Samo ti spavaj

Gasan je sedeo kraj Tekisuieve postelje tri dana pred njegovu smrt. Tekisui ga je već bio odredio za svog nastavljača.
Hram im je nedavno izgoreo i Gasan je bio zauzet njegovim obnavljanjem. Tekisui ga upita: "Šta nameravaš da učiniš posle obnove hrama?"
"Kada ozdraviš, želimo da tamo govoriš", reče Gasan.
"A ako do tada ne budem živ?"
"Onda ćemo naći nekog drugog", odgovori Gasan.
"A ako ne nađete nikoga?", nastavi Tekisui.
Gasan mu glasno odgovori: "Ne postavljaj tako glupa pitanja. Samo ti spavaj."

Poslednje lupkanje

Tangen je još od detinjstva učio kod Sengaia. Kada mu je bilo dvadeset godina, htede da napusti svog učitelja i poseti druge zbog uporednog izučavanja, ali mu Sengai to nije dozvoljavao. Kada god bi mu Tangen to predložio, Sengai bi ga lupnuo po glavi.
Na kraju, Tangen zamoli svog starijeg brata da izmoli dozvolu od Sengaia. Brat tako i učini. Vrativši se, izvesti Tangena: "Sređeno je. Utvrdili smo da pođeš na svoje hodočašće odmah."
Tangen odiđe do Sengaia da mu zahvali na dozvoli. Učitelj mu odgovori još jednim udarcem.
Kada Tangen ovo prenese svom bratu, ovaj reče: "Šta nije u redu? Sengai nikada nešto ne dozvoli, što bi posle porekao. To ću mu i reći." I otiđe kod učitelja.
"Nisam opovrgao svoju dozvolu", reče Sengai. "Samo sam hteo da ga poslednji put pljesnem po glavi, jer kada se bude vratio biće prosvetljen i više neću biti u stanju da ga prekorim."

Tačan proračun

Sen no Rikju, učitelj čajne ceremonije zažele da okači korpu sa cvećem na jedan stub. Zamoli jednog tesara da mu pomogne, govoreći mu "više" ili "niže", "levo" ili desno", sve dok nije pronašao pravo mesto. "Eto, tu" reče najzad Sen no Rikju.
Tesar, da bi proverio učitelja, označi mesto a onda se napravi kao da ga je zaboravio. "Je li bilo ovde? Ili možda ovde?", pitao je tesar, pokazujući različita mesta na stubu.
Ali učiteljev osećaj za razmeru beše toliko istančan, da nije potvrdno odgovorio sve dok tesar ponovo nije stigao do istovetnog mesta koje je učitelj ranije odredio

Čaša vode ili more

Neki se čovjek stalno osjećao pritisnut tegobama svakodnevnog života, pa
se požalio svom učitelju:
"Ne mogu više! Život mi je postao nepodnošljiv!"
Učitelj uze malo pepela među prste i uspe ga u čašu vode. Dok se
pepeo mješao sa vodom, reče:
"Ovo su tvoje tegobe. Voda je upila pepeo i brzo potamnila."
Učitelj potom ponovno uze istu mjeru pepela i kroz prozor ga prosu u
obližnje more. Dok je padao, pepeo je lepršao i rasuo se, ne ostavivši
u moru nikakvog traga.
"Vidiš li?", upita učitelj svog začuđenog učenika.
"Svakoga dana možeš odlučiti hoćeš li biti čaša vode ili more!!!"

Месец се не може украсти
Рјокан, учитељ зена, живео је врло скромно у једној малој колиби у подножју брда. Једне вечери лопов уђе у колибу и откри да у њој нема ничега што би се могло украсти.
Рјокан се врати и затече га. "Можда си прешао дуг пут да ме посетиш", рече пљачкашу, "и не би требало да се вратиш празних руку. Молим те, узми моју одећу као поклон."
Лопов остаде запрепашћен. Узе одећу и побеже.
Рјокан седе онако неодевен да посматра месец. "Јадник", сањарио је, "волео бих да сам могао да му дам овај лепи месец."

