Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Srpski običaji i verovanja

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:37

Srpski običaji i verovanja

BOŽIĆ

Običaj je da se na Badnji dan uveče. od glavice crnog luka iscepa dvanaest belih ljuski. Stave se na prozor i u svaku se sipa po malo soli. Tu ostanu da prenoće.

Sutradan, na Božić, najstariji član porodice sam prilazi prozoru, razgleda i zapisuje redom. U kojoj ljusci ima vode, u tom mesecu biće kiše. Ako je neka ljuska suva, i taj mesec biće suv. Tako se zapiše vreme za celu godinu.

Običaj je da se na Božić mesi poseban hleb -česnica. U nju se stavlja: novčić (radi sreće), parče badnjaka (radi zdravlja i plodnosti govedi), zrno kukuruza (radi svinja), zrno pasulja (radi ovaca); zrno zobi (radi konja), zrno pšenice (radi živine). Hlsb se jede pre druge hrane. Ukućani ga drže i okreću među sobom. Kada ga tri puta okrenu, razlamaju ga. Kod koga ss iađs novčić, bnće zdrav i srećan csle godnne. Zrna žita daju ss životinjama kojima su i namenjena.

Na Božić se gleda u praseću plećku: ako je krvava - biće rata; ako joj je čašica povređena -umreće domaćin; ako je iskrzana sa strane, na kobilici, umire ili se smeljuje vladar države.

Veruje se da se od Božića (7. januara) do Krstovdana (18. januara), ili kao se to vreme zove -između malih Božića - tuku vetrovi za godišnju prsvlast.

BOGOJAVLJANJE

Običaj je da se na Bogojavljenje (19. januara) izađe na neku vetrometinu, iznese malo pepela i pušta po malo iz ruku. Tako se određuje koji se vetar zakrstio (pobedio) na Krstovdan.

Ako duva ustoka (istočni vstar), godina će biti sušna; ako duva jug - buće kišna i bolešljiva, ako se zakrstio zapadnjak (Bošnjak) - biće rodna, ali i olujna, a ako je prevladao severac (Ovčarac) - biće hladna i gradobitna.

Kada se na Bogojavljenje donese vodica u kuću, pije se preko seknre. Na pod se stavi sekira, onaj što je doneo vodicu stane sa jedne a ukućani sa druge strane. Vodica se preko sekire srkne tri puta i kaže: U ime Oca. i Sina, i Svetog duha. Zatim se oni što su pili vodicu poljube i preskoče sekiru. Tako se izređaju svi ukućani. Onda se i međusobno izljube. Veruje se da te godine u kući neće biti svađe i nesloge i da će svi biti zdravi.

ĐURĐEVDAN

Na Đurđevdan, pre sunca, gleda se kuda prolazi magla. Veruje se da će ta mesta tući grad. Obično se tuda ništa ne seje.

Na Đurđevdan, u svanuće, mladići odlaze do prve vodenice i uzimaju letvu kojom se zatvara cipun na badnju, prekida tok vode i zaustavlja rad vodenice. Noseći je naizmenično optrče selo, pa je, pre izgrevanja sunca, opet vrate na isto mesto. Veruje se da je sve što se našlo u tom krugu te godine zaštićeno od grada. Ako se slučajno dogodi da počne grad, tu letvu uzima vodeničar i njome maše u pravcu gradonosnih oblaka.

Običaj nošenja crnine ima za cilj da na žive navuče tamu, kako bi umrlome, dok se ne snađe pod zemljom, bilo što svetlije i vidnije.

Kada u kuću uleti noćni leptir (veštica), vlada mišljenje da je njega neko poslao. Običaj je da se on živ uhvati i stavi pod čašu. Veruje se da onaj što ga je poslao mora doći da traži vode. Tako se sazna ko ima veze sa vešticama.

PETROVDAN

Običaj je uoči Petrovdana da najstariji ukućanin obere po jedan cvet petrovca za svakog u kući. Tako namenjene pobije u zemlju gde ih niko neće ni videti ni dirati. Sutradan, rano, kad ga niko ne gleda, odlazi da pogleda cvetove. Kome od ukućana cvet stoji pravo - biće zdrav; kome je klonuo - biće bolešljiv; kome je uvenuo - umreće.

PRVO ORANJE

Običaj je da se za prvo oranje umesi pogača brazdanica. Kada se zaore prva brazda, ona se razlomi i da po parče volovima i oračima. Deo pogače baci se i u brazdu radi sreće i berićeta.




dragacevo.info










Poslednji izmenio Shadow dana Pon 26 Nov - 22:09, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:39

Verovanja

Kad se u kući rodi dete, u dečju sobu, da ga ne bi urekle, starije žene ne ulaze prvih mesec i po dana, niti se novorođenče u tom periodu iznosi napolje, jer je nekršteno, a po verovanju srpskih Vlaha, na nekrštenu decu se "lepe" brojne sile zla. Takođe, dok traju babine, nije poželjno iznositi i sušiti noću dečji veš.

Zanimljivi su i svadbeni rituali koji se isključivo primenjuju zbog ostataka sujeverja. Nevesti majka obično preporučuje da se ne okreće dok izlazi iz svog dvorišta i odlazi momkovoj kući, jer se veruje da ako se okrene na nečiji poziv dete će ličiti na njega.

Neveste tom prilikom bacaju preko glave staklenu čašu i ako se ona razbije, verovanje je u Srba, rodiće se muško dete, a ako se ne razbije, rodiće se ćerka. Veruje se da jastuk, koji nevesta baca nakon okretanja, a pre ulaska u novi dom, na krov mladoženjine kuće predstavlja znak budućnosti - ako ostane na krovu, brak će se održati, a ako padne, biće kratkog veka.


Šta valja, a šta ne valja

Ne valja; - Da ti crna mačka pređe put, da se klatiš na stolici, da pereš kosu sredom ili petkom, jer može da opadne, ne mešati nožem po šerpi, ne čistiti ruke od testa nožem, ne okretati hleb naopačke, zaobljen deo treba da gleda nagore, ne istresati stolnjak posle zalaska sunca, ne sakupljati cveće posle zalaska sunca, ne ići na bunar po vodu posle zalaska sunca, mlada devojka se neće udati ako sedi na pragu kuće, ne valja se noću ogledati u ogledalu, metlu odlagati drškom okrenutom nadole (zbog veštica). Ne bacati smeće uveče, ne brisati sobu uveče, kad vidiš odžačara, uhvati se za dugme, zaobiđi crnu mačku, ne prolaziti nikad ispod merdevina, kad se kukavica oglasi u blizini kuće, kad zavijaju kerovi noću, kad se meša hrana s nožem, kad kukavica kuka u ponoć.
Donosi sreću:- Naći konjsku potkovicu, na ulici naći kovani novčić.

IVANDAN

U braničevskim i homoljskim selima, u vreme letnjeg Ivanjdana, na kućna vrata se stavljaju venčići od ivanjdanjskog cveća, a posebno od smdrljevka-muškatla i ruža, ne bili tokom godine bili zaštitnici doma .

Cilj ovih a i drugih rituala je uspostaviti kontrolu nad sopstvenim životom i ne dozvoliti zlim silama da ovladaju. Nije dobro, smatraju ljudi u istočnoj Srbiji noću nagaziti na raskrsnici unapred postavljene vradžbine - čini i predmete koji mogu da donesu nešto loše.

Od Božića do Krstovdana nije poželjno, prema starom verovanju Vlaha, posle ponoći iz kuće izlaziti, jer su tada nekršteni dani i mogu zle sile i đavoli da uđu u kuću.


glasjavnosti








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:40

SVECI KAO LIČNI I PORODIČNI ZAŠTITNICI

se javljaju u verovanjima i kalendarskim obredima. Svetac se shvata kao zaštitnik svih sfera života: rada, zdravlja, ploda, dobrobiti, odsustva nesreće i dr. Veza ljudi sa svecima uspostavlja se dobijanjem svečevog imena, a svake godine se ta veza pojavača zahvaljujući praznovanju dana svetog zaštitnika (npr. Petrovdan — sv. Petra — Petar). Po hrišćanskom kalendaru, svakog dana slavi se nekoliko svetaca. Praznovanje imendana postepeno gubi svoj pređašnji smisao i ritualnost.

Posebne etape životnog ciklusa predstavljene su u kalendaru određenim svecem: zaštitnikom žena, dece, roditelja, mladih, trudnica itd. Istočni Sloveni zovu Sv. Kuzmana i Damjana da "skuje svadbu". Želja da se od Bogu bliskih, od svetaca sazna sudbina, odražava se u verovanjima i obrednim gatanjima istočnih i zapadnih Slovena u predbožićnom periodu u kome se devojke nadaju da će uz pomoć svetaca Sv. Andreja, Sv. Alekseja, Sv. Makoveja, Sv. Varvare, Sv. Lucije, Sv. Nikolaja videti svog suđenika, a momci suđenu. Najpoznatnija su svjatočna gatanja u kojima paganski elementi prevladavaju nad hrišćanskim.

Sveti Jovan Krstitelj se vezuje za krštenje i kumstvo.

Kod Srba postoji u slovenskom svetu jedinstveni praznik svetog zaštitnika porodice. Sveti zaštitnik se praznovao nekoliko dana u običaju zvanom slava ili krsno ime. Slava, tj. dan sveca se prenosi po muškoj liniji: od oca je prima najstariji sin. Taj dan se smatra ne samo porodičnim, već i praznikom čitavog roda. Najraširenije se praznuju slave Sv. Jovan, Sv. arhanđel Mihialo i Sv. Nikola.

ETNIČKE GRUPE, NASELJA I NARODI. Delovanje svetaca vezuje se za još veće grupe ljudi — etničke i etnokonfesionalne grupe, žitelje naselja i narode. Sveci štite gradove: Sv. Georgij — pokrovitelj Moskve, Arhangel Mihail — Kijeva, Sv. Marko — Beograda. U mnogim krajevima i danas se organizuju litije, ophodi na dan svetog zaštitnika grada.

U nacionalnim kulturama posebnih slovenskih naroda različito je poštovanje svetaca, krstitelja, mučenika, prosvetitelja, pustinožitelja, posvećenih crkvenih lica. Sličnost, na primer, svetih mučenika — ruskih Sv. Borisa i Gleba, češkog Sv. Vaclava, srpskog Sv. Stefana Dečanskog, svetih vladara — Sv. Vladimira, Sv. dinastije Nemanjića ili pustinožitelja i čudotvoraca Sv. Sergija Radonješkog, Sv. Jovana Rilskog, Sv. Petra Koriškog, moguće je ispitivati tipološki i u opštehrišćanskim okvirima, ali kultovi svetaca su razvijeniji u istoriji nacionalnih kultura.

Specijalizacija svetaca obuhvata sve oblasti života i odražava mnogobrojne veze paganskog mnogoboštva sa hrišćanskim mnogoboštvom u okvirima monoteističke vere. Mnoga pitanja se otvaraju u vezi sa specijalizacijom svetaca i međusobnim odnosima slovenskih naroda u religioznim predstavama i njihovom učešću u narodnom pogledu na svet.


Dejan Ajdačić
biblioteka srpske kulture na internetu








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:41

Vidovdan


Vidovdan je za sve Srbe, simbol stradanja i podsećanja na Kosovsku bitku i kosovske junake. Po legendi, na Vidovdan počinju kukavice da kukaju za izginulim junacima, a u gluvo doba noći sve reke poteku crveno od njihove krvi. Na ovaj dan se ne peva, ne igra i ne veseli se, samo se uz gusle mogu spominjati knez Lazar, Obilić, braća Jugovići i ostali kosovski junaci. Po crkvenom kalendaru, ovaj praznik se slavi od 1894.

Na Vidovdan, pre izlaska Sunca, posećuju se izvori i umiva se, pošto se u vodu ubaci biljka vidovčica. Kada se sunce pojavi, ljudi se okreću istoku, krste se i govore: “Vide, Vidovdane, što očima video, to rukama stvorio!”. Kod izvora se ostavljaju crveni konci koje niko ne uzima (crvena boja inače simboliše Sunce, vatru i život, a odbija uroke, zle poglede i štiti od demona).

U Bosanskoj Krajini devojke uoči Vidovdana beru crveno cveće vid (vidić), koje pre spavanja stavljaju pod jastuk i govore: “O moj Vide videni, o moj dragi suđeni, ako misliš jesenas (da me prosiš), dodi večeras, u prvi sanak na sastanak”. Onda se nadaju da će se udati za mladića, koji im dođe u snu. Izjutra, na Vidovdan, umivaju se rosom i beru rascvetalo poljsko cveće. Vežu ga u struk crvenim koncem i odnesu na brzak reke, pa potope u vodu. Onda njime prskaju mladiće koje vole.

Na Vidovdan se iznosi na provetravanje i “videlo” devojačka sprema. Takođe, se vadi novac iz kase - da bi se množio. Smatralo se da na ovaj praznik treba počinjati ručne radove, a naročito se pazilo da mlade pletilje baš na Vidovdan započnu svoje prvo pletivo.

knezlazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:42

Доба невиности


На просторима Балкана вековима је владао обичај према коме је невеста морала невина ступити у брак. Младино “поштење” проверавало се после прве брачне ноћи, када би свекрва, на основу трагова на брачној постељи објављивала радосну вест или срамоту за невесту и њену фамилију. Тако је сваки невестин пребрачни однос строго био кажњаван, а “грешница” би била строго осуђена од младожењине породице и од целог села.


Казна за пребрачне односе


Ово се посебно односило на девојке које би ванбрачно донеле дете на свет, те су се оне, осуђене од заједнице, покаткад удавале за каквог сиромашка или удовца. Погрешно је, међутим, мислити да су овако строго осуђиване само припаднице женског пола. Предбрачна невиност била је врста норме која се односила и на мушкарце и на жене, с тим што је ово увек било теже проверити код мушкарца. Ипак, у народу се увек знало који се момак “скита и виђа са непристојним женскињама”, па често ни овај није могао рачунати да ће се оженити неком пристојном девојком. Што се тиче ванбрачне деце, наша традицијска заједница је чак много више осуђивала оца детета, него мајку и неретко га је, под претњом изгона из села, приморавала да се ожени девојком са којом је зачео дете.


Девичанство као жртва


Што се тиче “девичанства као жртве” оно је постојало у два основна облика. Први облик је монаштво – добровољно заветовање жене (и мушкарца) да ће цео живот посветити Богу, испуњавајући основне монашке завете. Иако се у научној литератури углавном сматра да су у монахе ишле особе неспособне (из било којих разлога) за брак или они који су се разочарали у љубав и живот, истински разлози монашког позива били су сасвим друге природе. Наравно, сигурно је било и поменутих разлога, али у калуђере су најчешће ишли они људи који су искрено желели да се жртвују Богу и да свој живот проведу у духовном усавршавању, узрастању и молитвама (за своје и спасење целог света).


