Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ženidbe srpskih vladara

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Ženidbe srpskih vladara   Pet 28 Sep - 17:02

БАНАТ ИЛИ ЖЕНИДБА

Први пут после ослобођења у Великом рату, Београд је добио велики разлог за славље. Десетине хиљада људи се 8. јуна 1922. слило у престоницу да би видело супругу свог владара и присуствовало свадбеним свечаностима.

Иако су државници и теоретичари, стасали под утицајем идеологије либерализма, указивали на то да је краљевски брак акт породичног живота, у 20. веку политички значај тог чина и даље је несумњив. Краљева женидба је била састави део југословенске спољне политике. Као чланица Мале антанте, Краљевина СХС борила се, заједно са Румунијом и Чехословачком, за очување мира и територијалног поретка у Европи, створеног после Првог светског рата.
У модерној историји Србије, њени владари женили су се, углавном, Српкињама, чији је друштвени положај био сличан њиховом. Тако је Карађорђе Петровић, „Отац Србије”, био ожењен Јеленом, ћерком Николе Јовановића из шумадијског села Маслошева. Кнегиња Љубица, жена Милоша Обреновића, такође је била Српкиња, као и Персида, унука Господар-Јакова Ненадовића, а супруга кнеза Александра Карађорђевића. Тек са Михаилом Обреновићем Србија за кнегињу добија странкињу, угарску грофицу Јулију Хуњади. Величанствено венчање, којим су кнез Милош и његов наследник, за време изгнанства из Србије, хтели да задиве аустријско племство, уприличено је у Бечу 1853. године. Први краљ модерне Србије, Милан Обреновић, оженио је (1875. у Београду) Наталију, кћерку руског пуковника Петра Кешка и принцезе Пулхерије Стурдза. Женидба последњег Обреновића, краља Александра, била је скандал. Краљ Милан желео је за снаху неку од европских принцеза, али је његов син оженио дворску даму своје мајке, од њега десет година старију, удовицу Драгу Машин, рођену Луњевица. Краљ Петар I Карађорђевић први је савремени српски монарх који је за жену имао кћер владара једне суверене државе. Била је то Зорка, најстарија кћи књаза Црне Горе Николе I Петровића Његоша. У том браку, озваниченом на Цетињу 1883. године, рођен је Александар I Карађорђевић (1888–1934), краљ Срба, Хрвата и Словенаца. Он се 8. јуна 1922. године у Београду оженио румунском принцезом Маријом. Била је то последња краљевска свадба у нашој престоници.
Пре Првог светског рата, међутим, постојали су другачији планови за његову женидбу. Уживао је наклоност Русије и самог цара Николаја II Романова, који је изјављивао да га сматра као „свог рођеног сина”, и био спреман да га прихвати за зета. Јануара 1914. године престолонаследник Александар и председник владе Никола Пашић били су у посети руском двору, а једна од тајних страна те посете била је просидба цареве кћерке Олге. Пашић се обратио Николају II:
„Ако нам буде суђено да имаднемо кћерку руског цара за краљицу, она ће уживати симпатије свег српског народа, а може, ако Бог и прилике буду допустиле бити царица српско-хрватског југословенског народа”. Руски цар је примио ову понуду с благонаклоношћу, она је одговарала руским интересима, а била је у духу српске политике ослонца на словенску царевину. Женидба Олгом значила би много и Александру и Србији.
Колики би значај овај брак имао, говори и извештај посланика Хабзбуршке монархије у Београду, који је некако сазнао прави карактер Александровог и Пашићевог пута у Русију: „(...) јер, на крају крајева, једна радикална санација наших односа према Србији може се постићи само ако се садашња Краљевина уништи као самостално државно тело, а династија Карађорђевића протера; ову нужност биће наравно теже остварити ако на српском престолу буде седела једна руска принцеза”.
Принцеза Олга, међутим, заједно са остатком царске породице страдала је у бољшевичком терору, а Александар је храбро водио своју војску до победе. Српство је „коначно уједињено”, а тридесетогодишњи регент још није имао супругу. Било је крајње време да се будући краљ ожени. По ослобођењу земље, београдска штампа често је његове одласке у западне земље објашњавала као потрагу за изабраницом. Постојала су различите могућности, али је на крају југословенски краљ постао зет румунског монарха.
Прабаба Викторија