Шта то радиш! Шта то говориш!
Учитељ зена Му-нан је имао само једног ученика. Звао се Шођу. Када је Шођу завршио своје изучавање зена, Му-нан га позва у своју собу: "Ја старим", рече, "и колико знам, Шођу, ти си једини који ће пренети ово учење. Ево једне књиге. Преношена је од учитеља до учитеља кроз седам генерација. Ја сам у њу такође унео многе своје ставове. Књига је врло вредна и ја ти је дајем у знак твог следбеништва."
"Ако је ова књига од такве важности, боље је ти задржи", одговори Шођу. "Ја сам твој зен примио без бележења, и њиме сам задовољан."
"Знам", рече Му-нан. "Ипак, она је преношена од учитеља до учитеља кроз седам генерација, па је можеш задржати као симбол примања мог учења. Ево ти."
Разговарали су крај ватре. Истог трена када Шођу осети књигу у својим рукама, убаци је у распламсалу ватру. Он није имао склоности за поседовањем.
Му-нан, који се никада раније није наљутио, врисну: "Шта то радиш!"
Шођу узврати вичући: "Шта то говориш!" 20
20 Ова прича негира ставове о наводној искључивости учитеља зена и њиховог полагања права на ученикову истину о зену. Пример показује колико су важне нове, личне спознаје о зену сваког ученика. Оне су, у одређеном тренутку, јаче и од вишевековног сазнавања до којег су дошле раније генерације изучавалаца зена тј. од целокупне сазнајне "теорије". То је доказ да зен, као предмет учења (изучавања), представља и даље живу материју, незавршену и потпуно отворену садашњим и будућим спознајама.

Krumpir i učenik

„Pitao je učenik učitelja:
- Tako si mudar, uvijek dobro raspoložen, nikada se ne ljutiš… Pomozi mi da i ja postanem takav.
Učitelj je pristao i zamolio učenika da donese krumpir i jednu praznu vreću.
- Kada se na nekoga naljutiš i sakriješ svoju uvređenost – reče učitelj – uzmi jedan krumpir pa sa jedne njegove strane napiši svoje ime, a sa druge ime čovjeka sa kojim si se posvađao, a onda stavi krumpir u vreću.
- I to je sve? – upita učenik iznenađeno.
- Ne, – odgovori učitelj – potrebno je da uvjek sa sobom nosiš tu vreću, i svaki put kada se se osjetiš uvređeno da u nju staviš krumpir.
Učenik je pristao. Prošlo je neko vrijeme. Vreća se punila krumpirima i postala poprilično teška.
Bilo je vrlo nezgodno stalno je nositi sa sobom. Uz to krumpiri koji su prvi stavljeni u vreću počeli su da se kvare.
Neki su proklijali, a neki istrulili i širili neugodan miris.
Učenik je došao kod učitelja i rekao:
- Nemoguće je ovo nositi sa sobom. Prvo, vreća je suviše teška, a drugo, krompir se pokvario. Predloži nešto drugo.
Ali učitelj je odgovorio:
- To isto dešava se i u tebi. Kada se na nekoga naljutiš, uvrediš, u tvojoj nutrini se stvara težak kamen iako ti to odmah ne primjećuješ. Zatim kamen postaje sve veći. Postupci se pretvaraju u navike, navike u karakter, koji rađa poroke koji zaudaraju.
I na taj teret lako bi zaboravili da nije suviše težak da ga stalno nosimo sa sobom.
Dao sam ti mogućnost da posmatraš cijeli taj proces sa strane.
Svaki put kada odlučiš da se uvrediš ili da nekome naneseš uvredu razmisli da li ti je taj kamen potreban.“

12. UČENJE RUŽE




Tomazen je rekao:

«Ako ne možete da učite od ruže, ne možete da učite ni od mene!»