Кћерке у улози синова


Жене и девојке које су одлазиле у манастир нису нужно морале бити невине, али су, примањем монашке ризе постајале и до краја живота остјале “невесте” Христове. Други пример заветовања (доброволног жртвовања) девојака били су познати случајеви вирџина или остајница , како су се звала женска деца у породицама у којима није било мушког потомства, па су преузимала на себе улогу синова, ради очувања породичног огњишта и помоћи оцу у боју. Ове заветоване девојке у неким крајевима су називане тобелије, од турске речи “тобе” што значи завет. У неким етнолошким записима забележен је чак пример да је сестра отишла у бој против Турака како би заштитила брата да он не оде у војску.


Жртвовање на стубу срама


У данашње доба појам жртве и жртвовања за другога исмејан је и гурнут у запећак. То се чак најчешће везује за неко мучно осећање одрицања од свог ега, својих навика и комфора. Масовним пропагирањем “слободних” сексуалних односа, еротике и поништавања сексуалних табуа, девичанство најчешће бива окарактерисано као као симбол заосталости и спутаности. Ипак, то одбцивање табуа везано је за велику раширеност сиде, куге 20. века, која је, хтели ми то да признамо или не, најчешће везана за промискуитетне и хомосексуалне односе, и релативизирање појма љубави, верности и жртве.

knezlazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:42

НАРОДНО ВЕРОВАЊЕ О ПРИРОДНИМ ПОЈАВАМА


Када грми, народ каже да се Свети Илија вози по небу колима. Негде, опет, кажу да се то по небу котрља паузна - велика дрвена руда, којом се веже сено или жито приликом превоза на колима.

За муње народ каже да то Свети Илија стрелама гађа ђавола, свог најљућег противника.

Народ верује да Свети Илија неће да бије људе громом; а ако се то ипак догоди, то је само због тога што је ђаво стао на човека, па је Свети Илија, у мржњи према ђаволу, погодио и човека.

По народном веровању гром бије свуда - само неће у коприву и трње. Отуда и народна изрека:
"Heћe гром у коприве."

Када грми зими, биће крвопролиће. ("Усред зиме кад му време није.")

Када се први пут у години чује грмљавина, ваља се поваљати по земљи да не би болела леђа.

Ако гром удари у кућу или дрво, предсказује губитак или штету или тој кући или околини.

Помрачење сунца предсказује неплодну годину, болест, рат или политичке промене.

Помрачење месеца предсказује изненадне болести, скупоћу и друге невоље.

Звезда када се спусти на земљу, означава олује са ветром или смрт знаменитог лица. ("Некоме се угаси звезда.")

Репате звезде кад се појаве, треба се надати земљотресу, глади, помору или смрти знаменитих лица. Кад се 1910. године појавила Халејева комета, многи су очекивали смак света.

Земљотрес предсказује рат, скупоћу и разарање.

Када се први пут угледа млад месец, треба да се каже: "Здрав здрављаче, нов-новаче, теби врећа, мени cpeћa." Или трипут узастопце: "Ја пун - ти празан."
Верује се да ћe онај ко успе да прође испод дуге, променити пол - то јест, ако је мушко постаће женско и обратно.

Када се дигне велики вихор, народ каже да ђаволи играју коло; зато, да би вихор престао, понеки опсују ђавола под лево колено.
Ако пада слатка роса, предсказује помор у стоци.

Силни и ужасни ветрови предсказују рат или нешто друго неповољно.Црвено небо крвопролиће или јаке ветрове

Ветрови који дувају са северне стране у касну јесен, предсказују да следеће године усеви неће бити баш најбољи.

izvor.knezlazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:43

НАРОДНО ВЕРОВАЊЕ О ПУТУ И ПУТОВАЊУ


Када из куће неко одлази на далек пут, не ваља се тога дана ништа давати из куће на зајам, јер би путнику пут био несрећан.

Када човек полази коњем на пут па му се коњ помокри, није добро; а ако се побалега, пут ћe му бити срећан и успешан.

Ко крене на пут, па се врати по нешто што је заборавио, тај на том путу неће имати неког нарочитог успеха. Ако се два или три пута врати по заборављене ствари, пут ће му се завршити са губитком и непријатностима.

Ко ујутро када изађе из куће сретне некога са пуним торбама или корпама, тај ћe тога дана имати cpeћe.

Ако сретне некога са празним корпама или торбама, ништа му неће полазити од руке.

Водоноша са празним тестијама када иде по воду, никога нити поздравља нити отпоздравља, јер би "малер терао" тога кога он сретне и поздрави.

Потковица коњска нађена, или цела или парче, обећава срећан и користан дан.
Ако се неко на путу саплете на неки камен или пањ, знак је да је на томе месту закопано благо.

Змија, зец, лисица, мачка и јеж коме пређу пут, снаћи ћe га несрећа.

Насупрот овоме, негде верују да су лисица и јеж добри знаци и коме они пређу пут, пратиће га cpeћa.

Ко види ловца или пецача да иде у лов, нека га не пита куда ће, јер ћe он бити једини кривац ако ови тога дана ништа не улове.

Ко на путу сретне грбаву особу, пратиће га cpeћa. А ако ту особу неприметно такне по грби, биће срећне руке све док руке не опере.

Оџачара ко сретне, пратиће га cpeћa.

Мачка коме пресече пут, значи да од тога пута неће имати никакве користи.

Ко на путу сретне пса, пут ћe му бити успешан.

Свиње срести на путу, знак је да ћe се доћи до неочекиваног добитка.
Риђег коња ко сретне на путу, видеће се са драгом особом.

Белца коња ко сретне на путу, имаће непредвиђене издатке.

Ко сретне јелена, знак је да ћe му пут бити користан.

Ко сретне зеца или му зец претрчи пут, знак је да ће га снаћи нека непријатност, па да би то избегао, треба оно место три пута да обиђе или да се преврне преко главе.

Коме успут трн запне за одећу, знак је скоре свадбе на коју ће и бити позван.

Не ваља се прећи пут натовареним колима, јер ћe се нешто на тим колима сломити.

Не ваља се, такође, прећи пут старијем.

Не ваља се мачку возити у колима.

Ваља се, кад се пролази поред гробља, да се прекрсти, јер се тиме "нечастиви" терају са пута.

Ваља се када се полази на пут три пута куцнути десном руком о врата или праг, за срећна пута и повратка.

Ваља се кад год се уђе у кућу назвати Бога и пожелети добро кући и укућанима, па макар кућа била и празна, јер по народном веровању дух предака чува кућу домаћина, тако кућа никад није сама.

Ако ти младо чељаде, нарочито женско, пређе пут, знај да је то баксуз и прекрсти се.

knezlazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:43

НАРОДНО ВЕРОВАЊЕ О ПТИЦАМА И ИНСЕКТИМА


Када рода стоји или седи на крову, знак је мира и спокојства у тој кући. Ако рода при томе клепеће, кућу ћe задесити штета. Свраку ко чује да крешти, знак је да ћe добити госте или радосне вести.

Чавке кад стану пред кућом па крече пре ручка, добар је знак. Но, када оне стану иза куће и крече после ручка, означава рђав и неповољан догађај.

Орао кад лети или стоји неком на кући, означава му срећу.

Сову - буљину - сојку ко чује, неко ћe му се разболети у кући.

Сова је ноћна птица злослутница. На чију кућу слети и почне ноћу у глуво доба да хуче, предсказује нечију смрт у близини. Ако хуче у глуво доба ноћи у пољу или шуми, треба очекивати ружно време.
Када гавран загракће изнад куће, смрт је у близини. Ко чује гаврана да гракће ван куће - у пољу или шуми, нека се причува, јер га може задесити несрећа.

Ћук је птица која се само ноћу јавља. Коме ћук стане на кућу и почне да ћуче, верује се да ће неко из те куће умрети.

Кад ћук ћуче у пустој шуми, предсказује родну годину; ако ћуче на усамљеном дрвету, треба очекивати глад.

Кукавица се сматра жалосном али не и кобном птицом. Она је по народној легенди постала од сестре кнеза Лазара и стално кука за Лазаром и његовим царством. Негде, опет, верују да је постала од кћери кнеза Лазара.
Кукавица кука од Ђуревдана до Видовдана и грехота ју је убити.

Није добро чути кукавицу у јутро пре него што се нешто не поједе. ("Превари ме кукавица!")
Ко чује кукавицу да кука а има при себи новаца, нека се ухвати за новчаник, па he му новчаник целе године бита пун.

Пчела. Ко хоће да држи пчеле, треба један рој да нађе, један да купи, а један да украде, па ће му се пчеле добро ројити и доста меда давати.
Када се пчеле роје на неуобичајеном месту, чувају то место од штете и несреће.

Да би пчеле сакупиле што више меда, треба на Божић или Ђурђевдан са најближег извора донети у устима воде и попрскати кошнице, па ћe бити меда као воде.

Када се пчеле роје, треба отпасати појас и пребацити га преко роја, па ћe пчеле да се задрже у пчелињаку или ћe отићи само до најближег дрвета.

Паук кад се нађе коме на одећи, предсказује срећу и радосне вести.
Бео паук ако прави паучину под постељом, означава срећу; а ако је паук црн, онда несрећу.

Бубамара ако слети коме на руку или одећу, значи да ћe тај добити госте. ("Лет', лет', бубамаро, доведи ми госте.")

Скакавци кад се појаве у множини, предсказују војну и помор


izvor:knezlazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:46

ТРУДНИЦА

Ако жена хоће да сазна да ли је трудна или не, нека се три вечери узастопце помокри иза врата на секиру и остави да секира ту преноћи, па ако сва три јутра секи-ра буде зарђала, онда је трудна.

Ако је рада знати носи ли мушко или женско чедо, нека у башти одабере две дугачке и једнаке травке или стабљике, једну намени за мушко а другу за женско и нека их по пола одгризе. Када сутрадан дође и погледа, која травка буде већа, мушка или женска, такво ће дете родити.

Ако човек жели сазнати какво му чедо жена носи, мушко или женско, нека увече без њеног знања, када она спава, стави под њен јастук замотуљак соли. Ујутру нека пази које ће име жена да изговори. Ако изговори мушко име, родиће мушко, а ако изговори женско име, родиће женско дете.

Жена када је трудна мушким чедом, у прва 3 месеца не осећа никакву тешкоћу, но после тога, преоста-лих шест месеци за њу су врло тегобни. Ако је трудна са женским, она у прва три месеца осећа тешкоћу, а последњих шест месеци лакше носи.

Када је жена трудна са мушким, осећа тешкоћу на десној страни, радо једе дивљач, сува јела и с пажњом слуша о војничким делима, а протеже више десну него леву ногу. Када је трудна са женским, осећа тешкоћу на левој страни, радо слуша музику и песму, воли да гледа игре, а када седи, више протеже леву но десну ногу.

Када запитају жену са каквим је дететом трудна, ако се зацрвени, трудна је са женским.

Дете ако се заплаче у утроби матере своје, слути на смрт матере или несрећу на оној земљи или месту где ће се родити.

Ако трудница крије своју трудноћу, дете ће јој бити глуво или немо.

Ако трудница што украде па се ухвати, почеше или додирне за неки део свога тела, на том истом делу тела дете ће јој бити обележено младежом или црвеном "флеком" која ће имати облик украдене ствари.

Ако трудница нешто потражи од кога, а овај то одбије, израшће му језичак (чмичак) на оку или ће му мишеви изгристи одећу, а трудница може због тога да изгуби плод.
Ваља се трудницу понудити јелом, јер ако је она тога јела жељна а стиди се да сама потражи, може да изгуби плод.

Трудница не сме гледати у пожар, јер ће јој дете добити оспе по лицу. Не сме јести паљено месо на ватри да јој се дете не би пржило на мукама. Не сме гледати крв и клање стоке и живине, јер ће јој дете имати црвене "флеке" по лицу и хркаће кад спава.
Не сме јести зечетину, јер ће јој дете имати зечје очи. Не сме јести ноге од стоке, јер ће дете болети ноге и зглобови.

Не сме тући мачку и псето, јер ће јој дете маукати и лајати. Не сме гледати у мртваца, нити ићи на даће и сахране, јер ће јој дете бити жуто у лице. Не сме јести рибу, јер ће јој дете имати пеге по лицу и неће дуго про-говорити.

Не сме оставити недоплетену иглу, јер ће имати тежак порођај. Змију не сме видети нити ко пред њом да спомиње змију, јер ће родити рошаво или пегаво дете.

Не сме јести срасле воћке - шљиве, трешње и слично, јер ће родити близанце.
Не сме ноћу, у глухо доба, излазити сама, јер може да "нагази на чини".

Не сме се подсмевати сакатом, глувом, муцавом и слично, јер и сама може таквог да роди.

Не ваља се да се трудница пење на воћке и бере воће, јер та воћка следеће године неће да роди, а може и да се осуши.

Трудница не сме да целива крст, јер ће јој дете боловати од падавице.


ПОРОЂАЈ


Ако се трудница мучи на порођају, нека расплете косе, распаше се и спреда расече хаљину по дужини, па ће лакше да се породи. Понегде јој про-пусте живо јаје кроз недра, па ако се јаје разбије, порођај ће бити лак. Понегде јој дају да мало пије бого-јављенске водице.

Када се дете роди, одсече му се пупак и завеже свиленим концем, па се положи међу гребене (то су гвоздени чешљеви за чешљање - гребенање вуне, конопље и лана), или му се гребен стави под главу, да буде чврсто као гребен, а и да се не би угушило када га покрију по глави.

Дете прво повију на камену да буде мирно као камен.
Истога или следећег дана неко од укућана иде у цркву по освећену водицу или знамење, то јест, име које ће дете носити до крштења. Та особа на путу од цркве до куће нигде не свраћа да породиља не би изгубила млеко.

Освећена водица се током четрдесет дана помало сипа у воду у којој се дете купа да би дете било здраво.

Када се дете роди, не треба га положити да лежи на левој страни, јер ће целог живота остати левак.

Да би се жени одржала деца, нека новорођенче обуче у кошуљу која је састављена" од крпа кошуља девет удовица, а сашивена на ћуприји ноћу у глуво доба.

Да би се деца међусобно волела и пазила, треба првом детету да се сашије кошуља од очевих старих гаћа. Ту кошуљу треба новорођенче да носи недељу дана, па се она оставља и чува за следеће дете. Следећем детету та кошуља се такође облачи недељу дана, и тако редом све док се деца рађају.

Ако се дете роди чудновато или пак животно унакажено, означава разврат, воjну.


БАБИЦЕ


Мајка и новорођенче су, по народном веровању у Срба, током првих 40 дана после порођаја, изложени утицају порођајних демона, бабица или, ређе, 'нава'. То су моћна бића, дугокосе жене обучене у црно, која често желе смрт детету и породиљи. Живе "негде далеко”, а, непосредно пре порођаја, долазе њих три или седам у групи. Оне су, заправо, душе умрлих предака (старословенска именица нав, друго име за бабице, знаци душа умрлог) које, по рођењу, долазе да одреде судбину новог члана породице. Чак и ако се не сматрају злим, оне су веома моћне, па су, управо због тога и опасне, тако да је неопходна заштита од њиховог утицаја. Верује се да су бабице ноћна бића, које светло држи на одстојању. Како се сматра да се бабице крећу око куће, мајка и дете током 40 дана од порођаја обично не излазе напоље, нарочито не ноћу, када је моћ бабица већа. Чак и пелене које остану напољу после заласка сунца, морају се протрести над ватром да се очисте од злих утицаја. Током овог опасног периода, мајка се не одваја од детета, а, чак и у кући, ноћу се обично оставља упаљено светло.
Најзначајнија апотропејска средства, односно средства за заштиту од бабица, као и од осталих злих, демонских бића, су: бели лук као изразито ароматична биљка, црвена боја, која се због боје крви сматра изузетно моћном и оштри, метални предмети. Због тога се поред бебе у колевку ставља бели лук, а на руку или око врата, везује јој се црвени конац или вуница. Поред бебе и мајке стављају се и нож, секира, срп или, најчешће, гребена за вуну, чији се велики број оштрих шиљака сматра изузетно ефикасним средством заштите.

