Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Lisabonske ratne price

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Lisabonske ratne price   Pet 2 Nov - 17:25

Лисабонске ратне приче            

[You must be registered and logged in to see this image.]

Главни град Португала био је 1941. стециште многих избеглица са Старог континента. Међу њима налазила се и велика југословенска дипломатска колонија

Pат је у пролеће и лето 1941. године бројне југословенске дипломате, чиновнике, официре, министре, посланике, студенте, морнаре довео, чак до Лисабона – тамо где завршава копно и почиње вода без краја. Неки су долетели авионом, попут потпредседника краљевске владе Слободана Јовановића и Јурја Крњевића и њиховог колеге Милана Грола. Други су стигли посебним возом, попут стотињак југословенских дипломата и других грађана упућених из наших посланстава и конзулата из Италије, Албаније, Француске. Међу њима били су бивши краљевски посланик у Риму Бошко Христић и аташе за штампу посланства Милош Црњански са супругом.
   Неки су пристигли морем, попут 150 морнара са трговачких бродова. Неки, додуше ретки, стигли су и сопственим аутомобилом, попут посланика из Мадрида, седамдесетогодишњег песника Јована Дучића, који би понеком пријатељу са поносом и сетом показивао свој угланцани, сјајни „бјуик” који је био присиљен да прода.
Били су на рубу Европе. Један од избеглица, дипломата М. Поповић забележио је своје прве утиске:
   „После замраченог и поплашеног Рима, Југословенима, избеглицама из Италије, изгледало је, гледајући осветљени град, обиље света, вреву на улицама и огромне прекоокеанске бродове у пристаништу на реци Тежо, као да су дошли у обећану земљу”.
   На обали океана, у тој „оази мира” у време када је сва Европа горела, покушавали су да сазнају шта се дешава тамо далеко, у отаџбини.
„Београду и нашем народу, зацрни сваких двадесет година”, записао је Црњански, „опет се налазим на путу, без куће и кућишта, без земље, без вести о толиким бићима које сам знао и волео, у Београду, који сад лежи порушен и попаљен.”                                                    

   Немачка муњевита офанзива од 6. априла 1941. за мање од две недеље разбила је југословенску војску и заузела земљу чија влада није показала ни вољу, ни способност, нити јединство потребно за одбрану. Али пред немачком најездом ни друге, много јаче и организованије војске нису могле знатно дуже да пружају отпор: пољска војска је Немцима одолевала мање од месец дана, а тек нешто дуже борила се велика француска армија.
   Након само шест дана од напада Немци су ушли у Београд. У то време Влада Душана Симовића налазила се у Босни, на Палама, без вести и везе са већином војних команди. Два дана касније краљ Петар II и Симовић били су у Никшићу. Начелник врховне одбране Калафатовић добио је овлашћење од Симовића да преговара о предаји војске. Два лица која за то нико није овластио – генерал Радивој Јанковић и бивши министар спољних послова Александар Цинцар Марковић – потписали су 17. априла безусловну капитулацију која је ступила на снагу следећег дана. Хаотична југословенска одбрана свела се само на две ствари: на предају војске и на бекство краља и Владе из земље. Запамћен је резигнирани коментар потпредседника Владе С. Јовановића:
   „Ала лудо изгубисмо царство!” Британски премијер Черчил изјавио је: „Несрећа се догодила на Балкану... Британска Влада неће признати распарчавање Југославије”.
   Чланови владе су у три различите групе отишли ка Блиском истоку. Краљ и Симовић су преко Каира долетели у Јерусалим. Друга група је у исти град допутовала преко Крита, Александрије и Порт Саида. Најзад, трећа и највећа група повукла се заједно са британским снагама из Грчке. После извесног оклевања пред недоумицом да ли да се упуте за Лондон, Канаду или за САД, краљ, премијер, министар иностраних послова Нинчић и други важнији чланови Владе преко Лагоса и Лисабона стигли су 21. јуна у Лондон. Остали владини представници, чиновници и официри следили су их прелетевши, како који, и „пола света” – Грчку, Јерусалим, Картум, Кејптаун, Лагос.                                      

