Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Haruki Murakami

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pon 3 Jul - 19:00

"Gde ima svetla, mora biti i senke, a gde ima senke, mora biti i svetla. Ne postoji senka bez svetlosti, ni svetlost bez senke. Karl Jung je u nekoj knjizi rekao nešto ovako: isto onoliko koliko smo mi, ljudi, pozitivni, toliko je senka zla. Što se mi više trudimo da budemo savršeni ljudi izuzetne dobrote, to senka sve jasnije pokazuje volju da bude mračna, zla i destruktivna. Kada čovek prevazilazi sebe kako bi postigao potpunost, senka silazi u podzemlje i pretvara se u djavola. Jer u ovom svetu prirode, to da čovek postane biće superiornije nego što jeste, jednak je greh onome da postane inferiornije biće."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pon 3 Jul - 19:00

"Ti si ovamo dovedena s namerom koja ima oblik, sa odredjenim ciljem. U ovaj svet godine 1Q84. U ma kom obliku se to desilo, ono što je tebe i Tenga ovamo dovelo u vezu nipošto nije proizvod slučajnosti."
"A s kakvom namerom, s kakvim ciljem?"
"To nije na meni da objašnjavam", reče muškarac. "Izvini."
"Zašto ne možete da mi objasnite?"
"To ne znači da ne mogu da ti objasnim.Ali, postoji smisao koji će biti izgubljen istog časa kada bude pretočen u reči."
"Dobro, onda ću vam postaviti drugo pitanje", reče Aomame. "Zbog čega sam to morala da budem baš ja?"
"Izgleda da tebi još nije jasno zbog čega."
Aomame nekoliko puta snažno zamaha glavom. "Nije mi jasno zbog čega. Ni najmanje."
"To je sasvim prosto. Zbog toga što se ti i Tengo uzajamno snažno privlačite."
Aomame je samo dugo ćutala. Osećala je kako joj je čelo orošeno znojem.
"Privlačimo se..." reče ona.
"Uzajamno, veoma snažno."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pon 3 Jul - 19:00

"Onda hajde da izvedemo sledeće - jednu vrstu razmene. Ako mi sad oduzmeš život, zauzvrat ću ti pomoći da spaseš život Tenga Kavane. Toliko moći je sigurno ostalo u meni."
"Tenga..." reče Aomame. Telo joj je zanemoćalo. "Vi znate za njega?"
"Ja o tebi znam sve. To sam ti i rekao, zar ne? Doduše, to znači da znam gotovo sve."
"Ali, nemoguće je da ste toliko mogli da vidite. Tengovo ime nikada nije istupilo van mog uma."
"Gospodjice Aomame", reče muškarac, a zatim kratko uzdahnu. "Na ovom svetu ne postoje stvari koje nikad ne istupaju van uma. A kako je to slučaj hteo, Tengo Kavana za nas trenutno predstavlja biće od ne malog značaja."
Aomame ostade bez reči.
Muškarac reče: "Tačnije rečeno, nije to baš bio puki slučaj. Nisu se vaše sudbine ovde susrele pukim spletom okolnosti. Vas dvoje ste zakoračili u ovaj svet zato što je tako trebalo da bude. I otkad ste stupili u njega, došlo je do toga da svakome od vas, hteli vi to ili ne, bude dodeljena neka uloga."
"Zakoračili smo u ovaj svet?"
"Da, u ovu godinu 1Q84"
"Godinu 1Q84?" reče Aomame. Lice joj se ponovo jako iskrivi. Zar to nije reč koju sam ja izmislila?
"Jeste. To je reč koju si ti izmislila", reče muškarac kao da joj je pročitao misli. "Ja sam se samo njome poslužio. Na ovom svetu ne postoji ono što nikad ne istupa izvan uma", ponovi vodja mirnim glasom.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pon 3 Jul - 19:01

"Na ovom svetu ne postoji ni apsolutno dobro, ni apsolutno zlo. Dobro i zlo nisu u mirovanju, niti su učvršćeni, i često menjaju mesta i položaje. Jedno dobro već u sledećem trenutku može da se prometne u zlo, i obrnuto. Ono što je Dostojevski opisao u "Braći Karamazov" jeste stanje stvari u takvom svetu. Ono što je ključno jeste održavanje ravnoteže izmedju dobra i zla koji se smenjuju. Kad jedno od njih prevagne, održavanje stvarnog morala postaje teško. Tako je... Ravnoteža je vrlina sama po sebi."

