Plemena

Čelnici brazilske agencije za pitanja indijanaca (FUNAI) potvrdili su da je u zapadnim područjima Amazonije ove godine otkriveno dosad nepoznato pleme.
Skupina od 200-tinjak urođenika prvi je put uočena u aprilu uz pomoć satelitskih snimaka prašuma, a otkriće su u aprilu 2011. potvrdila istraživanja iz aviona.
Tokom preleta naselja smještenog u gustoj džungli rezervata doline Javari na krajnjem zapadu Brazila, stručnjaci su uočili tri čistine i četiri veće nastambe koje se obično nazivaju maloke. Broj stanovnika procijenili su na temelju veličina građevina i vrtova u kojima ovo pleme uzgaja kukuruz, banane te neko omanje grmlje, najvjerojatnije kikiriki ili tapioku.
Rezervat Javari, koji se prostire na površini veličine jedne i pol Hrvatske, utočište je najveće koncentracije plemena koja nikada nisu bila u dodiru s vanjskim svijetom. Procjenjuje se da u njegovim šumama, na rijekama i jezerima živi između osam i 14 urođeničkih skupina koje ukupno broje oko 2.000 ljudi.
Vjeruje se da pleme pripada jezičnoj skupini Pano čiji pripadnici nastanjuju područja na granicama između Brazila, Perua i Bolivije.
U cijeloj Amazoniji vjerojatno živi 68 izolovanih plemena. Brazilski Odjel za izolovana indijanska plemena primio je dojave o desecima drugih skupina, međutim, informacije se tek trebaju provjeriti.
"Identificiranje i zaštita izoliranih skupina sastavni su dio brazilske politike", rekao je koordinator FUNAI-ja za rezervat Javari, Fabricio Amorim.
"Za ovakvo otkriće potrebne su godine metodičnog rada."
Da ne uznemiruje urođenike, organizacija se u svojim istraživanjima koristi avionima. Međutim, misionari, ilegalna sječa šuma, krijumčarenje droga te lov i ribolov predstavljaju veliku prijetnju za domoroce, objasnio je Amorim.
Koliko vanjski uticaj može biti opasan za izolovana plemena, dobro pokazuje film "Vrač" sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. Došljaci često uništavaju njihovu zemlju, utiču na kulturu i običaje te prenose bolesti na koje nisu otporni.
Brazilski domoroci dobili su prava na svoje tradicionalne teritorije ustavom iz 1988. godine. Zahvaljujući tom dokumentu, urođenici danas kontrolišu oko 11 odsto brazilskog teritorija u koji spada i 22 odsto Amazona.

Fotograf Ng Ču Kia proveo je nekoliko nedelja u Maleziji sa pripadnicima plemena Bajau koji žive potpuno odsečeni od sveta. Oni ne znaju da čitaju i pišu, nikada nisu gledali televiziju, a čitav svoj život provode na moru.


Deca još od malih nogu uče da pecaju jer je to jedini način da se prehrane. Od jutra do mraka se voze drvenim čamcima i plivaju u neverovatno bistroj vodi.
 
Pleme Bajau dane provodi uživajući u prirodi, daleko od civilizacije. Moderne tekovine su im toliko nebitne da čak ne znaju koliko ko ima godina. Oni ne računaju vreme kao što to čini ostatak sveta.

Kada se gleda iz vazduha, izgleda kao idilično ostrvo sa prelepim plažama i gustom šumom, ali se turisti i ribari ne usuđuju da kroče na ostrvo Severni Sentinel u Indijskom okeanu zbog opasne reputacije njegovih žitelja. Oni koji tako nešto požele rizikuju da ih napadne misteriozno pleme koje ne želi da ima išta sa modernom civilizacijom i spoljnim svetom.


Kada do kontakta domorodaca sa strancima ipak dođe, to se obično završi tragično. Pripadnici plemena ubili su dvojicu ljudi koji su ilegalno ribarili u tom području 2006 i imaju običaj da gađaju strelama i kamenjem iz praćki na avione u niskom letu i helikoptere.
 
I sami su bili žrtve, pošto je nekoliko članova plemena krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka ubijeno kada su tu došli ljudi rešeni da izvuku gvožđe i drugu robu iz nasukanog broda.