Иако су бабице углавном заборављене (осим у Истоцној Србији, где су веровања у митска бића и даље жива), неки трагови веровања у њих су се сачували: и данас се срећу бебе са црвеним концем везаним око зглавка, иако се то најчешце тумачи као заштита од урокљивих очију, а старије жене говоре да до 40-тог дана по родењу беба не би смела да излази из куће. Пелене се, и даље, обично не остављају напољу током ноћи уз образложење "не ваља се", али, како су савремена истраживања потврдила постојање једне врсте бактерија коју убија сунцево светло а развија се убрзано у мраку, модерна медицина је потврдила део прастарог народног веровања, чији је основни циљ био да заштити новороденче у периоду док је најосетљивије.

knezlazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:48

KRSNA SLAVA


Nijedan narod nije tako smišljeno i nežno ukrasio hrišćanske praznike kao srpski narod. Sve je okićeno naročitim dirljivim i krasnim običajima kao lepo izatkani ćilim. Pa još kako su Srbi naučili da vole i poštuju svece Božije, naročito svoje krsne slave. Zaista kao niko u svetu.

Šta je krsna slava? To je jedan isključivo srpski običaj. Svaki dom ima svoga sveca zaštitnika. Hrišćanski sveci nisu nekakvi izmišljeni bogovi nego stvarne ličnosti, koji su kao ljudi na zemlji živeli bogougodnim životom, posvetili se i u Raj ušli. Oni se mole Bogu za nas na zemlji i Bog iz ljubavi prema njima — zato što su oni pokazali svoju ljubav prema Bogu — ispunjava im molitve za ljude. Na dan slave srpski dom blista u svetlosti i radosti. Na sto se postavljaju u čast svetitelja četiri stvari: zapaljena sveća od voska, kolač od pšenice, osvećeno žito i vino. Sveća predstavlja svetlost istine kojom je Hristos obasjao svet. Hleb, žito i vino predstavljaju duhovnu radost i hranu, sve od Hrista i kroz Hrista. Sva čeljad su obučena toga dana u svečano ruho, i svi se trude oko dočekivanja gostiju. Blagodareći slavama u Srbiji se nikad nije umiralo od gladi. Jer su slave vrlo česte, a milostinja čini polovinu slave. No ne samo da svi domovi srpski slave slavu nego i sve ustanove i društva: i sela i gradovi i crkve i škole i vojska i esnafi i bolnice i razna dobrotvorna udruženja.

sveti vladika Nikolaj



OD KADA SRBI SLAVE KRSNU SLAVU?

Naši preci su počeli da slave onog svetitelja na čiji dan su primili sveto Krštenje (odatle i naziv "krsna slava").

Srbi nisu prekidali ovu svoju tradiciju ni u turskom ropstvu, ni u brojnim ratovima i bedama, sve do vremena nesretnog komunizma, kada su se u Srbiji u mnogim domovima slavske sveće ugasile.

U današnje vreme, Bogu hvala, mnogi žele da se vrate svojim korenima, da opet slave svoju krsnu slavu i tako vrate Božiji blagoslov na svoj dom.


ZAŠTO SLAVIMO SLAVU?

Svetitelj koga slavimo je naš zaštitnik i molitvenik pred Bogom. On nas nevidljivo čuva i pomaže nam u svim našim životnim teškoćama. On je naš životni učitelj, pa zato mi treba da se potrudimo da zadobijemo one vrline koje je on stekao živeći na zemlji i trudeći se da ugodi Bogu.


KAKO DA PRAVILNO SLAVIMO SVETITELJA?

Važno je da krsnu slavu proslavimo onako kako nam je sveta Crkva propisala i kako nam je od naših starih ostalo. Sve nepravilnosti koje se danas javljaju, kao što su spremanje mrsnih jela u posne dane, neumereno korišćenje alkohola, ružne reči i psovke, ********* pored slavske sveće i drugo, su vrlo štetne. Bolje je da ne slavimo, nego da ovako vrećamo našeg svetog zaštitnika i učinimo veliki greh.


KAKO SE PRENOSI SLAVA?

Slava se prenosi sa oca na sina kada sin zasnuje svoju porodicu i ode iz očeve kuće.

Te, prve godine, sin dolazi kod oca na slavu. Tom prilikom, otac predaje u desnoj ruci četvrtinu slavskog kolača i čestitaju jedan drugom slavu. Sin nosi deo kolača svojoj kući i deli ga sa svojom porodicom. Sledeće godine sin samostalno slavi slavu.


SVEĆENJE VODICE

Na nekoliko dana pred slavu zovemo našeg sveštenika da nam osveti vodicu i donese Božiji blagoslov u dom. Za tu priliku treba da pripremimo posudu sa vodom, buket bosiljka, manju sveću, kadionicu sa žarom, tamjan, slavsku ikonu (koju postavljamo na istočnoj strani) i spisak ukućana.

Prilikom osvećenja vodice, sveštenik čita molitve za napredak svih ukućana, kao i za pokoj duša naših umrlih srodnika. Po osvećenju, otpijamo od slavske vodice, a sa ostatkom spremamo slavski kolač i kuvamo slavsko žito.


KADA SPREMAMO POSNA A KADA MRSNA JELA ZA SLAVU?

Vrlo je važno da slavska trpeza bude u skladu sa danom u koji se slava padne. Ako se slava pada u post ili ako se mrsna slava padne te godine u sredu ili petak, OBAVEZNO se sprema posna trpeza. Veliki je greh pred Bogom i pred našim Svetiteljem, da u te dane spremamo mrsna jela da bi smo što više ugodili gostima. Toga dana treba pre svega da umilostivimo i da ugodimo našem najvažnijem gostu — Svetitelju.


DA LI TREBA DA SLAVIMO I ONDA KADA SMO U NEKOJ DUŠEVNOJ TUZI (smrtan slučaj u porodici, materijalna beda i sl.)?

Slava je pre svega jedan duhovni događaj. Najvažnije je rezanje kolača, a sve ostalo je stvar volje i mogućnosti. Dakle, spremanje jela, zvanje gostiju i veselje uopšte nisu uslov da se krsna slava proslavi kako treba.

Zbog neshvatanja smisla krsne slave, u našem narodu postoji pogrešno mišljenje da u smrtnom slučaju ne treba da slavimo slavu. Upravo je onda važno da režemo slavski kolač, jer kada sveštenik čita molitve za naš napredak, on to čini i za pokoj duša naših umrlih srodnika, a molitva i milosrđe su jedino što možemo da učinimo za upokojene.


DAN UOČI SLAVE

Na dan pred slavu mesimo slavski kolač od čistog pšeničnog brašna, kvasca i soli, bez ikakvih dodataka (mleka, jaja i dr.). Na kolač se stavlja pečat ISHS NIKA (što znači: Isus Hristos pobeđuje), a mogu da se stave i razni ukrasi od testa. Slavski kolač predstavlja naš nasušni hleb koji smo od Boga dobili i koji mu prinosimo na žrtvu u slavu i čast našeg Svetitelja.

Takođe, kolač predstavlja samog Hrista Gospoda koji je Hleb života.

Za sutrašnji dan spremamo crno vino, dve sveće (veliku i malu, po mogućstvu voštane) i slavsko žito (koje se sprema od žita uz dodatak drugih plodova — oraha, suvog grožđa i sl.)


DA LI SE SLAVSKO ŽITO SPREMA ZA SVAKU SLAVU?

U našem narodu pogrešno kažu da se slavsko žito ne sprema za svetog Iliju i za svetog arhangela Mihaila zato što su oni živi. Ovo je velika greška jer se slavsko žito ne sprema za pokoj duše sveca, već u slavu i čast njegovu, a u spomen umrlih naših srodnika.

Svi Sveci su živi u Hristu Gospodu, pa se i žito sprema za svaku slavu.


ODLAZAK U CRKVU

Rano ujutru odlazimo u crkvu na svetu liturgiju. Sa sobom nosimo slavski kolač, žito, vino i malu sveću koju stavljamo u žito i kasnije palimo prilikom rezanja kolača.

Toga dana bi trebalo da se svi ukućani (ili barem domaćin) pričeste svetim Tajnama Hristovim, naravno, uz prethodnu pripremu postom i svetom tajnom pokajanja i ispovesti.


REZANJE KOLAČA

Po završetku svete liturgije sveštenik seče naš kolač i preliva ga vinom. Onda svi zajedno okrećemo kolač i pevamo crkvene pesme. Po završetku, završetku, sveštenik lomi kolač sa domaćinom, i pritom mu kaže: Hristos je među nama! a domaćin odgovara: I jeste i biće! i tako tri puta.


SLAVSKI RUČAK

Kada dođemo kući domaćin pali slavsku sveću tako što se prekrsti i poljubi je. Ona gori celog dana i simboliše svetlost Hristove nauke.

Kada nam dođu gosti na slavski ručak (ili večeru), posle čestitanja slave, prekrste se i posluže slavskim žitom. Posle molitve (tropar Svetitelja koga slavimo) pristupamo trpezi (sa molitvom i ustajemo sa trpeze). Po starom običaju, domaćin ne seda za trpezu iz poštovanja prema svetitelju koji mu je toga dana glavni gost.

riznicasrpska.net








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:50

СМРТ


Човек се роди да би живео и умро. Зато људи, када зађу у године, почну полако да се припремају за одлазак на онај свет: одаберу где ће бити сахрањени, прииреме покров и хаљине у којима ће бити сахрањени, чак одвоје нешто пића за потребне даће, спреме дарове за свештенике и укопнике итд. Некада су жене одвајале за укоп од оне "спреме" што донесу као младе, што значи да се на смрт мислило још у младим данима живота.


САМРТНА ПОСТЕЉА.


Када је неко на самрти, позове се свештеник да га исповеди и причести да би му се душа лакше раставила са телом. У неким крајевима верују, ако је самртник старија особа, да ће тешко умрети ако се не исповеди.

Понегде је обичај да особу на самрти - тешког болесника - посећују најближа родбина и пријатељи и моле га за опроштај ако су се штогод замерили. Има случајева да таквог болесника иосети и неко ко је био са њим дуже времена у завади и тражи од њега опроштај. Исто тако догађа се да и самртник потражи опроштај од некога о кога се огрешио или са ким је у завади. За такве случајеве народ каже: "Измирила их самртна постеља".

Када фамилија види да ће самртник већ умрети, запале му свећу и ставе му више главе или у руке. Обично тада настаје плач и кукњава у кући. Међутим, постоји веровање у неким крајевима да не треба плакати и кукати када се самртник бори са смрћу, јер то отежава растанак душе са телом.

Свећа се пали да би се покојниковој души осветлио пут на онај свет. Верује се да ће се покојник светити својим укућанима ако умре без свеће, а може се, чак, и повампирити. Понегде верују да онај који је умро без упаљене свеће, има доста греха на души и неће моћи да их оправда на оном свету. Понегде одмах запале и кандило, које гори до четрдесетодневног парастоса.

Чим самртник умре, мушкарци поскидају капе а жене расплету косе, затим се отворе прозори, поскидају огледала, а негде изврну корита и бакрачи и проспе сва вода која се затекла у кући у тренутку смрти.

Ако мртвац има насмејан лик, верује се да ће ускоро за њим још неко да умре, па се он радује што неће бити сам.

Верује се да душа умрлога не иде на небо пре него што прође четрдесет дана од смрти. За то време душа обилази сва места у која је одлазила за живота, обиђе и Христов гроб и Свету Гору и тек четрдесети дан одлази на небо да светом Арханђелу "положи рачуне". Свети Арханђел мери добра и зла дела свакој души и душу шаље у рај преко једног моста који води изнад пакла. Ако је на мерењу претегла добра страна душе, мост је широк и душа лако пролази у рај; а ако је душа грешна, мост јој се причини сувише узан и она пада у пакао.


ОПРЕМАЊЕ МРТВАЦА.


Ако умре мушко, онда из најближег суседства позову старијег човека који мртваца обрије, окупа и обуче у посмртно одело; ако, пак, умре женско, за купање и облачење доведу неку старију жену, која је престала да рађа, да "уреди" покојницу.

Понегде има обичај да мртвацу одсеку косе и нокте да се не би повампирио.
Смрт се оглашава звоњењем црквених звона. Ако је неко умро између сумрака и поноћи, његова се смрт објављује тек сутрадан, јер до поноћи земљом тумарају нечисте силе, па ако чују кукњаву, затвориће врата раја пред покојником. О покојниковој смрти обавесте се сродници и пријатељи и позову се на сахрану. Сви који дођу на сахрану донесу свећу и запале је поред мртваца. Понегде је обичај да они који долазе на сахрану -нарочито сродници - донесу и ставе више главе покојника прилоге у јелу и пићу, или донесу бар ракије да "поделе" за душу и покојника и својих мртвих.

На кућу умрлог веша се црн барјак, који ту виси до шест месеци или годину дана. Ови црни барјаци ужасно потресају у ратним годинама када се много гине. Када је 1941. године било масовно стрељање народа од стране окупатора у Крагујевцу и Краљеву, ови градови су изгледали као застрвени црним облаком.

Мртвацу се прекрсте руке, десна преко леве, и завежу се, а понегде се везују и ноге. Подбрадак му се завеже марамом и заклопе очи, јер ако му очи добро не заклоне, по веровању у неким крајевима, умреће и други из те куће. Опремљеног мртваца ставе на одар - велики сто, али тако да глава буде окренута западу. Под сто ставе неку већу посуду са водом, која ту стоји све док се мртвац не изнесе.

Негде имају обичај да покојнику у једну шаку ставе мало хлеба и соли, а неки му у шаке ставе и метални новац "да му се нађе уз пут".

Док је мртвац у кући, кућа се не чисти, а када га одне-су, преврну се сголови на којима је лежао. кућа се почисти и окади тамјаном, а метла се баци.

Не ваља се за умрлим ноћу плакати, јер ће његовој души бити мрачно на оном свету.
Не ваља се одећу умрлога облачити док се не обеси о кантар и три ноћи не виси на њему.

Понегде је обичај да се у неки трњак баце хаљине у којима је мртвац изцахнуо.
Када са мртваца скидају кошуљу, не свлаче је преко главе већ је расеку и скину.
У давна времена био је обичај да мртваца одмах после смрти сахране. Тек од почетка 19. века васкрсом српске државе под Карађорђем - власти су наредиле да се мртвац може сахранити тек 24 часа после смрти.

