Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Plemena

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 22 Maj - 0:12

Pleme Dani: Nema podataka odakle potiču i kako su se uklopili u stravičnu samoću i izolaciju


Italijanski fotograf Roberto Paci iz Italije je svojim objektivom uspeo da zabeleži jedno indonežansko pleme po imenu Dani usred modernog sveta Nove Gvineje.

Njegovo oštro fotografsko oko je uspelo da “oslika” život u ruralnim oblastima u kolibama od bambusa, lov na svinje i njihovo žrtvovanje kako bi proslavili ulazak u bračne vode.

Fascinantno je to što u 21. veku možete pronaći ljude koji žive primitivno i u skromnim uslovima, pored luksuznih automobila, interneta i tržnih centara.

Oni neguju svoju tradiciju i kulturu, a prošlost ovog naroda, izgubljenog u prostoru i vremenu, satkana je od legendi i pripovedaka.

Pleme Dani broji oko 300 porodica sa po tri ili četiri člana koji žive širom sela u Balie Velija, daleko od civilizacije.















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 22 Maj - 0:12

Pismo je nepoznato, kao i njihovo poreklo staro hiljadama godina. Nema podataka odakle potiču i kako su se uklopili u stravičnu samoću i izolaciju.


Njihov prvi susret sa “belim” čovekom se odigrao relativno skoro, kada je celo pleme bilo u šoku. Pipkali su ga i pitali se što je tako bele kože, da nije slučajno bolestan.

Roberto je objasnio da su ljudi u plemenu jako stidljivi i povučeni. Međutim, veoma su radoznali, pogotovo deca.

Ona žele da znaju sve o zapadnom svetu i životu van plemena Dani.

(Telegraf.rs, dailymail.co.uk, foto: Profimedia/HotSpot Media)















Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 22088

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Ned 12 Jul - 15:59




Yanomami(Chiriana, Yanonámi, Yanoama).- Indijanski narod u području Venezuele i Brazila koji se sastoje od četiri glavne grupe i više manjih satelitskih plemena, Xirianá (Shiriana, Chiriana, Casapare, s: Paramitaria, Aikomterí, Aiwaterí, Ocomatairi); Samatari {s: Samatari (Shamatairo), Paravori, Pakidái, Surára, Yauari, Araraibo, Yawani, Uaca}; Waiká (s Waica ili Oayca, Guadema, Karime ili Shauari, Paucosa, Pusuraku, Paraitirí ili Paquiri); i Sanuma ili Guaharibo {s: Sanemá (Haratari, Guaharibo), Pubmatari (Uárema), Nabudib, Chantari}; ostali: Taclaudub. Yanomami govore više-manje srodnim jezicima, ekonomski, politički i socijalno su slični. Naseljavaju kraj oo 0-5 stupnja sjeverne dužine i 62 i 65 stupnja i 30 minuta zapadne širine, uglavnom uz rijeke Paragua, Ventuari, Padamo, Ocamo, Novaca i Orinoco u Venezueli, i duž Uraricuera, Catrimani, Dimini i Araca u Brazilu. Na sjeverozapadu u polukrugu su im susjedi Karibi, njihovi neprijatelji Maquiritare, a na jugozapadu plemena Arawaka. -Jezično pripadaju porodici Chirianan.




Stalna naselja Yanomama sastoje se od kružnih koliba (zvane shabano) raspoređenih oko središnjeg prostora. Ova naselja često su zaštićena palisadama. Selo je temeljna socio-politička jedinica koja se sastoji od više proširenih obitelji. Svako selo ima vlastitog poglavicu ('headman'), odnosno 'pata'. Boravište Yanomama isprva je matrilokalno, za koje vrijeme on je na ispomoći ženinoj obitelji, kasnije prelaze kod muževe obitelji. U slučaju da muž umre, udovica se ponovno udaje za njegovog brata, a ako nema brata ili braće, ona se može nakon godinu dana preudati za nekog drugog suplemenika. Poliginija je kod Yanomama uobičajena, sororalna učestalo. Sve Yanomami grupe, kao i susjedni Karibi, imaju razgranat sistem srodstva, terminologije slične irokeškoj (Irokezi). Klanovi i fratrije (bratstva) kod njih nisu opažene. Sistem srodstva Yanomama proučio je Chagnon (1971).



Samanizam i pogrebni običaji


Yanomami imaju bogato razvijenu mitologiju; postoji vjerovanje u nadnaravna bića i duhove. Prema njima svaki čovjek ima 4 duše. Jedna od njih je buhii (‘duh’), koja se nakon smrti vraća u borebo, gdje žive duše mrtvih. Tu je i Noreshi, vrsta duha ili duše iz džungle od koje kada uđe u tijelo čovjek oboli. Šamanizam je dobro razvijen. Šaman uspostavlja kontakt s duhovima uz pomoć halucinogenih droga. On liječi oboljele uz pomoć prijateljskih duhova ‘hekira’ (prema Migliazzi; 1972). Kod Yanomama šaman može postati svatko tko to želi, u što ga upućuje stariji šaman. Ipak je zamijećeno tek nekoliko ljudi u nekom selu koji se bave ovim poslom. Poslije smrti tijelo pale a preostale kosti stuku u prah koji se poslije konzumira od strane ožalošćenih. Ova praksa je učestala kod svih Yanomama.









It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain


Poslednji izmenio malena72 dana Ned 12 Jul - 16:02, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 22088

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Ned 12 Jul - 16:01









It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
malena72

  

avatar

Ženski
Poruka : 22088

Učlanjen : 29.05.2013


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Ned 12 Jul - 16:04









It's not the size of the dog in the fight , but the size of the fight in the dog....

Mark Twain
Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 10:34










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 10:39










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 10:43










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 10:53

U brazilskim šumama Amazona živi retko pleme Kavahiva, koje je do nedavno bilo sasvim izolovano od ostatka civilizacije.

Brazilska vlada objavila je u petak snimak na kome se prvi put vide pripadnici ovog plemena dok se polako probijaju kroz džunglu. Video datira iz 2011. godine, ali su brazilske vlasti odlučile da ga tek sada objave široj javnosti.

Svega nekoliko amazonskih plemena živi nomadskim životom, među kojima je i pleme Kahiva. One su prvi put dokumentovane 1999. godine.

Njihov nomadski život, koji ne poznaje obrađivanje zemlje i uzgoj domaćih životinja, kao i voća i povrća, danas je znatno otežan. Kahive su lovci sakupljači, pa im je potreban veliki prostor kako bi održale svoju egzistenciju.

Tokom dve decenije stručnjaci su naišli na nekoliko privremenih kampova u džungli i pronašli mnogo predmeta koje su napravili članovi plemena, uključujući primitivni razboj za pravljenje strela.

Prema podacima brazilske vladine agencije FUNAI (nacionalna fondacija za Indijance) čija je glavna nadležnost očuvanje prava i zaštita teritorija domorodačkih i drugih divljih plemena, u Amazonu je do sada otkriveno 32 Kahiva plemena, a veruje se da je njihova populacija mnogo veća.

Prošle godine  za Kahive je napravljen rezervat u zapadnoj državi Mato Groso, ali članovi plemena i dalje su u opasnosti od lokalnih poljoprivrednika.

Mnogi urođenici iz oblasti Amazona imaju kontakt sa spoljašnim svetom već 500 godina, ali mnogi izbegavaju susret sa ostatkom civilizacije i žive u izolaciji. U Brazilu danas postoji oko 896.000 Indijanaca u 238 plemena. Većina urođenika je tokom perioda od pet vekova iščezla, uglavnom zbog izloženosti bolestima i nasilju.










