Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 David Albahari

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:56

Price koji jedan drugom pricamo

U trenucima potpune usamljenosti priljubljivao sam lice uz okno i pomno
pratio dolazak autobusa. Nishta me nije moglo sprechiti da verujem:
sledeci dolazak je onaj pravi, gospodar tvoje sudbine stizze. Niko nije
dolazio. Iz mog daha odvajale su se teshke kapi, klizile nanizze,
ostavljajuci za sobom tanak, srebrnast trag, slichan otisku puzzevog
stopala. Kad bih se okrenuo, a znao sam, otac je chitao novine, majka
plela, sestra stajala pred ogledalom. Sve je mirisalo na jednolichnost :
popodnevna crna kafa, televizijske vesti u pola sedam, izlazak na kej
jedan sat kasnije. Vracao sam se malaksao od shetnje, ali misleci na
mesec i odsjaje u reci. U sobama se osecalo svezze posteljno rublje i
opojnost sna. Otac je dremao u stolici, ne bi chuo skripu vrata. Majka
se uplasheno trza : Gospode bozze, kazala bi, hiljadu puta sam mu rekla
da legne, zashto muchi sebe? Ne samo sebe, odgovarao sam. A otac se
neochekivano budio, pogledao na ekran : O, kazao bi, opet su nekog
ubili! Jadni ljudi....








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:57

Eseji

1
Jedan
moj prijatelj, prozni pisac, zna napamet tri ili četiri poslednje
strane monologa Molly Bloom. Naučio ih je, kaže, pre mnogo godina da bi
ostavio utisak na devojku koja mu se dopadala, ali kada je završio
recitovanje monologa, devojka je ustala i ćutke otišla. Verovatno je
otišla, kažem, zato što Molly na kraju kaže “da”; da je rekla “ne”,
možda biste i dalje bili zajedno. Moj prijatelj odmahuje glavom. Ne
bismo, kaže, jer da je Molly rekla “ne”, promenio bih to u “da”. Gledam
ga nepoverljivo i pitam: A Joyce, šta bi radio s njim? Ništa, kaže moj
prijatelj, jer koliko je njemu poznato, Joyce je odavno umro, osim ako
ja ne znam nešto novo? Ne znam ja ništa, kažem. Sada moj prijatelj
odmahuje glavom. Onda kaže da moram da ga razumem, jer doista je želeo
da ta devojka kaže “da”. Kada je rekla “ne”, svet se ugasio u njemu kao
kakva islužena planeta. Ali, kažem, ona nije rekla “ne”, ćutala je. Nije
rekla, kaže moj prijatelj, ali je sigurno tako mislila, jer zašto bi
inače otišla? Možda upravo zbog toga, kažem, što je pomislila “da” i
očekivala da je zaustaviš, što ti nisi učinio. U tom slučaju, kaže moj
prijatelj, ceo njegov život je jedna velika greška, odnosno, jedno
veliko ništa.
2

Malo posle, on odlazi dok ja ostajem sa
pitanjem da li život, bilo čiji život, može da bude greška? Da li doista
postoje trenuci u kojima jedna nepromišljena reč ili lakomisleni pokret
pretvaraju život u grešku? Znam da to zvuči kao početak razgovora o
sudbini, ali uopšte ne pomišljam na sudbinu u ovom trenutku. Uostalom,
kada je o sudbini reč, odavno sam se odlučio za tumačenje koje je dao
biolog Jean Monnet: Sudbina postoji, ali pod uslovom da se događa.
Dakle, sudbina nije unapred data, već mora da se odigra, odnosno, ona
nastaje kao proizvod naših slobodnih izbora i kada se oni odigraju, tada
sudbina postaje nepromenljiva.
Moje pitanje, međutim, ne odnosi se
na sudbinu, već na trenutak u kojem naš dotadašnji život kreće drugim
pravcem, odnosno, kada nešto u tolikoj meri utiče na nas da, hteli to
ili ne, menjamo smer naše plovidbe i, iako smo i dalje u mornarskom
odelu, postajemo nešto drugo. U tom smislu, promena koju je pomenuo moj
prijatelj postaje potpuno prihvatljiva: do jednog trenutka, uveren u
uspeh Mollynog monologa, spremao se da proživi svoj život na određen
način, ali ako je doista pogrešno protumačio devojčin postupak, onda će
njegov život najvećim delom predstavljati odstupanje od onoga što je
njegov život mogao da bude. Zvuči zapetljano, ali neke stvari su takve i
što više pokušavamo da ih raspetljamo, sve više se beznadežno
zapetljavamo, tako da u ovom trenutku nisam uopšte siguran šta je moje
polazište. Imam li uopšte neku polaznu tačku ili sam, kao u kakvoj
kratkoj priči, jednostavno kročio na pokretnu traku sadašnjeg trenutka?
In medias res, naravno, jer drugačije i nije moguće.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:58

3

Priča o mom prijatelju trebalo je da posluži kao uvod u temu o
kojoj sam doista hteo da pišem. Naime, nameravao sam da pišem o “ništa” ,
ali zavela me je priča mog prijatelja, koja je trebalo da posluži kao
zbirka primera (“ništa” se u njoj pojavljuje tri puta), međutim, otrgla
se i počela da živi svojim životom. Tako je “ništa” postalo “nešto”,
kako se već obično događa. U stvari, onog trenutka kada počnemo da
govorimo o “ništa”, ono počinje da iščezava. “Ništa” postoji samo kada
je samo, izdvojeno, udaljeno od svega ostalog. Da li to znači da je
“ništa” sasvim nedostupno, budući da je dovoljna samo jedna pomisao da
ono počne da iščezava? Ne, ne da iščezava već sasvim suprotno – da
nastaje. “Ništa” je, u tom slučaju, neostvareno “nešto”, ali kako je
onda uopšte stvoreno “ništa”? Na šta je mislio onaj koji je stvorio sve
oko nas (ukoliko je to doista bio on) kada je rekao “ništa”, u šta je
bio uperen njegov kažiprst? I zar već sama reč nije označila promenu,
odnosno, doprinela da imenovano bude nešto drugo?
U međuvremenu, neko
je pitao da li mislim na “ništavilo”. Ne mislim. U stvari, mislim da ne
mislim. Za mene, “ništavilo” je stanje u koje naš duh ili mentalni
sklop može da uplovi ukoliko ispuni određene preduslove, dok je “ništa”
doista ništa.
Recimo, “ništa” nije “nula”, jer je i “nula”, poput
“ništavila”, nešto. “Ništa” je “ništa”, nema drugog objašnjenja. “Ništa”
je ono na šta mislimo kada kažemo “sve ili ništa”, dakle, ne samo
odsustvo svega već postojanje ničega. Jezik, primećujete li, već počinje
da se sapliće, jer je naš jezik kabast kada su u pitanju negacije,
odnosno, u našem jeziku negacija se udvaja. Ne može se reći “Vidim
ništa”, već se mora, krajnje apsurdno, uvesti negacija i u glagolski
oblik, odnosno, mora se reći: “Ne vidim ništa.” Umesto “Pričam ništa”,
sleduje “Ne pričam ništa”, dok “Imam ništa” mora da bude “Nemam ništa.”
Zašto se jezik odupire? Oseća li nešto što nama izmiče? U engleskom
jeziku, na primer, negacija se ne udvaja i nema razlike (u formi
rečenice) između “I see something” (Vidim nešto) i “I see nothing”
(Vidim ništa). Glagol tu dominira rečenicom, odnosno, gleda se i kad se
nešto vidi a i kad se ništa ne vidi. Eto, ponovo se tu javila dvostruka
negacija, premda je sada osećam kao potvrdu tvrdnji izrečenih nešto
ranije. Mislim na tvrdnju da je naš jezik kabast u nekim situacijama.
Njegova kabastost najbolje je izražena upravo kabastošću same reči kojom
je ona prikazana. Kabast jezik, to baš lepo zvuči, iako ne verujem da
bi lingvisti to prihvatili kao odrednicu kvaliteta nekog jezika. Ali,
zašto da ne? Nameštaj može da bude kabast i nepodesan za selidbe, dok bi
kabast jezik bio onaj koji je nepodesan za učenje i koji se stalno širi
i rasplinjava umesto da se sažima.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:58

4

Jezik je, u stvari, jedno veliko ništa. Ne, ne jezik, jezik je
ipak nešto, jer je zapisan, klasifikovan i ima za sobom dokumentovanu
istoriju. Mislio sam na govor, na sam čin izricanja reči, na pitanje (do
kojeg bismo ranije ili kasnije svakako došli) ko govori, zašto i kako, i
da li doista govori samo jedan subjekt ili ih u isto vreme ima nekoliko
u nama, u svakom od nas? Kada pišem priču, kada od “ništa” pravim
“nešto”, koliko glasova, tj. govora, istovremeno teku u meni? Ako kažem,
recimo, “knjiga o ništa”, ko me ispravlja govoreći “ne, ne ‘knjiga o
ništa’ već ‘knjiga ni o čemu’”? Znam da sam ja onaj koji odmah to
poništava, jer “ništa” ne bi trebalo da se menja, ali ko se onda
oglašava tvrdnjom da ‘igram igru u kojoj sam pravim pravila onako kako
meni odgovara’? Previše je pitanja, čuje se još jedan glas, toliko
autoritativan da moram da zaćutim, a u tome se krije nevolja, jer
ukoliko budem ćutao, tekst će ćutati takođe.
Stoga brzo nastavljam da
govorim i, da ne bih gubio vreme, odlazim u biblioteku, gde nalazim
knjigu pod naslovom koji sam pomenuo u prethodnom pasusu: The Book of
Nothing. Ime autora: John D. Barrow. Zaprepašćeno zurim u nju, a onda,
da ne bih gubio vreme, počinjem da je listam. Da, kao što sam slutio,
njegovo “ništa” je daleko sveobuhvatnije od mog “ništa”, te on u “ništa”
uključuje nulu, vakuum, ništavilo, nebitak i nebiće, i još mnogo toga.
Odmah, da ne bih gubio vreme, okrećem završno poglavlje. Umesto neke
vrste sažimanja i izvlačenja zaključka, poslednje poglavlje nosi naslov
“Početak i kraj vakuuma”. Vakuum je, naravno, naš svemir kome, bar prema
ovom autoru, sleduje smrt, beživotnost, kraj. “Možda je dobro što tada
nećemo biti tamo” - glasi poslednja rečenica. Zašto? Da li zbog toga što
bismo tada morali da se suočimo sa konačnim Ništa? Ali, otkuda autor
može da bude toliko siguran da nećemo prisustvovati “kraju vakuuma”?
Nije li to mogućnost koja je, u stvari, stalno u igri? Nismo li osuđeni
na neizvesnost? I, na kraju krajeva, kako možemo da budemo sigurni da se
“kraj vakuuma” nije već odigrao, odnosno, da je naše postojanje tek
odsjaj stvarnog sveta, egzistencija sa negativnim predznakom, trajanje s
druge strane nule?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:58