Некада је на селу мртвац сахрањиван без сандука,само увијен у чаршав и прекривен даскама које су биле тако постављене да га заштите од притиска земље. Сандук је почео да се користи тек у новије доба.

Грсб за умрлога копају суседи, а никако фамилија. Гроб се копа на дан сахране, јер "не ваља се" да гроб преноћи празан.

Мргвац прележи једну ноћ у кући и целу ту ноћ његови пријатељи и сродници наизменично чувају стражу поред одра. Нарочито се пази да мртваца не пре-скочи нека животиња, да га неко не прекорачи или да неко неком нешто не дода преко мртваца, јер ће се у том случају повампирити. Понегде мртваца однесу у цркву или у капелу на гробљу да преноћи, па га одатле носе на гробље и сахране. У градовима је ово сада обавезно.


knez-lazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:51

САХРАНА


Пре него што покојника понесу на гробље, свештеник му очита опело и одвеже му руке и ноге, ако су биле завезане да би, по веровању неких, покојник на оном свету могао да се брани и бежи од "нечистих сила". Уколико се покојник носи у цркву, у кући се чита само кратка молитва.

Затим сродници прилазе на последње целивање мртваца. Неко га целива у чело а неко у руку, па затим сандук затварају, а негде га закивају и ексерима. Негде се све ово обавља пред спуштање сандука у гроб.

За све време кретања погребне поворке звоне звона, односно кад се поворка приближи гробљу.

На челу поворке носи се крст и кољиво (жито) -панаија. а иза тога иде свештеник, затим сандук са мрт-вацем окренут ногама напред, па најближа фамилија и остали. Сандук негде возе на колима или зими на санка-ма, а негде носе на рукама.
Све до почетка овог века у неким крајевима сандук су возили на санкама, без обзира на годишње доба.

Погребна поворка се зауставља код воде, код записа, испред цркве, на раскршћу и на свима тим мес-тима свештеник чита кратке заупокојене молитве. Обичај налаже да се поворка заустави бар на три места и очитају молитве. Имућније куће за сахрану позову и по два или три свештеника. Понегде ђаци испред свештени-ка носе барјаке и црне црквене рипиде.

Када умре момак или девојка, за ношење сандука се позову момци. Сви они који носе мртвачки сандук, буду окићени и даривани пешкиром или кошуљом. Дар им се прикачи за раме или плеће.

На гробљу свештеник поново чита кратак помен, сандук прелије вином, па га затим спуштају у раку. Сви присутни прилазе и бацају понешто ситног новца, да би покојник имао чиме да плати посмртни простор на оном свету.

Учесници у пратњи негде се не враћају истим путем са гробља, већ обично иду странпутицом,преко њива, шуме.

Постоји веровање да оне који се убију, утопе, обесе, смрзну на путу треба сахрањивати тамо где су завршили живот, а никако их не преносити одатле, јер ће оно место где би их пренели, страдати од суше и града. Понегде од овога одступају утолико што те покојнике сахрањују поред најближег гробља, са друге стране ограде.
Мртво рођену и некрштену умрлу децу сахрањују под неку родну воћку - ако се желе деца, или под осушену воћку - ако се деца не желе.


ОТКУПЉИВАЊЕ ЈЕДНОДАНЧИЋА И ЖИВИХ УКУЋАНА.


Ако из једне куће у малом размаку умру две особе, верује се да ће ускоро умрети и трећа, јер је оне две зову.

Да и трећи из те куће не би умро, обичај је да у раку другог умрлог спусте живо пиле и затрпају га у замену за трећег мртваца. Неки уместо у раку, пиле или кокош ставе у сандук поред мртваца и тако га сахране.

Негде, опет, у сандук поред мртваца ставе лутку која ће заменити живог члана из куће (као што се ради и код једноданчића).

Ако је неко од родбине рођен у истом месецу или дану као и покојник (једномесечићи, једноданци), верује се да ће и он ускоро умрети. Да би га смрти, узме му се мера црвеним концем и конац стави у сандук код мртваца, или чарапу живог напуне земљом и ставе у гроб умрлог једномесечића.

Негде, пак, имају обичај да овог једноданца или једномесечића пошаљу негде у род преко воде да буде изван домашаја покојника.

Негде у његов сандук обавезно ставе лутку или жу-ти или бели цвет, да мртви не би повукао за собом живог.

Једноданчићи се сматрају и близанци па и они који су рођени истог недељног дана (на пример недеља. понедељак итд).


РАЗНИ ПОСМРТНИ ОБИЧАЈИ.


Многобројни су обичаји везани за смрт човека, но највише обичаја има за циљ да спрече повампирење мртваца. Ево неких.

Пре него шго мртваца ставе у сандук, узму мало барута, сумпора и кучине и то унакрст ставе на дно сандука и запале са мртвачком свећом, па се покојник неће повампирити.

Сутрадан по сахрани старије жене оду на гроб и око гроба провуку црвени вунени конац па га запале и сачекају да цео конац изгори, па мртвац неће моћи да изађе из гроба, да се повампири.

Да се мртвац не би повампирио, пред вече на дан сахране две-три старије жене дођу на његов гроб и на пет места пободу пет старих ножева или глогових шиљака. Ножеве односно шиљке побадају један на средину где се отприлике налазе груди мртваца, а оста-ла четири на месту где су руке и ноге.

Пре него што ставе мртваца у сандук, боцну га мало трном, ножем или иглом, обично у табане, па се неће повампирити.

Кад пратња иде од куће ка гробљу, не ваља да се ма ко окреће, јер ће још неко из куће да умре.

Кад мртваца изнесу из куће, у патос или земљу где је он лежао закуцају ексер и разбију јаје или тикву са водом, да се покојник не би повампирио.

Покојника помакну на одру три пута по мало унапред да би мајка умрлога, ако је још жива, избегла несрећу која на њу вреба.

Кад мајци умре прво дете, не ваља се да мајка иде на сахрану. Она на гробље излази тек сутрадан - на трећину.

Када се родитељима не могу да одрже деца, онда бар привидно претпоследње а и последње дете родитељи не жале. Неко из комшилука кришом закити цвећем или перјем оца и мајку и они тако закићени по повратку са гробља сврате у коло, ако је празник, па мало заиграју. Ако је радни дан, то ће учинити првог празника. Ово се чини због тога да би им најзад радост ушла у кућу.

Када се долази у кућу где лежи покојник, уместо уобичајених поздрава каже се:"Бог да опрости нашег или нашу"... и каже се имс покојника или покојнице, а они који су у кући одговарају:"Бог да прости" и не рукују се.

У неким крајевима Србије обичај је да на крст поко-јника обесе пешкире, делове одеће, јело, преслицу и све оно што је покојник за живота волео. То нико не дира све док не иструне и само падне са крста. Ако је умро момак или девојка, на гроб се сади воћка и гроб се веома окити.








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:53

ПОДУШЈЕ - ДАЋА - ТРПЕЗА - ПОМЕН - ПАРАСТОСИ


Готово у свим нашим крајевима мртвима се дају подушја или даће. То су уствари читаве мале ритуалне гозбе у јелу и пићу: "За покој душе умрлога".
Даће воде порекло од најстаријих времена када се веровало да мртви живе и после смрти, па да се мртви не би љутили на живе и да им не би пакостили, живи настоје да мртве одобровоље даћама.

Уобичајено је да се за покој душе умрлога о даћама, задушницама, годишњицама и уопште о пригодним при-ликама, дарује и части сиротиња јелом, пиће, и новцем.

Покојнику се приређује укупно пет или шест подушја: на дан сахране, трећина - го јест трећи дан после смрти, односно одмах сутрадан после сахране, четрдесетница која се даје у петак или суботу или неде-љу која последња пада пред четрдесет дана, полуго-дишњкиа и годишњица.

Све даће дају се увек по неки дан раније, а никако после, јер ће постављени сто бити иза леђа покојника.

Даће се дају на гробу покојника или пред његовом кућом, или у самој кући. већ према месном обичају.


ПОСМРТНА ДАЋА


Највећа цаћа и помен дају се на дан сахране по доласку са гробља. Ако је у време поста, приређују се само посна јела; а ако је време мрса, закоље се обично овца или говече, а ређе свиња. Коза и јарац се не кољу за даћу, а исто тако не коље се ни црно живинче, јер би сва кућа изумрла. На даћама мушкарцима кољу се мушке животиње а женама - женске.

Клање животиња на даћама сматра се приношење жртве за покој душе умрлога. Отуда понегде обичај да и највећа сиротиња, ако не може да закоље бравче, а оно бар набави само главу неке животиње, па ту главу припреми са осталим јелом.

Ако је неки домаћин толико сиромашан да не може или неће припремати даћу код куће, он изнесе на гробље погачу и ракије и са тим после сахране послужи присутне.
За даћу се скува панаија. Жито се носи испред мрт-ваца за време сахране. После сахране присутни се послуже житом, медом, погачом и пићем и на изласку из гробља оперу руке. Ако нема могућности да се руке оперу на гробљу, то се ради при доласку у кућу. Када се долази са гробља у кућу на даћу, једна жена стоји на улазу са лопатом жара и свако пре него што уђе, узима жар и пребацује га преко себе.

Када се враћа са сахране или даће "не ваља се" да се успут негде свраћа, већ се иде право кући; ако се успут прелази преко реке, оперу се руке или марамица.

Када родбина и пријатељи дођу са гробља у кућу покојника, поседају за трпезу, али при томе пазе да их буде непаран број, а једно место остаје празно у врху трпезе за покојника Покојнику ставе од свег јела по мало на тањир. На трпези упале три свеће и пре јела помоле се Богу. Ако је већи број особа био на сахрани, они на смену седају за трпезу и вечерају, али се води рачуна да увек буде непаран број. Обично се пази да се једе у три пaртијe.

Када једна паргија вечера, дижу се да устумс мссто другима, али само један остаје и сачека док други не заузму места, па се и он диже. Ово стога да се умрломе не би прекидао пут ка оном свету.

Негде је, опет, обичај када једна група вечера, да се сви истовремено дигну иза стола и уступе место дру|гима.| Ако неко сам остане, по веровању, ускоро ће умрети
У неким крајевима за даћу не износе кашике и виљушке на сто, већ се једе прстима. Према овом обичају припремају се и јела: ништа чорбасто, већ само месо у комадима и погача.

ТРЕЋИНА. - Сутрадан по сахрани, односно трећи дан по смрти, најближа родбина умрлога изађе на његов гроб, запали му неколико свећа, гроб прелију вином и зејтином и по нешто поједу и попију и овај кратки помен је завршен.
Када се излази на трећину, не ваља се изнети за јело само оно што је остало од сахране - од даће, већ треба додати ма шта новога од јела.

СЕДМИНА. - У прву суботу по сахрани одржи се помен на гробу, који је по свему исти као и помен на трећини. Понегде излазе на гроб сваке суботе за мриих четрдесет дана или само прве три суботе.

knez-lazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:54

ЧЕТРДЕСЕТНИЦА.


За четрдесетницу се приређује већи помен. Позову се скоро сви они који еу били и на сахрани. На гробу покојника запале свеће,свештеник очита посмртне молитве, а сви позвани послуже се јелом и пићем. Служе се "с ногу". Понегде се четрдесетница даје код куће, обилна и обимна као и посмртна даћа, а гроб се само окади тамјаном, запале се свеће и стави мало јела под крст.

Ако се четрдесетница даје код куће, пре обеда запали се 40 малих свећа и раздели присутнима који нису рођаци. Свакоме од њих подели се и поскурица (мали колачић са утиснутим печатом - поскурником). Исто овако се даје помен и у цркви.


ШЕСТОМЕСЕЧНИ И ГОДИШЊИ ПОМЕН.


Ова два помена одржавају се на исти начин, као и четрдесетница, само број присутних је знатно мањи -помену присуствује само најближи круг родбине и по који преостали искрени пријатељ. Ако је умрла особа била имућнија, па је наследницима остало извесно наслеђе, онда му подигну камени споменик који се на ше-стомесечном или годишњем помену освети. Сада је све мање гробова без споменика. Уколико се споменик не поста-ви за годину дана, обично се чека да прођу три године.
Уобичајено је да од пет помена бар један буде постан.

Са годишњим парастосом завршавају се помени. После овога обично три пута годишње - о зимским, летњим и јесењим задушницама, или пред велике празнике, најближи из родбине умрлога изађу на гроб, запале свеће и положе цвеће. Покојник полако тоне у заборав; али родитељи своју децу и добра деца своје родитеље лако не заборављају.

Када се на даћама пије ракија или вино, било на гробљу или код куће, пре него што се окуси, мало се пића проспе на земљу уз речи: "Лака му земља, Бог да му душу прости".

У стара времена био је обичај да су се даће најчешће давале код цркве или манастира уместо код куће покојника, а на гробљу уместо разних јела служила се само погача и ракија.


СПАЈАЊЕ ПОМЕНА.


Понегде има обичај да се споје четрдесетдневни, шестомесечни и годишњи помен заједно. То се ради обично у случајевима када у кући умрлога треба да се скине црнина - због свадбе. због тога што у кућн има удавача, због тога што је у.мрла особа још за живота изјавила жељу да га званично жале само четрдесет дана, или због тога што је кућа сиромашна па не може да ириређује три помена. Овако спојенн парастоси дају се о четрдесетници и обичај је да се за тај помен припреме јела од три врсте животиња: јагње, прасе, риба. Дагње или прасе обавезно треба да се закоље у кући умрлога.


ЖАЛОСТ У КУЋИ ПОКОЈНИКА.


Уобичајено је да жалост за покојником буде видно обележена бар првих четрдесет дана. За то време жене из најближе родбине повезују се црном марамом. а мушкарци носе црну кошуљу, или црну траку око руке или врата.

Понегде мушкарци укућани у знак жалости превр-ну горње хаљине и тако их носе недељу дана или до прве суботе.

Само најближа родбина покојника, син, ћерка, брат, сестра, отац, мајка, носе црнину првих шест месе-ци или годину дана, а није редак случај да мајка или отац носе црнину за рано преминулим сином или ћерком и до краја живота.

Млада и младожења не носе црнину у првој години брака без обзира ко им је умро.
Раније је био обичај да се мушкарци из куће покојника не брију за првих девет дана. Но, од тога обичаја задржало се до данас само то да отац за сином или син за оцем пушта браду због жалости. Негде син жалећи оца иде гологлав четрдесет дана.
У неким крајевима жене и девојке из куће умрлога расплету или одсеку косу у знак жалости.

Ако мужу или жени умре брачни друг па из било којих разлога ови не могу сачекати годину дана већ се ожени или уда раније, онда за време њиховог поновног венчања жене из комшилука оду на гробље и залију водом гроб умрлог мужа односно жене. "пошто су им се кости усијале од беса" што их брачни друг не жали ни годину дана.
Ако човеку умре жена, па он има намеру да се доц-није поново жени, он на сахрани обуче иаопако нешто од одеће. Тако исто ради и жена која мисли да се доц-није поново уда.