Tumačenje:

Lepota je izraz Božanskog prisustva. Ako smo slepi za lepotu vidljivog sveta, kako možemo voleti: cvet, drvo, psa, reku, čoveka...? Ako ne možemo voleti cvet, drvo, psa, reku, čoveka – kako možemo voleti Boga? Ljubavi prethodi viđenje. Ljubav prema viđenom je priprema, prethodnica i test za ljubav prema onome što se ne može videti – već samo voleti. Videti lepotu u svemu i voleti sve, put je obožavanja i oboženja: viđenog i onog koji vidi, kao i Neviđenog i Nevidljivog koje je iza viđenog i posmatrača. Ono što upoznaš viđenjem, ulazi u tvoje srce, ispunjava ga, proširuje i otvara za ljubav prema Postojanju.

Istinska sreća

Jedan bogataš zamoli Sengaia da napiše nešto za trajnu sreću njegove porodice, a što bi moglo da se prenosi kao dragocjenost iz generacije u generaciju.

Sengai uze veliki komad papira i napisa: "Otac umire, sin umire, unuk umire."

Bogataš se razljuti. "Zamolio sam te da napišeš nešto za sreću moje porodice! Zašto se ovako šališ?"

"Nisam imao namjeru da se šalim", objasni Sengai. "Kada bi prije tebe tvoj sin umro, to bi te vrlo ojadilo. Kada bi tvoj unuk nestao prije tvog sina, obojici bi vam prepuklo srce. Ako tvoja porodica, generacija za generacijom, umire redom koji sam ja označio, to će biti prirodan ljudski tok. Ja to zovem istinskom srećom."

CILJ

Mladi i nadobudni učenik Zena priđe svom učitelju i upita: „Ako naporno i predano radim, koliko će mi trebati da pronađem Zen?“
Učitelj promisli i onda odgovori: „Deset godina.“

Tada učenik kaže: „Ali ako radim zaista, zaista naporno i stvarno se predam i trudim da naučim brzo, koliko dugo onda?“
Učitelj odgovori: „Onda dvadeset godina.“

„Ali ako zaista, zaista budem predan, koliko onda?“, pita opet učenik.

„Trideset godina“, odgovori učitelj.

„Ali ne razumijem“, kaže razočarani učenik. „Svaki put kada kažem da ću učiti još više i napornije, kažete da će mi trebati duže. Zašto to kažete?“

A učitelj kaže: „Kada uvijek držiš cilj na jednom oku, samo jedno oko možeš držati na Putu.“

10. UČENJE O DAVANJU




Tomazen je rekao:

«Mogu ti dati hranu, ali te ne mogu naterati da jedeš. Mogu te naučiti da nađeš i spremiš hranu sam, ali ne mogu da je svarim umesto tebe!»


Tumačenje:

Sa rečima koje su rečene i delima koja su učinjena, možeš da učiniš bilo šta: da ih previdiš, vidiš ili ne vidiš, prihvatiš ili odbaciš, da im veruješ ili ne, da ih iskoristiš ili propustiš... Ponuda je uvek na stolu, jer život je gozba i gozba života večno traje... Imaš ruke, usta, oči, uši, nos i um, posudu i kašiku, viljušku i nož... Ako si gladan – ko je kriv? Ti koji prosipaš, ili onaj koji daje?


Drugom prilikom Tomazen je rekao:

"Možeš li da daš ono što nemaš?

Možeš li da imaš ono što ne možeš da daš?

Možeš li da zadržiš ono što nisi dao?"

To je nauk o davanju.

Na uglu jedne ulice stajao je prosjak i prosio za hljeb.
Ulicom je naišao konjanik, dojahao do njega i udario ga bičem po licu.

Gledajući jahača dok se je udaljavao, prosjak se ispravi i povika:
“BUDI SREĆAN!”

Neki seljak stajao je tu u blizini i vidio sve što se dogodilo.
Ipak…prosjakove zadnje riječi su ga u potpunosti zbunile.
Nije izdržao, a da ne upita prosjaka:
“Zar si zaista toliko ponizan i skroman?!”

“Ne”, odgovorio je prosjak. “Ali, da je jahač bio srećan čovjek, nikada ne bi došao da me udari bičem po licu!”

Pravi put

Upravo pred smrt, Ninakavi dođe u posetu učitelj zena Ikju.

"Hoćeš li da te povedem?", upita Ikju.

Ninakava odgovori: "Došao sam sam i otići ću sam. Od kakve pomoći ti možeš da mi budeš?"