"Tvojoj prijateljici sam naneo zlo", reče muškarac.
"Mojoj prijateljici?"
"Onoj sa lisicama.. kako se zvaše?"
U Aomame je naprasno zavladao mir. Više se ništa nije sukobljavalo u njoj. Samo je visila teška tišina. "Ajumi Nakano", reče ona.
"Prava nesreća."
"Vi ste to uradili?" reče Aomame hladnim glasom. "Vi ste ubili Ajumi?"
"Ne, nisam. Nisam je ja ubio. Ne znam ja ko je nju ubio. Sve što znam jeste da je tvoja prijateljica policajka zadavljena u nekom hotelu."
"Ali, vi ste rekli: 'Tvojoj prijateljici sam naneo zlo'?"
"To je značilo da to nisam uspeo da sprečim."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pon 3 Jul - 19:01

"Ono što želim da kažem jeste da ima i toga da je nekad bolje živeti u neznanju. Recimo, tako je i kada je reč o vašoj majci. Povredilo bi vas da saznate istinu. Opet, jednom kad se sazna istina, mora se prihvatiti i odgovornost za nju."

"Istinu prati snažan bol. A većina ljudi uopšte ne želi istinu uz koju ide bol. Ono što je ljudima neophodno jeste lepa i prijatna priča koja će im omogućiti da sopstveno biće dožive makar malo smislenim. Većina ljudi poriče sliku sebe kao nemoćnog i sićušnog, i time što je izbacuje iz glave jedva uspeva da sačuva razum."








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pon 3 Jul - 19:01

"Ah, pa da, još ste mladi i zdravi, pa verovatno to još ne možete da razumete. Evo, recimo, ovako: kada dodjete u odredjene godine, život se pretvara u jedan puki proces u kom neprekidno gubite mnoge stvari. Stvari koje su vam važne u životu izmiču vam jedna po jedna kroz prste, kao zupci češlja kad otpadaju. A ono što zauzvrat dobijate sve su beznačajne stvari, puka imitacija. Telesne sposobnosti, nada, snovi i ideali, uverenja i smisao, te stvari jedna po jedna, ili pak voljeni ljudi - jedan za drugim - odlaze od vas. Odlaze uz 'zbogom' na rastanku, ili pak jednog dana, bez ikakve najave naprasno iščeznu. A kada ih jednom izgubite, više ih ne možete vratiti. Ni zamenu im ne možete naći. Te svari su veoma mučne. Ponekad toliko da se previjate u mukama."

"Posedovati izuzetne sposobnosti koje su nedovoljne može biti opasnije od toga da ne posedujete nikakve."








happy
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46018

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pon 24 Jul - 21:46

" Mislio sam da ljudi odrastaju postepeno, malo po malo…
 Ispostavilo se da nije tako. Odrastaju “preko noći”.
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46018

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pon 24 Jul - 21:49

" Naša stvarnost je beskrajna borba između onoga što se desilo i onoga 
šta želimo da zapamtimo."
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pet 28 Jul - 18:41

Dvojica pisaca srela su se uživo samo jednom, ali im je taj susret pružio životnu inspiraciju, najskorije demonstriranu u Murakamijevoj novoj zbirci priča "Muškarci bez žene" (Geopoetika, 2017).
Murakami je sreo Rejmonda Karvera, američkog pisca kratkih priča i pesnika, prvi i jedini put leta 1984, piše "Sijetl tajms". Murakami je tada imao 35 godina i bavio se pisanjem poslednjih šest; njegov prvi značajniji roman, "Avantura oko ovce", objavljen je 1982. ali nijedan rad do tada još nije bio objavljen na engleskom. Rejmond ga je znao samo kao entuzijastičnog prevodioca njegovih dela koji je štancovao Karverove priče u Japanu impresivnom dinamikom.

