Pesma kao lična karta

Milan Rakic

SIMONIDA 

Iskopase ti oci, lepa sliko|
Veceri jedne na kamenoj ploci,
Znajuci da ga tad ne vidi niko,
Arbanas ti je nozem izbo oci.

Ali dirnuti rukom nije hteo
Ni otmeno ti lice, niti usta,
Ni zlatnu krunu, ni kraljevski veo,
Pod kojim lezi kosa tvoja gusta.

I sad u crkvi, na kamenom stubu,
U iskicenom mozaik-odelu,
Dok mirno snosis sudbu svoju grubu,
Gledam te tuznu, svecanu, i belu;

I kao zvezde ugasene, koje
Coveku ipak salju svetlost svoju,
Te covek vidi sjaj, oblik, i boju
Dalekih zvezda sto vec ne postoje,

Tako na mene, sa mracnoga zida,
Na pocadjaloj i starinskoj ploci,
Sijaju sada, tuzna Simonida, -
Tvoje vec davno iskopane oci|

PLAVA ZVEZDA 

Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora, 
žbunja, trava, 
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava, 
zvezda prava. 

Čak i ako ne veruješ, 
probaj toga da se setiš. 
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ, 
da odletiš, 
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš. 

Ali pazi: 
ako nije sasvim plava, sasvim prava, 
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja, 
mora dalje da se luta, 
trista puta, 
petsto puta, 
mora druga da se nađe... treća... peta... 
mora u snu da se zađe na kraj sveta 
i još dalje iza kraja - do beskraja. 

Mora biti takve zvezde. 
Što se čudiš? 
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš. 
Pazi samo da se negde ne izgubi, 
ne povredi. 
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi. 

Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava, 
zvezda sjajna. 
Kad je nađeš - sam ćeš znati. 
Sad je tajna. 

Miroslav Antić

NE ŽELIM

Ne želim noćas da me budite,
Da mi u snove dirate,
Jer ja znam šta cu sanjati,
Jer ja znam o čemu cu maštati...

Ne želim ni da mi smetate,
Ni da me ista pitate,
Samo me pustite,
Da sanjam i maštam o njoj...

Dopustite da uživam,
Moja duša opet o njoj sniva,
Moje srce opet se probudilo,
Da je bar u snovima imam...

Gorki

Kad si otišla od mene
nebo je plakalo
pticama koje su u tišini nestajale sa horizonta.
Samo je ostala plava reka uspomena
koja je koračala ćutke kraj mene
i toplina ruku tvoga zagrljaja.
Ostao sam sam verujući da mi se to ne može desiti,
u stvari, veroavao sam u tebe,
u neka osećanja koja samo ponekad izviru iz srca,
i to baš onda kada su najpotrebnija,
kad potiru sve što nije dobro i lepo,
kad čovek lako uz njih zaboravlja
i kreće siguran u ljubav nekome kome je jako potreban.
Često se budim,
a oko mene sve je prazno,
tišina i tama plešu
uz ritam mojih jecaja.
Voleo sam de te gledam dok spavaš,
dok čuvaš našu ljubav zatvorenih očiju
za još jedno srećno sutra.
Uz tebe, ona su svitala lako.
I sunce je pokušavalo da pre mene dođe na tvoju trepavicu.
Uzalud.
Umeo sam beskonačno do tvog osmeha
da hodam na prstima
samo da te ne probudim.
Voleo sam te jednako i kad sam ćutao,
kad si sumnjala da mislim na neku drugu
i kad sam ti govorio da bez tebe ne mogu
biti srećan.
Lepša si mi bila od anđela
za koje sam čuo da postoje
i verovao da su oni samo tvoje kopije na nebu.
A sad se bojim vremena koje ne ume da zastane
i koje ne razume moje molitve.
Osećam, doći će kad najmanje budem želeo
i uzeti mi trenutke kad bih
tebi krenuo ponovo
i možda drugačije
gradio most do tvog srca.
A ovako, samo me sećanja ne ostavljaju
i plava reka što u daljini traje
i podseća na tebe
jer nestaje ispod neba bez ptica
u vremenu koje uzalud pokušava
da me otrgne od tebe.

