomenikom niti se iko seća da je kneževoj miljenici bilo ko zapalio sveću. Grob je polovinom prošlog veka prekopan, a mesto zaraslo u korov.

Bolje grob, nego rob

Po propasti Prvog srpskog ustanka, Miloš je Ljubici predložio da se skloni, ili preko Save, ili u Crnu Goru. Ljubica je odbila, te je Miloš i nju i decu morao da sklanja po ovčarskim manastirima. Tu ih je čuvao Milošev momak Marko Štitarac, koga je Ljubica zaklela da nju, svu njenu decu, i Ljubičinu svekrvu poubija ako bi se videlo da će ih Turci zarobiti.

(VESTIonline)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Žene u Srpskim ustancima   Pon 3 Dec - 20:52

Mala velika gospođa


Kada su Karađorđe i njegovi ustanici oslobodili Beograd, prva zima je bila najteža za udovice i siročad pobijenih Turaka. Sve što nije pokosila glad i hladnoća vuklo se ulicama proseći golu kost ili koricu hleba. Među njima je lunjala i jedna devojka, gotovo još devojčica, ali se već tada moglo videti da će izrasti u lepoticu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

"Mlada žena u srpskom": Jelenka Herbez je pozirala poznatim umetnicima svog doba

A što je žena bila lepša, morala je bolje da se preruši, pošto je u Beogradu još vladala otimačina svega i svakoga. Prerušila se i ova mlada Turkinja. Ko god bi je tada video, ne bi mogao ni da pomisli da daje milostinju ženi koja će postati "Mala gospođa", jedna od najmoćnijih i najbogatijih žena Srbije. Kosu je ulepila blatom, umotala se u garež i u krpe, kolutala očima kao jurodiva, puštala penu na usta i mahala rukama što joj je donelo "uspeha" u prosjačkom zanatu. Ljudi su joj bacali milostinju samo da im ne bi prišla ili ih, daleko bilo, dotakla.


Granulo je proleće, a sirotinja na beogradskim ulicama nije imala nameru da menja berićetan posao, jer su u ustanku mnogi Srbi dobro napunili džepove. Ali, ustanicima su zasmetale gomile odrpanaca na ulicama. Zato su ih jednog dana sve potrpali u dve lađe i poterali Dunavom u Tursku, ne razmišljajući mnogo da li će ih rođaci rado dočekati.

TAJNE ŠARENOG KONAKA

Pošto su lađe prošle pored varošice Poreč zaustavio ih je ustanički vojvoda Milenko Stojković. Prvi se popeo na palubu i počeo da bira sebi najlepše robinje. Bio je lep čovek i mnoge od tih očajnih žena rado su krenule za njim, računajući da će bar sitije živeti.

Samo devojka koja će se ubrzo potom nazvati Jelenka nije htela u harem nekog samozvanog hajdučkog sultana, pa se i dalje pretvarala da je uboga i luda. Nije vredelo. Imao je Milenko oko za žene. Zaustavio se baš pred njom, i kad je počeo da je odmerava od bedara do ramena, ona se pomokrila posred palube. Video je lukavi vojvoda da se devojka samo pravi luda a i da srama nema, pa mu se zato još više dopala. Bacio ju je u Dunav, a kada je devojka isplivala sa nje su spale rite i garež Milenko je bio zadovoljan što se nije prevario.

Jelenka mu je postala miljenica. Sama je tražila da se pokrsti, govoreći: "Da bi novi život, počeo, stari mora da umre". Milenku se veoma dopala njena muška duša u nežnom ženskom telu. Njih dvoje postadoše čak i drugovi. On ju je učio da jaše konja i da puca iz kubure, i to mu se ubrzo osvetilo. Jelenka ga je primala u svoju sobu samo kada je ona to htela. Da bi se odbranila bila je spremna i na tuču iz koje su oboje izlazili sa modricama i ogrebotinama. Milenko odluči da je se reši. Ubio bi je da mu nije bilo žao tolike lepote, ali je divlju devojku bilo teško i udati. Oslobodio ju je tek kada je, zbog bega u Karavlašku, morao da raspustio harem. Jelenka se, prešavši Dunav, sama sa svoje četiri kubure, obrela u četi Gice hajduka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Šareni konak u okviru Miloševog dvora u Kragujevcu


