Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Mario Vargas Ljosa

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Ned 7 Maj - 18:39

(Arekipa Peru, 1936) je jedan od najznačajnijih i najuticajnijih savremenih latinoameričkih književnika; romanopisac, novinar, esejista, profesor na više univeziteta i dobitnik Nobelove nagrade. Pre nego što je postao poznati književnik radio je kao voditelj i novinar. Diplomirao je književnost na Univerzitetu San Marko San Marcos u Limi i doktorirao na Univerzitetu u Madridu 1959. godine.

Ljosina posvećenost društvenim promenama ogleda se u njegovim ranim romanima, esejima i dramama. Na njegova dela najveći uticaj je imao njegov život u Peruu. Tokom svog odrastanja četrdesetih godina XX veka otkriva svoju naklonost ka pisanju, a inspiraciju je video u diktaturi koja je ograničavala osnovna ljudska prava. Iako je u Pjuri izvedena jedna njegova drama i obajvljena zbirka priča Šefovi, postao je poznat tek posle objavljivanja kontroverznog romana Grad i psi 1963. godine u kome je detaljno opisivao politiku u svojoj zemlji, adolescente koji se bore za opstanak u neprijateljskom okruženju vojne škole i korumpiranost. 2006. godine izlazi njegov najpoznatiji ljubavni roman Avanture nevaljale devojčice. Pored toga, napisao je komedije, istorijske i političke romane. Dobitnik je mnogih značajnih književnih nagrada, od kojih je svakako najznačajnija Nobelovu nagrada za književnost koju je dobio 2010. godine.

Kandidovao se za predsednika Perua 1990. godine. Neka njegova dela kao što su Panteleon i posetiteljke i Jarčeva fešta, adaptirana su u filmove.

U obrazloženju Švedske Akademije navodi se da se nagrada Ljosi dodeljuje Zbog kartografski preciznih prikaza struktura moći i jetkih slika otpora, revolta i poraza pojedinca. U svom govoru on kaže da nije bilo lako pisati priče jer pretvorene u reči, ideje i slike bi izbledele i zato se uvek pitao kako ih oživeti.

Važna poseta za Lagunu i našu zemlju svakako je dolazak jednog od najvećih savremenih svetskih pisaca Marija Vargasa Ljose. Peruanski nobelovac će u utorak, 23. juna od 18 sati u knjižari Delfi u SKC-u potpisivati svoje knjige u izdanju Lagune.

Izdavačka kuća Laguna objavila je dvanaest knjiga Vargasa Ljose. Sve je počelo 2008. godine kada su objavljene Avanture nevaljale devojčice. Marija Vargasa Ljosu čitali su mnogi, ali od kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost 2010. godine, čitaju ga svi. U knjižarama Delfi i Laguninom klubu čitalaca do 30. juna uz kupovinu tri ili više knjiga Vargasa Ljose, kupac stiče pravo na popust od čak 30%.

Domaća izdanja knjiga:


Riba u vodi (2015. Laguna / 1993. El pez en el agua)
memoari

Memoarima Riba u vodi najpoznatiji peruanski autor Mario Vargas Ljosa omogućio je svojim čitaocima uvid u ključne godine svoje mladosti i u zrelog doba u kojima je odlučio da se kandiduje za predsednika Perua. Prvi tok sećanja vraća nas u period od 1946. godine, kada je upoznao svog oca za koga mu je rečeno da je mrtav, sve do 1958, kada mladi pisac napušta Peru i odlazi u Evropu. U drugom toku saznajemo kako i zašto je Vargas Ljosa vodio predsedničku kampanju u Peruu koja se završila porazom od Fuhimorija u drugom krugu. Već narednog jutra, 13. juna 1990, ponovo je otputovao u Evropu i time otpočeo novi period u njegovom životu u kojem književnost još jednom zauzela središnje mesto.

Prepoznatljivim majstorskim stilom Mario Vargas Ljosa iznosi jednostavnu istinu o ključnim fazama svog života pružajući nam motive iz kojih su nastala njegova najvažnija književna dela i mogućnost da ih sagledamo u novoj ravni. Riba u vodi predstavlja ne samo strasno i neizostavno svedočanstvo već i jednu od najznačajnijih knjiga iz njegovog književnog opusa.


Diskretni heroj (2013. Laguna / 2013. El héroe discreto)
roman

Don Felisita Janakea, vlasnika Prevoznog preduzeća Narivala iz Pijure, neko ucenjuje. Don Ismael Karera, vlasnik osiguravajuće kompanije iz Lime, smišlja užasnu osvetu sinovima besposličarima koji su pokušali da ga ubiju. Ova dva čoveka ipak nešto povezuje – obojica su diskretni buntovnici koji pokušavaju da preuzmu kontrolu nad svojom sudbinom. Dok Ismael prkosi svim konvencijama svog staleža, Felisito bira da se osloni na nekoliko osnovnih pravila protiv ucene. Nijedan nije borac za opštu pravdu, ali obojica se uzdižu iznad sveopšte osrednjosti da bi živeli u skladu sa svojim snovima i idealima.

S mnogo humora i pomalo melodrame Vargas Ljosa nam vraća i neke stare znance, među kojima su i don Rigoberto i donja Lukresija, smeštajući ih sve u današnji Peru, gde gradovi Pijura i Lima nisu više fizička mesta, već kraljevstva imaginacije naseljena junacima Vargas Ljosinog sveta.


Keltov san (2011. Laguna / 2010. El sueño del celta)
roman

Egzistencijalna avantura u kojoj se tamna strana ljudske duše pojavljuje u svom najjasnijem i najprljavijem obličju. Veliki roman Marija Vargasa Ljose.

Avantura je započeta 1903. u Kongu a završena jednog jutra 1916. u londonskom zatvoru. Ovo je životna priča Irca Rodžera Kejsmenta. Heroj i negativac, izdajnik i slobodar, moralan i nemoralan – njegov višeznačni lik se gasi i ponovo rađa posle smrti. Kejsment je bio jedan od prvih Evropljana koji je obelodanio užase kolonijalizma. S njegovih putovanja ostala su dva čuvena izveštaja koji su potresli tadašnje društvo. Objavljivanjem delova njegovih dnevnika sumnjive verodostojnosti javnost je učinila sve da bude prognan i zaboravljen. Do danas...


Razgovor u katedrali (2011. Laguna, 1984. Prosveta, Narodna knjiga, Rad, Književne novine / 1969. Conversación en La Catedral)
roman

Ovom rečenicom glavni junak Santjago Savala, student Univerziteta San Markos u Limi, aktivista Univerzitetske federacije Kauide, koja se bori protiv diktature peruanske vlade, i sin ministra te iste vlade, započinje niz iskrenih razmišljanja i intimnih razgovora s neverovatnom plejadom likova koje susreće u neuglednoj, sirotinjskoj kafani Katedrala. Ovaj roman maestralne strukture, svakako jedinstven u latinoameričkoj književnosti, povremeno mozaik, a povremeno lavirint ljudskih sudbina, otkriva celovitu dramu Perua pedesetih godina prošlog veka kroz ispovesti običnih ljudi i autobiografske detalje.

Razgovor u Katedrali u osnovi je politički roman, u kome je politička tema ili, bolje rečeno, politička priča samo okvirni sistem za razvijanje radnje... U romanu se analiziraju mnogi mentalni i moralni mehanizmi, običaji, forme vlasti i različite retorike ličnosti na vlasti... U isti mah, privatni životi junaka ove knjige prepliću se i stvaraju nekakav mučan lavirint.
Karlos Baral

Razvijanje ličnosti i zapleta kroz mnoštvo narativnih sekvenci i dijaloga upliće učesnike raznih sudbina i iz različitih vremena u mrežu upravnog i neupravnog govora, čime se postižu jezgrovitost i često brutalna stilska snaga. Po bogatstvu leksike i književnog rečnika, ovaj veliki roman nas podseća na Balzakovo delo Sjaj i beda kurtizana.
Volfgang Luhting


Jarčeva fešta (2011. Laguna / 2000. La Fiesta del Chivo)
roman o diktaturi generala Rafaela Leonidasa Truhilja u Dominikanskoj Republici

Govorio je da nema pravde na ovom svetu. Zašto mu se to dešavalo nakon što se toliko borio za ovu nezahvalnu zemlju, za ove ljude bez časti? Obraćao se Bogu. Svecima. Našoj Gospi. Ili, možda, đavolu. Vikao je i molio. Zašto su ga stavljali na takva iskušenja? Sinovi koji su bili njegov krst, zavere da ga ubiju, da unište delo celog jednog života. Ali nije se zbog toga žalio. On je umeo da se bori protiv neprijatelja od krvi i mesa. To je radio od mladosti. Nije mogao da podnese nizak udarac, da ga ne puste da se brani. Izgledao je polulud od očajanja.

To nije bio neprijatelj kojeg je mogao da pobedi kao one stotine, hiljade, sa kojima se suočio i pobedio ih proteklih godina tako što ih je kupio, uplašio ili ubio.
Uranija Kabral sedi kraj postelje oduzetog oca, nekadašnjeg moćnika, i priseća se događaja od pre trideset i pet godina koji su je naterali da zauvek napusti rodno ostrvo i preseče sve porodične veze. Grupa zaverenika u zasedi čeka da naiđu kola s tiraninom koji je za trideset godina vladavine ubio na desetine hiljada ljudi. Rešeni su da ga ubiju iako su sasvim svesni kakva ih mučenja potom čekaju. Diktator male ostrvske države koji se zavadio sa celim svetom susreće se s najljućim neprijateljem, koga ne može da savlada. Ironijom sudbine, čoveku koji ne zna za strah – popustila je petlja. Preplićući događaje iz 1961. i 1996, porodične i lične drame junaka, Mario Vargas Ljosa na briljantan način oslikava poslednje dane Truhiljove vojne diktature.


Pohvala pomajci (2011. Laguna, 1990. Književne novine / 1998. Elogio de la madrastra)
erotski roman

Ovom knjigom Vargas Ljosa je uspeo da nam svoje omiljene teme, ljubav i erotiku, predstavi na nov, veoma provokativan način. Tumačeći šest reprodukcija slika, on ih ujedno oživljava i kroz njih nam priča priče u kojima ljupki i lepi Fončito uznemirava svoju maćehu, donju Lukreciju, a don Rigoberto se posvećuje ponoćnim maštanjima terajući nas da se zapitamo je li dečak sam Eros koji se zavlači u nedra zrele žene, ili je reč o sanjarijama njenog muža, don Rigoberta. Preplićući mit i stvarnost, Vargas Ljosa će nas provesti i kroz ispovesti vladara drevne Lidije i Dijane, boginje lova.

Neveliko po obimu ali bremenito temama od kojih bi nas obuzeo stid da ih na ovako maestralan način pisac nije obradio, ovo delo je jedinstveno u opusu Marija Vargasa Ljose.


Povest o Majti (2011. Laguna, 2006. Fenix, 1987. BIGZ / 1984. Historia de Mayta)
roman

Pošto nije moguće znati šta se zaista dešava, mi Peruanci lažemo, izmišljamo, sanjamo i tražimo pribežište u iluziji. Usled ovih neobičnih okolnosti peruanska stvarnost, u kojoj svega neznatan broj ljudi zaista nešto čita, postala je književnost. Povest o Majti ne može se razumeti nezavisno od mesta i vremena kad se zbiva, onog doba kada je u Latinskoj Americi, među nestrpljivima, avanturistima i idealistima (i ja sam bio jedan od njih), ideja da će se do slobode i pravde doći pucnjavom iz pušaka postala religija.
Mario Vargas Ljosa

Majta je vođa neuspele trockističke revolucije. Kao što je ugušena pobuna, tako je nestao i njen vođa. Ali jedan pisac je odlučan da otkrije istinu. On kreće u potragu za svedocima događaja koje, kako se sada čini, svi žele da zaborave. Ako ostali ne žele da svedoče o danima u kojima se verovalo u nešto drugo, misli pisac, Majta će sigurno hteti. Ali Majtu nije lako pronaći. I dok pokušava da otkrije ko je Majta, da rekonstruiše ovaj lik izveden iz svedočanstava onih koji su ga poznavali i kasnijeg suprotstavljanja tih subjektivnih priča stvarnosti, pisac upoznaje čoveka koji predstavlja personifikaciju marginalnosti, dete razdoblja političkih strasti i ideoloških sukoba, razotkriva ključni trenutak u istoriji Latinske Amerike dvadesetog veka... I na kraju shvata da i istina ima svoja ograničenja...


