Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebook


Delite | 
 

 Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6
AutorPoruka
Gost

Gost
avatar


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Pon 13 Jul - 19:56

  Vadjenje kamena ludosti


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Cutting_the_Stone_%28Bosch%29+%281%29

Čovekova lakovernost čest je motiv dela flamanskog majstora Jeronima van Akena, poznatijeg kao Hijeronimus Boš. Njegov čuveni osećaj za ezoterično izražavanje predstavlja severni odgovor na Renesansu, možda čak svojevrsnu kontra-renesansu! Ova odlika, uz snažno ambivalentan pozni srednjovekovni moral je upravo ono što ga najviše odvaja od ostalih flamanskih slikara.

Madridski Prado čuva rano Bošovo platno pod imenom Vađenje kamena ludosti (poznato još i kao Lek za glupost) nastalo oko 1494. godine. Zanimljivo je spomenuti da je u toku svoje istorije, slika visila u trpezariji francuskog kralja Anrija III u Burgundiji. Drugu verziju ovog platna, od istog autora čuva amsterdamski muzej. 


A šta je na njemu prikazano?
Usred raskošnog letnjeg pejzaža, hirurg operiše glavu čoveka odsutnog pogleda, privezanog za stolicu; ovo posmatraju kaluđer i kaluđerica. Moguće je da je donekle bezizražajne likove naslikala nečija neveštija ruka, dok je majstorski delikatan pejsaž Nizozemske svakako Bošovo delo. Prikaz operacije na otvorenom, kružni oblik koji ukazuje na ogledalo smešteni su usred brižljivo izrađene složene kaligrafske dekoracije.
U Bošovo vreme, vađenje kamena ludosti je bila rutinska operacija kojom se pacijent lečio od gluposti, tako što se otklanjao, verovalo se kamenčić iz njegovog čela; najčešće je, međutim, ostavljala pacijenta u gorem stanju nego pre nje. Ovu operaciju prikazali su i ostali nizozemski majstori, poput Pitera Brojgela, čiji je rad verovatno poslužio Bošu kao izvor inspiracije. Ne postoji jasno objašnjenje za to zašto likovi imaju levak i knjigu umesto šešira na glavama, kao ni za prisustvo kaluđera i kaluđerice, mada je jasno da ih Boš prikazuje na nenaklonjen način. 
Posmatrač može da uoči kako se vadi "kamen ludosti" odnosno keye na srednjovekovnom holandskom. Hirurg sa levkom za alkohol umesto šešira trepanacijom (starom hiruškom metodom otvaranja lobanje) vadi "kamen" zamenjen ovde cvetom lale, odnosno tulipana, od kojih jedan već leži na stolu. Ovo je još jedna igra rečima u srednjovekovnom holandskom - tulipan znači i glup čovek.

Natpis goticom kaže:

Meester snyt die keye ras
Myne name Is lubbert Das
(Majstore, izvadi mi kamen,
Moje ime Je lubert Das)

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Cutting_the_Stone_%28Bosch%29+-+Copy
Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Cutting_the_Stone_%28Bosch%29

Lubert Das je šaljivi lik iz holandske narodne poezije. On je čest u holandskoj književnosti da se označi osoba izuzetne lakovernosti i gluposti.
Mnogi ikonografski simboli na platnu poput levka i lale ukazuju na šarlatanstvo hirurga. Pretpostavlja se da je kaluđerica sa knjigom na glavi, najverovatnije Biblijom, satira onovremenog flamanskog običaja da se prave hamajlije od knjiga, posebno delova iz Svetog pisma i starih rukopisa. Kaluđerica vrlo brižljivo održava knjigu na glavi, koja je zatvorena da simbolizuje neznanje i možda pokušava da upije nešto mudrosti direktno uspostavljajući fizički kontakt sa njom (uz mogućnost da je to prosto privid i prevara koju ona čini kako bi izgledala uverljivije).

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 633px-Hieronymus_Bosch_053_detail
Na prvi pogled, ovo je direktan prikaz užasa pozne srednjovekovne medicine; posmatraču zatim ostaje da se pita da li je glupost koju posmatra ono što odstranjuju iz glave pacijenta, ili ono što radi hirurg, odnosno šire - da li je ovo platno upravo ruganje čitavoj hirurgiji tog vremena? Jezik koji Boš koristi ukazuje na obe stvari: debeli seljak nudi svoju glavu hirurgu sa levkom umesto šešira, hirurg vadi barsku lalu (tulupan), takođe sinonim za novac. Čovek se zove Lubert, što znači i "uškopljeni". Tako, glupi čovek daje svoj novac nesposobnom (i očito jednako budalastom) lekaru, koji ga još više povredi - posmatrač treba da primeti da je pacijentova vreća sa novcem probodena nožem!
Dalje se može reći i da je ovakav doktor daleko bezumniji od pacijenta koga pokušava da zaleči; njegovo prividno znanje samo otkriva neumerenost ludila momentalno očitu svima, osim njemu.

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Hieronymus_Bosch-Removing_the_Rocks_from_the_Head-Detail
Boš je možda pokušao da iskaže neki rani vid terapeutske seksualnosti kroz svoje radove, sve to u visoko represivnom holandskom društvu s kraja Srednjeg veka.
Ideja da se potiskivanjem fizioloških polnih potreba podiže nivo svesti bila je vodilja u njegovo vreme; ovim platnom slikar izvrće proces liturgijske duhovne inicijacije - unutarnji preobražaj putem molitve i bdenja zamenjuje se hiruškom operacijom. Medijator, koji je hirurg tako nosi izvrnuti levak "mudrosti" na svojoj glavi, kaluđer dodaje (pričesno) vino privezanom pacijentu, ali ovo vino više nema efekta; kaluđerica drži knjigu na glavi, možda baš Bibliju, ali znanje zatvorene knjige nije dostupno.
Slikar koristi jezik biljaka kako bi pripovedao o svom vremenu: par semenki lale samo što nisu spale sa stola koji ima nogu u obliku lišća: ovaj sto predstavlja svest toga vremena. Lala je cvet usađen u ljudski um, ona je organ više svesti; Cvet je istrgnut (i to baš pred predstavnicima Crkve), iz njega ne može ništa da procveta, ništa da se razvije. Ovakvom operacijom, Crkva održava bolesno stanje ljudskog bića na nivou deteta.