U ono doba cele porodice su odlazile u šume, a ovog harambašu je sirotinja volela, jer je jatake nagrađivao, a sirotinju štedeo. Gica je uzeo lepu hajdučicu i za ženu, skrasili su se na velikom imanju. Dok je Jelenka bila dobra gazdarica koja je gledala da imovinu uveća, Gici je i dalje milija bila pljačka, i to je radio još bezočnije nego ranije, sve dok ga knez Miloš nije proterao iz Srbije. Imanje mu je zaplenio kao odštetu za hajdučiju, a njegovu ženu, za koju je već bio čuo, uzeo je u svoju kuću u Crnuće, da služi kneginju Ljubicu. Jelenka je dobila i naročiti, tajni zadatak, da kneževu ljubavnicu Petriju poduči ženskim poslovima, ali ne baš pletenju i kuvanju, nego onome što je naučila u haremskim sobama.


Kada je Ljubica potegla kuburu i ubila Petriju, mesto nesrećne žene je zauzela Jelenka. Ali, ona je uskoro postala ne samo ljubavnica, nego i poverljiva savetnica kneza Miloša. Knezu je u to doba desna ruka bio Avram Stojković, kome je jedan od poslova bio da pronalazi i u gospodarevu sobu privodi žene, pa je jednom to učinio i sa rođenom sestrom. On i Jelenka nisu očima mogli da se vide i neprestano su jedno drugo opanjkavali kod kneza. Na kraju je Avram nabeđen za neku krađu i obešen, tako da za Jelenku više nije bilo prepreka da postane prava gospodarica u srpskom dvoru, koji se tih godina preselio u Kragujevac. Kneževa porodica je ostala u Požarevcu.


Osveta umetnika

Dve umetničke slike prikazuju Jelenku Herbez. Jedna je platno Konstantina Pantelića "Judita sa glavom Holoferna", nastalo oko 1850. godine. Drugo platno je prikazuje dok neraspoloženo i osorno pozira Urošu Kneževiću. Zbog takvog stava umetnik joj se osvetio naslovom dela "Mlada žena u srpskom", gde pridev "mlada" nikako ne stoji modelu koji je već zašao u zrele godine.

Dvor su činili Šareni (ženski) konak, koji je bio porodična rezidencija, zatim Knežev dvor, zdanje u kome je živeo sam Miloš, kao i danas jedini sačuvan Amidžin konak, stan upravitelja dvora. Jelenka je vodila knežev dom iz Šarenog konaka, tu dočekivala i ispraćala kneza, pa mu je uskoro rodila i sina Gavrila. Njega je otac mnogo voleo, ali je dete, bolešljivo od rođenja, u drugoj godini umrlo. Pričalo se da je Jelenka poludela od bola, da joj je kosa osedela, pa je od tada morala da je farba, ali je i dalje bila kneževa ljubimica. Putovala je po Srbiji, trošila iz državne kase više nego kneginja Ljubica, sa kojom se od tada samo jednom srela. I, dok su se ljudi Ljubici obraćali kao pravoj gospođi, Jelenku su zvali kučuk-kadimom, što na turskom jeziku znači "mala gospođa".


Složene veze koje su Jelenki donele ugledno prezime Herbez počele su da se pletu još kada je Jelenka 1826. knezu Milošu rodila vanbračnog sina. Knez je zbog Gavrilovog lošeg zdravlja svom sekretaru Dimitriju Davidoviću, koji će u istoriju biti upisan i kao otac srpskog novinarstva i pisac prvog, Sretenjskog ustava, poverio još jedno zaduženje, da živi u Kragujevcu i brine o ovom detetu. Ali, ni njemu, lekaru po obrazovanju, nije uspelo da sačuva Gavrilov život. Davidović je tada dobro upoznao Jelenku i postao svestan njenog velikog uticaja na kneza, a time i na državne poslove. Zato se potrudio da joj postane dobar i poverljiv prijatelj. Zabeleženo je da su njih dvoje u jesen 1831. godine u Čačku posetili Vasilija Popovića, kneževog odanog druga.