Rat za smak sveta (2011. Laguna, 1986. Nolit / 1981. La guerra del fin del mundo)
roman

Ovim romanom Vargas Ljosa izražava svoje nezadovoljstvo, pobunu i neslaganje sa svetom koji tumači glasom punim gneva, groteskne ironije, ali i nostalgije.

Uzimajući za glavni motiv događaje koji su se desili krajem XIX veka u Brazilu, kada je mlada Republika povela rat protiv grupe verskih fanatika u zabačenim severoistočnim visoravnima zemlje, Vargas Ljosa pripoveda oporu i zajedljivu priču o onima koji su na dnu društvene lestvice i koji, umesto da u novoj vladi prepoznaju mogućnost svog spasenja, nalaze strah od promena. Zaostala sirotinja pobuniće se protiv građanskog braka, popisa stanovništva, decimalnog sistema… Kruta vojnička logika nove države neće imati nimalo razumevanja za pomahnitalu sirotinju. Tako će nastati rat za smak sveta sa konačnim bilansom od četrdeset hiljada poginulih.


Panteon i posetiteljke (2011. Laguna, 1981. Prosveta / 1973. Pantaleón y las visitadoras)
roman

Kapetanu Pantaleonu Pantohi, koji se nikad nije ogrešio o dužnost, dodeljen je specijalan zadatak – da osnuje tajnu službu prostitutki kako bi utolio nezajažljivu glad vojnika po zabitima Perua, da ne siluju više seljanke. No da je tu stvar bar polovično, fušerski organizovao! Pod rukovodstvom revnosnog Pantohe Služba posetiteljki postaje najdelotvorniji organ oružanih snaga.

U ovom romanu Vargas Ljosa se na humorističan način bavi temama koje je dotad obrađivao s najvećom ozbiljnošću. Na udaru njegove kritike naći će se dve nedodirljive institucije – vojska i crkva. Izvanredno duhovito Vargas Ljosa izvrgava ruglu verski fanatizam, vojničku revnost i licemerje društva, ali posredno odaje poštu i svim žrtvama koje su, na ovaj ili onaj način, pale za slobodu.




Zelena kuća (2011. Laguna / 1965. La casa verde)
roman

Zelena kuća je izuzetno važan roman u istoriji latinoameričkog buma, i nezaobilazno iskustvo za sve koji žele da dublje upoznaju prozno delo Marija Vargasa Ljose.

U Pijuri, pustinji u peruanskom priobalju, jedan starac, don Anselmo, podiže zelenu kuću, kuću uživanja. Mnogi će je posećivati i širiti priču o razvratnim uslugama koje su tu pronašli sve dok Zelena kuća ne preraste u mit. Onda će je, zajedno sa ostalim čuvarima morala, u borbi protiv izopačene jazbine spaliti jedan sveštenik. Godinama kasnije, Don Anselmova ćerka Čunga osniva novu javnu kuću, i daje joj isto ime Zelena kuća. Zajedno sa novim zidovima iz pepela je izašao stari duh bordela. Novi gosti pletu stare niti razvrata, posrnuća, života...

Godinu dana po svom objavljivanju roman je osvojio Nagradu kritike, a zatim i Međunarodnu nagradu za književnost Romulo Galjegos, za najbolji roman napisan na španskom jeziku.


Grad i psi (2011. Laguna / 1963. La ciudad y los perros)
roman

Radnja romana Grad i psi, kojim je Vargas Ljosa zadobio međunarodno priznanje, odvija se u vojnoj gimnaziji s internatom gde su pitomci podvrgnuti strogoj vojničkoj disciplini, i gde vladaju nepisana pravila i zakon jačega. Mladi ljudi primorani su da nauče da se uklope u takvu sredinu i žive otuđujućim načinom života, koji im ne dozvoljava da se razvijaju kao ličnosti, i gde su neprekidno potčinjeni i poniženi.

Zajedno s brutalnošću svojstvenoj vojničkom životu, na stranicama ovog izvanrednog romana sve kipti od silovitosti i strasti mladosti koja zatim prerastaa u bes, u gnev i zaslepljenost potpuno uništavajući osećajnost ovih mladih ljudi. Ovaj roman nije samo žučna kritika uperena protiv surovog ponašanja u grupi pitomaca Vojne gimnazije Leonsio Prado nego i direktan napad na pogrešne predstave o muškosti, o tome čemu ona služi, kao i o posledicama loše shvaćenog vojničkog obrazovanja.



Drame (2011. Gradska NB Žarko Zrenjanin)
drame

Knjiga sadrži tri drame, prvi put prevedene na srpski jezik: Keti i nilski konj iz 1983. godine, Čungina igra (1986.) i Lepe oči, ružne sllike (1994.) Drame je prevela Bojana Kovačević Petrović. Mario Vargas Ljosa prevashodno je poznat kao romanopisac, a domaća publika ovoga puta ima prilike da se uveri kako se autor snašao u žanru koji je, kako u Prologu Dramama kaže, i njegova prva ljubav.










Rečnik zaljubljenika u Latinsku Ameriku (2010. Službeni glasnik)
esej

Mario Vargas Ljosa je čovek svih strasti, a prevashodno strasti pisanja. Tokom čitavog života ispoljavao je strasnu ljubav prema Latinskoj Americi. Stoga je sve odrednice u Rečniku zaljubljenika u Latinsku Ameriku vremenski označio. Razumljivo je što se piščeva misao, podsticana ljubavlju i strašću, menjala u toku pola veka.

Sve do danas ne prestaju moje zanimanje, radoznalost i strasna ljubav prema tom složenom, tragičnom, neobičnom svetu ogromne stvaralačke nadarenosti, neopisivih stradanja i patnji, u kome se najdivniji oblici kulture mešaju sa najgroznijim varvarstvom (M. V. Ljosa).


Avanture nevaljale devojčice (2008. Laguna / 2006. Travesuras de la niña mala)
ljubavni roman

U vrlo ranom uzrastu Rikardo ostvaruje san koji je u svojoj rodnoj Limi imao otkad zna za sebe: da živi u Parizu. Ali ponovni susret s ljubavlju iz mladosti sve će promeniti. Mlada devojka, nekonformista, avanturistkinja, pragmatična i nemirna, izvući će ga iz malog sveta njegovih ambicija.

Svedoci perioda previranja i procvata u gradovima kao što su London, Pariz, Tokio ili Madrid, koji su ovde mnogo više nego poprišta dešavanja, oboje će videti kako im se životi prepliću, ali se u potpunosti ne podudaraju. Pa ipak, od tog plesa susreta i mimoilaženja, priča će, iz stranice u stranicu, biti sve intenzivnija dok ne omogući potpuno utapanje čitaoca u emocionalni univerzum junaka.

Stvarajući zadivljujuću napetost izmedju komičnog i tragičnog, Mario Vargas Ljosa se igra sa stvarnošću i fikcijom kako bi izneo priču u kojoj nam se ljubav predstavlja kao nešto što se ne može definisati, kao vlasnica hiljadu lica, poput nevaljale devojčice. Strast i udaljenost, slučaj i sudbina, bol i užitak... Kakvo je pravo lice ljubavi?


Don Rigobertove beležnice (2003. Politika - Narodna knjiga / 1997. Los cuadernos de don Rigoberto)
roman

Ovo je žanrovski polivalentno delo. U njoj su, uslovno, dva tipa romana, roman tajni i roman ljubavi. Don Rigoberto je u životu direktor osiguravajućeg društva; u beležnicama, sasvim drugi čovek koji na stranicama dnevnika otkriva sebe kao hedonistu, erotomana, i egzotičnog maštara. Drugim rečima, Don Rigobertova beležnica je hronika stvarnog, i izmaštanog života, kroz koju Mario Vargas Ljosa ispisuje divne stranice priče o umetnosti i žudnji.




Raj sa drugog ćoška (2003. Narodna knjiga - Agfa / 2003. Travesuras de la niña mala)
roman

Ovaj roman bavi se sudbinama dve poznate ličnosti, čuvenim impresionističkim slikarom Polom Gogenom i njegovom tetkom, revolucionarkom Florom Tristan. Roman je kompoziciono organiozovan tako da su parna poglavlja posvećena Gogenu, a neparna burnoj sudbini Flore Tristan, tako da se nikakva vidljiva veza između ovih junaka ne vidi, i ni u jednom trenutku ne dolazi do ukrštanja njihovih sudbina. Pa ipak, pažljivi čitalac će napraviti paralelu između priče o pobuni protiv umetničkih i društvenih tabua i one o moći i nemoći ideologije i umetnosti.







Bibliografija romana:
1959. Šefovi (Los jefes)
1963. Grad i psi (La ciudad y los perros)
1965. Zelena kuća (La casa verde) (nagrada Romulo Galjegos)
1967. Štenad (Los cachorros)
1969. Razgovor u Katedrali (Conversación en La Catedral)
1973. Panteleon i posetiteljke (Pantaleón y las visitadoras)
1977. Tetka Hulija i piskaralo (La tía Julia y el escribidor) - autobiografski roman
1981. Rat za kraj sveta (La guerra del fin del mundo)
1984. Povest o Majti (Historia de Mayta)
1986. Ko je ubio Palomina Molera? (¿Quién mató a Palomino Molero?)
1987. Pripovedač (El hablador)
1988. Pohvala pomajci (Elogio de la madrastra)
1993. Lituma na Andima (Lituma en los Andes) - (nagrada Planeta)
1997. Don Rigobertove beležnice (Los cuadernos de don Rigoberto)
2000. Jarčeva fešta (La Fiesta del Chivo)
2003. Raj sa drugog ćoška (El Paraíso en la otra esquina) - istorijski roman o Polu Gogenu i Flori Tristan
2006. Avanture nevaljale devojčice (Travesuras de la niña mala)
2010. Keltski san (El sueño del celta)
2013. Diskretni heroj (El héroe discreto)

Objavio je i dramska dela (Gospođica iz Takne, Kati i nilski konj, La Čunga, Ludak sa balkona i Lepe oči, ružne slike), studije i eseje (kao Neprekidna orgija, Istina o lažama i Izazov nemogućeg), memoare (Riba u vodi) i priče (Štenad).
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Ned 7 Maj - 18:40

RAT I MIR Ljosa: Duhovna dimenzija historije mnogo je značajnija od one koja se odvija u salonima ili na bojnim poljima
Ne mogu da završim ovaj članak a da ne postavim čitaocima pitanje koje mi, otkako sam ga spoznao, bubnja u ušima: kako je moguće da je prvu Nobelovu nagradu dobio Sili Pridom, a ne drugi kandidat, Tolstoj?

Piše: Mario Vargas Ljosa, thebosniatimes.ba

Prvi put sam čitao roman Rat i mir prije pola vijeka, Plejadino izdanje u jednom tomu, u ljetovalištu Peroz-Girek, tokom prvog godišnjeg odmora koji mi je platila agencija Frans pres. Tada sam pisao svoj prvi roman i bio opsjednut idejom da je za roman kao proznu vrstu, za razliku od drugih, kvantitet osnovni preduvjet kvaliteta, i da su veliki romani doslovno veliki - dugački - jer obuhvataju toliko planova stvarnosti da odaju utisak da je u njima izraženo cjelokupno ljudsko iskustvo.

Tolstojev roman je po svoj prilici do tančina potvrđivao tu teoriju. Od površnog početka koji oslikava tadašnje društvo, u otmjenim salonima Sankt Peterburga i Moskve, među plemstvom koje je između sebe više razgovaralo na francuskom nego na ruskom, pripovijest je oslikavala pad i raskol složenog ruskog društva uzduž i poprijeko, prikazujući beskonačnu raznovrsnost njegovih klasa i vrsta, od knezova i generala do sluga i seljaka, preko trgovaca i djevojaka za udaju, poročnih ljudi i masona, vjernika i probisvjetova, vojnika, umjetnika, karijerista i mističara, dok se čitaocu na zavrti u glavi od priče u kojoj mu u očima defiliraju sve moguće vrste ljudi.

Kada pomislim na taj kolosalni roman, najsnažnije pamtim bitke, čudesnu odiseju vremešnog generala Kuzova koji, od poraza do poraza, malo pomalo iscrpljuje Napoleonovu osvajačku vojsku sve dok, uz pomoć oštre zime, snijega i gladi, ne uspije da je pokori.