Од 1866. Румунијом је владала немачка династија Хоенцолерн-Зигмаринген, која ће остати на трону све до завођења комунистичке диктатуре 1947. године. Румунска владарска кућа била је у родбинским везама с дворовима Енглеске, Немачке, Русије, Шпаније... Оженити припадницу оваквог краљевског дома била је велика прилика за потврђивање српске народне династије која је, због краљеубиства 1903. године, наилазила на отворен презир европских дворова, а нарочито енглеског.
Румунијом је тада владао Фердинанд Хоенцолерн, који је 1914. наследио свог стрица Карола I. Фердинанд је био ожењен енглеском принцезом Маријом, кћерком војводе од Единбурга Алфреда (син краљице Викторије и брат краља Едварда VII) и принцезе Марије Александровне (кћерка руског цара Александра II и сестра Александра III). Румунски краљевски пар имао је, осим будуће краљице Срба, Хрвата и Словенаца, још две кћерке, Јелисавету и Илеану, као и три сина.
Млади краљ Срба, Хрвата и Словенаца, у рату прослављен, био је „одлична партија” за румунске принцезе, а „проводаџисање” је почело у исто време када је, у Паризу на мировној конференцији, спор око права на Банат ишао ка врхунцу. Делегација Краљевине СХС, коју је предводио Никола Пашић, настојала је да, историјским, економским, етничким и стратешким разлозима, докаже конференцији да Банат треба да припадне њиховој краљевини, а не Румунији.
Стојану Протићу, председнику владе новостворене државе, први наговештај о могућем венчању стигао је у писму од 6. јануара 1919, које му је упутио отправник послова Краљевског посланства у Букурешту Ђорђе Настасијевић. Дипломата је обавештавао своју владу да су последњих дана 1918. године маршал двора, а затим и супруга начелника штаба румунске војске генерала Пресана, која је била лична краљичина пријатељица, повели с њим разговор о женидби регента Александра са једном од румунских принцеза. Госпођа Пресан рекла је Настасијевићу како је од румунског краљевског пара овлашћена да о томе поведе разговор и да је краљ Фердинанд, наводно, изјавио да би био најсрећнији када би му Александар постао зет. Ово писмо (телеграф је избегнут из предострожности) заинтригирало је Министарски савет, те је Настасијевић позван у Београд да би „усмено изложио стање”.
Ред је да се најпре уда најстарија кћерка, и краљ Фердинанд и краљица Марија намерили су да краљица Срба, Хрвата и Словенаца постане принцеза Јелисавета. Међутим, изгледа да се њен портрет није допао регенту, јер се Настасијевић, по повратку у Букурешт, правдао госпођи Пресан да Протић о женидби још није причао са Александром и успут замолио да му преда и фотографију млађе принцезе Марије. „Генералица” је добро „читала између редова” и одговорила да они хоће да се ороде са Србима, и да је свеједно која ће од принцеза да буде невеста, а додала је да би о томе краљ Фердинанд лично писао Александру, али му не дозвољавају родитељски понос и лична стидљивост. Румунска краљица такође је била упорна, и пре поласка у Париз, где је на конференцији радила за интересе своје земље, замолила је госпођу Пресан да јој шифрованим телеграмом јави резултат преговора о браку.
Све се одвијало у најбољем реду, али чим се у Букурешту сазнало да је Торонтал с Панчевом припао Краљевини СХС, госпођа Пресан је почела да избегава разговор о женидби. Настасијевић је, међутим, сматрао да ће питање успостављања династичке везе само за неко време да се одложи, док Румуни „преболе Торонтал”, а то ће „врло брзо доћи, јер овде све олако узимају...”
Временом се, заиста, све умирило, нестало је горчине и румунски званичници променили су држање у разговору са дипломатама Краљевине СХС и указивали на потребу пријатељства две државе и њиховог заједничког деловања. Настављени су и преговори о венчању, а краљица Марија се распитивала о будућем зету код посланика Павла Маринковића. Постављала му је безазлена питања о Александровој омиљености, интелигенцији, да ли мисли да се жени или је, можда, противан женидби... Посланик је лако схватио краљичину намеру и објаснио јој да регент није ни стигао да размишља о браку, јер је свој народ водио у победоносној борби за уједињење, да је добре нарави и да је потпуно здрав и омиљен код поданика.
У току лета 1921. године дошло је до договора да за православни Божић регент дође у Румунију у приватну посету. Београдска штампа наслућивала је шта посета значи, посебно због учесталих дипломатских путовања између Београда и Букурешта.
На трећи дан Божића, 9. јануара 1922. године, у 11 часова и 30 минута, у краљевском дворцу у Синаји, Александар се верио Маријом, а у 15 часова специјални извештач „Политике” угледао је аутомобил којим је управљао краљ, „а покрај њега седела је његова вереница, принцеза Марија. На краљевом лицу видео се срећан осмејак...” Вест о веридби пролетела је кроз Београд и престоница је врло брзо, захваљујући овом догађају, добила „весео и свечан изглед”. По повратку из Румуније краљ-вереник величанствено је дочекан, а 14. јануара, за Нову годину по јулијанском календару, добио је телеграм од своје веренице: „Шаљем најлепше жеље за Нову годину. Пуно пољубаца. Мињон.”
Краљ је поново ишао у Букурешт 20. фебруара 1922, а у двору Котрочени је сутрадан извршен верски обред веридбе.
Nazad na vrh Ići dole
dusajuca

  