Da li ovim platnom slikar, u svom gotovo kanonskom maniru, pokušava da se naruga čovekovoj lakovernosti i raskrinka prevaru, greh i glupost, ili je u pitanju nešto treće - odgovor je koji čeka još generacije istraživača flamanske umetnosti i Bošovih fantazmagoričnih ilustracija moralnih koncepata i narativa.

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 File-Hieronymo_Boschio_pictori_%28full%29
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Pon 16 Nov - 19:09

Citati iz pisama Vincenta van Gogha




Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Van+Gogh
 
o ljubavi

„Ljubav je u stvari nešto pozitivno, nešto snažno, nešto tako stvarno, da je nekome, ko voli,
jednako nemoguće ugušiti taj osećaj kao i ubiti samoga sebe.

Ako mi odgovoriš, pa ipak, neki ljudi ubijaju sami sebe, ja ću ti jednostavno odgovoriti,
ne mislim ja da sam taj čovek koji ima takvih sklonosti.
Zato bih i ja hteo, da se i ti zaljubiš, ali za to je potrebna jedna „ona“, no što se tiče te „one“,
sa njom je kao i sa ostalim stvarima: ko traži, naći će, mada je naći sreća, a ne naša zasluga.“

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Van+Gogh


Ime Vincenta van Gogha slovi danas kao jedno od najvećih u slikarstu 19. veka. Bio je poreklom Holandez, pa ga smatraju holandskim slikarem,a pošto je glavni deo svoga života proveo u Francuskoj (doduše svega 6 i po godina) Francuzi gatakođer smatraju svojim. Život mu
je bio veoma kratak: trideset i sedam godina.

Rodio se 30. marta 1853.u Zundertu u holandskoj pokrajini Brabant; otac mu je bio pastor kalvinske konfesije.Kako su u toj zemlji uvek poštovane trgovačke tradicije i Vincenta su roditelji uputili na taj put; poslali su ga da izuči praktičnu trgovinu kod jednog trgovca umetničkim predmetima. Ovaj pokušaj roditelja da sinu obezbede solidnu građansku
egzistenciju potpuno se izjalovio. Nakon sedmogodišnjeg trgovanja mladi Vincent ne
samo da se nije snašao na poslu, već je čvrsto odlučio prekinuti s tim načinom života.
Kako je po prirodi bio ono, što se naziva neuravnoteženim, prešao je u drugu krajnost:
hteo je postati pastor. Međutim, već kod pripreme za studij slomila se njegova želja, jer
mu nedovoljno obrazovanje i njegova nestrpljivost nisu omogućili ni da položi pripremne
ispite. Ovaj neuspeh nije mogao obuzdati Vincenta da se posveti pozivu za koji je mislio
da je stvoren.

Putuje u rudarska naselja i tamo se, svim žarom svog ternperamenta, baca u ulogu misionara.
Drži propovedi, posećuje bolesnike, održava časove za decu, stavlja na kocku i zdravlje i život zalažući se za obolele prilikom epidemije tifusa. Stanuje u najsiromašnijoj rudarskoj kolibi.
Njegovo misionarsko delovanje učinilo se pretpostavljenima veoma sumnjivo i oni ga lišavaju dužnosti. Otada će život Vincenta van Gogha biti ispunjen lutanjem kroz Holandiju, Belgiju i Francusku u traženju rada i lične afirmacije


 

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 2d76fb66fbd33324eb568f9564dc80e6

 Još kao trgovački putnik zavoleo je umetnost, i sada otkriva svoj pravi poziv: biti slikar. To je najzad i postao i to veliki slikar. Samo što je veličinu morao platiti besprimernim žrtvama, odricanjem i čitavog jednog dela života, užasnom bolešću i najzad smrću. Slikarstvo je učio u raznim mestima, manje na školama i kod raznih učitelja, a više sam, studirajući stare majstore i prirodu, međutim kada je došao u „posed" svojih najjviših mogućnosti, Vincent van Gogh dobio je napade shizofrenije koji su delovali da je 1890. izvršio samoubistvo. O njegovoj umetnosti napisano je mnoštvo knjiga, i nemoguće je u par reči sažeti njen značaj. Van Goghove slike, karakteristične po izvanredno originalnoj formi i neobičajnoj snazi izraza, nastale su periodu kada se evropska umetnost nalazila na odlučnoj prekretnici: one same znače tu prekretnicu, a izvršile su, u istom smislu, ogroman uticaj na skoro čitavo slikarstvo 20. veka. koje se gotovo ne može ni zamisliti bez ovog vangoghovskog uslova, iako u vreme kad su nastajale, niko u njima nije video ni slutnju onoga što se naziva umetnost. Prijatelja je van Gogh imao malo u životu. Najveći i možda jedini prijatelj bio mu je mlađi brat Theo s kojim je vodio stalnu prepisku. Zahvaljujući ovoj veoma plodnoj korespondenciji među braćom, lik velikog umetnika našoj generaciji mnogo je jasniji. I bliži.
Upoznati delo Vincenta van Gogha znači videti mnoga ona žuta ljubičasta zelena i crvena platna sa sejačima, drvosečama, rudarima žitnim poljima, voćnjacima, barkama, suncokretima, kiparisima, portretima i autoportretima. Upoznati van Gogha samog, čoveka koji se jednom rodio i umro, moguće je takođe preko vatre njegovih slika jer je njegov plamen spalio njihove požare; upoznati ih bolje, znači videti ih još jednom, a da bi ih upoznali još dublje, čoveka i delo, pomoći će nam njegova pisma.