Imao sam lažnu predstavu da bi se, kad bi trebalo sažeti Rat i mir u jednu rečenicu, moglo reči da je to veliki epski mural o načinu na koji je ruski narod odbacio imperijalističke napore Napoleona Bonaparte, “neprijatelja čovječanstva”, i odbranio svoj suverenitet; tada sam mislio da je posrijedi veliki nacionalistički i vojni roman, koji veliča rat, tradiciju i tobožnje strateške vrline ruskog naroda.

Sada kad ga drugi put čitam, uviđam da sam bio u zabludi. Rat i mir ne samo što ne pokazuje rat kao čestito iskustvo koje oličava hrabrost , osobenost i veličinu jedne zemlje, već ga predočava u svom njegovom užasu, pokazujući u svakoj od bitaka - a možda nadasve u zadivljujućem opisu Napoleonove pobjede kod Austerlica - monstruozno krvoproliće čija je posljedica beskrajna neimaština i nepravda koje pogađaju običnog čovjeka i struje koje zahvataju ogromnu većinu njegovih žrtava; i jezive, zločinačke gluposti onih koji potiču takvu kataklizmu, govoreći o časti, rodoljublju i građanskim i ratničkim vrijednostima, riječima čija ispraznost i trivijalnost postaju očigledne istog trenutka kada zagrme plotuni.

Tolstojev roman se mnogo više dotiče mira nego rata, a ljubav prema ruskoj historiji i kulturi koja ga nesumnjivo prožima nipošto ne veliča buku i bijes ubijanja, već intenzitet unutrašnjeg života ispunjenog razmišljanjima, sumnjama, traganjem za istinom i nastojanjem da se drugima čini dobro, oličenog u pasivnom i dobroćudnom Pjeru Bezuhovu, istinskom junaku romana. Premda španski prijevod Rata i mira kojeg trenutno čitma nije izvrstan, Tolstojeva genijalnost je prisutna na svakom koraku u svemu što pripovijeda, i to više u prikrivenim nego u eksplicitnim slojevima teksta. Njegov tišine su uvijek rječite, komunikativne, pobuđuju kod čitatelja znatiželju koja mu ne dozvoljava da se odvoji od štiva, jer željno iščekuje da sazna da li će knez Andrija izjaviti ljubav Nataši, da li će se dogovoreni brak ostvariti ili će knežev zlonamjerni otac Nikolaj Andrejević uspjeti osujetiti ga. Takoreći ne postoji nijedna epizoda u romanu koja nije dopola ispričana, koja nije prekinuta uskrativši čitaocu neki ključni podatak ili informaciju, kako njegova pažnja ne bi opala, kako bi sve vrijeme bila požudna i budna.

Istinski je impresivno kako je u jednom tako obimnom i raznolikom romanu sa toliko likova narativna potka tako savršeno vođena sve prisutnim pripovjedačem koji nikada ne gubi kontrolu, koji beskrajnom mudrošću i mjerom posvećuje vrijeme svakom od njih, koji tokom romana nikog ne zanemaruje niti ističe, svima daje primjereno vrijeme i prostor kako bi sve teklo kao što teče život, ponekad presporo, ponekad u mahnitim skokovima na dnevnim dozama radosti, nedaća,snova, ljubavi, mašte.

Prilikom ponovnog čitanja Rata i mira primjećujem nešto što pri prvom nisam uvidio: da je duhovna dimenzija historije mnogo značajnija od one koja se odvija u salonima ili na bojnim poljima. Filozofija, religija, traganje za istinom koja bi omogućila da se jasno razluči dobro od zla i da se postupa u skladu s tim, osnovna je preokupacija glavnih likova, čak i vojnih glavešina poput generala Kutuzova, zadivljujućeg lika koji ja, uprkos tome što je proveo život u borbi - još uvijek mu se vidi ožiljak od turskog metka koji mu je okrznuo lice - izuzetno moralan čovjek kome je mržnja nepoznanica, čak bi se reklo da ratuje jer mu ništa drugo ne preostaje i jer neko mora i to raditi, premda bi radije provodio vrijeme u intelektualnim i duhovnim pregnućima.

Iako su, istini za volju, događaji koji se odvijaju u romanu Rat i mir užasni, sumnjam da iko osjeća tugu i pesimizam kada završi njegovo čitanje. Naprotiv, roman ostavlja utisak da su, uprkos svemu lošem što nam život donosi i obilju nitkova i zlobnika koji žele da ostvare svoj cilj, kada se sve sabere i oduzme, dobri brojniji od zlih, prilike za radost i vedrinu češće od onih za ogorčenost i mržnju, te da čovječanstvo, mada to nije uvijek očigledno, malo-pomalo, ostavlja iza sebe nagore terete koje vuče, neprimjetno postajući sve bolje i rasterećenije.

Riječ je vjerovatno o najvećem Tolstojevom dostignuću, poput Cervantesovog kad je napisao Don Kihota, Balzaka i njegove Ljudske komedije, Dickensa sa njegovim Oliverom Tvistom, Viktora Igoa sa Jadnicima, ili Faulknera sa njegovom južnjačkom sagom: uprkos tome što u njihovim romanima uranjamo u podzemlje čovječanstva, ubrizgavamo uvjerenje da je, i pored svega, ljudska pustolovina neizmjerno bogatija i uzvišenija od patnji i tričarija koje također u njoj obitavaju; da, gledana u cjelini, sa vedrije perspektive, zavrjeđuje da je poživimo, makar jedino zbog toga što na ovom svijetu ne možemo živjeti samo od istine, već i od laži, zahvaljujući velikim romanima.

Ne mogu da završim ovaj članak a da ne postavim čitaocima pitanje koje mi, otkako sam ga spoznao, bubnja u ušima: kako je moguće da je prvu Nobelovu nagradu dobio Sili Pridom, a ne drugi kandidat, Tolstoj? Zar već tada nije bilo jasno, kao što je danas, da Rat i mir spada u rijetka čuda koja se, jednom u sto godina, dešavaju u književnom univerzumu?


(The Bosnia Times, Nedeljnik)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Pon 16 Apr - 20:37

Čileankice

B ilo je to prekrasno leto. Došao je Pérez Prado sa svojim orkestrom od dvanaest profesora da oživi karnevalske plesove u Clubu Terrazas u Mirafloresu i u Lawn Tenisu u Limi, organizovao je nacionalno takmičenje u mambu na Plazi de Acho, koje je pobralo velik uspeh uprkos pretnji kardinala Juana Gualberta Guevare, limskoga nadbiskupa, da će izopćiti sve parove učesnike, a moja četvrt – Barrio Alegre – iz ulica Diego Ferré, Juan Fanning i Colón u Mirafloresu nadmetala se na svojevrsnim olimpijskim igrama u malom nogometu, biciklizmu, atletici i plivanju sa komšijskim iz Ulice San Martín, koju smo, dakako, dobili.
Bilo je izvanrednih događaja toga leta 1950. Cojinoba Lanas zatreskao se prvi put u jednu curu – riđokosu Seminauel – a ona je, na iznenađenje celog Mirafloresa, rekla “da”. Cojinoba je zaboravio na svoje šepanje i otada se uvek kad je hodao ulicama isprsio kao Charles Atlas. Tico Tiravante je prekinuo s Ilse, a zatreskao se u Lauritu, Víctor Ojeda zatreskao se u Ilse i prekinuo s Inge, Juan Barreto zatreskao se u Inge i prekinuo s Ilse. Došlo je do takvog sentimentalnog preslaganja u četvrti da smo bili omamljeni – zaljubljeni su se parovi raspadali i sastavljali i kad bismo subotom izlazili sa zabava, nisu uvek bili isti kao kad su ušli. “Kakva nepoćudnost!” sablažnjavala se moja tetka Alberta, s kojom sam živeo od smrti svojih roditelja.

V alovi na kupalištima Mirafloresa razbijali su se dvaput, prvi put daleko, dvesto metara od plaže, i donde smo mi hrabriji jahači na valovima podranjali pod njih puštajući da nas vuku nekih sto metara do mesta gdje su odumirali samo kako bi se obnovili u velikim elegantnim valovima, a potom se opet razbijali kako bi se drugi put rasprsnuli i otklizali nas do šljunčanoga žala.
Tog izvanrednog leta na zabavama u Mirafloresu svi su prestali plesati valcere, corridos, blues, bolera i huarache, jer je harao mambo. Mambo, potres koji je sve dečje, mladenačke i zrele parove na zabavama u četvrti terao da se kreću, skaču, poskakuju i prave figure. A sigurno se isto događalo izvan Mirafloresa, izvan našega sveta i života, u Linceu, Breni, Chorrillosu ili još egzotičnijim četvrtima poput La Victorije, u središtu Lime, Rímacu i Porveniru, u koje mi Miraflorinci nismo kročili niti smo pomišljali da ćemo ikad morati kročiti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Pon 16 Apr - 20:38

I tako smo od valcerčića i huaracha, samba i polka bili prešli na mambo, s koturaljki i romobila na bicikle, a neki, Tato Monje i Tony Espejo na primjer, na motore, pa čak i jedan ili dvojica na automobil, kao Luchín, gorostas iz četvrti, koji bi katkad ukrao kabriolet Chevrolet svome tati i poveo nas da napravimo krug po nasipima od Terrazas do klanca Armendáriz jureći sto na sat.Ali najvažniji događaj toga leta bio je dolazak u Miraflores dve sestre iz njihove daleke domovine Čilea, a njihova upadljiva prisutnost i jedinstveni, superbrzi način govora – u kom bi gutale posljednje slogove reči i završavale rečenice aspiriranim usklikom koji je zvučao kao “pué” – oborio je sve nas Miraflorince koji smo upravo zamenili kratke hlače dugima. A mene više nego ikoga drugoga.Mlađa, Lucy, izgledala je starije i obratno. Starija je bila nešto niža od Lucy od koje je bila starija godinu dana. Lily je imala najviše četrnaest ili petnaest godina, a Lucy trinaest ili četrnaest. Pridev upadljiv kao da je izmišljen zbog njih, no iako je i Lucy bila upadljiva, nije bila toliko kao njezina sestra, ne samo zato što joj je kosa bila manje plava i kraća i jer se odevala suzdržanije, nego stoga što je bila šutljivija. I premda je za vreme plesa također pravila figure i lomila se u struku, smelo kako se to nijedna Miraflorinka ne bi usudila, doimala se sramežljivom, zakočenom i gotovo bezličnom djevojčicom u usporedbi s tom Lily, čigrom, tim plamenom na vetru, tom izgarajućom vatrom, kakva je bila kad bi eksplodirao mambo s ploča posloženih u pick upu, a mi stali plesati.
Lily je plesala krasnim ritmom i s mnogo ljupkosti, smešeći se i pevuckajući reči pesme, podižući nadlaktice, pokazujući koljena i pomičući struk i ramena, tako da se činilo da se celo njezino telešce – koje su s toliko zlobe i s toliko oblina oblikovale suknje i bluze što ih je nosila – nakostrešilo, titralo i sudelovalo u plesu od vrha kose do stopala. Onaj ko bi s njom plesao mambo uvek bi nastradao, jer kako je slediti a da se ne upleteš u vrtlog plesačičinih mahnitih nogu i sitnih stopala? Nemoguće! Čovek bi od početka zaostajao, a pritom bi bio i te kako svestan da su oči svih parova usredotočene na Lilyine mambo-bravure. ‘Kakva curica!’ ljutila se moja tetka Alberta, ‘Pleše kao Tongolele, kao rumbera iz meksičkog filma.’ ‘Dobro, ne zaboravimo da je Čileanka’, sama bi sebi odgovarala. ‘Snaga žena iz te zemlje nije u vrlini.’Ja sam se u Lily zatelebao, što je najromantičniji način zaljubljivanja – također se govorilo: zaljubiti se preko ušiju – i tog nezaboravnog leta to sam joj priznao tri puta. Prvi put gore u mezaninu kina “Ricardo Palma” u Parque Central u Mirafloresu, na nedeljnoj matineji, kad mi je rekla “ne” – premlada je da bi imala dečka. Drugi put na klizalištu, koje je otvoreno upravo toga leta u dnu Parque Salazar, kad mi je opet rekla “ne” – treba razmisliti o tome. Jer iako joj se malčice sviđam, roditelji su je zamolili da nema dečka dok ne završi četvrti srednje, a ona je još bila u trećem. I poslednji put koji dan pre velike gungule, u Cream Rici na Aveniji Larco, dok smo pili milk-shake od vanilije i opet mi je, dakako, rekla “ne”, a i kako da mi kaže “da” kad već izgledamo kao dečko i cura!? Ne stavljaju li nas uvek kao par kod Marte kad se igramo istine? Ne sedimo li zajedno na plaži u Mirafloresu? Ne pleše li ona sa mnom više nego s ikim drugim na zabavama? Zašto bi mi onda izrekla formalno “da” kad celi Miraflores već veruje da smo cura i dečko? Sa svojim lišcem fotomodela, tamnim i vragolastim očima i ustašcima mesnatih usana Lily je bila žensko oličenje koketnosti.
‘Na tebi mi se sviđa sve’, govorio sam joj. ‘Ali, najviše to kako govoriš’. Bio je to šaljiv i osebujan način govora zbog svoje intonacije i melodioznosti – toliko različit od peruanskoga – a i zbog određenih izraza, rečcia i izreka koje su sve nas iz četvrti ostavljale zblenutima kad bismo pokušavali dokučiti što su htele reći i skriva li se u njima kakva podrugljivost. Lily je neprestano govorila dvosmislenosti, postavljajući zagonetke ili pričajući sočne šale koje bi curice iz četvrti natjrale da se zarumene. ‘Te su Čileanke užasne’, zaključila je moja tetka Alberta skidajući i stavljajući očale zbog kojih je izgledala kao učiteljica, zabrinuta da bi te dve strankinje mogle narušiti miraflorinski moral.

