Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 David Albahari

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: David Albahari   Pet 23 Nov - 17:52




David Albahari



David Albahari, pisac i prevodilac, rođen je 1948. godine. Prvu knjigu, zbirku priča Porodično vreme,
objavio je 1973. godine. Do sada je objavio deset knjiga priča i dvanaest romana, kao i tri knjige eseja.

Za knjigu priča Opis smrti (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Knjiga priča Pelerina (1993) nagrađena
je nagradama Stanislav Vinaver i Branko Ćopić.

Roman Mamac dobio je Ninovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne
biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin.

Roman Pijavice nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).

Preveo je veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i
kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa
Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.

U periodu između 1973. i 1994. godine radio je u redakcijama više beogradskih i novosadskih časopisa
i izdavačkih kuća – Vidici, Književna reč, Pismo, Kulture Istoka, Politika, Mezuza, edicija Prva knjiga
Matice srpske.

Knjige su mu prevedene na šesnaest jezika.

Od jeseni 1994. godine živi u Kalgariju, u Kanadi.

Romani

KONTROLNI PUNKT (Checkpoint), Stubovi kulture, Beograd, 2011.

ĆERKA (Daughter). Stubovi kulture, Beograd, 2010.

BRAT (Brother) Stubovi kulture, Beograd, 2008.

LUDVIG Stubovi kulture, Beograd, 2007.

PIJAVICE (Leeches) Stubovi kulture, Beograd, 2005.

MARKE (Stamps) Zepter, Beograd, 2006. (Za mlade/ For teenagers)

SVETSKI PUTNIK (Globetrotter) Stubovi kulture, Beograd, 2001.

GEC I MAJER (Goetz and Meyer) Stubovi kulture, Beograd, 1998.

MRAK (Darkness) Narodna knjiga, Beograd, 1997.

MAMAC (Bait) Stubovi kulture, Beograd, 1996.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

SNEŽNI ČOVEK (Man of snow) Stubovi kulture, Beograd, 1995.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.
Rad, Beograd, 2000.

KRATKA KNJIGA (Short book) Stubovi kulture, Beograd, 1993.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

CINK (Tsing) Filip Višnjić, Beograd, 1988.
Dereta, Beograd, 1995.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.
Stubovi kulture, Beograd, 2004.

SUDIJA DIMITRIJEVIĆ (Judge Dimitrijevic) Matica srpska, Novi Sad, 1978. (Novel)
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

Priče

Nema pesma - izabrane priče (Mute Song - Selected Stories) Beograd, Stubovi kulture, 2009.

SVAKE NOĆI U DRUGOM GRADU (Every night in another city)
Srpska književna zadruga, Beograd, 2008.

SENKE (Shadows) Stubovi kulture, Beograd, 2006.

DRUGI JEZIK (Second language) Stubovi kulture, Beograd, 2003.

NAJLEPŠE PRIČE (The best stories) Prosveta, Beograd, 2001.

NEOBIČNE PRIČE (Unusual stories) Stubovi kulture, Beograd, 1999.

IZABRANE PRIČE (Selected stories) Stubovi kulture, Beograd, 1994.

PELERINA (Cloak) KOS, Beograd, 1993.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

JEDNOSTAVNOST (Simplicity) Rad, Beograd, 1988.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

FRAS U ŠUPI (Shock in the shed) Rad, Beograd, 1984.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.

OPIS SMRTI (Description of death) Rad, Beograd, 1982.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.
SKZ, Beograd, 2004.

OBIČNE PRIČE (Ordinary stories) ICS, Beograd, 1978.

PORODIČNO VREME (Family time) Matica srpska, Novi Sad, 1973.
Narodna knjiga, Beograd, 1997.


Eseji

PAMTIVEK (Eternal memories), Stubovi kulture, Beograd, 2010.

LJUDI, GRADOVI I ŠTOŠTA DRUGO (People, towns and much more),
Dnevnik, Novi Sad, 2011.

DIJASPORA I DRUGE STVARI (Diaspora and other things) Akademska knjiga,
Novi Sad, 2008.

TERET (Burden) Forum pisaca, Beograd, 2004.

PREPISIVANJE SVETA (Rewriting the world) KOV, Vršac, 1997.

Za decu

NI DANA BEZ ČUDA (Not a day without a miracle), Povelja, Kraljevo, 2010.

EMA I JEŽ KOJI NESTAJE (Ema and the Disappearing Hedgehog) Zepter,
Beograd, 2008.

( davidalbahari.com )


Poslednji izmenio malalila dana Pet 23 Nov - 18:02, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pet 23 Nov - 17:58


Napisati knjigu koja nikada nije napisana

On je pisac u čijim romanima je pojedinac uvek drugačiji i zbog toga opasan, pisac
koji je fasciniran porodicom i koji je napisao „mnogo knjiga želeći da napiše knjigu
koja nije napisana“…



Svaka reč koju je David Albahari izgovorio na književnoj večeri u Bonu 20. novembra bila je nabijena duhovitošću. Njegovi lakonski odgovori i komentari, skromno izrečeni, uz odličan prevod Mirjane Vitman (Wittmann), lako su doprli do nemačke publike, koja se dobro zabavljala.

Albahari kaže da je možda najteže prevoditi njegove tekstove na nemački jezik, jer je njegova proza nastala pod velikim uticajem nekolicine pisaca koji su pisali na nemačkom, ali, kako kaže, ti pisci su na njega uticali na srpskom, jer ih je na tom jeziku i čitao: „Znači, prevodioci na nemački ne samo da moraju da prevedu taj novo-nemačko-srpski, već će morati da pronađu neki novi ekvivalent nemačkog koji odgovara originalu.“ Albahari priznaje i da je uvek želeo da bude Tomas Bernhard, ali „Tomas Bernhard u srpskom prevodu“.

Autor je govorio i o svojoj fasciniranosti porodicom. „Jedna drevna kineska izreka kaže da ako spoznaš, ako razumeš odnos između članova porodice, onda ćeš razumeti ceo svet“, rekao je Albahari, a potom duhovito nastavio: „Evo ja već 40 godina pišem knjige, a i dalje pišem o porodici, što znači da nisam razumeo ni porodicu ni svet“.

Međutim, kako kaže, njegova deca ne čitaju njegove knjige, a nije ni omiljeni pisac svoje žene. „Tako da postaje sve teže da pišem o porodici“, kroz smeh priča Albahari.

Kako mržnja pobeđuje ljubav

Komentarišući romane koje u njegovim knjigama pišu njegovi likovi, Albahari je rekao da je mnogo knjiga napisao želeći da napiše knjigu koja nije napisana. „Sve sam to napisao da bih, čini mi se, pokazao kako je nemoguće zapravo napisati onu pravu knjigu koju bi čovek želeo da napiše“, objašnjava autor. Tako i u romanu „Brat“ (Der Bruder), prema rečima samog autora, Filip možda toliko mrzi Roberta jer misli da svojom pojavom uništava sve ono što je postigao kada je napisao svoju knjigu „Život gubitnika“.

Iako Mirjana Vitman kaže da nije imala problema kod prevođenja konteksta u Albaharijevim delima jer je on vrlo precizan, nekada sama publika traži i nalazi kontekst koji pisac nije imao na umu. Tako su i nemački čitaoci pomislili da kafana „Brioni“ iz romana „Brat“ predstavlja metaforu za bivšu Jugoslaviju. Međutim, Albahari duhovito odgovara da poznaje tu kafanu iznutra, jer je odrastao u blizini, iako u njoj nije provodio toliko vremena kao njegov junak Filip. „Naravno, svi su posle mislili da je to politička priča o raspadu Jugoslavije, ali to nije bila moja namera. Ja sam samo hteo da pišem o tome kako mržnja pobeđuje ljubav i kako nešto što deluje lepo na početku, postaje užasno na kraju.“

Albaharijev pojedinac

Ono što, prema sopstvenom priznanju, sada radi i što je napisao poslednjih godina, rađeno je sa svesnom i jasnom namerom da pre svega ukaže na to da, ne samo u srpskom društvu, nego i društvima uopšte, još uvek postoji previše mržnje i nerazumevanja zasnovanih na tome da se pojedinac razlikuje od ostalih ljudi. „I gotovo svi moji romani“, kaže pisac, „govore o tom pojedincu koji je drugačiji od ostalih i koji zbog toga bude žigosan, viđen kao nešto strašno opasno, kao nešto sasvim drugo.“

Albaharijeve knjige prevođene su na 16 jezika, a prema njegovim rečima, svaki prevod jeste nova knjiga. Mirjana Vitman koja je sa suprugom Klausom prevodila Albaharijeva dela na nemački, kaže da sa autorom ima posebnu vezu. „Kad krenem da prevodim njegovu prozu na nemački, meni to nekako teče. To nije slučaj sa ostalima, nije slučaj sa svim piscima. Ali kod njega to teče. Imam osećaj da ja pišem“, priča Mirjana Vitman.

Ona je svesna da mnogi misle da je Albaharija teško prevoditi zbog filozofskih aspekata njegovih dela, ali Mirjana Vitman kaže da joj je, kao prevodiocu, Albahari interesantan, specifičan, drag i blizak zato što on misli na zapadno-evropski način: „On misli kao što Nemac misli, on gradi rečenicu i misao kao što ih Nemci grade.“

b92.net
22.11.2012.


Poslednji izmenio malalila dana Sub 9 Mar - 19:59, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Sub 23 Feb - 20:51



"Mrak " - David Albahari - citati :

"Vestina zivljenja se sastoji u prihvatanju."

"Stvari se dogadjaju kada se dogode.Ne vredi ih pozurivati."