   Јуна 1941. године, Хитлеров и Мусолинијев пријатељ Франко признао је усташку НДХ. Посланик у Мадриду Дучић у депеши својој влади изнео је да то „представља солидарисање Шпаније са насилним распарчавањем наше државне територије”. Он је питао шта даље да ради износећи две могућности: да посланство уложи протест и да настави да ради или да буде затворено. Брзо је добио одговор који је садржао треће решење. Југословенска влада донела је одлуку да се посланство у Мадриду сведе на најмању меру односно да у њему остане само један нижи дипломата као отправник послова (Вишацки), а да Јован Дучић са осталим члановима посланства пређе у Португал, у коме је он такође био акредитован као „посланик на нерезиденцијалној основи”. За разлику од Шпаније, ни тада нити касније Португал није признао НДХ.

               

   Југословенско посланство у Лисабону током целог рата било је једно од кључних места за прихват наших избеглица, за одржавање ваздушних и поморских веза Владе у избеглиштву, за обавештајни рад и друге важне послове.
   Тако се Дучић ускоро у Лисабону придружио избеглим колегама из Италије које је претходно љубазно дочекао у Мадриду. Приликом проласка „специјалног воза” бр. 2002 који је провезао југословенске дипломате кроз Мадрид, „Дука” (Дучић) на станици се попео на степенице вагона и одатле неочекивано одржао говор који Црњански није заборавио:
  „Вели, треба да знају и упамте с ким су путовали. А ако не знају он ће им рећи. Црњански, велики песник. Он им ставља у аманет да треба да га чувају, као зеницу ока”. Овај необични говор у славу песника у тренутку када никоме није било ни до песме ни до певања, неке је забавио а многе збунио. Шеф Црњанског, посланик Б. Христић, био је запрепашћен. Није му било познато високо мишљење које је „Дука” имао о песницима, укључујући пре свега самога себе:
   „Одиста имају само два творца у свемиру, Бог и песник... Херој и песник, то су два близанца и два најсавршенија узорка људског соја...”

                                             

   Ипак, ратно време није било ни време песника ни дипломата него време војске, полиције, хероја, информатора, кукавица и шпијуна. У једној од својих последњих депеша које је посало Влади у избеглиштву, Дучић је сажео шпанске прогнозе о наставку рата:   „... Према свему овом, победа Немачке није извесна и то данас мање него икада...”
   Дучић је био дубоко погођен збивањима – ратом, уништавањем, неславном одбраном земље. Миленко Поповић, аташе посланства у Лисабону, описао је посланика-песника у то време:
   „Био је стар, разочаран, уморан... Потпуно другачије замишљао је свој овоземаљски крај, у земљи, у Београду, с пријатељима... Како су долазиле све жалосније вести из земље без и трачка наде, бар негде, он је постајао све тужнији, беспомоћнији”.
   У Лисабону Дучић се није ни најмање занимао пословима посланства. Све то препустио је саветнику Славку Којићу. Спремао се да узме одсуство и да оде у Америку о чему је обавестио своју владу.
   „У Европи је прави пакао”, писао је рођаку у САД, „а верујем да ће за дуго време ићи још горе и ужасније. Моја намера је да искористим тамо једно дуже одсуство које сам добио од своје владе, али да то време искористим за једну мисију... Да учиним макар и најмању услугу нашој невољној и раскомаданој отаџбини...”
   Лисабон је тада био стециште европских избеглица, посебно Јевреја, као и изасланика и шпијуна свих врста. „Једина тачка на овом делу Европе која је остала слободна, а кроз коју су куљале вести и путници” (М. Поповић). Милош Црњански у својим „Ембахадама” описао је тадашњу атмосферу града.
   „У Лисабон се било слегло све што је могло да утекне од Немаца, у Европи... У то време, из Лисабона одлазе последње лађе које су Немци пропуштали. Ти бродови су стари, неудобни, али крцати, људи плаћају све само да не остану у Европи. Паника је у Европи”.
   Црњански, као и остали чланови југословенске дипломатске колоније чекали су дозволу енглеских власти да се придруже избегличкој Влади. Дозвола је зависила од посебне полицијске провере, јер су се Енглези плашили немачких шпијуна. Вилхар, ранији трговачки аташе југословенског посланства у Швајцарској, био је овлашћен од стране генерала Симовића да састави листу „подобних” за Лондон.
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Lisabonske ratne price   Pet 2 Nov - 17:28

[You must be registered and logged in to see this image.]