avatar

Ženski
Poruka : 8129

Lokacija : Banat

Učlanjen : 09.08.2012


PočaljiNaslov: Re: Ženidbe srpskih vladara   Pet 28 Sep - 17:03

Око Краљеве свадбе

Након ослобођења, свадба краља Александра била је први народни празник. Београд је „журио да излечи своје ратне ране” и да се достојно припреми за велики догађај. Престонички листови најчешће су под насловом „Око Краљеве свадбе”, редовно извештавали о свему занимљивом и, наравно, критиковали градску власт што се с радовима касни. Ипак, до 8. јуна, када је била свадба, Београд је уређен тако да је утисак гостију био пријатан.
На Бранислава Нушића, као начелника Уметничког одељења Министарства просвете, пао је велики терет у организацији свечаности. Био је задужен за све; од смештаја гостију до набавке украса и сви су од њега тражили обавештења, те су комичне ситуације биле свакодневне. Набављао је бензин кога није било довољно, записивао спискове делегација, телефон је непрекидно звонио, а новинар „Политике” избројао је да је велики комедиограф једног дана, до 11 часова пре подне, попио пет кафа и попушио 25 цигарета.
Краљева свадба наравно изазвала је велико занимање у народу. На адресу одбора за свечаности стизала су писма у којима су грађани постављали најразличитија питања. Занимао их је програм, да ли је предвиђено доследно придржавање српских обичаја, да ли ће венчани кум, војвода од Јорка, после изласка из цркве да баци метални новац каде се зачује: „Куме, изгоре ти кеса...”
Млађи син енглеског краља Џорџа V, војвода од Јорка, био је очев изасланик на венчању. Веома је важно што се енглески краљ прихватио кумства. Заслуга, сигурно, припада родбинским везама румунске краљице Марије. Војвода од Јорка, принц Алберт, постаће енглески краљ Џорџ ВИ 1936. године, после абдикације старијег брата Едварда VIII. Владаће до 1952. године, а наследиће га кћерка, данашња краљица Елизабета II.
Краљева невеста стала је на тло своје нове отаџбине у уторак, 6. јуна 1922. године. Када се румунска краљевска јахта појавила код Вишњичког брда, одјекнуо је 101 топовски пуцањ са београдске тврђаве. На савском пристаништу, румунску краљевску породицу дочекали су краљ, патријарх српски, војвода од Јорка као кум, а председник београдске општине пожелео им је добродошлицу. Те вечери хор од 1200 чланова отпевао је пред Старим двором композицију Станислава Биничког и Стевана Бешевића „Поздрав краљевој вереници”. Када је на то принцеза, одевена у „отворено розе тоалету с ружичастом током”, одговорила с „благодарим”, одушевљењу није било краја.
На дан свадбе, 8. јуна у 8 часова, 101 топовски пуцањ са Калемегдана означио је почетак светковине. У 10 часова и 20 минута, краљ је из свог стана у Крсмановићевој кући на Теразијама кренуо пут Старог двора, одакле је невестин брат извео младу. Пошто је оркестар краљеве гарде интонирао сватовску песму „Одби се бисер грана…” и кад су се огласиле фанфаре, поворка се упутила у Саборну цркву. „Високе младенце” венчао је патријарх Димитрије, а распоред стајања у цркви био је строго утврђен. Господа су била дужна да носе црно одело, а даме дневну тоалету отворених боја с малим деколтеом и шеширом. На путу до Саборне цркве поворку је пратило клицање одушевљеног народа, а авиони су кружили над центром Београда и бацали цвеће. Младожења је био одевен у свечану генералску униформу, а невеста у белу венчаницу са дугим шлепом.
Краљ Александар и краљица Марија примали су честитања у двору, након чега је уследио свечани ручак. Милан Стојадиновић се у мемоарима сећао како је румунска краљица: „(…) за време ручка, својим орловским очима прелетела целу дворану, као да је хтела сваког добро да загледа и једним погледом постави на његово место… и радознало је посматрала како смо навалили на добро јело и пиће без великих обзира на дворску етикету…” Маршал двора причао је касније Стојадиновићу како је: „(…) половина кашика, ножева и виљушака у оном општем одушевљењу нестало тога дана са стола… За успомену. Свакако, дан је био од историјског значаја али је одмах после тога у двору било решено да се такви свечани ручкови, са многобројним гостима и сребрним посуђем убудуће избегавају.”
У 14 часова и 30 минута на Тркалишту је почела фудбалска утакмица између репрезентација две земље. Тим Краљевине СХС, састављен од играча из загребачких клубова, поражен је са 2:1. У 17 часова на Бањици одржана је војна парада у којој је учествовало 18.000 војника. Уз „Високе младенце” били су присутни и сви „Високи гости”. На Калемегдану је увече одржан велики концерт војних оркестара.
На дан венчања Александра и Марије основан је „Краљев фонд” од средстава прикупљених у целој земљи на име „свадбеног дара” краљу. Циљ фонда је био да путем награда, помоћи и похвалница одаје признање за успехе установа и појединаца на моралном и културном плану. Сам краљ је положио у фонд три милиона динара властитог новца.
„Високи младенци” добијали су најразличитије поклоне: од минијатуре манастира Грачанице израђене од сребра (дар народа из града Приштине и Грачаничког среза) и других уметничких предмета и накита, буради за вино, прелепих коња, до стотине овнова са окићеним роговима (поклон арнаутског становништва из Вучитрнског среза где је обичај да се младожењи дарују окићени овнови).
Александровом женидбом ојачан је међународни положај Краљевине СХС, а династија Карађорђевића, из својих народних корена, уздигла се до угледне европске владарске куће. Бугарској је преостало једино да пропагандом подрива углед свог западног суседа. У софијском листу „Независимост”, августа 1922. године објављено је измишљено писмо краљице Марије своме оцу, румунском краљу. Вешто срочено, писмо је имало за циљ да баци љагу на југословенску краљевску породицу и на стање у унутрашњој политици земље. Марија је, наводно, туговала над својом судбином што је краљица у земљи хаоса, међусобно супротстављених нација и растућег антимонархистичког расположења. Овај нечасни поступак био је све што је бугарска пропаганда могла да учини, а „несрећна” краљица Срба, Хрвата и Словенаца родила је 6. септембра наредне године престолонаследника својој земљи .

Аутор:
Александар Ђ. Маринковић
Izvor Politikin zabavnik
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Ženidbe srpskih vladara   Sub 2 Mar - 21:01

Евдокија

[You must be registered and logged in to see this image.]

Велика жупаница

жена Стефана Немањића – Првовенчаног (1196-1228)

Била је братаница византијског цара Исака II Анђела и прва страна принцеза у Србији.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Исак II Анђео

После пораза на Морави 1190. године од византијског цара Исака II, Србија не само да је могла да задржи освојене области, већ је након потписаног мира Немањином сину Стефану понуђена византијска принцеза Евдокија (Јевдокија). Стефан Немањић је прихватио овај брак јер је знао шта за Србију значи приближавање Византији. Уосталом овакви бракови из користи били су карактеристични и за остале европске дворове.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Стефан Немањић

Брак је по свему судећи склопљен 1191. године. Сам Стефан о будућој супрузи није знао ништа сем њеног порекла. По тадашњем обичају, младу принцезу је у Србију допратила велика пратња. Како се она осећала у тренутку када је напуштала богати царски град Цариград, може се само наслутити. У Скопљу ју је дочекао млади Стефан, који се снагом и лепотом издвајао од своје околине. Изгледа да и Евдокијин први утисак када је угледала свог будућег мужа, није био лош.

Какав год био тај први сусрет, Евдокији је требало времена да се навикне на живот у новој средини, јер Србија у то време није имала луксузне дворце, намештај, па ни купатила на које је она навикла. Сам живот у Србији је био јако скроман, а у односу на Византију и примитиван.

Прве године брака су протекле мирно. Када је у априлу 1195. византијски цар постао Евдокијин отац Алексије III Анђео, могло се наслутити да ће будући српски владар постати и његов зет Стефан Немањић. Сам стефан Немања се већ наредне године одлучио да напусти престо и власт остави свом средњем сину Стефану, а не најстаријем Вукану.

Оног тренутка када је Стефан дошао на власт у Србији, Евдокија која је до тада била готово неприметна, почела је да “учествује у владању над српском државом”.

Брак Стефана и Евдокије је био подарен децом. Знамо да је она родила Стефану сина Радослава и кћер Комнину и њих је васпитавала у грчком духу. Зато не чуди што се Радослав као српски краљ понашао као полу-Грк.

Међутим, пар година касније, њихов “срећни брак” постао је климав. Евдокија је била лепа жена, живе нарави, која је долазећи у контакт са младићима из Стефановог окружења више пута прелазила границу нормалног понашања. Са друге стране и сам Стефан је волео да се опусти уз друге жене, што му је Евдокија много замерала. сам стефан је почео да оптужује своју жену да је шугава, а она му је узвраћала прекоравањем да много пије, да је неверан и да запоставља жену. Тако се њихов брак приближавао самом крају. Како би се осветила мужу и сама Евдокија је огрезла у брачне преваре. По неким изворима, Стефан је њу ухватио у неверству, а затим је наредио да се са ње скину све хаљне и тако голу, само у кошуљи, отерао ју је из Србије.