Ljubenko Zvizdić

Dulse Marija Lojnaz
FATAMORGANA

Ti si iluzija na mome putu.
Ti si lažna voda
i senka u pustinji.
Moje oči te gledaju
i ne veruju ti.
Nisi na mom horizontu, ne svetliš,
iako to činiš svetlošću vode.
Ne gorčiš, iako zagorčavaš život.
Ne stižeš, iako si tu.
Refleks u tvojim očima
lažna je voda.
Kroz njih stvaraš iluziju
o srebrnom gradu,
zelenilu koje ne postoji,
svežini bez vetra,
vatrenoj reči koju niko
i nikada nije napisao na zidu.
I sama sam bila
projekcija noći u mome snu.
Ne zračiš, iako se to čini.
Tvoj poljubac ne ljubi.

Insistiram i kazem

nemam kljuceve
ni od violine
ni od meseca
i padam u otudjenost
jednu za drugom
koje zabrojene cini citav ponor.

Rec je udaljena
kao vetrenjaca od vetra
koliko ram od slike.
Ali znam da je ovde,
mada mozda ne sada
kada kasne laste
i ne moze se pouzdati
u improvizovani trenutak.
Vraticu se
ako bude cas,
svojoj senci
koja se izgubljena ogleda
u vodama gde urlaju sirene
da bi prisvojile glas
talasa.

Ili mozda sutra.


"Mozda sutra", Monika Oznato

Na mahovini je tada bilo snijega,
na nj se opustila-
usne njene vlazne otvorene,
oci njene vlazne otvorene.

ruka joj zemlju dodirnula,
spora bjelina prsta,
ramena su njena kruzila,
u plavom na bjelini snijega.

Oci ispod mene
ovalne perle-
Bila je tada dio mene
mene izgubljenog.

H. Gorter

"Kada se otvorimo ti sebe meni, ja sebe tebi,
kada potonemo u mene ti, u tebe ja,
kada prelazimo u mene ti, u tebe ja,
onda ja jesam ja i ti jesi ti."

Bernhard Šlink

SAMO TI

Tražio sam te po celom kosmosu
medju zvezdama...
Tražio sam te i na Zemlji,
po mnogim gradovima,
ispod kamenja
i ronio u dubine mora
sa nadom da te možda tamo nadjem...
Tražio sam te u bajkama
i u maštanjima,
ali ne mogoh da te nadjem.
A onda sasvim slučajno
pogledah u devojku,
malu, garavu, crnih očiju
što me čitav moj život gledala,
i gledao sam i ja nju
čitav njen život,
i u njoj te pronadjoh.

Goran Lazetic

Volim vek nagosti, kada se sa neba na zemne kipove lilo zlato Feba*. Kad čovek i žena, bez straha, bez laži uživahu plotske radosti i draži, a sunce što kičmu ljubljaše im danju pribor im držaše u ispraznom stanju. Plodorodna Rea, boginja prinove, bez muke je na svet rađala sinove, ta nežna vučica kraj opšteg pojila tamnim je sisama ceo svet dojila. Otmen i jak mužjak dičio se s pravom ženama, što carskom smatrahu ga glavom; Bestidno i glatko bilo je to voće ko napeta koža koja ugriz hoće! Kada se pesnik, danas, okrene izvoru da u prvobitnom uživa prizoru, u obnaženosti žene i muškarca - oseti u duši iglu lednog žmarca; Svuda crne slike po tom svetu belom: Te nakaze prosto plaču za odelom! Obrazine smešne, i trupovi kusi, zgrčena telesa, buljavi trbusi! Bog Korisnosti* ih mlade i zelene uvi u surove, bronzane pelene! A vi, žene, avaj! Blede kao sveće, gojne od razvrata, vi, deve noseće, što vučete teret majčinske utrobe, dužnost oplođenja i druge rugobe! Mi, kvarne nacije, danas znamo stvari za koje narodi ne znadoše stari: Rak-rane, čije je u srcu poreklo, i draži nemoći, kako bi se reklo; Al izumi Muza modernih vremena da uzdižu mladost - ah, to čisto vrelo! - Njen lik jednostavan i milosno čelo, svetle oči što su bistre kao voda koja se, bezbrižno, sa plavoga svoda izliva na ptice i cveće, širi se zračeći toplinu i blage mirise.
Šarl Bodler