У Африци откривени Пигмеји са „мајмунским“ ногама

Kad su nestali poslednji predstavnici Inka, utvrdjenje je palo u zaborav pa je otkriveno tek pre nekoliko decenija iako se znalo (otprilike) gde se nalazi.
Prva verzija:
- 24.jula 1911. profesor Hiram (Hiram) Bingam, vodja jedne ekspedicije Jelskog univerziteta je naišao na trag rezidencije pobunjenika koja je bila prekrila džungla.
Druga verzija:
- tvrdjavu Inka, dotad sasvim nepoznatu, otkrio je jedan američki putnik i radoznalac, gotovo slučajno, tragajući za ostacima prestonice poslednjih Inka, koji su decenijama pružali otpor španskim osvajačima. Otkriće je objavljeno u poznatom časopisu National Geographic. Autor članka , Hajram Bingam, pisao je da se pronalazak nepoznatog grada podudara sa rešenjem zagonetke "100 izgubljenih devica".

Kad je profesor Hiram Bingam sa ekspedicijom došao do ovog utvrdjenja pred njim je stajao ogroman prostor sa terasama, stepenicama (kod 3200. stepenice jedan od učesnika ekspedicije je prestao brojati), izduženim zidinama, kulama, bunarima i hramovima a pronadjeni su i grobovi sa mnogim mumijama i nadgrobnim pločama.Ovaj planinski vrh sa terasastim gradjevinama opasan je sa triju strana provalijama dubine 700m, kroz koju protiče reka Urubamba. Četvrtu stranu zatvara planinski greben koji ne dozvoljava prilaz.

Kako Maču Pikču izgleda danas? Da bi se stiglo do njega treba krenuti stazom koja vodi do vrha planine i vijuga ivicama ponora nad kojim zastaje dah . Okolina je tipična za džunglu. Stigavši na visinu na kojoj se rastinje proredjuje, prvi put se mogu videti, 300m iznad, ostaci drevnih gradjevina. Medjutim, da bi se stiglo do njih, treba se popeti strmim stepenicama (i gradjevine ovog grada koje se uzdižu na vrhu planine radjene su stepenasto). Mada se danas može ući kroz zidine na više mesta, nekada se u ovaj grad-utvrdjenje moglo dospeti samo kroz jednu kapiju iza koje je bilo stepenište uklješteno izmedju dva zida. Imalo je stotinjak stepenika, delimično monolitnih, zapravo isklesanih od jedne kamene ploče, a delimično od blokova četvorougaonog kamena. Takvo rešenje ulaza zaštićenog (ili, bolje rečeno, kontrolisanog) bočnim zidinama prilično je često ali ne takvih dimenzija.

Tajna plemena Mursi





Pleme Mursi iz Etiopije ima i niz svojih ukrasa, ali se jedan posebno izdvaja i zbog njega su jedinstveni na svetu. Ove retke fotografije prikazuju žene iz plemena čije članice u ustima nose ploče, koje im rastežu usta do ekstremnih razmera. Članice plemena Mursi, koje živi u Nacionalnom parku Mago u Etiopiji, počele su da nose ploče u ustima još kao tinejdžerke i postepeno su povećavale njihovu veličinu. Teške ploče, napravljene od gline i veličine i do 13 santimetara u prečniku, koriste se kako bi obeležile tradicionalne rituale i gledaju ih kao znak lepote.



Žene počinju da ih nose sa 15 godina, kada im usne preseče drugi član plemena. Odrezani deo se sanira posle tri meseca i omogućava da usne rastegnu kako bi mogla da im stane ploča.Cezari Filev iz Varšave otputovao je u Etiopiju kako bi se susreo sa ovom zajednicom i uradio je par predvinih fotografija plemena Mursi. – Samo ovo žensko pleme nosi ploče u ustima. Napravljene su od gline i prilično su teške. Što je ploča veća, to je bolje – rekao je ovaj pedesetočetvorogodišnjak iz Poljske.On je rekao da one tokom vremena mogu da uklone ploče kako bi jele obrok. Kao i ostala plemena,Mursi pleme ima i drugi niz svojih ukrasa, uključujući rogove, tetovaže, ogrlice od metaka i ukrase za glavu.