Prva prema moći

Druga po imenu gospođe, Miloševa ljubavnica Jelenka je postala prva prema moći. Činovnici su se otimali za njenu milost da bi napredovali, i obrnuto, koga bi ona na zub uzela, tama bi ga progutala. To je poslednji osetio jedan doktor prečanin Atanasije Teodorović, učitelj kneževe dece. Kod njega su pronašli pismo u kome se najružnije o Jelenki izrazio. Odmah je izgubio nameštenje, i dobio novo, u beogradskoj apsani. Pustili su ga posle nekoliko meseci kada se za njega zauzeo Jevrem, brat Milošev, a Jelenka se udala za Srbina iz preka, Teodora Herbeza.

Dve godine kasnije Davidović je bio diplomata u Carigradu. Tada je Jelenku u pismu zamolio da se zauzme za njega i ubedi kneza da ga vrati u Srbiju jer mu je zdravlje narušeno. Ona mu je izašla u susret, pa se Davidović vratio u Kragujevac. Nekoliko godina kasnije, u Srbiji se pojavio doktor Teodor Herbez, školovan i imućan čovek koji je došao da bude prvi činovnik u otadžbini. Davidović ga je preporučio knezu kao "rodoljubivog Srbijana", inače čoveka sa kojim je proveo detinjstvo u Zemunu. On je upoznao Herbeza i sa Jelenkom, koji ju je Teodor i oženio 1835. godine a da se oko toga on sam malo pitao.


Knez je Jelenki dao i "miraz", neku vrstu otpremnine iz njegovog života, veliko beogradsko imanje. Na njemu se danas nalazi Dom Jevrema Grujića, pozorište Atelje 212. Omiljena ljubavnica je od kneza dobila i "vate", onoliko dukata iz kovčega koliko je mogla šakom da zahvati. I Herbez je imao kuću u Beogradu u kome je održavao posela za elitu kulture i politike Srbije. Nije se odrekao kneza Miloša ni u doba ustavobranitelja. Zbog toga je uhapšen 1844, uoči Katanske bune.


USVOJENA KĆI

Po povratku Miloša Obrenovića u zemlju, Herbez je nastavio uspešnu karijeru činovnika sve do položaja ministra finansija. Očigledno je da se "mala gospođa" dobro starala o dobrobiti prezimena koje je stekla brakom. Sa Todorom nije imala dece pa je usvojila i vaspitala svoju sestričinu Jelenu Simić iz Pančeva. Jelena se 1856. godine udala za poznatog srpskog državnika i liberalnog prvaka Jevrema Grujića, a staratelji su joj zaveštali svoje veliko bogatstvo.

Vesti online








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Dinka

  

avatar

Ženski
Poruka : 29514

Godina : 33

Učlanjen : 26.09.2011


PočaljiNaslov: Re: Žene u Srpskim ustancima   Ned 23 Dec - 20:53

MILUNKA SAVIĆ

Милунка Савић била је наредник у Другом пуку и српска хероина Балканских ратова и Првог светског рата. Рањавана је у борбама девет пута.

Рођена 1890. (или 1892, како пише у њеној чланској карти удружења резервних војних старешина) године у селу Копривница код Рашке, Милунка Савић се у балканским ратовима 1912. и 1913. године борила као добровољац, преобучена у мушкарца. Њен анатомски пол је откривен од стране болничког особља које је видало њене ране после Брегалничке битке, скоро годину дана после њеног приступања српској војсци. У Првом светском рату се нарочито истакла као бомбаш у Колубарској бици. Ту је, за вишеструко херојство, добила Карађорђеву звезду са мачевима.
Добила је многа, и највиша, одликовања, међу којима и два француска ордена Легије части и медаљу Милош Обилић. Једина је жена у свету која је одликована француским ореденом Ратни крст са златном палмом.
Након Првог светског рата се удала и добила ћерку након чега се преселила у Београд. Занемарена и од свих напуштена, пензију је стекла радећи 20 година као чистачица у Државној хипотекарној банци. Ипак, одбила је понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Уместо тога, она ће изабрати да живи у Београду, али људи су брзо заборавили њене заслуге. За све то време, Милунка је ишколовала тридесеторо деце коју је доводила са села и изводила на прави пут.
За време Другог светског рата, Милунка је држала малу болницу на Вождовцу у којој је лечила партизанске и четничке рањенике. Године 1943. болница је откривена а Милунка Савић је ухапшена. Била је заворена у логору на Бањици где је провела шест месеци ишчекујући стрељање. Када је један немачки официр прегледавао спискове предвиђених за стрељање наишао је и на име Милунке Савић. Питао је да ли је то чувена хероина из Првог светског рата и наредио да је пусте. Милунка је пуштена и нису је узнемиравали да краја рата. Након рата, комунистичка власт јој 1945. додељује пензију. Старост проводи у својој кући на Вождовцу, у друштву унука и у редовним сусретима са војним ветеранима, на која је одлазила у српској униформи и са ордењем. Након продаје куће, 1972. године додељен јој је мали стан у насељу Браће Јерковић, на 4. спрату у згради без лифта. После три шлога, умире у том стану 5. октобра 1973. године.
Сахрањена је на Новом гробљу, у Београду. На њеној бившој кући на Вождовцу, данас Улица Милунке Савић, постављена је спомен-плоча.