Када умре драга особа: блиски род, пријатељ, брачни друг, и најтврђе срце пусти сузу; но, готово за сваким мртвацем његови најближи и најмилији гласно плачу, јаучу, ридају, наричу. Ово гласно жаљење поко-јника врше првенствено жене. У неким крајевима жене које гласно оплакују покојника, зову се нарикаче или тужбалице. Неке жене су у овоме посебно веште, па у стиховима наричу и оплакују умрлу особу. У том нари-цању мртвом се дају поруке, поздрави, прича се његов живот, исказује се туга његових најближих итд. Познато је нарицање сестре Батрићеве у "Горском вијенцу".
Верује се да недељом и празником умиру само ве-лики праведници. Такође се сматрају праведницима и они који умру између Ускрса и Побусаног понедељника.
Народ се од увек плашио мртваца било као вампира било као добронамерног духа. Отуда наша узречица:"Далеко му лепа кућа, а нама здравље и напредак". Додуше, узречица "Далеко му лепа кућа" каже се и за понеког живог а лошег човека од кога желимо да смо што даље.

Паљење кандила и свећа има за циљ да души поко-јника осветли пут и отера.је што даље од места смрти и од куће.

Стављање металног новца, хлеба и соли у шаку мртвацу "да му се нађе" такође се ради са циљем да дух мртваца оде што даље. Стављање црних марама на главу, расплетање косе код жена, стављање црних трака око рукава и врата и извртање горње одеће код мушкараца има за циљ сакривање од духа умрлога да им не би могао напакостити.

izvor.knezlazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:56

Како је настао обичај паљења свећа и кандила


Обичај паљења свећа у црквама је у Русију дошао из Грчке, одакле су наши преци добили православну веру у време светог кнеза Владимира. Али тај обичај није настао у грчким црквама.


Свеће и кандила са уљем су се употребљавали у црквама још у давно време. Наредба да се направи светиљка од чистог злата са седам кандила је једна од првих коју је Господ дао Мојсију (Исх. 25, 31-37).
У старозаветној Мојсијевој скинији светиљке су биле неопходни део Свештенослужења и палиле су се увече пред Господом (Исх. 30, . У Јерусалимском храму првосвештеник је истовремено са свакодневном јутарњом жртвом која је служена у порти, тихо и са страхопоштовањем вршио припрему светиљки за вечерње паљење, а увече би их после вечерње жртве палио да горе целу ноћ. Кандила која су горела и те светиљке су били симбол Божијег руководства. “Ти си Господе, светлост моја”, - узвикује цар Давид (ИИ Цар. XXИИ, 29). “Ријеч је Твоја жижак нози мојој”, - каже он на другом месту (Пс. ЦXВИИИ, 105). Из храма је у домове старозаветних верника прешла употреба светиљки у суботње и друге празничне вечери, а посебно на Пасху. Пошто је Господ Исус Христос, “ноћу предао Себе за свет и његово спасење”, као и служио Пасху, може се претпоставити да су у Сионској одаји која представља праобраз православних храмова, при првом служењу Најсветије Евхаристије, такође гореле светиљке.

Свеће су палили и свети апостоли, и први Христови следбеници, када су се окупљали ноћу ради проповеди Божије речи, молитве и ломљења хлеба. О томе се говори у књизи Дела светих апостола: “И бијаху многе свијеће горе у соби где се бијасмо сабрали” (Дела XX, .

У првим вековима хришћанстава за време Богослужења су се увек палиле свеће.

С једне стране је за то постојала потреба: хришћани, гоњени од многобожаца, су се ради Богослужења удаљавали у подземља и катакомбе, а она су углавном служена ноћу, те се није могло без светиљки. Али са друге стране и оно што је најважније, светлост је имала духовни значај. “Код нас се Богослужење никада не служи без светиљки, - говорио је учитељ Цркве Тертулијан, - али их ми не користимо само да бисмо разгонили ноћну таму, - јер Литургију служимо при дневној светлости, већ ради тога да бисмо помоћу њих изобразили Христа – несотворену светлост, без које бисмо и у сред бела дана лутали у мраку».

Крајем другог века Бог је у Јерусалимској Цркви учинио чудо: када на Пасху у храму није било уља за кандила, епископ Наркис је наредио да се у кандила налије изворска вода – и она су горела све време Пасхе, као да су била напуњена најбољим уљем. Када су престала гоњења на Христову Цркву, и наступио мир, задржао се обичај паљења светиљки и свећа.
Ниједно Богослужење, нити било које друго свештенодејство се није служило, као што се и данас не служи без светиљки. У старозаветна времена је пред књигом Мојсијевог закона непрекидно горело кандило, симболишући да Закон Божији представља светлост човеку у његовом животу. А пошто је у новозаветна времена Божији Закон садржан у Јеванђељу, онда су у Јерусалимској Цркви прихватили као правило да се пре изношења Јеванђеља носи упаљена свећа, а за време читања Јеванђеља се пале све свеће, симболишући то да Јеванђељска светлост просветљава сваког човека.

Тај обичај се пренео и на друге помесне Цркве. Као последица тога почело се паљењем свећа и кандила не само испред Јеванђеља, већ и испред гробова мученика, икона светих, као и у знак сопствене благонаклоности према светињи. Јероним је у посланици против Вигиљанција тврдио: “у свим Источним Црквама се за време читања Јеванђеља пале свеће и при сунчевој светлости, и то не ради разгоњења таме, већ као знак радости, да би се материјалном светлошћу изобразила друга светлост … Неко други ово чини у част мученика”.

“Кандила и свеће изображавају вечну Светлост, као и светлост којом сијају праведници”, - каже свети Софроније, Патријарх Јерусалимски (ВИИ век). Свети Оци ВИИ Васељенског Сабора су одредили да се у Православној Цркви светим иконама и моштима, Христовом Крсту и Светом Јеванђељу одаје част кађењем тамјаном и паљењем свећа. Блажени Симеон Солунски (XВ век) пише, да се “свеће пале пред иконама светих и ради њихових добрих дела у свету…”

Симболичко значење свећа, свећњака, кандила и светлости у цркви

Светлост у православној цркви изображава небеску Божанску светлост. Она такође означава и Христа као Светлост свету, Светлост од Светлости, Светлост истинску, Која просвећује сваког човека, који долази у свет”.

Древне византијско-руске цркве су имале веома уске прозоре, због чега је у њима био полумрак и сумрак чак и у најсунчанији дан. Али то није тама, нити потпуно одсуство светлости. То означава овоземаљски људски живот, погружен у сумрак греха и незнања, у коме међутим светли светлост вере, светлост Божија: “И виђело се свијетли у тами, и тама га не обузе” (Јн. 1, 5).
Сумрак у цркви означава тај мислени духовни сумрак, покров, којим су обавијене Божије тајне. Мали, уски прозори на древним црквама, који су симболизовали изворе Божанске светлости, су у црквама стварали такву атмосферу, која је у потпуности одговарала наведеним јеванђељским речима и правилно изображавала природу ствари у духовној области живота.

Спољна светлост је пуштана у унутрашњост цркве само као одраз нематеријалне светлости, и то у веома ограниченој количини. Светлост у ужем смислу у црквеном поимању представља само Божанску светлост, Христову светлост, светлост будућег живота у Царству Божијем. Тиме је одређен и карактер унутрашњег осветљења цркве. Он се никад није назначавао ради тога да би било светло. Светиљке у цркви су увек имале духовно-симболичко значење. Оне се пале и дању, за време дневних служби, када има довољно светлости од прозора. У уставним случајевима, светиљке у црквама се за време вечерњих и ноћних Богослужења могу палити у веома малом броју, а при читању Шестопсалмија на свеноћном бденију се гасе све свеће, сем свећа на средини цркве, где стоји чтец, испред икона Христа, Мајке Божије и Светитеља коме је црква посвећена. Тада је сумрак у цркви веома густ, али никада није потпуни мрак: “Виђело се свијетли у тами”. Зато се у време празничних и недељних Богослужења пале све светиљке, па тако и оне највише – паникандило и полијелеји, изображавајући тада у потпуности Божииу светлост, која сија вернима у Царству Небеском и садржи већ у духовном значењу прослављани догађај. Симболички карактер светлости у цркви се такође потврђује и саставом свећа и кандила која горе. Верни су у старо време приносили цркви восак и уље као добровољне жртве. Литургичар XV века, блажени Симеон, архиепископ Солунски, објашњавајући симболичко значење воска, каже да, чисти восак означава чистоту и неисквареност људи који га приносе. Он се приноси као знак нашег раскајања у упорности и спремности на послушност Богу слично мекоћи и савитљивости воска. Као што восак који су пчеле направиле после сакупљања нектара са цвећа и дрвећа симболички означава принос Богу као од све творевине, тако и горење воштане свеће, као претварање воска у огањ, означава обожење, претварање овоземаљаског човека у нову твар дејством огња и топлине Божанске љубави и благодати.

Уље, као и восак, такође означава чистоту и искреност човека у његовом поклоњењу Богу. Али уље има и своје посебно значење. Јелеј је уље плодова маслиновог дрвећа, маслина. Господ је још у Старом Завету наредио Мојсију да као жртву Богу приноси чисти јелеј без талога (Исх. 27, 20). Сведочећи чистоту људских односа према Богу, јелеј представља знак Божије милости према људима: он смекшава ране, има исцелитељско дејство, оплемењује храну. Кандила и свеће имају велико богослужбено и тајно значење. Они горе у олтару за Престолом на посебном свећњаку са седам свећа; кандило или свећа се на свећњаку ставља на Горње место, на Престо, на Жртвеник, док кандила могу да се пале и испред одређених икона у олтару.

Кандила се на средини цркве обично пале испед свих икона, а испред посебно поштованих икона се пали и по неколико њих: поред тога, стављају се велики свећњаци са рупицама за велики број свећа, како би верници могли да поставе свеће поред одређених икона. Велики свећњак се увек ставља на средину цркве са источне стране аналоја, где се налази икона Светитеља који се слави тога дана. Посебан свећњак са великом свећом се износи на малом входу на вечерњој и на великом входу на Литургији, као и пре читања Јеванђеља, када се оно износи на входовима или ради читања. Та свећа означава светлост Христове проповеди, Самог Христа, као Светлост од Светлости, Светлост истинску. Исто значење има и свећа на свећњаку којим свештеник заједно са кадионицом после Литургије Пређеосвећених Дарова благосиља народ са речима “Светлост Христова просвећује све”. Посебан духовни значај имају и свеће у архијерејским дикирима и трикирима. За време кађења цркве у уставним случајевима ђакон претходи свештенику који врши кађење са посебном ђаконском свећом, која означава светлост апостолске проповеди, која претходи примању вере у Христа међу народима, то јест као да претходи Христу, Који долази к људима. Упаљене свеће у рукама свештеника се налазе у за то уставом одређеним деловима Богослужења. Посебним свећњаком са три свеће свештеник благосиља народ после васкршњих служби. У централном делу цркве се из купола према доле спушта велики свећњак са великим бројем свећа, које се пале у одређеним моментима – то је паникадило или паникандило. Из купола споредних олтара са стране се спуштају у цркву слични свећњаци мањих размера, који се називају поликандила (полијелеји). Поликандила имају од седам до дванаест свећа, а паникандила више од дванаест.

Црквених свећњака има разних. Свећњаци свих врста, поред практичног назначења симболизују ту духовну узвишеност, захваљујући којој светлост вере светли целој кући, целом свету. Паникадило (у преводу са грчког свећњаци са много свећа) се спуштају одозго у централни део цркве, и поликандила, која се налазе у споредним олтарима, са великим бројем свећа представљају Небеску Цркву као скуп, сазвежђе људи, који су освећени благодаћу Духа Светога, просвећени светлошћу вере, у којима гори пламен љубави према Богу и који нераздвојно пребивају у светлости Царства Небеског. Због тога се ти свећњаци и спуштају одозго у тај део цркве у коме је окупљена овоземаљска Црква, која је призвана да духовно стрему навише, ка својој небеској сабраћи. Небеска Црква осветљава својом светлошћу земаљску Цркву, разгонећи од ње таму – такав је смисао висећих паникадила и поликандила.

На иконостасу и скоро испред сваког киота у цркви виси једно или неколико кандила, и стоји свећњак са упаљеним свећама. “Свећњаци, који горе испред икона, означавају да је Господ неприступна светлост и огањ за непокајане грешнике, а за праведнике огањ очишћујући и животворни; да је Мајка Божија Мајка светлости и да је Сама најчистија неугасива светлост, која светли целој васељени, да је Она Купина Која гори и несагорева, примивши у Себе Божански огањ – огњени Престо Сведржитеља …да су свети светиљке које горе и светле целом свету својом вером и врлинама …” (св.праведни Јован Кронштатски).

“Свеће испред Спаситељевих икона означавају да је Он Светлост истинска, која просвећује сваког човека који долази у свет (Јн. 1, 9), а истовремено и Огањ који опаљује или оживотворава наше душе и тела; свеће пред иконама Мајке Божије означавају да је Она Мајка неприступне Светлости, а истовремено и Њену пламену љубав према људском роду; да је Она у Својој утроби носила Божански огањ и нетакнута њиме носи у Себи вечно Божански огањ који се уселио у Њу; свеће испред икона светитеља означавају пламену љубав светитеља према Богу, ради Кога су жртвовали све, што је човеку драго у животу … означавају да су они светилници који нам горе и светле својим животима, својим врлинама и наши усрдни молитвеници пред Богом, који се и дан и ноћ моле за нас; упаљене свеће означавају и нашу пламену усрдност према њима и жртву од срца…”

Кандило, које виси испред иконе, симболизује древни огњени стуб, који је по ноћи извео Израиљ. Свеће, које горе на свећњаку, постављене око кандила, подсећају онога који се моли на купину, трнов грм, који је горео, али није изгорео, и у коме се Бог јавио Мојсију. Купина, која је горела а није сагоревала је посебно била праобраз Мајке Божије.
Свеће, које су постављене по правилним круговима, означавају кола која су узнела светог Илију, а сами кругови изображавају точкове тих кола.

“Огањ упаљених … свећа и кандила, као и сама кадионица са запаљеним угљем и мирисним тамјаном нам изображавају духовни огањ – Духа Светог, Који је сишао у виду огњених језика на апостоле, спаљујући наше греховне пороке, просвећујући наше умове и срца, распаљујући наше душе пламеном љубави према Богу и једних према другима: огањ испред светих икона нас подсећа на пламену љубав светих према Богу, због које су они омрзнули свет и све његове прелести, сваку неправду, подсећајући нас на то да и ми треба да служимо Богу, да Му се молимо пламеним духом, што ми најчешће не успевамо, јер су нам срца охладнела. Тако је у цркви све поучно и нема ничег бесмисленог, непотребног” (св. Праведни Јован Кронштатски).


izvor. knezlazar.com








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:57

Venčanja

У разним деловима Србије, свадбени обичаји се мање или више разликују. На венчање је најчешће позивао момак који је припадао младином или младожењином роду, који је са собом носио окићену буклију у којој је вино или ракија. Очекивало се од домаћина који се позива да се прекрсти, отпије мало из буклије и да каже:
„Дај Боже да су младенци живи и здрави, да их прати срећа и љубав, да ове године венчамо, а идуће крстимо.“


Припреме за венчање


Куму и старом свату се, осим буклије, носи и јабука у коју они утискују дукат или метални новац. Припреме за венчање се дешавају и у кућама младе и младожење: цвећем се кити капија и кућа. Девојке такође сакупљају и рузмарин којим ће касније китити сватове. Струк рузмарина се везује траком која је у бојама српске заставе а на одећу учесника свадбе се причврћује чиодама, Кићење се наплаћује а новац остаје девојци која је китила сватове. Два дана уочи свадбе, капија испред младожењине куће се отвара и не затвара се до краја весеља


Дан венчања


На сам дан свадбе, од раног јутра, девојка се припрема и облачи венчаницу. Њене другарице и сестре дођу да је ките, чешљају и певају јој. Те песме могу да буду и тужне јер традиционално девојка напушта родитељски дом.