"Nekad sam smatrao da se voli samo jednom u zivotu i da tek na kraju bioloskog veka
uvidjamo koga smo doista, i jedino, voleli.Onda je, naravno, prekasno da bilo sta izmenimo,
ali zaso bismo bilo sta menjali."

"Ljubav se dogadja, ljubav ne pita, kao sto je bezbroj puta opevano, i ne postoji drugi nacin
da joj se covek oduzi osim da na nju pristane."

"Pisanje je , ma koliko to cudno zvucalo, samo oblik zaborava.Ne pise se (sada sam u to sasvim
siguran) da bi se setilo ili upamtilo, vec da bi prestalo da se pamti"

"Najlakse je biti sebican.Najteze je ne biti sebican u ljubavi."







Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 751

Učlanjen : 17.02.2013


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Ned 24 Feb - 8:58

Za knjigu priča „Opis smrti“ (1982) dobio je Andrićevu nagradu. Knjiga priča „Pelerina“ (1993) nagrađena je nagradama „Stanislav Vinaver“ i „Branko Ćopić“. Roman „Mamac“ dobio je NIN-ovu nagradu za najbolji roman u 1996. godini, kao i nagradu Narodne biblioteke Srbije, Balkaniku i Most-Berlin. Roman „Pijavice“ nagrađen je Nagradom grada Beograda (2006).
Nazad na vrh Ići dole
_Zana_

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 751

Učlanjen : 17.02.2013


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Ned 24 Feb - 8:58

„Poput Fukujame, verovao sam da je došao kraj istorije. Nisam mogao ni da naslutim da je ona tek trebalo da počne“, kazao je jednom prilikom čovek koji je prvi u Zemunu nosio dugu kosu i koga su tada razni ljudi „pokušavali da ošišaju“.


- Sudbina se poigrala sa mnom. Bio sam hipik, pripadnik dece cveća, a sin je odlučio da se bavi politikom. Izgleda da su negde deca cveća omanula... Raspad Jugoslavije, praćen ratom na raznim prostorima, uveo je istoriju u moju prozu - kazao je priznati pisac.


Albahari je preveo veliki broj knjiga, priča, pesama i eseja mnogih američkih, britanskih, australijskih i kanadskih pisaca, uključujući Sola Beloua, Vladimira Nabokova, Margaret Etvud, Isaka Baševisa Singera i Tomasa Pinčona. Preveo je i dramske tekstove Sema Šeparda, Keril Čerčil i Džejsona Šermana.



Knjige su mu prevedene na 16 jezika. U jesen 1994. godine preselio se u Kalgari-Kanada. „Kontrolni punkt“, roman Davida Albaharija koji je u užem izboru za NIN-ovu nagradu, predstavlja univerzalnu priču o besmislu ratovanja, pogubnosti predrasuda i nemoći pojedinca da bilo šta promeni.
Nazad na vrh Ići dole
Dinka

  

avatar

Ženski
Poruka : 29514

Godina : 32

Učlanjen : 26.09.2011


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Čet 7 Mar - 19:43

Najbolja stvar koju čovjek može da nauči u životu
jeste da postoje trenuci kada ne treba postavljati pitanja.
Ćutiš i pamtiš.
Nazad na vrh Ići dole
Ružica

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 207

Učlanjen : 26.03.2013


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 1 Apr - 21:57

David Albahari "Kratka knjiga"

"Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju."


Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pet 24 Maj - 20:34




Novi Albahari iz “Čarobne knjige”


U Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda 24. maja predstavljena je nova, omanja
knjiga veoma inventivnih i efektnih korica David Albaharija sa sasvim običnim naslovom,
"Male priče".




Tako se na srpskoj književnoj sceni pojavio jedan od najvećih savremenih prozaista sa potpuno novim formatom koji je dao pričama, svojoj omiljenoj književnoj formi i to kod novog izdavača.

Prema rečima vlasnika "Čarobne knjige" Bore Pantića on smatra "prelazak" Albaharija u njegovu u kuću za svoj najveći izdavački uspeh na domaćem planu. "Čarobna knjiga" je stekla ugled sa prevodnim delima i tek poslednje dve godine polako uključuje u svoje izdavačke planove i poneko domaće delo. Međutim, do sada nije imao ni jedno tako zvučno ime kao Albahari koji je uz to "Čarobnoj knjizi" poverio pravu bisernu nisku nikad objavljenih 120 proznih minijatura jer se dužina priča kreće od jedne rečenice do pola strane.

"Albahari (65), stari majstor kratke forme. - koji se, prema sopstvenom priznanju, najlakše snalazi u kratkim pričama - i ovoga puta od svega nekoliko rečenica, zapažanja i osećanja na maestralan način stvorio zaokružene celine", glasila je ocena urednika knjige Nikole Petakovića kome je u "Čarobnoj knjizi" dopalo uredništvo domaće proze.

"Kristalisane misli, suštinska pitanja, začuđenost i stalna zagledanost u sebe grade ovu zbirku i čine od nje delo s kojim će čitaoci rado komunicirati, koje će ih potresti i s kojim mogu postati prijatelj..." naglasio je Petaković.

Prema njegovim rečima "Albahari je već do sada ostavio toliki trag u našoj književnosti, i ne samo u našoj, da je objavljivanje svake njegove nove knjige prava mala svetkovina i ova zbirka je logičan nastavak Albaharijevih istraživanja u samo srce jezika i naracije".

Svedenost, prevrtljivost ljudske prirode i apsurd su njegovo polje interesovanja, a poetika je neumitno utočište duše. Stotinom elegantnih minijatura, Albahari nas vodi kroz stotinu životnih i sanjalačkih ogleda, valjda stalno pišući o sebi, onom književnom sebi, kojem se uvek vraća.

Njegov bogati opus priča i pripovedaka tako dobija svoje najmlađe čedo, ono koje obećava da će biti dete-čudo i da će otići najdalje u putovanju Davida Albaharija kroz gusto tkanje književnosti.

Pisac koji od 1994. godine živi na relaciji Beograd-Kanada je otkrio da mu pisanje ovih proznih minijatura predstavlja izazov, ali zahteva i puno rada da bi ih sveo na što manje reči. Njega opčinjava pisanje takve proze, jer zahteva punu pažnju i svaka je dubnoko i pažljivo osmišljena a ne tek skica za duži tekst.

Albahari je dobitnik brojnih nagrada i priznanja a dela su prevedena na 18 jezika. Objavio je 13 knjiga priča i 14 romana, kao i pet knjiga eseja a pored pisanja, bavi se i prevođenjem sa engleskog jezika.


b92/net


Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pet 28 Mar - 16:04




"Čovek ima u sebi deset hiljada pari gena; nije u stanju, međutim, da kontroliše nijedan od njih, oni sami donose sve svoje odluke, i premda se može učiniti da čovek nosi gene, geni su ti koji nose čoveka, čovek je samo njihova životna stanica, obličje koje trenutno zauzimaju."








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pet 28 Mar - 16:05

"Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo."








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 16 Jun - 1:41




Nedelja 






Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
„Nedelja – dan bez budućnosti“, napisao je u jednoj svojoj pesmi Raša Livada. Ne znam na šta je on mislio kada je napisao taj stih, ali to je za mene najlepši opis nedelje. One druge nedelje, kakva je nekada bila, a ne kakva je sada i kakva je bila kada sam juče izašao iz kuće.
Nekada nedeljom nisu radile radnje. U stvari, do deset se u nekim prodavnicama mogao kupiti hleb, mleko i pogačice, a bili su, takođe do deset, otvoreni i kiosci za prodaju štampe. Sve ostalo je bilo zatvoreno i uživalo u nedeljnom miru.
Na pijacu se išlo subotom. To je bio pravi dan za kupovinu paprika, lubenica i kajmaka. Nedeljom se odlazilo na pijacu samo u slučaju da vas je nešto sprečilo u subotu. Uostalom, nedeljna ponuda na pijaci je pružala bledu sliku u poređenju sa subotnjim obiljem.
Nedelja je bila dan za izlet. Penjali smo se na Avalu kao da osvajamo Mont Everest, a onda smo trčali nizbrdo sve dok se ne bismo umorili. Tada bismo izvadili kifle namazane buterom, tvrdo kuvana jaja, kriške „Zdenka“ sira i crvene jabuke.
Nedeljom je podnevni mir u dvorištu duže trajao. Nismo igrali fudbal, nismo udarali loptom u zid. Ćutali smo čak i dok smo igrali klikere. Tek kasnije popodne, kada se suton već prikradao preko neba, počinjali smo da govorimo glasnije i slobodnije, mada ni tada nisu naši glasovi odjekivali kao tokom drugih dana.