На путу ка Византији Евдокија је свратила код Стефановог брата Вукана у Зету. Своју бившу снају Вукан је дочекао и послао у Драч. Одатле су је људи византисјког цара Алексија вратили у Цариград.

По неким другим изворима брак није успео не због Евдокијиног неверства, већ због шуге од које је она оболела. У страху да се сам не зарази, Стефан је наводно отерао своју супругу.

Па ипак, највећи разлог њиховог брачног проблема био је политичке природе. Наиме, у то време Стефан је кратко време био збачен са власти од стране брата Вукана који се ослањао на Мађаре и католичке кругове. У жељи да се заштити Стефан је и сам почео да се окреће западу, па се Евдокија нашла као жртва његових планова. Цариградска црква је 1201-1202. разрешила Евдокијин брак са Стефаном.

Охридски архиепископ Хоматијан бележи да је Стефан данима патио због срамоте коју му је нанела Евдокија.

Евдокија је остала да живи у Цариграду све до пада града у руке крсташа 1204. године. Након бекства из Цариграда поново се удала, овог пута за Алексија V Дуку Мурзулфа, свог рођака и бившег цара. Међутим ни овај брак није био срећан по њу. Убрзо је дошло до сваже њеног оца и мужа, а потом је Дука ослепљен по наређењу таста. Евдокија је била бесна на свог оца “засипала је оца увредама, а он је њу грдио због бестидности и раскалашне љубави”. На крају је ипак попустила и измирила се са оцем. Њен муж је убрзо затим ухваћен и убијен од стране Латина.

Алексије затим по трећи пут удаје своју кћер. Њен нови муж постао је господар Науплије, Аргоса и Коринта, Лав Згур. Њен нови муж, не само да је морао да бежи од Латина, већ је убрзо и погинуо. По други пут удовица, Евдокија одлази у Малу Азију својој сестри Ани, која је била удата за византијског (никејског) цара Теодора Ласкариса. То је њен последњи помен у изворима, али није искључено да је 1219. године присуствовала посвећењу јеромонаха Саве за првог српског архиепископа у никејској патријаршији. Датум њене смрти није познат.

Са друге стране, Стефан се након развода посветио добијању краљевске круне. У том циљу обратио се папи, али је папа то одбио због противљења Угарске. Знајући да Венеција и њен дужд имају велики утицај на Балкану, Стефан се одлучује на нови брак. Његова нова жена постала је млетачка принцеза Ана Дандоло (1207. или 1208.) унука великог дужда Енрика Дандола, рушиоца Цариграда 1204. године.

На савет своје жене, Стефан је одлучио да се одрекне православне вере и пређе у католичанство, па је тако дошао у сукоб са братом Савом. Па ипак, свој циљ је постигао и 1217. године, чиме је постао први српски краљ. Чин крунисања Ана Дандоло није дочекала. Умрла је непосредно пре тог догађаја 1217. године. Заједно су живели десет година и добили су сина Уроша, будућег краља. Обоје су сахрањени у задужбини свога сина, манастиру Сопоћани.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Сопоћани








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55682

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Ženidbe srpskih vladara   Ned 3 Mar - 17:08

Све Милутинове жене

Краљ Милутин је према историјским изворима имао пет жена, мада се историчари још увек нису сложили ни око броја ни око њиховог редоследа.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Краљ Милутин, фреска из манастира Студеница

Прва Милутинова жена је била Српкиња Јелена племенитог рода која је осликана заједно са Милутином на фрескама манастира Ђурђеви ступови 1282. године.

Друга жена је била кћерка севастократора Тесалије, Јована Анђела, међутим она се не појављује у историјским изворима те њено постојање као Милутинове жене није доказано.

Трећа би била мађарска принцеза, Јелисавета, рођена сестра Драгутинове жене, Кателине и угарског краља, Ладислава IV. Јелисавета је била калуђерица у манастиру на Маритином острву крај Будима, те се и сама српска црква противила овом браку, не само што је била калуђерица, него што му је била и прија, али Милутин се ипак оженио њоме.

Четврта жена краља Милутина била је Бугарка Ана Тертер, кћерка бугарског цара, Георгија I. Милутин се њоме оженио у знак склапања савеза са Бугарским царством против Византије с којом је тад био у рату.

Пета Милутинова жена је била византијска принцеза, Симонида, кћерка Андроника II Палеолога, од које је био старији преко 40 година. Милутин је заправо, првобитно тражио руку Андроникове сестре, Евдокије, али како је ова категорички одбила брак са српским краљем, Андроник је онда понудио Милутину своју петогодишњу кћерку, Симониду, јер му је био неопходан мир са Србима. Овом браку су се противили како Срби, тако и Византинци, међутим, на крају је до брака ипак дошло, под посебним условима — Милутин је добио у мираз византијске земље које је у претходним ратовима са Византијом освојио, а Византинци су добили од Милутина таоце — бившу Милутинову жену, Ану Тертер и четовођу Котаницу.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Ženidbe srpskih vladara   Pon 4 Mar - 13:19

Ko su bile žene srpskih vladara – najviše je bilo grkinja



[You must be registered and logged in to see this image.]

Srpska i jugoslavenska Kraljica Marija Karađorđević, rumunjska princeza

Jelene i Ane najbrojnije

Najviše supruga srpskih vladara nosilo je ime Jelena. To ime nosile su supruge kraljeva Uroša, Milutina i Vukašina, cara Dušana, despota Stefana Lazarevića, Lazara Brankovića i Stefana Tomaševića, kao i supruga vožda Karađorđa. Sledeće najbrojnije bile su Ane. Tako se zvalo pet supruga srpskih vladara. Među njima su žena velikog župana Stefana Nemanje, žene kraljeva Stefana Prvovenčanog, Radoslava i Milutina kao i žena cara Uroša.

Najromantičniji par srpske istorije
O ženi Stefana Nemanje, osnivača dinastije Nemanjić, županici Ani, a potonjoj monahinji Anastasiji, zna se veoma malo. Bila je verovatno grčkog porekla. Upamćena je kao majka prvog srpskog arhiepiskopa Svetog Save i prvog srpskog kralja Stefana Prvovenčanog. Zamonašila se kad i njen muž, 1196. godine. Njene mošti i danas počivaju u manastiru Studenica.