– Postoji nekoliko teorija vezane za ploče, a jedna od njih je da odbije lovce na robove i ljude iz drugih plemena, iako je i ona pogrešna. Etiopljani kažu da je to stvar lepote, baš kao što su u zapadnoj kulturi prihvatljivi pirsinzi, tetovaže i šminka – rekao je Filev. – Za mene, članovi ovog plemena mi se čine veoma srećnim, srećnijim nego što smo mi, i oni definitivno nisu zainteresovani da budu kao mi – zaključio je Poljak. Pogledajte video:




balkanvijesti

Bez poglavice i tradicionalnog perja na glavi, pripadnici plemena Maka, na krajnjem severozapadu SAD, bore se da ponovo dobiju pravo lova na kitove, verujući da time obnavljaju svoju kulturu
Prvi čovek indijanskog plemena Maka ne slaže se sa mišljenjem većine posetilaca da je rezervat, oivičen zalivom Maka na obali Pacifika i zalivom Nia na obali moreuza Huan de Fuka, koji deli SAD i Kanadu – kraj sveta: "Ovo nije kraj, ovo je početak sveta", kaže. Njegovo ime nije Bik Koji Sedi, već Ben Džonson. On nije poglavica, već predsednik Saveta plemena. Osamdesetogodišnjak. Imao je tri braka, sad ima 42 unučeta. Sleganjem ramena priznaje da ne može da nabroji sva njihova imena, ali mu je od toga važniji zaključak koji uvereno izvlači: pleme Maka, iako jedno od manjih plemena američkih Indijanaca, nastaviće da postoji. Pa čak i da raste.

Pet sati vožnje, što kolima što feribotom, potrebno je da se od Sijetla, glavnog grada države Vašington, stigne do rezervata indijanskog plemena koje sebe naziva "ljudi koji žive pored stena i galebova" (na Maka jeziku, to je teško izgovorivo: "kwih-dich-chuh-ahtx"). Ime Maka nadenula su mu susedna plemena i ono znači "darežljiv hranom".

Putujući uz obalu moreuza Huan de Fuka, do zaliva Nia, na krajnjem severozapadu Olimpijskog poluostrva, osim galebova i stena uz koje žive Indijanci Maka, moguće je videti još ponešto: guste četinarske šume oivičene vodom, ponekog orla, ogromne kamione natovarene drvenom građom, pa čak i jednu tablu sa natpisom "Na ovom mestu 1897. nije se desilo ništa". Naselja su retka, tako da veća učestalost znakova upozorenja na opasnost od cunamija pouzdano najavljuje da je blizu zaliv Nia.

Za osmoro od ukupno dvadeset dvoje Evropljana koji su, u organizaciji German Marshall Fund različitim pravcima tokom četiri martovske nedelje obilazili Ameriku, odlazak u Maka rezervat bio je prilika za suočavanje sa sopstvenim predrasudama i neznanjem: nema, naime, u selu Nia ni traga od tradicionalnih vigvama, ni crvenoputih ljudi u kostimima od perja, niti se čuje dozivanje isprekidanim grlenim zvukom, uobičajeno u filmovima o nešto poznatijim američkim indijanskim plemenima. Možda se neke od tih scena mogu videti i čuti samo tokom nekoliko poslednjih dana avgusta, kada se održava tradicionalni festival "Maka dani", sa igranjem, pevanjem i vatrometom. Replika tradicionalne duge kuće, u originalnoj veličini i četiri kanua od kedrovine, nalazi se u lokalnom muzeju.

SUVERENITET: Da nije velike table sa rečima dobrodošlice na teritoriju Maka naroda, na prvi pogled bi se reklo da je u pitanju obično ribarsko naselje, sa oko 200 različitih brodića i čamaca u marini. Nešto pažljiviji pogled na automobile parkirane pored jednospratnih drvenih kuća ukazuje, međutim, da je jedan stereotip možda i tačan: onaj prema kome se indijanska naselja u SAD, zbog svoje ekonomske (ne)moći, često porede sa zemljama trećeg sveta. Moćna federacija možda ipak pokušava da ispravi deo nepravde, davno nanete urođenicima: poslovne prostorije plemenskog saveta, preko koga Maka Indijanci komuniciraju sa federalnim biroom za indijanska pitanja, i automobili parkirani u blizini ne vape za renoviranjem. Naprotiv.

