Oružje kroz povijest

NEVEROVATNO: Pronađeno smrtonosno oružje glinenih vojnika!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada su rekonstruisani samostreli, utvrđeno je da je ovo oružje vojnika od terakote bilo 20 vekova ispred drugih naprava tog doba

Cara čuvalo 8.000 vojnika... Otkrivena grobnica
Najsavršenije oružje... Kineski samostrelPrethodna stranicaSledeća stranica
PEKING - Zagrobni ratnici.

U grobnici prvog kineskog cara Ćin Ši Huanga pronađeno je 8.000 glinenih vojnika u prostoru koji je veći nego što se ranije verovalo. Novim otkrićem potvrđeno je da je oružje iz grobnice, za razliku od vojnika, ne samo pravo već i da je decenijama naprednije od ostalog oružja iz tog perioda pre 2.200 godina.

Napredni

Ratnici iz Sjena, kako ih još nazivaju po gradu u Kini u kojem su pronađeni, bili su smrtonosne vojne formacije sa naprednim borbenim sredstvima kojima su pustošili sve što se pred njima nađe. Detaljno istraživanje sprovedeno na grobnici koja je otkrivena još 1974. pokazalo je da tamo pronađeni samostreli i drugo oružje nisu replike, već najpreciznije smrtonosne alatke tog vremena.

Naučnici su na osnovu novootkrivenih informacija konstruisali identične strele i samostrele koje su 200 godina pre nove ere koristili kineski ratnici i pokazali da je samo jedan hitac bio dovoljan da se probije ratnički oklop iz tog perioda.
- Samostreli su bili dva milenijuma ispred svog vremena - rekao je istoričar Majk Louds, ekspert za drevno oružje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

(Kurir)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Napinjanje samostrela, reljef na katedrali St. Sernin u Tuluzu, 11 stoljeće

Samostrel

Povijest samostrela počinje oko 600 god. pr. Kr. u Staroj Kini. Grci i Rimljani također su poznavali ovo oružje, a isto tako je  jedno od karakterističnih oružja srednjeg vijeka. Njegova izrada temelji se na upotrebi konstrukcije kratkog luka. Strelice za samostrel bile su manje od običnih strijela, a usto i smrtonosne. Raspon samostrela bio je 350-400 jarda (1 jard = 0.9144 m), ali su se iz njega mogle ispaliti samo dvije strelice u minuti. Ovo oružje bilo je jednostavno za uporabu i zahtijevalo je minimalan stupanj obuke.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Samostrel je imao drvenu osnovu, uglavnom od jasena, lijeske i slično, premazanih ljepilom ili materijom sličnom laku. Luk samostrela bio je izrađen od drveta, željeza i čelika. Žice su izrađivane od vlakana konoplje, najčvršćih i najmanje elastičnih tada dostupnih vlakana. Bile su natopljene u ljepilu koje je služilo kao neka vrsta zaštite od vlage. Za napinjanje žice nije bila potrebna posebno velika fizička snaga, tako da je ovo oružje bilo idealno za mladiće, starce ili vojnike koji bi se razboljeli.
Strelice bi se položile u utor na vrhu baze samostrela i povukao bi se okidač. Samostrelom je mogao upravljati čak i neobučeni vojnik, a oružje je, za razliku od dugog i kratkog luka, moglo biti napunjeno do kraja. Smrtonosni samostrel mogao je ubiti vojnika u punom oklopu i strelica je lakše dolazila do cilja nego kod dugog i kratkog luka. Vojnici kojima je u borbi bio povjeren samostrel nosili su odjeću ojačanu komadima kože, metalnim trakama ili prošivanom tkaninom.

(Arheološki portal)

(Немања Слепчевић ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМA СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ)

Остале врсте оклопа

Што се осталих врста оклопа тиче, за њих имамо врло мало доказа да су били у упореби међу Словенима раног средњег века. Претпоставља се да су се испод брње најчешће носили пуњари или памуклије, тј. одећа која је имала улогу да апсорбује део удара и тиме појача заштиту. Оваква одећа прављена је тако што би се два слоја тканине зашивала, а потом пунила вуном, затим се одећа опет прошивала како би се осигурало да се пуњење неће сабијати само у одређене делове. Византинци су масовно користили ову врсту оклопа, а често су је пунили памуком, па се цео овај оклоп називао „бамбикион“ или „бамбикон“, од арапске печи „бамбук“, што значи памук.

Као што је већ речено, није познато да ли су Словени користили овај оклоп у пероду од 6. од 10. века, али га користе после овог периода, а и многобројна врсте одеће које се праве на овај начин указују на то да нешто слично јесте било у употреби.