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 B07bc029a9ed9f33bef8b2ef8f295618

Ima jedna pletena stolica, u tom opusu, od žute slame, sa krupnim prugama; Objasniti ovu stolicu kao umetničko delo, adekvatno ili možda ravno El Grecovom Velikom inkvizitoru Velasquesovom Inocentu X., Rembrantovim autoportretima, u Vincentovo doba bilo je savršeno nemoguće, kao što je danas nemoguće isto to učiniti sa adekvatnim igrarijama astratista. Doduše, posle njegove smrti postalo je to nešto više mogućim, a danas skoro sasvim moguće.

Na tu žutu slamnatu stolicu sedao je slikar često; sedao je da piše pisma. Većinom je bio žalostan sedajući na stolicu sa prugama od žute slame, iako je bilo i drugih raspoloženja koja izviru iz njegovih pisama. Ta pisma su danas jedini autentični dokumenti retko potresnog zbivanja u čoveku, u stvari slika jedne grčevite i tragične borbe za afirmaciju životnih nagona u obliku koji se naziva umetnost.

Van Goghova pisma svedoče o neobično snažnom unutrašnjem doživljavanju, o dubokom životu skoncentrisanom u njemu samom.


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Wheat+Fields+near+Auvers

Sve štoje bilo kraj njega, pored njega, sve ono kraj čega je mogao proći i kroz čega je mogao proći zauzimalo je relativno veoma malo prostora u njegovom životu; ali ga je ipak zauzimalo i čitava nadčovečanska borba, koju je proživljavao, vodila se na planu odnosa između njegove vanredno potencirane individualnosti i onoga što je okruživalo tu nevidljivu, nečujnu i neopipljivu, a ipak izrazitu individualnost; počev od fizičkog tela i njegovih elementarnih potreba pa do one beskrajno komplikovane forme oko tog fizičkog tela, forme koja se zove društvo.

Ova pisma su ne samo prilog životnoj biografiji umetnika već i prilog psihologiji njegovog stvaralaštva za čiji uvod služe ovih nekoliko pasusa kao skica: ovaj deo skice, izuzimajući usputne komentare, prepustimo samom Vincentu, njegovom peru i njegovim rečima iz prepiske sa bratom Theom i prijateljem slikarom Rappardom.

Najpre o ličnosti i uslovima pod kojima je direktno živio i radio. Bio je retko skroman Vincent van Gogh; u životu istinski običan čovek, ali koji je bio uveren da ta reč, čovek, obavezuje veoma mnogo. U čitavom nizu pisama ponavlja se u raznolikim varijacijama misao koja ga progoni, muči i rukovodi: za šta je i zašto bio podesan, u ljudskom društvu „da li bi na bilo koji način mogao biti upotrebljiv i koristan"? To je osnovni lajtmotiv njegovog bitisanja i odavde zapravo počinje Van Gogh-čovek i umetnik.

Imao je prilično „nemoguće poglede i detinjaste grižnje savesti" punu glavu iluzija i neiskustva; mnoštvo iluzija o životu i njegovim oblicima koje su omogućile njegovu beskrajnu prostodušnost čoveka koji se veoma malo kretao među ljudima, on je hrabro zamenjivao u času razočarenja sa drugim:

Ne bih hteo da izgubim iluzije, koje sam imao... kad sam dolazio ovamo, nego ću ih radije izmeniti i napraviti razliku između onoga što jeste i onoga što bi moglo biti" (Theu 2. I. 1883).

 Zbog toga je u životu pretrpeo mnogo bola, mnogo gorkih časova, a na samrti reći će Theu: „Očaj neće nikada imati kraja."
 Međutim sva razočarenja nisu ga ipak slamala, naprotiv rastao je i uzdizao se je kroz njih možda zato, jer je posedovao ono što sam naziva „vatrom duše" (Theu 9. I. 1878) i neobično razvijeni osećaj za ljubav prema životu, ljudima i stvarima: „Čovek koji mnogo voli, kadar je da učini velike stvari" (Theu, Amsterdam 9. I. 1878) To je možda jedini osećaj, koji je hranio vatru njegove duše.

Živeo je kratko, ali sve što je doživljavao, proživljavao je duboko. Koliko bi slikara i ljudi uopšte moglo reći videći jednu sliku na izložbi: „Juče sam video Corotovu izložbu. Tamo među ostalim bila je slika Maslinik sretan sam što je on to naslikao" (Theu, Paris, S1. V. 1875).

 „Ako samo možemo zapamtiti ono što smo videli, nikada nećemo osetiti dosadu, nikada nećemo biti usamljeni, ili zaista sami" (Theu Loecken 15. XI. 1878).

 A Vincent je bio veoma, veoma sam. Strašan je vapaj njegovog pisma Theu iz Bruxellesa 1878:

„Neki ljudi imaju velika ognjišta u svojoj duši, a niko nikada ne dolazi da se na njima ogreje".

Samoća mu je podarila neizrecive bolove, ali i neocenjive usluge, kad je shvatio Tibulov savet: ,,In solis sis tibi turba locis."

Taj riđi besposličar sa kvrgavom glavom, proveo je sve svoje dane u grozničavom radu. Radeći ili tražeći posao izgarao je gorućim plamom koga su oči njegovih bližih otkrile tek posle njegove bedne smrti. Evo jedne ilustracje tog života.

Pešice sam prošao Pas-de-Calas, ne kanal već departement. Pošao sam na taj put u nadi da ću tamo možda naći bilo kakav posao - sve bih bio prihvatio... Putem sam ovde onde, zaradio koje parče hleba u zamenu za crteže koje sam imao u svom kovčegu. No kad sam potrošio svojih deset franaka poslednje noći sam morao spavati pod vedrim nebom, jedanput u nekim napuštenim kolima, koja su ujutru bila sasvim bela od mraza, to je bilo loše konačište, i jedanput, a to je već bilo malo bolje, u nekom načetom plastu u kome mi je pošlo za rukom da načinim dosta ugodno ležište samo što neka sitna kiša nije baš povećavala udobnost”. (Theu, Cuesmes 24. IX. 1880)."...


