Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Маrina Ivanovna Cvetajeva

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Ned 4 Jan - 17:55

KAO DESNA I LEVA RUKA

Kao desna i leva ruka
Tvoja je duša mojoj duši bliska.

Mi smo sklopljeni, blaženo i nežno,
Kao desno i levo krilo.

Al vihor se diže, ponor se otvori
Od desnog do levog krila.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Ned 4 Jan - 17:56


Jedan oficir

U Sudetima, na šumovotoj češkoj granici
jedan oficir je ostavivši svojih dvadeset vojnika
u šumi izašao na put i počeo da puca na Nemce.
Njegova subdina je nepoznata.
( iz septembraskih novina 1938 )
Šumsko mesto
češko, posno
Leto - devetsto
trides osmo
Dan i mesec? - vrhovi u ehu:
- Dan kad Nemac dode Čehu
Šuma - dika
Dan i - mir
Dvaest vojnika
jedan oficir
Okrugla čela, okrugla lica
Cvetinja mu - ta granica
Šuma moja tu je
Žbun moj tu je
Kuća moja tu je
Moja je kuća to!
Šumu ne dam
Kuće ne dam
Kraja ne dam!
Pedalj ne dam!
Lišće sumrak
Duša grca
Pruski korak?
Kucanje srca?
Šumo, zbogom!
Živote, zbogom!
Kraju, zbogom!
Voli vas mnogo!
Nek sav kraj
Dušmanu preda
Pod nogom ja
Ni kamen ne dam!
Čizma urliče
- Nemci! - lišće
Železa puno
- Nemci! - šumom
- Nemci! - grme
Pećine i strane
Ostavi oficir
Vojnike same
Šumom - sopstvenm smerom
Na masu - s revolverom!
Pucanj tamni
Šumu - rani!
Šuma - to slavi!
Aplauz pravi!
I dok mecima Nemaca skrozira
Cela šuma - aplaudira!
Klenom, borom
Žbunom, listom
I čitavom
Šumskom gustinom -
Pronesena je
Vest u glas
Da spasena je
Češka cast!
Zemlja ipak
Prodana nije
Rat je, zapravo
Skoro dobijen
Moj kraj je dika!
Fric, ti si papir!
Dvadeset vojnika
Jedan oficir.

Pariz
Početo prvih dana oktobra
završeno 16-17 aprila 1939[/center]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Ned 4 Jan - 17:57

***

U čašu sam ti uročnu
Smutila vlasi - pepeo,
Nit' jeo, nit' pevao,
Nit' pio, nit' snevao.

Ne bila ti mladost - radost,
Ne bio ti šećer - sladost,
Gušile te noćne sene
Pokraj mlade žene

Ko što vlasi moje sada
Staše sivim pepelom,
Tako leta tvoja mlada
Stala zimom ledenom.

Oslepeo i valah,
Usahnuo kao mah,
Ishlapio ko uzdah.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Ned 4 Jan - 17:59

Dva sunca se gase(gospode,budi blag!)
Nebesko-i drugo usred mojih grudi.

Da oprostim samoj sebi da l'cu smeti-
Sto su me dva sunca skretala s pameti?

I oba se hlade-njihov zrak ne bije!
Ugasnuce prvo ono plamenije!!!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pet 16 Jan - 18:50

Marina Cvetajeva - Prorok u suknji

Pre 122 godina rođena je velika ruska pesnikinja Marina Cvetajeva. Bunt, sloboda, poezija kao postojanje u vanvremenskoj kategoriji jeste ono što je uznosi izvan i iznad tokova ruske poezije 20. veka.
MARINA Cvetajeva pesnik bila je jednaka Cvetajevoj čoveku: između reči i dela, između umetnosti i postojanja za nju nije stajala ni zapeta, čak ni povlaka. Cvetajeva je tu stavljala znak jednakosti, zapisao je nobelovac Josif Brodski o jednoj od talentom najraskošnijih, a sudbinom najtragičnijih figura ruske poezije 20. veka.

Minulog oktobra navršilo se 120 godina od rođenja one čiji su stihovi pisani još dok i nije znala da je poeta i da su "briznuli kao voda nad fontanom, iskre vatrometa". Odrasla je u porodici profesora univerziteta i osnivača Muzeja lepih umetnosti Ivana Vladimiroviča Cvetajeva i pijanistkinje Marije Mejn, od koje je nasledila umetnički i poetski dar, a vetrovi Crvenog oktobra odveli su je u patnju i deleko od Rusije, gde joj je bio "dom svaki tuđ, a hram pust".
- Lična tragedija (smrt trogodišnje kćerke Irine od gladi u prihvatilištu 1920, emigracija, hapšenje kćerke Arijadne i muža Sergeja 1939, gladovanje sa maloletnim sinom Georgijem, evakuacija 1941. u Jelabugu i samoubistvo) pre može da posluži upoznavanju čitaoca sa biografijom Cvetajeve nego sa njenim stvaralaštvom - objašnjava Kornelija Ičin, profesor ruske književnosti na Filološkom fakultetu. - Ona nikada ne uvodi biografiju u poeziju, ali zato osećanje tragizma, potragu za smislom, borbu za pravdu u poeziji podiže do tragičkog osećanja sveta biblijskih razmera. Zato je Brodski zove "Jovom u suknji".
Naša sagovornica podseća da su neprilagođenost svakodnevici i emigracije i sovjetske Rusije, otuđenost od emigrantskih i sovjetskih književnih krugova, beleg "saradnika NKVD-a" na mužu Sergeju Efronu u emigraciji, odnosno "bivšeg belogardejca" u Sovjetskom Savezu, učinili da Cvetajeva živi na rubu egzistencije:

- Ali za nju nije to predstavljalo pitanje "biti ili ne biti", već stvaralaštvo, poezija. Do odlaska u emigraciju 1922. Cvetajeva piše liriku, poeme, drame, po dolasku u Prag nastaju "Poema Planine" i "Poema Kraja", u Parizu piše uglavnom prozu posvećenu Puškinu, Belom, Kuzminu, Pasternaku, Vološinu, Sofiji Parnok, u SSSR-u ona ne piše. Za nju je sama nemogućnost stvaranja - smrt. Pred povratak u Rusiju 1939. govorila je će se ubiti, ukoliko ne bude mogla da živi, tj. da piše, predosećajući da će u zemlji Sovjeta biti osuđena na nestvaranje.

Kao i za većinu pesnika prve četvrtine 20. veka koji su u Aleksandru Bloku videli vesnika novog vremena, i Cvetajeva je kao stvaralac višestruko upućena na njega, a svoju ushićenost Blokom ona pretače u ciklus pesama koji mu posvećuje.