Jevdokija, prva žena Stefana Prvovenčanog, bila je kćer vizantijskog cara Aleksija III Anđela. Njihov brak verovatno je uticao na to da se Nemanja odrekne prestola u korist mlađeg sina Stefana, vizantijskog zeta, umesto u korist najstarijeg sina Vukana. U početku je brak između Stefana i kulturne i obrazovane Jevdokije dobro funkcionisao. Međutim, po Stefanovom stupanju na presto počinju bračne razmirice. Međusobno su se optuživali za neverstvo. Jevdokija je odagnata sa srpskog dvora 1201/02. godine, a njenom proterivanju prethodila je kazna javnog svlačenja i sramoćenja. Ona se udavala još dva puta. Njen drugi brak sa novim vizantijskim carem Aleksijem V Dukom Murcuflom, koji je zbacio njenog oca sa vlasti, bio je iz ljubavi. Treći put su je udali za Leona Zgura, gospodara Korinta, krvoločnog grubijana, koga upošte nije volela. Iste godine kad i Jevdokija i Stefan se oženio, po treći put, Anom, unukom mletačkog dužda Enrika Dandola.

Stariji sin Stefana Prvovenčanog i Jevdokije, kralj Radoslav, bio je oženjen Anom Komninom, svojom rođakom po majci i ćerkom vizantijskog cara Teodora I. Njih dvoje smatraju se „najromantičnijim parom srpske istorije“. Brak sklopljen iz političkih interesa vremenom je prerastao u ljubav. Oboje su bili veoma osećajni i kulturni. Radoslav je bio veoma podložan Aninom uticaju, tražeći u njoj izgubljenu majčinsku ljubav. Ana i Radoslav zamonašili su se 1234. godine, nakon zbacivanja s prestola. Prema jednoj legendi, Ana se za vreme njihovog izgnanstva zaljubila u komandanta Drača i pobegla sa njim.

Sin Stefana Prvovenčanog i Ane Dandolo, kralj Uroš I, bio je oženjen Jelenom Anžujskom, francuskom princezom, čiji su rođaci vladali u mnogim evropskim državama. Istoričari Jelenu opisuju kao „na rečima oštru, po prirodi blagu, životom neporočnu i u zapovedanju krotku ženu“. Jelena je bila „prva žena u istoriji Srbije koja je dostigla divljenje savremenika“. Ova katolkinja bila je ktitor i katoličkih i pravoslavnih hramova. Organizovala je sirotišta i ženske škole, siromašnim devojkama pripremala miraz i darivala sirote i bolesne. Podržavala je sina Dragutina kada je rušio oca sa vlasti, zbog čega je dobila na upravu mnoge teritorije i političku samostalnost. Mlađeg sina Milutina nije podržavala u njegovim političkim i bračnim nestalnostima. Pred kraj života se zamonašila. Sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Gradac. Srpska pravoslavna Crkva ju je kanonizovala 1317. godine.

Kralj Milutin ženio se pet puta, češće iz političkih razloga, ređe iz ljubavi. Za njega su bile udate: Srpkinja Jelena; ćerka gospodara Tesalije, istoriji nepoznatog imena; Mađarica Jelisaveta, koja mu je bila svastika i koju je oteo iz manastira; bugarska princeza Ana i vizantijska princeza Simonida. Nakon pobede u ratu nad Vizantijom, car Andronik II ponudio mu je sklapanje mira i brak sa vizantijskom princezom. Udovica Evdokija, Andronikova sestra, odbila je da stupi u brak sa Milutinom, pa mu je Andronik za ženu dao svoju petogodišnju kćer Simonidu, koja je stasala u „jednu od najlepših srpskih srednjovekovnih kraljica“. Njen četrdeset godina stariji muž mučio ju je svojom ljubomorom, te je ona nekoliko puta pokušavala da od njega pobegne. Odbijala je da se vrati iz Carigrada, gde je bila u poseti ocu, ali ju je Andronik vratio jer mu je Milutin pripretio ratom. Jednom se u Seru u tajnosti zamonašila, ali joj je polubrat pocepao monašku rizu i uplakanu je vratio Milutinu. Simonida i Milutin nisu imali dece. Neopravdano je optuživana da je uzrok sukoba među Nemanjićima, koji su se zapravo borili za vlast. Simonida nije volela Milutina, ali je volela Srbiju. Naročito joj je u lepoj uspomeni ostalo prijateljstvo sa jetrvom Katarinom i deverom, kraljem Dragutinom. Posle Milutinove smrti Simonida se zamonašila i živela u Carigradu. Kada je Milutin kanonizovan 1324. godine, za njegov ćivot u manastiru Banjska stiglo je zlatno kandilo, dar njegove poslednje supruge, Simonide.

Milutinov sin i naslednik, Stefan Dečanski, ženio se dva puta. Njegov prvi brak i velika ljubav sa bugarskom princezom Teodorom završili su se njenom preranom smrću. Potom se oženio skoro četrdeset godina mlađom vizantijskom princezom Marijom, zbog čega su mu često prebacivali da je nalik ocu. Ovaj skladan brak remetili su jedino njeni rođaci međusobnim političkim razmiricama. O tome koliko je Stefan voleo Mariju svedoči i podatak da je o pobedi nad Bugarima kod Velbužda 1330. godine prvo obavestio suprugu, pa tek onda Državni sabor. Marija je optuživana da je uticala na Stefana da presto ostavi njihovom sinu Simeonu Siniši, a ne sinu iz prvog Stefanovog braka, Dušanu. Kada je Dušan, budući car, pobunom preuzeo presto 1331, Stefan se sa Marijom i decom sklonio u Nerodimlje, odakle je kasnije pobegao, ostavivši porodicu na milost i nemilost Dušanu i pobunjenoj vlasteli. Ubrzo je Stefan ubijen u Zvečanu, ali Dušan nije zlo postupio prema njegovoj porodici. Marija se zamonašila, ali nije otišla u manastir već je nastavila dotadašnji život, a njena deca, naročito Simeon, dobila su zavidan položaj u Dušanovom carstvu. Postoji sumnja da se oko 1337. godine dvadesetpetogodišnja Marija, preudala za visokog Dušanovog velmožu, despota Jovana Olivera.