Nedelja je bila spor dan. Dan obnove. Dan kada su u celom gradu u podne složno zveckale kašike za supu, kada su ulice bile puste, a vozila gradskog saobraćaja prazna.
„Nedelja – dan bez budućnosti.“ Dan u kojem se zaboravljala prošlost i nije se mislilo na budućnost. Prošlost je bila užurbana subota, koju je trebalo što pre smetnuti sa uma; budućnost je dolazila sa ponedeljkom, strašnim danom, koji je predstavljao početak nove jednolične radne nedelje.
Nedelja je bila kao rajska bašta, dan između stvarnosti i snova. Dan u kojem je sve moglo da počne, a ništa nije moralo da se završi. Čardak ni na nebu ni na zemlji.
Međutim, kada sam juče izašao napolje, pomislio sam da je četvrtak, ili petak, ili bilo koji dan. Samo ne nedelja. Naime, sve radnje su bile otvorene: piljarnica, bakalnica, čak i apoteka.
Jedino banka nije radila. Međutim, to i ne očekujem od banke, jer banke svugde rade manje od svih drugih. Ako i banke počnu da rade nedeljom, biće to znak da uskoro dolazi propast sveta. (Nek propadne, nije šteta...)
Onda sam počeo da tražim nedelju. Zavirivao sam u razne zgrade, prošetao sam pored reke, pitao sam ljude koji su čekali na autobuskoj stanici, zatim mladiće i devojke sa slušalicama na ušima, ali niko nije znao da mi odgovori. Slegali su ramenima i gledali me pogledima koji su pokazivali da ne razumeju šta ih pitam, kao da je nedelja zaboravljen i mrtav jezik, razumljiv samo nekim lingvistima i arheolozima.
Lepa je nekad bila nedelja. Ujutru se duže spavalo, kasnije se doručkovalo i svako je smeo da odugovlači koliko god želi.
Nedeljom se išlo na fudbalske utakmice, zatim u šetnje pored reke, a onda, pred kraj dana, naručivale su se palačinke sa čokoladom i orasima. Veče se šunjalo preko neba, ali niko na to nije obraćao pažnju jer smo znali da je nedelja dan drugačiji od svih dana i da se, u stvari, nikada ne završava.

Ali onda se nešto desilo i nedelja je nestala. Ma šta mi radili, ma koliko pokušavali, ne uspevamo da je nađemo. Sakrila se negde, uvređena i zastrašena od mogućnosti da je neko natera da promeni ime. Naime, ako naziv nedelja potiče od reči „ne delati“, a svi se tog dana ponašaju kao da je u pitanju bilo koji dan i ne prestaju sa svojim delatnostima, onda nedelja nije nedelja i s pravom je pobegla. Otišla je negde gde se još uvek poštuje jednostavan nauk: šest dana radi, a sedmog se odmaraj, čitaj knjige, piši pesme, otiđi u prirodu, budi nešto drugo, nešto različito od onoga što si ostalih šest dana. Budi drugačiji tog dana da bi ostalih dana bio uvek isti. Uspori ritam. Nađi neku sporu pesmu i slušaj je celog dana. Uživaj u sporosti. Kaži: „Spor sam, priznajem, ali kada bih bio brži, ne bih znao da postojim.“
Da, krajnje je vreme da vratimo nedelju. Ako to uskoro ne učinimo, nikada je više nećemo videti. A život bez nedelje, odnosno, život bez dana odmora nije više život, već sumorni ringišpil koji se zaustavlja samo jednom – onda kada je kasno za sve.

David Albahari
objavljeno: 05/07/2010
politika.rs
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 29 Dec - 11:05

Snežni čovek

Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.

Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da
ga pogledam u oči.

"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve ćemo učiniti da
vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene". Nisam mogao da
se setim nijedne uspomene.

"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da
prvo polude ljudi, pa tek onda država?"

Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama
uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir
izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...

Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa
uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste,
kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv; oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći;po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije
od sardina.I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.

Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi
zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada
ćemo uvideti da živimo u praznini.

Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje,posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu,
kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočistu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočista", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".

Prevalio sam toliki put, pomislio sam, da bih svoj život sveo na ono od čega sam hteo da pobegnem.

Neka imena, naravno, ne znače ništa; neka sećanja su samo način da se bolje zaboravi.

Nikada niko nije uspeo da pobegne, jer beži se samo od sebe, ni od koga drugog.

Ako zemlja u kojoj živim, nije više moja, a kuća u kojoj stanujem
pripada nekom drugom, čiji sam onda ja, kome pripada moje telo?

... stari svet je mrtav za sve njih, Evropa još samo nama nešto znači. Ovo je novi svet, ovde niko nema razumevanje za oklevanje.
U Evropi, vazduh se diše, a ovde se vazduh jede. U Evropi živi se jedan život, a ovde se svako menja i svako, za vreme jednog života proživi najmanje četiri. Kada se Evropa raspada, ljudi hodaju kao muve bez glave, a ovde, ako se nešto ikada raspadne, samo promene masku. U Evropi, samoća je oblik izgnanstva, a ovde je način života.
Niko odavde ne izlazi živ.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:42

"Svaka biografija je zaludna u istoj meri u kojoj autobiografija polaže pravo na istinu. Jedan svedok nije dovoljan, a iskaz dva svedoka se nikad neće podudarati. Prava biografija zahteva ceo život, ili bar onoliki život koliki je subjekt biografije proživeo. Mereno dimenzijama knjige, bila bi nam potrebna onolika knjiga kakvu još niko od nas nije video, a ni ona ne bi odgovarala na najjednostavnija pitanja. O složenima i da ne govorimo..." David Albahari ~ „Cink“








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:45

Ružni snovi

Naša kuća je puna ružnih snova. Moja žena sanja ružne snove, naša deca takođe, čak i naš pas noću skače sa svoje prostirke i žalostivo zavija. Ne znam odakle ti snovi izviru, ne znam šta predskazuju, ali znam da neću moći još dugo da im se odupirem. Uveče, kada se, iscrpljeni od snova iz prethodne noći, svi stropoštamo u krevete, jedino ja odmah ne zaspim, već ležim na leđima, s rukama prekrštenim ispod potiljka, i osluškujem. Kuća se hladi, drveni pod pucketa, voda šušti u cevima, zidni sat odbrojava sekunde, stepenice škripe. To se snovi prikupljaju, siguran sam. Uskoro će se Ivanka, naša ćerka, probuditi naglo, uz krik, uz suze koje će nakvasiti gornji deo moje pidžame dok je privijam uz sebe i pokušavam da utešim. Zoran, naš sin, budi se postepeno: prvo mu iz grla počinje da dopire muklo stenjanje, koje postaje sve duže i sve glasnije, dok se ne probudi uz gromoglasnu viku, uz mlataranje rukama i silovito odupiranje svakom mom nastojanju da mu spustim glavu na jastuk i vratim ruke pod jorgan. Za to vreme moja žena naizgled mirno spava, ušuškana, ali kada se primaknem, vidim kako joj se usne povremeno pomeraju i kako joj, ispod uzdrhtalih kapaka, očne jabučice jure u svim pravcima. Malo kasnije, izgovoriće nešto šapatom, jednu reč ili samo jedno slovo, pa će onda, posle kraće pauze, reći dve-tri reči, potom možda celu rečenicu, pa drugu, treću, sve dok reči ne poteku iz nje kao bujica, sve glasnije i sve nerazumljivije, dok se ne kraju ne pretvore u bolni urlik, uz koji će ona otvoriti oči i s potpunim neprepoznavanjem piljiti u moje lice, tik nad njenim. Kada napokon uvidi da sam to ja, okrenuće se i ponovo će utonuti u san. Ja, međutim, ostajem budan, pokušavajući da shvatim strategiju koju su ružni snovi odabrali za tu noć: nekada su im ta tri buđenja dovoljna; nekada ona samo predstavljaju uvod u niz buđenja koja se sustižu; a nekada se svi troje, i deca i moja žena, bude u isto vreme, uz jauke i stenjanje koji se obrušavaju na mene kao delovi paklene kantate za tri glasa i nemi orkestar. Pred zoru, kada se bledilo novog dana pokaže između proreza zavese, ipak utonem u san. Osetim, prvo, kako mi se donja vilica opušta i počinje da tone prema mojim grudima; potom mi hladan vazduh nagrne u ždrelo, kapci otežaju, disanje postaje glasnije; uspem još da pomislim da ne smem da zaspim, i posle toga više ništa ne znam. Verovatno hrčem.
Ujutru, međutim, nije lako nešto doznati. Sedimo oko stola, mažemo margarin i džem od jagoda na prepečen hleb i pijemo čaj. Svi smo podbuli, svima su oči pomalo zakrvavljene, svi povremeno uzdišemo kao da na leđima nosimo težak teret. Čak i ako pitam šta su te noći sanjali, neću dobiti nikakav precizan odgovor. Pokušao sam već nekoliko puta, ali uvek uzvraćaju nepovezanim rečima i iskrzanim rečenicama, i na kraju odmahnu rukom. Ivanka je, doduše, jednom rekla da je videla lice koje je pretilo da će je pojesti, dok je Zoran, istog tog dana, pomenuo da ga u svakom snu neko juri, ali da nikada ne zna ko je to. Čuje dahtanje iza svojih leđa, rekao je, koje se sve više približava, tako da u jednom trenutku počne da oseća vrelinu daha svog progonitelja, i tada, i to je, rekao je, zapravo najgore od svega, krajičkom oka, onako u trku, ugleda kako se vrhovi nečijih prstiju polako spuštaju na njegovo rame.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:46

PRIZOR, PROZOR

U subotu uveče ponovo sam ga sanjao. Za razlilku od stvarnosti, u mom snu on je bio živ, a ja mrtav. Ležao sam na krevetu; kratak beli čaršav pokrivao mi je bedra; stopala i skočni zglobovi upijali su preostalu svetlost. Moj otac je sedeo na oguljenoj kuhinjskoj stolici i plakao. Na njegovom licu pokazivalo se očajanje; rukama je katkad prelazio preko obrva ili nosa, brisao zalutale suze; povremeno je odmarao šake na kolenima, povremeno odmahivao glavom u krajnjoj neverici. Onda je uzeo molitvenik i počeo da čita. Video sam kako se ljulja napred-nazad, dok se hebrejske reči lome u njegovom grlu. Čulo se da su mu usta suva. Tada se zagrcnuo, počeo da kašlje, i naočare su mu se smandrljale niz grudi, preko krila, do kolena, na pod.

Ujutru sam otišao na groblje.