J oš nije bilo stambenih zgrada u Mirafloresu na početku pedesetih, toj četvrti s kućicama od samo jednog ili najviše dva sprata, s vrtovima punim neizbežnih geranija, poncijana, lovora, bugenvilija, s travnjacima i terasama po kojima su se penjali kozja krv ili bršljan, s ljuljačkama, gde su komšije dočekivali veče naklapajući i udišući miris jasmina. U nekim su parkovima rasle trnovite ceibe s crvenim i ružičastim cvetovima, a uz pravilne, čiste staze bila su drvca frangipanija, hakaranda, murva, u istom tonu kao i cveće iz vrtova i žuta kolica D’Onofrijevih slastičara u odorama s belim kutama i crnom kapicom koji su obilazili ulice danju i noću najavljujući svoju prisutnost trubom, a čije je polagano zavijanje na mene ostavljalo dojam barbarskoga roga i praistorijske reminiscencije. Još se mogao čuti pev ptica u tom Mirafloresu, gdje su porodice sekle borove kad bi devojke došle u dob za udaju, jer ako to ne bi napravili, sirote bi ostale usidelice poput moje tetke Alberte.
Lily mi nikad nije rekla “da”, ali je točno da smo, osim te formalnosti, po svemu ostalome izgledali kao dečko i cura. Držali smo se za ruke na matinées u “Ricardu Palmi”, “Leuru”, “Montecarlu” i “Colini”, i premda se ne bi moglo reći da smo se u mraku parketa “šlatali” kao drugi stariji parovi – šlatanje je bila formula u koju je stalo sve, od beznačajnih poljubaca do cuclanja jezika i prljavih pipkanja koja su se morala ispovediti župniku prvog četvrtka kao smrtni greh – Lily bi puštala da joj ljubim obraze, rub njezina malog uha, ugao usta, a katkad bi na sekundu spojila svoje usne s mojima te ih odmicala uz melodramatičnu grimasu: ‘Ne, ne, mršavko, to nipošto ne možemo.’ ‘Postao si telac, mršavi, sav si plav, mršavi, rastopit ćeš se koliko si zatreskan, mršavi’, rugali su mi se prijatelji iz četvrti. Nikad me nisu zvali imenom – Ricardo Somocurcio – uvek nadimkom. Nisu ni najmanje preterivali: bio sam zaljubljen u Lily do ušiju. Zbog nje sam se toga leta potukao s Luquenom, jednim od svojih najboljih prijatelja. Na jednom od tih sastanaka s devojkama i dečacima iz četvrti na uglu Colóna i Diego Ferréa, u vrtu Chacaltanovih, Luquen je, praveći se duhovitim, najednom rekao da su male Čileanke fifice, jer zapravo nisu plave nego oksidirane, i da su ih za mojim leđima po Mirafloresu počeli zvati Aoharicama. Opalio sam mu direkt u bradu, on se izmaknuo, a zatim smo otišli raščistiti razmimoilaženja šaketanjem na uglu nasipa kod Reserve, uz samu liticu. Nismo razgovarali cilu sedmicu dok nas na sledećoj zabavi cure i dečaci iz četvrti nisu naterali da se pomirimo.
L ily je volela odlaziti svakog popodneva na taj ugao kod Parque Salazar, krcat palmama, peruanskim grmovima i zvončićima, s čijeg smo zidića od crvene cigle posmatrali celi limski zaliv kao što more promatra kapetan broda sa zapovedničkoga mosta. Ako bi nebo bilo vedro, a zakleo bih se da je toga leta uvek bilo bez oblačka i sunce je sijalo nad Mirafloresom ne izneverivši nas ni jedan jedini dan, nazirao bi se onde u dnu, na obzorju okeana, crveni plamteći disk koji izbacuje zrake i prštavu svetlost dok se utapa u vodama Pacifika. Lilyno lišce bilo je usredotočeno s jednakom gorljivošću s kojom je odlazila na misu u dvanaest u župi Parque Central da se pričesti, pogleda prikovanog za tu ognjenu loptu, čekajući trenutak kad će more progutati poslednju malu zraku kako bi zamislila želju koju će zvezda ili Bog uslišiti. Ja bih takođe zamolio da mi se ispuni želja, tek polovično verujući da će se ostvariti. Uvek istu, dakako: da mi napokon kaže “da”, da budemo dečko i cura, da se šlatamo, da se volimo, da se zaručimo i venčamo i završimo u Parizu, bogati i sretni. Otkako znam za sebe, sanjao sam da ću živeti u Parizu. Verojatno su tomu krivi moj tata i one knjige Paula Févala, Julesa Vernea, Alexandrea Dumasa i tolikih drugih, jer me je terao da ih čitam, pre no što je stradao u nesreći, nakon koje sam ostao siroče. Ti su mi romani napunili glavu pustolovinama i uverili me da je u Francuskoj život bogatiji, veseliji, lepši i u svemu bolji nego u bilo kojem drugom delu sveta. Zato sam uspio uveriti tetku Albertu da me uz sate engleskog koje sam slušao u Instituto Peruano-Norteamericano, upiše i u Alliance Française u Aveniji Wilson, gde sam triput nedeljno odlazio učiti jezik Francuzića. Iako sam se volio zabavljati sa svojim kompićima iz četvrti, bio sam popriličan štreber, dobivao sam dobre ocene i jezici su me oduševljavali.
K ad bi mi džeparac to dopuštao, pozivao sam Lily na čaj – tada još nije bilo u modi reći da se ide na lonche – u Tiendecitu Blancu, lokal sa snežnobelim pročeljem i stolićima i šatorima nanizanim uz puteljke gde su kolači bili kao iz hiljadu i jedne noći – biskvitni kolačići, alfajores punjeni kremom od badema, pionones! – na samom secištu Avenije Larco, Avenije Arequipa i drvoreda Ricardo Palma, čiji su silno visoki fikusi stvarali hladovinu svojim krošnjama.

O dlasci u Tiendecitu Blancu s Lily na sladoled i komad torte bilo je sreća, ali gotovo uvek pomućena – jao! – prisustvom njezine sestre Lucy, koju sam također morao vući na sve izlaske. Ona nam je bez ikakve nelagode držala sveću, kvareći moj plan i sprečavajući me da popričam nasamo s Lily i kažem joj sve one lepe stvari koje sam sanjao da ću joj mrmljati na uho. No premda smo zbog Lucyne prisutnosti u razgovoru morali izbegavati određene teme, nenaplativo je bilo to što sam bio s njom, što sam gledao kako plesucka njezina razbarušena kosa svaki put kad bi pomaknula glavu, nestašluk njezinih očiju boje tamnoga meda, što sam slušao taj njezin toliko drugačiji način govora i što sam katkad, kad bi bila nepažljiva, u izrezu njezine prilepljene bluzice mogao razaznati začetak tih malih, ali već istaknutih okruglih grudi s nežnim i nedvojbeno čvrstim i mekim pupoljcima poput mladoga voća.
“Ne znam što radim ovdje držeći vam sveću”, ispričavala bi se katkad Lucy. Ja bih joj slagao: “Kako ti to može pasti na pamet, sretni smo u tvome društvu, zar ne Lily?” Lily bi se smejala s podrugljivim đavolčićem u svojim zjenicama i onim usklikom: “Da, puuuu…”
Šetnja Avenijom Pardo ispod drvoreda fikusa na koji bi se sjatile ptice pevice, s kućicama na njezinim obema stranama, u čijim su vrtovima i terasama trčkarali dečaci i devojčice što su ih čuvale dadilje u uškrobljenim belim odorama, bio je obred toga leta. Kako sam zbog Lucyne prisutnosti teško mogao razgovarati s Lily o onome što bih volio, pričao sam o beznačajnim temama: planovima za budućnost, na primer, kad ću, kao diplomirani advokat, otići u Pariz u diplomatsku službu – jer onde, u Parizu je pravi život, a Francuska je zemlja kulture – ili ću se možda posvetiti politici kako bih malo pomogao tom jadnom Peruu da opet bude velik i napredan, zbog čega bih morao malo odgoditi putovanje u Europu. A one, što bi one volele biti, raditi kad odrastu? Razumna Lucy imala je vrlo određene ciljeve: ‘Pre svega završiti srednju školu. Potom naći dobar posao, možda u trgovini s pločama, to je zasigurno silno zabavno.’ Lily je razmišljala o turističkoj agenciji ili avio kompaniji gde bi radila kao stjuardesa, ako bi uspela nagovoriti roditelje, pa bi tako besplatno putovala celim svetom. Ili bi možda bila filmska glumica, ali nikad ne bi dopustila da je svuku u bikini. Putovati, putovati, upoznati sve zemlje, to bi najviše volela. “No ti barem već poznaješ dve, Čile i Peru, šta bi još htela!?” govorio bih joj ja. “Usporedi to sa mnom koji nikad nisam napustio Miraflores.”
O no što je Lily pripovedala o Santiagu bilo je za mene nagoveštaj pariškoga raja. S kakvom sam je zavišću slušao! Nasuprot Perua, ondj nije bilo sirotinje ni prosjaka na ulicama, cure i dečake roditelji su puštali da ostanu na zabavama do zore, da plešu cheek to cheek, i nikad se nisu kao ovde mogli videti stariji, mame ili tetke, da stražare nad mladima dok plešu, kako bi ih prekorili ako prekorače granicu. U Čileu su cure i dečake puštali da gledaju filmove za odrasle i da nakon navršene petnaeste godine puše bez skrivanja. Onde je život bio zabavniji nego u Limi, jer je bilo više bioskopa, cirkusa, pozorišta, priredaba i zabava s orkestrima, a iz Sjedinjenih Država su celo vreme u Santiago pristizale klizačke i baletne grupe i mjuzikli, i kojim god se poslom bavili, Čileanci su zarađivali dvostruko ili trostruko više nego ovde Peruanci.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Pon 16 Apr - 20:38

A li ako je bilo tako, zašto su roditelji Čileankica napustili tu divnu zemlju i došli u Peru? Jer već na prvi pogled, oni nisu bili bogataši, nego sirotinja. Zasad nisu živeli kao mi, cure i dečaci iz Barrio Alegrea, u kućama s majordomom, kuharicama, služavkama i vrtlarima, nego u stančiću u uskoj trokatnici u Ulici Esperanza, u blizini restorana Gambrinus. U Mirafloresu je tih godina, nasuprot onomu što će se dogoditi neko vreme poslije, kad budu počele nicati stambene zgrade i nestajati kuće, u stanovima živela jedino sirotinja, ta slaba ljudska vrsta kojoj su, čini se, – jao, kakve li štete! – pripadale Čileankice.