5

Da ne bih gubio vreme, ne vraćam se
onome što sam napisao. Uostalom, to što sam napisao samo je bledi odraz
onoga što sam želeo da zabeležim i nisam se ni malo primakao osnovnom
pitanju: zašto “ništa” u našem jeziku ne ostaje “ništa”, već se svaki
čas menja u nešto drugo? Zašto ne možemo da razgovaramo o “ništa” nego
samo “ni o emu”? Da li postoji mogućnost da se sačuva Shakespeareovo
“ništa” iz naslova drame Much ado about nothing, koji u prevodu na
srpski postaje “Mnogo vike ni oko šta”? Znam, ne morate mi skretati na
to pažnju, da se “ništa” lepo vidi u tom prevodu, tačnije rečeno, vidi
se razdeljeno na slogove posredstvom reči “oko”. Iako ona tu ne označava
organ vida, zamišljam da to čini i da nečije oko pozorno prati šta se
oko njega zbiva. Veliki Brat nikada ne spava.
I ja sve manje spavam.
Neki kažu da to ide s godinama, drugi su uvereni da je to deo nečije
prirode (ima onih koji dugo spavaju i onih koji malo spavaju, to je
sve), treći povezuju san sa dnevnim aktivnostima i ishranom, četvrti se
slažu sa svime što ostali navode, peti zahtevaju da se obrazuje posebna
komisija koja treba da izuči sve činjenice i donese zaključak kako da se
ovakva situacija više ne ponovi, šestih nema, već su otišli, a sedmi,
poslednji, nisu ni došli. Sve je to posledica, kaže glas, loše
organizacije i činjenice da niko ne kontroliše šta pojedini autori rade.
Kako inače objasniti, pita glas, da neko piše esej o ničemu iako je
jedino dozvoljeno da se piše esej ni o emu? Subverzivni elementi nisu
dobrodošli ni u koje vreme, kaže taj glas, pogotovo danas, kada treba
biti posebno oprezan…
Stvarno, o emu ja to pišem? Kako se manjak sna
pretvorio u diskurs koji miriše na terorizam? I otkud meni uopšte reč
“diskurs” koju nikada ne koristim? A tek terorizam? Pa još njegov miris!
Kako uopšte miriše terorizam?
Na cimet, kaže onaj glas.
Koješta, kažem, to ne miriše terorizam već pita od jabuka. Upravo je izvađena iz rerne i hladi se na stolu u kuhinji.
Hm, kaže glas, ako je već tako, da li ću i ja dobiti parče?
Naravno,
kažem i odlazim po tanjiriće, viljuške i nož. Ako tako nastavimo,
mislim, preći ćemo u priču, a ovo je ipak esej ili bi bar trebalo da
bude esej. Stoga prestajem da mislim na pitu i iskradam se iz kuhinje.
The Book of Nothing stoji tamo gde sam je i ostavio. Dugo sam je listao
prošle noći; odavno je prošla ponoć kada sam je spustio na nahtkasnu,
ugasio svetlo i okrenuo se na bok. Ubrzo sam zaspao i sanjao da pravim
palačinke. Palačinke su bile velike i tanke i lelujale su na promaji kao
veliki čaršavi zakrivljenog prostor-vremena. Neko, koga nisam mogao da
vidim, govorio je monotonim glasom o tome kako ćemo svi jednog dana
iščeznuti u crnim rupama. Govorio je o njima sladostrasno, kao da su u
pitanju posebno privlačne turističke atrakcije, a onda je naglasio da
kompanija ne snosi odgovornost ukoliko neko upadne u crnu rupu, jer iz
nje, nasmejao se, povratka nema. Jednom u rupi, zauvek u rupi.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:59

6

Dok podižem knjigu, pitam se da li da zabeležim taj san. San
koji se ne zabeleži uvek iščezava, možda ne odmah, ali ranije ili
kasnije san trne, rastvara se u stvarnosti i nema ga više. E sad, da li
sam sanjao ili je Leonardo da Vinci doista rekao: “Među velikim stvarima
koje se nalaze među nama, Ništa je najveća”? Ako se uzme da je Ništa
isto što i nula, vakuum, ništavilo, nebitak, itd, onda je Leonardo
doista u pravu. Zapadnjačkom duhu, posvećenom logici i analitičkoj
filozofiji, trebalo je mnogo vremena da prihvati Ništa kao nešto što ne
podrazumeva samo negativne odlike, činjenicu sa kojom je istočnjački duh
baratao od samog početka. The Book of Nothing o tome govori i njen
autor prati kako je Ništa polako osvajalo svoj prostor na Zapadu. Zato,
slutim, knjiga i nema pravo završno poglavlje; naime, to osvajanje nije
još potpuno. Istočnjački duh i dalje se sagledava kao uljez, dok Ništa
lako postaje predmet podsmeha. Ništa je na Zapadu esto samo jezička
zavrzlama, bez obzira na to da li se tim pojmom bave pisci, pesnici ili
filozofi.
Beatlesi, na primer, u jednoj pesmi pevaju “Nothing is
real” (“Strawberry Fields Forever”). Možemo to da prevedemo kao “Ništa
nije stvarno”, ali ako želimo da glagol prevedene rečenice bude u
potvrdnom obliku kao u originalu, onda moramo da je promenimo u “Sve je
nestvarno”. Da li su te rečenice iste? I kako bi se, onda, na engleskom
reklo “Ništa nije nestvarno”? Trpi li engleski trostruku negaciju? No,
sve su to nagađanja – nisam lingvista, nisam filozof, nisam poznavalac
logike; doduše, voleo bih da budem nešto od toga, Wittgenstein, na
primer, ali sumnjam da bi Wittgenstein bio voljan da menja mesto sa
nekim ko nije siguran gde mu je mesto. Naravno, pitanje je šta
Wittgenstein misli o svemu tome (uz nečiji glasni šapat: Wittgenstein je
mrtav); ako je mogao da se odrekne onoga što je napisao u prvoj fazi
svog stvaralaštva, zašto onda ne bi mogao da se odrekne i druge faze?
(Isti šapat: Mrtav je Wittgenstein, m-r-t-a-v!) S tim što bi mu najmanje
muka zadavalo oglašavanje s one strane – nije li se on uvek nalazio na
drugoj strani, nije li uvek bio onaj koji ne pripada?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:59

7

A
to, ako se ostvari, odjednom me vraća na sam početak ovog eseja. Sada je
jasno zašto je početak pripao Joyceu – jednostavno zato što i on nije
nigde pripadao, što je znao da se nalazi u posebnoj kategoriji,
oformljenoj samo za njega, što ga je, na neki čudan način, u očima onih
koji zavide, pretvorilo u jedno veliko Ništa. Prisećam se mog prijatelja
i njegovog recitovanja kraja Mollynog monologa. Između “da” i “ne”,
zapravo, i nema neke velike razlike budući da su sve reči ionako
pogrešne. Ne pomaže tu ni Wittgensteinova logika, ni jadikovke moga
prijatelja, ni dubinska analiza svega što je rečeno; najbolje je izaći
napolje i u laganoj šetnji probati da se sve postavi na svoje mesto.
Č^udesne su takve šetnje, pogotovo rano ujutru, dok još rosa vlaži travu
a senke se pospano protežu. “Ništa” tada izgleda tako jasno, tako
opipljivo, tako mazno kao mačka koja je ostala da spava na našem krevetu
i koja će posle navaliti na šerpicu sa mlekom, neoprezno zaboravljenu
na stolu, i ak umočiti šapicu u belu tekućinu, ostavljajući tragove do
pola sobe, a tu, tačno ispod lustera, tragovi će odjednom nestati, kao
da je mačka skočila u “ništa” ili postala “ništa”, ono isto “ništa” za
koje niko ne zna emu služi ili na šta je mislio onaj koji je imenovao
stvari. Priča se da je, kada je u dugoj koloni stvari i bića za
imenovanje, pred njega stupilo “ništa”, on prvo pokušao da ga ignoriše,
potom je morao da popusti i, ne gledajući ga, rekao: A ti, ti budi
ništa. I tako je bilo. “Ništa” se malo zarumenilo od stida, okrenulo oko
sebe i niko ga od tada nije više video.
Naravno, mačka koja nestaje
pripada Lewis Carollu ili, možda, Alisi, a čim postoji pripadanje,
“ništa” postaje “nešto”. Nijedan put koji pokušavam da napipam u mraku
ne nudi nikakav prolaz. Ranije ili kasnije, dakle, ostaću bez ikakvih
mogućnosti, bez reči, upleten u pipke mraka i niko neće doći da mi
ponudi utehu. Lepo mi je neko rekao: Ko se s “ništa” druži, taj postaje
“ništa”. Ali, da li zbog toga treba da žalim ili da likujem? Brzo
prelistavam stranice nekih knjiga i nailazim na reči kabaliste Davida
ben Avrahama ha Lavane, koji kaže da “ništa ima u sebi više bića nego
bilo koje drugo biće na svetu, ali budući da je ništa jednostavno, i da
su u poređenju s njim sve ostale jednostavne stvari veoma složene, onda
ga zbog toga nazivamo ništa”. On to zapisuje krajem 13. veka, u
Š[paniji, a “ništa” o kojem govori je veoma važno za kabaliste. Oni,
naime, unose novu dimenziju u tumačenje postanja, tvrdeći da je “ništa”
neka vrsta nedefinisane manifestacije Boga, što bi značilo da svet ne
nastaje iz doslovnog “ništa” (creatio ex nihilo) već iz “ništa” koje je u
suštini nešto. Drugim rečima, “ništa” je, takođe, Bog, odnosno, sve je
“ništa” a “ništa” je sve. Da li to znači da je Bog, stvarajući svet,
stvorio i sebe? Ne znam, nisam ja ovde da bih davao odgovore, eventualno
mogu da postavim neko pitanje i odmah potom da zaćutim, što me podseća
na činjenicu da je tišina takođe jedno veliko “ništa”, i to “ništa”
nabijeno značenjima. Š[to duže ćutimo, sve je nejasnije zašto to činimo,
jer s porastom broja mogućih značenja, opada verovatnoća pravog izbora.
Ne znam da li je bilo potrebno to objašnjavati, ali izvesno je da
nesigurnost teksta utiče na nesigurnost autora. Trebalo bi to da bude
obratno, čuje se nečiji glas, ali sada je kasno: tekst je more a autor
je brodolomnik. Talasi postaju sve veći, horizont sve mračniji i sve
dalji, daska za koju se autor drži je slaba uteha, niko nije u tako
hladnoj vodi izdržao duže od nekoliko minuta, iz “ništa” dolaziš i u
“ništa” se vraćaš, misli autor i onda pušta dasku, prestaje da mlatara
rukama i nogama, i strpljivo čeka da počne da tone.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 11:00

Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na
koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo
šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da
bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim
ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni
komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam
nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno
srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom
imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom
pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne
bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam
došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas
stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o
sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige
poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati [i]samo tri
knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak
potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još
bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno,
čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih
besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo,
beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se
doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao
pouzdani čistači duše.
Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti
izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča,
izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem,
po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo
bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i
nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se
neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj,
grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i
onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem.
Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već
postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i
kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora
knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još
jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo
pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen
pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi,
naravno, ne dolaze u obzir!)








