Drugi Srpski ustanak

Други српски устанак

[You must be registered and logged in to see this image.]

Други српски устанак представља другу фазу Српске револуције (по неким историчарима трећу, уколико се у револуционарне активности рачуна и Хаџи-Проданова буна из 1814. године) против Отоманског царства, која је избила кратко по окончању Првог српског устанка. Други српски устанак је довео до српске аутономије у оквиру Отоманског царства и успостављања Кнежевине Србије, која је имала своју скупштину, устав и владарску династију.

*Таковски сабор

Сулејман-паша је и након Хаџи-Проданове буне наставио са терором. Припреме за следећу буну почеле још док је Сулејман-паша држао Милоша Обреновића у Београду. Милош је издејствовао своју слободу под изговором скупљања новца за откуп српског робља.

Други српски устанак је почео спонтано. Локалне српске старешине су почеле да убијају Турке који су скупљали порез, а Арсеније Ломо је опсео Рудник. На црквени празник Цвети 11. априла (24. априла по грегоријанском календару) 1815. у Такову су се окупиле неке српске старешине. Старешине су замолиле Милоша Обреновића да буде вођа устанка, што је он, уз колебање, прихватио.

*Борбе

[You must be registered and logged in to see this image.]

Оружане борбе су трајале око 4 месеца. Други српски устанак је за разлику од Првог устанка од почетка био уперен против легалне власти, коју је представљао Сулејман-паша. Порта је на устанике послала две војске са подручја Царства и једну из Београдског пашалука. Устаници су опсели Чачак и држали га под опсадом наредних четрдесетак дана. Милош Обреновић је опсаду Чачка оставио свог брата Јована Обреновића, Милићу Дринчићу и Јована Добрачу, а са својом војском је кренуо на север и сукобио се са Турцима код Палежа и однео победу, заробивши уз то и два топа. После битке на Палежу устаници су успоставили везу са емиграцијом у Аустрији. У Србију су се од војвода вратили Петар Николајевић Молер, Павле Цукић, Стојан Чупић, Сима Катић и Сима Ненадовић.

Из Палежа Обреновић је кренуо ка Ваљеву које је под опсадом држао Павле Цукић и заједно су га освојили. Обреновић, Цукић и Ненадовић су наставили ка Чачку. Турци су прешли напали устанике на Љубићу, али су их они одбили и прешли Западну Мораву и подигли шанчеве на обали.

После овог пораза, Порта упућује казнене војне јединице из Босне и Румуније према јужној и источној граници Србије, гдје су се концентрисале устаничке снаге. Босанска војска је претрпјела пораз на Дубљу.

*Крај устанка

Оружани сукоби са турском војском нису имале онај интезитет и оне размјере као у Првом устанку. Доста је утицала и ситуација на руском фронту и Наполеонов пораз; постојала је могућност руске интервенције на основу осме тачке Букурешког уговора, па је Порта започела преговоре са Србима. Дошло је до преговора Марашли Али-паше и Куршид-паше са Милошем Обреновићем и закључивања усменог договора Марашли Али-паше и Милоша.

Тако је прекинута оружана борба, мада то није прекинуло устаничке борбе за остварење циљева постављених 1804. и 1815. године. Оно добија само нове облике који одговарају новонасталој ситуацији - дуготрајни дипломатски преговори уз помоћ Русије. Турска је споразум схватила као коначни прекид борбе и устанка, али за Милоша Обреновића и устанике споразум је представљао основу за даље проширење повластица и полазну тачку у даљој борби за остваривање коначних циљева устанка - рушење турске феудалне владавине и успостављање сопствене власти.

Повластице које су добијене споразумом (скупљање данка од стране Срба, обезбјеђење од злоупотребе спахија и других турских чиновника, постављање кнезова по нахијама, основање Народне канцеларије у Београду...) давале су Србима извјесну самоуправу, која је омогућавала даљи економско-друштвени и политички развој.

*Последице

[You must be registered and logged in to see this image.]

После победе Русије над Турском, Једренским миром 1828. године, решено је и српско питање. Издата су два нарочита султанова писма - хатишерифи 1830. и 1833. године, којима су се потврђивала самоуправна права кнежевине Србије. Једном посебном одредбом од 1833. године, феудалне обавезе су урачунате у годишњи данак који је Србија плаћала Порти. Овим формално је било решено аграрно питање и уништени су феудални односи и турска власт у Србији.

Srpska majka

[You must be registered and logged in to see this image.]