Ikju odgovori: "Ako misliš da zaista dolaziš i odlaziš, to je zabluda. Dozvoli mi da ti pokažem put na kome nema dolaska i odlaska."

Ovim rečima Ikju objasni put tako jasno, da se Ninakava nasmeši i preminu.

“Je li moguće vidjeti božanstvo?”

“Upravo ga gledaš.”

“Zašto ga ne prepoznajemo?”

“Jer ga iskrivljujete mislima.”

Pošto nisu razumjeli, on reče:

“Kada duvaju hladni vjetrovi, voda se pretvori u tvrde blokove zvane led.

Kada se misao umiješa, stvarnost se rascjepka u milion tvrdih komada zvanih ‘stvari’.”

Hrist blizak Budi


Jedan student univerziteta, dok je bio u poseti učitelju Gazanu, postavi mu pitanje: „Da li si ikada čitao hrišćansku Bibliju?“

„Nisam, pročitaj mi nešto iz nje“, reče učitelj Gazan.

Student otvori bibliju i pročita mu odlomak iz Jevanđelja po Mateju: „I za odijelo što se brinete? Pogledajte na ljiljane u polju kako rastu; ne trude se niti predu. Ali ja vam kažem da Solomon u svoj svojoj slavi, ne obuče se kao jedan od njih… I ne brinite se, dakle, za sutra; jer sutra brinuće se samo za sebe. Dosta je svakom danu zla svoga.“

Gazan reče: „Samo je prosvetljen čovek mogao da izrekne ovakve reči.“

Student nastavi da čita: „Ištite, i daće vam se; tražite i naći ćete; kucajte i otvoriće vam se.“

„Izvrsno“, primeti Gazan „ko god da je to rekao, vrlo je blizak Budi.“

Zen priče – Neobuzdana narav

Narav


Jedan učenik zena dođe učitelju Benkei, žaleći se: „Učitelju imam neobuzdanu narav. Kako da je izlečim?“

„To je nešto vrlo čudno“, odgovori Benkei. „Pokaži mi da vidim šta to imaš.“

„Ne mogu sada da ti pokažem,“ odgovori ovaj.

„Kada možeš da mi pokažeš,“ upita Benkei.

„Pojavljuje se neočekivano,“ odgovori učenik.

„Onda,“ zaključi Benkei, „mora biti da to nije tvoja prava priroda. Da jeste, mogao bi mi je pokazati bilo kada. Kad si se rodio, nisi je imao, i tvoji roditelji ti je nisu dali. Razmisli o tome.“

Blatnjavi put



Jednom dva monaha Tanzan i Ekido zajedno putovaše po blatnjavom putu. Jaka kiša je još uvek padala.

Idući putem, sretoše lepu devojku obučenu u svileni kimono obavijen pojasom, koja nije mogla da pređe raskršće.

„Dođi, devojko“, reče odmah Tanzan. Podigavši je u svoje naručje, prenese je preko blata.

Ekido ne progovori do uveče, sve dok ne stigoše do hrama u kome je trebalo da prenoće. Tada više nije mogao da se suzdrži.

„Mi sveštenici ne prilazimo blizu ženama“, reče Tanzanu, „posebno ne mladim i lepim. To je opasno. Zašto si ti to učinio?“

„Ja sam devojku ostavio tamo“, reče Tanzan. „Da li je ti još uvek nosiš?“

Ukus Banzovog mača



Matadjuro Jagjo je bio sin čuvenog mačevaoca. Otac ga se odrekao, verujući da je sinovljev rad i talenat bio isuviše prosečan da bi dostigao majstorstvo mačevanja.

Tako Matadjura ode na planinu Futara i tamo pronadje čuvenog mačevaoca Banzoa. Ali Banzo samo potvrdi očevu ocenu.

„Želiš da učiš mačevanje pod mojim rukovodstvom?“, upita Banzo. „Ti ne ispunjavaš zahteve.“

„Ali kada bih naporno radio, koliko bi mi godina trebalo da postanem majstor?“, navaljivao je mladić.

„Ostatak života“, odgovori Banzo.