N ikad nisam vidio njihove roditelje. One nikad nisu ni mene ni ijednu drugu curu ili dečaka iz četvrti povele kući. Nikad nisu slavile rođendan ili napravile zabavu, niti su nas pozvale na čaj ili igru – kao da su se sramile, ne želeći da vidimo na kako skromnom mestu žive. Mene je to što su sirotinja i što se stide svega onoga što nemaju ispunjavalo sažaljenjem, ali i povećavalo moju ljubav prema Čileankici i usadilo mi je altruističke misli: ‘Kad se Lily i ja oženimo, dovest ćemo celu nenu porodicu da živi s nama.’
Ali među mojim prijateljima, a posebno mojim miraflorinskim prijateljicama, to što nam Lucy i Lily ne otvaraju vrata svoga doma izazivalo je nepoverenje. ‘Zar toliko umiru od gladi da ne mogu organizovati čak ni zabavu?’ pitale su se. ‘Možda razlog nije to što su siromašne, nego to što su škrtice’, pokušavao je popraviti Tico Tiravante, a zapravo je samo sve pogoršao.

D ečaci iz četvrti počeli su odjednom ružno govoriti o Čileankicama, zbog načina na koji su se šminkale i odevale, ismevali su skromnu garderobu koju su nosile – svi smo već napamet znali te suknjice, bluzice i sandale koje su kombinovale na sve moguće načine da bi prikrile istinu – ja sam ih pak branio, pun svete ljutnje, bili su to ispadi iz zavisti, bili su zeleni od te zavisti, pogubne zavisti, jer na zabavama Čileankice nikad nisu bile zapostavljene, svi su dečaci stajali u redu da ih povedu na ples (‘Zato što dopuštaju da priljube svoja tela uz njihova, na taj način niko ne može biti zapostavljen’, govorila je Laura), a na sastancima u četvrti, u igrama, na plaži ili u Parqueu Salazar bile su uvek u središtu pozornosti i svi su se dečaci oko njih vrteli, dok druge… (‘Zato što su umišljene i drznice i jer se njima usudite pričati nepristojne šale, što vam mi ne dopuštamo!’ krenula je u protunapad Teresita.) I naposletku zato što su Čileankice bile prekrasne, moderne, dovitljive, dok su one bile usiljene, zaostale, zastarele, licemerne i pune predrasuda. (“Sebi na čast!” odgovarala je Ilse podrugujući nam se.)

A li iako su ih ogovarale, cure iz Barrija Alegrea i dalje su ih pozivale na zabave, da idu sa njima na kupališta u Mirafloresu, na misu u dvanaest nedeljom, na matinées i na obavezne obilaske Parquea Salazar od sumraka do pojave prvih zvezda, koje su toga leta treperile na nebu Lime od januara do marta i uveren sam da ih ni jedan jedini dan nisu sakrili oblaci kao što se inače događa u ovom gradu najveći deo godine. Činile su to zato što smo ih mi dečaci zamolili i jer su, u dnu duše, cure iz Mirafloresa bile oduševljene Čileankicama, baš kao što nad ptičicom ima moć kobra, koja ju hipnotizira pre no što će je progutati, ili grešnica nad sveticom, ili vrag nad anđelom. Zavidele su strankinjama pristiglima iz tako daleke zemlje kao što je Čile na slobodi, koju one nisu imale da izlaze kamo zažele i da ostaju u šetnji ili na plesu do kasnih sati, ne tražeći dopuštenje da ostanu barem još malo, i na tome što njihovi tate, mame, starija sestra ili tetka ne uhode gledajući kroz prozor s kim i kako plešu na zabavi, ili ih odvode kući jer je već dvanaest naveče, doba kad pristojne devojke ne plešu i ne razgovaraju na ulici s muškarcima (to su radile ekshibicionistice, fifice i mešanke), nego su u svojim domovima i u svom krevetu sanjaju anđelčiće. Zavidele su Čileankicama što su toliko okretne, što plešu s tako malo naprezanja ne mareći ako im se otkriju kolena, što pomiču ramena, grudi i guzičice, onako kako to ne čini nijedna cura iz Mirafloresa, i što sebi možda s dečacima dopuštaju onakve slobode na kakve se one ne usuđuju ni pomisliti. Ali ako su toliko slobodne, zašto ni Lily ni Lucy ne žele imati momka? Zašto govore “ne” svima nama koji smo zatreskani u njih? Nije samo meni Lily rekla “ne”, nego i Lalu Molfinu i Luchu Clauxu, a Lucy je rekla “ne” Loyeru, Pepeu Cánepi i umišljenku Juliju Bienvenidi, prvom Miraflorincu kojemu su, iako uopšte nije završio srednju školu, roditelji poklonili Volkswagen kad je navršio petnaest godina. Zašto Čileankice, koje su bile tako slobodne, nisu htele imati momka? Te i druge zagonetke povezane s Lily i Lucy razjasnile su se neočekivano 30. marta 1950., poslednjeg dana tog nezaboravnog leta na zabavi bucke Marirose Álvarez-Calderón. Ta će zabava obeležiti epohu i ostati zauvek u sećanju svih učesnika. Kuća Álvarez--Calderón, na uglu Ulice 28. srpnja i La Paza, bila je najlepša u Mirafloresu, a možda i u Peruu, sa svojim vrtovima s visokim stablima, svojim tipas žutoga cveća, svojim zvončićima, ružičnjacima i bazenom s azulejos. Na Marirosinim su zabavama uvek bili orkestar i hrpa momaka koji su cele večeri posluživali kolačiće, zalogajčiće, sendviče, sokove i sva ostala bezalkoholna pića, bile su to zabave za koje smo se mi uzvanici pripremali kao da uzlazimo na nebo. Bilo je prekrasno sve dok uz ugašena svetla nas stotinjak cura i dečaka unismo okružili Marirosu i otpevali joj Happy Birth-day, a ona je puhnula i ugasila petnaest svećica na torti, nakon čega smo stali u red radi uobičajenih zagrljaja.
Kad je došao red na Lily i Lucy da zagrle Marirosu, sretnu prasicu, čiji su se valjčići prelevali preko ružičaste haljine s velikom mašnom na leđima, ona je, nakon što ih je poljubila u obraz, širom otvorila oči:“Vi ste Čileanke, zar ne? Predstavit ću vam svoju tetku Adrianu. I ona je Čileanka, upravo je stigla iz Santiaga. Dođite, dođite.”
Uzela ih je za ruku i povela u kuću vičući: “Tetka Adriana, tetka Adriana, imam ovde iznenađenje za tebe!”Kroz veliki prozor, osvetljenpravougaonik koji je uokvirivao veliki salon s ugašenim kaminom, zidove s krajolicima i portretima u ulju, naslonjačima, sofama, tepisima i desetak gospođa i gospode s čašama u rukama, video sam koji časak posle kako je banula Marirosa s Čileankicama i uspeo nakratko ugledati vitak obris vrlo visoke gospođe – veoma doterane i lepe, s cigaretom koja se dimila na vrhu duge muštikle – koja je sa susretljivim osmehom istupila napred da pozdravi svoje mlade sunarodnjakinje.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Pon 16 Apr - 20:39

O tišao sam popiti sok od manga i skriveći popušiti jedan Viceroy između svlačionica na bazenu. Onde sam susreo Juana Barreta, svog prijatelja i druga iz Colegija Champagnat, koji se i sam radi pušenja sklonio na to osamljeno mesto. Iznebuha me pitao:
“Bi li ti smetalo, mršavi, ako pitam Lily hoće li hodati sa mnom?”Znao je da nismo cura i dečko, premda smo tako izgledali, i znao je – kao i svi, pojasnio mi je – da sam je tri puta pitao hoće li hodati te da mi je tri puta bila rekla “ne”. Odgovorio sam mu da bi mi jako smetalo, jer iako mi je rekla “ne”, to je bila njezina igrica – u Čileu su devojke takve – ali zapravo joj se sviđam, a to je kao da smo cura i dečko. Osim toga večeras sam već zaustio da je četvrti i zadnji put pitam hoćemo li prohodati, a ona se spremala da mi kaže “da”, ali nas je prekinuo dolazak torte s petnaest svećica buckaste prasice. No sad kad se vrati s razgovora s Marirosinom tetkom, ponovno ću je pitati o hodanju, i ona će pristati, pa će od večeras biti moja cura po svim pravilima.
“Ako je tako, morat ću pitati Lucy hoće li hodati sa mnom!” pomirio se Juan Barreto. “Nevolja je, kume, u tome što mi se sviđa Lily.”
Ohrabrio sam ga da pita Lucy hoće li hodati s njim i obećao mu da ću se založiti za njega kako bi pristala. On s Lucy i ja s Lily, bit će to strašan kvartet.
Dok sam razgovarao s Juanom Barretom uz bazen i gledao kako na plesnom podiju parovi plešu u ritmu orkestra Hermanos Ormeno – nisu kao orkestar Péreza Prada, ali su vrlo dobri, kakve trube, kakvi bubnjevi – popušili smo par Viceroys. Zašto je Marirosi upravo u tom trenutku palo na pamet da predstavi Lucy i Lily svojoj tetki? Što su toliko dugo brbljale? Upropastit će mi plan, dovraga. Jer, istina je, kad su najavili tortu s petnaest svećica, ja sam započeo svoje četvrto – i ovoga puta, bio sam uveren, uspešno – izjavljivanje ljubavi Lily, nakon što sam bio nagovorio orkestar da svira Me gustas, najprikladniji bolero za početak hodanja s curom.
Otegnulo se celu večnost dok se nisu vratile. A vratile su se izobličene: Lucy vrlo bleda i s podočnjacima, kao da je ugledala sablast i sad se oporavlja od dojmova iz drugoga sveta, a Lily ozlovoljena, kisela izraza lica, s očima iz kojih su frcale iskre. Kao da su joj onde unutra te napirlitane gospođe i gospoda priuštili vrlo neugodne trenutke. Smesta sam poveo Lily na ples, jedan od onih mamba koji su bili naš specijalitet – Mambo número 5 – i nisam mogao poverovati – nije ništa činila kako treba, gubila je ritam, bila je rastrešena, grešila je, spoticala se, a mornarska joj je kapica spuznula pa je i pomalo smešno izgledala. Nije se ni potrudila da to popravi. Šta se dogodilo?
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Pon 16 Apr - 20:39

U veren sam da su, kad je završio Mambo número 5, svi na zabavi to znali, jer si je buckasta prasica dala u zadatak da to rastrubi. Kakvo je zadovoljstvo priuštila ta tračerica pripovedajući uz obilje potankosti i dodajući priči malo kolorita i preterivanja dok je istodobno širila oči od radoznalosti, zaprepaštenosti i sreće! Kakvu su nezdravu radost zasigurno osetile – kakva zadovoljština, kakva osveta! – sve cure iz četvrti koje su toliko zavidele tim Čileankama što su stigle u Miraflores da korenito izmene običaje nas dece koja smo toga leta unapređena u adolescente!Ja sam doznao posljednji, kad su već Lily i Lucy bile zagonetno nestale ne oprostivši se od Marirose ni od ikoga drugoga – ‘jedva susprežući posramljenost’, zaključila je moja tetka Alberta – i kad se sibilinska glasina bila proširila po celom plesnom podiju i podigla u zrak stotinu mladića i djevojaka, koji su, zaboravivši na orkestar, na svoje dečake i cure, na šlatanje, šušorili, ponavljali, uznemireni, uzbuđeni, širom otvorivši oči i iskolačivši ih od tolika ogovaranja: ‘Znaš? Jesi znao? Jesi čuo? Što kažeš!? Shvaćaš li? Zamisli!’ ‘Nisu Čileanke! Ne, nisu! Puka izmišljotina! Niti su Čileanke, niti išta znaju o Čileu! Lagale su! Varale su! Sve su izmislile! Marirosina im je tetka pokvarila kolač! Kakve lopovice, kakve lopovice!’
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Pon 16 Apr - 20:39

B ile su Peruanke, ni manje ni više. Sirote! Sirotice! Tetka Adriana, koja je netom došla iz Santiaga, zasigurno je doživela iznenađenje života kad ih je čula da govore s tim naglaskom, kojim su nas tako dobro zavarale, ali koji je ona smesta prepoznala kao pretvaranje. Kako su se loše morale osećati Čileankice kad ih je tetka buckaste prasice, prozrevši njihovu lakrdiju, počela ispitivati o njihovoj porodici iz Santiaga, o četvrti u kojoj su onde živjle, o školi u Santiagu koju su pohađale, o njihovoj rodbini i prijateljima njihove porodice u Santiagu, nateravši Lucy i Lily da progutaju najgorči zalogaj u svome kratkom životu, uživajući u njihovim mukama, sve dok, isprativši ih iz dvorane upropašćene, duhovno i fizički razorene, pred svojim rođacima i prijateljima i zaprepaštenom Marirosom nije mogla izjaviti: ‘Kakve Čileankice, ni govora! Te curice nisu nikad nogom kročile u Santiago i ako su one Čileanke, onda sam ja Tibetanka!’