Zašto mi to radiš? pitao sam ga.

Stajao sam pred širokom nadgrobnom pločom koja je još uvek bila pokrivena rosom.

Zašto mi to radiš? ponovio sam.

Ćutao je.

Ako mi štogod zameraš, rekao sam, zašto to ne kažeš?

Negde iza mene nešto je šušnulo.

Okrenuo sam se, ali nigde nikoga. Otišao sam do velikog oraha i zavirio mu među grane kao što ženi gvirim ispod suknje.

Pomislio sam na veverice, voleo bih da vidim veverice kako nose orahe u svoja legla, ako sada ima oraha i ako sada ima veverica.

Nigde nikoga.

Ponovo sam prišao očevom grobu.

Na drugoj strani staze video sam svežu humku s drvenim obeležjem. Na obeležju je pisalo »Flora Monitijas, 1903—1985«.

Kada smo pre nekoliko godina sahranili moga oca, ovaj deo groblja bio je sasvim pust. A sada, ako ne grešim, preostalo je još samo desetak slobodnih mesta. Kada i ona budu popunjena, groblje će prestati da živi. Jevreji će morati da potraže drugo mesto za svoj počinak, za očekivanje trenutka kada će se Mesija pojaviti, kada će se na gradskim zidinama Jerusalima, sama od sebe, otvoriti Zlatna vrata.

Pod uslovom, naravno, da Mesija ne propusti svoj trenutak. Jer ako ga tog puta propusti, kao što mu se to verovatno desilo u nekoliko navrata u prošlosti, ništa nas više neće spasti.

Tvoj osećaj za katastrofu, govorio je moj otac, toliko je neprirodan, toliko izveštačen, da može da predstavlja samo svoju karikaturu, svoju parodiju.

Možda, slegnuo sam ramenima, ali mene je uvek privlačila različitost stvari, njihova izuzetnost.

Otac je odmahnuo rukom. Ako želiš da stvari budu drugačije, rekao je, onda ih prvo moraš načiniti istim. Tek posle toga možeš uzeti da ih menjaš.

Što je značilo: prvo moraš da budeš kao svi ostali, a tek kada ovladaš tim umećem možeš da počneš da se razlikuješ.

Postoji određeni redosled stvari koji se ne može izmeniti.

Udaljio sam se od očevog groba i pronašao kamenčić neobičnog oblika. Stavio sam ga na rub spomenika, pomilovao mermer prstima, pa usnama, i pošao.

Zatvorio sam grobljansku kapiju. Pored mene je protutnjao tramvaj. Jedna Ciganka, pa još dve, ponudile su mi bukete cveća. U kiosku više nije bilo dnevnih novina. Prijele su mi se viršle. Samousluga je bila dobro snabdevena. Berberi su se besposleno vrteli na svojim stolicama. Na stepenicama je ležao ispražnjen tetrapak. Semafori su se prilagođavali saobraćaju kao kameleoni. Pekle su me oči. Čačkao sam uši. Poštar nije imao kapu. Pojedini zanati izumiru. U vazduhu se osećala prašina.

Svet se sastoji od prizora, rekao je moj otac.

U to vreme već je bio bolestan, koža mu je bledela, oči gubile sjaj, kosa postajala sve ređa, prsti otkazivali poslušnost, creva proizvodila neprijatne zvukove, usne se krivile, desni se sve više sušile, tako da su veštačke vilice klizile, ispadale, bežale niz jastuk mokar od znoja.

Prozor je zatvoren, rekao je bolesnik na susednom krevetu.

Soba u kojoj su ležali bila je mala, tesna, dva kreveta i čiviluk, noćni stočići, umivaonik, dve stolice bez naslona, zavesa, fotografija nekog primorskog mesta na zidu.

Moj otac je iskrivio glavu da bi bolje video bolesnika na susednom krevetu. Kakav prozor, pitao je moj otac, kakvi bakrači? O čemu on to priča?

Od »prizora« mu se učinilo da si rekao »prozor«, rekao sam.

Lud je, rekao je moj otac i pokušao da uhvati vilice.

Možda je bio lud, ali u onome što je rekao bilo je neke istine. Svet se sastoji od prizora, ali prozor je zatvoren, bolje rečeno: došlo je vreme, kucnuo je čas da se prozor zatvori i da nas ostavi bez prizora. Kada više nema prizora, nema ni sveta.

Moj otac je nastavio goropadno da umire. Odbijao je da ga pokriju i bacao je svaki pokrivač sa sebe. Tvrdio je da mu je vrućina i da mora da leži go. U klonuli penis zabili su mu cevčicu koja je sprovodila mokraću u providnu plastičnu kesu. U očima mu je bleštalo ludillo, koje je u stvari bilo razumevanje koje nikad u životu nećemo dosegnuti. Naše posete pretvarale su se u uzaludne pokušaje da ga ubedimo da treba da jede, da mirno leži, da uzima lekove, a on se otimao, urlao, mlatarao nogama, bacao čaršave, cepao potkošulje, prevrtao tanjire, prosipao čaše s vodom.

Dve ili tri godine kasnije, za stolom, u jednom svom pokretu prepoznao sam njega, njegovu kretnju. Pokušao sam da ponovim pokret, ali podudarnost mi nije polazila za rukom. Kasnije, u nepredvidljivim trenucima, ponovo mi se dešavalo da u sebi prepoznam njega. Dok bi tonuo u san, s dlanovima prekrštenim ispod glave, osetio bih da sam on, i ako bih u retkom mraku sobe otvorio oči, ugledao bih svet onakav kako ga je on video. Trzaj lica koji bih u prolazu, u predsoblju, spazio u ogledalu, bio je njegov, pripadao samo njemu. U tim magnovenjima on je živeo umesto mene, vraćao se kao što ću se ja vraćati u telo moga sina.

Svaki čovek ima svog oca. Svaki otac ima svoga oca. Itd.

Ako želiš da budeš siguran, govorio je moj otac, onda moraš prvo da ovladaš nesigurnošću. Tek kada doznaš šta znači biti nesiguran, moći ćeš da se prepustiš sigurnosti.

Kada sam se probudio, ostao sam da ležim zatvorenih očiju. Čuo sam svaki poznati šum u našem stanu: kucanje zidnih satova, šuštanje vode u kupatilu, bruj prozorskih okna prilikom prolaska autobusa. Plašio sam se da pogledam. Šta ako sam se probudio kao moj otac? Prstima desne ruke dotakao sam levu nadlakticu, potom sam prstima leve ruke dotakao desni ručni zglob. Mogao sam to da budem ja, a mogao je to da bude i neko drugi. Opipao sam lice: čelo, kapke, obraze, usne, bradu, nos. Da li je potrebno otvarati oči da bi doista doznao ko si? Popustio sam stisak kapaka i kroz trepavice nazreo svetlost jutra. Onda sam podigao glavu i video, u dnu kreveta, svoja stopala. Zgrčila su se, ispravila. Moram još mnogo da učim, pomislio sam. Tako je počeo dan.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:47

MOJA ŽENA IMA SVETLE OČI


Ovo je jednostavna priča, pomišljam, i u njoj neće biti složenih
rečenica.


Smešno, kaže moja žena, pa već ta rečenica je dovoljno složena.


Okrećem se i gledam je. Gledam je onako kako je nikada do sada nisam
gledao, ali ona to ne zna. Šta si ti, kažem, čitač misli?


Moja žena ne odgovara na postavljeno pitanje. To je jedna od njenih
veština. Ali zato kaže nešto drugo: Ako si slagao čitaoca već u prvoj
rečenici, kako možeš očekivati da ti veruje u drugoj?


Gledam u prazni list papira pred sobom. Nisam ga slagao, kažem, jer
nisam ništa napisao.


Ali si pomislio, kaže moja žena.


Ovo mi liči na početak iscrpljujućih bračnih rasprava iz priča i romana
Džona Apdajka. Nemam vremena za to. Prelazim, stoga, na suštinu stvari.
Po tebi, kažem mojoj ženi kao da je neki evanđelista, po tebi, ponavljam
zbog unutrašnjeg ritma, proza mora da bude istinita.

Pitaš ili tvrdiš? pita moja žena.

Pitam.

Tvrdim, kaže ona.


U tom slučaju, kažem, ako bih tebe opisivao morao bih da napišem
»bradavice njenih dojki nisu stajale na istoj visini«, ili: »nabrana
koža njenog vrata«, ili: »mršave noge prošarane venama«.


Pa šta? kaže moja žena.


Njen mir je već poslovičan. O tome ne treba govoriti.


Ne bi ti smetalo, pitam, da ljudi znaju istinu o tebi?


Ne bi, kaže ona, jer ionako ne veruju da je ono što pitaju istinito.


Ovo je previše! Ustajem da bih izbegao beskorisno opisivanje, ali ipak
uspevam da joj kažem da preteruje. Prvo mi kažeš da moram da govorim
istinu da bi mi verovali, vičem, a onda ispada da im je svejedno šta
čitaju, jer, uprkos svemu, ipak ne veruju! Kako to!? Kako to
objašnjavaš?


Moja žena nije ni trepnula. Njen mir je već poslovičan, itd. Ona kaže: U
pitanju su dve različite vrste verovanja. Ne razumem zašto urlaš?
Dužnost pisca jeste da uveri čitaoca u istinitost svojih namera, ali
čitalac, i pored svega, ipak ne veruje, ne može da veruje u zbilju
fikcije. Fikcija je fikcija — ništa drugo, zar ne?

Šta je sad ovo, kažem, gde si to pročitala, kod Škreba, možda?