- Na početku stvaralaštva nesumnjivo joj je blizak krug ruskih pesnika-simbolista - nastavlja sagovornica. - Nju privlače stihijski duh Vološina, kao i izglačan, ali provokativni stih Brjusova. U traganju za sopstvenim izrazom ona spaja stihiju zvuka i buntovnički princip. Istovremeno, Cvetajeva se identifikuje s književnim junacima - Ivanom Karamazovom, koji "vraća ulaznicu Bogu" ili Pugačovom iz Puškinove "Kapetanove kćeri". Bunt, sloboda, poezija kao postojanje u vanvremenskoj kategoriji jeste ono što Cvetajevu nosi izvan i iznad svih tokova ruske poezije 20. veka.
U bogatoj literarnoj baštini je i njena prepiska sa savremenicima, u kojoj se izdvaja trojna korespodencija sa Pasternakom (traje do njenog tragičnog kraja) i Rilkeom (od maja do decembra 1926).- Troje pesnika predstavljaju "leguru" ruske i nemačke kulture - kaže Ičin. - Rilke pod uticajem Lu Salome boravi u Rusiji u dva navrata 1899. i 1900. godine (njegov romantičarski zanos je naziva zemljom-bajkom, duhovnom domovinom, zemljom nezavršenog Boga), uči ruski jezik, piše stihove na ruskom, prevodi ruske autore. S druge strane, Boris Pasternak kao dečak pamti Rilkea iz 1900 (jedini susret, u vozu), koga već poznaje otac, Leonid Pasternak, koji će potom naslikati pesnikov portret. Za Pasternaka je nemački drugi maternji jezik, on želi da se posveti filozofiji, izučavajući je kod neokantovca Hermana Koena u Marburgu. Pasternaka i Cvetajevu povezuje očaranost nemačkom književnošću i kulturom, sticanje znanja u Nemačkoj (Cvetajeva pohađa gimnaziju u Frajburgu), najzad, poreklo (majka Cvetajeve je poljsko-nemačkog porekla, a majka Pasternaka Rozalija Kaufman je jevrejsko-nemačkog porekla).

I Cvetajeva i Pasternak vode dijalog s Rilkeom u poeziji (primer je pesma "Magdalena", odgovor i Cvetajeve i Pasternaka na istoimene stihove Rilkea), on je nužni, neophodni sabesednik. Za Cvetajevu u emigraciji 1926. - jedini, da čak isključuje Pasternaka iz prepiske s Rilkeom, smatra naša sagovornica i dodaje:

- Rilke je za Cvetajevu živa poezija. Prepiska Cvetajeve i Rilkea utiče na oboje: Rilke doživljava poslednji uzlet u pismima i stihovima, Cvetajeva piše poemu-rekvijem "Novogodišnje" posvećenu Rilkeu.Među savremenicima, Cvetajevu često porede i sa Anom Ahmatovom, ali češće da bi se istakle razlike, nego sličnosti između dve karijatide svoga vremena.

- Zvuk u poeziji Ahmatove ide iz dubine, u poeziji Cvetajeve - iz visine - smatra profesorka Ičin. - Stih Cvetajeve je ritmički bogat, neočekivan, promenljiv, njen rad na jeziku vodi ka svojevrsnom zaumu, daje neponovljivost zvučanja, prenosi napetost bitisanja, ona je svojim pesničkim eksperimentom najbliža Hlebnjikovu i Vedenskom. Stih Ahmatove je ravnomeran, svečan, okamenjen, njena intonacija je carska - ona upija pesničku tradiciju iz dubine vekova, za nju je poezija jedan veličanstveni citat. U stihovima Ahmatove vlada načelo spokoja, oni obiluju religioznim motivima, nimalo slučajno pesnik Nedobrov još 1916. naziva Ahmatovu muzom plača. U delu Cvetajeve dominira demonski princip, pobuna, opsednutost, reč je o bogotražiteljstvu bludnog sina koji u potrazi za istinom vrši nad sobom Strašni sud svakoga časa.

Njihov jedini susret u dva dana dogodio se uoči rata, u junu 1941. u Moskvi:- Ahmatova je susret s Cvetajevom doživela kao neuspeh i nerazumevanje: pošto je izgovorila početak "Poeme bez junaka" na kojoj je radila celog života, u potrazi za jedinstvenom, neponovljivom strukturom, čula je prekor Cvetajeve, čiji se smisao sastojao u tome da nije primereno 1941. godine pisati o Arlekinu, Kolombini i Pjerou. Zašto je Ahmatova odabrala da pročita Cvetajevoj deo iz poeme posvećene Srebrnom dobu (čiji nestanak vezuje za 1913. godinu, a ne ciklus "Rekvijem" posvećen hapšenju muža Nikolaja Punjina i sina Lava Gumiljova, koji piše između 1935. i 1940) ostaje da nagađamo. Da li zato što je Cvetajevu vezivala pre svega za Srebrno doba ili zato što je želela da je poštedi dodatnog potresa, znajući za njenu istovetnu ličnu dramu, ili, pak, zato da ne prizove nesreću (kako je govorila u stihovima), pa da "Rekvijem" prozvuči nad samom Cvetajevom?








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Uto 12 Maj - 8:59

ТРОШНОСТ


Трошност, у којој догоревам
Са ћутањем посматраш клетим
Ти си – каменит, а ја певам.
Ти си – споменик, а ја летим.

И најлепши је мај процвали -
Ништаван пред вечношћу сваком.
Али ја сам птица – и не жали
Што подлежем закону лаком.

 








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pet 12 Jun - 7:41

Nisam samozvana došla - Marina Cvetajeva


Nisam samozvana došla kući,
I ne kao sluškinja – ne treba mi hleba,
Ja sam tvoja strast, tvoj nedeljni odmor,
Tvoj dan sedmi, tvoje sedmo nebo.
Tamo na zemlji davali su mi novca
I žrvnje vešali o vrat
Voljeni! Zar nisi saznao?
Tvoja sam lasta – Psiheja*.
1918.
*Psiheja (lat. Psyche) je asteroid glavnog asteroidnog pojasa sa prečnikom od približno 253,16 km. Afel asteroida je na udaljenosti od 3,327 astronomskih jedinica (AJ) od Sunca. Asteroid je otkriven 17. marta 1852. godine.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sre 16 Dec - 19:52

У СВЕТУ ГДЕ

У свету где згробљен
И запањен свак је
Знам тек један ми је
Једнаке снаге.

У свету где толико

Много се хоће
Знам тек један ми је
Једнаке моћи.

У свету где све зри

У буђ и бршљан
Знам само си ти –
Равносуштан мени.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sre 16 Dec - 19:52

ТРОШНОСТ

Трошност, у којој догоревам
Са ћутањем посматраш клетим
Ти си каменит - а ја певам.
Ти си споменик - а ја летим.

И најлепши је мај процвали -

Ништаван пред вечношћу сваком.
Али ја сам птица – и не жали
Што подлежем закону лаком.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sre 16 Dec - 19:53

СУСРЕТ

Лепљиви дим над градом се спушта
Куд то крећу покорни вагони
Одједном обасјани морски сутони
У једном прозору, траг дечијих уста.

На капцима сене круници сличне

У коси локне сакрише мој крик
И би ми јасан тај временски трик
Што буди мртве ми воље челичне.

С том девојком у тами прозора

- Што гледа у Рај из димне станице –
Бејах често у сну пуном зора.