Други српски устанак и борба за аутономију

Када су устаници 1813. године претрпели војнички слом, многе старешине напустиле су земљу, а Турци су поново завладали Србијом. Под управом Сулејман-паше Скопљака заведен је режим насиља и пљачке. То је натерало многе да потраже спас у шумама и поново су се појавиле хајдучке чете.

Турска насиља натерала су људе да се спремају ѕа устанак. У јесен 1814. године у близини Чачка избила је буна Хаџи-Продана Глигоријевића, војводе из Првог српског устанка. Покушај Хаџи-Продана да придобије шири круг људи није успео. Буна је, поред Пожешке, захватила и Крагујевачку и Јагодинску нахију. Милош Обреновић, највиђенији од српских старешина, знајући да је буна превремена, није у њој учествовао. Чак је помагао Турцима да се буна умири. Турци су гушећи буну ухватили 300 виђенијих људи и набили их на колац. Хаџи-Продан је побегао у Аустрију. Сурово гушење буне био ја знак да се турским властима не може веровати те је то убрзало припреме за Други српски устанак.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Други српски устанак – борбе и споразум Милош – Марашлија

Турска насиља, општа несигурност и сећање на слободу и успехе у Првом устанку допринели су да цео народ буде спреман на борбу и жртве. Народни прваци су почели да се договарају о новом устанку. Њима је најзад пришао и Милош Обреновић, јер је увидео да другог излаза нема. На збору у Такову 3. априла 1815. године донета је одлука о устанку и Милош је изабран за вођу. Устанак је брзо захватио неколико нахија и до средине лета били су ослобођени: Рудник, Палеж, Чачак, Крагујевац, Ваљево, Пожаревац и Карановац. После две веће победе – на Љубићу и Дубљу, Милош Обреновић је започео преговоре са Турцима.

Турска се плашила да се Русија не умеша у односе између њих и устаника, па је настојала да што пре умири устанике. Милош је био спреман на преговоре и повео их је са Марашлијом, који је ускоро постављен и за београдског везира. Марашлија је с Милошем постигао споразум да данак прикупљају српске старешине, да у свакој нахији уз турског муселима суди Србима и по један српски кнез, да се у Београду образује Народна канцеларија од 12 српских кнезова као највише домаће административно и судско тело и, најзад, да спахије не могу узимати веће дажбине од прописаних. Мада повластице нису биле велике, ипак су били основа за пуну аутономију.

Znanje.org

[You must be registered and logged in to see this image.]

Јачање власти кнеза Милоша и дипломатска активност за добијање аутономије

Чим су створени услови за сређивање унутрашњих прилика, поставило се питање поделе власти између српских старешина. Милош је настојао да све старешине потчини. Због тога је дошао у сукоб са више виђенијих људи, али их је без милости уклањао. Тако је до краја 1817. године погубио Петра Молера, Мелентија Никшића, Симу Марковића и Павла Цукића. Када је 1817. године Карађорђе прешао у Србију са намером да поново покрене борбу са Турцима, Милошу је везир наредио да га убије. Тако је Милош Обреновић крчио пут својој неограниченој власти. Скупштина нахијских кнезова, сазвана децембра 1817. године, прогласила га је за врховног кнеза Србије.
У раду на учвршћивању положаја Србије Милош је испољио велику енергију и одлучност. Настојао је да проширењем и обезбеђењем права Србије што више ојача своју власт и повећа своју економску моћ. Успешно је потискивао Турке кад је посреди било решавање унутрашњих питања и упорно је захтевао аутономију, у чему је Србији помогла и Русија, која се заузимала да Турска званично потврди Србима права дата миром у Букурешту 1812. године. Турска се конвенцијом у Акерману (1826) и миром у Једрену (1829) обавезала да хатишерифом потврди аутономна права Србије. Хатишериф је званично прочитан у Београду 1830. године. Исте године султан је посебним бератом потврдио Милоша за наследног кнеза. Хатишериф (1830) означио је велики преокрет у развоју Србије. Данак Турској је тачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Најзад, Порта је обећала да ће вратити и шест нахија, које је Србија изгубила 1813. године. Како је Турска одуговлачила са предајом нахија, Милош је 1833. године у тим нахијама подстакао побуну против Турака и одмах их запосео војском. Хатишерифом из 1833. године Порта је признала и ову промену. Спахијски (феудални) систем у Србији је укинут, сељаци су постали власници земље. С обзиром на то да је Србија била изразито аграрна земља, решење аграрног питања било је важан услов за општи привредни развој, а тиме и за даљи друштвено-политички и културни развој.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Апсолутизам кнеза Милоша и борба за устав

Милош Обреновић је у току борби за аутономију завео апсолутистичку владавину. У Србији није било писаних закона, што је Милошу пружило још више могућности да испољава самовољу. Силом свога положаја приграбио је знатне поседе, а у унутрашњој и спољној трговини водио је главну реч. Временом је постао главна личност у земљи и најбогатији човек.