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 11:00

Zapis o Ludvigu

Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur
adipisicing elit, sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore
magna aliqua. Lorem ipsum dolor sit amet, consectetur adipisicing elit,
sed do eiusmod tempor incididunt ut labore et dolore magna aliqua.

Ludvig
nije roman u kojem treba tražiti jednog pisca, već je to opis stanja
duha. Pitanje, dakle, nije «Ko je Ludvig?»; pravo pitanje glasi: «Zašto
smo takvi?» Ludvig je bilo ko, Ludvig je svako, i svako od pisaca ima
svog Ludviga ili je nečiji Ludvig. U stvari, najbliža istini je tvrdnja
da svako od pisaca nosi u sebi svog Ludviga. Da, Ludvig to sam ja!
Ludvig je grad Beograd, odnosno, svaki veliki grad, gde god da se
nalazi. U središtu svakog velikog grada nalazi se meko testo
provincijalnosti, mlečnobela masa koja za tren oka može da se uveća do
neslućenih razmera. Tada guta sve pred sobom i sve izjednačava, nema
razlike, nema individualnosti, ostaje jedino duh palanke, duh
zajedljivosti i poraza.

Znam, naravno, da gornje objašnjenje neće
zadovoljiti mnoge čitaoce. Za njih, Ludvig je doista Ludvig tek kada
dobije ime i prezime. Sve ostalo, kažu oni, najobičnija je
mistifikacija. Ludvig ne bi bio Ludvig, kažu oni, da nije pravi Ludvig.
Presreću me na ulici, telefoniraju, šalju elektronske poruke, ponavljaju
svoje pitanje kao kakvu mantru ili, još bolje, kao bajalicu koja treba
da me hipnotiše i učini da odgovaram mimo svoje volje, bez odbrane.

Moj
odgovor ipak ostaje isti. Ludvig je napisan, pre svega, kao odavanje
počasti Tomasu Bernhardu, velikom majstoru proze, sarkazma i crnog
humora. On je, naravno, kritikovao Beč, i prema njegovoj slici Beča
uobličena je moja slika Beograda. Slika je nesumnjivo preuveličana, jer
jedino tako se vidi ono što se želi pokazati: preteruje se jer se inače
ne bi ništa primetilo. Stoga Beograd prikazan u Ludvigu nije odraz
stvarnog Beograda, već onog Beograda koji, sasvim izopačen, postoji u
svesti pripovedača, a pripovedač, to se bar zna, nisam ja. To "ja" je
neko drugi.

Ali, ako je sve tako, upitaće neko, ako ništa nije
onako kako u prvi mah izgleda da jeste, gde je onda stvarni pisac, gde
je stvarno delo? Odnosno, ako ništa nije onako kako je prikazano, zašto
uopšte tome verovati (ili ne verovati, svejedno)?

Na to pitanje
svako mora da odgovori za sebe. Neko veruje da postoji koprena koja
skriva svet; drugi veruju da je nema; treći su skloni tvrdnji da je
koprena nekada postojala, da je onda delimično uništena, pa sada svet i
mi u njemu ponekad delujemo jasno, ponekad ne; četvrti ne znaju šta da
misle o svemu tome; peti ne misle ni o čemu; šesti se unapred slažu samo
da bismo ih ostavili na miru; itd. Eto, ni poetički tekstovi nisu ono
što su nekada bili. Nekada se, naime, u takvim tekstovima doista pisalo o
autorovoj poetici a ne o tamo nekim koprenama. Pisalo se da bi se
rastumačilo a ne da bi se sve gurnulo u još dublji mrak. Pisalo se zato
što se verovalo u moć stvaralačke reči a ne zbog toga što se veruje u
tišinu. (A i cela ta priča o tišini, i ona je sumnjiva, pogotovo posle
dvadesetak objavljenih knjiga. Ovako ispada da se najviše razmeće
tišinom onaj koji je najmanje koristi.)

Tako nekako izgleda
sporenje sa Ludvigom koji čuči u onome koji marljivo, kao da se ništa ne
događa, ispisuje ove redove. Nikada se, najverovatnije, neće doznati ko
je on, zašto to radi, otkud Ludvig u njemu i otkud on u Ludvigu. On to
zna manje od svih; on, zapravo, najmanje zna i često razmišlja o sebi
kao o posudi koju neki glas ili glasovi neprekidno pune rečima, tako da
on nema drugog izbora osim da marljivo zapisuje te reči, tačno onako
kako su se ulile u njega, nadajući se da će jednom dospeti do kraja reči
i onda, možda, otkriti odakle dolazi taj glas. On bi voleo, zašto bi to
krio, da je izvor glasa neka lepa, tajnstvena mlada žena, ali sluti da
neće biti tako i da glas počinje sam od sebe, da praznina zbori u
praznini, iako niko, pa ni ona, ne zna čemu sve to, kakva je korist od
reči, vrede li rečenice, znače li nešto tačke i uskličnici?

Sve
to deluje beskrajno udaljeno od «Ludviga», pogotovo ako se prisetimo
pištolja pri kraju knjige. Nije li on, od svih likova, ponajviše Ludvig?
Ne zna se, doduše, kako Ludvig izgleda, ali hladna nezainteresovanost
pištolja nameće se kao glavna odrednica. Uzalud govorim da Ludvig ne
ubija, niko me više ne sluša, čak se i onaj koji ovo piše povukao u
svoju ljušturu, ogrnuo koprenom sa početka teksta, umočio pero u mastilo
i spremio se da nastavi dalje ili da počne iz početka, kako već glas
bude odlučio ili onaj ko o svemu odlučuje, uključujući i onoga koji ovo
čita i kaže: Zar je to kraj?

Da, kažem, jeste. To je kraj.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 11:02

Bicikl

Priča «Bicikl» je napisana kao istovremeno poigravanje sa
elementima dva veoma različita i udaljena pisca: Tomasa Bernharda i
Isaka Baševisa Singera. U stvari, priča o Salcburgu i opsednutosti
jednog pisca životom i delom Tomasa Bernharda ispričana je u maniru
Singerovih priča o malim prevarantima i mućkarošima. Stvarni elementi iz
Bernhardovog života - bicikl je, recimo, stvaran detalj - kombinovani
su sa izmišljenim (pominjanje ljubavnice) da bi se pokazalo dokle može
da odvedu opsesija i strast. Tu je dodatna veza sa Singerom, jer se
jedna od njegovih najboljih zbirki priča upravo zove Strast. Priča je
napisana za zbirku Svake noći u drugom gradu, objavljenoj u jubilarnom
kolu Srpske književne zadruge (2008). Priča je, na neki način, započeta
prilikom mog poslednjeg boravka u Salcburgu i posvećena je Ludvigu
Hartingeru i Karlu Markusu Gausu koji su podstakli moju inspiraciju.

U
Salcburgu, na železničkoj stanici, gde je čekao voz za Minhen, Radovan
je naručio šolju crnog čaja. Nije blagovremeno izvadio kesicu sa čajom
iz šolje, tako da je sada na jeziku osećao gorčinu koja je rasla svakim
novim gutljajem. Do polaska njegovog voza ostao je još ceo sat, a on
nije imao nikakvu knjigu, nije imao čak ni olovku i papir na kojem bi
mogao nešto da zapiše. U stvari, imao je sve to, ali i knjiga i olovka i
papir nalazili su se u njegovom malom koferu, uredno zaključanom, kao
što je uvek radio kada je putovao. Uveren da voz polazi u devet sati,
smatrao je da mu ništa neće biti potrebno i stoga je sve stavio u kofer,
da bi tek na stanici shvatio da ima rezervaciju za voz koji polazi u
jedanaest. Mogao je, naravno, da traži zamenu, ali to mu se učinilo
odviše komplikovanim za rano prepodne, i tako se odlučio da uđe u mali
restoran i, posle kraćeg oklevanja, naruči čaj.

Kada mu je
devojka za šankom pružila otvorenu kutiju sa raznim čajevima, Radovan je
prvo posegnuo za kesicom sa zelenim čajem, ali je onda pomislio da bi
trebalo da bude otvoreniji za nova iskustva. Uvek je pio zeleni čaj,
pomislio je i pomerio ruku prema drugoj strani kutije, neodlučno
preturajući po obilju kesica, ali odlučio se tek kada je devojka za
šankom ljutito šmrknula. Tako je odabrao crni čaj i gorčinu koja mu se
uopšte nije dopadala, ali nikada ne bi on to priznao devojci za šankom,
čak i kada bi ga upitala.

Dodao je još šećera u šolju i srknuo
preslađenu tečnost koja je i dalje bila gorka. Možda bi mogao da pojede
parče kolača od slatkog sira i tako se spase neželjene gorčine? Mahnuo
je devojci, naručio kolač i čašu vode, i odmah, čim je devojka spustila
tanjir pred njega, strpao veliko parče kolača u usta. Bio je u pravu,
gorčina je nestala pred navalom slatkog sira i osetio je da mu se vraća
dobro raspoloženje koje ga je pratilo celog jutra, od trenutka kada je
ustao u hotelu «Cum hiršen» sve dok nije uzeo crni čaj.