TA SITNICA


Izgleda nikad se neće naći.
Kao da je neka žena izgubila biser,
tu na ulici, pa vas saletela
da pomognete u traženju.

Može čak biti da je sve izmislila
ilije lažne suze, mislite vi
dok prebirate pod nogama,
znajući da nema šanse ...

U ovo doba dana, leti
čoveku zaista treba razlog
da ga pomeri iz hladovine,
a žena, gde zaboga nesta?

Zašto vam onda i posle toliko godina
oči na zemlji katkad traže nešto
baš kad žurite na neki sastanak,
na koji ćete tada sigurno zakasniti?

Čarls Simić

STARAC ZVANI OSTRVO

Na pusto, Dunavo,
Odbačen,
ko gaće:
ribar riđe brade zadoji me pivom!
Taj svet što se rađa,
jednog dana,
znaće
rane koje otkrih
na tom starcu živom.
Riba avanturu završi na žaru.
Ko čovek.
Ko čovek.
Slavan po svojoj gladi.
Bela Ruska lađa uz tugu prastaru,
tegli iz Mađarske benzinske buradi.
Miriše starac na konja, na cvet.
Kutlačom pomaže vatri da čorbu skuva.
Tu se skrasio da okonča let.
O, starče,
neka te šakal iz Kenije cuva!
A bog nek ti kupuje cigare i brašno.
I sapun.
I tamjan.
I mrtvački veš.
Genijalni starče! – biće, proričem, strašno,
kad isus
s neba
siđe
da uzme
tvoj leš.
Neka ti sunce besplatno pere i kuva.
Slavuj nek ti peva umesto gramofona.
Vetar sa severa kroz oči nam duva,
kroz lobanju ko kroz vagon iz Londona.
Koristi nesreću ko čaj, ko energiju.
Prohujali život kao ribarsku mrežu
Tugu kao duvan, voće i rakiju.
Smrt iskoristi kao ravnotežu.

Branislav Petrović

Ne usni me s nemirima,
Ne zeli sa zeljama,
Ne voli sa ljudima,
Ne trazi me sa svetom.
Ako me nadjes
Pusti da sanjam,
Pusti me da oteram nemire
I uspavam zelje,
Pomirim se sa svetom
Priblizim se ljudima.
Ako me zaista nadjes,
Ne usni me s nemirima
I ne voli
Kao sto volis ostatak sveta...