У кући младожење је окупљање сватова које девојке ките рузмарином. Младожења са друговима или браћом одлази колима (или фијакером) по кума који се сматра важним гостом и који се дочекује музиком. Исту част има и стари сват. Ту је и барјактар или другачије војвода који је обично младожењин зет, који на свадби иде први и носи државну заставу.

Када се сви окупе, свадбена поворка иде по младу. У новије време ту поворку чине (луксузна) кола која су окићена цвећем и пешкирима или ћебадима (Ваљевски крај). Мада на новим свадбама све чешће пешкири се замењују кошуљама. У Ужичком крају посебан весник иде другим путем, возећи брзо да узме Муштулук родитељима младе - са вешћу да су сватови са малдожењом кренули. Традиција налаже да до невесте није лако доћи. На капији је високо подигнута јабука коју младожења или његов рођак треба да погоди из пушке, а на улазу је постављена препрека испод које је корито са водом у које сватови убацују новац како би прошли. Такође, брат неће извести сестру док му младожења или девер не плати. Девер преузима младу која му дарује бели пешкир који он носи пребачен преко рамена. Његов задатак је да чува и пази младу током целог весеља. Младини родитељи ће послужити госте, а потом се млада опрашта са својим родитељима који јој дају благослов.

Младенци тада одлазе на венчање које може обавити матичар или свештеник. Након тога, млада баца бидермајер окренута леђима. Девојке покушавају да ухвате бидермајер, јер се верује да ће она која то успе - следећа да се уда. Свадбено весеље се одвија у младожењиној кући и тамо се поворка упућује након обреда венчања. Свекар је тај који помаже младој да изађе из фијакера и дарује јој златни дукат, а она њему кошуљу. Постоји неколико ритуала приликом пристизања младе у младожењину кућу. Један од њих је да јој се принесе мушко дете (наконче), које она подигне, три пута окрене и пољуби. То ради због веровања да ће онда и она рађати мушку децу.

Весеље почиње за окупљане сватове, а касније у госте пристижу и пођани. На весељу које следи, млада и младожења дворе све госте, а млада их дарује и кошуљама, пешкирима и другим даровима. Свадбено весеље траје два-три, па и више дана

izvor:vikipedija








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 21:59

Ђурђевдан


Ђурђевдан је хришћански празник који се прославља 6. маја (23. априла по старом календару), чиме се обележава успомена на Светог Ђорђа. Прослављају га и католици и православци 23. априла, свако по свом календару, као Дан светог Георгија. Код Срба је он попримио и неке друге особине, мешајући са се предхришћанским култовима Балкана, па се зато и празник светог Георгија код Срба не слави исто као у другим хришћанским земљама.


Ђурђевдан је празник са јако пуно народних обичаја везаних за њега, и магијских радњи за заштиту, здравље и плодност, које се тог дана обављају. Обичаји и веровања српског народа везана за Ђурђевдан су у народу свакако постојали и пре него што је примио хришћанство. Свети Ђорђе је својим празником свакако заузео место старог српског божанства плодности Јарила и његовог празника.

Црква на овај дан обележава погубљење светог Георгија, које се десило 23. априла 303. године

Народни празник

Ђурђевдан се сматра за границу између зиме и лета, празник везан за здравље укућана, удају и женидбу младих из куће, плодност стоке и добре усеве. За мало који празник код Срба је везано толико обичаја и веровања, па и магијских радњи.

Главни обичаји су:

плетење венаца од биља
умивање биљем
купање на реци

Увече, уочи Ђурђевдана, неко од укућана накида зелених гранчица у најближој шуми и њима окити врата и прозоре на кући и осталим зградама као и улазне вратнице и капије. Ово се чини да би година и дом били „берићетни“ – „Да буде здравља, плода и рода у дому, пољу, тору и обору“. Понегде је обичај да ово кићење зеленилом врше на сам Ђурђевдан пре зоре.

Такође, оплету се венчићи од „ђурђевског цвећа“: ђурђевка, млечике и другог, и њиме се оките улазна врата на дворишту и кући. Ти венци стоје изнад врата читаву годину, до следећег Ђурђевдана.

Многи праве крстове од лесковог прућа и стављају их по њивама, баштама и зградама – „да би се сачували од града“ (слично крстовима од бадњака за Божић).

Уочи Ђурђевдана, домаћица спушта у посуду пуну воде разно пролећно биље, а онда одмах спушта: дрен, па за њим здравац, и на крају грабеж и црвено јаје, чуваркућу која је остала од Ускрса; то се затим стави под ружу у башти да преноћи.

Ујутру се сви редом умивају водом: деца - „да буду здрава као дрен“, девојке - „да се момци грабе око њих“, старији - „да буду здрави“, домаћин – „да му кућа буде добро чувана“, итд. Сваки према својим потребама и жељама.

Велику важност има и купање на реци, пре сунца (понекад се у реку бацају венци од разног цвећа, или се сипа млеко). Да би били здрави и јаки, људи су се китили цвећем и биљем, опасивали се врбовим и дреновим прућем. Понегде се младеж љуљала на дреновом дрвету, „да би била здрава као дрен“, а девојке су се ваљале по зеленом житу, „да би им коса расла као жито“. Посебној је за ове обичаје значајно биље (попут селена, коприве, врбе, дрена, зелене пшенице итд.), којим се људи и жене ките, или „причешћују“ или потапају у воду, у којој ће се купати, или се по њима ваљају, или (ако је дрво) љуљају, итд

Ђурђевдански уранак

Народ на Ђурђеведан, рано пре зоре, одлази у природу заједнички на „ђурђевдански уранак“, на неко згодно место у шуми које се изабере, на пропланку или поред реке. За ово се припреми јело и пиће; обавезно се припреми јагње на ражњу а они који су за то задужени, оду много раније на заказано место и отпочну са припремама тако да се ражањ већ увелико окреће кад остали дођу. Песма, игра и весеље трају често и до подне.

На ђурђевданским уранцима се млади опасују врбовим прућем „да буду напредни као врба“, ките здравцем „да буду здрави као здравац“, копривом „да коприва опече болести са њим“, и селеном „да им душа мирише као селен

Трпеза

Око Тимока сваки домаћин на Ђурђевдан дотера пред цркву по једно мушко јагње, и ту му на сваки рог прилепи по воштану свећицу, па свештеник после литургије изађе међу јагањце, запале се јагањцима свеће на роговима, очита им се молитва и благослове их за трпезу.

Орање бразде око села

Земљорадници су око села оборавали бразду која је чинила магијски круг у који зле силе нису могле да продру

Сточарски празник

Овај празник нарочито поштују сточари. Овог дана се стока истерује у планине на летње паше. Тада се коље прво јагње чијом су се крвљу, ради здравља, укућани мазали по челу и образима.[13] Сакраментална жртва јагњета, с којим се „причешћују“ сва деца, је уједно и најважнији од обичаја за тај дан

Разна веровања

Пре Ђурђевдана не треба селена брати или мирисати, а на Ђурђевдан свако узме по један стручак те омирише и задене се за појас, а девојке и младе за ђердан.

На Ђурђевдан не ваља спавати, „да не би болела глава“, а ако је неко спавао „онда на Марковдан да спава на том истом месту“.

Сматра се да на Ђурђевдан делују вештице и друге зле силе, због чега су сељаци палили велике ватре „да би заштитили себе и село“.

Врачања за плодност

Обичаји везани за Ђурђевдан се врше пре изласка сунца, и то често на реци, што свакако има свој магијски значај. Међутим, највећи број обичаја спада у чисту магију, код чега онај, који их врши, нема у виду никаквог одређеног демона ни божанство.[18]

Жене и девојке донесу увече кући „омаје“ тј. воде са кола воденичнога, „да се од њих свако зло и прљавштина отресе и отпадне“, као омаја од кола, и ставе у њу различитог биља а нарочито селена, да преноћи, па се ујутру њом купају у градини поред селена и поред осталог цвећа.[19]

Зарад плодности своје стоке, да би одузеле млеко туђој стоци, ноћу неке жене врачају (ретко мушкарци), које су голе и јашу на вратилу (обилазе око туђих торова).[20] Све то показује, да је обичај веома стар.

На сличан начин привлачи се и пољска плодност. Са великом ревношћу практикују се и љубавна врачања и гатања. Врсте гатања и предмети, по којима се гата, врло су многобројни (по хлебу, копривама, кукавици, свињама, роси итд

Веровања о времену

Веровало се да ако је на Ђурђевдан ведро - "да ће бити плодна година", а ако на овај празник и сутрадан буде падала киша - "да ће лето бити сушно". Каже се у Србији да колико недеља пре Ђурђевдана загрми, толико ће бити товара жита те године

Празник Светог Ђорђа

Свети Ђорђе се на иконама представља на коњу, у војводском оделу, са којег копљем пробада страшну аждају. Нешто даље од њега стоји једна жена у господском оделу. Аждаја на иконии представља многобожачку силу која је "прождирала" бројне невине хришћане. Свети Ђорђе ју је, по веровању, победио и својом мученичком смрћу задао смртни ударац "незнабоштву". Под победом коју је свети Ђорђе однео над аждајом, вероватно се мисли на прекид прогона хришћана, десет година после његове смрти, и проглашење хришћанства званичном религијом Римског царства од стране цара Константина.[23] Жена на икони је можда и сама царица Александра, жена цара Диоклецијана, и верује се да представља симболично младу хришћанску цркву

Историја

У време српског ропства под Турцима, Турци су били одредили да им се годишњи порез плаћа у два дела: на Ђурђевдан и на Митровдан.

Некада су овог дана хајдуци напуштали своја места зимовања, своје јатаке, и одлазили у шуму на заказано место да поново отпочну са хајдуковањем. У народу је остало сећање на тадашње хајдуковање, па је остала и изрека "Ђурђев данак – хајдучки састанак, Митров данак – хајдучки растанак".

izvor:vikipedija








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 22:01

Svadbeni obicaji u raznim krajevima


Бацање марамице - Босна Grin

Кад сватови узму младу и крену у аутима, млада прије првог моста на који наиђе треба да избаци бијелу марамицу у коју стави паре кроз прозор аута!

Бацање сита

Када младенци након венчања дођу у њихову нову кућу (младожењину), млада узима од свекрве сито у ком се налази јабука. Јабуку баца себи иза леђа, а сито баца на кров куће. Уколико се сито задржи на крову куће, и млада ће се задржати у кући.

Белим луком против урока

Обичај је да млада у току спремања за венчање стави чено белог лука у њедра, ради урока.

Бидермајер

Када се заврши церемонија венчања, млада баца бидермајер. Девојка која га ухвати је по веровањима следећа за удају.

Бисери

На дан венчања млада не сме да носи бисере јер они симболизују сузе, кажу ако их носи пролиће доста суза током брака

Биће мушко - Славонски брод

Прије одласка на вјенчање млада пред свим сватовима прима благослов од својих родитеља. Сви сватови јој наздрављају. Млада пије пиће из стаклене чаше те наздравља свима и затим баца чашу. Ако се чаша приликом пада на земљу полупа каже се бит ће мушко, а ако чаша остане читава, то јест у једном дијелу каже се цурица!

Бокал с водом

Стари, скоро заборављени босански обичај. Наиме, прије него млада уђе у свекрвину кућу на праг се стави бокал с водом -- при уласку , млада треба да га обори ногом - за добробит куће!!!

Ципеле за проводаџију - Македонија

Када младенци одлуче да се венчају, обавезно морају да купе ципеле свом проводаџији (односно особи која је учествовала у њиховом упознавању). То се ради да би им љубав била дуга и срећна, да отерају лошу срећу од себе и као знак захвалности тој особи!

Црвена хаљина - Војводина

У Војводини је обичај да млада после поноћи обуче црвену хаљину уместо венчанице. То симболизује много љубави у браку

Даривање - чачански и ужички регион

Након венчања, када се младенци и гости сместе у ресторан или под шатор где ће се даље одвијати славље и када домаћин одобри ручак младожења не сме да једе док му таст и ташта не ставе новац у тањир који је пред њим или га не дарују златом.
Да се млада лакше породи

Девојци се, након сто обуче венчаницу, везује танак црвени конац око струка. Оног момента када се зачују сирене које најављују долазак њеног младожење, девојке које чекају са младом у соби треба да јој брзо искидају црвени конац око струка ... да би се једнога дана та младица што лакше и брже породила.

Доказ праве љубави

Након што се изреже торта, младенци се пред цијелим сватовима љубе толико дуго док сватови пљешћу да би показали како се воле

Дукат у чаши црног вина

Таст и ташта младожењи ставе дукат у чашу црног вина, младожења вино мора попити да би дошао до дуката и дукат узима себи.

Грабена погача - Врање

Када младожења дође по младу, свекрва доноси "грабену погачу" која по правилу треба да буде слатка. Распостре се платно изнад младине главе и ту се ломи погача. Углавном се неудате девојке грабе за погачу, како би се што пре удале. Неки сматрају и да сви остали могу да узму парче погаче, како би им донело срећу.

Испраћај кума кући - Војводина

Када Кум реши да крене кући, не сме да дотакне земљу. Стога се узимају две столице по којима Кум треба наизменично да гази једном па другом ногом, а да му при том нико не помазе.

Јабука

Када младожења иде по младу, обичај је да таст постави јабуку на највише дрво у младином дворишту. Младожења не мозе да одведе младу све док пушком не погоди јабуку на дрвету.
Но, младожење су понекад довитљиве: када се мој брат женио, узео је винчестерку, чији се метак распрши и сачма тешко да може да не погоди јабуку...








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 22:06

Картизијански спој - из околине Љига

Овај обичај, веома интересантан, још увек се примењује само у околини Љига, Чачка , Рудника и у неким мањим местима у Србији. Наиме, после обављеног чина венчања, девер и први кум узимају младу у наручје, затим је носе до већ припремљеног храстовог бурета до пола напуњеног водом. Хватају је за ноге и, по веровању, три пута је потапају у воду. При том изговарају реченицу: "Колико мехурића, толико деце, толико пара, толико среће". Уколико младу што дуже задрже под водом, верује се да ће јој брак бити дуг и срећан

Ко ће бити газда

Током церемоније венчања, када се младенци изјасне да пристају да склопе брак, обичај је да млада или младожења нагази супружника. Обичај каже да ће онај ко то први учини водити главну реч у кући.

Ко ће бити газда у кући

Младина мајка треба да испече погачу, која се тако и зове "материна погаца" и да је да младенцима у сали да је ломе заједно. Ко одломи веће парче погаче биће газда у кући.