Karver je bio dovoljno radoznao da prekine svoj raspored pisanja zarad te posete - nešto što je inače izbegavao - i bio je polaskan što je Murakami došao čak iz Japana u Port Anđeles (u državi Vašington) da ga upozna.

"Rej je bio uzbuđen i dečački se radovao što će upoznati Murakamija, da vidi ko je on i zašto ih je Rejovo pisanje spojilo na ovoj planeti", napisala je nakon tog susreta Tes Galager, Karverova udovica.
Karver tada nije znao da je Murakami bio na svojevrsnom hodočašću. Kada je pročitao Karverovo delo "So Much Water So Close to Home" (Toliko vode tako blizu kuće, 1982) kao da ga je pogodila munja. Za Murakamija je to bila genijalna, "sasvim nova vrsta filkcije", realistična ali prožimajuća i prodorna na način koji, verovao je, "prevazilazi jednostavan realizam". Murakami je potom pročitao još jednu Karverovu priču, "Odakle zovem" (Where I'm Calling From) u "Njujorkeru" i počeo da sakuplja i prevodi sve što je mogao da pronađe od njega.

Haruki Murakami je bio samouki vlasnik džez kluba koji je počeo da piše fikciju nakon epifanije na jednoj bejzbol utakmici. Držao se svoje putanje bez oklevanja. U Karverovoj fikciji pronašao je mapu koja ga je vodila.

"Rejmond Karver je, bez dvojbe, bio najvredniji učitelj kog sam imao i najveći književni saputnik", napisao je Murakami u eseju "Književni saputnik" nakon Karverove smrti 1988.

"Romani koje pišem imaju, verujem, sasvim drugačiji pravac od Rejove fikcije, ali da on nikada nije postojao ili da ja nisam naišao na njegova dela, knjige koje pišem, naročito kratka fikcija, verovatno bi imale sasvim drugačiju formu".Karverov književni put krivudao je kroz američki Severo-zapad. Rođen u Oregonu, kao sin radnika u pilani i konobarice, Karver je odrastao u Jakimi, oženio se sa 19 i pridružio ocu u pilani. Sledećih 20 godina je pričao sa ljudima, motao se posvuda, pio, išao na časove, pisao vikendima. Njegove priče bavile su se radnicima koji imaju problem da povežu sa svetom, padaju i ponovo ustaju.

Murakami i njegova supruga Joko posetili su Karvera i Galagerovu u Nebeskoj kući (Sky House) širokih prozora na Moreuzu Huan de Fuka, granici između Kanade i SAD.

Murakami je bio zapanjen Karverovom "masivnom fizičkom pojavom" i primetio je "način na koji je sedeo na kauču, zguren, kao da hoće da kaže da nije imao nameru da toliko poraste, sa izrazom sramote na licu".

Obojica su bila stidljiva. Karver je mumlao, bilo mu je nelagodno u društvu neznanaca a traka koju je Murakami snimio zvučala je "malo bolje od lošeg snimka prisluškivanja". Međutim, kliknuli su i Karver je posvetio punu pažnju svom gostu. On je u to vreme bio u toplom zagrljaju slave, u dobrim godinama, posle mnogo ispijenog alkohola i višestruko slomljenog srca.

"O čemu pričamo kada pričamo o ljubavi" (1981) bila je knjiga koja ga je probila među zvezde, a "Katedrala" (1983) njegovo remek-delo, najbolje priče njegove generacije i najbolje delo jednog pisca sa američkog Severo-zapada.

Posluženi su dimljeni losos i crni čaj. Karverov um je, kao što je to često bivalo, na trenutak odlutao i to je zabeležio u "Projektilu", pesmi posvećenoj Murakamijevoj poseti:

Pijuckali smo čaj. Učtivo pričali
o mogućim razlozima uspeha
mojih knjiga u tvojoj zemlji. Skliznuli
u razgovor o bolu i poniženju
za koje misliš da se javljaju i ponavljaju
u mojim pričama. I tom elementu
čiste slučajnosti. Kako se sve ovo tumači
u smislu prodaje
Murakami je verovatno mislio na "Toliko vode tako blizu kuće", priču o ribarima koji pronalaze leš žene na pecanju i nastavljaju da pecaju još dva dana pre nego što pozovu policiju.