PLEME DAREŽLJIVIH HRANOM: "Poglavica" Ben Džonson,...
Američka federalna država zvanično priznaje 561 indijansko pleme. Federalno priznati rezervati imaju specijalne pravne odnose sa vladom SAD, koji se donekle mogu opisati kao odnosi vlade sa vladom. Jedan broj indijanskih rezervata nema federalno priznat status, ali ih priznaju države u kojima se nalaze. Oni, međutim, nemaju nikakav odnos sa federalnim biroom za indijanska pitanja (Buerau of Indian Affairs, BIA) i programima koje ta agencija federalne vlade sprovodi. Rezervati imaju ograničen suverenitet: za razliku od ostalih američkih građana, koji život usklađuju sa federalnim, državnim i lokalnim zakonima, stanovnici rezervata podležu samo federalnim i sopstvenim zakonima, ukoliko Kongres ne odluči drugačije.

U SAD ima oko 280 indijanskih rezervata: neka plemena nemaju rezervat, dok druga imaju više od jednog. Prema nekim podacima, u današnje vreme nešto više od polovine od ukupno skoro dva miliona američkih Indijanaca živi izvan rezervata, uglavnom u velikim zapadnim gradovima, kao što su Feniks u državi Arizona ili Los Anđeles u Kaliforniji.

Mika Mekarti, slikar i član Saveta plemena Maka, živi u rezervatu i naše čuđenje zbog takve njegove odluke kod njega izaziva takođe – čuđenje. Stanovnike rezervata taj termin ne asocira na zatvor, za njih je rezervat država u državi, teritorija na kojoj je moguće očuvanje nacionalne tradicije i kulture. Uprkos svemu što im se nakon osvajanja Amerike desilo.

OTKUP SOPSTVENE ZEMljE: Na oko 35 kvadratnih milja teritorije na kojoj se nalazi rezervat živi blizu 2000 Maka Indijanaca. Još oko 500 ih živi širom SAD. U poslednjih desetak godina, broj stanovnika rezervata raste, što njegovi predstavnici s ponosom ističu. Tako, vrteći svoje četiri debele srebrne narukvice, atraktivna radnica Muzeja Maka kaže da joj je jedan muž bio Njujorčanin, a drugi kanadski Indijanac. Deca su odrasla u naselju Nia i sebe smatraju Maka Indijancima.

Poslednjih godina, Maka šumarsko preduzeće počelo je da otkupljuje zemlju koja je nekada pripadala tom plemenu. U zamenu za lovačka i ribolovačka prava, Maka pleme je 1855. godine bilo prisiljeno da tu zemlju ustupi federalnoj vladi, da bi u međuvremenu prešla u ruke privatnika neindijanskog porekla. Ponovni otkup sopstvene imovine, započet 1995. godine, trebalo bi da se otplati u narednih desetak godina. O celom poduhvatu izabrani predstavnici plemena Maka govore neobično mirno: "Tačno, nije bilo fer što nam je imovina bila oduzeta, ali najvažnije je da je sada vraćamo", kaže Blanhard Mate, plemenski blagajnik.


...ribarski čamac u muzeju,...
Osim lovom i ribolovom, Maka Indijanci deo prihoda obezbeđuju zahvaljujući turizmu: zaliv Nia svake godine obiđe oko 17.000 ljudi. Tokom ona dva letnja meseca, kada u tom kraju ne pada kiša (za čije različite vidove stanovnici države Vašington imaju pedesetak različitih naziva), Nia sa svojim kedrovima, divljim životinjama i 239 vrsta ptica verovatno podseća na raj. Krajem marta, pod tmurnim kišnim oblacima, međutim, za svakog ko se ne zove Dejvid Linč i ko po zanimanju nije filmski reditelj, dvodnevni boravak u bungalovima na samoj obali okeana više je nego dovoljan da se u sećanje ureže moćno, istovremeno preteće i umirujuće, brujanje Pacifika.