Da bude
iskren, dobro raspoloženje ga je iznenadilo. Kada je otvorio oči,
očekivao je sasvim suprotno osećanje, te je stoga morao ozbiljno da se
upita da li se tog jutra probudio kao neko drugi. Naime, Radovan je
prethodnog dana doputovao u Salcburg da bi u lokalnom Domu knjige održao
književno veče. Veče je održano pred malobrojnom publikom, kao što su
bile sve njegove književne večeri, međutim, domaćin i voditelj programa
bio je ushićen. «Sedam osoba na promociji romana mladog pisca iz Srbije!
Možemo da budemo više nego zadovoljni.» Radovan, ipak, nije bio
zadovoljan, i to ne toliko zbog malog broja posetilaca (ni toliko ih
nije očekivao), već zbog toga što mu domaćin nije organizovao posetu
kući Tomasa Bernharda, pisca sa kojim je Radovanov književni kosmos
počinjao i završavao se. Dok je putovao – prvo avionom do Minhena, potom
vozom do Salcburga – nije prestajao da zamišlja trenutak kada će
stupiti u tu kuću koja je, u Radovanovoj svesti, bila pravi hram.
Nekoliko dana pre polaska na put, poslao je elektronsku poruku u
salcburški Dom knjige u kojoj je izneo svoju molbu, i ubrzo dobio kratak
odgovor organizatora da će učiniti sve što mogu da bi udovoljili
njegovoj želji.

Međutim, kada je stigao u hotel «Cum hiršen»,
nikakvo obaveštenje nije ga sačekalo na portirnici, a kada je kasnije,
čim se smestio u svoju sobu, pozvao brojeve telefona Doma knjige, niko
se nije javljao. Uprkos njegovom znanju nemačkog jezika, snimljena
poruka ga je zbunila i kada mu je pištavi signal dao znak da snimi svoju
poruku, tako se zapetljao u pokušaju da bude razumljiv da je, na kraju,
ispao krajnje nerazumljiv. Napolju je padala sitna, gusta kiša koja je
gušila svaku pomisao da sam krene u potragu za Bernhardovom kućom, tako
da je naredna dva sata proveo u grozničavom hodanju s kraja na kraj
sobe, vodeći sa sobom katkad glasnu, katkad nemuštu raspravu. Kiša je u
međuvremenu prestala, mada se nebo nije razvedrilo, ali tada je bilo
kasno za polazak u potragu za kućom, te je Radovan uzeo jaknu i sišao u
predvorje hotela da sačeka dolazak osobe iz Doma knjige.

Umesto
domaćina i voditelja programa, po Radovana je došla oniska devojka koja
je insistirala da govori engleski, bez obzira na to što je Radovan
odgovarao na nemačkom. Kada je čula ime Tomasa Bernharda, usne su joj se
razvukle u osmeh, mada nije umela ni na jednom jeziku da kaže gde se
nalazi njegova kuća. «Tomas – mrtav», neprekidno je ponavljala i, pomalo
neprikladno, smatrao je Radovan, prevlačila kažiprstom preko svog
vrata. Da bi to pokazala, zabacivala je glavu unazad, prestajući pritom
da gleda kuda vozi i Radovan je za to vreme grčevito stiskao ivicu svoga
sedišta, kao da bi to moglo da mu pomogne.

Domaćin Doma knjige
bio je neposredan i precizan. Jeste, dobio je Radovanovu poruku, ali
jednostavno nije imao vremena da bilo šta organizuje. Kuća nije baš
blizu, naglasio je, a potrebno je prvo sve blagovremeno dogovoriti sa
Bernhardovim polubratom, jedinom osobom koja brine o stanju u kojem se
kuća nalazi. Osim toga, dodao je domaćin Doma knjige, Bernhard nije
voleo posetioce, pa se postavlja načelno pitanje da li onda treba uopšte
dovoditi posetioce u njegovu kuću. Ako vas neko ne voli, zaključio je
domaćin Doma knjige, zašto biste vi voleli njega?

Radovan nije
mogao da porekne logiku tog pitanja, ali je ipak želeo da obiđe
Bernhardovu kuću. On je voleo Bernharda uprkos svim njegovim
zajedljivostima, cinizmu i mrzovolji, i odlazak u njegovu kuću smatrao
je činom odavanja pošte piscu od kojeg je, kako je govorio, naučio sve
što zna o književnosti. Pritom nije mislio na puko preuzimanje
Bernhardove forme, kako su to radili neki srpski pisci, već na ono što
je činilo osnovu Bernhardove proze: onaj usredsređeni pogled koji je,
poput skalpela, rezao kroz sve maske građanskog društva, izvrgavajući ga
nemilosrdnom podsmehu i neprekidno pronalazeći nova nezaštićena mesta,
ne obazirući se na bol.

S bolom ili bez njega, ništa se tu više
nije moglo učiniti. Domaćin Doma knjige rekao je nešto slično dok su se
opraštali ispred hotela, obećavši da će u prvoj narednoj prilici učiniti
sve što je u njegovoj moći da mu obezbedi obilazak onih lokacija u
Salcburgu i okolini koje su povezane sa Bernhardom. «Na bilo koji
način», rekao je, potapšao Radovana po ramenu i krenuo prema svojim
kolima. «Na bilo koji način», ponovio je pre nego što je ušao u auto i
odvezao se u noć. Radovan je još neko vreme stajao ispred hotela. Uprkos
koverti sa honorarom koja mu je šuškala u džepu, osećao je ukus poraza.
Pomisao da ga čekaju još tri nastupa – u Minhenu, štutgartu i
Frankfurtu – budila je u njemu očajničku želju da sve ostavi i odmah se
vrati u Beograd, iako je znao da nikada ne bi tako postupio. Otišao je
do ugla ulice, pogledao na sve strane, ali nigde nije mogao da vidi
nikakav trag noćnog života. Doduše, crvena svetleća reklama izazovno se
palila i gasila u daljini, na suprotnom kraju ulice, dovoljno daleko,
međutim, da Radovan odustane od namere da ode do nje. S jedne strane,
rekao je sebi, ko zna šta ona reklamira, a s druge strane, podsetio se,
trebalo je rano ustati da bi stigao na voz koji je polazio u devet.

Da
je znao, pomislio je gurajući novo parče kolača od slatkog sira u usta,
da ima rezervaciju tek za voz u jedanaest sati, drugačije bi razgovarao
sa domaćinom Doma knjige. Sada je bilo kasno i za to, i ništa više nije
moglo da se uradi u preostalih pedesetak minuta. Ostao mu je samo kolač
i, naravno, gorak crni čaj. Oslonio se laktovima na šank i zagnjurio
lice u šake. Zbog toga, shvatio je malo kasnije, nije video čoveka koji
je seo na stolicu pored njega. Nije ni osetio njegovo prisustvo, već se
iznenađeno trgnuo kada je čovek, tik uz njegovo uvo, šapnuo: «Ako vas
zanima Bernhard, imam nešto što će vas obradovati.»

Radovan je
obazrivo provirio kroz prste. čovek koji je sedeo pored njega izgledao
je kao univerzitetski profesor: glatko izbrijan i sveže podšišan, nosio
je crni somotski sako, svetloplavu košulju i izbledele farmerke. Kada je
shvatio da ga Radovan posmatra, nasmešio se i mahnuo levom rukom. Desnu
ruku je pružio prema njemu i rekao: «Kurt Langhajm, vama na usluzi.»

Radovan se osvrnuo oko sebe, potom prihvatio pruženu ruku i upitao: «Kako znate da me zanima Tomas Bernhard?»

Kurt
Langhajm je slegnuo ramenima. «Neke stvari ne mogu da se objasne»,
rekao je, «ali kada se potpuno nekome posvetite, onda naučite da
prepoznajete one kome taj neko takođe nešto znači.»

«Hoćete da kažete», upitao je Radovan, «da ste se potpuno posvetili izučavanju Bernhardovih dela?»

«I života», požurio je da doda Kurt Langhajm.

«Naravno», složio se Radovan, «i dela i života.»

«Teško da ima pisaca kod kojih su delo i život u tolikoj meri povezani», rekao je Kurt Langhajm.

Radovan
je klimnuo glavom. «To je tačno», rekao je, «ali zanima me kako ste me
prepoznali? Po čemu ste osetili da Bernhard i mene opseda?»

Kurt
Langhajm se nasmejao i protrljao ruke. «Lako je to pitati», rekao je,
«ali teško je objasniti. Jednostavno, dok koračam ulicom ili se zateknem
u nekom javnom prostoru, kao sada na železničkoj stanici, ponekad
osetim da treba da priđem osobi koja se, u tom trenutku, obično nalazi
nedaleko od mene. Malopre sam ovde ušao i naručio kafu, i dok sam čekao,
osetio sam da ste vi, da tako kažem, bernhardovac. Ostalo znate.»

«A šta to imate», upitao je Radovan, «što bi moglo da me zanima?»

Kurt Langhajm je pogledao levo-desno, onda se nagnuo prema Radovanu i šapnuo: «Imam njegov bicikl.»

«Bicikl», ponovio je Radovan, «šta će meni njegov bicikl?»

«Kakav
ste vi to ljubitelj Tomasa Bernharda kad ne znate za njegov čuveni
bicikl? Mnogi bi dali sve što imaju samo da bi se jednom provozali na
njemu. Nudim vam pravo bogatstvo, ali vi to, izgleda, ne razumete.» Glas
Kurta Langhajma je zadrhtao na kraju kao da se spremao da zaplače.

Radovan
je mogao da oseti kako mu obrazi gore od stida.Pokušao je, ali nije
mogao da se seti nikakvog Bernhardovog bicikla. «Dobro», rekao je
pomirljivo, «gde se taj bicikl nalazi?»

«Na bezbednom mestu», odgovorio je Kurt Langhajm, «ništa ne brinite.»

«Ne
brinem», rekao je Radovan i osetio kako ga obuzima nova ideja. «šta vi
radite ovde», upitao je Kurta Langhajma, «čekate nekoga ili negde
putujete?»

«Ni jedno ni drugo», rekao je Kurt Langhajm. «Prolazio sam pored železničke stanice i poželeo da popijem šolju kafe, to je sve.»

«Odlično»,
uzviknuo je Radovan, «u tom slučaju poći ću da vidim taj bicikl, ali
posle toga morate da me odvedete da vidim Bernhardovu kuću.»

«Bernhardovu kuću», iznenadio se Kurt Langhajm, «ali to je daleko odavde. Ne dolazi u obzir.»

«Onda ni kupovina bicikla ne dolazi u obzir», oštro je rekao Radovan. Mahnuo je devojci za šankom i zatražio račun.

Kurt
Langhajm se kao crv uvijao na svojoj stolici. «Morate da me razumete»,
rekao je na kraju, «nedavno sam bio tamo i sada nije baš zgodno da se
ponovo pojavim.»

«Zbog bicikla?»

«Zbog bicikla i raznih drugih stvari.»