Народно позориште краљице Марије II у старом делу Лисабона које је под заштитом Унеска


„Вилхар никога не мрзи, али наше дипломате не трпи. Вели, ко год има дипломатски пасош у нас, треба му дати, марвени“ (Црњански). Међу људима владали су страх, стрепња, неповерење, међусобна оговарања... „Није се знало ништа, а очекивало се свашта”. (М. Поповић). Током лета, у Лисабон је пристигао нови конвој наших дипломата-избеглица. Међу њима су били и два краљевска посланика.  Божидар Пурић, посланик у Француској допутовао је са још педесет дипломата са породицама након што је влада у Вишију признала НДХ. Други је био Корчуланин Нико Мирошевић-Сорго, посланик у Ватикану, кога је из Рима као југословенског „шпијуна” протерао Мусолини, што је изазвало протесте Ватикана, јер папина држава није признала НДХ.                                      

   Међу неколико стотина избеглица из Југославије нашли су се ту и припадници породице Бајлони, власници београдске банке „Сава” и чувене пиваре (по тој породици носи назив данашња пијаца на Дорћолу): двадесетосмогодишња лепотица Гордана, њена мајка, као и сестра Љиљана и брат Градимир. Иако им је намера била да добију енглеску или америчку визу и да се отисну даље у свет, судбина је одредила другачије. Изгледа да су некоме засметале њихове исувише добре везе с некадашњим профашистичким председником владе Стојадиновићем или са немачким капиталом. Њихов пријатељ, пословни човек по имену Душко Попов, помогао је Гордани и њенима да почну нови живот. Купили су кућу у приградском насељу Карнашиде покрај Лисабона.
   Београђанин Попов био је посебна врста имигранта. Живео је на високој нози у скупом хотелу „Паласио” који се налазио одмах поред коцкарнице у летовалишту Ешторил. Осим што је трошио велике суме на коцку и на жене, Попов се тајно бавио једним уносним иако опасним послом – шпијунажом. Наиме, био је двоструки агент у британској тајној служби МИ6. Носио је шифровано шпијунско име „Трицикл” јер је радио са још двојицом агената. Попов је, између осталог, сазнао и податак о тачном датуму јапанског напада на Перл Харбор, али његову вест амерички ФБИ није искористио.
   У суседству Попова, у Ешторилу, али у скромнијем хотелу, неколико месеци провео је и Милош Црњански.
   „Ја станујем врло јевтино у хотелу, јер су у мојој соби цеви за водовод покварене и обе имају само топлу воду... Да бих умирио живце, улазим сваки дан у море, које ме лечи. На обали је велики парк, пред коцкарницом, сав у цвећу... Сунце у Ешторилу сија и лети и зими, као да је од бакра, жуто, а палме дрхте на ветру, као да су покривале мумије у Египту.”
   Црњански помиње и наше дипломате који су из Синтре долазили у Ешторил да се од пустог ишчекивања забаве у коцкарници.
   „Ту један наш стари конзул, из Албаније, губи и последњу пару коју је био уштедео у животу, а један наш секретар добија 54.000 шкуда”. Благајник посланства у Лисабону Борко Трпковић такође је често долазио у дотичну коцкарницу. Примећено је да је возио скупа кола, куповао гориво на црном тржишту и очигледно живео изнад својих могућности. Хвалио се својим немачким везама из Берлина и свађао са другим службеницима посланства који су га сумњичили да је немачки шпијун. Ипак, штитио га је отправник послова Којић.
   „Чиновници су се поделили на оне, који одобравају нову политику Југославије и на оне који не одобравају” (М. Црњански). Предратне поделе и сукоби из земље преселили су се на обале Атлантика.
Средином лета привремена југословенска колонија у Лисабону почела је да се осипа. Међу првима је отишао Дучић заувек напустивши последње посланичко место. Испратио га је др Миленко Поповић:
   „Отпутовао је из Европе тужан... Хидроавион, огромни амерички клипер, пливао је на реци Тежо... На гату смо стојали сами Дучић и ја... Неочекивано је дошао последњи енглески посланик у Београду, Роналд Кембел... Како се већ приближавало време поласка, Дучић се опростио од Кембела, ухватио ме за руку и пошао низ дуги гат. „Жеља ми је да ме испрати Србин”, било је све што је смогао да каже. Одлетео је у Америку, „са сузом у оку и Требињем у срцу”.