„Toliko ne mogu da čekam“, objasni Matadjuro. „Rado ću proći kroz sve poteškoće, samo ako bi me ti učio. Ako postanem tvoj verni sluga, koliko bi to moglo trajati?“

„O, možda deset godina“, popusti Banzo.

„Otac mi stari i uskoro ću morati da se brinem o njemu“, nastavi Matadjuro. „Ako bih radio daleko napornije, koliko bi mi vremena trebalo?“

„O, možda trideset godina“, reče Banzo.

„Kako to?“, upita Matadjuro. „Prvo kažeš deset, a sada trideset godina. Podneću sve poteškoće da postanem majstor ove umetnosti u najkraćem roku!“

„E pa“, reče Banzo, „u tom slučaju ćeš morati da ostaneš kod mene sedamdeset godina. Čovek koji žuri kao ti da postigne rezultat, retko kad brzo uči.“

„U redu“, složi se mladić, najzad shvativši da je bio prekoren zbog svoje nestrpljivosti. „Slažem se.“

Matadjuru beše rečeno da nikako ne govori o mačevanju i da nikada ni ne dodirne mač. Kuvao je svome učitelju, prao sudove, spremao mu krevet, čistio dvorište, uredjivao vrt, bez i jedne reči o mačevanju.

Prodjoše tri godine. Matadjuro je još uvek radio isto. Bio je tužan misleći na svoju budućnost. Još nije ni počeo da izučava umetnost mačevanja kojoj je posvetio život.

Ali jednoga dana Banzo mu se prikrade iza ledja i prestravi ga udarivši ga snažno drvenim mačem.

Sledećeg dana, dok Matadjuro kuvaše pirinač, Banzo opet neočekivano iskoči pred njega i odalami ga.

Posle ovoga, Matadjuro je morao i dan i noć da se brani od neočekivanih napada. Ni trenutak u danu ne bi prošao, a da nije morao da misli na ukus Banzovog mača.

Učio je tako brzo da je izazivao osmehe na licu svog učitelja.

Matadjuro postade najveći mačevalac u zemlji.

Zen svakog trena

Učenici zena su sa svojim učiteljima najmanje deset godina pre no što se usude da podučavaju druge. Nanina poseti Teno koji je, prošavši svoje učenje, postao učitelj. Zadesi se da taj dan bude kišovit, pa Teno obu klompe i ponese kišobran. Pošto ga je pozdravio, Nanin primeti: pretpostavljam da si svoje klompe ostavio u predvorju. Hteo bih da znam da li ti kišobran stoji levo ili desno od klompi. Teno, zbunjen, nemade brz odgovor. Shvatio je da nije sposoban da svakog trena uz sebe ima zen. Posta Naninov učenik, učivši još šest godina da bi dosegao prisustvo zena u svakom trenu.

Samo ti spavaj

Gasan je sedeo kraj Tekisuieve postelje tri dana pred njegovu smrt. Tekisui ga je već bio odredio za svog nastavljača.
Hram im je nedavno izgoreo i Gasan je bio zauzet njegovim obnavljanjem. Tekisui ga upita: "Šta nameravaš da učiniš posle obnove hrama?"
"Kada ozdraviš, želimo da tamo govoriš", reče Gasan.
"A ako do tada ne budem živ?"
"Onda ćemo naći nekog drugog", odgovori Gasan.
"A ako ne nađete nikoga?", nastavi Tekisui.
Gasan mu glasno odgovori: "Ne postavljaj tako glupa pitanja. Samo ti spavaj."

Нарав

Један ученик зена дође Бенкеиу жалећи се: "Учитељу, имам необуздану нарав. Како да је излечим?"
"То је нешто врло чудно", одговори Бенкеи. "Покажи ми да видим шта то имаш."
"Не могу сада да ти покажем", одговори овај.
"Када можеш да ми покажем", упита Бенкеи.
"Појављује се неочекивано", одговори ученик.
"Онда", закључи Бенкеи, "мора бити да то није твоја права природа. Да јесте, могао би ми је показати било када. Када си се родио, ниси је имао, и твоји родитељи ти је нису дали. Размисли о томе."