И чему те мисли жалоснице

Шта тражи сена у мени што дрема
Јер можда – ни на небу среће нема.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sre 16 Dec - 19:53

РУКЕ СУ МИ ДАТЕ

Руке су ми дате –
да обе пружам свима –
да не задржим ниједну,
усне – да име дам све чегa има.

Очи – да не видим,

високе над њима повије –
нежно да се чудим љубави,
и нељубави још нежније.

А оно, теже од кремаљских, звона тамо

то по грудима хода и хода непрестано –
то ми не да – ко зна –
не знам – бити може – бити има –
да будем на руској земљи
предуго у гостима.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sre 16 Dec - 19:54

НОЋАС САМ САМА

Ноћас сам сама сред ноћне јаве –
Без сна и без дома – душе сиве –
Ноћас имам све кључеве и браве
Од капија ове престонице дивне!

Несаница ме избаци на пут студени –

О како си ми диван, тамни мој Кремљу!
Ноћас, ево, љубим у меке груди
Ову округлу, ратничку земљу!

Подиже се – не коса, већ крзно ветром

Што претешки у душу ми се свале
Ноћас желим све људе планетом
Било да их воле, било да их жале.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sre 16 Dec - 19:54

НИСАМ САМОЗВАНА ДОШЛА

Нисам самозвана дошла кући,
И не као слушкиња – не треба ми хлеба,
Ја сам твоја страст, твој недељни одмор,
Твој дан седми, твоје седмо небо.

Тамо на земљи давали су ми новца

И жрвње вешали о врат
Вољени! Зар ниси сазнао?
Твоја сам ласта – Психеја1.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 34340

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sre 16 Dec - 19:54

НЕ СЛУШАХ ЗАПОВЕСТИ

Не слушах заповести, нисам на причести била.
Сигурно, док нада мном опело не одраде –
Грешићу – ко што грешим, ко што сам грешила
Страсно, са свих пет чула која ми Вишњи даде.

Дружбо у кривци! Ви чији наговори су врели!
Сви преступници! Ви најнежнији од учитеља!
Јуноше, деве, стабла, сазвежђа, облаци бели –
На Страшном суду скупа одвратићемо: Земља!








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pet 5 Jan - 18:56

Marina Cvetaeva - Iz zbirke Jato galebova

Ja ću te oteti, od svih zemalja, o svih nebesa
Zato što mi je šuma - kolevka, a grob - grm potkresan
Zato što po zemlji na jednoj nozi šećem
Zato što o tebi pevam - kako niko neće
Ja ću te oteti od svih vremena i noći svih
Od svih zlatnih zastava, od mećeva svih
Ključeve ću baciti, pse oterati sa trema
Zato što sam u noći vernija od psa verna
Ja ću te oteti od svih žena - što da uvijam? -
Nećeš biti ničiji muž, ni ja žena ničija
I u poslednjem trenu, uzeću te - ne pričaj! -
Od onog s kojim Jakov u noći skita
Al dok ti ruke ne skrste na grudima -
O prokletstva! - u tebi još tvoje krvi ima:
Dva tvoja krila u etru traže lek
Tebi je svet - kolevka, a grob - svet.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24570

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sub 12 Maj - 21:07

Jedan život u plamenu
Marina Cvetajeva (1892-1941) ubraja se u najveće pisce dvadesetog veka, a njena sudbina među one najtragičnije, budući da je nerazmrsivo isprepletana sa savremenom istorijom Evrope, izbijanjem dva svetska rata i pojavom dva totalitarna režima. Iskrvarila u Prvom svetskom ratu, wnjena Rusija
postaje poprište na kojem Oktobarska revolucija dovodi zemlju do rasula i gladi, za kojima su usledili građanski rat i teror. Jedna od kćeri Marine Cvetajeve umire od gladi i iscrpljenosti. Njen suprug se na strani belogardejaca bori protiv crvenoarmejaca i odlazi u emigraciju: Cvetajeva napušta zemlju da bi mu se pridružila. Posle nekog vremena, kada se porodica nastanila u Parizu, on menja stranu, postaje sovjetski tajni agent, a zatim biva umešan u jedno ubistvo; ona i dalje veruje da je dužna da ga prati. Po povratku u Rusiju, cela porodica izložena je najsurovijoj represiji. Posledwnji udarac zadaće joj nemačka invazija 1941. godine: lišena svake mogućnosti za život, Cvetajeva nije mogla da izbegne samoubistvo.

Svih godina svog života, nevernica Cvetajeva ne prestaje da se ispoveda. U pismima koje šalje bliskim prijateljima kao i neznancima. U porukama koje sklapa u korice svojih beležnica monolog se nastavlja. Uz to, mnogobrojne sveske puni kratkim beleškama o onome što doživljava i o čemu
razmišqa. Te ispovesti ostale su nepoznate javnosti; brutalna smrt sprečila je Cvetajevu da ih pretoči u kwnjigu. Živeti u plamenu rezultat je te strasti; u potpunosti ostvarivši jedno od njenih nastojanja, pripoveda potresnu priču o njoj samoj i o njenom životu, ali i o vremenu u kojem je živela. I neće biti preterano ako kažemo da u ovoj knjizi vidimo njeno najzaokruženije delo: ovaj životopis – biografija u najbukvalnijem smislu – podjednako je ambiciozan kao i njena poezija ili proza, a u odnosu na njih
još dirljiviji.
Po čemu se prepoznaje veliki pisac? Po tome što uspeva da pronađe reči kojima će izraziti ono što je pre njega bilo neizrecivo. Veliki pisac nesumnjivo je majstor reči, ali majstor koji se ne zadovoljava igrama reči. Njegova je namera daleko ambicioznija: preciznost reči za njega je sredstvo pomoću kojeg se pristupa istini stvari. Takav je izazov koji počiva u pesničkoj vokaciji, a Cvetajeva je znala kako da na taj izazov odgovori: osluškivati svet i pronalaziti rečenice koje će drugima njenim čitaocima ,omogućiti da sada i svagda imenuju i razumeju sopstveni život. Želela je da joj na grobu, umesto epitafa, bude uklesano: „Stenograf Bića” (str. 93)*. Veliki pisac ostavlja za sobom lepe stihove, stvara iznenađujuće slike, pripoveda čarobne priče, ali njegova ambicija ide još dalje: intenzivno misliti i govoriti – bez imalo odlaganja – istinu. Ovo mišljenje ne zadobija oblike doktrine, što mu omogućava da se obraća svima, ne samo filozofima. Cvetajeva to zna, o tome i govori: „Nisam filozof. Ja sam pesnik koji ume i da misli” (str. 229) ili: „Umesto koncepcije sveta – posedujem senzaciju sveta” (str. 231). Cvetajeva nas odvodi s one strane književnosti, o`življavajući jedan način bivstvovanja i na taj način otkrivajući skrivenu stranu ljudskog postojanja.
Među najvećim pesničkim imenima, Cvetajeva zauzima posebno mesto. Retko se sreće autor koji ostavlja utisak da je do te mere živeo i pisao u stalnom dodiru sa apsolutom. Čini se da bi jedna reč mogla da označi stanje duha u kojem se neprekidno nalazila: usplamtalost. Ona ume da zaroni do
najvećih dubina, da se vine u najveće visine; idući do krajnjih granica sopstvenognjiskustva, otkriva wegov univerzalan smisao i svima nam ga približava. Zahvaljujući njenoj sklonosti prema krajnostima, ona našem pogledu podastire ono što obično tek nejasno predosećamo.
Zbog čega naslov Živeti u plamenu? Zbog toga što ista slika stalno iskrsava pod perom Cvetajeve i označava način života koji joj je najbliži. Kao veoma mlada, izjavila je: „Nek idu dođavola svi zakoni, ja prometejskoj vatri težim” (str. 60). Drugom prilikom, sličnu rečenicu zatićemo u njenoj
beležnici – govori o legendarnom salamandru koji odoleva plamenu, u kojem Cvetajeva vidi sopstvenu sliku: „Kako je lepo živeti u plamenu!” (str. 90). Nekoliko meseci kasnije, ideja se javlja u jednoj od pesama, u kojoj se Cvetajeva poistovećuje sa još jednom mitskom životinjom, pticom feniks: „Jedino u vatri pevam!” (I, 425) Očarana je onima koje su progutali plameni jezici, Jovankom Orleankom, Savonarolom ili Đordanom Brunom. Jednom prijatequ piše: „Biću vatra” (str. 90), drugom: „Sve je u meni – požar” (str. 188). Ali zašto vatra? Zato što ovaj element poseduje najveću moguću snagu, dušu dovedenu do belog usijana – krajnost bez koje Cvetajeva ne bi mogla da
živi. Ceo njen život težnja je ka apsolutu, koji sledi kako svojom odlučnošću da uvek sve više i više „produbljuje stihove”, da stremi što je snažnije moguće savršenstvu, tako i u odnosima koje uspostaljqa sa svojim bližnjima, jer njen ideal ostaje nepromennjiv: slepa ljubav, potpuno
poverenje, nepokolebljiva odanost. Tako čineći, Cvetajeva nas daruje osećanjem radosti kojim smo preplavljeni u neposrednom dodiru sa lepotom, toliko prolaznom, a ipak toliko neophodnom za svakog od nas; ona nam omogućava da taj dar dotaknemo i da ga ponesemo sa sobom.
Kod Cvetajeve, ne možemo da razdvojimo delo od života: „Ni najmanje nije posredi živeti i pisati, već živeti-pisati i da je pisati – živeti” (str. 267). Ovaj kontinuitet ne bi trebalo shvatiti samo u jednom značenju.