               

   Нешто касније, 20. августа Црњански и његова супруга отпутовали су за Лондон.
   „Идући дан, укрцавамо се у један прекоокеански хидроплан који се као неки хипермодерни, мали брод, од алуминијума, љуља на води, на Тежу... Полазимо са воде и јуримо. Кад мало одшкринем завесу, видим Лисабон остаје за нама, доле, као неки изгубљени накит у мраку...”   Стигавши у Лондон, Црњански је одређен да ради у кабинету председника владе Симовића. И у ратном Лондону настављене су међусобне свађе и оговарања између наших људи.
   „Ма колико да је то невероватно, наставила се била и међусобна борба радикала и демократа, Срба и Хрвата, па и појединих политичара, лично.”

                                                      Епилог

  Различите су биле касније судбине српских избеглица из Лисабона.
Благајник лисабонског посланства Борко Трпковић, након што је у коцкарници у Ешторилу проневерио државни новац – седамдесет хиљада португалских ешкудоша – починио је 1942. године самоубиство у једном хотелу. Уз њега се убила и његова супруга.
   Посланик из Рима и шеф Црњанског, Бошко Христић био је међу малобројним дипломатама који нису добили одобрење да се придруже влади у Лондону. Отпутовао је у Швајцарску где му се налазила породица. Депресиван, уништених живаца, извршио је самоубиство октобра 1941. године.
   Посланик из Мадрида и Лисабона Јован Дучић, пред сам крај живота у Америци, потресен збивањима и злочинима на Балкану, поново је почео да пише песме. Био је и врло упослен у српским исељеничким друштвима. Умро је у САД у априлу 1943. године. Његови посмртни остаци пренесени су 2000. године у родно Требиње.
   Милош Црњански је у избеглиштву у Лондону остао до 1965. године када се са супругом вратио у отаџбину. У неким својим делима, попут „Ембахада”, „Романа у Лондону” и поеме „Ламент над Београдом”, помињао је Лисабон. Умро је у Београду 1977. године. Сарадник Црњанског, аташе Миленко Поповић, после дужег избивања у Лисабону и Лондону, након Другог светског рата вратио се у земљу. Објавио је књигу сећања на лисабонске дане под називом „Црњански и Дучић између два света”.
   Научник и политичар Слободан Јовановић једно је време током 1942. и 1943. године био председник краљевске владе у избеглиштву. Никада се више није вратио у отаџбину у којој је након доласка комуниста на власт осуђен у одсуству као „народни непријатељ”. Посмртно је рехабилитован судском пресудом из 2007. године. Посланик из Француске Божидар Пурић био је након Јовановића председник владе у избеглиштву током 1943. и 1944. године. Умро је после рата као политички емигрант у Чикагу.
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Lisabonske ratne price   Pet 2 Nov - 17:29

Ни Гордана Бајлони се више никада није вратила у Србију. Остала је у Лисабону где је повучено живела све до смрти. Њени рођаци, наследници породице Бајлони, и данас живе у Португалу. Горданин пријатељ Душко Попов после рата скрасио се у Француској где је и умро 1981. године. Живот и доживљаји Попова надахнули су његовог некадашњег колегу из британске тајне службе, писца Јана Флеминга, да створи лик тајног агента и плејбоја Џемс Бонда.
http://politikin-zabavnik.rs/pz/tekstovi/oaza-na-rubu
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Lisabonske ratne price   

Nazad na vrh Ići dole
 
Lisabonske ratne price
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Srpske psovke
» MOJE PRICE
» Poucne i interesantne price
» Horor Price
» Duhovne price
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-