Najčešće Grkinje, retko građanke
Među suprugama srpskih vladara najviše je bilo onih grčkog (vizantijskog) porekla, čak deset. Njih osam bile su Srpkinje, četiri Bugarke, tri Mađarice, dve Italijanke i tri Rumunke. Među vladarskim ženama bila je i jedna albansko-grčkog porekla i jedna Francuskinja. Za nekoliko njih istorija nije zabeležila nacionalnu pripadnost. Od trideset i tri supruge srpskih vladara samo četiri iz novije istorije nisu bile plemkinje, već građanke. To su bile supruge vožda Karađorđa – Jelena i kneza Aleksandra Karađorđevića – Persida. Supruga kneza Miloša, kneginja Ljubica, takođe je bila građanka. Poslednji srpski vladar koji se oženio ženom koja nije plave krvi, bio je kralj Aleksandar Obrenović.

Strasna političarka
Car Dušan, sin bugarske princeze, i sam se oženio bugarskom princezom, ali iz druge dinastije. Princeza Jelena stigla je iz Bugarske, carevine u opadanju, u srpsko carstvo u usponu. Od početka je podsticala muža na snaženje države, jer je Dušan umeo da bude suzdržan, a ona je u potpunosti osećala potencijal srpske države. Brak pun ljubavi u jednom momentu zapao je u krizu, jer Jelena dugo nije mogla da rodi. Kada se Dušan već spremao da pronađe drugu ženu, Jelena mu je podarila sina jedinca, budućeg cara Uroša. Carica Jelena je bila veoma uticajna i u spoljnjoj i unutrašnjoj politci. Njena uloga u proglašenju carstva i patrijaršije 1345/46. godine, verovatno je bila značajna. U jednoj povelji car Dušan naziva svoju suprugu „carica moga carstva“. Mnogi su se plašili uticajne carice Jelene, jer je bila prilično „netrpeljiva“, za razliku od Dušana. Ipak, svi su je poštovali i slušali. Hrabra i odlučna, pratila je svoga muža i u ratnim pohodima i na diplomatskim putovanjima. Jelena je jedina žena koja je boravila na Svetoj gori. Naime, epidemija kuge 1347/48. godine bila je jedan od razloga da Crkva odobri taj boravak, ali i Dušanov i Jelenin nesumnjivi autoritet.

Posle naprasne smrti cara Dušana 1355. godine, Jelena se zamonašila i nastavila život u Seru. I dalje je bila politički uticajna i umešana u mnoge spletke, pa i ratove. Sukobljavala se sa ćesarom Vojihnom i Uglješom Mrnjavčevićem. Svoje odlične odnose sa sinom, carem Urošem, na kraju je pokvarila, jer se ponašla sve više kao političar, a sve manje kao majka. Nadživela je svoga sina, a knez Lazar, novi vladar Srbije, često se upravo sa njom konsultovao oko političkih poteza i veoma poštovao njen autoritet.

Kneginja Milica, žena kneza Lazara, vodila je poreklo od carske loze Nemanjića. Istorija i narodna poezija pamte je kao idealnu suprugu, majku i sestru. Sa ovlašćenjem kneza Lazara vladala je Srbijom od Kosovske bitke do sinovljevog punoletstva 1397. godine. Potom se zamonašila, ali je i dalje ostala uticajna. Pomagala je sinu, knezu i despotu Stefanu u rukovođenju državom i više puta ga mirila sa bratom Vukom. Ostala je „srca jaka“ i kada je morala posle Kosovske bitke da pošalje ćerku Oliveru u Bajazitov harem. Uvek je vodila politku kompromisa za dobrobit države i naroda. Njena zadužbina, manastir Ljubostinja, prema legendi sazidan je na mestu gde je upoznala i zaljubila se u kneza Lazara.

Despotica Jelena, supruga despota Stefana, bila je sestra vizantijske carice Jevgenije, rodom od Gatiluzija, italijanskih gospodara Mitilene. Nije bila bogata kao što se očekivalo, ali je bila naočita kao i sestra. Jelena se pominje samo dva puta u istoriji, u vezi sa veridbom 1402. i venčanjem 1045. godine. Ona i Stefan nisu imali dece, pa je Despota nasledio njegov sestrić, Đurađ Branković.

Jerina, druga žena despota Đurđa Brankovića bila je lepa, obrazovana, ali „hladna Grkinja“. Imala je veliki uticaj na muža koji joj je, budući popustljiv, dopuštao političku inicijativu. Narod je nije voleo zbog političkih ambiciija, stranog porekla i nepotizma. Smatrajući da je mukotrpna izgradnja Smedereva njen hir, dobila je nadimak „prokleta Jerina“. Tako je narod ostao neosetljiv na njene nesreće: smrt sina Todora, udaju ćerke Mare za sultana Murata II i oslepljivanje sinova Stefana i Grgura. Posle Đurđeve smrti presto je nasledio njihov najmlađi sin Lazar, koji je bio veoma nepravedan prema majci. Despotica Jerina u muci je provela poslednje godine svog života. Možda je bila i zlostavljana, a postoji sumnja da je na kraju i otrovana.

27 vladara, a 33 supruge
Od svih srpskih vladara najviše puta se ženio kralj Milutin. Za četrdeset godina vladavine podigao je četrdeset zadužbina, a ženio se pet puta. Kralj Stefan Prvovenčani stupio je u brak tri puta, dok su se ostali srpski vladari ženili uglavnom samo jednom. Jedini srpski vladar koji se nikada nije ženio bio je knez Milan Obrenović, stariji brat kneza Mihaila koji je umro u dvadesetoj godini, ne stigavši da se oženi. Vladao je Srbijom svega 27 dana, primivši vlast već bolestan i na samrtničkoj postelji.

Ubijale i ubijane zbog ljubavi
Jelena, ćerka obor kneza Nikole Jovanovića postala je supruga Karađorđa Petrovića osamnaest godina pre Prvog srpskog ustanka. Sticajem istorijskih okolnosti, ona će biti prva supruga-građanka jednog srpskog vladara. Sa porodicom i mužem delila je sve nedaće života u ustaničkoj Srbiji, a potom i u izgnanstvu. Umrla je 1842. godine, devet meseci pre nego što će njen sin knez Aleksandar postati vladar Srbije.

Kneginja Ljubica, supruga kneza Miloša, ostala je upamćena kao stroga i samosvesna žena. Zbog različitih političkih stavova često se sukobljavala sa mužem. Miloševa neverstva i mnogobrojna vanbračna deca takođe su bili uzrok njihovih svađa. Jednu od Miloševih ljubavnica, Petriju, Ljubica je ubila 1819. godine. Knjaz joj je ovo ubistvo oprostio zbog trudnoće kao i podrške koju je imala u narodu. Konak kneginje Ljubice sazidan je 1831. godine kao njena beogradska rezidencija u kojoj je živela odvojeno od muža. Umrla je u izgnanstvu, u Novom Sadu, 1843. godine.