Najpre, pisati znači živeti: šta bi vredela poezija ako bi bila tek igra duha? Da bi pisao, pesnik se služi celim svojim bićem. Pred smrt, Cvetajeva s gorčinom zapaža: „Pozvali su me da ~čtam pesme. Ne shvatajući da je svaka strofa sačinjena – od ljubavi, da sam ceo život provela čitajući im pesme – ne bi bilo ni jednog jedinog stiha. ’Kakvi lepi stihovi!’ Avaj, nisu stihovi ti koji su lepi” (str. 448). Poezija nije posao sa rečima, več sa iskustvom o svetu, to iskustvo treba produbljavati i osvetljavati ako hoćemo da pesma postigne svoj cilj.

U isto vreme, živeti znači pisati. Najpre, u najpraktičnijem smislu: čitav život Cvetajeve vrti se oko ove najviše potrebe: da ima vremena da se zatvori u sobu sa sveskom pred sobom. Tačno je da je ovo moguće samo u slučaju profesionalnih pisaca; u drugom značenju, iskustvo se otvara prema svemu: pisanje je za Cvetajevu način da otkrije smisao u protoku dana od kojeg se sastoji svakodnevni život. O tome piše jednoj svojoj prijateqici: „Ne volim život kao život; život za mene počinje neto da znači, što će reći da dobija na značenju i na značaju – tek kada je preobražen, što znači – u umetnosti” (str. 228). To preobražavanje nije ostavljeno samo umetnicima, ono može da se ostvari – bez neizostavnog ispoljavanja – u bilo čijoj svesti.

Na kraju, i sam život može biti sazdan kao delo, povinovati se istim zahtevima kojima se povinuje pesnik: i delo i umetnik teže vrhunskoj lepoti, bogatstvu, snazi. U svojoj umetnosti, Cvetajeva ide onoliko daleko koliko sežu njene želje. Ali kako duh postoji samo kada je u telu, prinuđena je da vodi i zemaljski život – a u njemu su uspesi znatno ređi. Istovremeno priznatoj i osporavanoj od svojih rukih savremenika, Cvetajevoj retko polazi za rukom da dobije zadovoljavajuću materijalnu nadoknadu za svoje pesme, tako da biva primorana da živi u krajnjoj bedi počev od Revolucije 1917. godine sve do svoje smrti 1941. godine. Sve to vreme, bićima koja su je okružavala obraćala se ispunjena visokim zahtevima te su njena očekivanja bivala izneverena. Svet se ne da uvek preoblikovati u harmoničnu predstavu, a iskustvo Cvetajeve okončava u katastrofi. Srodna sudbina na koju najpre pomislimo zadesila je Van Goga. Slikarski genije raskočan je kao i pesnički genije. Kao i Van Gogov, život Cvetajeve protiče u bedi i ushićenjima, u pomamnom traganju za apsolutom.

Kao i on, Cvetajeva odlučuje da život okonča samoubistvom. Ipak, razdvajaju ih dve ključne razlike. Prva se tiče njenog pola. Budući žena, Cvetajeva prihvata tradicionalnu žensku ulogu da se stara o drugima. Štaviše, za razliku od većine žena svog vremena koje nameravaju da se posvete umetničkom stvaranju, ona odabira – sa strašću, kao i sve što čini – da bude majka. Teško možemo da zamislimo Vinsenta kako svakog dana kuva za više osoba, zagreva bočice sa mlekom, krpi čarape i košulje, održava istinsku vatru u kaminu, izvodi decu u park i pomaže im u učenju – ne prestajući da stvara remek-dela... Druga razlika proizilazi iz istorijskog konteksta u kojem su dva umetnika živela. Francuska osamdesetih godina devetnaestog veka možda i nije bila preterano gostoljubiva prema holandskom slikaru bez prebijene pare, niti je bila luka društvenog mira, ali u poreženju sa potresima koji su pratili život Cvetajeve, možemo je zamisliti kao idilično mesto. Sudbina ove žene bila je uvučena u jednu od najtežih političkih tragedija našeg doba, tragediju pojedinaca koje je mrvila komunistička mašina pokrenuta u Rusiji i Evropi. Da li je jedino ona odgovorna za gubitak Marine Cvetajeve? Da li je nešto u samom shvatawu života kod Cvetajeve moglo da nagovesti konačnu propast? Živeti u plamenu poziva nas da se posvetimo otkrivanju te tajne.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24570

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sub 12 Maj - 21:08

POMAHNITALOST REVOLUCIJE


Cvetajeva se našla oči u oči sa svojim sudbinom tek nakon Oktobarske revolucije.