Zahvaljujući ograničenom suverenitetu koji uživaju, američka indijanska plemena često u svojim rezervatima organizuju razne vrste kockarnica. Osim znatnog smanjenja stope nezaposlenosti, taj vid privrede doneo je organizatorima i mnoge nevolje – zavisnost od kocke, alkoholizam, narkomaniju i povećanje stope kriminala... Zbog velike udaljenosti od prvih komšija, u Maka rezervatu, sve i da hoće, neku ozbiljniju kocku ne bi mogli uspešno da organizuju. To, ipak, ne znači da kriminala nema: lokalni narko-dileri i ostali kriminalci dovoljno su aktivni da uposle osam policajaca i sudske organe rezervata.

...plemenska zastava
SVETSKA SLAVA: Pleme Maka postalo je svetski poznato u maju 1999. godine, kada je nakon sedamdesetogodišnje pauze, praćeno brojnim televizijskim ekipama, ali i demonstrantima sa transparentima "zaustavite krvoproliće", nastavilo tradiciju lova na kitove. Zbog toga što su dovedeni na ivicu istrebljenja, dvadesetih godina prošlog veka donet je zakon protiv lova na sive kitove, koji su poštovali i lovci plemena Maka, jedinog u Severnoj Americi kome je državnim ugovorom iz 1855. bio dozvoljen lov na kitove. Kada je, međutim, 1994. godine zaključeno da sivi kitovi više nisu ugrožena vrsta, pleme Maka je od Federalne komisije zatražilo da se obnove dozvole za lov. Prema sporazumu SAD i Rusije iz 1997, odobrenom od strane Međunarodne komisije za kitove, plemenu Maka odobren je lov četiri siva ***** godišnje, od ukupno 124 siva ***** što je kvota za sve urođeničke grupe severnog Pacifika. Federalna komisija tako je odobrila pohod Maka lovaca na kitove (preko tog tela administracija predsednika Bila Klintona bila je uputila i oko 300.000 dolara pomoći plemenu Maka) pa je spektakl mogao da počne, ali samo jednom: pobunila su se razna udruženja ekologa i boraca za zaštitu životinja, dozvola je ponovo preispitivana i odobravana, pa preispitivana i suspendovana, pa opet preispitivana...

Dok uzbuđeno govori o potrebi svog plemena da obnovi tradiciju kitolova, Kejt Džonson, predsednik Maka komisije za kitove, često pominje rasizam kojim se, prema njegovom mišljenju, rukovode mnogi od protivnika želje Maka Indijanaca da se bave lovom na kitove na tradicionalan način. On tvrdi da nema ni govora o ekonomskoj motivaciji za lov i da su sve priče o tajnoj nameri da se ulovljeni kitovi prodaju Japanu – lažne. "Naši motivi isključivo su kulturne prirode", tvrdi Džonson, podsećajući da je lov na kitove bio deo Maka tradicije više od 2000 godina. On kaže da mnogi članovi plemena veruju da su njihovi zdravstveni problemi prouzrokovani gubitkom mogućnosti da se hrane na tradicionalan način, u kome su meso i ulje ***** veoma bitni. Na njegovom spisku argumenata za lov na kitove nalazi se i tvrdnja da su mnogi problemi mladih posledica nedostatka discipline i ponosa, i uveren je da bi povratak kitolovačkoj tradiciji na te probleme blagotvorno uticao... "Želimo i da ispunimo zavet svojih praočeva i obnovimo deo kulturne tradicije koji nam je oduzet", kaže Kejt Džonson.

Posle sedam decenija pauze obnovljen je lov na kitove u leto 1999. i, prema tvrdnjama predstavnika plemena Maka, u rezervatu su se svi promenili, toliko da je posećenost časova Maka jezika u lokalnom kulturnom i istraživačkom centru – znatno porasla. Osim što imaju imena uobičajena za anglosaksonsko područje, Maka Indijanci u sopstvenom rezervatu "na početku sveta" međusobno komuniciraju na engleskom, a ne na Maka jeziku. I mesečni bilten, koji stanovnike zaliva Nia obaveštava o najvažnijim događajima, štampa se isključivo na – engleskom jeziku.