Mađarska grofica Julija Hunjadi postala je supruga kneza Mihaila Obrenovića još dok je živeo u izgnanstvu u Austro-Ugarskoj. Mihailo i Julija nisu imali dece, što je bio osnovni razlog njihovog razdvajanja. Mihailo je želeo da se razvede i oženi bliskom rođakom Katarinom u koju je bio zaljubljen, ali Crkva taj brak nije odobrila. Mihailo je imao vanbračnog sina iz jedne mladalačke veze, koji nije imao pravo nasledstva prestola. Prilikom atentata 1868, kada je ubijen knez Mihailo, ranjena je i Katarina. Posle Mihailove smrti, kneginja Julija preudala se za jednog nemačkog grofa, sa kojim je izgleda bila u vezi još dok je bila u braku sa Mihailom.

Kraljica Natalija, supruga kralja Milana, rusko-moldavskog porekla, važi za jednu od najlepših žena savremene srpske istorije. Njihov brak nije bio srećan. Svađe sa Milanom zbog njegovog neverstva i kocke, postale su još žešće posle Milanovog političkog okretanja ka Austriji, budući da je Natalija važila za rusofilku. Brak Natalije i Milana razveden je 1888, a ona je proterana iz Srbije 1891. godine. Živela je u Bijaricu, u Francuskoj. Brak njenog sina Aleksandra sa njenom dvorskom damom, Dragom Mašin, bio je uzrok prekida odnosa majke i sina. Posle sinovljevog ubistva 1903. godine prešla je u rimokatoličku veru i zamonašila se. Bila je veliki dobrotvor i deo imovine ostavila je Beogradskom univerzitetu i crkvama zadužbinama Obrenovića. Imovinu u Francuskoj zaveštala je rimokatoličkoj crkvi. Umrla je 1941. godine u manastiru Sen Deni, pored Pariza. Njeni memoari čuvaju se u Vatikanu i do danas nisu objavljeni.

Supruga kralja Aleksandra Obrenovića, Draga Lunjevica Mašin Obrenović, bila je poslednja Srpkinja i poslednja građanka na srpskom prestolu. Njen deda, Nikola Lunjevica, bio je čuveni trgovac koji je pomagao srpske ustanike 1804-1815. Rano se udala za inžinjera Svetozara Mašina, ali je ubrzo ostala udovica. Sama je izdržavala mnogobrojnu porodicu baveći se novinarstvom i prevodilaštvom. Ostale su upamćene i njene mnogobrojne ljubavne veze sa imućnom i oženjenom beogradskom gospodom. Jedno vreme živela je kao dvorska dama kraljice Natalije u Francuskoj. Tamo se u nju i zaljubio Natalijin sin, Aleksandar koji je, u devet godina starijoj Dragoj, bez sumnje, tražio majčinsku ljubav koja mu je nedostajala. U kratkom braku sa Aleksandrom (1900-1903) Draga se pokazala kao veoma uticajna supruga, često se nepristojno mešala u politiku i bila sklona nepotizmu. Uprkos svom poreklu ona nije bila omiljena u narodu. Njena burna prošlost, obesno ponašanje u braku, nemogućnost da rodi, skandal sa simuliranom trudnoćom, kao i pokušaj da svoju braću proglasi za prestolonaslednike, izazvali su otpor građana, a naročito oficirskog kora. Oficirska zavera protiv kraljevskog para kulminirala je Majskim prevratom 1903. godine, kada su Aleksandar, Draga i njena braća ubijeni, a njena porodica proterana iz Srbije.

Marija, rumunska princeza, ćerka kralja Ferndinanda I Hoencolerna, poreklom Nemca, bila je supruga jugoslovenskog kralja Aleksandra I Karađorđevića. Ovim brakom Karađorđevići su se preko Hoencolerna orodili sa srednjovekovnom dinastijom Nemanjića. Kraljica Marija je kao uzorna i smerna supruga i majka bila omiljena u srpskom narodu. Pokazivala je talenat i interesovanje za umetnost, ali i za humanitarni rad. Bila je ljubitelj automobilizma i prva Jugoslovenka koja je posedovla vozačku dozvolu. Posle muževljeve smrti 1934. godine obukla je crninu i nosila je do kraja života. Umrla je u izgnanstvu, u Londonu, 1961. godine.

Brojno potomstvo
Srpski vladari od XII do XX veka imali su ukupno 94 zakonita potomka – 53 sina i 41 kćer. Vanbračni potomci srpskih vladara poznati su uglavnom kada je reč o novijoj srpskoj istoriji, dok se o onim srednjovekovnim malo zna. Kralj Milutin je iz pet brakova imao samo četvoro dece, a knez Aleksandar Karađorđević i kneginja Persida imali su desetoro dece. Dece nisu imali kralj Radoslav i Ana Komnina, car Uroš i carica Ana, kao i kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga.

(Bašta Balkana)








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sarra

  

avatar

Ženski
Poruka : 9176

Učlanjen : 09.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Ženidbe srpskih vladara   Ned 17 Mar - 17:42

Gresi prelepe Evdokije

Strana princeza koja je dovedena u Srbiju došla je upravo iz Vizantije. Zvala se Evdokija, sinovica cara Isaka Drugog Anđela i kćerka potonjeg cara Aleksija Trećeg.

NASLEDNIK Nemanjin, srednji sin Stefan, bio je mudar i darovit državnik, vaspitan u vizantijskom duhu. Kao snalažljiv diplomata i obazriv i sračunat vojskovođa, ktitor velelepne Žiče, važio je za jednog od najdarovitijih Nemanjića.

Država koju je nasledio Stefan, još za vlade svog oca Stefana Nemanje (1166-1196), znatno je uznapredovala, kako u teritorijalnom tako i u političkom i državotvornom smislu. Iako još "varvarska" za Vizantince, postala je faktor na koji se mora računati. Strana princeza koja je dovedena u Srbiju došla je upravo iz Vizantije. Zvala se Evdokija (Jevdokija), sinovica cara Isaka Drugog Anđela i kćerka potonjeg cara Aleksija Trećeg.