Sve do svoje dvadeset pete godine, nalazila je vremena da uradi mnogo toga. Rođena u Moskvi, u obrazovanoj porodici (otac istoričar, osnivač Muzeja lepih umetnosti u Moskvi, majka nadarena pijanistkinja), sa četrnaest godina ostaje bez majke. Voljena majka je i izvor patnji: Cvetajeva oseća da nije voljena. Poseduje raskošan jezički dar: da bismo se u to uverili, dovoljno je pročitati prva pisma koja je pisala kao petnaestogodišnjakinja. Viđala se sa pesnicima koji su joj se udvarali, pisala pesme. Sa dvadeset godina objavljuje prvu zbirku pesama koja će privući panjwu kritike. Ruski umetnički život je na vrhuncu: roje se časopisi, književni pravci i škole (ali se Cvetajeva ne prepoznaje ni u jednoj od njih), slikari upijaju pouke sa Zapada i pronalaze nove puteve, pozorište je u previranju, kao i muzika i balet.
Nakon mladalačkog perioda čistog „romantizma”, tokom kojeg izjavljuje da voli rano preminulog Napoleona II – Orlića (Aiglon) – više nego bilo koje drugo živo biće i da bi za njega i umrla, Cvetajeva usvaja pogled na život koji će zadržati do svojih poslednjih dana, a koji se sastoji od traganja za podjednakom punoćom u književnom radu i u odnosima sa drugima. Izbor koji Cvetajeva čini, izdvaja je od ostalih pripadnika književnih krugova: koliko drži do poezije, čak i više od toga, ona drži do svojih, što će reči, do Sergeja (Serjože) Efrona koji će 1912. godine postati njen suprug, i do svoje kćeri Aqe, rođene iste godine.
Događaji izvan tog kruga ne pogađaju je naročito. Izbija Prvi svetski rat, Rusija se mobiliše – čini se da Cvetajeva ništa od toga ne primećuje. Nekoliko godina nakon venčanja, upušta se u niz ljubavnih avantura svoje vrste. Onaj koji je objekat njenih zanosa nije u suparništvu sa Sergejom, bar što se nje tiče. Reč je o muškarcima i ženama koje Cvetajeva jedva poznaje, koji pripadaju umetničkim krugovima, i na koje ona projektuje svoje predstave idealnog koje najčešće nemaju dodirnih tačaka sa stvarnođću. Ove strasti, najčešće kratkog daha, dovode do onoga što će sama Cvetajeva nazvati „cerebralnim idilama” iz kojih nastaju nadahnuti ciklusi pesama; te strasti retko dovode do fizičkog odnosa. Tih godina, Cvetajeva rado provodi vreme u boemskim pozorišnim krugovima, učestvuje na pesničkim večerima, sanjari. Aprila 1917. godine rađa se njena druga kćerka, Irina; nakon Februarske revolucije i careve abdikacije, hiljadugodišnja monarhija je na izdisaju, a Cvetajeva piše bliskoj prijateljici: „Toliko raznovrsnih planova – čisto na unutrašnjem planu (stihovi, pisma, proza) – i potpuna ravnodušnost pred pitanjem gde i kako živeti” (str. 85). Cvetajeva može sebi da dopusti ovu ravnodušnost – između ostalog i zbog toga što potiče iz porodice koja nije znala za oskudicu i zbog toga što je ona sama u tom trenutku bila pošteđena novčanih briga.
Takav život mogao se nastaviti još dugo – mogao je biti život Marine Cvetajeve, vrsnog pisca u svom okruženju. Oktobarska revolucija odlučila je drugačije. Kao i veliki broj ruskih pesnika toga doba, Cvetajeva nije iz principa bila protiv ideje revolucije. Prema revoluciji iz 1905. godine, ugušenoj u krvi, gajila je mladalačko oduševljenje, te je mogla da sa ozbiljnošću piše svom voljenom: „Upravo je izvesnost jedne nastupajuće revolucije ono što me odvraća od samoubistva ” (str. 54). U istom pismu, nalazi ničeanske akorde da bi iskazala svoje oduševljenje ratom, u kojem može biti ostvaren najveći mogući intenzitet. „Kad bi samo izbio rat! Kako bi život postao uzbudljiv, treperav, iskričav! Tada bismo mogli živeti, tada bismo mogli umreti!” (str. 55). Ova mladalačka iluzija nije dugo trajala, stvarnost je sve uzela pod svoje. Ono što Cvetajevu privlači u ideji revolucije tiče se pomahnitalosti elemenata, odbacivanja postojećeg poretka, smelosti nekonformizma. Sloboda za kojom svako treba da traga u sopstvenom duhu morala bi da dovede do forme koja će da uobruči primitivnu snagu – ali tako da je ne odstrani. Revolucionari po zanimanju mogu neko vreme biti saglasni sa pesnicima – onoliko koliko treba da se uzdrmaju ustaljene konvencije; ali njihov cilj nije da zauvek održe u životu takvo zanimanje i brigu. Upravo suprotno: revolucionari nastoje da preuzmu vlast od onih koji je trenutno drže da bi je učinili još čvršćom i još represivnijom. Od takve revolucije Cvetajeva ne očekuje ništa dobro. Godinama nakon toga, objasniće razliku između ova dva ponašanja: „Strast svakog pesnika prema pobuni. (...) Nema pesnika bez strasti za onoga koji prekoračuje granicu. (...) Ovde su revolucionari počinili jednu grešku: unutrašnja pobuna pesnika nije pobuna u spoljašnjem svetu.” (V, 509, 523)