«žao
mi je», rekao je Radovan, «ali ako ne odemo u Bernhardovu kuću, nema
ništa od kupovine bicikla.» Uzeo je kusur od devojke za šankom, ustao i
posegnuo za malim koferom. Imao je još pola sata do polaska voza i nije
znao šta da radi, ali morao je da pokaže da je ozbiljan u svojim
izjavama.

«čekajte», povikao je Kurt Langhajm za njim, «imam
drugi predlog. Ne mogu da vas vodim u Bernhardovu kuću, ali zato mogu da
vas odvedem u stan njegove ljubavnice. Nije daleko odavde.»

«Bernhard je imao ljubavnicu? To nigde nisam čuo», rekao je Radovan.

«Svako
ima ljubavnicu», odvratio je Kurt Langhajm, «zašto bi Bernhard bio
drugačiji od ostalih ljudi? No», nastavio je nestrpljivo, «šta ste
odlučili?»

Radovan se nije dugo premišljao. Karta za voz važila
je i za kasnije polaske, a čak i ako pođe u dva ili tri popodne, stići
će u Minhen na vreme za promociju, zakazanu tek za osam uveče. «Idemo»,
rekao je. «Gde je bicikl?»

Bicikl nije bio tako blizu kao što je
Kurt Langhajm tvrdio i Radovan je ubrzo izgubio predstavu gde se nalazi u
odnosu na železničku stanicu. Nadao se da će se kasnije, kada budu
krenuli u stan Bernhardove ljubavnice, ponovo približiti stanici. U
svakom slučaju, tešio se, Salcburg nije toliko velik da se čovek potpuno
izgubi u njemu, mada je ipak odahnuo kada je Kurt Langhajm otvorio
kapiju na jednoj zgradi i uputio se u stražnje dvorište. Tu je prišao
jednoj od četiri drvenih kućica, otključao katanac i skinuo lanac.
Povukao je daščana vrata i, stvarno, pred Radovanovim očima ukazao se
bicikl.

«Evo ga», rekao je Kurt Langhajm, «čuveni bicikl koji je
detaljno opisan u jednoj od njegovih memoarskih knjiga. Imao je samo
osam godina kada je seo na ovaj štajrvafen bicikl i krenuo u Salcburg
kod svoje tete.»

Bicikl je očigledno poticao iz nekog drugog
vremena, ali bio je dobro očuvan. Radovan mu je prišao i dotakao ručke,
sedište, gume. Zamislio je malog Tomasa Bernharda na njemu i osetio kako
ga prožima jeza. Nije znao šta će da uradi sa biciklom, ali je znao da
mora da ga poseduje. Pogledao je Kurta Langhajma i upitao ga: «Koliko?»

Kurt Langhajm nije gubio vreme na razmišljanje. «Petsto evra», rekao je.

Radovanu
se zavrtelo u glavi. Istina, sinoć je dobio trista evra kao honorar za
promociju u Domu knjige, a isti honorar ga je čekao i posle preostalih
nastupa, ali za nekoga iz Beograda petsto evra je bila izuzetno velika
suma, pogotovo što je imao druge namere u vezi sa trošenjem tog novca.
Bilo bi mi pametnije, upozorio je sebe, da se smesta okrenem i odem,
međutim, znao je da više ne može da zamisli svoj život bez Bernhardovog
bicikla i gurnuo je ruku u unutrašnji džep sakoa u potrazi za
novčanikom. Izbrojao je petsto evra i položio ih na dlan Kurta
Langhajma. On ih je još jednom prebrojao, zatim je izgurao bicikl iz
šupe i predao ga Radovanu. «Ako vas neko pita», rekao je, «našli ste ga
na ulici. Mene nikako ne pominjite, je l' to jasno?»

Radovan je
prihvatio ručke bicikla i, dok je osećao kako ga obuzima teško opisivo
zadovoljstvo, klimnuo glavom. Sačekao je da Kurt Langhajm zaključa
katanac i uzme mali kofer koji je Radovan do tada vukao za sobom, a onda
je počeo da gura bicikl za njim. I dalje nije znao gde se nalaze, ali
sada mu je nekako bilo svejedno. Bicikl ga je činio spokojnim, iako bi,
imajući u vidu nemire koji su opsedali njegovog bivšeg vlasnika, trebalo
da ga čini uznemirenim i nesigurnim. Kurt Langhajm je hodao sve brže,
ulice su postajale šire i na njima je bilo sve više prolaznika, i jednom
se Radovanu već učinilo da ga je izgubio iz vida. Kada ga je sustigao i
požalio mu se, Kurt Langhajm je samo odmahnuo rukom. «Još malo i stigli
smo», rekao je, «nema još mnogo.»

Ispostavilo se da je to
značilo još dvadesetak minuta brzog hoda i mukotrpnog provlačenja između
ljudi, a onda su se napokon zaustavili ispred jedne bezlične
trospratnice, tipične za Salcburg, sa malim prozorima i bez balkona.
Kurt Langhajm mu je rekao da ga tu sačeka, zazvonio i potom prormljao
nešto u interfon. Vrata su se otvorila i on je ušao u zgradu. Radovan je
disciplinovano čekao ispred kuće, pomalo oslonjen na bicikl koji je,
primetio je, privlačio znatiželjne poglede prolaznika. Nebo je u
međuvremenu posivelo i počela je da pada kiša. Radovan se nije usuđivao
da se pomeri, premda je privukao bicikl bliže sebi, kao da bi to moglo
da ga zaštiti od kišnih kapi.

Onda je začuo glas Kurta Langhajma i
ugledao ga na jednom od prozora na drugom spratu. Mahao mu je i pozivao
ga da dođe gore. Pored njega je stajala žena čije lice Radovan nije
mogao dobro da vidi. Kurt Langhajm je nestao sa prozora i ubrzo se začuo
zvuk interfona. Radovan je prišao vratima, otvorio ih i s naporom
ugurao bicikl u hodnik. Počeo je da ga nosi uz stepenice kada se pojavio
Kurt Langhajm i upitao ga šta to radi, ali pre nego što je Radovan
uspeo da odgovori, uzeo mu je bicikl i vratio se do ulaza. Ne mora da
brine, rekao mu je, bicikl je tu na bezbednom mestu, niko ga neće
dirati. Osim toga, dodao je, i on će ga čekati, a sada neka požuri na
drugi sprat, stan broj dvanaest, vrata su otvorena i Bernhardova
ljubavnica ga očekuje.

Vrata su doista bila otvorena i Radovan
je, brišući kapi znoja i kiše sa čela, stupio u mračno predsoblje.
Zatvorio je vrata za sobom i polako se uputio prema drugim, otškrinutim
vratima koja su se nalazila na suprotnom kraju predsoblja. Gurnuo ih je i
ugledao ženu koja je sedela u fotelji. «Znala sam ja Tomasa», rekla je
žena, «često je dolazio kod mene, ponekad i dva puta dnevno. Fin čovek,
jedino što se pomalo bojao života. Stalno je govorio o smrti, premda
nije strepeo od nje. Strepeo je od života.»

Zaćutala je i
zagledala se u Radovana. Radovan je osetio kako ga obliva rumenilo i
rekao: «Vi ste bili zajedno, mislim, hoću da kažem...»

Žena se
nasmejala. «Da», rekla je, «bili smo ljubavnici, jedino što nismo
zajedno izlazili napolje. Naš svet je bio u ovom stanu. I sada, kada
poželim, mogu da ga vidim. Često je stajao tačno na tom mestu gde vi
sada stojite.»

Radovan se nelagodno pomerio. «Imate li», nakašljao se, «neku njegovu fotografiju?»

«Tomas
je mrzeo fotografisanje», odgovorila je žena, «i čak je smatrao da je
fotografija jedno od najvećih nesreća dvadesetog veka.»

«Dobro»,
rekao je Radovan. Nije ni pokušao da pita da li bi smeo da fotografiše
ženu i njenu sobu, jer je slutio odgovor. Upitao je nešto drugo: «Kada
je poslednji put bio ovde?»

Žena se zamislila, protrljala čelo i potom rekla: «Ne znam, pitajte Hajnca.»

«Hajnca», pitao je Radovan, «ko je Hajnc?»

«Čovek koji vas je doveo», rekla je žena. «Zar se on ne zove Hajnc?»

Radovan
nije odgovorio, već se samo okrenuo i izašao iz stana. Strčao je niz
stepenice i odjurio do ulaza. Njegov kofer je stajao pored vrata, ali
bicikl više nije bio tu. Izleteo je iz kuće, osvrnuo se levo-desno,
nigde ni traga od čoveka sa biciklom. Nije ni pokušao da se ponovo popne
na drugi sprat i zakuca na vrata sa brojem dvanaest, jer je znao da se
neće otvoriti. Mogao je da pozove policiju, ali šta bi im rekao? Da mu
je ukraden bicikl koji je navodno pripadao Tomasu Bernhardu, da je lopov
onaj koji mu ga je prethodno prodao i da se krađa odigrala dok je on
bio u poseti kod navodne Bernhardove ljubavnice? Nije bila potrebna neka
naročita mašta da bi zamislio kako bi policajci reagovali, pogotovo
kada bi mu zatražili dokumente i ugledali srpski pasoš. Pogledao je na
sat. Ako požuri, mogao bi da stigne na podnevni voz za Minhen. Zaustavio
je prvog prolaznika, upitao ga gde je železnička stanica i krenuo u
naznačenom pravcu. Dok je žurio i vukao mali kofer koji je poskakivao na
neravnom trotoaru, setio se da mu je, kada je prvi put došao u
Salcburg, neko pričao o izuzetno velikom broju samoubistava u gradu i
čak ga odveo na Menhsberg, na mesto koje je, rekla je ta osoba, bilo
popularno među samoubicama. Odatle se, ako je Radovan dobro upamtio,
pružao divan pogled i nije mogao da razume kako bilo ko, suočen sa
takvom lepotom, može da odabere smrt. Sada je, možda, to mogao bolje da
razume. Pisak lokomotive potvrdio je da je na pravom putu i da se
približio stanici. Ali zašto bi to bio pravi put? Stao je, osvrnuo se,
pogledao ponovo ispred sebe. Lokomotiva je još jednom pisnula, kao da ga
doziva. Zapušiću uši, pomislio je Radovan i okrenuo se u suprotnom
pravcu, prema Menhsbergu, premda nije znao šta da radi sa koferom dok
dlanovima pritiska ušne školjke.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 11:02

Albert i Marta

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da
kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda
se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek
je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.