Izvor:Vikipedija
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene u Srpskim ustancima   Sub 11 Jul - 21:25

MLADINO CVEĆE
Zna se da je Karadorđev otac Petar prosio Jelenu Jovanović iz Maslešova za svog sina, ali je odbijen jer se po imanju nije mogao meriti sa Jovanovićima. Ono što nije mogao da uradi propisanim običajima, Đorđe je postigao otmicom.
Zbog žene otišao u rat: Đorđije Petrović Crni
Jelena je tada imala petnaest godina. Jednog dana budući mladoženja ju je zatekao kod nekog izvora kako zahvata vodu. Upitao ju je hoće li poći za njega, a ona je odgovorila kao što bi odgovorila svaka ondašnja Srpkinja, da on pita starije, pa ako oni reknu, onda i ona hoće. "Kad ti hoćeš, a ti hajde sa mnom!", reče Đorđe i povede je kući. To je moglo da se desi najkasnije s proleća 1786. godine.
Ljubav Crnog Đorđa i Jelene je važna i za korene srpskog ustanka. O tome govori beleška Vuka Karadžića o Karađorđevoj porodici i zagoričkom čitluk-sahibiji, koju je čuo od jednog Topolca. Sahibija je došao na svoj čitluk i, da bi udaljio tek oženjenog Đorđa, poslao ga da mu kupuje jarčeve. Onda se obratio Karađorđevoj majci: "E, Marice! I ti se sačuva od mene, i kćeri sačuva, ali snaju nećeš sačuvati." Dao joj je dukat da doveče pošalje Jelenu kod njega.
Kada je mladi muž čuo šta se dogodilo, odmah je hteo da ubije Turčina, ali je stvar spasla majka Marica. Ona je Turčina privremeno umirila rečima da sačeka "dok mlada omiriše svoje cveće, pak će onda i tuđe". Đorđe je imao dovoljno vremena da sa porodicom i još nekim seljanima pobegne u Srem. Ali, ni spahija nije mirovao. Otišao je u Zemun i pozvao Maricu na dogovor. Uporno ju je molio da se Petrovići vrate u zavičaj. Zaštićena, jer je bila na tlu Austrougarske, ona je Turčinu nabrojala sva zla koja je počinila:
"Naterao si me, te sam žene birala i tebi podvodila", ali da je sada tome kraj.