Tog posljednjeg ljetnog dana 1950. – i ja sam upravo napunio petnaest godina – počeo je za mene pravi život, onaj koji razdvaja kule u zraku, opsene i bajke od krute stvarnosti.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Pon 16 Apr - 20:39

C elu priču o lažnim Čileankicama nisam tačno znao, a nije je znao niko drugi osim njih, ali sam čuo zaključivanja, tračeve, izmišljotine i navodna otkrića koja su dugo sledila lažne Čileankice kao šumoreća brazda, kad su već prestale postojati – tako se to kaže – jer nikad više nisu bile pozivane na zabave, ni na igre, ni na čaj, ni na sastanke u četvrti. Zli su jezici govorili da ih, premda se pristojne devojke iz Barrija Alegre i Mirafloresa više nisu s njima družile i premda su okretale glavu od njih ako bi se mimoišle na ulici, dečaci, mladići i stariji muškarci traže potajice kao što se traže fifice – a što su drugo bile Lily i Lucy nego dve fifice iz četvrti kao što su Brena ili El Porvenir, koje su se, ne bi li skrile svoje podreklo, prodavale za strankinje kako bi se ušuljale među pristojne ljude Mirafloresa? – da se s njima šlataju, da im čine ono što samo mešanke puštaju da im se čini.

P osle su, pretpostavljam, jedni i drugi zaboravili Lily i Lucy, jer su druge osobe, drugi sadržaji nadomestili tu pustolovinu poslednjeg leta našeg detinjstva. Ali ja nisam. Ja ih nisam zaboravio, posebno Lily. I premda su protekle tolike godine, a Miraflores se, kao i običaji, toliko promenio, i zasenjene su prepreke i predrasude kojima se pre drsko razmahivalo, a sad su se prikrivale, ja sam je sačuvao u sećanju i opet je se katkad prisetim, začujem nestašan smeh i vidim posprdni pogled njezinih očiju boje tamnoga meda, vidim je kako se njiše kao trska u ritmu mamba. I dalje mislim da je, iako sam proživio već tolika druga ljeta, to bilo najveličanstvenije od svih.

Prevela sa španskog
Tamara Horvat Kanjera
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Pon 16 Apr - 20:40

GRAD I PSI
ODLOMAK

– Četiri – rekao je Jaguar.
Crte njihovih lica su delovale mekše na škiljavom svetlu što ga je staklena kugla na plafonu rasipala po prostoriji, kroz ono malo čistih delića stakla: opasnost je prestala za sve, sem za Porfirija Kavu. Kocke su prestale da se kotrljaju, pokazivale su tri i jedan, i svojom belinom odudarale od prljavog poda.
– Četiri – ponovio je Jaguar. – Ko?
– Ja – promrmljao je Kava. – Ja sam rekao četiri.
– Požuri – odgovorio je Jaguar. – Znaš već, drugi levo.
Kavi postade hladno. Kupatila su bila iza soba, od njih su ih odvajala tanka drvena vrata, i nisu imala prozore. Ranijih godina, zima je dopirala samo do spavaonica pitomaca, uvlačila se unutra kroz polomljena stakla i pukotine; ali ove godine je postala nasrtljiva i skoro nijedan kutak škole nije bio pošteđen vetra, koji je noću uspevao da prodre čak i u kupatila, da rastera smrad nakupljen u toku dana i rashladi smlačen vazduh. Ali Kava se rodio i živeo na planini, i bio je svikao na zimu: njemu se koža ježila od straha.
– Je l’ gotovo? Mogu li na spavanje? – upita Boa: ogromna telesina i gromka glasina, ćuba masne kose povrh glave koja štrči, sitno lice sa očima upalim od pospanosti. Usta su mu bila otvorena, a sa isturene donje usne visila je nit duvana. Jaguar se okrenuo i pogledao ga.
– Požarstvo mi počinje u jedan – rekao je Boa. – Hteo bih malo da odspavam.
– Idite – kazao je Jaguar. – Probudiću vas u pet.
Boa i Kudravi su izašli. Jedan od njih se spotakao prelazeći preko praga i opsovao.
– Čim se vratiš, probudi me – naredio je Jaguar. – Nemoj mnogo da se zadržavaš. Sad je negde oko dvanaest.
– Da – rekao je Kava. Njegovo lice, na kome se obično ništa nije moglo pročitati, kao da je bilo umorno. – Idem da se obučem.Izašli su iz kupatila. Spavaonica je bila u mraku, ali Kavi nije bilo potrebno da vidi da bi odredio gde se nalazi između dva reda kreveta; poznavao je kao svoj džep tu izduženu i visoku sobu. Sad su u njoj carevali mir i tišina, koje su na trenutke prekidali hrkanje ili šapat. Došao je do svog kreveta, drugog desno, donjeg, metar od ulaza. Dok je pipajući vadio iz ormana pantalone, košulju zemljane boje i cokule, osećao je pokraj svog lica zadah duvana što je dolazio od Valjana, koji je spavao na gornjem ležaju. Spazio je u mraku dva niza crnčevih velikih i kao sneg belih zuba i palo mu je na pamet da liči na glodara. Nečujno, polako, skinuo je plavu flanelsku pidžamu i obukao se. Preko ramena je prebacio sukneni šinjel. Zatim, laganim korakom, pošto su cokule škripale, otišao je do Jaguarovog kreveta, na drugom kraju spavaonice, pored kupatila.
– Jaguare.
– Da. Drži.Kava je ispružio ruku, dotakao dva hladna predmeta, jedan hrapav. U ruci je zadržao baterijsku lampu, a turpiju gurnuo u džep šinjela.
– Ko su požarni? – upita Kava.
– Pesnik i ja.
– Ti?
– Zamenjuje me Rob.
– A u drugim vodovima?
– Bojiš li se?
Kava nije odgovorio. Na vrhovima prstiju se odšunjao do vrata. Otvorio je jednu vratnicu, pažljivo, ali ipak se začula škripa.
– Lopov! – povikao je neko u mraku. – Ubij ga, požarni!
Kava nije prepoznao glas. Pogledao je napolje: dvorište je bilo prazno, slabo osvetljeno staklenim električnim kuglama sa paradne piste, koja je razdvajala prostorije pitomaca od poljane. Obrisi tri betonska bloka gde su spavali pitomci pete godine rasplinuli su se u izmaglici i to im je davalo nestvaran izgled. Izašao je. Leđa pribijenih uz zid paviljona, nekoliko trenutaka je stajao mirno i ne razmišljajući. Više ni na koga nije mogao da računa; i Jaguar je bio van opasnosti. Pozavideo je kadetima koji spavaju, podoficirima, vojnicima utrnulih udova u zgradurini sazidanoj s druge strane stadiona. Shvatio je da će se ukočiti od straha ako nešto ne preduzme. Izračunao je rastojanje: treba da prođe kroz dvorište i paradnu pistu; zatim, pod okriljem senki na čistini, da zaobiđe trpezariju, kancelarije, oficirske spavaonice i da prođe kroz još jedno dvorište, malo i betonsko, koje se završavalo kod zgrade sa učionicama, gde više ne bi bilo opasnosti: patrola nije dolazila dotle. Onda, povratak. Nejasno je poželeo da ga napuste volja i mašta i da sprovede plan u delo bez mozga, slepo kao mašina. Po ceo dan je radio nešto o čemu su drugi doneli odluku umesto njega, blago primoran na postupke koje skoro uopšte nije ni primećivao; sad je drugačije, nametnuta mu je noćašnja akcija, i osećao je da mu je glava neobično bistra.
Počeo je da se kreće priljubljen uza zid. Umesto da prođe kroz dvorište, obišao je okolo, pored nakrivljenog zida paviljona pete godine. Kad je stigao do kraja, pogledao je sa zebnjom: pista je delovala beskrajno i tajanstveno, oivičena simetrično postavljenim staklenim kuglama oko kojih se skupljala izmaglica. Van domašaja svetlosti, nazreo je, u gustoj senci, čistinu obraslu travom. Požarni su imali običaj da tu legnu, da spavaju ili tiho razgovaraju, kad nije bilo hladno. Uzdao se da će se zbog partije karata te noći okupiti u nekom kupatilu. Koračao je hitro, utonuo u senku zgrada s leve strane, izbegavajući osvetljene površine. Lomljenje i odbijanje o obalu talasa mora koje se pružalo tik uz školu, ispod hridina, prigušivalo je bat cokula. Kad je stigao do oficirske zgrade stresao se i ubrzao korak. Nakon toga, prešao je pistu popreko i uronio u tamu čistine. Neočekivan pokret u blizini ponovo mu je uterao strah u telo, kao udarac pesnicom, strah koji je bio počeo da savlađuje. Oklevao je na tren: na metar udaljenosti od njega, sjajne kao svici, umilne, bojažljive, gledale su ga oči vikunje. „Gubi se!“, viknuo je, razjaren. Životinja je stajala ravnodušno. „Prokletinja nikad ne spava“, pomislio je Kava. „I ne jede. Što nije crkla?“ Udaljio se. Pre dve i po godine, kad je došao u Limu da završi školovanje, iznenadio se kad je iza sivih, od vlage rastočenih zidova Vojne gimnazije Leonsio Prado, ugledao kako neustrašivo hoda ta životinja koja je živela samo u planinskim predelima. Ko li je doneo vikunju u školu, iz kog mesta u Andima? Pitomci su pravili opklade gađanja u metu: vikunja se skoro ne bi ni pomerila s mesta kad je kamenje udaralo u nju. Lagano se udaljavala od strelaca, neutralnog izraza lica. „Liči na Indijance“, pomisli Kava. Popeo se stepenicama koje su vodile do učionica. Sad ga nije brinulo što cokule škripe; tu nema nikog, sem klupa, stolova, vetra i senki. U dva koraka je prešao hodnik na spratu. Zaustavio se. Slabašan snop svetla baterijske lampe otkrio mu je gde je prozor. „Drugi levo“, kazao je Jaguar. Stvarno, bio je klimav. Turpijom je skinuo git sa ivica, skupljajući ga u drugoj ruci. Osetio je da je vlažna. Oprezno je izvadio staklo i položio ga na pod. Pipao je drvo dok nije pronašao rezu. Prozor se širom otvorio. Kad je ušao unutra, uperio je baterijsku lampu u svim pravcima: na jednom stolu u prostoriji pored geštetner-aparata stajale su tri hrpe papira. Pročitao je: „Dvosemestralni ispit iz hemije. Peta godina. Trajanje testa: četrdeset minuta.“ Listovi su odštampani tog popodneva i boja se još sijala. Brzo je prepisao pitanja u notes, ne shvatajući o čemu je reč. Ugasio je lampu i vratio se do prozora. Uspentrao se i skočio: staklo je pod cokulama prslo u paramparčad i začulo se silno krckanje. „Sranje!“, prostenjao je. Ostao je da čuči, prestrašen. Međutim, njegove uši nisu čule divlju buku koju su očekivale, glasove oficira kako fijuču poput metka: samo sopstveno disanje, isprekidano od straha. Sačekao je još dve-tri sekunde. Onda, zaboravivši da upali lampu, skupio je najbolje što je mogao parčiće stakla rasute po podu od kamenih pločica i stavio ih pod šinjel. Vratio se u spavaonicu ne obazirući se više. Želeo je da stigne brzo, da se izvali na krevet, da zažmuri. Na čistini, dok je bacao komadiće stakla, izgrebao je ruke. Na vratima spavaonice je zastao; osećao se iscrpljeno. Jedno obličje mu je izašlo u susret.
– Gotovo? – upitao je Jaguar.– Jeste.
– Hajdemo u kupatilo.
Jaguar je koračao ispred i ušao u kupatilo odgurnuvši vrata obema rukama. Na žućkastom svetlu u prostoriji Kava je video da je Jaguar bos; noge su mu bile velike i beličaste, sa dugačkim i prljavim noktima; smrdele su.
– Slomio sam jedno staklo – rekao je ne dižući glas.
Jaguarove ruke su poletele prema Kavi hitro poput taneta i zarile se u revere njegovog šinjela koji se naborao. Zateturao se u mestu, ali nije oborio pogled pred strašnim Jaguarovim očima što su piljile u njega iza povijenih trepavica.
– Seljačino brđanska – Jaguar je polako procedio kroz zube,. – Rođen si da budeš brđanin. Ako nas uhvate, kunem ti se...
Sve vreme ga je držao za revere. Kava je položio svoje ruke na Jaguarove. Pokušao je da ih skine, bez žestine.
– Puštaj! – kazao je Jaguar. Kava je osetio da mu niz lice sipi nevidljiva kiša. – Seljačino!
Kava je spustio ruke.
– Nije bilo nikoga u dvorištu – šapnuo je. – Niko me nije video.
Jaguar ga je pustio; grizao je nadlanicu desne ruke.
– Nisam ja nikakav kreten, Jaguare – promrmljao je Kava. – Ako nas uhvate, sam ću da platim i gotova priča.
Jaguar ga je odmerio od glave do pete. Nasmejao se.
– Seljačino kukavička – rekao je. – Upišô si se od straha. Vidi kakve su ti pantalone.