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 10:54










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 10:56











Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 10:58

Čelnici brazilske agencije za pitanja indijanaca (FUNAI) potvrdili su da je u zapadnim područjima Amazonije ove godine otkriveno dosad nepoznato pleme.
Skupina od 200-tinjak urođenika prvi je put uočena u aprilu uz pomoć satelitskih snimaka prašuma, a otkriće su u aprilu 2011. potvrdila istraživanja iz aviona.
Tokom preleta naselja smještenog u gustoj džungli rezervata doline Javari na krajnjem zapadu Brazila, stručnjaci su uočili tri čistine i četiri veće nastambe koje se obično nazivaju maloke. Broj stanovnika procijenili su na temelju veličina građevina i vrtova u kojima ovo pleme uzgaja kukuruz, banane te neko omanje grmlje, najvjerojatnije kikiriki ili tapioku.
Rezervat Javari, koji se prostire na površini veličine jedne i pol Hrvatske, utočište je najveće koncentracije plemena koja nikada nisu bila u dodiru s vanjskim svijetom. Procjenjuje se da u njegovim šumama, na rijekama i jezerima živi između osam i 14 urođeničkih skupina koje ukupno broje oko 2.000 ljudi.
Vjeruje se da pleme pripada jezičnoj skupini Pano čiji pripadnici nastanjuju područja na granicama između Brazila, Perua i Bolivije.
U cijeloj Amazoniji vjerojatno živi 68 izolovanih plemena. Brazilski Odjel za izolovana indijanska plemena primio je dojave o desecima drugih skupina, međutim, informacije se tek trebaju provjeriti.
"Identificiranje i zaštita izoliranih skupina sastavni su dio brazilske politike", rekao je koordinator FUNAI-ja za rezervat Javari, Fabricio Amorim.
"Za ovakvo otkriće potrebne su godine metodičnog rada."
Da ne uznemiruje urođenike, organizacija se u svojim istraživanjima koristi avionima. Međutim, misionari, ilegalna sječa šuma, krijumčarenje droga te lov i ribolov predstavljaju veliku prijetnju za domoroce, objasnio je Amorim.
Koliko vanjski uticaj može biti opasan za izolovana plemena, dobro pokazuje film "Vrač" sa Šonom Konerijem u glavnoj ulozi. Došljaci često uništavaju njihovu zemlju, utiču na kulturu i običaje te prenose bolesti na koje nisu otporni.
Brazilski domoroci dobili su prava na svoje tradicionalne teritorije ustavom iz 1988. godine. Zahvaljujući tom dokumentu, urođenici danas kontrolišu oko 11 odsto brazilskog teritorija u koji spada i 22 odsto Amazona.










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 11:04










Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 11:17

MORSKI NOMADI Ovaj narod čitav život provodi na vodi

Fotograf Ng Ču Kia proveo je nekoliko nedelja u Maleziji sa pripadnicima plemena Bajau koji žive potpuno odsečeni od sveta. Oni ne znaju da čitaju i pišu, nikada nisu gledali televiziju, a čitav svoj život provode na moru.


Deca još od malih nogu uče da pecaju jer je to jedini način da se prehrane. Od jutra do mraka se voze drvenim čamcima i plivaju u neverovatno bistroj vodi.
 
Pleme Bajau dane provodi uživajući u prirodi, daleko od civilizacije. Moderne tekovine su im toliko nebitne da čak ne znaju koliko ko ima godina. Oni ne računaju vreme kao što to čini ostatak sveta.










Izvor: blic.rs









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 11:25

ZEMLJA IZGUBLJENOG PLEMENA Krvoločni domoroci čuvaju najopasnije ostrvo Indijskog okeana

Kada se gleda iz vazduha, izgleda kao idilično ostrvo sa prelepim plažama i gustom šumom, ali se turisti i ribari ne usuđuju da kroče na ostrvo Severni Sentinel u Indijskom okeanu zbog opasne reputacije njegovih žitelja. Oni koji tako nešto požele rizikuju da ih napadne misteriozno pleme koje ne želi da ima išta sa modernom civilizacijom i spoljnim svetom.


Kada do kontakta domorodaca sa strancima ipak dođe, to se obično završi tragično. Pripadnici plemena ubili su dvojicu ljudi koji su ilegalno ribarili u tom području 2006 i imaju običaj da gađaju strelama i kamenjem iz praćki na avione u niskom letu i helikoptere.
 
I sami su bili žrtve, pošto je nekoliko članova plemena krajem 80-ih i početkom 90-ih godina prošlog veka ubijeno kada su tu došli ljudi rešeni da izvuku gvožđe i drugu robu iz nasukanog broda.



Ostrvo Severni Sentinel, veličine njujorškog Menhetna, nalazi se u Bengalskom zalivu i zvanično pripada Indiji. Iako je naseljeno poslednjih 60.000 godina, i dalje velika enigma.
 
Pošto ga moderna civilizacija nije dotakla, veoma malo se zna o ljudima koji tu žive, njihovom jeziku, običajima, ali i o samom ostrvu.


Veoma je opasno za stranca približiti se ostrvu, zbog čega postoji svega jedan video snimak domorodaca i nešto fotografijaI, većinom lošeg kvaliteta.
 
Ne zna se tačno ni koliko ljudi tu živi, pa procene variraju od nekoliko desetina do nekoliko stotina.

Misterija je i kakve je posledice cunami koji je 2004. pogodio to područje imao na populaciju i samo ostrvo, koje je deo indijskih Andamanskih ostrva. Iako im niko nije pritekao u pomoć, domoroci nisu zbrisani sa lica zemlje tokom cunamija.
 
Nakon njega je iz helikoptera indijske obalske straže uslikan pripadnik plemena kako lukom i strelom gađa letelicu.


O ovim ljudima često govore kao o "Plemenu iz Kamenog doba", što je uvredljivo po mišljenju zaštitnika ljudskih prava. Severni Sentinelci su najizolovanije pleme na svetu, a indijske vlasti su rešile da im se ne meša u živote.




Vlada Indije je nekoliko puta neuspešno pokušala da uspostavi kontakt sa domorocima, ali je od toga na kraju odustala. Da bi zaštitila pripadnike plemena, ali i strance, zabranila je pristup Severnom Sentinelu, pa sada nije dozvoljeno prići na oko pet kilometara od ostrva.
 
I pored toga, domoroce ugrožavaju ribari koji tu nelegalno izlovljavaju ribu od koje pripadnici plemena žive.

Izvor: blic.rs









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pon 27 Jul - 11:36

У Африци откривени Пигмеји са „мајмунским“ ногама


Научници су истражили место у једном делу републике Конго, где по предању домороци много времена проводе на дрвећу у потрази за медом.

Истраживачи су успели да утврде да људи из пигмејског племена Тва имају јединствне ноге, које им омогућавају да прелазе са дрвета на дрво као шимпанзе.

Научници су открили, да стопала Пигмеја могу да се савијају под углом од 45 степени, а то је веома много, пошто се људска стопала савијају у просеку под углом од 15%. Дакле, Пигмеји могу да ходају по дрвећу скоро вертикално.