Pobeda boljševika u novembru 1917. godine, najblaže rečeno, ni malo ne liči na poetsku pobunu. Ono što ona uvodi u život Cvetajeve, kao i u živote miliona stanovnika Rusije, nije ostvarenje nekolicine zapaljivih slogana (trijumf naroda, sovjetska vlast), već pre svega pustošenje i razaranje. Ukida se privatno vlasništvo, oduzima se lična imovina, prekida se generacijsko nasleđe. Za kratko vreme, Cvetajeva, kao i mnogi drugi, gubi svaki izvor prihoda. Čovek nije više sopstveni gospodar, treba se obratiti državi koja postepeno postaje jedini poslodavac u zemlji: pošto joj pripada sve, svi računaju na nju. Pojedinci više ne zavise jedni od drugih, već od državne vlasti, od tog neizbežnog bezličnog posrednika. Pesnici treba da joj služe, isto kao i radnici i seljaci.
Ovom razaranju prethodno postojećih društvenih odnosa ubrzo se pridružuje nova pretnja: glad. Između crvenih i belih besni rat, letina je uništena, seljacima je oteto i ono malo što im je ostalo, tako da se ne usuđuju da seju. Jedan od izveštaja koji podnosi politička policija, glasi: „Više niko ne radi, ljudi se boje”. Stanovništvo velikih gradova otkriva novo lice revolucije, lice gladi. U svojim beleškama, Cvetajeva donosi sledeću anegdotu: „Videli smo psa koji je nosio parolu: ,Dole Trocki
i Lenjin, u protivnom biću pojeden!’” (str. 92) Patrijarh Tihon upućuje poslanicu koja se čita u crkvama: „Životinjske lešine postale su hrana za izgladneli narod, a čak je i do njih teško doći”. Užasne okolnosti direktno pogađaju porodicu Marine Cvetajeve. Pred očima svoje majke, dve kćerke se iscrpljuju i slabe: sve što može da im ponudi za jelo je supa koja se deli u narodnoj kuhinji – ali nje nema dovoljno ni za jedno dete, a i ta supa: „Nije ništa drugo nego prokuvana voda sa nekoliko ljusaka krompira i nekoliko kapi masti nepoznatog porekla” (str. 96). Čula je za sirotište u okolini Moskve u koje bi mogla da ostavi devojčice kako bi im bilo bolje i kako bi bile nahranjene. Odlazi, ostavlja decu, da bi tek kasnije otkrila da i u sirotištu vlada glad, ali da joj se pridružuju i prljavština, bolesti i brutalnost. „Kako bi što duže uživala, deca su jela sočivo zrno po zrno” (str. 105). Anja se ozbiljno razbolela, majka je dovodi kući i neguje. Dok se sve to događa pred njenim očima, Cvetajeva ispisuje halucinantan tekst o životu kojim hara glad. Pre nego što je stigla da ode i po nju, druga kćerka umire u sirotištu. Cvetajeva je još više skrhana pomišlju da je Irina uvek bila manje voljeno dete, i to je obeležava za ceo život. Svršeno je sa izuzetnom mladom ženom kakva je bila pre Revolucije.
Odnos Cvetajeve prema boljševičkoj vlasti je dvostruk. S jedne strane, ona ne može a da je ne osuđuje. Ta je vlast odgovorna za nestanak svih oblika života koji su joj u nekadašnjem svetu bili dragi. Ta je vlast uvela rasulo u društveni život, u imovinske odnose i izazvala glad. Uz sve ovo, ukinula je opoziciju i slobodu govora, sprovodila cenzuru goru od carske; čeki je poverila nadziranje stanovništva. Ne treba smetnuti s uma da se njen suprug Sergej godinama borio na strani belogardejaca. Cvetajeva otkriva sopstveno zanimanje za politiku i čak razmatra – bez suviše vere u tu ideju – pisanje članka naslovljenog Opravdanje zla. Zlo je boljševizam, ali paradoksalno, kao odgovor na to zlo, izvesni ljudski kvaliteti zadobijaju dostojanstvo: na primer, prestajemo da se vezujemo za materijalna dobra, prednost dajemo duhovnim vrednostima! Nekoliko godina docnije, Cvetajeva zaključuje: „Komunizam, goneći život ka unutra, nudi duši nekakav izlaz” (str. 172). Istovremeno, Cvetajeva se uzdiže iznad sukoba crvenih i belih, i odbija da se opredeli za jednu stranu. Ovoga puta, reč je o stanovištu koje se uzdiže iznad politike, jednostavno rečeno, o ljudskom stanovištu. Cvetajeva smatra da su fanatizam i zaslepljenost prisutni na obe strane, kao i nasilje i patnja; posmatrajući borbu za vlast, ona ne vidi sebe ni u jednom taboru. Ogromna energija upravljena na bezvredne ciljeve čini joj se uludo protraćena, spremna je da oplakuje žrtve i jednih i drugih, koje god da su boje. Pesma iz decembra 1920. godine svedoči o drugoj strani koja se može zauzeti pred sukobima koji ne prestaju:

S leva kao i s desna
Krvava polja
i svaka rana:
Mama!


A ja, pijana,
Ne čujem ništa do
Utrobe – iz utrobe:
Mama!

Svi jedan do drugog leže –
Odvojiti ih ne bi mogli.
Vidi: vojnik.
Naš ili njihov?

Bio je beo – sada je crven:
Krv ga je ocrvenela.
Bio je crven – sada je beo:
Smrt ga je izbelela. (I, 576)


Godine 1920. ni crveni ni beli nisu hteli da čuju ovu pesmu: nisu znali ništa drugo osim „za” i „protiv”, tačka gledišta koja bi obuhvatala i jedno i drugo nije mogla da postoji.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24570

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Sub 12 Maj - 21:08

STVARANJE I LJUBAV


Revolucija koja teče utiče ne samo na političku poziciju Cvetajeve ili na njeno iskustvo majke, već doprinesi i preobražaju njenog stila. Stih postaje kraći i zgusnutiji, krećući se ka „obliku lakonizma” (str. 246), često lišen glagola u ličnom obliku. Istovremeno iščezava lakoća sa kojom stih teče: omiljen interpunkcijski znak Cvetajeve je crtica koja prelama rečenicu na sastavne delove, nalik na eho u svetu koji je iskočio iz zglobova, svetu rođenom na razvalinama Prvog svetskog rata (crtice kod Cvetajeve navode nas da se setimo crtica Emili Dikinson, iako je najverovatnije da Cvetajeva nije znala za nju). Pored reminiscencija na rusku klasičnu poeziju, od Puškina do Bloka, u njenim pesmama zatičemo i uticaj narodne poezije, čujemo rečenice koje dolaze sa ulice, susrećemo motive tradicionalnih skaski.
Najznačajnije izmene tiču se onoga što Cvetajeva naziva svojim „osećanjem (senzacijom) sveta”, koje u tom trenutku poprima svoj konačan oblik. Cvetajeva se nije odrekla svog maksimalizma, svoje potrebe da „živi u plamenu”, kao što će reči u jednom pismu: „’Suviše ’ je oduvek bilo mera mog unutrašnjeg sveta” (str. 304). Traganje za apsolutom kreće se uvek na dva koloseka. Na jednom je ljubav prema pojedincima, „mogućnost da volim svojom merom, što će reći bez mere” (str. 448), koju prati osećanje da je ona sama potrebna drugima. Na drugom koloseku zatičemo umetničko stvaranje: stih je „škola apsoluta” (str. 270), a umetničko delo omogućava da se dostigne strogost i gustina koji će uvek nedostajati drugoj strani života, jer je delo stvoreno „na osnovu neumoljivog zakona apsolutne nužnosti” (str. 127).
Između ova dva načina stremljenja ka apsolutu uspostavlja se složena hijerahija. Isprva, svaki je doživljavan kao superioran. „Da bih živela – potrebno je da volim”, piše Cvetajeva jednog dana (str. 94), da bi narednog rekla: „Oduzmite mi pisanje – prosto, ne bih više mogla da živim” (str. 239). Ljubav i stvaranje su takmaci, čak i kada zavise jedno od drugog: zaljubljeni vidi voljeno biće očima pesnika, pesnik peva budućim ili minulim ljubavima. Lično iskustvo Marine Cvetajeve mahom je gorko: „Stvaranje i sposobnost da volimo nisu usklađeni. Živimo jedno ili drugo” (str. 203), ili: „Ljubav prezire pesnika. Ljubav ne želi da je veličaju (sama po sebi, dovoljno je veličanstvena!), ljubav smatra da je ona sama apsolut, jedan jedini” (str. 236). Na koncu svega, Cvetajeva bira – ali da li je to biranje? – apsolutna umetnost na uštrb ljubavnih avantura.
Svakako da suština nije u nespojivosti za koju se nada, kao i svako drugi, da će smoći snage da je prevaziđe; suština je u odbijanju da se prihvati rascep između umetnosti i života, u njihovom stapanju u ime zajedničkog traganja za apsolutom. Cvetajeva je prevazišla mladalačke hirove prilagođavanja romantičarskoj dogmi koja u umetnosti vidi život stvarniji od života samog, prevazišla je i sam dualizam između umetnosti i života i nastojala da se i umetnost i život podrede istim, strogim zahtevima. Napoleon i Helderlin u njenom su panteonu pod istim znamenjem – znamenjem krajnosti, snage, genija. Umetnost ne može biti odsečena od života, život mora nastojati da dosegne neumoljiv zakon umetnosti. „Pesma je biće: ne može biti drugačije” (str. 94).
Ovakvo stanovište Cvetajeve nailazi na dva simetrična protivnika: jednog koji prezire umetnost isključivo braneći vrednosti savremenog društva, i drugog, posvećenika kulta umetnosti koji ne mari za svet koji ga okružuje. Cvetajeva odbija da se stavi na stranu bilo kojeg od njih dvojice: „Uostalom, drugi se dele na dve vrste. Na čuvare poretka: ’U vašim pesmama kažite šta god hočete – samo se u životu dobro vladajte’ i na estete: ,Vodite život kakav vam drago – samo pišite dobre pesme’” (str. 143). Davanje pune slobode stvaraocima ne proizilazi iz prekomernog poštovanja prema njihovoj nezavisnosti, već iz nadmenosti: umetnost nema nikakve veze sa ostalim segmentima života, stoga odlučujemo da nas ona ne zanima – pod uslovom da pesnici ne narušavaju javni poredak. Tako postupaju u najvećem broju slučajeva, filistri.
Što se Cvetajeve tiče, ona se obrušava na suprotno ponašanje, onakvo kakvo proklamuju estete – možda baš zato što ono za nju predstavlja iskušenje, iako je veoma rano ustanovila da takvo stanovište ne može da je zadovolji. „Književnost? – Nikako! Kakav sam ja ,književnik’, ako sam
spremna da razdajem sve knjige na svetu – svačije knjige i one moje – za jedan mali plamičak Jovankine vatre! Ne književnost, već – samoproždiranje u plamenu” (str. 94). Plameni jezici lomače u Ruanu gore većim sjajem od bilo koje pesme – eto šta zaboravlja esteta, taj ,cerebralni sladostrasnik’ (str. 184). Esteta je opsednut umetnošću umesto svetom, kao što svetom mora biti opsednut pesnik čiji je zadatak da o tom svetu kaže istinu. Pod izgovorom da laska poeziji, on nastoji da je unizi, tvrdeći da je ona samo posao koji se tiče reči, forme, istančane zvučnosti – zaboravljajući da pesnik piše celim svojim bićem. Paradoksalno je da, dajući prednost delu na račun bića, umanjujemo značaj dela samog. Ona koja je izabrala da voli pojedince više od bilo čega ne može to sebi da dozvoli.

Nije li i dalje posredi najznačajnija posledica šoka koji je izazvala Revolucija. Istovremeno sa odbacivanjem dualizma umetnosti i života, Cvetajeva uspostavlja i zagovara jedan drugi dualizam, onaj između neba i zemlje, unutrašnjeg i spoljašnjeg, između biti i postojati, besmrtnosti i života – koji je daleko stariji, jer ne proizilazi iz romantičarske revolucije, već iz revolucije monoteizma koja beskonačnog Boga suprotstavlja konačnom svetu. Dakle, s jedne je strane, prezrena svakodnevna egzistencija, jer je posvećena prostom preživljavanju: trebalo bi radi sebe i radi drugih (kada ste žena i majka), iz dana u dan, ustajati iz kreveta, tražiti vodu za piće, hranu za jelo, drva za ogrev, voditi decu u šetnju, kupati ih, negovati kada su bolesna. Sve je to „nepreobražena materijalnost” (str. 229), kamen koji treba stalno gurati uzbrdo. Ono što ostali zovu: život; znači, Cvetajeva ne voli život, Cvetajeva nema uspeha u životu. „Ne volim zemaljski život, nikada ga nisam volela...” (str. 166). „Ne umem da živim ovde dole” (str. 167). „Ne mogu da živim, što će reći, da trajem, ne umem da živim iz dana u dan, svakoga dana” (str. 202).

U nedostatku življenja ovog života ovde, Cvetajeva beži u drugi život – unutrašnji život pretpostavlja spoljašnjem, biće pretpostavlja postojanju, nebo pretpostavlja zemlji. „Volim nebo i anđele: gore, sa njima, znala bih da živim” (str. 166). U drugom svetu, dosegnuće radost, u
Kraljevstvu duše biće prva, na Poslednjem sudu reči presudiće se i njoj. Taj drugi svet, da budemo jasniji, zove se unutrašnji život ili duša. Cvetajeva mora da se pomiri sa sudbinom da u tom svetu obitava: nastaniti se u tom svetu njena je „bolest neprebolna”. Ali Cvetajeva to pokoravanje
sudbini predstavlja kao svoj slobodan izbor: „Jaka sam, ništa mi nužno nije, izuzev moje duše!” (str. 83). „Bez duše, van duše – da li bih imala potrebu za bilo čime?” (str. 281). Ili pak, kao nemogućnost postojanja principa: „Ne postoji taj život koji bi izdržao moje prisustvo” (str. 267).
Tačnije, iz nemogućnosti samog življenja u radosti ovog života ovde, Cvetajeva izvodi nužnost jedne više stvarnosti. „Život me sve više i više (duboko) sateruje ka unutra (...) Življenje mi se ne sviđa i izvodim zaključak na osnovu ovog savršeno jasnog odbacivanja da druge stvari postoje na svetu. (Očigledno – besmrtnost)” (str. 239).