Albert Mejson je verovao da je svaka biografija zaludna u istoj meri u
kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan,
mislio je, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava
biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt
biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, po njemu, bila bi nam
potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi
odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

I to je bilo to zbog čega ga je Marta tako bezumno volela. On je tu
knjigu imao u svojoj glavi po njenom misljenju. Njegova prirodna
inteligencija je za nju bila afrodizijak kome nije mogla da odoli. Cak i
njegovo cutanje je belezila u svoj poeticni spomenar, lepila srca oko
tog cutanja i obozavala ga iz daljine. „Život bi se mogao sažeti u pola
sata predivnih trenutaka sa njim“ – pomislila je i sa uzdahom zatvorila
spomenar.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Uto 27 Jan - 15:45

Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju.

Albert Mejson je verovao da je svaka biografija zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, mislio je, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, po njemu, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo.

I to je bilo to zbog čega ga je Marta tako bezumno volela. On je tu knjigu imao u svojoj glavi po njenom misljenju. Njegova prirodna inteligencija je za nju bila afrodizijak kome nije mogla da odoli. Cak i njegovo cutanje je belezila u svoj poeticni spomenar, lepila srca oko tog cutanja i obozavala ga iz daljine. „Život bi se mogao sažeti u pola sata predivnih trenutaka sa njim“ – pomislila je i sa uzdahom zatvorila spomenar.

David Albahari – Albert i Marta








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Uto 27 Jan - 15:46

Uloga ostrva u našim životima možda je najbolje definisana pitanjem na koje često nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili ploču ili bilo šta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da bismo – osim toga što treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uređaje, i samo bi nam nedostajali filmovi ili muzika koji bi naš boravak činili stvarno srećnim. Drugim rečima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom imaginarnom pustom ostrvu srećni, jer da smo nesrećni, da smo na nekom pustom ostrvu zbog brodoloma, čemu muzika, čemu filmovi, kad ionako ne bismo imali na čemu da ih gledamo i slušamo. U tom slučaju bolje bi nam došlo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, međutim, da su takva „ostrvska pitanja“ zanimljiva, jer nas stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, možda, nešto naučimo o sebi. Na primer, već sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige poneo na pusto ostrvo baca me u očajanje. Odabrati samo tri knjige pre mi zvuči kao neka vrsta kazne, jer šta ako taj boravak potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih pročitam još bezbroj puta? Koliko puta možete da čitate jednu istu priču? I stvarno, čitao ih ili ne čitao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Čovek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da pročitam do kraja; treća bi bila slikovnica Dobro drvo, beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se doista mogu čitati bezbroj puta, s tim što svaki put deluju kao pouzdani čistači duše.Sa pločama je druga priča, odnosno, čini se da je lakše napraviti izbor, mada ubrzo zatičem sebe kako zagovaram da bi, u slučaju ploča, izbor trebalo povećati bar na pet ploča. Idealno bi bilo deset, kažem, po jedna-dve iz mojih omiljenih muzičkih oblasti – malo regea, malo bluza, malo roka iz šezdesetih, malo psihodelije, nešto klasično i nešto etničko, nešto avangardno. Na kraju, ili na početku, našlo bi se neko izvođenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj, grupe Graundejšn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlučim koga još da ponesem. Doduše, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu već postoji struja, televizor i razni plejeri, zašto onda ne bi postojao i kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora knjiga, muzike i filmova postalo nevažno. Tako je internet uništio još jedno romantično razmišljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neograničen pristup kada biste se našli na pustom ostrvu? (Pretraživački programi, naravno, ne dolaze u obzir!)

David Albahari








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Ned 24 Maj - 13:29

Ružni snovi 

Naša kuća je puna ružnih snova. Moja žena sanja ružne snove, naša deca takođe, čak i naš pas noću skače sa svoje prostirke i žalostivo zavija. Ne znam odakle ti snovi izviru, ne znam šta predskazuju, ali znam da neću moći još dugo da im se odupirem. Uveče, kada se, iscrpljeni od snova iz prethodne noći, svi stropoštamo u krevete, jedino ja odmah ne zaspim, već ležim na leđima, s rukama prekrštenim ispod potiljka, i osluškujem. Kuća se hladi, drveni pod pucketa, voda šušti u cevima, zidni sat odbrojava sekunde, stepenice škripe. To se snovi prikupljaju, siguran sam. Uskoro će se Ivanka, naša ćerka, probuditi naglo, uz krik, uz suze koje će nakvasiti gornji deo moje pidžame dok je privijam uz sebe i pokušavam da utešim. Zoran, naš sin, budi se postepeno: prvo mu iz grla počinje da dopire muklo stenjanje, koje postaje sve duže i sve glasnije, dok se ne probudi uz gromoglasnu viku, uz mlataranje rukama i silovito odupiranje svakom mom nastojanju da mu spustim glavu na jastuk i vratim ruke pod jorgan. Za to vreme moja žena naizgled mirno spava, ušuškana, ali kada se primaknem, vidim kako joj se usne povremeno pomeraju i kako joj, ispod uzdrhtalih kapaka, očne jabučice jure u svim pravcima. Malo kasnije, izgovoriće nešto šapatom, jednu reč ili samo jedno slovo, pa će onda, posle kraće pauze, reći dve-tri reči, potom možda celu rečenicu, pa drugu, treću, sve dok reči ne poteku iz nje kao bujica, sve glasnije i sve nerazumljivije, dok se ne kraju ne pretvore u bolni urlik, uz koji će ona otvoriti oči i s potpunim neprepoznavanjem piljiti u moje lice, tik nad njenim. Kada napokon uvidi da sam to ja, okrenuće se i ponovo će utonuti u san. Ja, međutim, ostajem budan, pokušavajući da shvatim strategiju koju su ružni snovi odabrali za tu noć: nekada su im ta tri buđenja dovoljna; nekada ona samo predstavljaju uvod u niz buđenja koja se sustižu; a nekada se svi troje, i deca i moja žena, bude u isto vreme, uz jauke i stenjanje koji se obrušavaju na mene kao delovi paklene kantate za tri glasa i nemi orkestar. Pred zoru, kada se bledilo novog dana pokaže između proreza zavese, ipak utonem u san. Osetim, prvo, kako mi se donja vilica opušta i počinje da tone prema mojim grudima; potom mi hladan vazduh nagrne u ždrelo, kapci otežaju, disanje postaje glasnije; uspem još da pomislim da ne smem da zaspim, i posle toga više ništa ne znam. Verovatno hrčem. 
Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Ned 24 Maj - 13:31

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard Šlink, Dragan Klaić i drugi.

Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći.


Svici

Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokrivena preko glave, posmatrala je kako zrnca svetlosti lete kroz svoj ogranični svemir. Svici su naletali na staklo, klizili prema dnu tegle, a Eva je osećala kako joj se polako sklapaju kapci. U poslednjem trenutku, pre nego što bi je savladao san, gurnula bi teglu ispod kreveta, gde je čekala sve do naredne večeri. Do tada, većina svitaca nije se više kretala, ali u kutiji od šibica, u kojoj su se nalazila i dva palidrvca, Eva je već imala nove svice, i kosmos u tegli bi ponovo oživeo. Svetlost se mrvila kao bajat hleb, letela na sve strane. Tako nekako, napisala je Eva u svom dnevniku, zamišljam da je nastao svet: kao haotično raspadanje svetlosti i mraka. Nekoliko dana kasnije, dopisala je grafitnom olovkom: Bez tegle, naravno.

A onda, jedne večeri, tegla je ostala na polici, i narednog jutra, kada se probudila, Eva je, povremeno trljajući pospane oči, zapisala: Juče sam porasla, i od danas nisam više dete. Svice je prosula u žbunje, teglu bacila u đubre, zajedno s poklopcem, premda je posle pomislila da je mogla da je sačuva i upotrebi za nešto drugo. U međuvremenu su naišli đubretari, i kada je Eva zavirila u kantu, u njoj nije bilo ničega. Zakasnila sam, pomislila je Eva. Osetila je kako je obuzima talas tuge i načas je morala da se prihvati za rub kante, sigurna da će pasti.

Nije pala. Nastavila je da raste. Sasvim je zaboravila na svice, mada je i dalje volela da joj noću u spavaćoj sobi gori svetlo, bez obzira da li je bila sama u stanu ili je u njemu, uz nju, bio još neko. Ako bi je pitali za razlog, pričala je razne priče o trenucima straha, o strašnim snovima koje zapravo nije nikada sanjala, o tome kako su je roditelji jednom, sasvim nenamerno, doduše, ostavili samu u kući, kao i o zimskoj noći u kojoj je neki neznanac naslonio lice na njen prozor i dugo piljio u nju, pritiskajući usne na okno. Htela je da vrisne, da dozove pomoć, ali strah joj je okovao grlo i načinio je nemom, i ona je samo mogla da posmatra kako se njegov topli dah pretvara u kapi, kako se kapi stvrdnjavaju u led.

Prvi put je ponovo pomislila na svice posle dvanaest godina. Sedela je na klupi u parku i čekala mladića koji je trebalo da je odvede u bioskop. Veče se spuštalo niz nebo kao tamni čaršav koji se prostire posle pranja. Mladić je kasnio, uvidela je Eva kada se okrenula i pogledala sat na gradskoj većnici, i tada, u tom okretu, ugledala je svica. Ugledala je, u stvari, blesak njegove svetlosti, i potom, nekoliko sekundi kasnije, blesak svetlosti drugog svica, udaljenog tri-četiri koraka. Potom je prvi svitac ponovo blesnuo, drugi mu odgvorio, a onda se svojim svetlom oglasio treći, pa četvrti i peti, i ubrzo su dva žbuna i trava oko njih svetlucali kao da su ukrašeni za Božić. Eva ih je posmatrala sve dok nije osetila bol u vratu. Podigla je pogled prema satu i shvatila da je film odavno počeo. Nije, međutim, osećala nikakvu ljutnju. U stvari, rekla je devojci sa kojom je tada delila stan, bila sam srećna.

Devojka se nasmejala kada je čula šta je dovelo do toga da Eva priča o sreći. Za nju su, rekla je devojka, svici bili sinonim za napast, jer tamo gde je ona živela pre nego što je došla u glavni grad da studira, svitaca je ponekad bilo toliko puno, da prosto nije moglo da se diše. Cela polja, rekla je devojka, palila su se i gasila u isto vreme, kao kakve svetlucave reklame. Jednom je gledala, dodala je, kako se nekoliko žbunova naizmenično pale i gase, jedan za drugim, tako da se svetlost prenosila od najbližeg do najdaljeg, i onda vraćala nazad, onako kako putuje vest poslata dimnim signalima. Sva deca u njenom kraju, rekla je devojka, uvek su u džepovima imala kutije pune svitaca, a onda bi svici nestali i svi smo znali, rekla je, da je letu došao kraj. Poneki bi još malo proživeli u našim kutijama, rekla je, ali je njihova svetlost brzo trnula, a kada bi se sasvim ugasila, počinjala je škola. Još jedan razlog da ih ne volim, rekla je devojka i ponovo se nasmejala.