Retko se dešavalo da Turčin i pored tolikog truda ostane kratkih rukava. Turci su iz gradova često išli na "izlete" u srpska sela, otimali i silovali pravoslavke, pa je narod počeo da se sklanja u šume. Kada je 1787. godine buknuo austrijsko-turski rat, u Srbiji poznat kao Kočina krajina, Karađorđe se dobrovoljno prijavio u austrijsku vojsku. Ne oklevajući da se ogleda sa neprijateljem i ubija ugledne turske junake, postao je podoficir. Četiri godine kasnije, po zaključenom austrijsko-turskom miru, Karađorđe je unapređen uz medalju za hrabrost, ali više nije mogao bez megdana sa Turcima.
Odmetnuo se u hajduke i postao harambaša, a kada je hajdučija počela da jenjava, povukao se u Topolu i tu neko vreme mirno živeo. Sve veći nameti i turska samovolja doveli su do udruživanja srpskih velikaša koji su uspeli da umaknu seči knezova. Karađorđa je narod na saboru u Orašcu 1804. godine doslovno izvikao za svog vođu, i, borbe su mogle da počnu.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jelena bila i domaćin i domaćica: Konak Petrovića u Topoli
Karađorđe se isticao u junaštvu, ne i u ljubavnim avanturama. Samo je jedan hroničar, Bartalomeo Kunibert, zabeležio da je vožd bio strastven prema ženama onoliko koliko i prema piću, ali je zapamćena samo jedna njegova veza, sa mladom Turkinjom u beogradskom konaku koja mu je oko dve godine uveseljavala teške državničke dane.
Sličnih veza u njegovom životu više nije bilo. Naprotiv, iako silan i osoran čak prema najbližim ljudima, vožd Karađorđe je, tvrdili su svedoci, prema ženama bio pravedan. Ponašao se prijateljski, čak očinski i bratski. Nije ih napadao, nijednu nije obeščastio niti je bilo koju silom priveo samo zato što bi mu se dopala na jednu noć. Važio je za čoveka sa jakim osećajem za moral. Svoju ulogu u ustanku i srpskoj revoluciji shvatao je i kao obavezu da i Srpkinjama svane pred turskim zulumćarenjem.
Više muka je imao sa obuzdavanjem svojih ljudi koji su često bili toliko okrutni prema ženama, da im ni Turci, simbol beščašća prema srpskim ženama, ponekada nisu bili ravni. Takvo ponašanje mu je počesto stvaralo ogromne nevolje u vođenju ustanka jer je narod pomalo počeo da žali za "pustim turskim" vremenima. Da stvar bude još gora, muke su mu zadavali njegovi najbolji borci, čak i najrođeniji. Sa njima se Karađorđe obračunavao tako da da primer ostalima. Svog brata Marinka je, zbog optužbi žitelja Topole da je nasilnik, obesio pred kućnim pragom.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Karađorđevo lično naoružanje
 

Voždovu ženu Jelenu su svi letopisci opisivali kao skromnu, povučenu i marljivu ženu. Posebno se isticala u pokornosti mužu, s tim da su se svi slagali da je ona udovoljavala voždu iz ljubavi, a ne iz tadašnjih grubih običaja prema kojima je supruga morala da čini ono "što gazda zahteva". Jelena se zato u svoje vreme smatrala srećnom ženom. Imala je veliki porod, a u porodici je niko nije zlostavljao. Sa majčinstvom je učvrstila svoj položaj. Već posle godinu dana od udaje rodila je sina. Dečak je dobio ime Sima, ali je poživeo jedva jednu godinu. Jelena je nastavila da rađa, i to kćeri, jednu za drugom: Savu, pa Saru, a onda i Polu, Stamenku. Pre ustanka je na svet došao dugo očekivani sin Aleksa, a usred ratnog meteža, pet godina kasnije, i budući srpski knez, Aleksandar.
 
DOMAĆICA NA GLASU
Jelena je živela skromno i povučeno. Čak i kada je njen muž morao da sedi u Beogradu, ona se nije selila iz Topole. Bavila se decom i kućom, i u njoj bila i domaćin i domaćica. Nikada se nije mešala u političke, vojne ili državničke poslove svog muža tokom celog ustanka. Voždu su u Topolu dolazili mnogi gosti. U njegovom domu su se održavali istorijski sastanci, često o narodnim svetkovinama, a posebno o slavi, Svetom Klimentu. Kako je kuća Petrovića uvek bila krcata gostima, Jelena je morala sve da ih opslužuje. Činila je to uz pomoć komšinica, nije imala plaćenu poslugu kao što su je imale žene kasnijih srpskih starešina. Njeno čuveno gostoprimstvo je i narod opevao. Kada se iz boja na Varvarinu vraćao voždov barjaktar Tanasko Rajić, spazivši ga sa pendžera Jelena je istrčala pred njega: "Skide njega sa konja kulaša, odvede ga na tananu kulu, vida njemu rane i previja, zalaže ga lebom i jestivom i poji ga rumenijem vinom."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!