Karakteristična crta sveta Marine Cvetajeva nije razdvajanje ova dva nivoa postojanja – nakon svega, ljudskoj rasi je svojstveno da pravi razliku između idealnog i realnog. Ono što čini jedinstvenim ovo „osećanje sveta” leži u nemogućnosti da se uspostave prelazi između biti i postojati. Oni koju su se nalazili u njenom okruženju upražnjavali su čitav niz posredovanja između dva stanja. Ponirali u društvene odnose, prijateljstva, predavali se zabavama, obavezama – nijedno od tih posredovanja
ne šalje pravo na nebo, ali koji mogu pomoći da mu se približimo. Cvetajeva, nema ništa – naga, živa odrana, suprotstavlja se apsolutu. Ne ume da poveže svakodnevno i uzvišeno, nije u stanju da „organizuje drobljenje dana – počev od večnosti” (str. 216, 217). Ispunjava svoje dužnosti supruge i majke, ali u isto vreme bira egzil u duši i bira da dopusti da je postojanje vodi gde ono zaželi – pa bilo to i u katastrofu.
Takva je najdramatičnija promena koju je Revolucija unela u život i postojanje Marine Cvetajeve. Zemlja u kojoj je živela do svoje dvadeset pete godine ostavila je ženi-pesniku kakva je ona bila, mogućnost da nastavi život marginalan, ali prihvatljiv, život stvaraoca koji čuva svoju individualnu slobodu i zarađuje za život bez robovanja. Ali u Sovjetskoj Rusiji, u totalitarnom režimu koji se uspostavlja, da li je zaista imala izbora, u trenutku kada je odlučila da ne izgubi svoju povezanost sa nebom? Kada društvo kontroliše čitav život, koji izlaz ostaje onima koji ne žele da se svrstaju pod crveni barjak, izuzev onog koji znači još radikalniji raskid


POKUŠAJ EGZILA
dalje str. 200


Cvetan Todorov
prevela : Ivana velimirac
izvor : Ruski Almanah









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12032

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pon 9 Jul - 11:11

Marina Cvetajeva. "Djeci"
Godine 1938. Marinu Cvetajevu su zamolili da napiše poruku za emigrantski žurnal na ruskom jeziku.

​Pročitajte ovu poruku, koja nije izgubila na aktuelnosti do današnjeg dana. Pjesnikinja je napisala ove riječi u nadi da će ih njihovi roditelji pročitati.
Draga djeco!

Nikada ne razmišljam o vama odvojeno: uvijek mislim da ste ljudi ili neljudi, kao i mi. A kažu: da ste vi, posebna vrsta, i još da ste podložni uticaju.

Zato:

- Nikada ne prosipajte vodu uzaludno, jer u isto toj sekundi, zbog nedostatka nje, umire čovjek u pustinji.

- Ali zbog toga što ja neću prosuti tu vodu, on je neće dobiti!

- On neće, ali u svijetu će biti jedan besmislen zločin manje.

Iz istog razloga nikada ne bacajte hljeb, a kada ga vidite na ulici, pod nogama, podignite ga i stavite na najbližu ogradu, jer nije pustinja jedino mjesto, gdje umiru bez vode, već i sirotinjsko naselje, gdje umiru bez hleba. Možda će taj hljeb primjetiti gladni i biće mu manje sramotno da ga uzme tako, nego sa zemlje.
​Nikad se ne plašite smiješnog, a ako vidite čovjeka u smiješnom položaju:

1) pokušajte da ga izvučete iz njega, ako je nemoguće -

2) uskočite u njega, kod čovjeka, kao u vodu, udvoje glup položaj se dijeli na pola: po pola na svakoga - ili u najgorem slučaju - ne vidte smješno u smiješnom!

Nikada ne govorite da tako svi rade: svi uvijek rade loše, zato je tako lako ugledati se na njih! "Svi" imaju drugo ime - niko, i apsolutno nemaju lik - praznina. Pa, ako vam kažu: " Tako, niko ne radi" (ne oblači se, ne misli, itd.) - odgovorite: "A ko sam ja!"

Ne rukovodite se sa "nije moderno", već samo: "nije plemenito".

Ne ljutite se previše na roditelje, sjetite se da su i oni bili djeca, i vi ćete biti oni. Pored toga, za vas su oni roditelji, za sebe same - Ja. Ne iscrpljujte ih - njihovim roditeljstvom. Ne osuđujte svoje roditelje na smrt prije (svojih) četrdeset godina. A tada - ruka se neće podići!

Kada vidite kamen na putu, sklonite ga, zamislite da trčite i rasiječete sebi nos; iz saosjećanja (bar prema sebi - drugome!) uklonite ga.

Ne ustručavajte se da ustupite mjesto u tramvaju starijim. Stidite se - ako ne ustupite!

Ne razlikujte se od drugih - u materijalnom. Drugi su kao i vi, isti kao vi (svi podjednako žele da jedu, spavaju, sjede, itd.).

Ne slavite pobjedu nad neprijateljem. Dovoljna je - svjesnost. Posle pobjede - pružite ruku.

Nemojte pred drugim ironično pričati o bliskim (čak i ako se radi o vašoj životinji!); drugi će otići - svoji ostaju.
​Knjigu listajte sa gornjeg ugla stranice. Zašto? Zato što se ne čitaju odozdo naviše, već odozgo naniže. To bi kod vas trebalo da postoji u rukama - kao kod mene.

Završavajuči jedenje supe, nagnite tanjir prema sebi, a ne od sebe prema drugima: tako da u slučaju nevolje ne prospete supu na stolnjak i ne na suprotnog, već na svoja koljena.

Kada vam budu govorili: "To je - romantizam", pitajte: "Šta je romantizam?" - i videćete da niko ne zna; da ljudi uzimaju u usta - riječi čiji smisao ne znaju.

Kada se konačno uvjerite da ne znaju, sami odgovorite besmrtnim riječima Žukovskog: "Romantizma to je duša" .


©️ Marina Cvetajeva, Zima 1937/38. Vanve (Vanves)

​Prevela: Beba Muratović








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12032

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pon 9 Jul - 11:18

Voljeti znači vidjeti čovjeka takog, kakvog ga je Bog zamislio









Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12032

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pon 9 Jul - 11:19

Ona je darovala svijetu prelijepu poeziju. Iskrenu, neposrednu, prodornu ..
Marina Cvetajeva - je najveća ruska pjesnikinja dvadesetog vijeka sa tragičnom sudbinom. Neverovatno talentovana, počela je da piše poeziju već sa 6 godina, i ne samo na ruskom, već i na francuskom i njemačkom! Prva zbirka pjesama, koju je objavila sa 18 godina, odmah je privukla pažnju poznatih pjesnika.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12032

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pon 9 Jul - 11:19

Voljeću te cijelo ljeto" - zvuči ubjedljivije od "cio život", i što je najvažnije - mnogo duže!








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12032

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pon 9 Jul - 11:19

Ako biste sada ušli i rekli: "Ja odlazim, zauvijek" - ili "Mislim da Vas više ne volim" - čini mi se da ne bih osjetila ništa novo: svaki put kada Vi odlazite, svaki sat, kada Vas nema - nema Vas zauvijek i Vi ne volite mene








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12032

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pon 9 Jul - 11:20

Zaljubljuješ se samo u strano, srodno - voliš.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Talija

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 12032

Lokacija : Ruke pune sunca

Učlanjen : 30.04.2018

Raspoloženje : Glas vatre


PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   Pon 9 Jul - 11:20

Susreti su potrebni za ljubav, za ostalo postoje knjige.








Moja najdraža pakost i veština je to što je moje ćutanje naučilo da se ne odaje ćutanjem  

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Маrina Ivanovna Cvetajeva   

Nazad na vrh Ići dole
 
Маrina Ivanovna Cvetajeva
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-