Brak princa Stefana sa Evdokijom sklopljen je, po svoj prilici, 1191. godine. Evdokija je, sa svojom pratnjom, pošla iz Carigrada put Srbije poznatim rimskim putem Vija Egnacija. Idući prema severu, došla je do Skoplja i tu ju je dočekao mladi Stefan.

UDAJE SE NISU POSREĆILE Evdokija se udavala još dva puta, ali joj se te udaje nisu posrećile. Poslednji trag o njoj datira iz 1219. godine, kada je, u Nikeji, prisustvovala ustoličenju svog bivšeg devera, monaha i arhimandrita Save u čin arhiepiskopa.

Dok je kormilo Raške držao njen svekar Nemanja, Evdokija nije pokušavala da se meša u poslove države. Stefanu je rodila sina Radoslava, rođenog 1192, i kćerku Komninu.

Od trenutka kada je postala velika županka, Evdokija je počela da koristi svoje pravo da učestvuje u vladanju nad srpskom državom. Čak su, izgleda, Srbi morali pristati, stoji zabeleženo, da Evdokija bude učesnica najviše vlasti u Raškoj kao što su bile avguste u Vizantiji. Sigurno je Nemanja dobro razmislio kada je pristao na tako značajnu ulogu svoje snahe, u slučaju da Stefan dođe na vlast. Evdokija je imala jak uticaj na vaspitanje dece, posebno sina Radoslava, koji je učen i naučen da se više oseća kao Grk nego kao Srbin. To će ga kasnije skupo koštati.

Da bi se osvetila mužu za navodna neverstva, Evdokija se i sama upustila u bračne prevare. Postoje izvori koji kažu da ju je Stefan uhvatio u neverstvu, pa je zbog toga naredio da joj se skinu haljine, i nagu, samo u košulji, oterao je iz Srbije. Ima i onih zapisa u kojima se tvrdi da je Evdokija bila bolesna. Navodi se da je imala šugu. Bilo kako bilo, tek, Evdokija je, ne računajući njenu svekrvu Anu, bila prva vizantijska princeza na dvoru Nemanjića, ali i prva žena koja je morala da napusti Srbiju.

SuŠtina tog kraha ipak je bila političke prirode. U to vreme, Stefan je bio u sukobu sa starijim bratom Vukanom. Započela je bitka za vlast koja je Raškoj donela glad, bolesti i pogibiju mnogih ljudi. Vukan je, doduše samo zakratko (od 1202. do kraja 1204), uz pomoć ugarskog kralja Emerika i drugih katoličkih krugova, zbacio Stefana s vlasti. Prognani Stefan koristi ugarsko-bugarsko neprijateljstvo, te, uz pomoć bugarskog cara Kolojana, uspeva da povrati presto. Valja istaći da su, od vremena mešanja ugarskog kralja Emerika u srpske poslove, svi ugarski vladari, sve do 1918. godine, u svoju titulu unosili i Srbiju. To je započeto od samog Emerika, koji je, zbog učinjene pomoći Vukanu, smatrao da je i ova zemlja pod njegovom vrhovnom vlašću.

Promućurni Stefan i sam se počeo okretati prema zapadu. Zašto? Princeza s Bosfora bila je potrebna u vreme sklapanja mira s Vizantijom. To je odgovaralo i jednoj i drugoj strani. Ali, ugled i moć Vizantije naglo su opadali, a Latini su se približavali Carigradu. Evdokija je sada postala smetnja za nove odnose s Latinima.

Nakon deset godina zajedničkog života, Stefan je, 1201. godine, oterao Evdokiju. Carigradska crkva razrešila je njihov brak 1201/1202.

Neverstvo Evdokijino, bez obzira na sve druge okolnosti, ostavilo je traga na Stefanovoj duši. Da nije lako podneo sramotu zbog ženinog neverstva, potvrđuju reči koje je kasnije zapisao: Časna žena u domu muža svoga draža je od svakoga bisera i dragoga kamena.

Stefan se tri puta ženio, ali su sve tri njegove žene bile samo velike županke, nijedna kraljica.

Zbog sukoba s bratom Vukanom, koga su podržavali Ugri, Stefan je tražio saveznika, i našao ga u Bugarskoj. I Bugari su bili neprijatelji Ugara. Ugovor o prijateljstvu je, kako se čini, potvrđen tako što se Stefan oženio bliskom rođakom cara Kolojana (Lepi Jovan). Ona je Stefanu rodila sina Vladislava, koji će postati treći kralj, i Predislava, koji se rano zamonašio, bio zahumski episkop, a potom i arhiepiskop srpski Sava Drugi. Ova žena je umrla 10 godina posle venčanja sa Stefanom. Da li je umrla od tuge jer je Stefan i nju posle nekoliko godina braka oterao?

Da bi ostvario svoj cilj, mudri Stefan nije birao sredstva. Od pape Inoćentija Trećeg tražio je kraljevsku krunu. Zbog protivljenja Ugarske, papa je odbio da mu dodeli kraljevsko dostojanstvo. Ali, Stefan ne odustaje. Kako je Venecija imala priličnog uticaja na političke prilike zemalja na Balkanu, Stefan se zbližio s porodicom mletačkih duždeva. Mletačka princeza Ana Dandolo postaje njegova treća žena.

Stefanov brat Sava, čovek božji, znao je da je ženidba s katolikinjom značila početak saradnje s papom. A kora papinog hleba je tvrda i nije za nas Srbe, govorio je najveći srpski podvižnik i bogoljubac. Brak sa Anom sklopljen je 1207/08. godine. Žena je Stefana nagovarala i on je načelno prihvatio da se odrekne pravoslavne vere, ali to obećanje nije ispunio.

Novi papa Honorije Treći poslao mu je, 1217. godine, zlatnu kraljevsku krunu. Stefan Nemanjić postao je prvi kralj Srbije, prvovenčani kralj.

Ali, iako mnogo mlađa, ni Ana Dandolo nije doživela da postane kraljica. Umrla je pre krunisanja. Stefanu je ostavila sina Uroša, budućeg četvrtog kralja, i kćerku Renijeru.

[You must be registered and logged in to see this image.]








Always be positive  [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ženidbe srpskih vladara   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ženidbe srpskih vladara
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ženidbe srpskih vladara
» Najvece ljubavi srpskih vladara
» Filmovi po azbučnom redu
» Cilj opravdava sredstva?
» Najveći uspesi Srpskih sportista borilačkih veština
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-