Izvor: vostok.rs









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 31 Jul - 15:07

Pleme Inka 

Inka predstavlja ime plemena i države u Južnoj Americi (na teritoriji današnjih država Peru, Ekvador, Bolivija, Čile); Inke su se bavili pretežno zemljoradnjom; od životinja gajili su lamu; kultura im je bila na stepenu bakarno-bronzanog doba; religija se sastojala u obožavanju Sunca, a kalendar je bio uređen na bazi sunčane godine. Njihovu državu i kulturu uništili su španski osvajači pod Pisarom i Almagrom (1532-35). Ostavili su za sobom mnoge umetničke spomenike, naročito na peruanskoj teritoriji; gradili su utvrđenja, palate i hramove, u planinskim predelima od kamena, a u primorskim od opeke; najveće majstorstvo pokazali su u izradi vaza od pečene zemlje (koje su često imale ljudski oblik i bile kolorisane vrlo živim bojama), i u izradi tkanina i sitnijih predmeta u zlatu.


U srednjem veku u južnoameričkim Andima, živeo je narod Inka. Država tih Indijanaca - domorodaca pružala se meridijanski oko 3 000 km od srednje Kolumbije preko Perua do srednjeg Čilea i Bolivije. Inke su bili slobodoljubljiv narod, ali i hrabri ratnici, bavili su se zemljoradnjom (gajili su kukuruz i krompir) i rudarstvom (vadili su olovo, bakar, srebro i zlato). Bili su i dobri tkači, grnčari, graditelji; podizali su velike kamene gradjevine. Njihove tvrdjave, ostaci naselja i predmeta, ukrasi i nakit svedoče o zavidnoj kulturi, iako nisu imali pismo.

Kada su španski osvajači došli u Južnu Ameriku i saznali za obilje zlata Inka, počeli su da ih progone, ubijaju. Indijanci su se povukli u planinske gudure i guste šume, što im nije odgovaralo. Došljaci su ih progonili sve do istrebljenja.

Glavni grad Inka bio je Kusko u Peruu, bliže granici prema Boliviji nego primorskoj Limi. Taj grad na 3 486 m nadmorske visine postoji i danas i predstavlja najstarije stalno naselje Južne Amerike. Nalazi se na izvorištu reke Urubamba, čije se vode preko reke Ukajali ulivaju u Amazon. Smatra se da je Kusko imao oko 100 000 stanovnika, četiri glavne ulice, šest hramova posvećenih Suncu, Mesecu, zvezdama, svetlosti, dugi. Imao je velike gradjevine, dvorce, tvrdjavu, mostove. Od tog grada je malo ostalo, a sadašnji Kusko je nastanjen potomcima i mešancima Inka. U njemu postoji Arheološki institut u kome se proučava istorija, život, tekovine nestalih Inka.












Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 31 Jul - 15:08

Tvrdjava Inka



Sagradjen na granitnom masivu, u srcu lanca Anda i na 130km od Kuska (Cusca), Maču Pikču (Machu Piccu) je izuzetan primer umeća Inka gradtelja u 19.-om veku. Maču Pikču kao da lebdi izmedju neba i zemlje, 600m iznad reke Urubamba, iznad andskih visoravni i prašuma Amazonije. Nalazi se u jednoj od nalepših i najdivljijih oblasti Anda, na visini od 2000m. Grad nije bio unet ni u jednu domaću mapu, nije se mogao naći ni u jednoj geografskoj karti, niko ga od 1000 osoba koje su za njega sigurno morale znati nije pomenuo. Pa ipak, Maču Pikču , utočiste, utvrdjenje i svetište, nije bio daleko od Kuska , velikog središta carstva iz kojeg je vladao Inka, sin Sunca i gospodar "četiri strane sveta". Maču Pikču je bio jedan od mnogobrojnih gradova-utvrdjenja koji su okruživali prestonicu, zapravo jedna od kolonija (mitima). Nijedna nije bila značajna kao Kusko za konačenje vojnika-kolona, koji su u pratnji svojih porodica krčili polja, gradili mostove, održavali puteve, istovremeno čuvajući granice i najvažnije centre države. Gradovi su mogli da se brane, pruže zaštitu stanovništvu i uspešno izdrže dužu opsadu zahvaljujući svom položaju i nepristupačnim prilaznim putevima, terasastom zemljistu koje je obradjivano i proizvodima koji su se mogli smestiti u neku vrstu silosa, kao i sopstvenim rezervama vode. To su bili dobro poznati gradovi. Osim Maču Pikčua.












Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 31 Jul - 15:11

Kad su nestali poslednji predstavnici Inka, utvrdjenje je palo u zaborav pa je otkriveno tek pre nekoliko decenija iako se znalo (otprilike) gde se nalazi.
Prva verzija:
- 24.jula 1911. profesor Hiram (Hiram) Bingam, vodja jedne ekspedicije Jelskog univerziteta je naišao na trag rezidencije pobunjenika koja je bila prekrila džungla.
Druga verzija:
- tvrdjavu Inka, dotad sasvim nepoznatu, otkrio je jedan američki putnik i radoznalac, gotovo slučajno, tragajući za ostacima prestonice poslednjih Inka, koji su decenijama pružali otpor španskim osvajačima. Otkriće je objavljeno u poznatom časopisu National Geographic. Autor članka , Hajram Bingam, pisao je da se pronalazak nepoznatog grada podudara sa rešenjem zagonetke "100 izgubljenih devica".













Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 31 Jul - 15:12

Kad je profesor Hiram Bingam sa ekspedicijom došao do ovog utvrdjenja pred njim je stajao ogroman prostor sa terasama, stepenicama (kod 3200. stepenice jedan od učesnika ekspedicije je prestao brojati), izduženim zidinama, kulama, bunarima i hramovima a pronadjeni su i grobovi sa mnogim mumijama i nadgrobnim pločama.Ovaj planinski vrh sa terasastim gradjevinama opasan je sa triju strana provalijama dubine 700m, kroz koju protiče reka Urubamba. Četvrtu stranu zatvara planinski greben koji ne dozvoljava prilaz.













Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 31 Jul - 15:14

Kako Maču Pikču izgleda danas? Da bi se stiglo do njega treba krenuti stazom koja vodi do vrha planine i vijuga ivicama ponora nad kojim zastaje dah . Okolina je tipična za džunglu. Stigavši na visinu na kojoj se rastinje proredjuje, prvi put se mogu videti, 300m iznad, ostaci drevnih gradjevina. Medjutim, da bi se stiglo do njih, treba se popeti strmim stepenicama (i gradjevine ovog grada koje se uzdižu na vrhu planine radjene su stepenasto). Mada se danas može ući kroz zidine na više mesta, nekada se u ovaj grad-utvrdjenje moglo dospeti samo kroz jednu kapiju iza koje je bilo stepenište uklješteno izmedju dva zida. Imalo je stotinjak stepenika, delimično monolitnih, zapravo isklesanih od jedne kamene ploče, a delimično od blokova četvorougaonog kamena. Takvo rešenje ulaza zaštićenog (ili, bolje rečeno, kontrolisanog) bočnim zidinama prilično je često ali ne takvih dimenzija.













Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 31 Jul - 15:38

Carstvo Inka


Carstvo Inka je najveće carstvo u pretkolumbovskoj Americi. Nastalo je u 14. veku. Tokom 15. veka, Inke su se proširile duž planine Anda. Administrativni, politički i vojni centar je bio Kusko. Nastao je na visoravnima Perua oko 1200. godine. Od 1438. do 1533. godine Inke su koristile osvajanja i miroljubivu asimilaciju šireći svoje carstvo na velike delove zapadne Južne Amerike. U sastavu carstva su bili delovi Ekvadora, Perua, Bolivije, Argentine i Čilea.