Ко је следећи

Младожења скида подвезицу са младине десне ноге, баца је неожењеним момцима и онај који је ухвати има задатак да је зубима навуче на ногу девојци која је ухватила бидермајер.

Кокошка

Младожењина мајка доноси живу кокошку када долазе по младу. Ту је кољу и носе младожењиној кући да млада прво јутро спрема ручак.

Кум - Славонија

Други дан свадбе, у приколицу се натрпа све и свашта, попне се музика и крене се кући по кума. Доласком испред кумове куће, убаце га у приколицу са музиком, и возају га по целом селу. Приликом пролажења поред кућа, сваки домаћин изађе испред своје капије држећи у руци ракију да се сви окрепе.

Корито са парама - из Славоније

Обично се сватови праве код младожење кући. Када се враћа са венчања и улази у двориште где су постављени сватови, на капију се ставља корито са водом. Две жене стоје на капији и ко не убаци паре у корито оне га гурну у воду, дакле не сме да га прескочи (дају се само гвоздењаци.

Кумова блуза

Кум купује бело платно од којег млада касније треба сама да сашије блузу.

Куповина младе

Ово је један од веома познатих обичаја који се све више примењује и наравно да се користи из забаве а не материјалног интереса. Куповина младе је само симболичан знак и мало шале. Обичај је да девер купује младу, а браћа која је продају су ту да то учине што занимљивијим и тежим.То наравно подразумева скромно ценкање и пуно смеха!!! Срећно!!!

Лажна млада

Када младожења дође по младенку, младенкина родбина излази и пред сватове и питају што су требали, ови одговоре да су чули да ту има лијепа младенка, онда се неко од родбине већ припреми и обуче у бјелину (некакву плахту, стави балон умјесто трбуха,... младенкини сватови одбијају док не доведу другу лажну или праву младенку и онда за њу кум поштено плати!

Млада прескаче пушку

Када млада излази из своје куће, када је већ купљена она прескаче пушку из које се затим испаљује метак. Постоје два веровања зашто се то ради: један је да млада буде запета ко пушка а други који је паганског порекла је да би се зли духови из њеног дома уплашили и и не би кренули за њом у нови дом.

Млада удара о шток врата - Централна Србија

Постоји веровање, које је паганско, да се кућни духови налазе у прагу (то је и разлог зашто се млада преноси преко прага - да их не омета и не гази), зато када је младожења преноси преко прага, она јако удари од шток врата, да би је духови прихватили и да би се одобровољили. (Извор: "народна веровања и обичаји" Проф.др.Зоја Карановић)

Младеначка киша

По обичајима из средње Босне, младенци не би требало никако да покисну јер је вјеровање да би онда било пуно суза у браку. Зато ако је облачно понесите кишобране и чувајте младенце.

Младожења баца подвезицу - Војводина

После венчања младозења скида зубима подвезицу са младине ноге и баца је својим неожењеним друговима. Ко ухвати подвезицу следећи се жени.

Момачка јабука

Обичај налаже да млада пре венчања код своје куће припреми јабуку у коју су забодени новчићи и да ту исту јабуку након венчања у цркви и општини пред сам улазак у ресторан, шатор или место где ће се сватови веселити, баци преко главе. Мушкарац који је ухвати следећи ће се оженити.

Не окрећи се... - Војводина

Кад сватови дођу у младину кућу и поведу је на венчање, она се не сме окренути назад, јер ће се брзо "вратити" кући!

Нешто старо, нешто ново

Кад сам се ја удавала чула сам за многе обичаје који су углавном овђе описани.
Мени су говорили да је обичај да млада на себи има нешто ново, нешто старо, нешто посуђено.
У чему је симболика, нажалост, нисам сазнала, али је кажу такав обичај...
Кажу и да младожења прије вјенчања не треба да види вјенчаницу,
а на зарукама, младожења не треба да види младу прије него је испросе.

Нос - Шумадија

Обичај је стари у Шумадији да млада после црквеног обреда венчања, за време честитања упита неудате девојке "Хоћес да те повучем за нос?" и веровање је да ће се она коју је млада повукла за нос удати убрзо!


Окрет

Кад сватови изводе младу из куће, њена родбина је зове да се окрене а његови се труде да се она не окрене јер ако види некога из своје фамилије деца ће на њих личити.

Окретање - мађарски обичај, север Војводине, заступљен у Суботици

После младеначке торте, око поноћи, млада одлази да се пресвуче. По обичају, млада се пресвлачи у црвену хаљину и обично око струка има привезану белу кецељу. Млада у салу улази са њеном кумом и тад почињу да свирају чардаш. Кум у руци држи сито и варјачу и врти. Гости прилазе млади, убаце паре у сито и узимају младу за плес, тј. за окретање јер се чардаш тако игра. Један по један гост прилази, плати и игра са младом. Иначе, млада се назива снаша, а младожења ђувегија. Гости са младожењине стране могу да плате младу да она само седи на столици и чека следећег. Они такође могу од младе да захтевају да се попне на столицу и да каже њено садашње име, тј. младожењино презиме. Кад сви гости отплешу са младом онда прилази младожења, краде сито са парама и младу и они отрче са свадбе. Одлазе да преброје паре. Славље се наставља, а и они се убрзо враћају.

Плес с младом и бацање букета - Хрватска

Око поноћи, послије вечере и даривања, сватови плаћају да плешу с младом. Она сједи свекрви у крилу и чека да нетко плати (колико се хоће) за плес с њом. Ако млада пуно плеше, онда нетко плати да она сједне и одмори. На крају долази младожења и они најдуже плешу, те у изненада побјегну - тада се разбија тањур, а млада, док бјежи, баца букет. Ђевојка која га улови ће се сљедећа удати.

Подизање детета

Када младенци излазе из цркве (ако је вршена церемонија тамо), млада подиже три пута мушко дете у вис. Обичаји кажу да ће бити мушког наследника.

Прање руку - Власотинце

Кад младенци дођу у младожењину кућу, млада у дворишту посипа госте водом и они симболично перу руке и уз то, плаћају младој.

Прва брачна ноћ

По старим српским обичајима млада треба да буде чедна, и након обављеног посла младожења носи трофеј/чаршав да покаже сватовима. Овај обичај је потпуно заборављен. Grin Grin Grin Grin Grin Grin Grin

Преношење преко прага

Када младожења доведе после венчања младу кући он је преноси преко прага да не би узбуњивала зле духове који живе у њему. Ово је стари пагански обичај који се задржао до данас.

Провера - Хрватска

За време свадбе, док млада седи (али без младожење) неко од њених рођака долази и краде јој ципелу, па после неког времена, кад су сви за столом, прилазе рођаци и траже откуп за ципелу "Да ли сте приметили да Ваша млада нема ципелу?" Ако је желите назад, морате платити", каже се и траже се паре од кума или младожење.

Скидање вела

Пре скидања венчанице, обичај је да се младин вео закачи на дрво, које је симбол родности и новог живота.

Сладак живот

После церемоније венчања одлази се кући, где младу дочекује свекрва са шећером или слатком, ту млада храни младожењу и обрнуто. И свекрва држи испод мишке или у обе руке две векне хлеба или погаче и даје млади да гризе од обе да би се слагале у будућем животу. И после свега тога младожења преноси невесту преко прага!

Старо, Ново, Позајмљено, Плаво

Ево зашто је овај обичај:
Како би се осигурао срећан и дуг брак, млада би требала обући нешто старо од некога ко је већ дуго у браку и нешто ново што ће је одвести у нови живот. Нешто позајмљено значи "пружена срећа", а плава боја се повезује са чистоћом и скромношћу.
Уз овај обичај се и ставља бакарни новчић у ципелицу младе. Како бисте постигли успех, а заштитили се од оскудице, ставите новчић у ципелу!

Сватови - Мачва

Обичај је да се сватови који иду по младу, а затим на венчање, никада младожењиној кући не враћају истим путем да се млада не би вратила.

У младеначком возилу

На свадби је само један Кум (наравно уз његову најужу породицу који се такође ословљавају кумовима нпр. отац кума, мајка, жена и сл.). Други „сведок“ на венчању није кум (иако се често погрешно тако назива), већ се зове Стари сват и то је по традицији младожењин ујак, мада је сада помодарство да младе уместо њега узимају своју најбољу другарицу за „куму“. Што се тиче седења у колима, на мом венчању (а чини ми се и скоро на свим на којима сам био) у колима осим возача, на предњем седишту седи кум, а на задњем девер и младожења и измеду њих млада када је преузму из куће њених родитеља.

Узимање ципеле од младе

Неко од деце се неприметно подвуче испод стола и узме ципелу и касније од кума тражи колико хоће пара.

Ватра за плодност - ромски обичај

Ромске свадбе обично трају по 5 дана. Једног од тих 5 дана младенци, а потом и сви млађи гости прескачу "ломачу" (логорску ватру), како би себи осигурали плодност, и имали пуно деце!

Венчаница

Ово је обичај који не треба пропустити.... Када се млада облачи треба носити нешто ново, нешто плаво, нешто туђе и несто старо. То је ради урока!!!

Волећеш ме довека - Пирот Grin

На дан венчања, када сватови дођу по младу, она треба да узме веренички прстен и да погледа младожењу кроз тај прстен. Тада по обичају младожења ће волети младу заувек.

Здравица за младенце

Нажалост, у последње време се губи стари обичај да кум наздрави младенцима. Недавно сам био кум на свадби у Ваљевском крају где су ме гости замолили да наздравим младенцима... Некада је то била традиција, и било би јако лепо када би се одржала. Кум је тај који, када младенци после венчања дођу на свадбено весеље, треба да први честита и наздрави младенцима уз пригодан, и не баш предугачак говор!

izvor:Свети Кнез Лазар








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 22:06

Verovanja

Ako pred kućom čuješ svraku - dobićeš goste
Ako u ponedeljak zajmiš pare - zajmićeš ih -cele nedelje.
Ako u ponedeljak daješ robu na veresiju - davaćeš je tako cele nedelje.
Ako ujutru ustaneš na levu nogu ništa ti ceo dan neće poći za rukom.
Ako te svrbi levi dlan - dobićeš novac; ako te svrbi desni dlan - davaćeš novac.
Ako se mačka „umiva" na pragu - u kuću će doći gosti.
Ako ti ispadne parče hleba - neko ti je gladan
Ako ti mačka pređe put - pratiće te nesreća.
Ako ti neko u kući priča o nesreći, za njim treba izbaciti žišku i reći: Od naše kuće do nesreće kao od zemlje do neba.
Ako februar ojuži - onda mart zamrazi.

Ne valja se



Ne valja se po kući zviždati - skupljaju se miševi.
Ne valja se metlom tući decu - neće da rastu.
Ne valja se davati vatru sa ognjišta, posle zalaska sunca - ugasiće se.
Ne valja se gaće stavljati pod jastuk - mnogo se sanja.
Ne valja se zmiji pominjati ime - doći će ti pred kuću.
Ne valja se žensko dete tući varjačom - teško će se udati.
Ne valja se raditi nikakav posao pre umivanja -neće biti uspešan.
Ne valja se jesti pod kapom - jer će sva hrana otići đavolu.
Ne valja se klatiti na stolici - hramaće stoka.
Ne valja se na Tucindan tući, ili biti decu - patiće od čireva.
Ne valja se u toku slave gasiti slavska sveća -umreće domaćin.



Valja se



Ako se neko prepadne - valja ga povući za uvo da strah nestane.
Kada se pomenu nečija lepota, ili zdravlje - valja se tri puta kucnuti u drvo „radi uroka,,.
Kada se u proleće prvi put čuje kukavica - valja se po travi valjati da ne bole leđa.
Valja se na Đurđevdan na reci okupati - biće se zdravo cele godine.
Valja se valjati kada u proleće prvi put čuješ grmljavinu - neće te leđa boleti.
Valja se na Vidovdan izneti stvari na sunčanje -neće biti moljaca.
Valja se, kada se u proleće čuje kukavica, reći: Čujem te, ne vidim te; ne videla ni tvoju seju (zmiju) za godinu dana.

Iz zbirke Dragačevske priče i predanja

Nikole Nike Stojića

dragacevo info








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 22:07

USKRS

„Uskrs se ubraja u najstarije hrišćanske praznike i glorifikuje osnovni postulat vere – uskrsnuće”, kaže kulturolog Vesna Marjanović. „Prvo se obeležava Hristov ulazak u Jerusalim na magarcu, gde ga je dočekala oduševljena gomila darujući ga grančicama cvetne palme. Kod nas je kao zamena uzeto vrbino drvo, koje prvo lista. Odatle praznici Cveti i Vrbica, koji se slave šeste nedelje posta”, ističe naša sagovornica. Za njih se vezuje pregršt lepih narodnih običaja.

Pretposlednja nedelja posta naziva se „cvetna nedelja”. Tada bi se okupljale cvetonosnice, devojke koje bi brale, sušile i sadile cveće. Vraćajući se iz šume donosile bi grančice leske, drena, gloga i njima kitile kuće, zgrade za stoku.

Takođe, posebno razdraganu tradiciju predstavljale su povorke devojaka, „lazarica” koje su izvodile svoj ples pevajući pred svakom kućom, za šta su zauzvrat dobijale poklone. Ovaj običaj nagoveštavao je razvoj devojčice u devojku stasalu za udaju. Verovanje je nalagalo da se mora ići tri puta zaredom u „lazarice”, inače bi se mogla očekivati neka nesreća. Na taj način su devojke bile čuvane od prerane udaje. Svojom pesmom i igrom darivale su domaćine željama za napredak i uspeh. U danima cvetne nedelje devojke bi se kitile vrbom i koprivom, verujući u njihova magična, lekovita svojstva. Vrba je predstavljala simbol rađanja, pa su se devojke obavijale vrbovom grančicom, kako bi bile plodne. Smatralo se da kopriva može da odbrani od demona koji napada porodilje, pa im se ona stavljala pod jastuk. Devojke su izbegavale da peru kosu ove nedelje da im ne bi cvetala. Na sam praznik Cveti sadile su cveće, verujući da će biti najlepše i najmirisnije ako se zasadi baš na taj dan.

Naredne, takozvane velike, sedmice žene su vodile računa da ne obavljaju nikakve šivaće poslove, ali ih je čekalo obilje obaveza da bi Uskrs dočekale kako dolikuje. U većini krajeva uskršnja jaja se boje na Veliki petak. „Uloga žene je da pripremi jaja za veliki praznik. Tradicionalno, farbana su crvenom bojom, a one koje su bile vešte oslikavale su ih voskom. Prvo jaje se naziva ’čuvarkuća’ ili ’strašnik’ i ono se zadržava u kući da je štiti od nesreće i bolesti. Ostala jaja domaćica je namenjivala kumu, svešteniku itd”, naglašava Vesna Marjanović i dodaje da je jaje oduvek predstavljalo simbol života i rađanja, pa ga je i hrišćanska crkva prihvatila kao deo tradicije u veličanju Hristove pobede nad smrću i njegovog uskrsnuća. Ručak je bio postan, najčešće se spremala čorba od paradajza, prebranac. Inače, u prošlosti je postojalo verovanje da je Veliki petak povoljan za devojačka bajanja i gatanja. Ako na taj dan devojka ukrade cveće iz crkve i stavi ga pod glavu pred spavanje, smatralo se da će te noći usniti svog budućeg muža.

