Srpski običaji i verovanja

USKRS

„Uskrs se ubraja u najstarije hrišćanske praznike i glorifikuje osnovni postulat vere – uskrsnuće”, kaže kulturolog Vesna Marjanović. „Prvo se obeležava Hristov ulazak u Jerusalim na magarcu, gde ga je dočekala oduševljena gomila darujući ga grančicama cvetne palme. Kod nas je kao zamena uzeto vrbino drvo, koje prvo lista. Odatle praznici Cveti i Vrbica, koji se slave šeste nedelje posta”, ističe naša sagovornica. Za njih se vezuje pregršt lepih narodnih običaja.

Pretposlednja nedelja posta naziva se „cvetna nedelja”. Tada bi se okupljale cvetonosnice, devojke koje bi brale, sušile i sadile cveće. Vraćajući se iz šume donosile bi grančice leske, drena, gloga i njima kitile kuće, zgrade za stoku.

Takođe, posebno razdraganu tradiciju predstavljale su povorke devojaka, „lazarica” koje su izvodile svoj ples pevajući pred svakom kućom, za šta su zauzvrat dobijale poklone. Ovaj običaj nagoveštavao je razvoj devojčice u devojku stasalu za udaju. Verovanje je nalagalo da se mora ići tri puta zaredom u „lazarice”, inače bi se mogla očekivati neka nesreća. Na taj način su devojke bile čuvane od prerane udaje. Svojom pesmom i igrom darivale su domaćine željama za napredak i uspeh. U danima cvetne nedelje devojke bi se kitile vrbom i koprivom, verujući u njihova magična, lekovita svojstva. Vrba je predstavljala simbol rađanja, pa su se devojke obavijale vrbovom grančicom, kako bi bile plodne. Smatralo se da kopriva može da odbrani od demona koji napada porodilje, pa im se ona stavljala pod jastuk. Devojke su izbegavale da peru kosu ove nedelje da im ne bi cvetala. Na sam praznik Cveti sadile su cveće, verujući da će biti najlepše i najmirisnije ako se zasadi baš na taj dan.

Naredne, takozvane velike, sedmice žene su vodile računa da ne obavljaju nikakve šivaće poslove, ali ih je čekalo obilje obaveza da bi Uskrs dočekale kako dolikuje. U većini krajeva uskršnja jaja se boje na Veliki petak. „Uloga žene je da pripremi jaja za veliki praznik. Tradicionalno, farbana su crvenom bojom, a one koje su bile vešte oslikavale su ih voskom. Prvo jaje se naziva ’čuvarkuća’ ili ’strašnik’ i ono se zadržava u kući da je štiti od nesreće i bolesti. Ostala jaja domaćica je namenjivala kumu, svešteniku itd”, naglašava Vesna Marjanović i dodaje da je jaje oduvek predstavljalo simbol života i rađanja, pa ga je i hrišćanska crkva prihvatila kao deo tradicije u veličanju Hristove pobede nad smrću i njegovog uskrsnuća. Ručak je bio postan, najčešće se spremala čorba od paradajza, prebranac. Inače, u prošlosti je postojalo verovanje da je Veliki petak povoljan za devojačka bajanja i gatanja. Ako na taj dan devojka ukrade cveće iz crkve i stavi ga pod glavu pred spavanje, smatralo se da će te noći usniti svog budućeg muža.

Prema rečima Vesne Marjanović, subota uoči Uskrsa bila je rezervisana za pravljenje obrednih hlebova. Taj običaj je najviše rasprostranjen u Vojvodini, naročito u Banatu. Osobito je ukrašavan takozvani uskršnjak, mešen od pšeničnog brašna, kićen bosiljkom i jajima. Žene su takođe spremale svečani ručak za sutradan, sastavljen od sarme, jagnjećeg pečenja, salata i kolača. Na sam dan Uskrsa domaćica bi spremila poslužavnik sa kolačima, slatkim, kafom i crvenim jajima, kojima bi služila goste. Umesto uobičajenih reči ljudi bi pri susretu razmenjivali pozdrav: „Hristos voskrese!”, „Vaistinu voskrese”!

Postoji običaj u Vojvodini da mladići polivaju izabranice svoga srca vodom, pa bi one najtraženije uskršnje jutro dočekale potpuno mokre. Drugog dana Uskrsa u nekim krajevima momci bi sa uskršnjim štapom simbolično i lagano udarili devojke da bi im pokazali naklonost i da bi one zadražale lepotu i zdravlje tokom cele godine, a zauzvrat bi dobijali uskršnje jaje. Negde bi devojke imale priliku da se „osvete”, pa bi popodne imale pravo da bilo kom muškarcu prospu kofu vode na glavu. Taj dan je takođe bio namenjen druženju i posećivanju, pa su žene donosile na poklon kolače i jaja za sve ukućane.

Ivana Krstić
izvor:net

Običajni bonton Srba


Krsna slava u Srba

"Ko Krsno ime slavi onom i pomaže"
Piše: Dragomir Antonić


Slava ili Krsno ime je srpski, narodno-crkveni običaj i najvažniji porodični praznik, uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Slava je isključivo srpski običaj, jer i kad je praznuju pripadnici drugih naroda slave je kao srpski i pravoslavni običaj.

Slava je veoma obiman kompleks običaja i obreda sa mnogo oblasnih razlika u shvatanjima i u izvođenju, a i sam naziv ima više sinonima. Tako se slava zove i: krsno ime, sveti, sveto, blagdan, krsna slava, praznik, služba, den, sečemo leb, lomimo leb, panagir, svetac, svetec, sveden, panađur, pamet svetom, kućanska slava, liturgija, liturđija, leturđija.

Ukupno dvadeset imena za jedan običaj, a pretpostavljam da ima još naziva koji ovde nisu zabeleženi.
O poreklu slave ima sijaset mišljenja i tumačenja, ali bez obzira na svu različitost u mišljenjima, ostaje činjenica da Srbi danas čuvaju i poštuju slavu kao najvažniji običaj.

Slava se kod Srba, po narodnoj tradiciji, nasleđuje, ali se i ne deli. Dok je otac živ, sin ili sinovi ne preuzimaju slavu, već je slave sa ocem. Preuzimanje slave za života oca znači da se porodica i formalno podelila. Ako otac nije u snazi, sin preuzima sve obaveze oko slave, ali je otac domaćin slave.

Kad otac umre, onda sinovi preuzimaju slavu. Ako ima više braće, mogu se dogovoriti da slavu preuzme samo jedan ili je preuzimaju svi. Prve godine po smrti oca slava se drži u porodičnom krugu, bez gostiju i velikog veselja.

Pravoslavna crkva zastupa suprotno mišljenje. Po njenom tumačenju, sin ili sinovi, čim zasnuju sopstveno domaćinstvo i odu od roditelja, počinju sami da slave.

Priprema za slavu
Na nekoliko dana pred slavu, u domu u kome se slavi, počinju pripreme kako bi se slava što svečanije i dostojnije dočekala. Kuća se rasprema, čisti i sređuje.

1. Svećenje vodice
U vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovina koji slave. Za osvećenje vodice treba pripremiti: činiju sa vodom, buket bosiljka, manju sveću. Uz to se može pripremiti i kadionica sa žarom, tamjan i spisak ukućana, mada u gradovima to sveštenik uvek nosi sa sobom. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani. Zato sveštenik, bar dan ranije, zakazuje dolazak.
Onaj ko do sada nije slavio i želi to prvi put da učini, treba da ode kod sveštenika u najbližoj crkvi i da se sa njim o svemu dogovori.

2. Ikona
Svaki pravoslavni dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi, i to uvek na istočnom zidu. Poželjno je da, pored ikone kućnog sveca, stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Presvete Bogorodice.

3. Čirak ili svećnjak
To je predmet sa jednim krakom (ili više krakova) u koji se uglavljuje sveća. Obično se pravi od nekog teškog metala, tuča ili, u bogatijoj varijanti od srebra. Važno je da ima stabilno postolje i da se sveća dobro uglavi da se ne bi prevrnula.

4. Slavska sveća
Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od čistog voska, najčešće dužine oko 50 cm. Ona se stavlja u čirak. Sveću pali domaćin, uz prisustvo ukućana i najbližih prijatelja. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. To se radi neposredno pre rezanja kolača, ako sam domaćin reže kolač ili to radi sveštenik u domu.

U slučaju da je kolač rezan u crkvi, domaćin pali sveću, po narodnom verovanju, u različito vreme. Negde je običaj da se sveća upali nekoliko minuta pre podneva, odnosno 12 sati. U drugim krajevima se smatra da sveću treba upaliti tačno u podne. Takođe, postoji običaj da se sveća pali neposredno pre ručka, kad se gosti okupe. U svakom slučaju, domaćin pali sveću.

Sveća gori celog dana, a gasi se kad dođe na nekoliko santimetara. Može se gasiti na više načina: domaćin se prekrsti, uzme malo sredine iz slavskog kolača i ugasi je; domaćin se prekrsti i uzme kafenu kašičicu vina i lagano sipa uz fitilj sveće.

izvor..net

Kada se sprema slavski kolač
Domaćin podseća prijatelje kad mu je slava

Kolač je, kao i prosfora, kvasni hleb i po pravilu zamesi se osvećenom vodicom. Treba ga umestiti dan pre slave. Mesi se na sledeći način:

Zamesi se jedan kilogram brašna s pola kilograma mleka, četiri cela jaja, dvadeset grama kvasca i pet supenih kašika šećera. Dobro umešeno testo ostavi se na toplom da naraste. Kad je naraslo uzme se tri četvrtine testa, napravi se od njega okrugla lopta i stavi na dno uljem podmazane posude za pečenje. Od preostale količine testa napravi se pet manjih lopti (prosfora). Četiri se stave sa strane u obliku krsta, a peti na sredinu većeg testa. Manje prosfore se ukrase hrišćanskim slovima i simbolima, a čitav se kolač premaže žumancetom od jednog jajeta. Peče se u umereno zagrejanoj pećnici.