Atavalpa je bio poslednji car Inka. Ubio ga je 1533. godine konkvistador Fransisko Pizaro označavajući time početak španske vladavine. Tokom španske uprave otvoren je najveći rudnik srebra na svetu Potosi u kome su Inke radile kao robovi. Pod teškim uslovima, umirali bi već za godinu ili dve rada u rudniku.

Privreda je bila bazirana na kolektivnom vlasništvu zemlje i dobro rešenom navodnjavanju. Postojala su dobro rešena velika skladišta hrane, koja su omogućavala napredak carstva i u doba loše žetve. Mreža puteva je bila beoma raširena, što je omogućavalo lak transport robe i hrane. Arhitektura, umetnost i obrada metala bili su visoko razvijeni. Postojala je izuzetno napredna medicina sa razvijenom hirurgijom lobanje.

Istorija - Legendarno poreklo Inka

Postoje dve legende o poreklu Inka koje se prepliću sa istorijskim podacima.

Prva legenda kaže da su jednom iz pećine, koja se nalazi tridesetak kilometara od grada Kusko (Cuzco) izašla četiri brata: Ajar Kači (Ayar Kachi), Ajar Uču (Ayar Uchu), Ajar Avka (Ayar Awka) i Ajar Manko (Ayar Manko) koji se naziva i Manko Kapak (Kapaq). Oni nisu imali roditelje, a ni stalno mesto boravka, pa su se često selili između Tampukira (Tampukir), Paljate (Pallata) i Hajskisra (Hayskisro). Ajar Kači se vratio u pećinu iz koje su izašli da bi se u njoj preobrazio u vaku (waka, lokalno božanstvo). Ostala braća su nastavila da lutaju, i kada su stigli na vrh planine Vanakavri (Wanakawri) Ajar Uču i Ajar Avka su se skamenili, a Manko Kapak je odatle bacio zlatni štap kojim je želeo da odredi mesto gde će podići grad – prestonicu Inka i time označio kraj svog lutanja. On je sa svojom sestrom-suprugom Mamom Okljo (Mama Oqllo) ujedinio okolna plemena koja su živela u varvarstvu pod svojom vlašću. Inke su posle veličale Manka Kapaka kao praoca svog plemena i osnivača carstva, ali i kao junaka koji je civilizovao čitavo čovečanstvo.

Druga legenda kaže da je bog Inti naredio svojoj deci, Manku Kapaku i Mami Okljo, da krenu sa jezera Titikaka (šp. Titicaca ) na sever da posećuju plemena iz tih oblasti. Dao im je zlatni štap i rekao da ga bace i gde se on zabode, tu da podignu glavni grad. Proročanstvo je ispunjeno u oblasti Kuska, gde su se pomešali sa plemenima koja su tu već bila i zajedno osnovali grad i čitavu civilizaciju Inka.

Uspon Inka

Prema istraživačima carstvo Inka nastalo je u 14. veku, dok je svoj vrhunac doživelo u 15. veku. Carstvom je vladalo 13 careva, a sa devetim carem Paćakutijem započinje prava istorija Inka. On je bio veliki vladar i veliki ratnik koji je osnovao carstvo zvano Tauantinsujo (kraljevsto četiri strane sveta). Postavio je temelje politici, urbanistički je preuređivao gradove, gradio hramove i razna druga zdanja. Uporedo s njim, na drugom kraju carstva osvajao je Kapa Jupanki. Pre nego što je uspeo da svrgne sa vlasti Paćakutija, ovaj je naredio njegovo ubistvo. Međutim, Kapa Jupanki je svog sina osposobio za vladanje i osvajanje, pa je tako Tupa Jupanki tokom XV veka proširio granice carstva, tako da je carstvo obuhvatalo teritorije današnje Kolumbije, Ekvadora, Perua, dela Bolivije, Argentine, sve do reke Maule u Čileu, i od obale Pacifika do prašuma Amazonije. Paćakuti je vlast predao njemu, a ne svom sinu Amaruu. Tupu Jupankija je nasledio sin, Huajn Kapak. Vreme vladavine Huajna Kapaka označava se kao početak opadanja moći Inka.

Pad Inka


Dvojica kraljeva, dva brata su se sporila oko vlasti, Uaskar (umro 1532) i Atavalpa (1500—1533). Vlast je preuzeo Atavalpa koji se krunisao za cara, čime je započeo građanski rat koji se završio 1532. godine kada je ubijen Uaskar. Te godine, Fransisko Pisaro (šp. Francisco Pizzaro) je osudio cara Atavalpa na smrt, čime je izgubljeno carstvo Inka.

Državno uređenje


Poreklo vlasti može se objasniti mitom o Manku Kapaku. Njegov lik je poslužio kao uzor svim vladarima. Budući da Manko Kapak nije imao ni majku ni oca, car se predstavljao kao „siroče i siromah“. Ne priznajući da ima roditelje, car je sebe isključivao iz nasledstva na koje je mogao da polaže pravo. Da bi stvorio svoje vlastito imanje, car je zemlju svog oca i one koji su je obrađivali prepuštao svojim rođacima. Želeći da obezbede blagonakolnost nekog od susednih kuraka, vladari Inka su za glavne supruge birali njihove kćeri. U poznije vreme u praksu je ušao carski incest. Car bi se ženio jednom od svojih sestara, koja je postajala njegova glavna supruga ili koja (cоya). Tim brakom car je poricao svoje poreklo zarad svog položaja na vlasti. Carsku vlast mogao je da vrši samo onaj koga bi državni dostojanstvenici ocenili kao najsposobnijeg. Vlast se osvajala, nije se nasleđivala. Završetak svake vladavine bio je ujedno i početak perioda anarhije. Sinovi preminulog cara, njegova braća, nećaci i svi oni koji su imali prava na položaj u vlasti stupali su u međusobnu borbu osporavajuću jedan drugom to pravo. Vlast se nije prenosila putem institucionalizovanih procedura, već se uzimala silom. Svaki naredni car bi stanje haosa, izazvano borbom za vlast, vraćao u uređeni svet. Na taj način se sa svakim novim carem ponovo rađalo Carstvo. Nedostatak u političkom sistemu Inka upravo se ogledao u nepostojanju dinastičkog principa kojim bi se uređivao redosled nasleđivanja. Neke careve smrti su izvesno vreme držane u tajnosti da bi upražnjeni presto ostao ograničen na okolinu i da bi umanjili štetne posledice. Međutim, ni ta mera nije bila dovoljna da potpuno spreči pobunu plemenskih zajednica, koja je izbijala nakon svakog okončanja nečije vladavine. Neki carevi su izražavali želju da im naslednik bude neki od njihovih sinova misleći da on kao carev izabranik treba biti prihvaćen i od okoline, što je retko imalo željeni ishod. Caru je pretila opasnost i od vojne pobune. On je pretendovao da na čelo vojske postavi nekog od svojih sinova ili rođaka kako bi otklonio pretnje. Svi koji su uspevali da vrše kontrolu nad vojskom davali su joj i sakralnu osnovu, čineći je na taj način i legitimnom. Zvanično proglašenje cara vršio je veliki sveštenik. Car je postajao Sin Sunca i bivao posrednik između ovog i onog sveta. Njegov cilj bio je da se obezbedi materijalno i moralno blagostanje ljudi.