Da sam u Cuesmesu ostao malo duže razboleo bi se od bede. Ne smeš misliti, da ja ovde rasipno živim, moja se hrana uglavnom sastoji od suhog hleba i po kojeg krumpira ili kestena što ih ljudi ovde prodaju na uglovima ulica". (Theu, Bruxelles, l. XI. 1880).


Prošao je Vincent van Gogh „kroz besplatne tečajeve velikog univerziteta bede" kako sam veli. Otuda je poneo neugasivu ljubav prema malom čoveku poniženim i uvređenim slično autoru istoimenog eposa sa kojim ga vežu slične crte. Sa kakvom je strašću i ljubavlju prilazio toj temi svedoče nam podjednako njegove slike i njegova pisma.

Govoreći na temu Makedonca (Dela apostolska XVI. 9) propovednik u Borinageu stvara portret radnika identifikujući ga sa sopstvenim autoportretom:

„... govorio sam, da ga treba zamisliti kao radnika sa dubokim tragovima boli, i umora na licu, koji nema lepu spoljašnjost, ali ima besmrtnu dušu, što žudi za hranom koja nije prolazna." (Theu, Borinage 26. XII. 1878).
Na tom sam izletu video još nešto: sela tkalaca. Rudari i tkalo se donekle razlikuju od drugih radnika i obrtnika, a ja za njih osećam veliku simpatiju i smatrao bih se sretnim da ih jednog dana mogu naslikati. Rudar je čovek sa dna ponora de profundis, a tkalac ima zamišljen, gotovo sanjarski gotovo mesečarski izraz." (Theu, Curesmses, 24. IX 1880).

Vincentovo ogorčenje na društvene prilike izraženo je ovom između ostalih strasnih rečenica u pismu prijatelju Rappardu:
Tkalčevu sam siluetu naslikao samo zato, da kažem ovo: pogledajte kako se ova crna masa zaprljane hrastovine sa svim ovim letvama, ističe u sivilu koje je okružuje i zamislite, da u tom ambijentu živi jedan crni majmun ili patuljak ili prikaza koja od zore do mraka pokreće te letve."

Naivan i detinjski prostodušan, morao je doživeti strahovite susrete u životu dok je došao do gorke istine koju je izrekao nad umirućim ocem:

 „Teško je umreti ali živeti je još teže."

Tada je već preživeo deo svoje tragedije čoveka osuđenog na samoću i prve oštre sukobe sa društvom. Preživeo je svoju ljubav i razočaranje prema Sienni, ženi koju je podigao sa ulice i radi koje je dobacio svom društvu i čitavoj civilizaciji u lice:

„Čujte me, gospodo, ja ću vam reći, vama, koji tako držite do forme i do civilizacije i to s pravom, šta je civilizacija, delikatnije i čovečije: ostaviti jednu ženu ili osetiti sažaljenje za ostavljenu ženu?„

Čak i bratu Theu, s kojim ga je vezivala nežna ljubav i koji je možda bio jedini čovek koji ga je voleo, u času sumnje i ogorčenja dobacio je nešto, što plastično karakteriše društvene poglede ili bar jedan deo iz konglomerata njegovih društvenih pogleda:

 „Kažeš da će uskoro biti otvorena izložba Delacroixovih dela. Dobro. Na njoj ćeš sigurno videti sliku Barikada... Zamisli dakle vreme oko godine 1848... Od tada se mnogo toga dogodilo, ali ja sam duboko uveren, da bi se ti, da smo tada živeli, našao na Guziotovoj, a ja na Micheletovoj strani. A kada bismo obojica ostali dosledni možda bismo se, s nekom tugom u srcu, našli licem ulice kao neprijatelji, na primer na jednoj takvoj barikadi, ti spreda kao vladin vojnik, a ja straga kao revolucionar ili buntovnik." (Theu Nuesen 1883)


Njegova umetnost nije samo rezultat nekog apstraktnog talenta. Iza nje stoji čovek koji je godinama radio, gledao, razmišljao i pitao. Žudeo je za suštinom stvari, za istinom, za znanjem:

Dobro je da mnogo znamo o stvarima koje su skrivene mudracima, ali koje je priroda otkrila siromašnim, bezazlenim ljudima deci." (Theu, Amsterdam 9. I. 1878).


Iako nije imao sistematsko obrazovanje nužno je pretpostaviti priličan kvalitet znanja iza jedne ovakove rečenice

 „u Shakespeareu ima Rembrandta, u Micheletu Correggia, u Victoru Hugou Delacroix-a a osim toga u evanđelju ima Ternbrandta ili u Rembrandtu evanđelja."

Van Gogh je mislio da se ljubav prema slikama i ljubav prema knjigama upotpunjavaju.

Ja osećam gotovo neodoljivu strast prema knjigama, imam potrebu da jedem hleb" (Theu, 1878).

Čitao je bibliju Micheleta, Shakespearea, Hugoa, Dickensa, Eshila, Zolu, Daudeta, Gauthiera, mnoštvo značajnih i još više beznačajnih autora.

Isključiv u životu bio je isto tako isključiv u svom slikarstvu. Priznavao je doduše da u njemu vrvi od različitih protivrečja.

„Sa mnom je koji put kao sa produktom dvu negativne veličine koje daju pozitivnu" - (pismo Rappardu), ali je uveren u svoj „raison d'etre"

„Platno koje ja naslikam zaista više vredi od čistog belog platna. Ja za sebe ne tražim ništa više, ali vjeruj mi, ali zaboga ja imam prava, ja imam razloga da slikam" (Theu, Arles 1868).
„Predobro znam za čime idem i preduboko sam uveren da sam na kraju krajeva na dobrom putu, kad hoću da slikam ono što slikam, a da bi me bila briga za ono što drugi o meni govore" (iz pisma Rappardu).