Za posnu slavu slavski kolač se pravi na isti način, samo bez jaja i mleka.

Današnji obred rezanja slavskog kolača sastavio je 1862. godine srpski mitropolit Mihailo. Kolač se nosi kod svog paroha, u hram kome svečar pripada. Nosi ga, po pravilu, domaćin sam ili sa nekim od dece. U slučaju da je domaćin sprečen, kolač može odneti bilo ko od članova porodice. Kolač se nosi rano ujutro, obično oko sedam sati. Osim kolača, nosi se još manja činija sa žitom, mala sveća i boca crnog vina. Običaj je da se sveštenik i sveštenikov pomoćnik daruju nekom svotom novca. Po dogovoru i ako je sveštenik u mogućnosti, kolač se može rezati i u svečarovom domu. Danas je uobičajeno da se kolač naručuje kod poslastičara ili pekara.

6. Slavsko žito

Uoči slave priprema se slavsko žito koje se naziva još i koljivo. Žito se priprema na sledeći način:

Pšenica se najpre pretrebi i dobro opere u hladnoj vodi. Kilogram pšenice dobro se skuva, uz povremeno mešanje i nalivanje vode. To se radi da se pšenica ne bi zalepila za dno posude. Zatim se stavi u đevđir da se cedi dobar sat, a potom dva puta na vodenicu samelje (jednom na krupno, a drugi put na sitno). U dobijenu smesu doda se kilogram šećera, kilogram mlevenih oraha, dva vanilin šećera i jedan nastrugan oraščić. Tad se sve dobro umesi i ostavi da prenoći na hladnom. Ujutru, na dan slave, pospe se šećerom u prahu i onda je spremno za goste.

Kad se na dan slave upali slavska sveća, onda se najpre domaćin prekrsti i posluži žitom, a zatim i ostali ukućani. Svaki gost koji dođe na slavu, najpre se služi žitom.

Po učenju Pravoslavne crkve slavsko žito se sprema za sve slave. Po narodnom verovanju, Arhangel Mihailo i sveti Ilija su živi svetitelji pa se za njih ne priprema žito.

Kako se poziva na slavu

Nekad se na slavu pozivalo lično. Domaćin ili neko od mlađih iz kuće ode u dom onoga koga želi pozvati i u prigodnom razgovoru to i učini. Danas se to obično čini pismom (ređe) i telefonom. Desetak dana pred slavu, domaćin pozove prijatelje, podseti ih kad mu je slava i zamoli goste da dođu. U selu Boboti, kod Vukovara, zadržao se običaj da se na slavu poziva jabukom. Mlađi član porodice, dan uoči slave, odlazi kod zvanica i u prigodnom razgovoru, uz lagano posluženje, predaje jabuku koja predstavlja poziv na slavu. Danas je običaj da domaćin kaže i vreme kad očekuje goste, odnosno, da li je to vreme ručka ili večere. U slučaju da gost iz raznoraznih razloga ne može da prihvati poziv, običaj je da on kasnije pozove domaćina i da, uz izvinjenje, kaže da neće doći.

Zadržao se i običaj da se na slavu ne poziva. Taj običaj važi i danas, ali u tom slučaju onaj koji nije pozvan dolazi kod svečara u vreme između ručka i večere, da bi čestitao slavu domaćinu, koji ga prima i služi: žitom, piće, kolačima i kafom. U ovakvim slučajevima gost se zadržava oko pola sata i odlazi.

Tako se postupa i kad gost mora da obiđe više svečara, kao i zbog poštovanja domaćina. Potrebno je imati na umu da danas u gradovima ljudi pretežno žive u skučenom prostoru, pa domaćin jednostavno nije u mogućnosti da u istom trenutku primi sve one koje želi da vidi kao svoje goste.

U najnovije vreme počelo se sa drugačijim načinom slavljenja. Na ručak, osim najuže familije, domaćin pozove još samo kumove, a za večeru iznajmi salu u nekom restoranu gde uveče dolaze zvanice na gozbu. To je iskrivljeno shvatanje same suštine krsne slave, mada oni koji tako postupaju kao opravdanje navode praktične razloge.

Piše: Dragomir Antonić

Ако се две особе истовремено умивају из истог умиваоника, или се бришу истим пешкиром, знак је да he се посвађати.

Када се две особе различитог пола истовремено сагну да нешто подигну, па се ... при томе сударе главама, може се очекивати да се заволе.

Ако се особе истог пола сударе при сагињању, доћи he између њих до свађе. А ако су већ у свађи, знак је да he се ускоро помирити.

Када се четири особе при растанку рукују па случајно руке укрсте, знак је да he доћи до весеља (свад-ба, крштење или слично). Ако то учине при састанку, доћи he до свађе или раздора међу њима.

Ако неко штуца, знак је да га неко спомиње. Престаће да штуца чим погоди ко га спомиње.

Ако дете штуца, престаће ако га нешто изненада запитају: "Зашто си разбио чашу" или сл.

Ако некоме "горе" образи или уши, знак је да га неко оговара.

Ако некоме искочи плик на језику, такође је знак да га неко оговара - или му "Тетка меси колач".

Ако некоме звони десно уво, добиће добре вести; а звони ли му лево уво, вести he бити неповољне. Ако, пак, неко из друштва погоди које му уво звони, онда ће тај добити добре или лоше вести; а ако не погоди, вести he добити онај коме уво звони.
Коме звоне оба ува одједном, добиће добар глас из близине.

Када некога сврбе обрве, знак је да ће ra неко осрамотити.

Кога усне сврбе, љубиће се.

Десно око кога засврби, тај he се радовати; а ако га засврби лево око, плакаће.

Кога сврбе табани, тај ће путовати.

Ако га сврби нос, добиће вест о нечијој смрти. ако ли га, пак, ноздрве сврбе, биће позват у госте.

Ако некога јако сврби нос, тако да мора да се почеше, значи да he се тај тога дана јако љутити на некога или због нечега.

Десни длан кога засврби, тај he некоме давати новце.

Леви длан кога засврби, тај he новце примати.

Када некоме израсте на оку чмичак, верује се да је нешто остао дужан некој трудници.

Када неко нешто каже па кихне, биће истина. ("Истина је!")

Народно веровање о данима

Некада, док није било сатова, народ је време рачунао и делио по разним радњама и појавама у току дана и ноћи. Дан и ноћ народ је овако делио и називао:

Дан се дели на јутро, мали ручак или доручак од 8-9 часова, велики ручак или подне - око 12 часова, ужина око 15 часова, велики заранак (заранци), мали заранак, смирај - залазак сунца.

Hoh се дели на први сумрак, сумрак, вече - време када се вечера, глуво доба - око пола ноћи, први петли -око 1 час по поноћи, други петли, трећи петли, зора, освит дана, свануће - када се дан забели на истоку.

Понегде глуво доба називају време од 10 часова увече па до првих петлова.

Током лета подне се утврђује на тај начин што у то доба, ако је сунчано, човек може ногом да стане на главу своје сенке.

Понедељак је срећан дан за почетак сваког посла. Тога дана полази се на већа путовања. Жене не дају своје игле на посуду. Трговци не дају на вересију.

Уторак је несрећан дан у који се ништа не започиње. Тога дана се не крштава, не венчава, не праве свадбе нити пере рубље.

Среда је дан у који се пости и не почиње никакав женски посао. Среда је погодна за почињање пољопривредних радова.

Народно веровање о природним појавама

Када грми, народ каже да се Свети Илија вози по небу колима. Негде, опет, кажу да се то по небу котрља паузна - велика дрвена руда, којом се веже сено или жито приликом превоза на колима.

За муње народ каже да то Свети Илија стрелама гађа ђавола, свог најљућег противника.

Народ верује да Свети Илија неће да бије људе громом; а ако се то ипак догоди, то је само због тога што је ђаво стао на човека, па је Свети Илија, у мржњи према ђаволу, погодио и човека.

По народном веровању гром бије свуда - само неће у коприву и трње. Отуда и народна изрека: "Heћe гром у коприве."

Када грми зими, биће крвопролиће. ("Усред зиме кад му време није.")

Када се први пут у години чује грмљавина, ваља се поваљати по земљи да не би болела леђа.

Ако гром удари у кућу или дрво, предсказује губитак или штету или тој кући или околини.

Помрачење сунца предсказује неплодну годину, болест, рат или политичке промене.

Помрачење месеца предсказује изненадне болести, скупоћу и друге невоље.

MLADENCI



To je dan posvećen senima Četrdeset mučenika. Oni su bili vojnici rimske vojske u Likiniji a stradali su zbog toga što su odbili da gone hrišćane. Crkva ga slavi kao dan Svetih četrdeset mučenika Sevastijskih.

Mladenci se praznuju 22. marta po gregorijanskom kalendaru. Po selima u južnoj Srbiji je običaj da mlade neveste, bez muža odlaze svojim roditeljima. Kažu da je običaj da mlade tad "begav" kod svojih roditelja. Praznik Mladenci ih ne smeju zateći u kući u koju su se udale.

Žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići. Peku ih, premazuju medom, nutkaju decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta.

Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti meda, kuvane koprive i zelja da bi se očistila krv.

Mladencima se naziva onaj bračni par koji se venčao u toku protekle godine, odnosno oni koji su sklopili brak posle 22. marta prethodne godine.

Prema tom danu se nekad i gatalo, pa se govorilo kakvo je vreme o Mladencima, tako će biti celog proleća.

Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona ubraja se u novije običaje. Ovaj običaj je najpre održavan u gradu, a kasnije ga je prihvatilo i selo. Kao i kod drugih novijih običaja, ni prilikom praznovanja Mladenaca ne vodi se mnogo računa o duhovnoj i edukativnoj strani, već se prednost daje materijalnom. Uz pravilo reciprociteta - "oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih" - materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja.

Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Veliki broj gostiju predstavlja opterećenje za mladence, koji uz to i nemaju velikog iskustva u pripremanju ovakve vrste slavlja. Zato im je pomoć starijih, pre svih roditelja neophodna.

Većina mladih život počinje u skučenim, ako ih uopšte ima, stambenim uslovima. Čak i kad je stan dovoljno veliki za mladi bračni par, on je nedovoljan da u istom trenutku primi veći broj gostiju. Zato nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu i prirede slavlje sa gozbom. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima.

Novi način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti. Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja.

Iz te obaveze proizilazi druga; moraju se gosti bar tri nedelje ranije obavestiti i pozvati na slavlje, što kod zvanica može izazvati neprijatan osećaj da se radi o prisiljavanju, jer moraju vrlo brzo odgovoriti kako bi mladenci znali tačan broj gostiju, za koje je potrebno rezervisati mesta u restoranu.

U srpskoj tradiciji je običaj da se za opšte praznike (Vaskrs, Božić, Materice, Poklade, Mladence, itd.) ne šalju pojedinačni pozivi, jer se smatra da opšte praznike svi priznaju. Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim novu dimenziju običaju. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili još češće u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata) a same proslave praznika postaju unificirane gubeći svaku osobenost.

Kad je slavlje organizovano u restoranu gosti poklone tu predaju mladencima. Mladenci ih primaju, zahvaljuju se, a onda se pokloni odnose u posebnu prostoriju u restoranu, dok ih, lice za to zaduženo, ne odnese kuće.

Piše: Dragomir Antonić

Običaji u Srbiji


Kad ste u Srbiji rukovanje desnom rukom pri predstavljanju i upoznavanju je obavezno bez obzira na pol. Poljupci nisu uobičajeni pri prvom susretu ali vec sledeći put ako ste nekome dragi očekujte ljubljenje u obraz 3 puta.

Pri nazdravljanju u Srbiji obavezno je gledanje u oči, kucanje čašama i uzvikivanje “živeli!”

Veoma interesantna pojava u Srbiji je i plaćanje računa u restoranima, kafićima… Domaćin skoro nikada neće dozvoliti gostu da plati jer je običaj da domaćin snosi sve troškove dok gost boravi kod njega. Takodje ćete biti u prilici da vidite kako se prijatelji raspravljaju oko plaćanja jer svi žele da budu ti koji će platiti.

Uobičajeno je za svakog Srbina, bilo muško ili žensko, da ima makar jedno mesto (kafić, restoran…) na koje redovno odlazi. Zato ćete u svako doba dana gde god da odete primetiti prepune kafiće i restorane.

Običaji za Vaskrs



Teodorova subota


U subotu prve nedelje Časnog posta, pada praznik svetog Velikomučenika Teodora Tirona. Toga dana se u pravoslavnim domovima kuva žito kao za slavu. Tako se slavi uspomena na jedan događaj iz prvih vekova hrišćanstva. Naime, u vreme rimskog cara Julijana Apostate 362. godine, kada je bilo gonjenje hrišćana kao u vreme Nerona, naredi ovaj car da se sve namirnice po carigradskim pijacama i radnjama popršću krvlju od žrtvenih životinja, kako bi se hrišćani oskrnavili i ne bi mogli da se pričeste. Međutim, sveti Teodor Tiron javi arhiepiskopu carigradskom Evdoksiju, da hrišćani Carigrada ne kupuju ništa od namirnica, nego da u svojim domovima, te nedelje kuvaju pšenično žito i mešaju sa medom, i to uzimaju umesto hrane.
Hrišćani tako i urade, i dostojni se pričeste u nedelju Pravoslavlja Kao uspomenu na taj događaj, u ovaj dan, domaćice kuvaju žito kao za slavu, i služe svoje ukućane i goste koji toga dana dođu u kuću.


Lazareva subota Vrbica




Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila.
Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.


Velika nedelja


Ova nedelja se zove još i Strasna sedmica, u kojoj se slavi uspomena na izdaju, hvatanje (hapšenje) i stradanje Gospoda Isusa Hrista. Ove sedmice se u našim hramovima vrše posebna bogosluženja, i poželjno je da vernici u njima redovno učestvuju. U ovoj nedelji su najvažniji praznici Veliki četvrtak i Veliki petak. Na Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog, i toga dana je Gospod ustanovio svetu tajnu pričešća, zato je dobro da se toga dana pričestimo. Na taj dan uveče, čitaju se dvanaest jevanđelja o stradanju Hristovom, i dok se čitaju jevanđelja narod u crkvi kleči.
Na Veliki petak, kada se slavi uspomena na Hristovo raspeće, u našim hramovima, popodne iznosi se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do Vaskrsa Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov), ispred oltara. U nekim našim krajevima, običaj je da se vernici posle celivanja plaštanice, provlače ispod stola na koji je položena plaštanica. Po narodnom verovanju prilikom provlačenja, treba se pomoliti Bogu i pomisliti neku lepu želju, i ta želja će biti ispunjena. Ove nedelje crkva zapoveda najstroži post bez ribe i ulja. Na Veliki petak poželjno je ništa ne jesti sve do iznošenja Plaštanice.


Vaskrs



Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana je Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svima ljudima od Adama i Eve do poslednjeg čoveka na zemlji darovao večni život. Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs. Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pak ne pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru.
Za Vaskrs su, takođe, vezani lepi običaji u našem narodu. U celom hrišćanskom svetu, pa i kod nas Srba, za ovaj praznik je vezai običaj darivanja jajima.
Jaje je simvol obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

Farbanje vaskršnjih jaja



Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak ni u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Vredna domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji (farba) na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi, već su sve naše misli upućene na strašni događaj Hristovog nevinog stradanja i poniženja, od ljudi, na Golgoti i Jerusalimu.

Kako se farbaju jaja?




Domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice koja je osvećena u toku vaskršnjeg posta. Na šporetu vri voda sa bojom (varzilom), domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena, a deca obigravaju oko matere, i broje sveže ofarbana jaja, čiji broj raste svakoga časa. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se "čuvarkuća".
Pre farbanja jaja se mogu "šarati". Naime, sa rastopljenim voskom i perom za pisanje, ili nečim sličnim, na jaje se nanosi topljeni vosak. Najpre se pero zagreje na plamenu sveće, pa se onako vruće umače u vosak, a potom se voskom po jajetu piše i crta. Pošto vosak ne prima boju, posle, prilikom farbanja, na jajetu ostaju bele nacrtane figurice i slova. Na jajetu se obično piše X. V. i V. V. (Hristos Vaskrse i Vaistinu Vaskrse), crtaju krstići, cvetići i druge lepe figurice. U novije vreme, izrađuju se specijalne nalepnice od papira ili plastike i one se mogu lepiti na jaja.

Simbolika



Farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalina Mironosica (to je ona devojka, koja je sa Presvetom Bogorodicom, neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: "Hristos Vaskrse". Crvena boja simvoliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.

Vaskršnje slavlje


Kada svane dan Vaskrsenja Hristova, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova, dugo, zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika. Domaćin sa svojom čeljadi odlazi u crkvu na svetu vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: "Hristos Vaskrse!" i "Vaistinu Vaskrse!" Taj pozdrav traje sve do Spasovdana.
Kad se dođe iz crkve kući, svi se ukućani međusobno pozdravljaju vaskršnjim pozdravom i ljube. Domaćin onda pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i ovaj kadi celu kuću. Ukoliko se ne ume da otpeva vaskršnji tropar, naglas se čita "Oče naš" i druge molitve koje se znaju napamet, ili se čitaju iz molitvenika. Posle zajedničke molitve, ponovo, jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

Tucanje jajima



Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače. To predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo.

Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

Pobusani ponedeljak


Prvi ponedeljak posle Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak. Toga dana, po narodnom verovanju i običaju, treba pobusati grobove umrlih srodnika busenjem sa zelenom travom. U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao i zadušnice. Naime, izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika. Taj dan se iznose farbana vasršnja jaja na grob, i dele se potom sirotinji. Dakle, Pobusani ponedaljak je dan posvećen mrtvima.

Najpoštovaniji svetac




Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici praznuju Svetog Iliju, koji je, uz Svetog Nikolu, najpoštovaniji svetac u Srba. Svetog Iliju su slavili i slave mnoge zanatlije, kao i tradicionalno,piloti. Na jevrejskom ime mu znači Snaga gospodnja

Sveti Ilija prorokovao je dvadeset i pet godina. Svetkuje se u danu kada se menja vreme - do podne je leto, od podne jesen, zato se od njegovog dana više ne kupa u reci. Narod govori: "od Svetog Ilije, Sunce sve milije". Svetog Iliju ili Gromovnika, narod smatra najsilovitijim među ognjenim svecima, pa ga svetkuje s velikim strahopoštovanjem. Srbi su, prelazeći u hrišćanstvo, mnoge osobine starog boga Peruna preneli na Svetog Iliju, koji, kao gromovnik Perun, upravlja munjama i gromovima. Veruje se da bi Sveti Ilija kada bi znao kada je njegov dan sve popalio, ali mu sestra Ognjena Marija ne dopušta da to sazna. Tri dana pre i tri dana po Svetom Iliji su takozvani KRESOVI, tada žene ne peru košulje da im se ne bi iskrzale. Ne ide se u polje da se radi da ne bi plodovi sagoreli, a u vodu se ne ulazi, čak je ni orlovi ne piju, već žedni lete po nebu.