Pre nego što bi doneo bilo kakvu značajnu odluku car je tražio mišljenje četvoročlanog saveta, koji mu je pomagao u vršenju vladarskih poslova. Članovi saveta nosili su titulu apu (apu) i odgovarali su za upravu nad četiri dela Carstva na koja je bio podeljen Tavantinsuju. Guverneri pokrajina sa titulom tukrikuk (tukriquq) nalazili su se ispod apua. Obuhvatali su jednu ili više plemenskih zajednica i bili su zaduženi za glavna mesta okruga. Oni su bili predstavnici cara pred lokalnim stanovništvom, brinuli su o održavanju puteva, mostova, javnih zdanja, i sakupljali su dobra proizvedena kulučenjem. Povremeno je i svaki tukrikuk bio podvrgavan kontrolama da bi se sprečila zloupotreba velikih ovlašćenja, koja su ovim činovnicima bila data. Činovnik zvan kipukamajok (kipukamayoq) predstavljao je potčinjeno osoblje kojim je tukrikuk bio okružen. Oni su imali veoma značajnu ulogu. Beležili su koliko se robe iznosi i unosi u državna skladišta. Svaki apu, tukrikuk ili kipukamajok pripadao je etničkoj grupi koja je osnovala Carstvo i koja je samim tim imala odlučujuću ulogu u poslovima Tavantinsujua. Ta etnička grupa uklapala se u okvir jedne državne birokratije. Njihova zvanja nisu bila nasledna, i vladar koji ih je dodelio mogao je u svakom trenutku da ih promeni ili opozove. Činovnici nisu bili ovlašćeni da od ljudi pod svojom upravom zahtevaju bilo kakva davanja u sopstvenu korist. Sva njihova plata bila je careva zahvalnost. Nasuprot carskoj birokratiji nalazili su se kurake- poglavice. Iako su izvršavali careve naredbe koje mu je prenosio tukrikuk, njihova uloga se nije svodila samo na službu potčinjenih činovnika. Oni su ostajali van domašaja birokratije stavljajući sebe iznad činovnika. Morali su da iskažu vernost vladaru kada dođu na čelo plemenske zajednice. Vladar im je tada potvrđivao zvanje i smenjivao ga samo u slučaju otvorene pobune. Onaj koji je bio označen kao naslednik kurake, uglavnom sin ili rođak, morao je da boravi na carskom dvoru kao dokaz da će iskazana vernost biti održana. Takođe je kao talac zadržavan i glavni vaka plemenske zajednice, koji je predstavljao pretka kurake. Car je na taj način kontrolisao kurake preko njihovih potomaka i naslednika. Kurake su često od cara dobijali žene ili potčinjenike, a zauzvrat su caru davali neku od svojih kćeri ili sestara kao drugostepenu suprugu. Deo dobara proizvedenih radom svoje etničke grupe simbolično su predavali vladaru u korist države svake godine. On im je priređivao veličanstven doček i obasipao ličnim poklonima i robom koju su kurake delili u svojoj plemenskoj zajednici ne bi li ojačali svoju vlast nad njima i stekli veći ugled kod svojih podanika.

Sedište carske vlasti bio je grad Kusko. Na početku je to bila neugledna varošica, a kasnije biva pretvoren u prostrani kosmopolitski grad. Kusko je na vrhuncu svog sjaja imao i više od 60.000 stanovnika. Najbitnije zdanje u gradu, a i u čitavom Carstvu bio je hram Sunca ili Korikanća (Qorikancha). Carevi su tokom svoje vladavine dosta ulepšavali i darivali ovaj hram. Kusko je predstavljao neku vrstu mikrokosmosa u kome se odražavalo Carstvo čiju je glavu on predstavljao. Ujedno je bio i politička i verska prestonica, jer je i sama vlast bila sakralnog karaktera. „Kusko je bio mesto gde su se bogovi, podsredstvom cara, ukazivali čovečanstvu“.

Društvo

Društvo Inka bilo je piramidalnog oblika. Na vrhu se nalazilo plemstvo, koje su na prvom mestu, činili car, koja (coya),njegova supruga, i njegova deca. Car je bio sin Sunca, čovek-bog, rođen da bi vladao narodom Kećua. Predstavljao je središte teokratske i despotske vladavine, a njegova misija je bila prisvajanje svih pokorenih naroda i kećuizacija njihovog stanovništva. Zatim je sledilo plemstvo po krvi koje su činili sveštenik, vojnik i amauta (amauta). Oni su snosili veliki deo odgovornosti za državu, a svoje obrazovanje su sticali u Jaćajuasi (Yachayuasi) odnosno Kući znanja, pod upravom amautasa to jest učitelja. Njih je sledilo plemstvo po zaslugama koje su predstavljali kraljevi i kurakas (curacas), koji su svoj život podredili caru, ili su to pak bili ljudi iz naroda koji su zbog neke posebne usluge državi zaslužili plemićku titulu. Uživali su velike povlastice, a isticali su se po velikim minđušama, zbog čega su bili prozvani velikouhi. Narod je činio ostatak stanovništva i oni su bili podeljeni na Atun Runas (Hatun Runas), ili ljude iz naroda, koji su morali da nađu načina da budu od koristi. Mitimaes (Mitimaes), grupe Atun Runasa, koji su sa sve porodica i svime što su posedovali bili premeštani u oblast koju bi car osvojio. Slao ih je kako bi zaveli red i ustanovili dobre običaje, bili kao kolonizatori. Janakonas (Yanaconas) su bili nasledne sluge u službi cara i Sunca.

Postojale su razlike i u oblačenju. Muška odeća sastojala se od tunike i ogrtača. Na glavi je nosio kapu, a telo je ukrašavao narukvicama, prstenjem i crtežima. Žena je imala dugačku haljinu, a preko ramena malo platno za nošenje tereta koje se zvalo ljiklja (lliclla) i koje je prelazilo preko grudi, zakačeno jednom iglom ili tupuom (tupu), njenim jedinim ukrasom. Žene su pomagale svojim muževima u zemljoradnji, vodile su računa o održavanju kuće, prele su i tkale vunu, koju im je davala država. Što se cara tiče on je nosio ljauto (llauto), debelu traku od šarene vune, koja je nekoliko puta obavijana oko njegove glave i služila je za prikupljanje njegove kose. U nju je stavljano perje ptice korakenke (coraquenque),svete ptice Inka i maskapaića (mascapaicha), resa od crvene vune. Car je imao topajauri (topayauri), zlatni skiptar i ćampi (champi), ratno oružje koje se sastojalo iz jednog koplja, koje se završavalo zlatnom sekirom ili batinom.


Ajlju

Ajlju (Ayllu) je predstavljao osnovu društvenog sistema. Činila ga je neka vrsta zajednice, kojoj su pripadali svi članovi koji su se smatrali ujedinjeni izvesnim rodbinskim vezama, jer su poticali od zajedničkog pretka koga su pretvarali u boga zaštitnika. Vođa ajlje bio je kuraka (curaca), uglavnom starac, koji je zajedno sa vojskovođom predstavljao vezu sa vladom i koji je bio zadužen da muškarce iz ajlje povede u rat. Kuraka je morao da pravi preraspodelu zemljištu, da prikuplja namete i da organizuje obavezne poslove, koje je nalagao car. Ajljui su se okupljali oko obradive zemlje i delili su zajedničku teritoriju, čiji je vlasnik bio car. Svaki čovek dobijao je jedan tupu (tupu) ili topo (topo), parcelu zemlje, i pola tupa za suprugu. Plemići su polagali pravo na više zemlje u srazmeri sa brojem žena koje su imali.