"Izvan svega", Ivana Stojić

Pjesma za tebe




Sve svoje pjesme ja pišem o Tebi


U njima srce cijelo Ti dajem
Svakoga dana na novo se kajem

Što nisam vjerovao samome sebi



Makar neki stihovi puni su sreće

Duša mi pati zato što te voli


Moje jadno srce puno je boli

Tebe više ništa vratiti neće



Zar stvarno ne vidiš koliko Te volim
Ne postoji ništa što Ti ne bih dao

Za tvoju ljubav i pred smrti bih pao

Daj se jednom sjeti da postojim





Iskra Tanodi

MED I SO

Mađioničarski šešir, je li?
Igra za fine ljude?
Misliš, tu ti pomaže
ako si vješt sa kartama
ili sa kockicama?
Misliš, pomaže i to
što umiješ da sipaš pošalice,
da budeš drugarčina,
da ostavljaš utisak?
Uopšte, kada se sreću
mladić i djevojka –
šta tu pomaže?
Sve to pomaže.
Budi opušten, ali ne pretjerano;
budi uzdržan i tajanstven, ali samo donekle;
a onda zaboravi sve što si ikada čuo o ljubavi,
jer to je samo preplanulost od ljetnjeg sunca
ili rumenilo od zimskog vjetra,
a to dolazi kao promjena vremena,
i ti tu ne možeš ništa,
dolazi kao što ti je došlo to tvoje lice,
kao što su ti došle noge,
ili to kako hodaš, kako govoriš, kako držiš glavu i ruke –
tu se ništa ne može učiniti – samo se moliš, i čekaš.
Ima li načina da se izmjeri ljubav?
Ima, ali tek mnogo kasnije,
kad otkucaji tvog srca odu
miljama daleko, čak u velike brojke.
Da li je ključ za ljubav – strast, mudrost,
ili tananost?
Sve troje – uz mjesečinu, ruže, i sitne kupovine,
uz ono što se daje i ono što se prašta, uz ono što
se dobija i što se zaboravlja,
uz uspomene i račune za sobu,
uz biserje sjećanja i uz jaja sa šunkom.
Može li ljubav da se zaključa i čuva sakrivena?
Može, a onda skuplja prašinu i plijesan,
pa se smežurava u polumraku,
osim ako shvati da joj mogu pomoći
sunce i kiša i oluje,
ptice u svojim jednosobnim porodičnim gnijezdima
šibanim surovim, mahnitim vjetrovima.
Sve to pomaže, i zato
ne zaključavaj svoju ljubav, ne skrivaj je.
Kako se javlja prvi znak ljubavi?
U drhtaju, u grašci znoja,
u onom ti-i-ja, mi, nas dvoje,
u paru odgovora,
u ljubičastoj sumaglici na vidiku,
u nizu rezervisanih plesova,
u isprepletenim urezanim inicijalima,
u pet svježih ljubičica izgubljenih u morskoj soli,
u pticama što u velikim, jedinstvenim trenucima
ulijeću u hiljade prozora i izlijeću iz njih,
u srebrnom prstenu, u bronzanom odjeku,
u zlatnom gongu gonnngu onngggu,
u ružičastim dverima što se zatvaraju
jedna po jedna
pred sumračnim pjesmama duž zapada,
u rakunicama i ručkama zvijezda,
u prijevojima zavjesa mjesečine,
u klupčanju i raspetljavanju magle.
Koliko ljubav traje?
Koliko i stakleni mjehuri ako se na njih pazi,
ili dvije orhideje iz staklene bašte na mećavi,
ili jedan čvrsti i nepokretni čelični nakovanj
neumoljivo zavaren –
a opet, ljubav može da traje
kao šest pahuljica, šest šestougaonih pahulja,
šest šestouganih ljuspi snijega što lebde,
ili kao zakletve kiseonika i vodonika u čaši
izvorske vode,
ili kao pogled jelena ili srne,
ili kao dvije želje što jašu na leđima jutarnjeg
zimskog vjetra,
ili kao kutak drevnog oltara
što se kao svetinja čuva za prisne molitve,
ili kao prah, da, kao dostojanstvena hrpa prašine
kojom se poigrava nepostojani lahor.
Ima tih svetohranilišta
gdje se čuvaju med i so.
A ima i onih koji sve to
prosipaju i traće.
Ima i onih koji to traže i štede.
Ljubav može da bude i potraga
šutnjom i smirenošću.
Možeš li kupovati ljubav?
Naravno. Svakog dana – novcem, odjećom,
šećerlemom,
obećanjima, cvijećem, krupnim riječima,
smijehom, tepanjem, i lažima
svakoga dana ljudi i žene kupuju ljubav
i odnose je, pa se nešto dešava,
o njoj se razmišlja,
ali što se više u nju gleda,
to je sve manje ona ljubav koja je bila kupljena:
takva je ljubav samo krivotvorina pod garancijom.
Možeš li prodavati ljubav?
Da, možeš je prodati po svakoj cijeni,
pa ćeš da porazmisliš,
da opet zaviriš u cijenu,
pa da zaplačeš, da zaplačeš u sebi,
i da se upitaš ko je i šta je to prodavao, i zašto.
Odsjaji vešernjih popjevki što lebde nad tamnim vodama,
plitak morski rukavac gdje se zvijezde brčkaju u
kadifenim prisjencima,
veliki olujni rzaj bijelih vodenih konja –
za te trenutke nema cijene.
Nezvana ili zvana? Kako dolazi ljubav?
I zvana i nezvana, kao uljez i sjena,
zora što zasjenjuje prag,
kao traka svjetlosti u plavičastoj magli,
polagano žmirkanje dviju crvenih svjetiljki
u riječnoj izmaglici,
ili kao gusti dim što se vije nad grbom neke planine,
a onda se taj dim uvlači u nabore tvoje odjeće,
pa ti se upliće i u hod, u tvoje šake,
u tvoje lice i oči.