Sveti Ilija se, po predanju, uvek vozi u ognjenim kolima u koja su upregnuta četiri konja iz čijih nozdrva suklja plamen. Grmljavina nije ništa drugo do tutnjava kola Svetoga Ilije kojima se svetac vozi po nebu i oblacima.

ЗМИЈА КУЋУ ЧУВА

Испод кућног прага или огњишта вреба змија чуваркућа. Тако су, барем, веровали стари Словени. Сваки дом имао је своју змију заштитницу која је представљала отелотворење душа умрлих предака. Када би се у породици десило нешто ружно, укућани би на вечеру симболично позивали чуваркућу, покушавајући да је одобровоље и отерају невољу.



Према старословенском веровању, преци су имали велики утицај на живот ближњих. Могли су да им помогну или одмогну, уколико су потомци непослушни. Болести, недостатак порода, умирање људи и животиња, били су повод за призивање чуваркуће. Ипак, појава змије у кући или дворишту најављивала је невољу и упозоравала на неку непријатност. Веровало се да права несрећа тек долази, уколико би се неко одважио да убије змију и увреди душе предака. Као митско биће, змија је поседовала све људске особине, па је могла да буде и добра и лоша, а понекад чак и сујетна.

SRBI SLAVE ĐURĐEVDAN: Dan sastanka hajduka, magije i rituala za plodnost!

Hrišćanski vernici proslavljaju narodni praznik posvećen Svetom Đorđu, ali kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, te se on proslavlja sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju



Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Đurđevdan – hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja (23. aprila po starom kalendaru), čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Proslavljaju ga i katolici i pravoslavci 23. aprila, svako po svom kalendaru, kao Dan Svetog Georgija. Kod Srba je on poprimio i neke druge osobine, mešajući se sa predhrišćanskim kultovima Balkana, pa se zato i praznik Svetog Georgija kod Srba ne slavi isto kao u drugim hrišćanskim zemljama.

Đurđevdan je praznik sa jako puno narodnih običaja vezanih za njega, i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju. Običaji i verovanja srpskog naroda vezana za Đurđevdan su u narodu svakako postojali i pre nego što je primio hrišćanstvo. Sveti Đorđe je svojim praznikom svakako zauzeo mesto starog srpskog božanstva plodnosti Jarila i njegovog praznika.

Đurđevdan se smatra za granicu između zime i leta, praznik vezan za zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih iz kuće, plodnost stoke i dobre useve. Za malo koji praznik kod Srba je vezano toliko običaja i verovanja, pa i magijskih radnji.



Glavni običaji su:

- pletenje venaca od bilja
- umivanje biljem
- kupanje na reci

Uveče, uoči Đurđevdana, neko od ukućana nakida zelenih grančica u najbližoj šumi i njima okiti vrata i prozore na kući i ostalim zgradama kao i ulazne vratnice i kapije. Ovo se čini da bi godina i dom bili “berićetni“ – “Da bude zdravlja, ploda i roda u domu, polju, toru i oboru“. Ponegde je običaj da ovo kićenje zelenilom vrše na sam Đurđevdan pre zore.

Takođe, opletu se venčići od “đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog, i njime se okite ulazna vrata na dvorištu i kući. Ti venci stoje iznad vrata čitavu godinu, do sledećeg Đurđevdana. Mnogi prave krstove od leskovog pruća i stavljaju ih po njivama, baštama i zgradama.



Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac, i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa.

Ujutru se svi redom umivaju vodom: deca – “da budu zdrava kao dren“, devojke – “da se momci grabe oko njih“, stariji – „da budu zdravi“, domaćin – “da mu kuća bude dobro čuvana“, itd. Svaki prema svojim potrebama i željama.

Veliku važnost ima i kupanje na reci, pre sunca (ponekad se u reku bacaju venci od raznog cveća, ili se sipa mleko). Ponegde se mladež ljuljala na drenovom drvetu, a devojke su se valjale po zelenom žitu.

Narod na Đurđevdan, rano pre zore, odlazi u prirodu zajednički na “đurđevdanski uranak“, na neko zgodno mesto u šumi koje se izabere, na proplanku ili pored reke. Za ovo se pripremi jelo i piće; obavezno se pripremi jagnje na ražnju a oni koji su za to zaduženi, odu mnogo ranije na zakazano mesto i otpočnu sa pripremama tako da se ražanj već uveliko okreće kad ostali dođu. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.



Na đurđevdanskim urancima se mladi opasuju vrbovim prućem “da budu napredni kao vrba“, kite zdravcem „da budu zdravi kao zdravac“, koprivom „da kopriva opeče bolesti sa njim“, i selenom „da im duša miriše kao selen“.

Ovaj praznik naročito poštuju stočari. Ovog dana se stoka isteruje u planine na letnje paše. Tada se kolje prvo jagnje čijom su se krvlju, radi zdravlja, ukućani mazali po čelu i obrazima. Sakramentalna žrtva jagnjeta, s kojim se „pričešćuju“ sva deca, je ujedno i najvažniji od običaja za taj dan.

Pre Đurđevdana ne treba selena brati ili mirisati, a na Đurđevdan svako uzme po jedan stručak te omiriše i zadene se za pojas, a devojke i mlade za đerdan. Na Đurđevdan ne valja spavati, “da ne bi bolela glava“, a ako je neko spavao “onda na Markovdan da spava na tom istom mestu”.

Smatra se da na Đurđevdan deluju veštice i druge zle sile, zbog čega su seljaci palili velike vatre “da bi zaštitili sebe i selo“.



Vračanja za plodnost

Običaji vezani za Đurđevdan se vrše pre izlaska sunca, i to često na reci, što svakako ima svoj magijski značaj. Međutim, najveći broj običaja spada u čistu magiju, kod čega onaj, koji ih vrši, nema u vidu nikakvog određenog demona ni božanstvo.

Žene i devojke donesu uveče kući „omaje“ tj. vode sa kola vodeničnoga, „da se od njih svako zlo i prljavština otrese i otpadne“, kao omaja od kola, i stave u nju različitog bilja a naročito selena, da prenoći, pa se ujutru njom kupaju u gradini pored selena i pored ostalog cveća.

Zarad plodnosti svoje stoke, da bi oduzele mleko tuđoj stoci, noću neke žene vračaju (retko muškarci), koje su gole i jašu na vratilu (obilaze oko tuđih torova).

Verovalo se da ako je na Đurđevdan vedro – “da će biti plodna godina“, a ako na ovaj praznik i sutradan bude padala kiša – “da će leto biti sušno“. Kaže se u Srbiji da koliko nedelja pre Đurđevdana zagrmi, toliko će biti tovara žita te godine.

Sveti Đorđe se na ikonama predstavlja na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega stoji jedna žena u gospodskom odelu. Aždaja na ikonii predstavlja mnogobožačku silu koja je “proždirala“ brojne nevine hrišćane.

Sveti Đorđe ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac “neznaboštvu“. Pod pobedom koju je Sveti Đorđe odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana, deset godina posle njegove smrti, i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva od strane cara Konstantina. Žena na ikoni je možda i sama sveta Aleksandra, žena koja se tradicionalno poistovećuje sa Priskom, suprugom cara Dioklecijana, i veruje se da predstavlja simbolično mladu hrišćansku crkvu.

U vreme srpskog ropstva pod Turcima, Turci su bili odredili da im se godišnji porez plaća u dva dela: na Đurđevdan i na Mitrovdan.

Nekada su ovog dana hajduci napuštali svoja mesta zimovanja, svoje jatake, i odlazili u šumu na zakazano mesto da ponovo otpočnu sa hajdukovanjem. U narodu je ostalo sećanje na tadašnje hajdukovanje, pa je ostala i izreka “Đurđev danak – hajdučki sastanak, Mitrov danak – hajdučki rastanak“.

(Telegraf.rs)

Ljubavne bajalice i recepti

Za Đurđevdan stradaju jaganjci i - mnoga ženska i muška srca! Devojke tad pletu vence i stavljaju ih na glavu da bi se dopale momcima, beru travu kopitnjak, da momci kopne za njima, valjaju se u mladom ječmu i grabuljaju oko graba,da momci "ržu" za njima i grabe se za njih...



Evo podsecanja kako su se nekada mladi "nalazili u snu i na javi", zašto su ponedeljkom ugovarane svadbe, a subotom žene tukle muževe, koje su se sve radnje praktikovale za Svetog Trifuna ili Djurdjevdan...

Moguće da je, recimo, već u februaru pripomogao Sveti Trifun, zaštitnik vinogradara i vinara, ali mnogi srećno oženjeni Srbi, pogotovo vremešniji, i ne slute da su "u san došli - na javi ostali". Za razliku od aktuelnih đuvegija, koje su u brak namamile udavače sa silikonskim adutima, nekadašnje cure su svoje prirodne čari dopunjavale raznim bajalicama ne bi li u svoje mreže ulovile onog na kojeg su bacile oko. Tako u Čačku i okolini i danas postoji verovanje u bajalicu koju potencijalna udavača primenjuje kad se prvi put na nebu pojavi mlad mesec, piše "Politika".

Evo recepta, koji pominje etnolog Dragomir Antonić u knjizi "Običajnik kod Srba".

"Kad se prvi put ugleda mlad mesec treba ispod leve noge uzeti malo zemlje, zaviti je u parče hartije i skloniti. Za vreme večere prvi i poslednji zalogaj hleba se posoli, zagrize, a potom neprimetno sakrije. Prilikom polaska na spavanje sastave se zemlja, hleb i so u jedan zamotuljak i stave pod jastuk na kome će se spavati. Dok se to radi u potaji glasno se izgovore reči bajalice: 'Meseče novače, tako ti zemlje i neba, soli i hleba, reci mi za koga ću se udati'."