Eva se takođe nasmejala, i tada se setila svoje tegle. Setila se i trenutka kada je otišla do kante za đubre, podigla poklopac i ubacila praznu teglu među otpatke, a potom se prisetila i onog drugog trenutka, kada je morala da se pridrži za rub kante da ne bi pala. Čudno je to, pomislila je Eva, ali mi najčešće tugujemo za izgubljenom prazninom, za prostorom koji više ne naseljavaju oni koje smo voleli. Posle se ispravila i devojci sa kojom je delila stan rekla da su u pitanju oni za koje smo mislili da ih volimo, jer nikoga ne možemo stvarno da volimo, osim, naravno, rekla je, same sebe. Devojka joj nije poverovala, videlo se to po njenom sumnjičavom pogledu i odmahivanju glavom. Uostalom, ona je već šest godina bila sa istim mladićem, te joj svet, zaključila je Eva, već izgleda kao dobro utvrđeno gradivo

U tom pogledu, rekla je Eva dvojici momaka koje je upoznala u baru za samce, ja sam večni ponavljač i još uvek idem u prvi razred. Nasmejala se, udarila dlanovima po šanku, a momci su se pogledali, okrenuli se i otišli. Neću plakati, pomislila je Eva, ali suze su joj već kapale na salvetu. Obrisala ih je nadlanicom, i tek tada, kada je ugledala raznobojne pruge na koži, prisetila se šminke na koju je utrošila više od pola sata pre nego što je krenula u bar, posvetivši posebnu pažnju svetlucavim ukrasima za slepoočnice i kapke. Nije lako biti svitac, šapnula je u salvetu. Tada su joj se već ramena tresla od plača, i barmen je morao da pozove taksi da je odveze kući. Dao joj je i kesicu kikirikija za put, i dok je lizala so sa krupnih zrna i posmatrala treperava neonska svetla, Eva je obećala sebi da će sve početi iz početka. Okrećem novu stranicu mog novog života, rekla je taksisti. Taksista je ćutao. Znam da mi ne verujete, rekla je Eva, ali videćete da to ozbiljno mislim. Najozbiljnije, dodala je. Taksista je tada počeo tiho da zviždi, ali Eva, ma koliko se trudila, nije mogla da se seti naziva te pesme.

Mnogo godina kasnije, možda u proleće, setila se jedne druge pesme, ali nju je tiho pevušio drugi muškarac. Sreli su se u knjižari. Eva je preturala po knjigama o insektima, a on je, kada je video kako ona razgleda velike fotografije buba i leptirova, prestao da pevuši i ponudio da joj pomogne. Bio je entomolog, objasnio je, i insekti su, zapravo, činili osnovu njegovog života. Zanimaju me svici, rekla je Eva. Ah, rekao je čovek, svici su divni, ali nije im lako, jer na pedeset mužjaka dolazi jedna ženka. Nemojte da mi kažete, rekla je Eva, da oni svetle da bi pronašli ženku. Tačno tako, odgovorio je čovek, prvo blesne mužjak, koji leti nisko iznad trave, onda blesne ženka, koja nema krila i čuči na nekoj travci ili grančici, i posle šest-sedam takvih razmena svetlosnih signala, oni počnu da se pare, s tim što neke ženke, kada se to okonča, prožderu svog ljubavnika. Nisam to znala, rekla je Eva. Osetila je mučninu u stomaku i usne su joj iskrivile od gađenja. Čovek se osmehnuo. U svetu insekata to se često događa, rekao je, ali parenje ne prestaje, čak ni onda kada se plaća životom. Ima stvari, rekla je Eva, koje nikada neću razumeti.

Narednog jutra, posle tuširanja, zagledala se u odraz svoga tela u ogledalu. Kada bi bila svitac, pitala se, koji deo tela bi joj svetleo? Zamislila je žućkasto-zelenkasti sjaj na trbuhu, zatim na čelu i obrazima, i na kraju se odlučila za grudi. Obukla je bluzu, zakopčala je, ali sjaj se probijao kroz tkaninu, nalik na male oreole. Svici žive najviše nedelju dana, rekao je čovek, i za to vreme ne rade ništa drugo osim što šalju svetlosne signale. Onda je zaspao. Ako obučem još nešto, tešila se Eva, sjaj će se sasvim izgubiti. Otvorila je plakar, podigla ruku i dotakla naslaganu odeću. Pomislila je u tom času na svice koji u tih nedelju dana ne uspeju da nađu put do ženke, i više, ma koliko se trudila da se priseti, nije znala šta traži.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Čet 28 Maj - 19:33

PRIZOR, PROZOR

U subotu uveče ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu on je bio živ, a ja mrtav. Ležao sam na krevetu; kratak beli čaršav pokrivao mi je bedra; stopala i skočni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se očajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i počeo da čita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske reči lome u njegovom grlu. Čulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, počeo da kašlje, i naočare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod.

Ujutru sam otišao na groblje.

Zašto mi to radiš? pitao sam ga.

Stajao sam pred širokom nadgrobnom pločom koja je još uvek bila pokrivena rosom.

Zašto mi to radiš? ponovio sam.

Ćutao je.

Ako mi štogod zameraš, rekao sam, zašto to ne kažeš?

Negde iza mene nešto je šušnulo.

Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otišao sam do velikog oraha i zavirio mu među grane kao što ženi gvirim ispod suknje.

Pomislio sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose orahe u svoja legla, ako sada ima oraha i ako sada ima veverica.

Nigde nikoga.

Ponovo sam prišao očevom grobu.

Na drugoj strani staze video sam svežu humku s drvenim obeležjem. Na obeležju je pisalo »Flora Monitijas, 1903—1985«.

Kada smo pre nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio je sasvim pust. A sada, ako ne grešim, preostalo je još samo desetak slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje će prestati da živi. Jevreji će morati da potraže drugo mesto za svoj počinak, za očekivanje trenutka kada će se Mesija pojaviti, kada će se na gradskim zidinama Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata.

Pod uslovom, naravno, da Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao što mu se to verovatno desilo u nekoliko navrata u prošlosti, ništa nas više neće spasti.

Tvoj osećaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan, toliko izveštačen, da može da predstavlja samo svoju karikaturu, svoju parodiju.

Možda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlačila različitost stvari, njihova izuzetnost.

Otac je odmahnuo rukom. Ako želiš da stvari budu drugačije, rekao je, onda ih prvo moraš načiniti istim. Tek posle toga možeš uzeti da ih menjaš.

Što je značilo: prvo moraš da budeš kao svi ostali, a tek kada ovladaš tim umećem možeš da počneš da se razlikuješ.

Postoji određeni redosled stvari koji se ne može izmeniti.

Udaljio sam se od očevog groba i pronašao kamenčić neobičnog oblika. Stavio sam ga na rub spomenika, pomilovao mermer prstima, pa usnama, i pošao.

Zatvorio sam grobljansku kapiju. Pored mene je protutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa još dve, ponudile su mi bukete cveća. U kiosku više nije bilo dnevnih novina. Prijele su mi se viršle. Samousluga je bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na stepenicama je ležao ispražnjen tetrapak. Semafori su se prilagođavali saobraćaju kao kameleoni. Pekle su me oči. Čačkao sam uši. Poštar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se osećala prašina.

Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.

U to vreme već je bio bolestan, koža mu je bledela, oči gubile sjaj, kosa postajala sve ređa, prsti otkazivali poslušnost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve više sušile, tako da su veštačke vilice klizile, ispadale, bežale niz jastuk mokar od znoja.

Prozor je zatvoren, rekao je bolesnik na susednom krevetu.

Soba u kojoj su ležali bila je mala, tesna, dva kreveta i čiviluk, noćni stočići, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu.

Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi bakrači? O čemu on to priča?

Od »prizora« mu se učinilo da si rekao »prozor«, rekao sam.

Lud je, rekao je moj otac i pokušao da uhvati vilice.

Možda je bio lud, ali u onome što je rekao bilo je neke istine. Svet se sastoji od prizora, ali prozor je zatvoren, bolje rečeno: došlo je vreme, kucnuo je čas da se prozor zatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada više nema prizora, nema ni sveta.

Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i bacao je svaki pokrivač sa sebe. Tvrdio je da mu je vrućina i da mora da leži go. U klonuli penis zabili su mu cevčicu koja je sprovodila mokraću u providnu plastičnu kesu. U očima mu je bleštalo ludillo, koje je u stvari bilo razumevanje koje nikad u životu nećemo dosegnuti. Naše posete pretvarale su se u uzaludne pokušaje da ga ubedimo da treba da jede, da mirno leži, da uzima lekove, a on se otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao čaršave, cepao potkošulje, prevrtao tanjire, prosipao čaše s vodom.

Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokušao sam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila za rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se dešavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s dlanovima prekrštenim ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u retkom mraku sobe otvorio oči, ugledao bih svet onakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu, bio je njegov, pripadao samo njemu. U tim magnovenjima on je živeo umesto mene, vraćao se kao što ću se ja vraćati u telo moga sina.

Svaki čovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd.

Ako želiš da budeš siguran, govorio je moj otac, onda moraš prvo da ovladaš nesigurnošću. Tek kada doznaš šta znači biti nesiguran, moći ćeš da se prepustiš sigurnosti.

Kada sam se probudio, ostao sam da ležim zatvorenih očiju. Čuo sam svaki poznati šum u našem stanu: kucanje zidnih satova, šuštanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom prolaska autobusa. Plašio sam se da pogledam. Šta ako sam se probudio kao moj otac? Prstima desne ruke dotakao sam levu nadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni ručni zglob. Mogao sam to da budem ja, a mogao je to da bude i neko drugi. Opipao sam lice: čelo, kapke, obraze, usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati oči da bi doista doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u dnu kreveta, svoja stopala. Zgrčila su se, ispravila. Moram još mnogo da učim, pomislio sam. Tako je počeo dan.








happy
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pet 21 Avg - 22:05

David Albahari (Peć, 15. mart 1948) je srpski pisac jevrejskog porekla koji trenutno živi u Kalgariju u Kanadi. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske. Takođe je i prevodilac sa engleskog jezika.