Carl Sandburg

JE LI TU NEČEGA BILO

Bilo je nečeg dobrog,
ranije,
negde drugde.
Šteta
što je tako teško
setiti se nečeg dobrog.
Znati
kako je stvarno bilo.
Koliko je bilo stvarno.
Bilo je, čini mi se,
nešto sasvim obično,
čudesno.
Ja sam ga,
čini mi se, video,
ili omirisao,
ili dodirnuo.
Ali, da li je
bilo veliko ili malo,
novo ili staro,
svetlo ili tamno,
to više ne znam.
Samo da je bilo bolje,
mnogo bolje
od ovoga što je sada,
to još znam.

Hans Magnus Enzensberger

Već godinu dana
Kako sam ovde
Moj prvi komšija
Sizif svako jutro
Ustaje
Umiva se
Brije
Doručkuje
Pije prvu jutarnju kafu uz cigaretu
I odlazi na posao

Za godinu dana
Nije propustio nijedan jedini dan

Rekoh mu jednom
Sizife tvoj kamen
Treba razbiti na komade
U svaki urezati reč
Jedan po jedan
Nositi na brdo
Sazidati kuću

On se na to samo smeje
Kaže
A ko bi živeo u njoj

"Sizif", Mladen Šljivović

Kažem: da!
I klimam glavom.

Da, kažem
I klimam glavom.

Odgovaram
Na hiljadugodišnja pitanja

Čoveku
Koji sedi preko puta mene.

Odakle znam ovog čoveka?


"Ponavljanje scene", Radmila Lazić

Pomaže mi vetar, kad stojim
po strani, nosi taloge
zastanka, čini da se okolo
trava kreće. Vetar i kiša,
prave trg, naselje koje
treba proći. Brodovi nestaju
na horizontu, ovo je luka,
žena-pristanište, patuljasto
drveće šara prilaze vodi.
Nedostaju životinje, fauna
primorja, vučem linije,
po šljunku, makija se
razređuje, vidim staze.
Svoje animalno lice.

"Granično polje"- Dejan Ilić

JEDINO DODIR

Razmičеm paučinu sa očiju
tražеći tvoj lik u daljini
od snova nе vidеh ništa
osim čеžnjе.

Čеkam da sе javiš osmеhom jutra
kad suton mi dušu obuzmе
i nе ostavi ništa
osim samoćе.

Pijanu maštu u bеspuća šaljеm
dok rеči u grlu stojе
ili ih vеtar raznеsе
dolinom zanosa.

I nе slutiš ništa drskošću žеnskom
ili vеšto čuvaš nеmirе
dok lutam tvojim poglеdom
i tvojim vеnama.

Ali kako prеći pragovе ponosa
i tvrđavе prostih strahova
a pustiti rukе da govorе
u tišini.

Ili ćеmo vеčno ostati čisti
bеžеći od istinе jasnе
da vatru ćе ugasiti
jеdino dodir.

Andjelko Zablaćanski