Ovu bajalicu, koja u san priziva lik ili ime suđenog proverile su mnoge generacije devojaka u Čačku, navodi Antonić.

A valja znati i to da se ponedeljkom ugovara ženidba, udadba, kumstvo, dok utorkom to valja izbegavati, jer je brak sklopljen na taj dan bez izgleda na uspeh, veruje narod.

Četvrtkom, koji se smatra najboljim u nedelji, obavljaju se svadbeni ispiti, dogovori i pripreme da bi mladenci bili srećni i dugovečni s brojnim porodom.

Neverni i loši muževi bi subotom trebalo da beže iz kuće, jer je Bog dozvolio ženi da toga dana može da bije svoju jaču polovinu!

Nedeljom, koja je blagi dan, dozvoljeno je da udavače obavljaju poslove kao što je vez, štrikanje, heklanje i šivenje, jer se to radi za tri kuće - roditeljsku, svekrvinu i svoju.

Sijaset je i prazničnih običaja kojima se pomaže sudbinski susret bliskih duša. Tako su, da bi prepoznale budućeg muža, ili namamile đuvegiju u bračne okove cure u okolini Vlasenice na Mali Božić, pre svanuća, pred kuću bacale obuću da vide sudbinu, jer se verovalo da se neće udati ako se obuća okrene ka kući.

Te noći su devojke u san tonule sa zagriženom jabukom pod jastukom namenjenom momku kojeg žele da im u san dođe, navodi etnolog amater Dragovan Lazarević - Laza, novinar Tanjuga, u knjizi "Nenačeta voda".

Na Badnje veče udavače, staju na veštičje prevozno sredstvo - metlu, osluškujući lavež pasa, verujući da će im mladoženja doći sa one strane odakle kevtanje dopire. Devojke su, verujući da se bogojavljenski snovi uvek ispunjavaju, jer se tad nebesa otvaraju, a Bog sreću deli, na razne načine predskazivale hoće li se te godine udati. Ukoliko im se posreći i ne budu neskromne i požele više od te jedne želje, verovalo se da će im je Gospod ispuniti.

Sveti Trifun, 14. februar je zavetni dan u Šumadiji, koji štiti od grada i poplava, što bi, prevedeno, moglo da znači i od gromovitih svađa i obilatog plača. Predanje veli da je Sveti Trifun ubio lubenicom čoveka koji je kudio devojke, što se smatra grehom nad grehovima, te mu je Bog oprostio to ubistvo.

Dan kasnije, na Sretenje se vrapci venčavaju, a imajući u vidu to da su kratkoveki i da sve obavljaju na brzinu, tog dana nije poželjno sklapati brak da ne bi mladenci prošli kao dživdžani.

Inače, na taj dan devojke paze i koga će prvog sresti, jer se veruje da će se za takvoga udati. Stoga se mnoge vraćaju u kuću kad opaze da im u susret ide neko ko im nije po volji. A kad, izvirujući kroz pendžer, ugledaju srcu milog, ispadnu mu kao slučajno u susret!

Mladence, 22. mart, slave mladi bračni parovi, kojima je to prva godina u braku. Tada počinje vrbopuc, a mudri narod govori da kad mlade vrbe napupe, ženska narav i priroda se "uspaljuju".

U kolubarskim selima vele da se tad zagrevaju "mangupske furune" i prolistavaju "hajduk Veljkove garsonjere", koje mnogima zamenjuju sobe kod gazdarica i štite ih od strogih očiju roditeljskih i ljubopitljivih komšija.

U četvrtak uoči praznika Cveti, oni koji nisu mogli zvanično da se uzmu, pre svega stariji parovi, svog životnog saputnika dovodili su do starije vrbe, koju triput obiđu, nakon čega ih "svet smatra venčanim". Uostalom tako se venčao prota Matija Nenadović pošto je ostao udovac, a lično mu je oko vrbe kumovao Knjaz Miloš!

Za Đurđevdan stradaju jaganjci i - mnoga ženska i muška srca! Devojke tad pletu vence i stavljaju ih na glavu da bi se dopale momcima, beru travu kopitnjak, da momci kopne za njima, valjaju se u mladom ječmu i grabuljaju oko graba, da momci "ržu" za njima i grabe se za njih.

"A posle svih tih običaja sledi najugodniji - đurđevdansko jagnje na ražnju, odnosno đurđevdanska pečenica", konstatuje trezveno Dragovan Lazarević.

Vidovdanski običaj je da devojke pred spavanje mole slovensko božanstvo: "Sveti Vide i vidova travo, otvorite mi oči da vidim svog suđenog. Ako je daleko, evo mu detelina od četiri krila neka k meni doleti". Veruje se i da "koga momka uoči Vidova dne devojka usni, za njega će i poći". Jer, Sveti Vid je svevideće božanstvo, čija su proricanja najizvesnija, veruje narod. Na Ivanjdan, 7. jula, devojke od poljskih trava ispletu venčiće, propuste ih kroz nedra bujna, pa kroz njih "progleđuju" seoske momke. Vele da momak mora "poludeti" za onom koja kroz taj venac bude progledala.

Devojke gataju i da li će se te godine udati i ko im je suđenik. Ponegde na taj dan udavače stave u lonac malo zemlje i poseju nekoliko zrna pšenice, pa na Petrovdan gledaju kako je klijalo. Ako su klice pšenične savijene kao prsten devojke se nadaju prstenovanju.

Ali da se zna: nisu samo devojke bajale, ni momcima to nije bilo strano. Tako je u Banatu muškadija prispela za ženidbu uoči Petrovdana, 12. jula, kradomice pod devojčin pendžer u kuću ili u dvorište ostavljala jabuku petrovaču, simbol mladalačke ljubavi.

Na Svetog Iliju su gružanske devojke izlazile gole u baštu, kidale cvet suncokreta da se momcima za njima pamet obrne, i probadale glavu suncokreta vretenom da se "združe" s momcima.

Nije sve u silikonima, zlatnim nitima, niti u uvoznim svecima poput Svetog Valentina, ima ponešto i u domaćim čarima i čarolijama.



(MONDO)

Код нас посотји веровање да уколико дође до облинијих падавина и града, домаћица коружбе од Ускршњих јаја поспе по дворишту и невреме стане.

Najpovoljniji datum venčanja po starim srpskim običajima

Ako se udate u januaru, on će biti zaljubljen i iskren, mesec junskih ruža garantuje obilazak sveta, dok tmurni novembar stavlja sreću na čekanje



Različiti narodi imaju različita verovanja koja se prenose sa kolena na koleno, pa su tako i u Srbiji ostala neka davna verovanja kada je reč o izboru datuma venčanja, piše Lisa.

Svaki mesec imao je svoje značenje, te se po tome određivala povoljnost. Na primer, ako se venčate u julu, vaš bračni drug i vi svakodnevno ćete raditi.

Septembar, koji je od davnina poznat kao najpovoljniji mesec za venčanja, mladencima donosi bogat i dobar život...

Pročitajte narodna verovanja za svaki mesec u godini, kao i to šta on mladencima donosi.

- Udaj se kada je godina nova, on će biti zaljubljen, dobar i iskren.
- Kada se februarske ptice spajaju, nemoj se venčavati već se plaši svoje sudbine.
- Ako se udaš kada martovski vetar duva, užitak i suze, imaćeš oba.
- Udaj se u aprilu kada možeš, užitak za nju, užitak za njega.
- Udaj se u mesecu maju i sigurno ćeš upropastiti dan.
- Udaj se kada junske ruže rastu, kopna i mora ćeš obići.
- Ono dvoje što se u julu venčaju, moraće da rade za dnevni hleb.
- Ko se u avgustu venča, proći će kroz velike promene u životu.
- Udaj se septembra u crkvi i život će ti biti bogat i dobar.
- Ko se venčaš u oktobru, ljubav će rasti ali će bogatstvo pasti.
- Ako se udaš u tamnom novembru, uživanje će doći, zapamti.
- Kada decembarski sneg padne brzo, udaj se i iskrena ljubav će trajati.

Osim za mesec, određivao se i povoljan dan u nedelji za stupanje u bračnu zajednicu. Postojala je čak i pesma po kojoj se planirao dan venčanja:

- Ponedeljak za bogatstvo,

- Utorak za zdravlje,

- Sreda najbolja od svih,

- Četvrtak za gubitke,

- Petak za krstove,

- Subota najgora od svih.

(lisa.rs)

Kako da novac ostane u kući: pročitajte 10 narodnih verovanja

Autor: LoceSensa

Da bi novac koji ste zaradili voleo vašu kuću, onog dana kada dobijete platu nemojte da potrošite nijedan dinar, verovali su naši stari...


Foto: Profimedia.rs

1. Kada pozajmiti pare i tražiti povišicu.
Povišicu treba da tražite u sredu tokom dana. Ne pozajmljujte novac prijateljima i poznanicima u utorak. Kako kažu verovanja, ujutru treba davati i uzimati zajam, zato što bilo kakve operacije s parama koje obavljate uveče ili noći vode u propast. Trudite se da nikada ne tražite zajam, a da češće dajete novac onome ko ga od vas traži jer ćete tako da ga programirate da vam vrati na drugi način.

2. Plata treba da prenoći.
Da bi novac koji ste zaradili voleo vašu kuću, onog dana kada dobijete platu nemojte da potrošite nijedan dinar. Cela suma trebalo bi, po verovanju, da prenoći u vašem domu.

3. Šta se ne pozajmljuje komšijama...
Ne valja pozajmljivati komšinici hleb ili so jer novčana sigurnost može da napusti vaš dom i ode u komšijsku porodicu.

4. Kućna pravila za pun budžet.
Novca neće biti ako zviždite u sobi i mrvice sa stola čistite rukom.

5. Kada džepovi donose novac.
Džepove odeće koja visi u ormanu napunite sitnim papirnim novcem. Pare ne vole iscepane džepove ili otpalu dugmad.