David Albahari rođen je u Peći 15. marta 1948 godine. Otac mu je bio pobožan čovek, ali je tek nakon penzionisanja počeo redovno odlaziti u hram i postao aktivan član jevrejske zajednice. U kućanstvu Albaharijevih su se obeležavali svi jevrejski praznici i običaji.[1] David je u Zagrebu studirao englesku literaturu i jezik. Prvu zbirku kratkih priča „Porodično vreme“ je objavio 1973. Postao je popularan u književnim krugovima četvrtom knjigom „Opis smrti“, za koju je dobio nagradu „Ivo Andrić“.

1991. godine je postao predsednik Federacije jevrejskih zajednica Jugoslavije, a radio je i na evakuaciji jevrejskog stanovništva iz Sarajeva. 1994. godine se preselio s porodicom u Kalgari, gde i dalje živi. I dalje piše i objavljuje na srpskom jeziku. Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman „Mamac“ 1996. godine i nagrade Zlatni suncokret za zbirku priča „Svake noći u drugom gradu“ 2008. godine.

David Albahari je pisac prilično zatvorenog, na momente čak hermetičnog izraza, autor koji zahteva ne samo veliki čitalački napor, već i punu saradnju čitaoca u izgrađivanju značenja pojedinih dela. Uprkos tome, on je tokom svog gotovo tridesetogodišnjeg postojanja u srpskoj literaturi stekao ne samo nepodeljenu naklonost kritike, već i prilično veliki broj čitalaca. Interesantna je pojava da se među ljubiteljima knjige u Srbiji teško može naći čitalac koji nema jasno izražen vrednosni stav prema Albaharijevom opusu: s jedne strane nalazi se prilično širok sloj obožavalaca njegove proze među kojima on često predstavlja pravog kultnog pisca, dok se s druge strane nalazi nešto uža grupa onih kojima izrazita složenost i naglašena artificijelnost njegovog izraza stvara prilično jak otpor.

Kritika je od samog početka prihvatila Albaharijevo stvaralaštvo uz izuzetno pohvalne ocene, počev od najranijih prikaza prve zbirke, kada je Bogdan A. Popović zaključio u prikazu „Porodičnog vremena“ da je pripovedačka polazišna pozicija „za darovitog mladog pisca... od neprocenjive vrednosti“, pa sve do skorašnjeg suda Vase Pavkovića da je samo pitanje vremena „kada će svet prepoznati velikog pisca srpskog jezika“. Albaharijeva ostvarenja prevođena su na francuski, nemački, engleski, hebrejski, poljski, italijanski, makedonski, slovenački, albanski, slovački, mađarski...

Kasnih osamdesetih, Albahari je započeo prvu formalnu peticiju za legalizaciju marihuane u Jugoslaviji. Za sebe tvrdi da nije vernik, te da mu je uvek smetalo automatizovanje religije.

Wikipedija








Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Sub 3 Sep - 18:15

Uloga ostrva u nasim zivotima mozda je najbolje definisana pitanjem na koje cesto nailazimo u medijima: koju biste knjigu ili plocu ili bilo sta poneli na pusto ostrvo? Pretpostavljam da to pitanje podrazumeva da bismo – osim toga sto treba da ponesemo – tamo bili snabdeveni svim ostalim stvarima, odnosno, da bismo na pustom ostrvu imali potpuni komfor. Dakle, imali bismo televizor i ostale uredjaje, i samo bi nam nedostajali filmovi ili muzika koji bi nas boravak cinili stvarno srecnim. Drugim recima, takva pitanja podrazumevaju da smo na tom imaginarnom pustom ostrvu srecni, jer da smo nesrecni, da smo na nekom pustom ostrvu zbog brodoloma, cemu muzika, cemu filmovi, kad ionako ne bismo imali na cemu da ih gledamo i slusamo. U tom slucaju bolje bi nam doslo malo hleba i sira, o vodi i da ne govorim.
Istina je, medjutim, da su takva "ostrvska pitanja" zanimljiva, jer nas stavljaju u situaciju da testiramo svoj ukus i, mozda, nesto naucimo o sebi. Na primer, vec sama pomisao na pitanje o tome koje bih tri knjige poneo na pusto ostrvo baca me u ocajanje. Odabrati samo tri knjige pre mi zvuci kao neka vrsta kazne, jer sta ako taj boravak potraje i tokom narednih godina budem primoran da ih procitam jos bezbroj puta? Koliko puta mozete da citate jednu istu pricu? I stvarno, citao ih ili ne citao, koje bi tri knjige to bile? Jedna od njih besumnje bi bila Biblija; druga bi bila Muzilov roman Covek bez svojstava, koji bih tada valjda uspeo da procitam do kraja; treca bi bila slikovnica Dobro drvo, beskrajno jednostavna i beskrajno lepa knjiga, jedna od onih koje se doista mogu citati bezbroj puta, s tim sto svaki put deluju kao pouzdani cistaci duse.
Sa plocama je druga prica, odnosno, cini se da je lakse napraviti izbor, mada ubrzo zaticem sebe kako zagovaram da bi, u slucaju ploca, izbor trebalo povecati bar na pet ploca. Idealno bi bilo deset, kazem, po jedna-dve iz mojih omiljenih muzickih oblasti – malo regea, malo bluza, malo roka iz sezdesetih, malo psihodelije, nesto klasicno i nesto etnicko, nesto avangardno. Na kraju, ili na pocetku, naslo bi se neko izvodjenje kompozicija Erika Satija, a bili bi tu i Prins Far Aj, grupe Graundejsn i Stili Den, Bob Dilan, Van Morison i Bob Marli, i onda bih zastao, jer ne bih mogao da se odlucim koga jos da ponesem. Doduse, i ti izbori su postali relativni, jer ako na tom ostrvu vec postoji struja, televizor i razni plejeri, zasto onda ne bi postojao i kompjuter, a sa njim i pristup internetu? Tada bi pitanje izbora knjiga, muzike i filmova postalo nevazno. Tako je internet unistio jos jedno romanticno razmisljanje, odnosno, ukazao na to da danas pravo pitanje glasi: Na koja tri vebsajta biste voleli da imate neogranicen pristup kada biste se nasli na pustom ostrvu? (Pretrazivacki programi, naravno, ne dolaze u obzir!)


"Ostrva: senke, snovi i java", David Albahari








happy
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pet 30 Sep - 11:33

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. I u snu, doduše, treba biti obazriv. Nije se jednom desilo da su neki, koji su duboko i dugo snevali, toliko odlutali da nisu stigli na vreme da se vrate. Takvi posle čuče kod linije razdvajanja, koja s one strane deluje kao kakav grdan zid, i čekaju da se otvore dveri kroz koje će se vratiti u svet, a kada se vrate u svet, vide da više ništa nije isto kao pre. Zbog toga je dobro imati na umu reči Suzan Zontag koja je govorila da ne želi da snovi tumače njen život, već da njen život tumači snove. Spinoza je, naravno, smatrao da su snovi besmislica, praznoverje koje se rađa iz straha. Edgar Alan Po je tvrdio da je sve što vidimo samo san usnut u drugom snu. Mnogo vekova ranije, Čuangce je umro ne znajući da li je čovek koji sanja da je leptir ili je leptir koji sanja da je čovek koji sanja da je leptir. A ja, kada sam bio mali, strepeo sam od mogućnosti da sam tek lik u nečijem snu, te da je dovoljno da se taj neznani snevač probudi da bi se moj život okončao. Svaki put kada bi nešto tresnulo, prepao bih se i, ukočen, ne trepćući, iščekivao kraj. Ni danas ne znam da li je moje strahovanje bilo opravdano, i ponekad, za svaki slučaj, hodam na vrhovima prstiju, nesiguran na kojoj strani se nalazim, u svetu jave ili svetu sna. Možda zbog toga verujem u tišinu, iako sada znam da nema ni snevača ni snevanih, odnosno, da je svako od nas svoj vlastiti san, koji niko drugi ne može da sanja. Niko osim umetnika. Jedino su oni u stanju da neprimetno prelaze liniju razdvajanja između jave i snova, da pohode usnule, i da zatim svojim delima, rečima ili slikama, zvukom ili glasom, saopšte budnima ono što su doznali u svetu ispod očnih kapaka. Da nema umetnika, verovatno bismo postojali u svetu bez dimenzija, nalik na senke koje sanjaju druge senke, ništa više. Zahvaljujući umetnicima, svet nam se prikazuje u potpunosti, u punoći koja bi nam imače promakla. Bez njih, bezbroj koprena nerazumljivosti stajalo bi između nas i sveta, a linija između jave i snova bila bi neprelazna ili teško prohodna, nejasna i nerazumljiva. U Talmudu, možda baš zbog toga, piše da je neprotumačeni san kao nepročitano pismo. Umetnici, dakle, pogotovo likovni umetnici, koji nisu sputani rečima, omogućavaju nam da pročitamo pisma koja bi ostala nagomilana u teško dostupnim odajama naše svesti. Oni slikaju svoje snove, a njihove slike, kao kakvi prozori, otvaraju prolaze kroz koje ulazimo u sebe i otkrivamo pravo lice sveta. Mi smo svet, svet je san, san je slika, slika smo mi. Krug je zatvoren. Ostaje nam još samo da stanemo ispred slika i da počnemo da sanjamo.

David Albahari - Snovi








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Sre 22 Feb - 10:20

David Albahari je srpski pisac jevrejskog porekla koji trenutno živi u Kalgariju u Kanadi. Albahari uglavnom piše romane i kratke priče koje su često autobiografske.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Sre 22 Feb - 10:20

Krivac je onaj ko se oseća krivim.
Ponekad je ono što nam izmiče upravo ono čemu se približavamo.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Sre 22 Feb - 10:20

Tamo gde ima nade još ništa nije završeno.
Onaj ko ne ume da ćuti ne može da se nada da će u rečima naći utehu.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Sre 22 Feb - 10:20

Glas nisu reči, glas je onomatopeja reči. Pravi govor se ne čuje, on se izriče iznutra.
Najviša sloboda je kada nikome na pripadaš.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Sre 22 Feb - 10:21

Ne postoji ništa gore nego kada se život zamišlja kao niz mogućnosti, umesto da se prihvata onako kako dolazi.
Najbolja stvar koju čovek može da nauči u životu jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja. Ćutiš i pamtiš.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Sre 22 Feb - 10:21

Nekada da bi bio ono što jesi, moraš da budeš ono što nisi.
Nema ničeg strašnijeg nego biti nepokretan u stalnom mraku.
Svet je samo odraz onoga što nam je ponuđeno kao zamisao sveta.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: David Albahari   

Nazad na vrh Ići dole
 
David Albahari
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» David Albahari
» David Albahari
» David Albahari
» David Bowie
» Caspar David Friedrich, (1774-1840)
Strana 2 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-