Zaboravio je kuću u Aveniji Salaveri, u Novoj Magdaleni, gde je živeo od one noći kad je došao u Limu prvi put, i osamnaestočasovno putovanje autobusom, pored kog su promicala ruševna sela, peščari, malene doline, s vremena na vreme more, polja pamuka, sela i peščari. Sedeo je lica priljubljenog uz prozor i osećao da mu telo kipti od uzbuđenja: „Videću Limu.“ Povremeno, majka ga je privlačila sebi i šaputala: „Riči, Rikardito.“ Pitao se: „Zašto plače?“ Ostali putnici su dremali ili čitali a vozač je veselo pevušio isti refren, sat za satom. Rikardo je izdržao pre podne, posle podne i sumrak ne skidajući pogled s obzorja, iščekujući da se svetla grada pojave najednom, kao povorka baklji. Od umora su mu se malo-pomalo kočile ruke i noge, otupljivala čula; u tmini je ponavljao stisnutih zuba: „Neću da zaspim.“ I, iznenada, neko ga je blago drmao. „Stigli smo, Riči, probudi se.“ Sedeo je u majčinom krilu, glave naslonjene na njeno rame, osećao je da mu je hladno. Dobro poznate usne su mu dodirnule usta i učinilo mu se da se, u snu, pretvorio u mače. Autobus je sad išao polako: video je nejasne konture kuća, svetla, drveće, i aveniju dužu od glavne ulice u Ćiklaju. Trebalo mu je nekoliko sekundi da shvati da su ostali putnici izašli. Vozač je sad pevao bez poleta. „Kako li izgleda?“, zapitao se. I osetio je, opet, strašnu strepnju, kao tri dana ranije, kad ga je majka pozvala u stranu da ih ne čuje tetka Adelina, i rekla: „Tata ti nije mrtav, to je bila laž. Upravo se vratio sa dugog putovanja i čeka nas u Limi.“ „Stigli smo“, rekla je majka. „Avenija Salaveri, ako se ne varam?“, otpevao je vozač. „Da, broj trideset osam“, odgovorila je majka. Zažmurio je i pravio se da spava. Majka ga je poljubila. „Zašto me ljubi u usta?“, pitao se Rikardo; desnom rukom se grčevito držao za sedište. Naposletku, vozilo je stalo posle mnogo zaokreta. Držao je zatvorene oči, skupio se pored tela koje ga je pridržavalo. Najednom, majčino telo se ukrutilo. „Beatris“, rekao je jedan glas. Neko je otvorio vrata. Osetio je da je podignut uvis, posađen na zemlju, bez oslonca, otvorio je oči: muškarac i njegova majka su se ljubili u usta, zagrljeni. Vozač je prestao da peva. Ulica je bila pusta i nema. Upiljio se u njih; njegove usne su merile vreme odbrojavajući. Zatim se majka odvojila od muškarca, okrenula se prema njemu i rekla: „Ovo je tvoj tata, Riči. Poljubi ga.“ Opet su ga podigle dve nepoznate muške ruke; lice odraslog čoveka primaklo se njegovom, jedan glas je šaputao njegovo ime, suve usne su mu pritiskale obraz. Bio je ukočen.
Zaboravio je i ostatak te noći, hladnu posteljinu u tom mrskom krevetu, samoću koju je pokušao da odagna naprežući oči da otrgne od mraka neki predmet, neki blesak, i teskobu koja mu se kao ekser mučno zarivala u dušu. „Lisice u pustinji Sećura zavijaju kao đavoli kad padne noć; znaš li zašto? Da razbiju tišinu što im uliva strah u kosti“, rekla je jednom tetka Adelina. Njemu je došlo da viče da bi život nikao u toj sobi, gde sve kao da je bilo mrtvo. Ustao je: bos, polunag, drhteći od stida i zbunjenosti koje bi osetio ako iznenada uđu i nađu ga van kreveta, otišao je do vrata i prilepio lice uz drvo. Nije čuo ništa. Vratio se u krevet i zaplakao, prekrivši usta obema rukama. Kad je svetlost ušla u sobu a ulicu ispunili zvuci, oči su mu i dalje bile otvorene a uši na oprezu. Mnogo kasnije, čuo ih je. Govorili su tiho i do njega je dopirao samo nerazumljiv šum. Onda je čuo smeh, pokrete. Kasnije je čuo da su se otvorila vrata, korake, nečije prisustvo, poznate ruke koje su mu navlačile prekrivač do vrata, topao dah na obrazima. Otvorio je oči: majka se smešila. „Dobro jutro“, rekla je nežno. „Zar nećeš da poljubiš majku?“ „Ne“, kazao je.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:23


Mario Vargas Llosa

prvi je latinoamerički pisac koji je 2010. primio Nobelovu nagradu za književnost . Vargas ima 74 godine i autor je više od trideset romana, drama i ogleda, među kojima su najpoznatiji Jarčeva Gozba, Razgovor u katedrali, Rat na kraju sveta i Put do raja. Povodom nagrade književnik je izjavio u New Yorku, gde trenutno živi i predaje na Univerzitetu Princeton, kako nagrada nije samo priznanje njegovom radu već i latinoameričkoj književnosti u celini.
"Mislim kako je zanimljivo da je latinoamerička književnost, kad sam ja bio mlad i počinjao pisati, bila praktički ignorisana od ostatka sveta" – rekao je Vargas Llosa. "Izgledalo je da je Latinska Amerika regija u kojoj postoje samo diktatori, revolucionari i katastrofe. Sad znamo da Latinska Amerika može proizvesti takođe umetnike,muzičare, slikare, mislioce i romanopisce".
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:23

Čileankice

B ilo je to prekrasno leto. Došao je Pérez Prado sa svojim orkestrom od dvanaest profesora da oživi karnevalske plesove u Clubu Terrazas u Mirafloresu i u Lawn Tenisu u Limi, organizovao je nacionalno takmičenje u mambu na Plazi de Acho, koje je pobralo velik uspeh uprkos pretnji kardinala Juana Gualberta Guevare, limskoga nadbiskupa, da će izopćiti sve parove učesnike, a moja četvrt – Barrio Alegre – iz ulica Diego Ferré, Juan Fanning i Colón u Mirafloresu nadmetala se na svojevrsnim olimpijskim igrama u malom nogometu, biciklizmu, atletici i plivanju sa komšijskim iz Ulice San Martín, koju smo, dakako, dobili.
Bilo je izvanrednih događaja toga leta 1950. Cojinoba Lanas zatreskao se prvi put u jednu curu – riđokosu Seminauel – a ona je, na iznenađenje celog Mirafloresa, rekla “da”. Cojinoba je zaboravio na svoje šepanje i otada se uvek kad je hodao ulicama isprsio kao Charles Atlas. Tico Tiravante je prekinuo s Ilse, a zatreskao se u Lauritu, Víctor Ojeda zatreskao se u Ilse i prekinuo s Inge, Juan Barreto zatreskao se u Inge i prekinuo s Ilse. Došlo je do takvog sentimentalnog preslaganja u četvrti da smo bili omamljeni – zaljubljeni su se parovi raspadali i sastavljali i kad bismo subotom izlazili sa zabava, nisu uvek bili isti kao kad su ušli. “Kakva nepoćudnost!” sablažnjavala se moja tetka Alberta, s kojom sam živeo od smrti svojih roditelja.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:23

V alovi na kupalištima Mirafloresa razbijali su se dvaput, prvi put daleko, dvesto metara od plaže, i donde smo mi hrabriji jahači na valovima podranjali pod njih puštajući da nas vuku nekih sto metara do mesta gdje su odumirali samo kako bi se obnovili u velikim elegantnim valovima, a potom se opet razbijali kako bi se drugi put rasprsnuli i otklizali nas do šljunčanoga žala.
Tog izvanrednog leta na zabavama u Mirafloresu svi su prestali plesati valcere, corridos, blues, bolera i huarache, jer je harao mambo. Mambo, potres koji je sve dečje, mladenačke i zrele parove na zabavama u četvrti terao da se kreću, skaču, poskakuju i prave figure. A sigurno se isto događalo izvan Mirafloresa, izvan našega sveta i života, u Linceu, Breni, Chorrillosu ili još egzotičnijim četvrtima poput La Victorije, u središtu Lime, Rímacu i Porveniru, u koje mi Miraflorinci nismo kročili niti smo pomišljali da ćemo ikad morati kročiti.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:23

I tako smo od valcerčića i huaracha, samba i polka bili prešli na mambo, s koturaljki i romobila na bicikle, a neki, Tato Monje i Tony Espejo na primjer, na motore, pa čak i jedan ili dvojica na automobil, kao Luchín, gorostas iz četvrti, koji bi katkad ukrao kabriolet Chevrolet svome tati i poveo nas da napravimo krug po nasipima od Terrazas do klanca Armendáriz jureći sto na sat.Ali najvažniji događaj toga leta bio je dolazak u Miraflores dve sestre iz njihove daleke domovine Čilea, a njihova upadljiva prisutnost i jedinstveni, superbrzi način govora – u kom bi gutale posljednje slogove reči i završavale rečenice aspiriranim usklikom koji je zvučao kao “pué” – oborio je sve nas Miraflorince koji smo upravo zamenili kratke hlače dugima. A mene više nego ikoga drugoga.Mlađa, Lucy, izgledala je starije i obratno. Starija je bila nešto niža od Lucy od koje je bila starija godinu dana. Lily je imala najviše četrnaest ili petnaest godina, a Lucy trinaest ili četrnaest. Pridev upadljiv kao da je izmišljen zbog njih, no iako je i Lucy bila upadljiva, nije bila toliko kao njezina sestra, ne samo zato što joj je kosa bila manje plava i kraća i jer se odevala suzdržanije, nego stoga što je bila šutljivija. I premda je za vreme plesa također pravila figure i lomila se u struku, smelo kako se to nijedna Miraflorinka ne bi usudila, doimala se sramežljivom, zakočenom i gotovo bezličnom djevojčicom u usporedbi s tom Lily, čigrom, tim plamenom na vetru, tom izgarajućom vatrom, kakva je bila kad bi eksplodirao mambo s ploča posloženih u pick upu, a mi stali plesati.
Lily je plesala krasnim ritmom i s mnogo ljupkosti, smešeći se i pevuckajući reči pesme, podižući nadlaktice, pokazujući koljena i pomičući struk i ramena, tako da se činilo da se celo njezino telešce – koje su s toliko zlobe i s toliko oblina oblikovale suknje i bluze što ih je nosila – nakostrešilo, titralo i sudelovalo u plesu od vrha kose do stopala. Onaj ko bi s njom plesao mambo uvek bi nastradao, jer kako je slediti a da se ne upleteš u vrtlog plesačičinih mahnitih nogu i sitnih stopala? Nemoguće! Čovek bi od početka zaostajao, a pritom bi bio i te kako svestan da su oči svih parova usredotočene na Lilyine mambo-bravure. ‘Kakva curica!’ ljutila se moja tetka Alberta, ‘Pleše kao Tongolele, kao rumbera iz meksičkog filma.’ ‘Dobro, ne zaboravimo da je Čileanka’, sama bi sebi odgovarala. ‘Snaga žena iz te zemlje nije u vrlini.’Ja sam se u Lily zatelebao, što je najromantičniji način zaljubljivanja – također se govorilo: zaljubiti se preko ušiju – i tog nezaboravnog leta to sam joj priznao tri puta. Prvi put gore u mezaninu kina “Ricardo Palma” u Parque Central u Mirafloresu, na nedeljnoj matineji, kad mi je rekla “ne” – premlada je da bi imala dečka. Drugi put na klizalištu, koje je otvoreno upravo toga leta u dnu Parque Salazar, kad mi je opet rekla “ne” – treba razmisliti o tome. Jer iako joj se malčice sviđam, roditelji su je zamolili da nema dečka dok ne završi četvrti srednje, a ona je još bila u trećem. I poslednji put koji dan pre velike gungule, u Cream Rici na Aveniji Larco, dok smo pili milk-shake od vanilije i opet mi je, dakako, rekla “ne”, a i kako da mi kaže “da” kad već izgledamo kao dečko i cura!? Ne stavljaju li nas uvek kao par kod Marte kad se igramo istine? Ne sedimo li zajedno na plaži u Mirafloresu? Ne pleše li ona sa mnom više nego s ikim drugim na zabavama? Zašto bi mi onda izrekla formalno “da” kad celi Miraflores već veruje da smo cura i dečko? Sa svojim lišcem fotomodela, tamnim i vragolastim očima i ustašcima mesnatih usana Lily je bila žensko oličenje koketnosti.
‘Na tebi mi se sviđa sve’, govorio sam joj. ‘Ali, najviše to kako govoriš’. Bio je to šaljiv i osebujan način govora zbog svoje intonacije i melodioznosti – toliko različit od peruanskoga – a i zbog određenih izraza, rečcia i izreka koje su sve nas iz četvrti ostavljale zblenutima kad bismo pokušavali dokučiti što su htele reći i skriva li se u njima kakva podrugljivost. Lily je neprestano govorila dvosmislenosti, postavljajući zagonetke ili pričajući sočne šale koje bi curice iz četvrti natjrale da se zarumene. ‘Te su Čileanke užasne’, zaključila je moja tetka Alberta skidajući i stavljajući očale zbog kojih je izgledala kao učiteljica, zabrinuta da bi te dve strankinje mogle narušiti miraflorinski moral.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:24