Poslednji izmenio Esti dana Sub 11 Jul - 21:37, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene u Srpskim ustancima   Sub 11 Jul - 21:32

Pošto su bile nepismene, nisu mogle ni da sede u štabovima u kojima se održavala veza i organizovale borbe. Na njihova pleća je i pored toga pao najteži ratni posao. Povele su brigu o snabdevanju ustanika, što se nije svodilo samo na šivenje uniformi i barjaka i pripremu hrane. Da bi uopšte moglo da se ratuje, morala je i dalje da se obrađuje zemlja i gaji stoka. Nikakvih zaliha u novcu i zlatu nije bilo, pa je stoka bila jedina moneta sa kojom se dolazilo do oružja. Kako je većina srpskih domaćina otišla za Karađorđem, žene su povele glavnu reč u celoj ekonomiji ustanka. U Beogradskom pašaluku gajile su oko dva miliona koza, ovaca, svinja i rogate stoke. Puške, barut i prvi top kupljeni su od prodaje svinja.

 

Epidemija veštica



Da je buđenje naroda bilo mučno i dramatično, pokazuju mnoga sačuvana svedočanstva. Kada je Karađorđe pozvao na oružje, Srbi nisu bili baš jednodušni u želji za slobodom. Mnoge je paralisao strah od turske odmazde, za koju se samo moglo zamisliti kakva će da bude pošto je već "mirnodopski" zulum bio strašan. Nažalost, našlo se i onih Srba koji su u ustanku videli dobru priliku i da prežive i da zarade, kao turske uhode i špijuni.

Mirjan je bio Mirjana:  Vožd Karađorđe
Dok su ustanici palili turske hanove i vodili bitke, u pojedinim selima je raja kretala i protiv sebe. Kako rat uvek donosi glad i boleštine, tako su i ljudi u selima počeli da umiru.
Na to je neuki i od vekovne turske okupacije zaostali narodni um reagovao kako se i moglo očekivati. Srbijom su poput epidemije počele da se šire priče o vešticama. I to ne o jednoj, dve u selu, nego o čitavim veštičjim saborima i pirovima.
Veštice su "stigle" i u ustaničko sedište Topolu. U varoši se nisu rađala muška deca, ljudi su umirali iz čista mira, a pomor stoke beše gotovo svakodnevan. Trebalo je pronaći krivca. I, pronašao se, u liku maćehe Petra Jokića, jednog od starešina ustanka. Nju je narod proglasio vešticom, glavnim pokretačem i počiniocem svih zlodela. Bez voždovog znanja i naređenja meštani ne samo što su ubili ovu nesrećnicu, nego su je još i isekli u paramparčad, da se slučajno ne povampiri.
Drugu "vešticu" su doveli Antoniju Pljakiću, karanovačkom vojvodi i Karađorđevom zetu. Da bi umirio narod, on je bez ikakve provere i istrage naložio da se napravi lomača i spalio je pred okupljenom svetinom! Karađorđe, koji je kao frajkor, bečki dobrovoljac i oficir video više sveta od sopstvenog sela, pobesneo je na ovakva opasna nedela. Dosta muka i vremena je potrošio da bi makar delom iskorenio narodna sujeverja. U tome su mu dosta pomogli učeni Srbi koji su počeli da ga okružuju. Pet godina od početka ustanka, Sovjet, prva vlada, doneo je Kriminalni zakonik koji je potpisao vožd i u čijem je 31. članu stajalo i ovo: "Ko bi se usudio veštice tražiti i ubijati, žene i mučiti, kako što su bivale ovakve budalaštine, ili u vodu bacati, ko bi ovo učinio, ovakvu ludost za koju se Srbima beli svet smeje, za ovakvo budalaštinu osuđujemo mu: ono što bi on učinio više rečenim vešticama, njemu da se učini".

Kada je Karađorđe sa vojvodama 1806. ušao u Beograd, zarobio je sve što je pripadalo dahijama. U plen su ušle i turske milosnice. Odmah su im se predale i slobodne devojke, gradske prodavačice ljubavi. Bile su to muslimanke isterane iz