Naivno gledanje ovog čoveka postajalo je oštrim kad se radilo o slikama i o umetnosti. Oštro je zapažao između ideje i „čina" između osećaja za nešto i potencije: „što znači crtati? Kako se to postiže? To je krčenje puta kroz gvozdeni nevidljivi stid, koji se, nalazi između onoga što osećamo i onoga što možemo" (Theu 1888).

Koliki je put prešao njegov duh za ciglih deset godina, možda nam ma kako bledo, ipak pokazuje razlika između njegove pohvale i raznih anonimnih engleskih i holandskih slikara i sopstvenog opusa koji svakako spada među vrhunce slikarske kreacije.


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Images?q=tbn:ANd9GcRRok6AWITKv2paSnpmPCp4zYQxm9d1I48pBR7v309vZOh9Zsamrg

U jednom pismu bratu napisaće 1883. godine tek, ponosnu misao čoveka koji je svestan svojih mogućnosti:

Neću da lepota zavisi o mome materijalu, nego o meni."

Doduše ovaj retko savesni čovek tek je krajem 1883. godine mogao konstatovati «ja se pred prirodom ne osećam više nemoćan kao nekada» (Theu, Etten, septembra 1881). Međutim kada je došao do te svesti, nije, ni bratu, ni prijateljima, ni onima čiju je umetnost poštovao, dozvoljavao da posumnjaju u njegov rad:

Mouve mi je zamjerio što sam rekao „ja sam umetnik", ali ja neću povući ono što sam rekao, jer se razumije, samo po sebi, da ta reč ima značenje: uvek, tražiti, a nikada ne naći savršenstvo." (Theu, bez datuma Haag 1882).
Savršenstvo nije našao, ali je svoju umetnost u punoj meri ostvario.

Pisma Vincenta van Gogha.
 Izbor iz izdanja „Kulture", Zagreb 1952, u prevodu Radovana Ivšića i sa predgovorom Radoslava Putara.




Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 166_V-T_1506
__________________________________

Ja sam, na veliku radost gostioničara, poštara... noćnih švrljala i sebe samog, tri noći probdio slikajući. Spavao sam danju. Često mi se čini da je noć mnogo življa i bogatije obojena nego dan.“


„Ali ja moram nastaviti da idem svojim sadašnjim putem, jer ako ne budem ništa radio, ako ne budem učio, ako ne budem više tražio, bit' će zlo sa mnom. Evo, što ja mislim da je potrebno, nastaviti, nastaviti. Vidiš, strastveno radim, mada još od tog rada nema nekog velikog rezultata. Ja se ipak nadam, da će na tom trnju jednom procvasti belo cveće i da su ove moje naoko jalove borbe samo porođajne muke. Najpre boli, zatim, posle njih, radost.“

„Šta da ti kažem o prosečnim umetnicima, kojima ja, po tvom mišljenju, ne bih hteo pripadati? Zavisi šta podrazumevamo pod rečju prosečan. Ja ću učiniti što budem mogao, ali ja ne prezirem prosečnost u običnom značenju te reči. Sigurno je, da se čovek neće uzdići iznad proseka, ako prezire ono što je prosečno i čini mi se, da moramo bar u početku donekle poštovati i prosečnost, te da moramo znati, da i to već nešto znači i da se bez truda i muke ne može biti ni prosečan.“ 

 
„U slikarstvu ima nešto beskrajno, ja ti to ne mogu na brzinu razjasniti,ali to je divno za izražavanje ugođaja. U bojama ima skrivenih harmonija ili kontrasta koji deluju sami po sebi i koje bez toga ne bismo mogli iskoristiti. Stvari koje vidim, bude u meni nove užitke, jer sam se počeo nadati, da ću sam uraditi nešto, u čemu će biti duše. Velike se stvari, naime, ne rade samo po impulsu, do njih dolazimo nadovezivanjem sitnih stvari, povezanih u jednu celinu.“ 

„Ako je čovek zdrav, on mora moći živeti od jednog komada hleba, sve ako i radi celi dan i još mora imati snage da ***** i popije koju čašicu, jer je to potrebno. A ipak, mora jasno osećati zvezde i beskonačnost u visini. Tada je život uprkos svemu gotovo čaroban. Ah, ljudi koji ne veruju u ovo sunce pravi su bezbožnici!“ 

______________________________


Pismo koje je Vinsent Van Gog imao kod sebe 29.jula 1890

Dragi moj brate,

Hvala ti na tvom plemenitom pismu i na novčanici od 50 franaka koja je bila u njemu. Pošto je to u redu, što je glavno, zašto bih bogami insistirao na manje važnim stvarima, pre nego što bude prilike da zrelije popričamo o poslovima, a to je verovatno daleko.

Drugi se slikari nagonski klone rasprava o današnjoj trgovini, mada na to misle.

I zaista, mi možemo govoriti samo kroz naše slike. A ipak, dragi moj brate, to stoji da sam ti govorio i da još jednom ponavljam, sa svom ozbiljnošću koja proističe iz napregnutog upornog razmišljanja kako da se potrudim da postupim što bolje mogu - ja i to opet ponavljam da ću uvek smatrati da si nešto drugo od običnog trgovca Koroom, da si preko mene učestvovao u samom stvaranju slika, koje čak i u slomu zadržavaju svoj mir.

Jer sa nama tako stoje stvari, i to je sve ili barem glavno što mogu da ti kažem u trenutku relativne krize. U trenutku kada su stvari jako zategnute između trgovaca slikama mrtvih i živih umetnika.

E pa što se tiče mog rada, ja zbog njega izlažem opasnosti svoj život i zbog njega mi je napola pomračen razum - dobro - ali ti ne spadaš, koliko ja znam, među trgovce ljudima, i možes se, smatram, opredeliti, postupajući zaista čovečno, ali šta ćeš?


__________________________________

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sorrow-black-chalk-44.5-x-27-cm-179x300

pismo bratu Teu

April 1882.