Sada sam stvarno ljut, ljut i žedan. Otišao bih u kuhinju da popijem
čašu vode, ali bojim se da ću nešto propustiti.


Ništa nećeš propustiti, kaže moja žena i podiže bretelu koja joj je
spala. Bretela joj uvek spada u trenutku kada ona to želi, što je samo
lep način da ponovo skrene razasutu pažnju na sebe, da je usmeri, kao
kroz levak, na oblinu svog ramena.


Na mladež na ramenu, kaže moja žena, koji su ljubili mnogi.


U redu, kažem, na mladež na ramenu, ali kako to da je tebi poznata svaka
moja misao? Ko je ovde junak u čijoj priči? Ili si ti, uzvikujem,
doista veštica?


Ne seri, kaže moja žena.


To je još jedna od njenih veština: sposobnost da vlada situacijom, da
pronađe prikladne reči, da spreči larpurlartizam u bilo kom obliku.


Slušaj, kažem pomirljivo, još uvek nije kasno, možemo da se dogovorimo,
možemo da odredimo gde se svako od nas nalazi, možemo tačno da utvrdimo
kako će sve početi i kako će se završiti...


Ako nešto ne želim u životu, kaže moja žena, to je izvesnost.

Ali ja ne govorim o životu, kažem.

Moja žena vrti glavom. Ako imaš književnost na umu, kaže, tek si onda u
pravom sosu. Izvesnost je smrt za literaturu.


Zastajem, u stvari: krećem, jer malopre sam rekao da stojim, ali odmah
zastajem. Možda je, napokon, moja žena u pravu? (Ona će reći da je uvek u
pravu, ali ja neću to da zapišem.) Možda je izvesnost u doslovnom
smislu reči »smrt za književnost«? Krećem ponovo, ali ne otkrivam da li
sam se uputio u kuhinju, u kojoj bih popio čašu vode iz gornjih redova,
ili se vraćam radnom stolu, za kojim sam sedeo pre nego što je moja žena
počela da mi čita misli.


Sve u svemu, kaže moja žena i uzima štrikeraj, pisanje je zaludan posao.
Šta si, u stvari, hteo da napišeš?


O, kažem, mešto sasvim jednostavno.


Kao?


Kao: bila jedna žena, i posle četiri, ne, šest, posle šest godina braka,
u jesen, ponovo sretne ljubav iz mladosti, jednog sentimentalnog,
istrošenog profesora, ostavlja muža i dete, dečaka od pet godina, možda i
devojčicu, i odlazi s profesorom. Završetak se odigrava na nekom
prašnjavom putu. Na jednom kraju stoje muž i dete, na drugom čeka
profesor, žena dotiče muža po obrazu, čučne ispred deteta, dete trepće, i
onda ona odlazi, polako, gotovo posrće, a zatim počinje da trči, sve
brže i brže, sve do profesora koji je čeka raširenih ruku. Dete tada
kaže: Gde je onaj čika odveo mamu?, ali muž ne može da odgovori jer će
zaplakati. U tom času s drveta otpadne prvi list.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:49

Garsonjera .....


Svako ima svoj recept protiv samoce. Moj je jednostavan: dva-tri prsta vinjaka, upaljen televizor, slani stapici u zdelici na stolu. Zatim papuce, meke, koje nece stiskati nozne prste.
Vinjak je najgore pice, smrtonosni napitak. Kazu da zivotinjska iznutrica ostavljena nekoliko sati u koka-koli, u zatvorenoj posudi, potpuno propada: izjedu je hemikalije, secer i ugljenik. Ne znam da li je neko pokusao da izvede slican opit, ako se to moze nazvati opitom, sa vinjakom, ali uveren sam da bi rezultati bili jos bolji. Sto znaci: gori.
Medjutim, ako je ono sto imate da pijete vinjak, onda se ne vredi zavaravati da pijete francuski konjak. Covekova masta je prevrtljiva, ali covekovo telo zna samo ono sto doznaje. Ukus se ne moze izmisliti.
Samoca, na primer. Niko ne voli da je sam, s tim cu se sloziti. Ali greska koju mnogi cine - zeleci da ne budu sami kada sami jesu - proizvod je njihove maste. Telo se ne ljuti kada je samo; samoca mu ne smeta, i bice savrseno zadovoljno bez obzira na to da li se nalazi u ovom ili onom uglu. Onaj ko zeli da ne bude sam u svojoj samoci razara svoje telo kao alkohol jetru. Dusa je koka-kola u kojoj telo pluta.
Kada sam sam, dakle, onda znam da sam sam, i to je sve. Odem polako do ormana, otvorim bife, nalijem dva ili tri prsta vinjaka, i sednem. Prethodno sam upalio televizor, obuo papuce, prosao prstima kroz kosu. Vinjak ima odvratan ukus. Jednoga dana, pomisljam dobicu od njega plikove na jeziku.
Moj stan je mali; jednosobna kutija na pretposlednjem spratu solitera. Kada sednem u fotelju i pruzim ruku, dotaknem zid. Zid je pokriven tapetama. Pod prstima, pod vrhovima mojih prstiju, tapete otkrivaju hrapavu geografiju svoje povrsine. Posle cetvrte ili pete case vinjaka, iako televizor i dalje gori, zatvaram oci i prepustam se geografiji mojih tapeta. Kada ih kasnije otvorim, ugledam jarko beli ekran, nesto sto je daleko od svakog zemljopisa.
Kuhinja je deo predsoblja. Kupatilo je zapusteno. Jednom sam, kod neke devojke, stajao u kupatilu koje je, od poda do tavanice, bilo oblepljeno plavim plocicama; i tavanica. U jednom uglu, nekakvom bojom, bilo je nacrtano sunce. Po zidovima, uglavnom u visini grudi, lebdeli su naslikani beli oblaci. Devojka je usla za mnom u kupatilo, dok sam ja jos stajao na plavim plocicama u sredini, i pitala me: Zar se neces svuci? Okrenuo sam se i pogledao je. Vec je bila gola. Treba li da se svucem? pitao sam je. Nasmejala se. Jos nikoga nisam videla da se kupa obucen, rekla je. Odgovorio sam: Covek se uci dok je ziv. Klekla je, postavila zatvarac na otvor u kadi, i pustila vodu. Raskopcao sam pantalone i one su skliznule do clanaka. Devojka se okrenula i sklonila kosu sa cela. Oblizala je usne i prihvatila ga sirom otvorenih ustiju. Jedan od oblaka, primetio sam ostao je nedovrsen.
Druga greska, koju ljudi prave jeste prozor. Kada su sami, oni cuce na prozorima kao ptice selice na telegrafskim zicama. Ja nikada ne izvirujem, nikada ne odmicem zavesu. Covek nije glumac koji brine koliko ljudi ce doci na njegovu predstavu. Covek koji je sam ne sme da gleda ni napolje ni unutra; zato u mojoj sobi gori televizor. Njegovi prizori dovoljno su snazni da bi vas podstakli na razmisljanje. Cak i kada zatvorim oci, kada se upustim u geografiju mojih tapeta, ja ne stvaram u sebi nikakve slike. Tonem, prazan, u blagodeti praznine.
Posle druge case, ukupno: sest prstiju vinjaka, uzimam jedan slani stapic. Grickam ga polako, parce po parce. Prvo oblizem krupnija zrna soli, potom ga stiskam prednjim zubima i odlamam parce odredjene duzine. Moj ritam je spor. Ponekad mi jedan stapic ostane u ruci sve do kraja programa. Ponekad ispraznim zdelicu pre nego sto se zavrse poslednje vesti. Ali ritam ostaje isti jer ga ne vezujem za protok vremena.
Kasnije, kada se program okonca i ekran se zabeli, ustajem i namestam lezaj. Carsav, jastuk, jorgan. Gasim svetlo i skidam se u mraku. Sljapkam do televizora i pritiskam dugme. Iako se onaj jaki sjaj gubi istog casa, ekran i dalje ostaje osvetljen. Lezem u krevet, posmatram trnuci odblesak i nastojim da utonem u san u ksladu s njegovim iscezavanjem. Sklapam kapke i virim kroz trepavice. Ponekad zaspim u isto vreme. Najcesce, medjutim, moram da se pretvaram. Pravim se da spavam, zmurim, ali osecam kako mi se kapci trzaju.
Pre nekoliko veceri, mozda u sredu, prvi put kako pamtim, sto ne mora da bude pouzdano, trgao sam se iz sna. Sirom sam otvorio oci i polozio levi obraz na jastuk. Televizor je bio mrtav. Prozor je piljio pravo u crno nebo. Zdelica sa slanim stapicima opasno se priblizila rubu stocica. Casa je stajala u nekakvoj senci, Nisam mogao da vidim papuce, ali znao sam gde se nalaze. Znao sam da se desna malo ispela na levu, a da leva dotice obe carape. Nisam mogao da vidim ni carape. Video sam zavesu, video sam drvenu kamilu na televizoru, video sam mesto na rubu fotelje koje sam uvek doticao malim prstom.
Nisam znao zasto sam se probudio.
Onda je zvono na vratima ponovo zazvonilo.
Okrenuo sam glavu i spustio desni obraz na tkaninu jastucnice.
Uzvisice na tapetama bacale su sitne senke na nenastanjene doline. Ugao jastuka podizao se visoko iznad svih nas. Pitao sam se da li da ustanem i upalim televizor. Uz utrnuce novog belila mozda bih mogao iznova da zaspim ....