Prema rečima Vesne Marjanović, subota uoči Uskrsa bila je rezervisana za pravljenje obrednih hlebova. Taj običaj je najviše rasprostranjen u Vojvodini, naročito u Banatu. Osobito je ukrašavan takozvani uskršnjak, mešen od pšeničnog brašna, kićen bosiljkom i jajima. Žene su takođe spremale svečani ručak za sutradan, sastavljen od sarme, jagnjećeg pečenja, salata i kolača. Na sam dan Uskrsa domaćica bi spremila poslužavnik sa kolačima, slatkim, kafom i crvenim jajima, kojima bi služila goste. Umesto uobičajenih reči ljudi bi pri susretu razmenjivali pozdrav: „Hristos voskrese!”, „Vaistinu voskrese”!

Postoji običaj u Vojvodini da mladići polivaju izabranice svoga srca vodom, pa bi one najtraženije uskršnje jutro dočekale potpuno mokre. Drugog dana Uskrsa u nekim krajevima momci bi sa uskršnjim štapom simbolično i lagano udarili devojke da bi im pokazali naklonost i da bi one zadražale lepotu i zdravlje tokom cele godine, a zauzvrat bi dobijali uskršnje jaje. Negde bi devojke imale priliku da se „osvete”, pa bi popodne imale pravo da bilo kom muškarcu prospu kofu vode na glavu. Taj dan je takođe bio namenjen druženju i posećivanju, pa su žene donosile na poklon kolače i jaja za sve ukućane.

Ivana Krstić
izvor:net








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 22:10

Običajni bonton Srba


Krsna slava u Srba

"Ko Krsno ime slavi onom i pomaže"
Piše: Dragomir Antonić


Slava ili Krsno ime je srpski, narodno-crkveni običaj i najvažniji porodični praznik, uvek povezan sa danom određenog hrišćanskog svetitelja. Slava je isključivo srpski običaj, jer i kad je praznuju pripadnici drugih naroda slave je kao srpski i pravoslavni običaj.

Slava je veoma obiman kompleks običaja i obreda sa mnogo oblasnih razlika u shvatanjima i u izvođenju, a i sam naziv ima više sinonima. Tako se slava zove i: krsno ime, sveti, sveto, blagdan, krsna slava, praznik, služba, den, sečemo leb, lomimo leb, panagir, svetac, svetec, sveden, panađur, pamet svetom, kućanska slava, liturgija, liturđija, leturđija.

Ukupno dvadeset imena za jedan običaj, a pretpostavljam da ima još naziva koji ovde nisu zabeleženi.
O poreklu slave ima sijaset mišljenja i tumačenja, ali bez obzira na svu različitost u mišljenjima, ostaje činjenica da Srbi danas čuvaju i poštuju slavu kao najvažniji običaj.

Slava se kod Srba, po narodnoj tradiciji, nasleđuje, ali se i ne deli. Dok je otac živ, sin ili sinovi ne preuzimaju slavu, već je slave sa ocem. Preuzimanje slave za života oca znači da se porodica i formalno podelila. Ako otac nije u snazi, sin preuzima sve obaveze oko slave, ali je otac domaćin slave.

Kad otac umre, onda sinovi preuzimaju slavu. Ako ima više braće, mogu se dogovoriti da slavu preuzme samo jedan ili je preuzimaju svi. Prve godine po smrti oca slava se drži u porodičnom krugu, bez gostiju i velikog veselja.

Pravoslavna crkva zastupa suprotno mišljenje. Po njenom tumačenju, sin ili sinovi, čim zasnuju sopstveno domaćinstvo i odu od roditelja, počinju sami da slave.

Priprema za slavu
Na nekoliko dana pred slavu, u domu u kome se slavi, počinju pripreme kako bi se slava što svečanije i dostojnije dočekala. Kuća se rasprema, čisti i sređuje.

1. Svećenje vodice
U vreme pred slavu sveštenik osvećuje vodicu u domovina koji slave. Za osvećenje vodice treba pripremiti: činiju sa vodom, buket bosiljka, manju sveću. Uz to se može pripremiti i kadionica sa žarom, tamjan i spisak ukućana, mada u gradovima to sveštenik uvek nosi sa sobom. Sve se to postavi na sto u sobi gde je slavska ikona, koja je na istočnom zidu sobe. Poželjno je da na obredu osvećenja vodice budu svi ukućani. Zato sveštenik, bar dan ranije, zakazuje dolazak.
Onaj ko do sada nije slavio i želi to prvi put da učini, treba da ode kod sveštenika u najbližoj crkvi i da se sa njim o svemu dogovori.

2. Ikona
Svaki pravoslavni dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, trpezariji ili dnevnoj sobi, i to uvek na istočnom zidu. Poželjno je da, pored ikone kućnog sveca, stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Presvete Bogorodice.

3. Čirak ili svećnjak
To je predmet sa jednim krakom (ili više krakova) u koji se uglavljuje sveća. Obično se pravi od nekog teškog metala, tuča ili, u bogatijoj varijanti od srebra. Važno je da ima stabilno postolje i da se sveća dobro uglavi da se ne bi prevrnula.

4. Slavska sveća
Za slavu se kupuje veća sveća, po mogućstvu od čistog voska, najčešće dužine oko 50 cm. Ona se stavlja u čirak. Sveću pali domaćin, uz prisustvo ukućana i najbližih prijatelja. Domaćin se prekrsti, pomene u molitvi Boga i ime svoje krsne slave, celiva sveću i pali je šibicom. To se radi neposredno pre rezanja kolača, ako sam domaćin reže kolač ili to radi sveštenik u domu.

U slučaju da je kolač rezan u crkvi, domaćin pali sveću, po narodnom verovanju, u različito vreme. Negde je običaj da se sveća upali nekoliko minuta pre podneva, odnosno 12 sati. U drugim krajevima se smatra da sveću treba upaliti tačno u podne. Takođe, postoji običaj da se sveća pali neposredno pre ručka, kad se gosti okupe. U svakom slučaju, domaćin pali sveću.

Sveća gori celog dana, a gasi se kad dođe na nekoliko santimetara. Može se gasiti na više načina: domaćin se prekrsti, uzme malo sredine iz slavskog kolača i ugasi je; domaćin se prekrsti i uzme kafenu kašičicu vina i lagano sipa uz fitilj sveće.

izvor..net








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Pon 26 Nov - 22:11

Kada se sprema slavski kolač
Domaćin podseća prijatelje kad mu je slava

Kolač je, kao i prosfora, kvasni hleb i po pravilu zamesi se osvećenom vodicom. Treba ga umestiti dan pre slave. Mesi se na sledeći način:

Zamesi se jedan kilogram brašna s pola kilograma mleka, četiri cela jaja, dvadeset grama kvasca i pet supenih kašika šećera. Dobro umešeno testo ostavi se na toplom da naraste. Kad je naraslo uzme se tri četvrtine testa, napravi se od njega okrugla lopta i stavi na dno uljem podmazane posude za pečenje. Od preostale količine testa napravi se pet manjih lopti (prosfora). Četiri se stave sa strane u obliku krsta, a peti na sredinu većeg testa. Manje prosfore se ukrase hrišćanskim slovima i simbolima, a čitav se kolač premaže žumancetom od jednog jajeta. Peče se u umereno zagrejanoj pećnici.

Za posnu slavu slavski kolač se pravi na isti način, samo bez jaja i mleka.

Današnji obred rezanja slavskog kolača sastavio je 1862. godine srpski mitropolit Mihailo. Kolač se nosi kod svog paroha, u hram kome svečar pripada. Nosi ga, po pravilu, domaćin sam ili sa nekim od dece. U slučaju da je domaćin sprečen, kolač može odneti bilo ko od članova porodice. Kolač se nosi rano ujutro, obično oko sedam sati. Osim kolača, nosi se još manja činija sa žitom, mala sveća i boca crnog vina. Običaj je da se sveštenik i sveštenikov pomoćnik daruju nekom svotom novca. Po dogovoru i ako je sveštenik u mogućnosti, kolač se može rezati i u svečarovom domu. Danas je uobičajeno da se kolač naručuje kod poslastičara ili pekara.

6. Slavsko žito

Uoči slave priprema se slavsko žito koje se naziva još i koljivo. Žito se priprema na sledeći način:

Pšenica se najpre pretrebi i dobro opere u hladnoj vodi. Kilogram pšenice dobro se skuva, uz povremeno mešanje i nalivanje vode. To se radi da se pšenica ne bi zalepila za dno posude. Zatim se stavi u đevđir da se cedi dobar sat, a potom dva puta na vodenicu samelje (jednom na krupno, a drugi put na sitno). U dobijenu smesu doda se kilogram šećera, kilogram mlevenih oraha, dva vanilin šećera i jedan nastrugan oraščić. Tad se sve dobro umesi i ostavi da prenoći na hladnom. Ujutru, na dan slave, pospe se šećerom u prahu i onda je spremno za goste.

Kad se na dan slave upali slavska sveća, onda se najpre domaćin prekrsti i posluži žitom, a zatim i ostali ukućani. Svaki gost koji dođe na slavu, najpre se služi žitom.

Po učenju Pravoslavne crkve slavsko žito se sprema za sve slave. Po narodnom verovanju, Arhangel Mihailo i sveti Ilija su živi svetitelji pa se za njih ne priprema žito.

Kako se poziva na slavu

Nekad se na slavu pozivalo lično. Domaćin ili neko od mlađih iz kuće ode u dom onoga koga želi pozvati i u prigodnom razgovoru to i učini. Danas se to obično čini pismom (ređe) i telefonom. Desetak dana pred slavu, domaćin pozove prijatelje, podseti ih kad mu je slava i zamoli goste da dođu. U selu Boboti, kod Vukovara, zadržao se običaj da se na slavu poziva jabukom. Mlađi član porodice, dan uoči slave, odlazi kod zvanica i u prigodnom razgovoru, uz lagano posluženje, predaje jabuku koja predstavlja poziv na slavu. Danas je običaj da domaćin kaže i vreme kad očekuje goste, odnosno, da li je to vreme ručka ili večere. U slučaju da gost iz raznoraznih razloga ne može da prihvati poziv, običaj je da on kasnije pozove domaćina i da, uz izvinjenje, kaže da neće doći.

Zadržao se i običaj da se na slavu ne poziva. Taj običaj važi i danas, ali u tom slučaju onaj koji nije pozvan dolazi kod svečara u vreme između ručka i večere, da bi čestitao slavu domaćinu, koji ga prima i služi: žitom, piće, kolačima i kafom. U ovakvim slučajevima gost se zadržava oko pola sata i odlazi.

Tako se postupa i kad gost mora da obiđe više svečara, kao i zbog poštovanja domaćina. Potrebno je imati na umu da danas u gradovima ljudi pretežno žive u skučenom prostoru, pa domaćin jednostavno nije u mogućnosti da u istom trenutku primi sve one koje želi da vidi kao svoje goste.

U najnovije vreme počelo se sa drugačijim načinom slavljenja. Na ručak, osim najuže familije, domaćin pozove još samo kumove, a za večeru iznajmi salu u nekom restoranu gde uveče dolaze zvanice na gozbu. To je iskrivljeno shvatanje same suštine krsne slave, mada oni koji tako postupaju kao opravdanje navode praktične razloge.

Piše: Dragomir Antonić








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Ned 9 Jun - 23:09


Ако се две особе истовремено умивају из истог умиваоника, или се бришу истим пешкиром, знак је да he се посвађати.

Када се две особе различитог пола истовремено сагну да нешто подигну, па се ... при томе сударе главама, може се очекивати да се заволе.

Ако се особе истог пола сударе при сагињању, доћи he између њих до свађе. А ако су већ у свађи, знак је да he се ускоро помирити.

Када се четири особе при растанку рукују па случајно руке укрсте, знак је да he доћи до весеља (свад-ба, крштење или слично). Ако то учине при састанку, доћи he до свађе или раздора међу њима.

Ако неко штуца, знак је да га неко спомиње. Престаће да штуца чим погоди ко га спомиње.

Ако дете штуца, престаће ако га нешто изненада запитају: "Зашто си разбио чашу" или сл.

Ако некоме "горе" образи или уши, знак је да га неко оговара.

Ако некоме искочи плик на језику, такође је знак да га неко оговара - или му "Тетка меси колач".

Ако некоме звони десно уво, добиће добре вести; а звони ли му лево уво, вести he бити неповољне. Ако, пак, неко из друштва погоди које му уво звони, онда ће тај добити добре или лоше вести; а ако не погоди, вести he добити онај коме уво звони.
Коме звоне оба ува одједном, добиће добар глас из близине.

Када некога сврбе обрве, знак је да ће ra неко осрамотити.

Кога усне сврбе, љубиће се.

Десно око кога засврби, тај he се радовати; а ако га засврби лево око, плакаће.

Кога сврбе табани, тај ће путовати.

Ако га сврби нос, добиће вест о нечијој смрти. ако ли га, пак, ноздрве сврбе, биће позват у госте.

Ако некога јако сврби нос, тако да мора да се почеше, значи да he се тај тога дана јако љутити на некога или због нечега.

Десни длан кога засврби, тај he некоме давати новце.

Леви длан кога засврби, тај he новце примати.

Када некоме израсте на оку чмичак, верује се да је нешто остао дужан некој трудници.

Када неко нешто каже па кихне, биће истина. ("Истина је!")








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96952

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   Ned 9 Jun - 23:10

Народно веровање о данима

Некада, док није било сатова, народ је време рачунао и делио по разним радњама и појавама у току дана и ноћи. Дан и ноћ народ је овако делио и називао:

Дан се дели на јутро, мали ручак или доручак од 8-9 часова, велики ручак или подне - око 12 часова, ужина око 15 часова, велики заранак (заранци), мали заранак, смирај - залазак сунца.

Hoh се дели на први сумрак, сумрак, вече - време када се вечера, глуво доба - око пола ноћи, први петли -око 1 час по поноћи, други петли, трећи петли, зора, освит дана, свануће - када се дан забели на истоку.

Понегде глуво доба називају време од 10 часова увече па до првих петлова.

Током лета подне се утврђује на тај начин што у то доба, ако је сунчано, човек може ногом да стане на главу своје сенке.

Понедељак је срећан дан за почетак сваког посла. Тога дана полази се на већа путовања. Жене не дају своје игле на посуду. Трговци не дају на вересију.

Уторак је несрећан дан у који се ништа не започиње. Тога дана се не крштава, не венчава, не праве свадбе нити пере рубље.

Среда је дан у који се пости и не почиње никакав женски посао. Среда је погодна за почињање пољопривредних радова.









Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Srpski običaji i verovanja   

Nazad na vrh Ići dole
 
Srpski običaji i verovanja
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Srpski običaji i verovanja
» Vjerski običaji
» Verovanja
» Najveći Srpski naučnici i pronalazači
» Srpski specijaliteti
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Putovanja ::  Turizam :: Srbija :: Tradicionalna Srbija-