Такође претпоставља се да су у употреби били и могобројни видови кожних оклопа за потколенице и подлактице који су прављени од дебеле коже. Изгледа да је такође био познат и оклоп за потколенице и подлактице од металних трака које су биле закиване за кожну поставу.

(Немања Слепчевић ОРУЖЈЕ И РАТНА ОПРЕМA СТАРИХ СЛОВЕНА У РАНОМ СРЕДЊЕМ ВЕКУ)

[You must be registered and logged in to see this image.]

Представа словенских дружиника на коњима, реконструисана на основу материјалних и писаних извора

[You must be registered and logged in to see this image.]


Опрема словенских коњаника

[You must be registered and logged in to see this image.]


Илустрација из књиге И.Дзыся, "Киевская Русь".
На слици је верно реконструисана опрема коришћена од стране Словена у Кијевској Русији у десетом веку

Буздован


[You must be registered and logged in to see this image.]


Буздован, топуз или топузина, (од руског Буздыган и турског топуз) је ручно ударно и бацачко хладно оружје. Развио се од оковане палице, па се може се сматрати унапређеном батином. Буздован може бити направљен од јаког дрвета (за дршку) са металним ојачањима, мада постоје и буздовани направљени од метала чија је глава обложена каменом, бакром, бронзом или челиком.

Други називи за буздован су базирани на броју металних пера (латица) које има. По броју пера назива се и троперац, шестоперац или шестопер, десетопер и друго. Ови називи су чести у српским епским песмама. Војник наоружан буздованом звао се буздованлија, а који носи буздован старешине буздованер.

Глава буздована је истог или незнатно већег пречника од дршке. Направљена је у облику избочине или облика чвора што омогућава велику пробојну моћ кроз оклопе. Дужина буздована може бити врло различита, пешадинци су користили кратке буздоване дужине 1-1.5 метра. Буздовани који су користили коњаници су били доста дужи и посебно обликовани за ударце са коња. Дворучни буздовани били су већи чак и од коњаничких. Млат у заблуди доста људи назива буздованом.

(Wikipedija)

Srednjevekovni ratni čekić

DEFINICIJA RATNOG ČEKIĆA

Ratni ili bojni čekić (malj) je tip oružja iz kasnog srednjeg veka namenjen za blisku borbu prsa u prsa, sa izgledom koji podseća na običan čekić—alatku za mnogobrojne namene. Konstrukcija ratnog čekića je relativno jednostavna i ovakvo oružje sastoji se od drške i glave. Drška sa svoje strane može biti različitih dužina, pa tako najduži ratni čekići mogu po tome nalikovati helebardama dok najkraći nalikuju buzdovanima.

Dugački ratni čekići računaju se kao oružje na motkama (eng. Pole weapons) i koriste protiv konjanika, dok se kraći naravno više koriste u bliskoj borbi pešadije, ili sa konja.  Kasnije varijante ratnih čekića često su imale šiljak sa jedne strane glave, čime je oružje dobijalo raznovrsnije primene (pored tupog udarca moglo se vršiti i probadanje, probijanje oklopa i slično).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Neki od mnogobrojnih i vrlo raznovrsnih varijanti ratnog čekića koji se koristio u kasnom srednjem veku Evrope i Azije (1300-1500 god) , sa glavama različitih oblika i veličina



(Hladno oružje)

POJAVA I PRIMENA RATNOG ČEKIĆA

Ratni čekići su se javili kao rezultat sve jačih i otpornijih punih čeličnih oklopa na bojištima kasnog srednjeg veka tokom 14. i 15. veka. Površina ovakvih oklopa bila je tvrda baš kao i ivice tadašnjih napadačkih oružja i sečiva, pa se sečivo pri udaru u ovakav oklop odbijalo i odskakalo (rikošetiralo).

Mačevi ili glave bojnih sekira mogle su da ostvare tek površni udar, gubeći mnogo od svog efekta, posebno na vrlo zakrivljenim šlemovima tog doba. Ratni čekić sa druge strane, zbog pljosnatog oblika jedne strane glave omogućavao je prenos pune snage udara na metu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Još nekoliko primera ratnih čekića iz realne istorije srednjeg veka ili mašte savremenih ljudi. Na dugačkom primerku sleva vidimo da je glava mogla da se sastoji iz čak tri dela: gornjeg vrška poput koplja, šiljka za probijanje i glavne udarne strane koja nije morala da bude baš pljosnata već da ima nekoliko udarnih tačaka. Središnji primerak je očigledno namenjen za borbu prsa u prsa i vrlo je masivan.