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:51

Svici

za Evu Kose

Priča «Svici» napisana je za Evu Kose, urednicu izdavačke kuće Kose iz Amsterdama, koja je objavila holandske prevode mojih romana Mamac i Gec i Majer. Naime, njeni saradnici su pozvali autore izdavačke kuće da napišu nešto za Evin pedeseti rođendan. Tako je Eva dobila na poklon knjigu, a među autorima tekstova su David Grosman, Dž.M. Kuci, Bernhard Šlink, Dragan Klaić i drugi.

Početna rečenica uvela je svice u priču, a podaci o njima, pokupljeni iz raznih enciklopedija i sa interneta, vodilu su priču do kraja. Često nešto što sasavim bezazleno radimo u detinjstvu postaje jedno od glavnih merila naših života, i to je, zapravo, ono o čemu priča govori. Priča takođe govori o usamljenosti koja nas čeka u nekom trenutku života, bez obzira da li smo deo neke kolonije ili velike ljudske zajednice. Od toga se, izgleda, ne može pobeći.

Kada je bila mala, Eva je volela da hvata svice. Stavljala ih je u teglu, i onda, noću, pokrivena preko glave, posmatrala je kako zrnca svetlosti lete kroz svoj ogranični svemir. Svici su naletali na staklo, klizili prema dnu tegle, a Eva je osećala kako joj se polako sklapaju kapci. U poslednjem trenutku, pre nego što bi je savladao san, gurnula bi teglu ispod kreveta, gde je čekala sve do naredne večeri. Do tada, većina svitaca nije se više kretala, ali u kutiji od šibica, u kojoj su se nalazila i dva palidrvca, Eva je već imala nove svice, i kosmos u tegli bi ponovo oživeo. Svetlost se mrvila kao bajat hleb, letela na sve strane. Tako nekako, napisala je Eva u svom dnevniku, zamišljam da je nastao svet: kao haotično raspadanje svetlosti i mraka. Nekoliko dana kasnije, dopisala je grafitnom olovkom: Bez tegle, naravno.

A onda, jedne večeri, tegla je ostala na polici, i narednog jutra, kada se probudila, Eva je, povremeno trljajući pospane oči, zapisala: Juče sam porasla, i od danas nisam više dete. Svice je prosula u žbunje, teglu bacila u đubre, zajedno s poklopcem, premda je posle pomislila da je mogla da je sačuva i upotrebi za nešto drugo. U međuvremenu su naišli đubretari, i kada je Eva zavirila u kantu, u njoj nije bilo ničega. Zakasnila sam, pomislila je Eva. Osetila je kako je obuzima talas tuge i načas je morala da se prihvati za rub kante, sigurna da će pasti.

Nije pala. Nastavila je da raste. Sasvim je zaboravila na svice, mada je i dalje volela da joj noću u spavaćoj sobi gori svetlo, bez obzira da li je bila sama u stanu ili je u njemu, uz nju, bio još neko. Ako bi je pitali za razlog, pričala je razne priče o trenucima straha, o strašnim snovima koje zapravo nije nikada sanjala, o tome kako su je roditelji jednom, sasvim nenamerno, doduše, ostavili samu u kući, kao i o zimskoj noći u kojoj je neki neznanac naslonio lice na njen prozor i dugo piljio u nju, pritiskajući usne na okno. Htela je da vrisne, da dozove pomoć, ali strah joj je okovao grlo i načinio je nemom, i ona je samo mogla da posmatra kako se njegov topli dah pretvara u kapi, kako se kapi stvrdnjavaju u led.

Prvi put je ponovo pomislila na svice posle dvanaest godina. Sedela je na klupi u parku i čekala mladića koji je trebalo da je odvede u bioskop. Veče se spuštalo niz nebo kao tamni čaršav koji se prostire posle pranja. Mladić je kasnio, uvidela je Eva kada se okrenula i pogledala sat na gradskoj većnici, i tada, u tom okretu, ugledala je svica. Ugledala je, u stvari, blesak njegove svetlosti, i potom, nekoliko sekundi kasnije, blesak svetlosti drugog svica, udaljenog tri-četiri koraka. Potom je prvi svitac ponovo blesnuo, drugi mu odgvorio, a onda se svojim svetlom oglasio treći, pa četvrti i peti, i ubrzo su dva žbuna i trava oko njih svetlucali kao da su ukrašeni za Božić. Eva ih je posmatrala sve dok nije osetila bol u vratu. Podigla je pogled prema satu i shvatila da je film odavno počeo. Nije, međutim, osećala nikakvu ljutnju. U stvari, rekla je devojci sa kojom je tada delila stan, bila sam srećna.

Devojka se nasmejala kada je čula šta je dovelo do toga da Eva priča o sreći. Za nju su, rekla je devojka, svici bili sinonim za napast, jer tamo gde je ona živela pre nego što je došla u glavni grad da studira, svitaca je ponekad bilo toliko puno, da prosto nije moglo da se diše. Cela polja, rekla je devojka, palila su se i gasila u isto vreme, kao kakve svetlucave reklame. Jednom je gledala, dodala je, kako se nekoliko žbunova naizmenično pale i gase, jedan za drugim, tako da se svetlost prenosila od najbližeg do najdaljeg, i onda vraćala nazad, onako kako putuje vest poslata dimnim signalima. Sva deca u njenom kraju, rekla je devojka, uvek su u džepovima imala kutije pune svitaca, a onda bi svici nestali i svi smo znali, rekla je, da je letu došao kraj. Poneki bi još malo proživeli u našim kutijama, rekla je, ali je njihova svetlost brzo trnula, a kada bi se sasvim ugasila, počinjala je škola. Još jedan razlog da ih ne volim, rekla je devojka i ponovo se nasmejala.

Eva se takođe nasmejala, i tada se setila svoje tegle. Setila se i trenutka kada je otišla do kante za đubre, podigla poklopac i ubacila praznu teglu među otpatke, a potom se prisetila i onog drugog trenutka, kada je morala da se pridrži za rub kante da ne bi pala. Čudno je to, pomislila je Eva, ali mi najčešće tugujemo za izgubljenom prazninom, za prostorom koji više ne naseljavaju oni koje smo voleli. Posle se ispravila i devojci sa kojom je delila stan rekla da su u pitanju oni za koje smo mislili da ih volimo, jer nikoga ne možemo stvarno da volimo, osim, naravno, rekla je, same sebe. Devojka joj nije poverovala, videlo se to po njenom sumnjičavom pogledu i odmahivanju glavom. Uostalom, ona je već šest godina bila sa istim mladićem, te joj svet, zaključila je Eva, već izgleda kao dobro utvrđeno gradivo

U tom pogledu, rekla je Eva dvojici momaka koje je upoznala u baru za samce, ja sam večni ponavljač i još uvek idem u prvi razred. Nasmejala se, udarila dlanovima po šanku, a momci su se pogledali, okrenuli se i otišli. Neću plakati, pomislila je Eva, ali suze su joj već kapale na salvetu. Obrisala ih je nadlanicom, i tek tada, kada je ugledala raznobojne pruge na koži, prisetila se šminke na koju je utrošila više od pola sata pre nego što je krenula u bar, posvetivši posebnu pažnju svetlucavim ukrasima za slepoočnice i kapke. Nije lako biti svitac, šapnula je u salvetu. Tada su joj se već ramena tresla od plača, i barmen je morao da pozove taksi da je odveze kući. Dao joj je i kesicu kikirikija za put, i dok je lizala so sa krupnih zrna i posmatrala treperava neonska svetla, Eva je obećala sebi da će sve početi iz početka. Okrećem novu stranicu mog novog života, rekla je taksisti. Taksista je ćutao. Znam da mi ne verujete, rekla je Eva, ali videćete da to ozbiljno mislim. Najozbiljnije, dodala je. Taksista je tada počeo tiho da zviždi, ali Eva, ma koliko se trudila, nije mogla da se seti naziva te pesme.

Mnogo godina kasnije, možda u proleće, setila se jedne druge pesme, ali nju je tiho pevušio drugi muškarac. Sreli su se u knjižari. Eva je preturala po knjigama o insektima, a on je, kada je video kako ona razgleda velike fotografije buba i leptirova, prestao da pevuši i ponudio da joj pomogne. Bio je entomolog, objasnio je, i insekti su, zapravo, činili osnovu njegovog života. Zanimaju me svici, rekla je Eva. Ah, rekao je čovek, svici su divni, ali nije im lako, jer na pedeset mužjaka dolazi jedna ženka. Nemojte da mi kažete, rekla je Eva, da oni svetle da bi pronašli ženku. Tačno tako, odgovorio je čovek, prvo blesne mužjak, koji leti nisko iznad trave, onda blesne ženka, koja nema krila i čuči na nekoj travci ili grančici, i posle šest-sedam takvih razmena svetlosnih signala, oni počnu da se pare, s tim što neke ženke, kada se to okonča, prožderu svog ljubavnika. Nisam to znala, rekla je Eva. Osetila je mučninu u stomaku i usne su joj iskrivile od gađenja. Čovek se osmehnuo. U svetu insekata to se često događa, rekao je, ali parenje ne prestaje, čak ni onda kada se plaća životom. Ima stvari, rekla je Eva, koje nikada neću razumeti.

Narednog jutra, posle tuširanja, zagledala se u odraz svoga tela u ogledalu. Kada bi bila svitac, pitala se, koji deo tela bi joj svetleo? Zamislila je žućkasto-zelenkasti sjaj na trbuhu, zatim na čelu i obrazima, i na kraju se odlučila za grudi. Obukla je bluzu, zakopčala je, ali sjaj se probijao kroz tkaninu, nalik na male oreole. Svici žive najviše nedelju dana, rekao je čovek, i za to vreme ne rade ništa drugo osim što šalju svetlosne signale. Onda je zaspao. Ako obučem još nešto, tešila se Eva, sjaj će se sasvim izgubiti. Otvorila je plakar, podigla ruku i dotakla naslaganu odeću. Pomislila je u tom času na svice koji u tih nedelju dana ne uspeju da nađu put do ženke, i više, ma koliko se trudila da se priseti, nije znala šta traži.









Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:52

JOŠ O CIBULKI

Ma, jebe se Cibulki za ceo svet, to je sve što mogu da kažem. Gledam ga danas kako povraća kao svinja na beogradskoj železničkoj stanici: nabio glavu u korpu za otpatke i sve grokće dok mu bljuvotina natapa otpatke i u nizu šarenih potočića razliva se preko perona. Gde mu je sve to stalo? Izbljuvao je brat bratu deset litara, ako ne i više, ali skoro sve sama tečnost, gledao sam posle kada je otišao, tek po neki komad salame "podriguše" i pregršt zelenih krugova koji liče na kolutove kiselih krastavaca. Pored njega prolazi mršava, namontirana devojka, s gađenjem okreće glavu i još stiska njušku kučetu koje joj viri iz torbe. Kuče bi odmah polapalo izbljuvak, nema tu šta da se priča, takvi su psi, dobro je što ga je pritisla, samo, jebi ga, nije morala da kaže za Cibulku da je stoka, nije fer. Svaki čovek je božje biće, pa i Cibulka, kakve veze ima što povraća? I to je za ljude, pogotovo za one koji dan ranije strpaju u svoju mešinu četrdeset litara piva. U stvari, jebi ga, dobro je što je Cibulka uopšte živ, moglo je to silno pivo da ga uguši iznutra. Zato valjda i bljuje toliko, ne staje. Na kraju briše usta nadlanicom, onda nadlanicu otire o guzove, tako da mu se na pantalonama pojavljuje vlažan trag, kao da je u vozu sedeo na mokrom sedištu. Sad mu je lakše, vidim to odavde, mada ga još muči želudac, stiska se i podiže, tera ga da zeva kao riba na suvom, da odmahuje glavom kao vo koji tera obade. Onda prdne. E, Cibulka, jebi ga, baš si se srozao, ekonom fudbalskog kluba a povraćaš i prdiš da te svi čuju na beogradskoj štajgi. Kako si počeo, još ćeš da se usereš, a onda ti ništa više ne vredi. Nisam mu to rekao, naravno. Ostao sam da stojim iza stuba, ko ga jebe, što bi mu ja pomagao, nije ni on meni onomad, posle utakmice, kada me je Dule Zlatnik lemao iza Cibulkine gajbe. Znam da je sedeo u sobi, šćućuren na stolici da ga ne bismo videli kroz otvoren prozor, ali bez obzira što sam kukumavio i molio Duleta da ne udara tako jako, otpadoše mi bubrezi, Dule, imaj milosti, brate, taj gad Cibulka nije se pomerio. Jebi ga, Dule, rekao sam napokon, i to baš glasno, i još gledajući u Cibulkin prozor, ubićeš me ako tako nastaviš. Povetarac je pirkao, zavesa na prozoru je vijorila, ali od jebenog Cibulke ni traga ni glasa. Pa, šta oćeš, zastao je Dule, da te ubijem ili da te ******? Prvo mi reci šta sam ti uradio, rekao sam gutajući krv, pa da odlučim. Možda da te ubijem, pa da te ****** mrtvog, kazao je Dule, i kroz krv i suze mogao sam da vidim da se ozbiljno zamislio. Ajde da nešto popijemo, rekao sam mu, pa da se na miru dogovorimo. Ajde, rekao je Dule Zlatnik, pomogao mi da ustanem, čak mi je dodao papirnu maramicu da obrišem lice. A i ti lako krvariš, govorio je dok sam se brisao, ko li te takvog rodi? Jesi za pivo, pitao sam ga, i odmah, čim je čuo tu čarobnu reč, eto ti Cibulke na prozoru. Šta je, momci, pita, šta radite, kao da me je Dule lemao sto kilometra odatle a ne ispod njegovog simsa, a siguran sam da je sve čuo, čak i klokotanje krvi koja mi je curila iz nosa i razjebane usne. Eto ti šta pivo može da uradi od čoveka. Navlaka je to, gora od vutre, znam.
Na kraju ti olabavi trbušne mišiće i razvuče želudac, pa dobiješ onu oklembešenu mešinu, tako da kaiš moraš da vezuješ preko muda da bi ti pantalone ostale na mestu. Cibulka još nema takvu trbušinu, priznajem, ali ako nastavi da loče pivo onoliko koliko ga sada pije, ranije ili kasnije ostaće bez gaća. Rekao sam mu to, ali on neće da sluša. Napalio se na Rušku, pa ako ona ima sto dva’est kila, mora i on da ima toliko, pa računa da će ga pivo, brže od svega, načiniti takvim. A lepo mu rekao Dule Zlatnik dok smo se nalivali pivom ispred samousluge: Možeš ti da jebeš Rušku kol’ko hoćeš, ona će da ode kad ona to bude htela. Neće, odgovorio mu Cibulka. Hoće, kaže Dule. Ma, jebi ga, neće, ponavlja Cibulka, ali glas mu više nije isti, treperi k’o travuljina u plićaku. Hoće, hoće, uzvikivao je Dule, i to pre nego što misliš. Ništa ja ne mislim, rekao je Cibulka i počeo da plače. E, jebi ga, Cibulka, kako si to mogao da nam uradiš? Ko god je krenuo u samouslugu, ili s punim kesama izašao iz nje, mogao je da vidi kako si se zarozao od suza. Dule popizdeo, pena mu izbila na usta, malo je falilo da Cibulki razlupa flašu o glavu. Meni žao Cibulke, a opet drago mi je što je Dule Zlatnik zaboravio šta je hteo sa mnom da uradi. Nije lako umreti, pa još posle toga da ti razvaljuju bulju. Nikome to ne bih poželeo. Idemo, rekao je onda Dule, pusti pizdu da cmizdri na miru. Krenuo sam za njim, pa sam zastao. Cibulka se nije pomerao, samo je, nepokretan k’o spomenik, jecao i stenjao, ušmrkivao sline, gutao pljuvačku. Šta je, dreknuo je Dule, je l’ ćeš sad i ti da počneš da balaviš? Neću, rekao sam i pošao za njim, a lepo sam osetio, jebi ga, kako mi se nešto prevrće po srcu. Nisam znao šta je, i verovatno neću nikada saznati, ali kada smo prešli ulicu, okrenuo sam se. Cibulka je i dalje stajao na istom mestu. Mislio sam da se nikada više neće odatle pomeriti, a danas sam video kako bljuje u mrežastu korpu za otpatke kao da je sam na svetu. Pored njega prolaze ljudi, obilaze ga, preskaču preko potočića kojim plove nesažvakani komadi salame i neki zeleni koturići, grde ga, prete policijom. A Cibulka, ništa. Jebe se njemu za sve. Eto, kada se bude ispovraćao i otreznio, neće mu ništa biti, a mene srce odonda ne prestaje da žiga. Jebi ga, tako je to u životu, nije Cibulka kriv za sve što ne valja. Srce je usamljeni lovac, tako sam pročitao na koricama jedne knjige u izlogu knjižare, uvek je u opasnosti da se pretvori u lovinu. Hteo sam to da kažem Cibulki, čak sam se uputio prema njemu, ali on tada podiže glavu, osmehnu se i krenu žustrim korakom prema izlazu. Zna da ga Ruška čeka, da se već vrpolji i osluškuje, još malo pa će početi da gviri kroz prozor, da osluškuje iza vrata. Cibulka ubrzava, prelazi u trk. Ne boj se, Cibulka, mislim dok gledam kako nestaje, neće ona nikad da ode. Nema Dule Zlatnik pojma o ljubavi, peder jedan, nek’ crkne.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:53

Horizont

Prvo vidite samo horizont. Liniju. Ali ne znate šta ona razdvaja. Nebo od neba možda? Hm.
Pruža li vam to neku utehu? Nadu?
Ubrzo vas ni to više ne zanima.
Gledate radije golubicu kako, u odredjenom trenutku svemira, odleće da se više nikada ne vrati.
Ili otkrivate sebe, sklupčanog, u utrobi atoma.
Presipate, iz ruke u ruku, belu pregršt morskog peska."








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:54

Obične priče

Reči su uvek sporije od istine.
Ponekad je dobro otvoriti srce nepoznatim ljudima.
Da sam mu prethodne večeri otvorio srce, sada ne bih mogao da ga pogledam u oči.
"Došli ste ovamo da pišete", rekao je," i sve cemo učiniti da Vas ništa u tome ne omete, ponajmanje uspomene".
Nisam mogao da se setim nijedne uspomene.
"Ako država ludi, da li i ljudi moraju da polude?"
"Zar mislite da se taj proces odigrava u suprotnom smeru: da prvo polude ljudi, pa tek onda država?"
Uvek ga je, naime, iznova čudilo kako se u tim neuspešnim zemljama uspevala da stvori uspešna kultura, makar ona bila samo zbir izuzetnih pojedinaca, onih koji su se izmicali neumitnoj sudbini...
Neke stvari treba tako čitati: rano ujutru, potom popodne, pa uveče, pa u gluvo doba noći. Svaki put te reči, iako na izgled iste, kazuju sasvim druge stvari. Ono što je ujutru zabrana, uveče može da bude poziv oštrine u podne obično otupljuju negde oko ponoći po naglom buđenju, reči su samo ljuspe i zvone kao prazne kutije od sardina.
I najmanja sigurnost, pomislio sam, više vredi od nesigurnosti.
Ponekad verujem da ova zemlja uopšte ne postoji, da smo je svi zajedno izmislili, i da će jednom morati da dođe trenutak kada ćemo uvideti da živimo u praznini.
Ranije sam mislio da je "daljina" samo druga reč za putovanje, posle sam shvatio da se putuje iznutra, u sebi, i da spoljašnji prostor nema nikakve veze s tim. Jedno vreme nisam verovao u daljinu, kao što neki ljudi ne veruju u Boga; ništa me nije moglo ubediti.
Potom sam "daljinu" počeo da zamišljam kao "bekstvo", a pošto sam o "bekstvu" uvek mislio kao u "utočištu", "daljina" se pretvorila u neku vrstu "utočišta", koje sam, s druge strane, uvek zamenjivao rečju "gost", ali ne u smislu "radost u kući", nego u smislu "tuđinac" ili, još bolje, "čovek pod nepoznatim krovom".