Obrazvovanje i vaspitanje


Obrazovanje i vaspitanje su se sticali u Kući znanja, nastavnom centru plemićke klase, koju su pohađali samo muškarci. Ljudi iz naroda nisu mogli da uđu u ovaj centar. Studije su trajale četiri godine, a učio se jezik, religija, tumačenje kipusa (quipus) i istorija carstva, povezana sa vojnom veštinom. Za obrazovanje je bio zadužen amauta, učitelj ili učen čovek, zvan Jaćaćik (Yachachic), ili gospodar osnovnih spoznajnih tajni kulture Kećua. Da bi olakšali učenje koje se sticalo u obliku recitacija, tu je bio araviku (haravicu) ili narodni pesnik. Akljauasi (Acllahuasi) je bio centar za obrazovanje i vaspitanje odabranih žena, koje su služile Suncu i caru, a zvale su se Akljas (Acllas). Učiteljica je bila Mamakuna (Mamacuna), koja je devojke podučavala kućnim poslovima ili sveštenstvu. Postojalo je i narodno vaspitanje koje je bilo u rukama roditelja ili staraca. Moralne norme koje su postavili carevi, narodu su služile kao smernice u ponašanju. Bile su jednostavne i praktične, a zasnivale su se na istini: Ama Ljulja (Ama Llulla), ne budi lažljiv; Ama Sua (Ama Sua), ne budi lopov i Ama Kelja (Ama Quella), ne budi lenj. Bili su zabranjeni i preljuba, ubistvo, abortus, neposlušnost, prostitucija, itd.

Religija


U kulturi Inka postojalo je verovanje da se jednom kraljeviću javio u snu duh koji mu je ispričao da će se pojaviti božji izaslanici koji će spasiti Inke od tiranije jednog vladara. Duh je kraljeviću dao opis božijih izaslanika rekavši da imaju bradu i da nose odeću koja im prekriva celo telo, što je bilo čudno za Inke koji su bili ćosavi i nisu pokrivali odećom celo telo. Duh je izaslanike nazvao Virakoća. Kasnije kada su Španci napali Inke, ovaj narod u njima je video davno iščekivana božanstva koja će im pomoći u borbi protiv vladara tiranina Atahualpe. Na taj način su Španci dobili ime sinovi Virakoće, a Inke su ih poštovali kao božanstva iako će kasnije Španci biti krivci za propast njihove civilizacije.

Inke su verovale u jedno božanstvo koje je stvorilo čoveka i svet, Virakoća ili Uirakoća. Prema legendama tvrdi se da je ova ličnost stvorila čoveka od kamena i da je napravila sunce.


Sunce, zvano Inti, bilo je njihov Otac zato su oni čuvali ime Deca Sunca. Njegov hram u Kusku (šp. Cuzco) bio je Korikanća, predstavljan je kipom ili zlatnim diskom. Prinošenje žrtava bogu Suncu za Inke je bio poseban ritual koji su obavljali sa puno poštovanja jer je ovo božanstvo bilo najvažnije za kulturu i religiju Inka. Obično su na žrtvenik prinošene domaće životinje kao što su pernata živina i zečevi. Inke su bogu Sunca prinosili i razne vrste povrća, kao i napitke i odevene predmete. Na kraju obreda podizali su glavu prema nebu i upućivali poljupce Suncu u znak zahvalnosti za svu dobrobit koju im je ovo božanstvo pružilo. Obožavali su i druge bogove, kao što su: mesec, munja, zvezde, duga, plodnost, zemlja i more. Slavili su i svetilišta (huacas).

Karakteristično za Inke je bilo da prilikom smrti nisu prinosili ljudske žrtve bogu niti su jeli ljudsko meso. U državi Inka je to bilo strogo zabranjeno i po tome su se razlikovali od ostalih naroda i plemena koja su živela u to vreme na prostorima Južne Amerike. Inke teške bolesti nisu doživljavali kao kaznu već kao priliku da se što pre sjedine na nebu sa svojim božanstvom, pa samim tim smrt za njih je bila samo sredstvo pomoću kojeg bi uspeli to da ostvare.

Obred prinošenja žrtve u glavnom gradu obavljali su sveštenici koji su prema pravilu morali biti kraljevskog porekla (sveštenik je morao biti kraljev brat, stric, ili neko od bližih rođaka). U provincijama je bio drugačiji slučaj, sveštenici koji su vršili obrede u hramu boga Sunca bili su rođaci poglavica provincija, ali morao je postojati i glavni sveštenik kraljevske krvi da bi se obredi mogli obavljati na isti način kao i u glavnom gradu.

Viljak Umu bio je vrhovni sveštenik koji je upravljao religijom, a njegovo ime značilo je vrač ili čarobnjak, jer osim što je bio mudar, mogao je da predskazuje budućnost i da tumači snove. Sveštenici su vodili računa o vremenu, na osnovu neke vrste kamenih satova, koji su održavali senku u skladu sa položajem Sunca i zbog toga se može tvrditi da je ova religija bila povezana sa naukom.

Kada su se donosili zakoni u kraljevini Inka, bilo je ustaljeno pravilo da se svi novonastali zakoni pripisuju prvom Inki, Manko Kapaku. Na taj način bi zakoni imali autoritet pošto je ličnost Manko Kapaka bila veoma poštovana kod Inka. Verovalo se da je bog Sunca prvog Inku poučio zakonima prema kojima treba da se vrše obredi i upravlja državom. Pošto Inke nisu imale pismo pomoću kojeg bi zapisali zakone i prenosili ih potomcima, svaka sledeća generacija postavljala je svoja pravila i upravljala državom na svoj način, ali su svi opet težili tome da govore da svi zakoni potiču od prvog Inke.

Inke su proslavljali mnoge praznike, praćene pesmom, poezijom, muzikom i igrom. Njihov najvažniji crkveni praznik bio je Inti Rajmi ili praznik u čast Sunca, njihovog boga. Verovali su u zagrobni život, dobri duhovi odlazili su na nebo, gde su bili pokraj bogova, pa su postajali zaštitnici svojih porodica.









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 31 Jul - 16:20

Kultura - Književnost i muzika

Civilizacija Inka je imala razvijenu ne samo usmenu već i pisanu književnost, koja se može podeliti na onu koja je bila namenjena zvaničnim proslavama i na književnost koja je predstavljala intimni doživljaj celokupne zajednice. Jezičko stvaralaštvo Inka obuhvata poeziju, prozu i pozorište.

Poezija se može podeliti na epsku i lirsku. Epska poezija je bila popularna na mnogim svečanostima koje su održavane u čast bogova ili samog vladara. Uzimala je za teme drevne, pomalo zaboravljene, događaje kao i nerazjašnjena pitanja o poreklu sveta i čoveka. Slavila je bogove, pevala o junaštvu pojedinaca i veličala pobede vladara. Epska poezija može se podeliti na:

1. planinske spevove: „Mit o Pakaritampuu“, „Junačka dela Inka“ i dr.

2. obalsko-planinske spevove: „Mit o stvaranju ili o Ilja-Tiki-Virakoći“, „Legenda o Tumbesu“

3. obalske spevove: „Mit o Konu“, „Mit o Vićami“, „Legenda o Najlampu“ i dr.