Želim da radim crteže koji će pogoditi izvesne ljude. Sorrow je tek mali početak, mogućno je da i mali pejzaži poput “Avenija Medervort”, “Livade u Rejsveku”, “Sušionica ribe”, takođe predstavljaju male početke. U svakom slučaju, neposredno sadrže nešto iz mog vlastitog srca.
Želeo bih da, kako u figuri, tako i u pejzažu, iskažem ne nešto sentimentalno i setno već duboki bol.
Sve u svemu, želeo bih da postignem da za moje delo mogu da kažu: ovaj čovek ima duboka i prefinjena osećanja. Uprkos mojoj takozvanoj grubosti, shvataš li, ili – baš zbog nje.
Šta sam ja u očima većine – niko i ništa, ili čudak, ili neprijatan čovek – neko ko nema položaj u društvu ili ga neće imati, ukratko, skoro ništa.
Dobro, zamisli da je baš tako, onda bih želeo da svojim delom pokažem šta postoji u srcu tog čudaka, te ništarije.
To je moja ambicija koja nije toliko zasnovana na ogorčenosti, koliko na ljubavi “uprkos svemu”, više je zasnovana na osećanju spokojstva, nego strasti. Mada sam još često u bedi, ima u meni sklada i smirene, čiste muzike. U najsiromašnijem kućerku, u najprljavijem kutku, ja vidim slike ili crteže. I moj duh se, gonjen nekom neodoljivom silom, kreće u tom pravcu.
Sve više me druge strane napuštaju, a što me one više napuštaju, to hitriji postaje moj pogled u sagledavanju slikarske strane. Umetnost zahteba uporan rad, rad uprkos svemu i neprestano posmatranje.
Pod upornošću podrazumevam stalan rad, ali i privrženost vlastitoj koncepciji, uprkos svemu što drugi govore.
Nadam se, brate, da ćeš za nekoliko godina , a možda već sada, malo-pomalo, početi da viđaš mojih ruku dela koja će ti pružiti bar neku nadoknadu za žrtve koje si podneo. 

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Anton_Mauve_-_Bomschuit_op_het_strand-300x197

Hag, 7. januar 1881.

Nikada nisam čuo neku dobru propoved o mirenju sa sudbinom, niti sam ja ikada smislio dobru, postoji samo ta Movova slika i Mileovo delo.
To je mirenje sa sudbinom, ali ono pravo, ne pastorsko. Te rage, te jadne. iscrpljene rage, crne, bele, smeđe; one su tu strpljive, krotke, spremne, rezignirane, mirne. Uskoro će morati još jednom da vuku teški šlep, naporni rad se bliži kraju. Kratak predah. Dahću, oblivene znojem, ali nečujne su, ne ropću, ne bune se, ni na šta se ne žale. Odavno su navikle na to, navikle već godinama. Pomirile su se sa sudbinom da još malo žive i rade, ali sutra će ići na čerečenje; “neka bude”, one su spremne.
Nalazim na toj slici tako neobično uzvišenu filozofiju, primenljivu i bezglasnu, a čini mi se da kaže: “Umeti patiti bez roptanja, to je jedina praktična stvar, to je velika veština, lekcija koju treba da naučimo, rešenje životnog problema.” Čini mi se da bi ta Movova slika bila jedna od retkih pred kojom bi Mile dugo stajao mrmljajući: “Ovaj slikar ima srca.”
Teo, ja zaista nisam pejzažista, mada radim pejzaže, na njima će uvek biti tragova likova.Ipak je jako dobro to ima ljudi koji su prevashodno pejzažisti. I jako me zaokuplja misao da si jedan od njih “i ne znajući”. Govorim ti o tome jer, usred finansijskih teškoća, osećam da ništa nije sigurnije od manuelnog zanata u bukvalnom smislu, rada koji se izvodi rukama. Kada bi postao slikar, jedna od stvari koja bi te iznenadila bila bi da je slikarski zanat, uz sve što podrazumeva, relativno težak fizički posao; ako izostavimo duhovni napor, intelektualno mučenje, taj posao svaki dan iziskuje prilično značajan fizički napor. 

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Van_Gogh_Self-Portrait_with_Grey_Felt_Hat_1886-87_Rijksmuseum-244x300
Hag, 7. januar 1881.
Evo ponovo sam u periodu borbe i obeshrabrenja, strpljenja i nestrpljenja, nade i očajanja. Ali potrebno je da ga junački prebrodim i uskoro ću imati bolju koncepciju akvarela.
Više volim da šest meseci ne ručam i tako uštedim, nego da povremeno dobijem od Tersteha deset guldena uz njegove zamerke.
Baš bih voleo da znam šta bi slikari rekli za njegov argument da “treba raditi manje po modelu, jer je jeftinije”, s obzirom da se, nakon dugog traganja, mogu naći i modeli koji nisu mnogos skupi.
Raditi bez modela je pravo mučenje za slikara likova, naročito u početku.
P.S. Teo, ovo je gotovo čudesno!”Prvo me obaveštavaju da treba da odem po tvoje pismo. Nakon toga K.M. naručuje od mene dvanaest malih crteža perom, vedute Haga, od kojih su neki već nacrtani (Pademus – Gest – Vlersteg su bili gotovi) za 2,50 guldena po komadu, što je cena koju sam ja odredio, uz obećanje da će, ako mu se ovi crteži dopadnu, naručiti još dvanaest, ali da će on odrediti cenu, veću od moje. Treće, evo gde srećem Mova koji se srećno oslobodio svoje velike slike i obećava mi da će me posetiti. Dakle; “krenulo je, ide, biće još bolje!”
I još jedna stvar koja me je pogodila i to duboko pogodila : rekao sam modelu da ne treba danas da dođe – nisam rekao zašto – ali sirota žena je ipak došla i ja sam se pobunio. “Da, ali ja nisam došla da poziram, došla sam da vidim da li imate šta da jedete”, a donela mi je porciju boranije i krompira. Ipak postoje stvari zbog kojih vredi živeti.
Evo nekoliko reči koje su me jako pogodile i dirnule kod Sansjeovog Milea, to su Mileove reči:
“Umetnost je borba – u umetnost treba uložiti sebe u potpunosti”.
Treba raditi i više nego naporno: više bih voleo da ništa ne kažem, nego da se slabo izrazim.”
Tek sam juče pročitao ove poslednje Mileove reči, ali sam ranije osećao to isto i zbog toga imam nekad potrebu da se izražavam grubom stolarskom olovkom i perom radije nego tankom četkicom.
“Čuvaj se, Tersteh! Čuvaj se! Grdno grešiš!”