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:54

Mamac

"Odakle da počnem'', kaže majka. Istog trenutka pružam ruku i pritiskam dugme na magnetofonu. Magnetofon je star. Danima sam obilazio prodavnice i raspitivao se gde mogu da nabavim takav aparat, marka nije bila važna. Prodavci su bili ljubazni, smeškali se, slegali ramenima, pokazivali mi najnovije modele kasetofona. Jedan od njih, u tržnom centru u severnom delu grada, priznao mi je da nikada nije video magnetofon. Mislio je, doduše, da je njegov otac, zapravo očuh, imao takvu "spravu". Nije imao bolju reč za to, rekao je, jer u poređenju sa današnjim uređajima, rekao je i dotakao niz novih japanskih modela, i ne može se govoriti drugačije. Dao mi je svoju posetnicu. Za svaki slučaj, rekao je, ukoliko se predomislim. Pamtio je, takođe, koturove s trakama, koje nije smeo da dira, izuzev onih praznih, od crne ili bezbojne plastike, koje je ponekad, to mu je bilo dopušteno, kotrljao preko poda. Jedino je bio siguran, rekao je, da je njegov očuh stalno slušao snimke Badija Holija. Posetnicu sam stavio u mali gornji džep na sakou. U isti taj sako, kada sam se pripremao za odlazak, poređao sam svoje trake. Sako se, presavijen, nalazio na vrhu kofera, i ne bi mogao da ih sačuva od nekog snažnijeg udarca, više bi ih, uostalom, sačuvale kartonske kutije u koje su bile upakovane, ali rukavi sakoa koje sam prekrstio preko njih, učvrstivši ih elastičnim trakama, ublažavali su nesigurnost koju sam osećao. Nisam želeo da otputujem, kao što nisam želeo da ostanem, i praznina rukava koji su grlili glas pretvoren u elektromagnetni zapis mogla je samo da doprinese mojoj nedoumici, međutim, upravo su ta dva odsustva učinila da spustim poklopac i zaključam bravice. Presavio sam spisak sa stvarima — odevni predmeti, peškiri, nekoliko knjiga, patike, higijenski pribor — i ugurao ga medu papire sa adresama i brojevima telefona u novčaniku. Trake se nisu nalazile na spisku. Dodao sam ih naknadno, kada je kofer već bio spakovan. Pakovao sam ga na podu, klečeći, a onda sam se uspravio, prišao ormanu s knjigama i, sa mesta na kojem su počivale otkako su snimljene, iza tomova Akademijinog Rečnika srpsko-hrvatskoga jezika, izvukao prašnjave, crvene kutije s trakama. Nisam ih dotakao četrnaest godina, ako ne računam poslednje krečenje, pre sedam godina, kada sam sve knjige skinuo sa polica, svaku obrisao mekom krpom i protresao, i onda smestio u velike kutije, naslagane nasred sobe, is-pod lustera uvijenog u plastičnu kesu. Iako nisam prethodno otišao, po njih sam se u stvari vratio, pomislio sam dok sam odizao gornji deo sakoa, smeštao ih između nabora tkanine i prekrivao presavijenim rukavima. Pre četrnaest godina, ne, pre šesnaest godina umro je moj otac. Umro je brzo, u jednom treptaju, kako je govorila moja majka, premda sam ja bio uveren da je umirao polako, godinama, i da se zarazio smrću onog trena kada se, četrdeset godina pre toga, našao iza ograde od bodljikave žice u nemačkom logoru za zarobljene oficire. Majka je, naravno, to poricala. Umire se samo jednom, govorila je, niko ne hoda okolo kao živi mrtvac. Moji prijatelji su stali na njenu stranu. Ti gledaš na istoriju, govorili su mi, poput nekog romantičara, na sudbinu kao na pastoralnu scenu u kojoj, iz prikrajka, vrebaju zli dusi. Ne, govorio sam, postoje niti koje vezuju čoveka sa prelomnim trenucima, kada duša popušta, i život je posle toga samo odmotavanje kalema, sve dok nit ne dođe do kraja, zategne se i iščupa, nema druge reči, dušu iz njenog pohabanog boravišta. Prijatelji su odmahivali rukama, majka je dolivala rakiju u čašice, žene su donosile vruće kiflice sa sirom iz kuhinje. To je bilo posle sahrane. Rabin je tako tiho izgovarao molitve, da su se ljudi podizali na prste ne bi li ga bolje čuli. Narednog dana, dok smo se još sudarali u novoj praznini stana, rekao sam majci da želim da snimim njenu ispovest. Premotavam traku i pritiskam dugme na kojem piše "Start". "Odakle da počnem", kaže majka, i istog trenutka ponovo zaustavljam traku. Nisam znao šta da joj kažem. Sedeli smo za stolom u trpezariji, preda mnom je ležao papir na kojem sam prethodnog dana napisao "Majka: život", pred njom je, na metalnim nožicama zapetljanim u heklani stolnjak, stajao mikrofon, koturovi su se zaludno okretali, a ja sam piljio u njene tamnosmeđe oči, usađene duboko ispod obrva. Pretpostavljam da me sada plaši ta tišina.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:55

Maramice

Nikada me nisi volela, kaže sin ostareloj majci, uvek si imala lepe reči za moju sestru i mlađeg brata, ali ne i za mene, kao da ja nisam postojao, kao da sam bio manje vredan od njih, kao da si želela da me zaboraviš. Majka ne odgovara. I zašto sada ćutiš, pita sin, zašto nešto ne kažeš, zašto me ne razuveriš? Majka ćuti. Ili je, možda, nastavlja sin, sve doista onako kako ja kažem? Majka vadi maramicu, briše uglove očiju. A ne, kaže sin, te krokodilske suze čuvaj za nekog drugog. On otima majci maramicu, baca je na pod i gazi nogama. Majka iz rukava izvlači drugu maramicu i ponovo briše uglove očiju. Sin ščepa maramicu, ali ona mu se izmigolji iz ruke i pobegne ispod fotelje. Sin se čudi, odmahuje glavom. To nije moguće, kaže. Jeste, kaže majka, naravno da jeste. I vadi treću maramicu koja joj se mazi oko prstiju kao mali beli pas.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:55

Ritam kalipsa

Svi smo ustali u iščekivanju himne, ali orkestar je zasvirao kalipso. I nije samo svirao, već i igrao. Ceo orkestar, uključujući dirigenta, složno je igrao kalipso, i ubrzo se taj ritam preselio na nas, provlačio se kroz naše ruke i noge, gnezdio se u stomacima i stražnjicama, i onda nam se pridružio počasni vod, diplomate na tribinama, deca sa cvećem, čak je i posada aviona sišla na pistu, a zatim su i predsednici počeli da cupkaju, prvo naš, potom njihov, pa onda zajedno, držeći se za ruke, i tada su i televizijski snimatelji počeli da se njišu, ne ispuštajući kamere, tako da je slika na televizijskim ekranima širom zemlje treperila i skakutala, ali niko se nije požalio, niko nije telefonirao, ni tada ni kasnije, pa ni mnogo kasnije, kada su čak i članovi orkestra tvrdili da se to nije desilo.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: David Albahari   Pon 19 Jan - 10:55

KRAJ DETINJSTVA

Sam u sobi, dečak se oseća kao da ga reči napuštaju. Neke od njih čak vidi kada zasvetlucaju u mraku, a tri su, sasvim je siguran, proletele kroz zlatnu traku pri dnu zatvorenih vrata. U sobi je tmina, svetlo gori u holu, na prozoru su drvene rešetke, poluspuštene. Tišina se oglašava u probranim zvucima: tupo tapkanje psećih šapa, meškoljenje golubova, zvižduci u daljini. Dugme prekidača na lampi je komad leda. Dečak podine ruku i dotakne čelo: zglob blago kvrcne. Poslednja reč se istog časa rascveta ko raketa. Više je nema. Palcem druge ruke dečak opipa rub pidžame. Tajanstvena je gipkost lastiša, mudra je simetrija dugmadi. Nisu to dečakove reči. Njegov je muk. Njegove su kratke pantalone na stolici, sandale ispod kreveta, školjke u kutiji, krpice od svile. A potmuli bat, koji kao da dopire iz ugla sobe i za koji je dugo mislio da je glas skrivenog prijatelja, možda patuljka, potiče u stvari iz njegovog srca. Nema prijatelja, nema zbližavanja, samo strahotno razdvajanje od vlastitog bila, zaludno traganje za izvorom odjeka. Sada to zna. Star kao Stena. Dok sanja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: David Albahari   

Nazad na vrh Ići dole
 
David Albahari
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» David Albahari
» David Albahari
» David Albahari
» David Bowie
» Caspar David Friedrich, (1774-1840)
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-