Učitelji koji su tumačili ovaj vid poezije nazivali su se amautas.

Lirska poezija je bila odraz najiskrenijih ljudskih osećanja i zbog toga je bila izvođena u manjem krugu ljudi, a ne na svečanostima. Obojena je setom, bolom, ali i ljubavlju, ushićenjem. U njoj su bila sadržane emocije čitave zajednice i bila je posvećena setvi, žetvi, obožavanju zemlje. Pesnici lirike nazivali su se haravicu ili haravec. Oni nisu obraćali pažnju na metriku pesme niti na rimu. Ono što je nastajalo u vidu stihova i rime bilo je potpuno spontano i prirodno. Najbrojniji su stihovi sa pet slogova, ali ima i onih od četiri ili šest. Inkaička poezija se može podeliti na:

1. horsku liriku (haylli )-vesela pesma koja je slavila pobedu, a koja je izvođena uz pesmu i ples takis (taquis)

2. intimnu liriku (harawi )-intimna poezija koju su izvodili pesnici (haravicus)

Proza je bila poučnog karaktera i činile su je basne, priče i izreke. Mnogi smatraju da pozorište kao zasebna vrsta književnosti nije ni postojalo, već tvrde da se razvilo iz epskog stvaralaštva, koje je bilo popularno na dvorovima i na formalnim proslavama. Na taj način su se, zahvaljujući učiteljima epike (amautas), stvarale komedije i tragedije, koje su prikazivane pred carevima i gospodom. Pozorište je, baš kao i proza, imalo didaktički karakter, tj. njegov cilj je bio oplemenjivanje ljudi, a predstavljalo je svojevrstan spoj religije i herojstva. Postojalo je i komično pozorište koje je bilo inspirisano basnama i sarkastičnim pesmama. Veliki broj predstava izvođen je za vreme najvećeg inkačkog praznika,posvećenog bogu Sunca - Inti Rajmi. Najpoznatije drame su „Oljantaj“ ili „Apu Oljantaj“, „Uskar Paukar“ i „Najbogatiji sirotan“.

Činjenica je da se čitava književnost pomenutog naroda ne može zamisliti bez uticaja muzike. Muzika je, svakako, imala veliki udeo u svim književnim vrstama, a naročito u lirici. Od udaraljki koristili su se bubnjevi, činele, zvečke od gline i zlata, a poznavali su i duvačke instrumente kao što su trube od pečene zemlje ili metala, sviralu (pincullo), kenu (flauta od kostiju), zviždaljku i Panovu frulu (antara).


Jezik


Najveće jezike carstva Inka, kečua i ajmara jezik koristi katolička crkva pri pokrštavanju toga područja. Kečua i Ajmira su zato ostali kao najrašireniji indijanski jezici. Legende o Inkama su poslužile kao inspiracija pobunjenicima. tako se Tupak Amaru II pobunio 1780 protiv Španaca, a sadašnji gerilski pokreti su tupak amaru revolucionarni pokret i Sendero Luminozo u Peruu i Tupamarosi u Urugvaju.

Posuđe i tekstil



Inke su bile veoma vešte u pravljenju glinenih posuda raznih veličina i oblika. Posude su precizno ukrašavane i oslikavane. Crna, bela, crvena, žuta i narandžasta boja je dominirala. Preovladavali su geometrijski oblici poput trouglova, rombova, krugova i krstova, a ponekada su se javljali i neki crteži ptica, insekata ili paprati. Aribalo je bio tipičan oblik posude. To je sud okruglog tela, dugog vrata, koji ima otvor sa razvučenom i glatkom ivicom. Sa strane se nalaze drške kroz koje se provlačio kaiš kako bi se sud lakše nosio preko ramena. Ove posude su se koristile za nošenje tečnosti, uglavnom vode, ali i fermentisanog pića od kukuruza koje se nazivalo ćića (chicha).

Tanjiri su bili okruglog oblika, ali su imali produžene drške, pa su su podsećali na tiganje. Takođe su pravljeni od pečene gline.

Čaše od drveta, nazivane keros, služile su u ceremonijalne svrhe. Bile su veselih boja kao što su zelena, plava, crvena i žuta i bile su ukrašavane motivima koji su predstavljali geometrijske, biljne, ljudske i životinjske oblike. Na njima su oslikavane scene iz svakodnevnog života.

Proizvodnja tekstila je takođe bila razvijena. Imali su na raspolaganju razne vrste tkanina. Raznobojnu vunu su dobijali od alpake, lame i vikunje. Vunu su bojili pre nego što bi je ispreli. Neke druge tkanine su dobijali od sitnog perja, koje su uplitali u vunene tkanine. Koristili su i zrna od zlata i srebra koja se zovu ćakiras (chaquiras). Pravili su ćilime i pokrivače. Osim vune, često su koristili i pamuk u svojim tkaninama.

Svi ovi predmeti, iako su pravljeni u utilitarnu svrhu, imaju umetničku vrednost.

Arhitektura

U planinskim krajevima Inke su kao glavni građevinski materijal koristile kamen, dok se u primorskoj arhitekturi isključivo koristila cigla sušena na suncu (adobe).

Hramovi i dvorci su uglavnom građeni u jednom nivou, a osnova je bila pravougaonog oblika. Arhitekte su pravile makete koje su zidarima služile kao nacrt, kamenje je dovlačeno iz kamenoloma (uglavnom andezit), a za njegovo klesanje i glačanje korišćene su bakarne i bronzane alatke kao i mokri pesak. Krov su pravili od slame, a ponekad su zidali i lažne svodove. Za razliku od mnogih drugih indijanskih plemena, Inke su razdvojile arhitekturu i skultpuru, pa se na njihovim masivnim građevinama tek ponegde mogu pronaći figure zmije, lame ili pume.

Kusko


Glavni grad Inka zvao se Kusko (šp. Cuzco) što znači centar ili pupak sveta. Poznat je još i pod nazivom „Grad Sunca“. Nalazio se u južnom delu centralnog Perua, visoko u Andima na visini od 3400m. Osnovan je u 11. veku, a španski osvajač Fransisko Pisaro ga je osvojio 1533. godine. Kusko je bio veliki grad koji je izazivao strahopoštovanje, a najveći deo je izgradio car Paćakuti Inka (Pachacuti Inca). Centralni deo grada zauzimao je Hram Sunca koji su zvali Kurikanće. Hram je bio izgrađen od zlata i srebra, i bio je posvećen bogu Virakoći, ali se u njemu takođe slavio i kult meseca, zvezda i sunca


Kusko je bio velikih razmera i u njemu je živelo čak 300.000 stanovnika. Grad je sagrađen u smeru severozapad-jugoistok. Gornji grad (Hanan Cuzco) zauzima severozapadno područje, a donji grad (Hurin Cuzco) jugoistočno. Po sredini grada nalazila se popločana ulica koja je delila grad na četiri područja koja su simbolizovala četiri carske pokrajine. U središtu se nalazio obredni trg Huakapata (Нuacapata). Kroz grad su se protezale uzane i duge uličice, a kuće su bile uglavnom od neobrađenog kamena koji se savršeno uklapao pa nije bilo potrebe za korišćenjem maltera. Vrata su najčešće imala oblik trapeza.