Batine zbog Turkinje


 
Mnogi Srbi su se zagledali u pokrštene beogradske devojke, a jedan se toliko zaljubio da je hrabro otišao u Topolu voždu, ne bi li izmolio dozvolu za ženidbu svojom izabranicom. Kad je saslušao mladića i čuo za njegovu želju, vožd se rasrdio i ljutito mu odbrusio: "Kojekude, po duši te! Ja sam nji' iz Beograda rasterao i podelio po gospodi, a vi opet ne možete da se usavetujete, već trčite ovamo za Turkinjama. Valjda malo u Srbiji devojaka ima!" Odmah je pozovao i svoje momke koji su nesrećnog Beograđanina ispratili iz Topole batinama.
harema ili deca iz usputnih janičarskih veza. Da bi stekle poverenje nove vlasti i zaštitu, one su tražile da promene veru i da postanu pravoslavke. Ali, to im nije pomoglo da dobiju dozvolu za stari posao, što je značilo da im se zabranilo da javno zabavljaju ustanike i dokoličare.
Neke srpske starešine su smatrale prostituciju zlim turskim običajem, i zato je valjalo narod zaštititi od nje. Druge starešine su se, međutim, grabile za haremske žene, a vožd, inače strog i prek, nije im to branio.

Karađorđe Petrović je bio čovek satkan od protivrečnosti. Nagao po prirodi, ubio je čoveka već sa 13 godina. Lišio je života sopstvenog oca, kasnije i brata, ali mu sve to nije smetalo da bude uzoran i drag roditelj svojoj deci, naročito kćerima. Uživao je ugled izuzetnog muškarca ne samo u borbama, zauzdavanju starešina i poznavanju narodne naravi, nego i među ženama. Ipak, kada bi se nekoj približio, činio je to u najvećoj tajnosti, krijući se i od najbližih saradnika, tako da se o njemu nikad nije govorilo kao o preljubniku i razvratniku.

U osvojenom Beogradu vožd se uselio u konak Kučuk-Alije. Njegovi prohtevi su bili toliko skromni da čak nije tražio da mu se okreči novi stan, u kojem su uskoro počele da se događaju neobične stvari. U tim dahijskim odajama nečujno se kretao jedan tajanstveni momak za koga ni voždovi čuvari nisu znali ko je i šta je. Zvali su ga Mirjan. Momak se od drugih razlikovao po tome što nije bio razmetljiv ni bučan, i očigledno je bio najmlađi. Još nije imao ni brčića, a kamoli brade i brkova, i sa voždom je bio neprestano, umiljavajući mu se gotovo kao dete.

Opustile se vojvode po Beogradu, pa je i Karađorđe sve ređe odlazio u Topolu. Zabrinula se njegova žena Jelena, pa se usudila da krene na dalek i opasan put. Stigla je u dahijski konak i uverila se da joj je muž dobro. Taman kad se već spremila da krene deci u Topolu, vrati se u konak kao da je nešto zaboravila. Potražila je Pavla Cukića, jednog od voždovih ličnih čuvara. Bio je to najlepši i najveseliji među momcima, ali i čovek koji bi malo toga oklevao da uradi. O tome svedoči i činjenica da je sa svega 15 godina stigao i na tursku poternicu. Zahvaljujući mladosti i nevinom licu sačuvali su ga monasi, a kad je Crni Đorđe pozvao na ustanak, nije oklevao ni časka. Jelena ga je poznavala još iz Topole. Pošto su se nešto tajno došaptavali, voždova žena je požurila ka svom domu. Karađorđe je bio odsutan, obilazio je vojnike.

Kobna greška



Tada je Mirjan napravio kobnu grešku: izašao je iz konaka i previše se od njega udaljio. Kad se vožd vratio i video da ga Mirjan nije sačekao, zabrinuo se. I sam se dao u potragu sve dok momka nisu našli u nekom budžaku, mrtvog. Vuk Karadžić je kasnije svedočio da je te noći vožd oči isplakao od suza. Znajući dobro Karađorđevu narav, Pavle Cukić je pobegao iz Beograda pravo u hajduke. Tek tada se potvrdilo ono što se samo nagađalo. Mirjan je bio Mirjana, mlada devojka čije poreklo je do danas ostalo tajna. Većina ljudi u to doba, a i Vuk Karadžić, smatrali su da je bila Turkinja koju su beogradski oslobodioci pronašli, preveli u pravoslavlje i u voždov novi konak.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Žene u Srpskim ustancima   

Nazad na vrh Ići dole
 
Žene u Srpskim ustancima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Priče o Svecima
» Najveće vojskovodje u istoriji čovečanstva
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-