6. Staro verovanje o metlama.
Da bi u kući bilo para, metlu treba da postavite drškom nadole.

7. Napravite trougao od 10 dinara.
U najmanjoj pregradi novčanika čuvajte novčanicu od 10 dinara savijenu u trougao. Takođe, u novčaniku treba da postoji i srećna moneta - prvi zarađen novac ili onaj dobijen od dobrog čoveka. Tu novčanicu ne valja potrošiti - ona je talisman finansijske sigurnosti. U suprotnom, pare mogu da se naljute i da ne dolaze do vaše ruke.

8. Čuvajte kovanice.
Nikada ne držite novčanik prazan, neka u njemu bude makar pokoji novčić. Sav novac mora da bude glavom stranom okrenut prema gazdi.

9. Ne kradite tuđu sreću.
Dobijene pare na kocki, zarađene nepošteno, nađene ili pocepane, ne donose sreću i zato ne treba da se zadržavaju u vašem novčaniku. Podelite ih sirotinji ili ih brzo potrošite.

10. Čuvajte krupnu novčanicu.
U kući ili u stanu treba godinu dana čuvati krupnu novčanicu, koja će se napuniti vašom energijom i početi da privlači novac.

DOLIBAŠA, PRIBOR ZA MRTVE I NEZVANI GOSTI: Ovo su najneobičniji slavski običaji u Srbiji!

Autor: I.Nedić/Foto: Z. Šafar

Jedno od najpoznatijih nasleđa srpskog naroda je svakako slavljenje krsne slave, pa je zato ovaj praznik upisan na UNESCO- ovu listu nematerijalne baštine čovečanstva. Iako je većina upoznata sa slavskim običajima, ovo su neki zanimljivi običaji, za koje možda niste čuli..



„Dizanje slave“
Ovaj slavski običaj je u prošlosti bio jedan od glavnih činova pripreme za slavu, ali se on danas najčešće obavlja samo u seoskim domaćinstvima. U crkvu se nosi samo žito na osvećenje, a slavski kolač domaćin seče u svom domu i deli ga sa porodicom i prijateljima. Kolač, zajedno sa svećom, žitom i čašom vina, se stavlja na sredinu trpeze i svi prisutni se okupe oko njega, a muškarci skinu kape i ustanu. Kada domaćin upali sveću, „dolibaša“ (obično najstariji najcenjeniji gost koji sedi u prednjem čelu sovre) uzima kandilo i kadi sveću, kolač žito i domaćina i izgovara reči „dizanje slave“.

Ispijanje čaše vina
Pre slavskog obroka gosti ispijaju jednu čašu vina koja kruži slavskom trpezom dok se ne ispije do kraja. Ovaj običaj potiče iz kosovskih krajeva, gde se verovalo da će taj čin domaćinstvu koje slavi doneti zdravlje, plodnost i napredak na svakom polju u životu. Dok čaša kruži stolom, svaki gost izgovara: „Ovu kalenicu ćemo da pijemo za domaćinovo zdravlje. Bog neka da njemu i njegovim sinovima, ćerkama, snahama, unucima, unukama i svemu porodu njegovom zdravlje i sreću ... svaki berićet u polju i domu, da su mu puni ambari sa žitom, guvna sa slamom i senom, torista sa ovcama i govedima, kravama i kobilama, bivolicama i volovima, tejacima i ždrebicima…”

ZANATLIJSKE SLAVE Zanimljivo je da pored domaće i crkvene slave, u našoj je tradiciji postoji običaj da pojedina zanatlijska udruženja (pekari, stolari, trgovci itd), preduzeća, sportski i drugi klubovi, društva lekara i razna udruženja mogu imati i slaviti svoju slavu. Oni tada uzimaju za svoga sveca zaštitnika tog zanimanja. Tako lekari obično uzimaju Svete Vrače (lekare), stolari svetog i Pravednog Josifa, jer je bio stolar itd.

Slava sa mrtvima
U istočnoj Srbiji je ostalo verovanje da se slava slavi zajedno sa pokojnicima, pa vlaške domaćice na slavski sto postavljaju tanjire i pribor za jelo prvo za mrtve, pa onda poslužuju žive. Tri žene izlaze iz kuće sa kadionicama i glasno pevaju, dozivaju mrtve. Nije retkost da za vreme tog rituala one veoma glasno plaču i nariču, skrhane što pokojnici ne dolaze sedaju za sto.

Nepozvani gosti
Neobičan srpski je običaj da gosti na srpske slave najčešće dolaze nepozvani. Gosti iskazuju poštovanje prema domaćinu ako se sete da dođu na njegovu slavu, tako pokazujući da im je stalo do njega i njegovog domaćinstva. U nekim delovima Srbije (istočna, zapadna) gosti se pozivaju na slavu, ali ukoliko bi neko došao nepozvan, dobijao bi ravnopravno mesto za stolom, kao i ostali gosti.

Gradske i seoske litije
U mnogim delovima Srbije običaj je da na dan slave, porodice koje slave tog sveca prisustvuju litiji- slavskoj povorci oko crkve i kroz selo ili grad, pokazujući na taj način jedinstvo u slavlju i pred bogom. U Leskovcu, na primer, litije prolaze kroz centar grada i zaustavljaju se u centralnom gradskom parku, ispred spomenika Neznanom junaku, a molitva se čita ispred zapisa koji se nalazi na drvetu preko puta spomenika.


Obeležen Spasovdan
Foto: Z. Šafar

Prosipanje mrvica slavskog kolača po tavanu
Slavski kolač kod Vlaha ne seče domaćin, već gost koji je prvi stigao i koji se naziva “pop”. Za to vreme se za njega drže desnom rukom svi muškarci za stolom u nizu, počev od domaćina. Zatim se kolač zalije venom, četvrtina njega se dodeli “popu”, druga se kači na zid iznad sovre, a ostatak se razdeli gostima . Mrvice koje ostanu na stolnjaku žene nose na tavan i tamo ih prosipaju, u čast mrtvih.



izvor:24sata.rs

Pas, mačka i cveće



Tamo gde mačka voli da spava "to mesto treba izbegavati za odmor jer nije zdravo" govorili su naši stari koji su verovali i da "psi na anđele ne laju" ali i da "onome kome cveće uspeva sve je dobro u kući i zbog toga ima napredak u porodici". Šta su još govorili naši narodni proroci?


Narodni proroci su, u svojim proročanstvima, veliku pažnju posvećivali životinjama. Tako je, recimo, po narodnom verovanju, "mačka đavolsko stvorenje jer ona spava po budžacima, rernama, rupa­ma i ko zna gde sve ne". I to tamo, posmatrao je narodni tumač, gde čovek ne želi ni da korakne. Zato, tumačili su naši stari, "tamo gde mačka voli da spava - to mesto treba izbegavati za odmor jer nije zdravo".

Po drugom verovanju posebno treba voditi računa da vam mačka ne preskoči preko glave, jer se smatra da će vam to pomutiti pamet. Naime, tog dana čovek je nesređen i ništa mu ne polazi za rukom; sve radi naopako i ide kao pijan.

Kada je reč o psima, situacija je nešto drugačija. Jer, njih je "poslao Bog i oni nas čuvaju". Kad noću laju "to je na avetinje i sandžame koje se noću motaju oko nas".

Narod veruje da psi na anđele ne laju, odnosno nikada ne napadaju dobre ljude; "tada samo cvile i vrte repom". I po tome se, veli narod, može poznati kakav je ko čovek!

Međutim, ako pas iskezi zube na nekoga - to ne valja! Jer, uobičajeno je verovanje kod Srba, da je tu reč "o kakvom baksuzu i pas ga prepoznaje".

Kod nas se veruje i "da tamo gde legne pas slobodno može leći i čovek jer pas zna gde je dobro i zdravo mesto za spavanje i odmor, za razliku od mačke".

Što se cveća tiče, tu se situacija vezuje za Ijude. Naime, postoje Ijudi kojima cveće ne ide od ruke i narod misli da sa takvim ljudima nešto nije u redu. Onome kome cveće uspeva sve je dobro u kući i zbog toga ima napredak u porodici.

Postoji i uvreženo mišljenje kod nas da cveće traži stalno prisustvo Ijudi i da mora da se voli. Ono je, kažu proroci, živa duša, a neki čak idu i toliko daleko pa tvrde i da cveće voli da mu se stalno priča i peva.

Da li je sve to baš tako ne znamo jer je sve to teško proveriti. Ali, tako kažu naši stari...

Običaji svakidanjeg života



1. Ustajanje. - Kad hoće čovek u jutru da ustane gleda prvo da podigne glavu. Za tim gleda da stane na zemlju prvo desnom nogom, pa posle levom. Ako bi ko prvo podigao noge pa posle glavu, ili bi prvo stao levom nogom na zemlju, narod misli, da bi mu se toga dana desila kakva nesreća i svi bi mu poslovi isli natraške. Čim čovek ustane, odmah počne da se oblači. Prilikom oblačenja pazi da prvo navuče desnu nogavicu pa onda levu; ako oblači gornju haljinu, onda pazi da prvo navuče desni rukav pa levi. Pošto se obuče, počinje da se obuva. Prvo obuje desnu nogu pa levu. I prilikom izuvanja uvek pazi da prvo izuje desnu nogu pa levu, a tako isto i kad se svlači uvek gleda da prvo skine desnu nogavicu ili desni rukav. Seljak će samo onda obuti prvo levu nogu, kad pati od gorušnice, jer se veruje, da će tada gorušnica prestati.
Kad se oblačenje svrši nastaje umivanje. Prvo se operu dobro ruke, zatim se prekrsti i pomoli Bogu: "Pomozi, Bože, i današnji danče!" Zat im se tri put pljusne vodom po obrazu. Seljak se nikad više od tri put neće pljusnuti vodom po obrazu, jer se ne valja. Ko bi se pljusnuo više puta, kažu da umiva đavola. Čim ko bude gotov sa umivanjem uzima rukav od košulje ili skine šubaru sa glave pa se njome obriše. Oni što su kod stoke nose velike šubare pa se njima uvek i brišu. Ubrusom se samo briše domaćin, a ostala čeljad obično rukavom od košulje ili šubarom. Ženskinje se obično briše rukavom a muški šubarom. Posle umivanja ide svaki na svoj posao. Nikakav posao neće preduzeti ni muško ni žensko, dok se ne umije. Ko bi neumiven ma kakav posao otpočeo, toga bi ceo dan gonila rđa i učinio bi neku štetu.