vidi ostala pisma; 



Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 92ee6eddb13e1eb053b0003a277aad61
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Čet 19 Nov - 12:03

LJUBAV ŽIVOTA JE TUŽI: Marina Abramović prekršila Ulajeva autorska prava?
Toliko o ljubavi...

Bivši umetnički i ljubavni partner svetski poznate umetnice performansa Marine Abramović, Frank Uve Lejsipen, poznatiji kao Ulaj tužio je ovu umetnicu jer smatra da je prekršila njegova autorska prava i da mu nije isplaćivala dogovorene sume.
Ulaj i Abramović su bili ljubavnici i saradnici na umetničkim projektima više od 10 godina. Rastali su se 1988. performansom "Ljubavnici" na Kineskom zidu.
Oni su se 2010. videli ponovo tokom njenog performansa "Umetnik je uvek prisutan" u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku. Tokom ovog performansa posetioci galerije sede preko puta umetnice i gledaju je u oči, kada je Ulaj iznenada seo preko puta nje, ona je počela da plače i uhvatila ga je za ruke.
Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 CTrrSthUcAAytMN
Sada, par godina nakon ovog emotivnog susreta, Ulaj je izneo tvrdnju da je umetnica prekršila njihov dogovor iz 1999. da dele zasluge oko zajedničkih radova, kao i prihode od prodaja reprodukcija.
On takođe tvrdi da je Abramović tražila od galerija da je najavljuju kao samostalnog umetnika oko njihovih zajedničkih radova, što je suprotno njihovom ugovoru i da mu je platila samo četiri puta za 16 godina.
- Ona nije samo bivši poslovni partner. Čitav naš opus postao je istorija. Nalazi se u školskim knjigama, ali ona je jednostavno odlučila da manipuliše time i da izostavi moje ime u zajedničkim radovima - rekao je Ulaj za Gardijan. 
Advokat Marine Abramović tvrdi kako se njegov klijent uopšte ne slaže sa tvrdnjama bivšeg partnera i da ne želi da ih komentariše.
- Moj klijent smatra da je ova tužba uvredljiva i da želi da nanese štetu njenoj reputaciji u javnosti - rekao je advokat.
Prema navodima Ulaja, Marina Abramović i on nisu razgovarali godinama posle raskida, a uz posredovanje galeriste Šona Kelija u Njujorku, koji zastupa ovu umetnicu, sklopili su 1999. ugovor o načinu korišćenja zajedničkog opusa.
Ulaj je prodao svoju fizičku arhivu, uključujuci negative i slajdove Abramovićevoj, koja je prema odredbama ugovora imala pravo da ih koristi za reprodukcije, ali i obavezu da ga obaveštava o njima i prodaji.
Ugovorom je, kako navodi Ulaj, utvrđeno da 20 posto od prodaje zajedničkih radova dobija on, dok 30 ostaje njoj, a 50 dobija galerija. Međutim, on sada tvrdi da je umetnica kršila ugovor i da je dobio znatno manje novca.
Umetnici će se naći na sudu sledećeg meseca u Amsterdamu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Pon 21 Dec - 9:48

Glumac Ratko Tankosić Sarma ima izložbu slika

Novosti Online | 19. decembar 2015.
Urbana legenda srpskog filma, Ratko Tankosić zvani Sarma, otvara retrospektivu svojih slika u ponedeljak 21. decembra u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić"
Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Tankosic-1_620x0
Urbana legenda srpskog filma, Ratko Tankosić zvani Sarma, otvara retrospektivu svojih slika u ponedeljak 21. decembra u Umetničkom paviljonu "Cvijeta Zuzorić" na Kalemegdanu u 17 sati, koja će trajati do 31. decembra.

Malo je poznato da je ovaj epizodni junak u više od sto domaćih filmova i slikar.
- Slikarstvom se bavim više od 30 godina, izlagao sam mnogo puta u Beogradu, po Srbiji, učestvovao u mnogim humanitarnim akcijama slikara - priča Tankosić.
Ono po čemu ga javnost najčešće prepoznaje su uloge probisveta, prevaranata, lopova i robijaša koje je igrao maestralno i karakteristično, a ono što ga karakteriše u slikarstvu je - nadrealizam.
- To su uglavnom figurativne kompozicije sa mnoštvom detalja i sa veoma snažnim tonovima kolorita u kompoziciji - objašnjava stručno Ratko Tankosić.
Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 TANKOSIC-Glumac
ljubitelji Tankosićevog nadrealizma ne bi trebalo da propuste retrospektivu u "Cvijeti Zuzorić" - to je Tankosićeva priča u slikama o dešavanjima u poslednjih trideset godina na Balkanu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Pet 2 Sep - 11:57