Murakamijevi su ostali dva sata. Sve je prošlo lepo i Karver je obećao da će uzvratiti posetu kada bude dolazio u Japan. Murakami je bio toliko oduševljen da je čak naručio ekstra veliki krevet kako bi njegovom novom američkom prijatelju bilo udobno.

Do te druge posete nikada nije došlo. Karver je mislio da će ga godine teškog opijanja ubiti, ali cigarete su bile brže; dobio je rak pluća koji se proširio na mozak i savladao ga 1988, kada je imao 50 godina. Tes Galager je Murakamiju dala par Rejmondovih cipela, kao znak međusobnog poštovanja dvojice pisaca.
Murakami je sada međunarodna senzacija, autor dvadesetak knjiga prevedneih svuda u svetu. "Muškarci bez žene", njegova nova zbrika priča, odiše Karverovim uticajem na svakoj stranici. Jedan glumac zna da je njegova poznatija žena imala afere i nakon njene smrti sprijateljuje se sa jednim od njenih ljubavnika. Domaćica donosi namirnice jednom čoveku koji ne napušta dom i posle nestrastvenog seksa priča mu priče. Jedan doktor čitavog života drži svoju ljubav na distanci. "Muškarci bez žena" je naslov kratke priče Ernesta Hemingveja iz 1927. ali Karver je taj koji je Murakamiju bio na pameti kada piše da su "snovi stvari koje - kada je to potrebno - možete da pozajmite i da ustupite".

Prilikom tog jedinog susreta Murakami nikada nije pitao Karvera ništa vezano za njegove prevode niti mu je rekao da je pisac.

- Pretpostavljam da je trebalo to da uradim - rekao je Haruki 20 godina kasnije - ali nisam znao da će umreti tako mlad.








happy
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24411

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   Pet 28 Jul - 18:43

"Ako jednoga dana budem imao nadgrobnu ploču i ako budem mogao sam da biram šta će na njoj stajati, voleo bih da na njoj bude uklesano: Haruki Murakami, pisac (i trkač), 1949-20** , Barem nije hodao do kraja." Ovako se završava delo Harukija Murakamija "O čemu govorim kad govorim o trčanju" koje je upravo objavila "Geopoetika" (prevela Divna Glumac).
Ova knjiga ogromno je iznenađenje za Murakamijeve brojne obožavaoce - pred nama je vrsta ispovedne proze, sublimne, filozofske, ozarene na jedan uzdržan, prefinjen način, gde pisac, možda i po prvi put, potpuno otvoreno govori o sebi i svom stvaralaštvu. Sport je deo njegove priče, baš kao i ogromna džez kolekcija LP ploča koje kupuje u Njujorku i šalje brodom u Japan.

“Trčim od jeseni 1982. Ne želim da pobeđujem, želim da stignem na cilj... U profesiji pisca nema poraza ni pobede... Pisanje romana liči na trčanje celog maratona.“

“O čemu govorim kad govorim o trčanju“ knjiga je pisana od leta 2005. do leta 2006. Murakami kaže:

“Vidim ovu knjigu kao neku vrstu memoara... Želeo sam da na svoj način raščistim kako sam kroz čin trčanja proživeo četvrt veka kao pisac i kao jedan sasvim običan čovek koga možete bilo gde da sretnete.“

Kao što Somerset Mom kaže “da u svakom brijanju leži jedna filozofija“, tako i Murakami smatra da je maraton, ta neumoljiva trka koju on trči, u vezi sa najdubljim tajnama stvaralaštva i egzistencije. Autor piše da svaki trkač na duge staze mora imati posebnu mantru koju govori u sebi dok trči. Ta mantra je katkad: „Bol je neizbežan, ali o patnji mi odlučujemo.“

Murakamijeva mantra su često ove reči: “Ja nisam ljudsko biće. Ja sam jedna prava mašina.“ Jednom godišnje, Murakami trči na maratonima dugim po 42,5 km, a pamti svaki detalj kada je trčao usred jednog leta, od Atine do Maratona. Grčka je kolevka originalnog maratona kao discipline i malo je pisaca koji kontinuirano trče. “Bleštalo je i bilo je surovo vrelo.”