Таквом политиком Милош је изазвао незадовољство и код старешина и у народу. Против његове самовоље избило је више буна. У Смедеревској нахији 1825. године дигао је гуну трговац Милоје Поповић Ђак. Ђакова буна је избила због тешких пореза, кулука и насиља старешина, али је угушена. Буна је отпочела у селу Селевцу и проширила се на Лепеницу и Јасеницу. Кнез Милош је против побуњеника послао војску под командом свог брата Јована, који је покушао да их умири обећањем да ће Милош збацити омрзнуте старешине. Међутим, Ђак је побунио Крагујевачку, Смедеревску и Пожаревачку нахију и са 5 000 људи дошао у Тополу. Милошу је упућен захтев да смањи порезе, укине кулук и да се успостави ранија народна самоуправа. Буну је угушио Тома Вучић Перишић. Ђак је био ухваћен и после суровог мучења убијен. После буне кнез је знатно ојачао државни апарат и војску.

У Милетиној буни 1835. године учествовало је много народа и неколико богатих и утицајних личности. Постајало је све очигледније да је крајње време да се власт организује на новој основи. Сматрало се да Србија треба да добије устав којим би се обезбедиле основе за правни поредак у земљи. Под утицајем Милетине буне кнез Милош је 1835. године сазвао Народну скупштину, која је прогласила Устав (Сретењски устав) који је предвиђао увођење и Народне скупштине и Савета, чиме би власт кнеза била знатно ограничена. Овај устав, међутим, није ступио на снагу. Порта га није потврдила. Завођење уставности нису одобравале ни Аустрија ни Русија.

Порта је, у договору са Русијом, 1838. године издала хатишериф, који је познат као Турску устав. По њему је, уз кнеза, установљен Државни савет од 17 чланова, које кнез није могао мењати без одобрења Порте. За Милоша је ово био велики ударац, и како није могао да се са тим помири, он се повукао из земље (1839).

И поред апсолутистичке владавине кнез Милош је велика личност новије српске историје. Његовима одлучним ставом према Порти, уз спремност на компромис, створена је српска национална држава као основна претпоставка за даљу борбу ради ослобођења и уједињења Срба и осталих Јужних Словена.

Znanje.org

Drugi srpski ustanak 1815.