Maču Pikču


Maču Pikču (šp. Machu Picchu) je drevno utvrđenje Inka smešteno između dva oštra vrha u Andima na visini od 2350m. U blizini se nalazi Kusko.[11][14]

Maču Pikču je promakao Špancima i otkriven je tek 1911. god. Pronašao ga je američki istraživač Hiram Bingam. Ovaj grad je jedan od retkih pretkolumbovskih gradova koji je pronađen skoro netaknut. Obuhvata oblast od 13 km² na kojoj se nalaze hram i utvrđenje. U ovom gradu se među ruševinama mogu videti ostaci palata, hramova, mostova, opservatorijuma, grobova...[11][14]

Inke su podizali svoje gradove od velikih kamenih blokova tako precizno isklesanih da su međusobno prijanjali bez veziva. Od 1983. god. je pod zaštitom Uneska kao spomenik svetske kulturne baštine.


Nauka


U carstvu Inka, veoma značajne bile su filozofija, kosmologija, astronomija, kalendarska astronomija, istorija, geografija, medicina i pravo.

Filozofija je bila zaokupljena bogovima, univerzumom i životom. Kosmologija je poticala od boga Virakoće, stvaraoca sveta, koji je upotrebio tri elementa za stvaranje sveta: vodu, zemlju i vatru. Zemlja je bila izvor života.

Prema Inki Garsilasu de la Vegi (šp. Garcilaso de la Vega), svet se delio na tri dela: Anan Paća bio je gornji svet, nebo na kojem je vladao bog Virakoća, sunce, mesec i druga božanstva i gde su išli dobri kad umru, ali ne kao duhovi, već kao ljudska bića. Drugi su zvali Urin Paća, ili donji svet, svet raspadanja, privremeno boravište, u kojem su živeli ljudi ili runas. Treći deo zvao se Uku Paća, središte zemlje kuda su išli zli, odgovarao je paklu.

Astronomija je bila u rukama filozofa astronoma, koji su otkrili planetu Veneru, komete (prolazak komete predskazivao je epidemije, glad ili ratove), pomračenja (naročito se strahovalo od pomračenja jer su ona predstavljala opasnost za čitavo čovečanstvo), munju, dugu, sunce, mesec, zvezde i svi su imali svoj mitološki oblik. Stvorili su opservatorijume zvane sukana (sucana), koji su bili korišćeni za utvrđivanje sunčevih prekretnica i ravnodnevnica. Opservatorijumi su se nalazili na brdima. Napravili su sunčane časovnike, zvane intiuatanas (intihuatanas). Intiuatanas se sastojao od jednog kamenog stuba postavljenog na ravnoj površini od čistog materijala, koji je održavao senku u skladu sa položajem sunca. Imali su kalendar povezan sa zemljom. Ustanovili su sunčanu godinu, koju su zvali uata (huata), mesec pod imenom kilja (quilla), petnaestodnevnicu ili ćektakilja (chectaquilla), nedelju ili kauna (kahuna), dan ili punkau (puncau), noć ili tuta (tuta) i sat zvani uajkuće (uaycuche). Godina se sastojala od dvanaest meseci. Imena meseci uglavnom su povezana sa poljoprivrednim radovima: obradom i zasejavanjem zemljišta, sazrevanjem plodova i njihovim sakupljanjem. Svakog meseca održavale su se određene proslave. Mesec je svojim položajem na nebu najavljivao oplođujuću kišu ili pak sušu čija je posledica bila glad. Svakom mesečevom menom počinjao je period koji je bio povoljan za neke delatnosti, a nepovoljan za druge.

Istorija je bila ispisana na kipusima , gde su vodili računa o spisku careva koji su vladali carstvom, ratovima, pobedama. Istoričari su bili amautas (amautas) i kipukamajoks (quipucamayocs).

Decembar Rajmi (Raymi) Huaračikuj, obred sticanja zrelosti kod mladih ljudi.
Januar Kamaj (Kamay)
Februar Katun pukuj (Qatun pukuy)
Mart Pača Pukuj (Pacha pukuy)
April Arivakis (Ariwakis)
Maj Katun kuski (Qatun kuski) Berba
Jun Avkaj kuski (Awkay kuski) Intip rajmin, svetkovina posvećena božanstvu Sunca.
Jul Čava huarkis (Chawa warkis)
Avgust Japakis (Yapakis) Setva
Septembar Koja rajmi (Koya raymi) Sitva (Sitwa), obred uklanjanja nečistoće i bolesti.
Oktobar Uma rajmi (Uma raymi)
Novembar Ajamarka (Ayamarka)









Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Plemena   Pet 31 Jul - 16:23

Maje - Otkrice

Istrazivanje i otkrice Maya u 19. vijeku je bilo dramaticno i zagonetno.Spomenici Maya su bili tako impresivni da su mnogi naucnici smatrali da autohtoni Amerikanci nisu bili u stanju napraviti tako nesto i pripisali su ih bijelim doseljenicima, kao sto su legendarnih Deset izgubljenih plemena Izraela.
Rad Johna L. Stephensa,americkog advokata, i Fredericka Catherwooda,britanskog umjetnika, je upoznao javnost sa postojbinom Maya i podrzao teoriju o autohtonom porijeklu civilizacije Maya. Godine 1839. oni su krenuli u Kopan kako bi proucavali rusevine toga grada kao i bilo koje druge na koje bi naisli.Stephenov izvjestaj nam daje prvi precizan opis 144 nalazista civilizacije Maya,a Catherwood,koji je morao nositi rukavice kako bi se branio od komaraca ,je nacinio isto tako precizne crteze spomenika i pisma Maya.
Jos jedan kasniji pionir u istrazivanju civilizacije Maya je bio Englez Alfred Percival,koji je posjetio podrucje Maya u periodu izmedju 1881 i 1894.,i za to vrijeme vidio razne lokalitete ukljucujuci Cicen Icu,Kopan ,Tikal i Palenkue.Percivalovi planovi nalazista , crtezi,fotografije i papir-mase kalupi mnogih skulptura i natpisa su postavili standard za kasnija istrazivanja Maya.


Kultura


Klasicna kultura Maya nije bila homogena niti je bila zatvorena za vanjske uticaje.Svaki veci grad-drzava je razvio svoju vlastitu umjetnost i arhitektonski stil.Mrtvi koji su za zivota imali visok status su sahranjivani sa uvezenim keramickim posudama Teotihuakan.
Pravili su ukrase u obliku cvijeta za povecane rupice na usnim resicama visokih pripadnika Maya,plocice za ukrasavanje grudi,privjesci,kuglice i mala ljudska lica u obliku maske, koji su se nosili kao nakit i koji su se pohranjivali u zavjetna skrovista ili u grobnice kao pogrebna oprema. Najkrhkiji materijal sa kojim su radili umjetnici-zanatlije Maya bio je opsidijan.To tamno vulkansko staklo se rezalo na prozirne listove ,koji su imali ekscentricne oblike na kojima su bili gravirani dezeni.
Visoki nivo umjetnicke produkcije Maya ukazuje na postojanje nadarenih,obucenih zanatlija specijalista,koji su radili za elitu u svome drustvu.
Neki od sirovih materijala u kojima su radili su bili dragocjeni.Rezbarenje nefrita je bilo jedno od njihovih najvecih umjetnosti;nefrit sa svim svojim nijansama zelene boje se cijenio vise nego zlato.











Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Plemena   

Nazad na vrh Ići dole
 
Plemena
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Plemena
» Venecuela
» Nestale civilizacije
» Afričko slikarstvo
» Divlji zapad
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Geografija-