Vera Didanović

Upoznajte šest zanimljivih plemena s različitih strana sveta
Neki svetski putnici imaju sreću da upoznaju brojna interesantna plemena koja žive izolovana na rubu sveta, a koja su zaista očuvala svoju kulturu i tradiciju. Predstavljamo vam najzanimljivije...
Za određena mesta poput Papua Nove Gvineje, zagonetna plemenska kultura je ono što privlači turiste. Kao i uvek, ljudi su ti koji čine određeno mesto takvim kakvim ono jeste. Zbog toga, evo nekih od najzanimljivijih plemena koja postoje danas na svetu.

Huli - Papua Nova Gvineja
Huli su velika etnička grupa u planinama, koja ima populaciju između 300.000 do 400.000 ljudi. Muškarci su najpoznatiji po svojoj tradiciji nošenja ukrašenih pletenih perika, koje se koriste kao detaljne kape ukrašene zamotuljcima mnogobrojnog šarenog perja tokom proslava. Perike posebno izrađuje jedinstveni klan sačinjen od muškaraca koji idu u škole za pravljenje perika i žive zajedno izolovani od ostatka zajednice. Prema verovanjima tamošnjih ljudi, kosa može da izraste u periku samo pomoću čini učitelja.
Masaji - Kenija i Tanzanija
Masaji su polunomadsko stanovništvo iz Istočne Afrike koje je poznato po svom jedinstvenom načinu života, kao i po svojoj kulturnoj tradiciji i običajima. Živeći na suvoj zemlji duž Doline velikog raseda u Tanzaniji i Keniji, Masai trenutno broje oko 1,5 miliona ljudi, od čega većina živi u Masai Mari. Imaju reputaciju jakih ratnika koji love za hranu i žive u zajedništvu sa divljim životinjama. Obučeni u svetlo crvenu šuka odeću i okićeni nakitom, ratnici se ponosno oblače u nešto što za nas liči kao na žensko ruho.Bušmani - Bocvana
Narod San, takođe poznat i kao Bušmani pripadaju brojnim starosedelačkim lovačko-sakupljačkim narodima Južne Afrike. Postali su poznati široj javnosti putem filma "Bogovi su pali na teme". Nažalost, San narod je iseljen sa svoje dedovine 1950-ih i prisiljeni su da se bave poljoprivredom. Zabranom lova i prinudom da se prijavljuju za dozvolu za ulazak u rezervat, dovedeni su na ivicu opstanka.
Himba - Namibija
Grupa starosedelaca koji žive u okrutnoj i suvoj pustinji regiona Kunene na severu Namibije, naziva se Himba i postali su poznati širom sveta po svojoj tradiciji prekrivanja otjizeom - mešavinom masti i okera, kako bi se zaštitili od sunca. Smesa daje njihovoj koži crvenkasti sjaj, simbolišući zemljinu bogatu crvenu boju i život i smatra se idealom lepote među Himbama. Himba žene vole da pletu kose jedne drugima, koje se takođe prekrivaju oker smesom. Trenutno postoji oko 20.000 do 50.000 ljudi, a većina živi od stočarstva ili posetilaca u njihovim selima.
Hmong - Vijetnam i Kina
U Sapa regionu na severu Vijetnama živi vredni narod Hmong. Iako je njihova kultura patrilinearna, tj. omogućava muževljevoj porodici da donosi sve glavne odluke, Hmong žene tradicionalno imaju veći deo odgovornosti u porodici. Deca uče šta se očekuje od polova još dok su mala i mlade devojčice tradicionalno uče veštine o održavanju kuće od starijih žena još od osme godine. Osim brige oko kućnih obaveza, žene takođe sade i žanju na poljima zajedno sa svojim muževima. Mnoge Hmong žene danas rade u turizmu, pružajući putnicima mogućnost boravka u njihovim kućama i pomažući im tokom njihovog pešačenja.
Kareni - Mijanmar i Tajland
Na planinama gde se graniče Mijanmar (Burma) i Tajland žive Kareni, plemenska grupa povezana sa Tibetancima. Danas, njihovo pleme broji oko 40.000 ljudi pošto se sve više njih odlučuje za život u gradovima. Kareni su najpoznatiji po svojim ogrlicama za žene koje se nose iz estetskih razloga. Prvi namotaj se stavlja devojčicama kada napune pet godina i tokom odrastanja se zamenjuje dužim. Nažalost, broj Kareni žena koje i dalje praktikuju ovaj običaj se smanjuje i mnogi ih iskorišćavaju u turističke svrhe.