2. Obroci. - Seljaci obično jedu tri put na dan. Ručaju oko osam sati izjutra, a zimi nešto malo docnije. To se zove ručak. Oko jednog sata po podne opet jedu i to zovu užina, obed, a često i veliki ručak. U veče je večera. Leti kad su duži dani, oko ikindije, opet se po malo prihvate i to se zove prihvat, ali to biva vrlo retko. Kod kuće se jede za sovrom, a u polju se umesto sovre prostre torba. Pre nego što će sesti da ručaju, operu svi ruke. Obično najmlađa snaha posipa sve redom, a gde nema snahe, to vrši koje drugo mlađe čeljade. Dok ne sedne domaćin neće niko sesti. Pre nego što će početi da jedu, svi se prekrste. Ako se za vreme ručka služi rakija ili vino, prva čaša se daje uvek domaćinu, pa tek ostalima redom po starešinstvu. Ni čašu vina ni čašu rakije neće niko popiti, dok se ne prekrsti, jer se tako valja. Svi jedu iz jednoga čanka. Vruć hlebac uvek izlome rukama, jer ne valja, da se seče nožem. Ako kome ispadne zalogaj, valja da ga digne i pojede, jer ako se to ne učini, đavo će se radovati. Ne valja ni od čega da ostane ugrizak, već se mora pojesti. Kad se meće hlebac na sovru uvek se pazi da onaj odlomljeni kraj bude okrenut ka sredini sovre a ne ka polju. Tako, se isto pazi da hlebac ne stoji prevrnut, pa makar to bilo i najmanje parče. Kad se postavlja, valja da se prvo metne na sofru hleb i so, pa tek onda kašike, viljuške i jelo.

3. Početak posla. - Nikakav rad niko neće početi dok se ne prekrsti i ne pomoli Bogu. Krsti se i moli se Bogu i onda, kad se polazi na put, kad se penje na konja ili na kola, kad se leže i kad se ustaje. Isto tako ako se izađe na njivu da se ore, pre nego to će se početi pomoli se svaki Bogu govoreći: "Pomozi mi, Bože, današnji danče i moje krsto ime (koju slavu slavi onoga svetitelja i pomene)!" Ako je na kosidbi ili na žetvi opet se svaki pre otpočetog rada pomoli Bogu i svome krsnome imenu, pa tek onda pristupa radu.

4. Odmorci. - Seljaci kad počnu da rade kakav posao ne prave tako česte odmorke. Odmaraju se malo oko ručka, a najveći odmor od jednog do dva sata, prave posle užine. Leti kad su velike vrućine, za vreme ovog odmora malo i prospavaju u hladovini, kako bi se odmorili i osvežili za dalji rad. Više do mraka ne prave nikakve odmore.

5. Spavanje. - Posle večere obično se ide na spavanje. Pre nego što će leći svaki svuče ponešto od gornjeg odela. Seljaci u ovom kraju čakšire ne svlače ni leti ni zimi, jer ne nose gaća. Kad skinu gornje haljine onda se mole Bogu. Prvo se tri put prekrste, pa se onda mole ovako: "Pomozi Bože, Sveta Petko i Sveta Nedeljo, oprosti nas ako smo što pogrešili; pomozi mi, moja slavo, Sv. Nikola (ili koju slavu slavi), sačuvaj me, Bože, od tuđe bede neviđene; sačuvaj me od rđavih misli; pomozi sutrašnji danče; daj, Bože, zdravlje, dobro da spavam, rđavo da ne snim, već smilje i bosilje; daj, Bože, zdravlje, sreću i napredak i da zdravi i živi dočekamo sutrašnji dan!" Ovako se obično moli samo domaćin, a žene i deca se većinom samo tri put prekrste. Posle molitve se spava. Glava se uvek u spavanju okreće istoku, jer se tako valja. Ruke se nikad ne drže drukčije, nego se jedna metne pod glavu a druga pruži. Uvek se leže na desnu stranu, jer se tako valja. Seljaci većinom spavaju na zemlji. U poslednje vreme grade drvene krevete na kojima spavaju, ali će još mnogo vremena proteći, dok svaka kuća imadne krevet. Po zemlji prostru poveću ponjavu, a po njoj poređaju u gornjem kraju sa istočne strane jastuke, koji su slamom napunjeni, i ozgo metnu guber, koji je obično od kučine izatkan. Zatim polegaju svi u jednom dugačkom redu i pokriju se pokrivačem.
Gde ima male dece tu se soba okadi tamnjanom, da se deca ne bi u snu plašila.
Često puta desi se, da u veče oko večere ili posle večere zapevaju petli. Te petle narod zove krivci. Čim zapevaju krivci, jedna od žena uzme malo vune, baci je u vatru i rekne tri put: "Vi ste krivi, mi nismo!" A najstarija žena u kući izađe u kujnu, stane udarati u verige i rekne tri put: "Na vas bolest, na nas zdravlje!" Narod veruje, kad pevaju krivci, da predskazuju bolest ili nečiju smrt.

Evo šta ne valja raditi za vreme praznika

Većina verovanja vezano je za stvari koje nikako ne smemo da uradimo ukoliko želimo da se naši planovi i želje zaista ostvare u narednoj godini.



Duga tradicija proslavljanja Nove godine dovela je do mnogih sujeverja koja i danas vladaju u našem društvu.

Većina verovanja vezano je za stvari koje nikako ne smemo da uradimo ukoliko želimo da se naši planovi i želje zaista ostvare u narednoj godini.

Jedno od važnih verovanja odnosi se na emotivne odnose sa dragim ljudima. Naime, nikako ne smete da zaboravite da čestitate bliskim osobama Novu godinu jer ćete se tako udaljiti od njih u narednoj godini.

Finansijska sigurnost jedna je od stvari kojima teži svako od nas, pa postoji čvrsto verovanje da 31. decembra ni 1. januara ne treba pozajmljivati novac jer takvo započinjanje godine predskazuje novih dvanaest meseci materijalnih problema.

– Ne iznosite ništa iz kuće 1. januara!“ – ovo verovanje važi za apsolutno sve, veruje se da na ovaj dan ne biste smeli čak ni đubre da iznesete iz kuće. Međutim, ma koliko rigidno zvučalo, ovo pravilo je fleksibilno i drugačije je u svim delovima Srbije. Neki ljudi smatraju da je u redu da se iznose stvari 1. januara, ako se prethodno nešto unese u kuću.

Ima i onih koji pak, smatraju da nije dobro čak ni istresati tepihe tog dana.

Uz seksistički prizvuk, jedno od starih verovanja kaže da prva osoba koja prelazi kućni prag nakon ponoći ne bi trebalo da bude žena jer se nekada smatralo da žene donose nesreću. Takođe, nekada se smatralo da prva osoba koja ulazi u kuću ne treba da bude neko ko ima plavu ili crvenu kosu.

Naravno, ovo ne znači da treba da izbacite plavokosog ili riđeg rođaka, dobru prijateljicu ili partnera koji vam dođu na žurku nakon ponoći.

Među veoma lošim znacima smatra se da na prvi dan nove godine nikako ne treba jesti piletinu ili ćuretinu. Razlog tome je što su se ptice nekada smatrale „prljavim“. Obzirom na to, veruje se da „prljavštine“ koju tako unesete u kuću nikako nećete moći da se otarasite cele godine.

Iako vlada verovanje da treba uraditi po neku sitnicu u vezi sa poslom, treba biti umeren. Sujeverje kaže da nije dobro preterano raditi 1. januara. Veliko angažovanje, posebno započinjanje nove aktivnosti na ovaj dan znači da ona neće biti prosperitetna, već naprotiv – biće osuđena na neuspeh.

U našem društvu vlada verovanje da na neki crkveni praznik nikada ne treba da se bavite kućnim poslovima. Isto verovanje važi i za Novu Godinu, a ljudi veruju da na ovaj dan čak ne treba prati sudove.

Kada se slavi u Srbiji merak je da se nešto razbije. Međutim, ovo nije pravilo u novogodišnjoj noći jer se smatra da je bilo šta što se razbije ili slomi veoma loš znak. Stoga, budite oprezni.

Potrudite se da budete dobrog raspoloženja, jer postoji verovanje da će vas one emocije koje budete imali 1. januara, pratiti tokom cele godine.

Stari Srbi su verovali da čak i vetar može da bude dobar nagoveštaj kakva će predstojeća godina biti. Pa tako, ukoliko vetra uopšte nema ili vetar duva sa juga – to znači da će naredna godina biti dobra i puna izobilja.

S druge strane, ukoliko vetar duva sa istoka, godina će doneti nestašice i nevolje.

telegraf

PO BAKINOM RECEPTU: Ako ovo uradite za Novu godinu, saznaćete ko će vam biti muž


Svaka devojka u nekom trenutku poželi da zna ko će biti njen budući muž, a postoji recept starih baka koji navodno to može i da vam otkrije


Prema priči naših starih, ima načina kako da izvedete ono čemu stremite, čak i u novogodišnjoj noći.