Brutalna uprava obnovljene turske vlasti izaziva drugi ustanak. Novi vezir, ugušio prvi ustanak, izabran za vezira beogradskog pašaluka, Sulejman paša Skopljak. Na tri nedelje srpski narod stavljen je van zakona, nemaju pravnu zaštitu, turska vojska može da radi šta hoće. Prošle su tri nedelje, a teror se nastavlja. U zimu 1814. Turci počinju obnovu kalemegdanske tvrdjave, koja je bila dosta obrušena. Srbi se odvode na kulučenje, dosta ljudi i umire od napornog rada. Sredinom aprila 1815. na praznik Cveti u Takovu, zbor narodnih prvaka. Tu je doneta odluka o podizanju novog ustanka. Za vodju je izabran Knez Miloš Obrenović, tvorac moderne srpske države. Tada je imao 32 godine. Potpuno različit od Karadjordja, fizički, boleo je šalu, nepismen seljak, trgovac, veoma inteligentan, poseduje izvrsnu memoriju, izvanredan diplomata. Bio je istaknut još u prvom srpskom ustanku. Knez Rudničke nahije, i komandant odbrane južne granice (Zlatibor). Kada je prvi ustanak doživeo slom, on je ostao i pokorio se turcima kod Takovske crkve. Vodjama se obratio rečenicom: „Eto mene, eto vas, rat turcima“.Ustanak se brzo rasplamsava i ruši tursku vlast. Dve velike pobede kod Požarevca i kod Čačka. Prema zarobljenim Turcima bio je vrlo uljudan, pogotovu prema višim činovima. Posle brzog sloma, sultan šalje dve vojske, iz Bosne i iz Skoplja. Miloš se opredeljuje da pregovara sa turcima. Da bi razgovarao, morao je da prihvati tursku vlast, pa da uokviru nje traži prava. Komandant južne Turske vojske, Marašlija ali paša dosta popustljiv, i Miloš počinje pregovore. Miloš govori kako se srbi nisu pobunili protiv sultana, već nasilja turske vojske. Postignut je sledeći dogovor, pušta tursku vojsku da mirno udje u beogradski pašaluk, ali srbi ne predaju oružje. Prvo ulazi prva polovina vojske sa Marašlijom, pa zatim ostatak. Miloš se nudi da ih sprovede kao garancija da ne dodje do problema. Sulejman Paša Skopljak je smenjen, a novi vezir je Marašlija ali paša. Dogovorena je zajednička srpsko-turska vlast u beogradskom pašaluku. Najveći deo odluka donose turci, ali preko Miloša. Miloš jedan deo poreza zadržava za srbiju. Jedan deo „vojske“, je demobilisao i pustio kući. Uveden je sistem da srbima sude srbi, a turcima turci, što je najveći dokaz sporazuma. Želeo je da što više slabi tursku vlast, a jača srpsku odnosno svoju vlast. Potkupljivanjem je činio dosta stvari, turci su veoma korumpirani. Rusija kao sredstvo protiv turaka. Rusija je izašla kao pobednik sukoba sa Napoleonom i ponovo postala jaka evropska sila, i ponovo je zanima Balkan, i afirmiše se kao zaštitnik Srbije i pritiska sultana da bude popustljiv. Bolji položaj srba, sve je to iznenada bilo ugroženo 1817, kada se vratio karadjordje sa ciljem da ponovo pobuni narod na ustanak. Traži pomoć rusije, koja ga zavlači kako bi sačekala da se iskristališe situacija na balkanu. Karadjordje ne može više da čeka, odlazi u srbiju. Miloš je doneo odluku da se Karadjordje ubije. Što su 1917. njegovi ljudi i uradili, ubili su ga na spavanju. Tražio je da mu donesu Karadjordjevu glavu, koju kasnije nosi Marašliji, Veliki deo naroda ga osudjuje. Malo po malo preotima vlast turcima (podmićivanjem, rusijom), vrhunac su dva hatišerifa.

Hatišerif iz 1830. godine, prvi hatišerif, sultan srbima unutar beogradskog pašaluka daje potpunu unutrašnju autonomiju. Sa prvim hatišerifom ukinut je beogradski pašaluk i stvara se Autonomna kneževina Srbija, predvodjena Milošem kao naslednim knezom. Sačuvana su samo dva ostatka turske vlasti, a to su godišnji porez koji je veoma umanjen i vojska u šest gradova: Beograd, Šabac, Užice, Soko, Kladovo i Smederevo.

Hatišerif iz 1833. autonomna kneževina Srbija je teritorijalno proširena sa šest nahija(koje je ranije oslobodio Karadjordje).

Miloš nije uspeo da do kraja oslobodi Srbiju, ali je stvorio odličnu osnovu da njegovi neposredni naslednici to urade. Vladao je krajnje apsolutistički. Vlast mu traže „ustavobranitelji“, prvaci drugog srpskog ustanka. Traže donošenje ustava, koji će doneti podelu vlasti izmedju kneza i saveta (oko 12 ljudi) i na taj način bi ograničili apsolutizam. Miloš nije dozvoljavao to i nikako nije dao vlast. Ispoljavao je svoje zasluge, postavljao se iznad svih. Prosvećeni apsolutista, preforme u srbiji, škole, vojska, kultura. Vrlo moderna vladavina, sprečio je stvaranje „srpskih spahija“, rekao je kako će srbija biti zemlja slobodnih seljaka. Bio je najbogatiji na balkanu, njegova kasa je i državna kasa i obrnuto, ali nije mnogo trošio, ostavio je veliko nasledstvo.

1835. nije mogao da izbegne donošenje ustava i donet je „Sretenjski ustav“. Bilo je kako su ustavobranitelji hteli. Ovaj ustav nikad nije stupio na snagu, Miloš ga je oborio uz pomoć Rusije i Austrije. Rusi daju sultanu da napiše ustav i on piše hatišerif, turski ustav, 1838. doneto je da deli vlast sa ustavobraniteljima, nije uspeo da ga obori, a nije želeo da vlada ograničeno. Abdicira 1839. i ostavlja vlast sinu Mihajlu, on odlazi na svoje posede u Vlaškoj. Ustavobranitelji ga „puštaju“ živog. On se vraća tridesetak godina kasnije, po povratku pogubio je sve glavne ustavobranitelje. Prva vladavina Mihajla traje od 1839. – 1842.

Beleške.com