Pratila ga je snimateljska ekipa, a Murakami se trkao sa Suncem, krenuo je ujutru rano i trudio se da trči onoliko brzo koliko može, da bi utekao jari. Na putu kojim je trčao, video je nastradale životinje.
“Ukupan broj uginulih životinja na koje sam tog dana naišao duž Maratonskog bulevara bio je tri psa i jedanaest mačaka... Hvatala me je sve veća potištenost... Samo trčim. Sunce se pokazalo preda mnom u svojoj punoj veličini... Užasno sam ožedneo... Celo telo me pecka od soli. Kad liznem usne, osetim ukus sardel-paste...“

O čemu je tada mislio?

“Ni o čemu. Trčim da steknem prazninu.“

Po završetku tog maratona osećao je kao da su mu „svi mišići sastrugani sa tela zarđalim rendetom“.

Bio je u opekotinama. Pa ipak, nastavio je.

“Mnogo sam naučio o pisanju trčeći ulicama svakog jutra...“

Ovaj pisac smatra da su za pisanje neophodni: talenat, istrajnost i koncentracija, a da su istrajnost i koncentracija u njegovom slučaju duboko povezane sa trčanjem:

“Pisanje romana je u osnovi fizički rad, uveren sam u to... Možda vam se telo uopšte ne pomera, ali unutar njega se odvija zahuktali rad koji satire mišiće. Naravno, glava je zadužena za razmišljanje. Pisac pak, zaodenut odelom naracije, treba da razmišlja celim telom, a taj posao od njega zahteva da uposli - ili čak izrabi - svu svoju fizičku snagu.“

Murakami smatra da je pisanje “nezdrava profesija, jer kada odlučimo da pisanjem romana stvorimo priču, na površinu izbije nešto poput otrovne esencije zatomljene u korenu čitavog čovečanstva“.

Murakami smatra da mu trčanje omogućava da izgradi prirodni imuni sistem koji će “moći da se odupre ovom opasnom (u nekijm slučajevima) čak i smrtonosnom otrovu u nama i da je za to nedovoljna polovična energija“.

Za njega je jačanje bazične fizičke snage nezamenljiva stvar da bi se krenulo ka još većoj kreaciji. Jer čovek mora biti zdrav da bi se bavio nezdravim.

“Drugim rečima, nezdrava duša traži zdravo telo.”
I Murakami izvor energije traži u trčanju. Jer iako je smrt tela, pa tako i duha neminovna, pisac tvrdi da mu se čini da “trčanje odlaže taj trenutak“. Trčeći, Murakami je stekao mnogo uspomena. Godine 1984, u Central parku trčao je sa Džonom Irvingom, čiji je roman “Oslobađanje medveda” upravo prevodio, osamdesetih je svakog jutra trčao u jednom parku u Tokiju i sretao prelepu devojku. Sam pogled na njeno lice bio je čista radost. Murakami joj se nikada nije obratio, jer je stidljiv, samo bi se, pri svakom susretu, osmehnuli jedno drugom. Jednom je trčao u brdima Boldera u Koloradu zajedno s Juko Arimori, koja je na Olimpijadi u Barseloni osvojila srebrnu medalju. Murakami je zaostajao, bilo je teško trčati po razređenom vazduhu, ali ga je ona oštro pogledala:

“Svet profesionalaca je tako surov”, pomislio je pisac.

Murakami smatra da je zakoračio u godine kada čovek može da dobije samo ono što pošteno plati, da je u većini slučajeva potreban fizički bol da bi se spoznala suština stvari i da pisati roman znači verati se uz strmu planinu. Sam, bez pomoćnika, sa oblacima na nebu, koji vas posmatraju. „A oblaci su uvek nemi.“








happy
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Haruki Murakami   

Nazad na vrh Ići dole
 
Haruki Murakami
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Haruki Murakami
» Haruki Murakami
» Haruki Murakami - Okorela zemlja čuda i Kraj sveta
» Preporučite knjigu
» Haruki Murakami
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-