Sve što treba da uradite jeste da se pridržavate onoga što je zapisano u “starim knjigama” ili se pak prenosilo s kolena na koleno. Izgleda lako, zar ne?

Dakle, na vama je da verujete ili ne verujete, baš kao i to da li ćete isprobati ono što je nama otkrila 78-godišnja baka Mileva iz Mirijeva, poznata po nesebičnom deljenju saveta čitavom komšiluku.

"Mnoge sam ja priče slušala od svoje majke i njenih sestara. Ima, međutim, jedna koju sam malo docnije otkrila kad sam već bila davno sa svojim čovekom, s kojim sam evo petu deceniju, a koja se uvek pokazala nepogrešivom", objašnjava ova vedra bakica koja je na razgovor pristala tek nakon ubeđivanja svojih unuka.


"Isprobala je i moja ćerka i njene drugarice… Ne biste verovali koliko je samo mojih komšinica uradilo isto. Ostalo je samo još da nateram ove dve unučice da i one isprobaju. A stvar je veoma prosta. Ispod jastuka 31. decembra treba staviti četiri karte s likovima kraljeva. Kad ustanete ujutru odmah treba da izvučete jednu kartu i ona će vam otkriti ko će vam biti, ono što mi stari volimo da kažemo - suđenik".

Napravivši malu dramsku pauzu, baka je ubrzo otkrila i na koji način znatiželjne udavače mogu razotkriti svoju dilemu.

"Ako si, na primer, izvukla “kralja pika”, suđenik će ti biti stariji. Ako izvučeš “kralja trefa”, suđenik je neko ko ima brak iza sebe. Ako je izvučena karta “kralj herc” muž će ti biti mlad, a ako je “kralj karo” suđenik će biti neko iz kruga prijatelja ili poznanika", objašnjava Mileva preporučujući svim devojkama da na ovo verovanje gledaju pre svega kao na zabavu ne opterećujući se time s kim će naposletku završiti u braku.



Baka Milevom otkrila je još neka verovanje starih vezano za magičnu novogodišnju noć.

"Možete 31. decembra da stavite ispod jastuka 12 listića papira s 12 ispisanih želja. Narednog jutra izvadite tri papirića sa željama… E, te će vam se ostvariti. Ili ono verovanje sa svećama", rekla je baka i otkrila još nešto.

"Ono sa sedam sveća različitih boja… Svaku namenite za poneku želju, tipa – ljubav, posao, zdravlje i onda ih zapalite sedam minuta pre ponoći. Dok gore naglas treba da izgovorite: “Ovaj plamen sveće svetli za moju ljubav (zdravlje, posao)” i za mesec dana videćete šta će da se dogodi.



kurir

10 SUJEVERJA KOJA PRATE NOVU GODINU

Postoje raznorazna sujeverja koja se provlače kroz narod, ali ona novogodišnja su nešto u šta veliki broj ljudi veruje. Pogledajte 10 najzanimljivijih, pa ko zna, možda vam pomognu



Novu godinu prati svođenje računa, planovi za narednu godinu i razna sujevrja. Da bi sreća bila blizu, a ružne stvari daleko od nas, mnogi ljudi posežu za "malim ritualima" .

PAZITE KOG LJUBITE ZA NOVU GODINU

Dočekajte ponoć uz drage ljude, i neka prvi poljupci u 2015. budu sa njima.To je znak da će dobri odnosi trajati i u narednoj godini. Ukoliko ovo ne uraditi, narušićete značajne veze u vašem životu. Najbolje je da vam Novu godinu čestita osoba suprotnog pola, jer time prizivate sreću u ljubavi.

VRATITE DUGOVE I PLATITE RAČUNE

Dočekajti prvi januar "čisti", bez ikakavih dugovanja, verovanje je da će plaćanje svih dugova i narednu godinu učiniti finansijski uspešnom.


OTVORITE PROZORE

Neka stara godina lakše ode, a nova sa lepim promenama dođe u vaš dom.

DOČEKAJTE NOVU GODINU U NOVOJ ODEĆI I CRVENOM VEŠU

Crveno i novo donose sreću, pa je prizovite njima u novogodišnjoj noći.

PRVOG DANA NOVE GODINE URADITE "NEŠTO MALO"

Veruje se da ovim prizivate dosta posla u novog godini. Postoji i sujeverje koje kaže da ne radite mnogo jer mnogo posla prvog dana nove godine donosi neuspeh.

NE IZNOSITE NIŠTA IZ KUĆE

Ne bacajte ništa iz kuće, jer biste time prizvali odliv novca iz vašeg doma, a to svakako ne želite.


PRVA OSOBA U NOVOJ GODINI NEKA BUDE MUŠKARAC

Posle ponoći, ako vam neko ulazi u dom, neka to bude osoba muškog pola. Muškarac u ovoj priči donosi dosta sreće.

PAZITE DA NEŠTO NE POLOMITE

Slomljena čaša ili tanjir mogu da prizovu nesreću, zbog toga budite oprezni.

NE PERITE SUDOVE NI VEŠ PRVOG JANUARA

Verovanje kaže da kršenje ovog prvaila može da dovede do toga da neko iz kuće „nestane“ u sledećoj godini.

PRVOG JANUARA RAĐAJU SE SREĆNA DECA

Bebe koje se rode prvog dana nove godine u životu prati velika sreća.


(Žena)

NARODNA VEROVANJA ZA BADNJI DAN I BOŽIĆ

Na jugu Srbije postojalo je verovanje da će devojke i momci koji prespavaju na slami posutoj za Badnje veče usniti budućeg supružnika



BEOGRAD - Ako ste se sa nekim posvađali, danas je pravo vreme da uzmete slušalicu u ruke, pozovete ga i pomirite se.

Ako nekome dugujete nešto, danas bi trebalo dug da vratite kako ne biste dugovali cele godine. Ovo su samo neki od starih običaja i verovanja u vezi sa Božićem, najradosnijim hrišćanskim praznikom.

U okolini Niša običaj je da se pre jela svi ukućani istovremeno izuju jer se veruje da će se zbog toga žene brzo porađati.

To je praznik cele porodice, pa bi svi trebalo da budu na okupu, a posećuje se samo najbliža rodbina ili prijatelji. Sam Božić slavi se tri dana, a praznovanje počinje na Badnji dan, kada se seče Badnjak i unosi u kuću.

Badnji dan

Već u ranu zoru, pre izlaska sunca na Badnji dan domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče Badnjak. Obično se bira mlado, pravo hrastovo ili cerovo drvo, seče se i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, Badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Kad se donese kući, uspravi se pored ulaznih vrata i tu stoji do večeri. U dom se unosi kad padne mrak, zajedno sa slamom i pečenicom. Domaćica u slamu pod sto stavlja orahe i razne slatkiše, koje deca traže pijučući kao pilići. Slama se iz kuće iznosi u ranu zoru trećeg dana Božića. Večera na Badnji dan je uvek posna, ali bogata, da bi i nova godina bila rodna.



Božić

Prvi dan Božića je dan radosti, rađanja, obnavljanja života. Ujutru, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima. Tog dana svi ukućani oblače najsvečanije odelo. Rano ujutru, u kuću dolazi položajnik, polaženik, polaznik ili radovan, a uobičajeno je da to bude muško, zdravo, kršteno dete.Česnica je nezaobilazni deo ručka u našoj tradiciji i ima ulogu slavskog kolača. Mesi se rano ujutru od pšeničnog brašna i masti, bez kvasca. U nju se stavlja novčić, negde i parče Badnjaka radi zdravlja, zrno kukuruza ili pasulja, pšenice... Pre ručka, česnica se okrene sleva nadesno i lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Po narodnom verovanju, ko dobije novčić biće zdrav i srećan cele godine. Prase ili jagnje za pečenicu najčešće se kolje na Tucindan, dva dana pred Božić.



Stari običaji i verovanja za Božić i Badnji dan:

- Na Božić se sve započinje, ne treba biti praznih džepova i valja se i ponoviti.

- Ako na Božić padne kiša, veruje se da će roditi sve što se okopa motikom.

- U okolini Niša običaj je da se pre jela svi ukućani istovremeno izuju jer se veruje da će se zbog toga pilići istovremeno izvoditi, žene brzo porađati, krave teliti, a ovce jagnjiti.

- U nekim krajevima se veruje da ne valja božićnu sveću gasiti duvanjem, već je treba „umiriti“ hlebom natopljenim vinom.

- Na jugu Srbije postojalo je verovanje da će devojke i momci koji prespavaju na slami posutoj za Badnje veče usniti budućeg supružnika.

- Valja posaditi neku biljku jer se veruje da će se sigurno primiti.

- Na Božić bi trebalo raditi stvari koje su nam tokom godine zadavale probleme, da bismo ih u narednoj godini lakše savladavali.

- Valja da se položajnik ogrne guberom da bi bio deblji skorup na kajmaku, a u nekim krajevima veruje se da je dobro izmaći mu stolicu kako bi se sreća zakovala za kuću.

- Od Božića do Svetog Stefana ne valja ni da se kuća čisti, a u Vojvodini veruju da za vreme božićnih praznika ne valja lupati na vrata da kokoške ne bi lupale jaja.

- Na Božić ne valja pozajmljivati nikom ništa da se ne bi cele godine razvlačile stvari iz kuće.

Pravila za Badnjak:
- Grehota je da se Badnjak preskače ili gazi, a njegova vatra se ne sme raspirivati duvanjem.

- Nije dobro dirati ga kad je blizu da pregori, da se ne bi slomio na mestu gde je najviše istanjen vatrom.

- Ne valja zaspati dok Badnjak ne pregori.

- Deo pepela čuva se da bi ga pomešanog sa vodom pili protiv glavobolje.

(Alo.rs)