J oš nije bilo stambenih zgrada u Mirafloresu na početku pedesetih, toj četvrti s kućicama od samo jednog ili najviše dva sprata, s vrtovima punim neizbežnih geranija, poncijana, lovora, bugenvilija, s travnjacima i terasama po kojima su se penjali kozja krv ili bršljan, s ljuljačkama, gde su komšije dočekivali veče naklapajući i udišući miris jasmina. U nekim su parkovima rasle trnovite ceibe s crvenim i ružičastim cvetovima, a uz pravilne, čiste staze bila su drvca frangipanija, hakaranda, murva, u istom tonu kao i cveće iz vrtova i žuta kolica D’Onofrijevih slastičara u odorama s belim kutama i crnom kapicom koji su obilazili ulice danju i noću najavljujući svoju prisutnost trubom, a čije je polagano zavijanje na mene ostavljalo dojam barbarskoga roga i praistorijske reminiscencije. Još se mogao čuti pev ptica u tom Mirafloresu, gdje su porodice sekle borove kad bi devojke došle u dob za udaju, jer ako to ne bi napravili, sirote bi ostale usidelice poput moje tetke Alberte.
Lily mi nikad nije rekla “da”, ali je točno da smo, osim te formalnosti, po svemu ostalome izgledali kao dečko i cura. Držali smo se za ruke na matinées u “Ricardu Palmi”, “Leuru”, “Montecarlu” i “Colini”, i premda se ne bi moglo reći da smo se u mraku parketa “šlatali” kao drugi stariji parovi – šlatanje je bila formula u koju je stalo sve, od beznačajnih poljubaca do cuclanja jezika i prljavih pipkanja koja su se morala ispovediti župniku prvog četvrtka kao smrtni greh – Lily bi puštala da joj ljubim obraze, rub njezina malog uha, ugao usta, a katkad bi na sekundu spojila svoje usne s mojima te ih odmicala uz melodramatičnu grimasu: ‘Ne, ne, mršavko, to nipošto ne možemo.’ ‘Postao si telac, mršavi, sav si plav, mršavi, rastopit ćeš se koliko si zatreskan, mršavi’, rugali su mi se prijatelji iz četvrti. Nikad me nisu zvali imenom – Ricardo Somocurcio – uvek nadimkom. Nisu ni najmanje preterivali: bio sam zaljubljen u Lily do ušiju. Zbog nje sam se toga leta potukao s Luquenom, jednim od svojih najboljih prijatelja. Na jednom od tih sastanaka s devojkama i dečacima iz četvrti na uglu Colóna i Diego Ferréa, u vrtu Chacaltanovih, Luquen je, praveći se duhovitim, najednom rekao da su male Čileanke fifice, jer zapravo nisu plave nego oksidirane, i da su ih za mojim leđima po Mirafloresu počeli zvati Aoharicama. Opalio sam mu direkt u bradu, on se izmaknuo, a zatim smo otišli raščistiti razmimoilaženja šaketanjem na uglu nasipa kod Reserve, uz samu liticu. Nismo razgovarali cilu sedmicu dok nas na sledećoj zabavi cure i dečaci iz četvrti nisu naterali da se pomirimo.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:24

L ily je volela odlaziti svakog popodneva na taj ugao kod Parque Salazar, krcat palmama, peruanskim grmovima i zvončićima, s čijeg smo zidića od crvene cigle posmatrali celi limski zaliv kao što more promatra kapetan broda sa zapovedničkoga mosta. Ako bi nebo bilo vedro, a zakleo bih se da je toga leta uvek bilo bez oblačka i sunce je sijalo nad Mirafloresom ne izneverivši nas ni jedan jedini dan, nazirao bi se onde u dnu, na obzorju okeana, crveni plamteći disk koji izbacuje zrake i prštavu svetlost dok se utapa u vodama Pacifika. Lilyno lišce bilo je usredotočeno s jednakom gorljivošću s kojom je odlazila na misu u dvanaest u župi Parque Central da se pričesti, pogleda prikovanog za tu ognjenu loptu, čekajući trenutak kad će more progutati poslednju malu zraku kako bi zamislila želju koju će zvezda ili Bog uslišiti. Ja bih takođe zamolio da mi se ispuni želja, tek polovično verujući da će se ostvariti. Uvek istu, dakako: da mi napokon kaže “da”, da budemo dečko i cura, da se šlatamo, da se volimo, da se zaručimo i venčamo i završimo u Parizu, bogati i sretni. Otkako znam za sebe, sanjao sam da ću živeti u Parizu. Verojatno su tomu krivi moj tata i one knjige Paula Févala, Julesa Vernea, Alexandrea Dumasa i tolikih drugih, jer me je terao da ih čitam, pre no što je stradao u nesreći, nakon koje sam ostao siroče. Ti su mi romani napunili glavu pustolovinama i uverili me da je u Francuskoj život bogatiji, veseliji, lepši i u svemu bolji nego u bilo kojem drugom delu sveta. Zato sam uspio uveriti tetku Albertu da me uz sate engleskog koje sam slušao u Instituto Peruano-Norteamericano, upiše i u Alliance Française u Aveniji Wilson, gde sam triput nedeljno odlazio učiti jezik Francuzića. Iako sam se volio zabavljati sa svojim kompićima iz četvrti, bio sam popriličan štreber, dobivao sam dobre ocene i jezici su me oduševljavali.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:24

K ad bi mi džeparac to dopuštao, pozivao sam Lily na čaj – tada još nije bilo u modi reći da se ide na lonche – u Tiendecitu Blancu, lokal sa snežnobelim pročeljem i stolićima i šatorima nanizanim uz puteljke gde su kolači bili kao iz hiljadu i jedne noći – biskvitni kolačići, alfajores punjeni kremom od badema, pionones! – na samom secištu Avenije Larco, Avenije Arequipa i drvoreda Ricardo Palma, čiji su silno visoki fikusi stvarali hladovinu svojim krošnjama.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:25

O dlasci u Tiendecitu Blancu s Lily na sladoled i komad torte bilo je sreća, ali gotovo uvek pomućena – jao! – prisustvom njezine sestre Lucy, koju sam također morao vući na sve izlaske. Ona nam je bez ikakve nelagode držala sveću, kvareći moj plan i sprečavajući me da popričam nasamo s Lily i kažem joj sve one lepe stvari koje sam sanjao da ću joj mrmljati na uho. No premda smo zbog Lucyne prisutnosti u razgovoru morali izbegavati određene teme, nenaplativo je bilo to što sam bio s njom, što sam gledao kako plesucka njezina razbarušena kosa svaki put kad bi pomaknula glavu, nestašluk njezinih očiju boje tamnoga meda, što sam slušao taj njezin toliko drugačiji način govora i što sam katkad, kad bi bila nepažljiva, u izrezu njezine prilepljene bluzice mogao razaznati začetak tih malih, ali već istaknutih okruglih grudi s nežnim i nedvojbeno čvrstim i mekim pupoljcima poput mladoga voća.
“Ne znam što radim ovdje držeći vam sveću”, ispričavala bi se katkad Lucy. Ja bih joj slagao: “Kako ti to može pasti na pamet, sretni smo u tvome društvu, zar ne Lily?” Lily bi se smejala s podrugljivim đavolčićem u svojim zjenicama i onim usklikom: “Da, puuuu…”
Šetnja Avenijom Pardo ispod drvoreda fikusa na koji bi se sjatile ptice pevice, s kućicama na njezinim obema stranama, u čijim su vrtovima i terasama trčkarali dečaci i devojčice što su ih čuvale dadilje u uškrobljenim belim odorama, bio je obred toga leta. Kako sam zbog Lucyne prisutnosti teško mogao razgovarati s Lily o onome što bih volio, pričao sam o beznačajnim temama: planovima za budućnost, na primer, kad ću, kao diplomirani advokat, otići u Pariz u diplomatsku službu – jer onde, u Parizu je pravi život, a Francuska je zemlja kulture – ili ću se možda posvetiti politici kako bih malo pomogao tom jadnom Peruu da opet bude velik i napredan, zbog čega bih morao malo odgoditi putovanje u Europu. A one, što bi one volele biti, raditi kad odrastu? Razumna Lucy imala je vrlo određene ciljeve: ‘Pre svega završiti srednju školu. Potom naći dobar posao, možda u trgovini s pločama, to je zasigurno silno zabavno.’ Lily je razmišljala o turističkoj agenciji ili avio kompaniji gde bi radila kao stjuardesa, ako bi uspela nagovoriti roditelje, pa bi tako besplatno putovala celim svetom. Ili bi možda bila filmska glumica, ali nikad ne bi dopustila da je svuku u bikini. Putovati, putovati, upoznati sve zemlje, to bi najviše volela. “No ti barem već poznaješ dve, Čile i Peru, šta bi još htela!?” govorio bih joj ja. “Usporedi to sa mnom koji nikad nisam napustio Miraflores.”
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 13010

Lokacija : Još uvek tražim bića u ljudskim bićima

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   Sre 23 Maj - 9:25

O no što je Lily pripovedala o Santiagu bilo je za mene nagoveštaj pariškoga raja. S kakvom sam je zavišću slušao! Nasuprot Perua, ondj nije bilo sirotinje ni prosjaka na ulicama, cure i dečake roditelji su puštali da ostanu na zabavama do zore, da plešu cheek to cheek, i nikad se nisu kao ovde mogli videti stariji, mame ili tetke, da stražare nad mladima dok plešu, kako bi ih prekorili ako prekorače granicu. U Čileu su cure i dečake puštali da gledaju filmove za odrasle i da nakon navršene petnaeste godine puše bez skrivanja. Onde je život bio zabavniji nego u Limi, jer je bilo više bioskopa, cirkusa, pozorišta, priredaba i zabava s orkestrima, a iz Sjedinjenih Država su celo vreme u Santiago pristizale klizačke i baletne grupe i mjuzikli, i kojim god se poslom bavili, Čileanci su zarađivali dvostruko ili trostruko više nego ovde Peruanci.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Mario Vargas Ljosa   

Nazad na vrh Ići dole
 
Mario Vargas Ljosa
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Mario Vargas Ljosa - Avanture nevaljale devojčice
» Mario Vargas Ljosa
» Mario Vargas Ljosa
» Pohvala pomajci - Mario Vargas Ljosa
Strana 2 od 2Idi na stranu : Prethodni  1, 2

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-