Johan Joahim Vinkelman: „Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu“ 
Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Museum1
Poput ljudi, i lepe umetnosti prolaze kroz mladalačko doba, a njihovi počeci kao da liče na početke svakog umetnika kome se dopada samo ono što je raskošno i zadivljujuće. Možda prvi grčki slikari nisu crtali na način koji bi se razlikovao od načina na koji je njihov prvi veliki tragični pesnik pevao. U svakom ljudskom delovanju javlja se prvo neobuzdanost; slede spokojnost i tačnost, a treba vremena da naučimo da im se divimo; oni su odlika samo velikih majstora – učenicima su silovite strasti čak i korisne. Plemenita jednostavnost i mirna veličina grčkih kipova pravo je obeležje svojstveno grčkim spisima iz najboljih vremena, odnosno spisima Sokratove škole; a to su i svojstva koja krase posebnu Rafaelovu veličinu, koju je ovaj postigao podražavajući stare. Bila je potrebna duša lepa poput njegove, u lepom telu, pa da oseti i prvi u novom vremenu otkrije istinsko obeležje starih, a na njegovu veću sreću već u onom dobu kada su proste i neuobličene duše još neprijemčive za stvarnu veličinu.
Johan Joahim Vinkelman: „Misli o podražavanju grčkih dela u slikarstvu i vajarstvu“, 1755.
Skulptura: Diskobol (Bacač diska). Rimska kopija Mirona, 470-440. godine pre nove ere.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Pet 2 Sep - 12:00

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 320px-Cnidus_Aphrodite_Altemps_Inv8619
Znamo da je veliki Bernini bio jedan od onih koji su Grcima neprestano osporavali uzvišenost delom lepše prirode a delom i idealne lepote njihovih figura. Povrh toga, on je bio mišljenja da priroda svakom svom delu podaruje potrebnu lepotu: čitavo umeće sastoji se u tome da se ona pronađe. On se dičio time što je opovrgao jednu staru predrasudu, time što je najpre uočio draži Medičijeve Venere, kakve je posle mukotrpnog proučavanja otkrio među različitim pojavama u prirodi.
Venera ga je, dakle, naučila da otkrije lepotu u prirodi, kakvu je ranije verovao samo u ovoj može naći, kakvu bez Venere u prirodi ne bi ni tražio. Ne sledi li otud da se lepota grčkih statua može otkriti pre lepote u prirodi, da je ona dirljivija, manje rasuta i jedinstvenija nego ova druga? Proučavanje prirode mora stoga, u najmanju ruku, biti duži i mučniji put saznavanja savršene lepote no što to predstavlja proučavanje starine: mlađim umetnicima, koje je vazda upućivao na ideal onog najlepšeg u prirodi, Bernini nije pokazao najkraći put do tamo. Podražavanje lepote prirode je ili upravljeno samo na jednu jedinu osnovu, ili ih skuplja iz više izvora i sjedinjuje u jednu. To se naziva kopijom, portretom; to je put ka holandskim oblicima i figurama. Ovo je, međutim, i put ka opštoj lepoti i idealnim slikama; a tim su putem išli i Grci. Razlika između njih i nas je u ovome: Grci su do tih slika, ako ove i nisu poticale od nekih lepših tela, dolazili svakodnevnim posmatranjem lepote prirode kakva nam se ne prikazuje svakog dana, a svakako retko onako kako bi to umetnik poželeo.
Johan Joahim Vinkelman: „Misli o podražavanju grčke umetnosti u slikarstvu i vajarstvu“, 1755.
Skulptura: Venera knidska. Rimska kopija Praksitelove skulpture, IV vek pre nove ere.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost
avatar


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Ned 16 Okt - 11:46

Vrt uživanja
Efekti tripa starog 500 godina


Dekadencija i razvrat su uvek prethodili velikim civilizacijskim promenama kao što su humanizam, novi vek, avangarda, komunizam, nastanak ajfona, društvenih mreža i legalizacija psihodeličnih droga. Ova izborna godina može biti presudna za temeljni afektivni preoket, koji će, svi se nadamo, učiniti da prihvatimo unutrašnje impulse i duha i tela. Kroz priču o velikom jubileju Hijeronimusa Boša, i analizu njegove najpoznatije slike Vrt zemaljskih uživanja (koju u Beogradu možete videti u kafani Bivši, svakog dana posle 7 časova), u ovom tekstu ćemo potpuno nepretenciozno zajedno doći do velikih istina, brutalno umešati Njegoša, Raf Simonsa i Lakana i otkriti AKO IMA BOGA.

Uvek sam govorila da je lakše razumeti savremenu umetnost od bilo koje druge umetnosti, jer je jednostavnije shvatiti umetnika koji živi i radi u istom svetu kao i mi. Po toj logici, renesansa je većini običnih smrtnika nedokučiva. Ali, ove godine, navršava se jubilej 500 godina (i slovima: PETSTO) od smrti Hijeronimusa Boša (c. 1450 – 9. august 1516), jednog od najvećih stvaralaca pozne renesanse, genija poslatog iz budućnosti, koga je tek danas moguće razumeti na pravi način. U njegovom rodnom gradu Der Bosch biće organizovana njegova do sada najveća samostalna izložba i skup kulturno-umetničkih manifestacija pod nazivom Dobrodošao kući Jeronime, a sva velika dela poput Vrt zemaljskih uživanja, Strašni sud, Hajvanski triptih i Operacija u kamenu koja se nalaze u muzejima i galerijama širom sveta za tu priliku biće izložena na jednom mestu. I ne samo to, u popularnoj kulturi, od početka godine, već je počelo divljanje na temu Boša – padaju mi na pamet Tim Vokerov opskurni editorijal za Love Magazine, i VR aplikacije za mobilne telefone, a dok ovo pišem gledam u sliku Dejvida Birna koji sa ličnom kustoskinjom obilazi izložbu “Hijeronimus Boš: Vizije genija” u Nordbrabants muzeju i veli da je “jako moderna”.  O životu umetnika, i o svetu u kome je Hijeronimus, to jest Jeronim živeo zna se srazmerno malo, jer on nije ostavljao pisane traktate kao neki drugi umetnici, a o njegovom radu, savremenici su pisali daleko manje nego što je to danas slučaj. Pretpostavlja se da je bio voljen i poštovan, ugledan slikar, jer su njegove pozne radove naručivale tadašnje mecene, bogataši i razni političari iz zemlje i inostranstva. U tom svetu, na prelazu iz XV u XVI vek, negde u vreme nastanka tehnike štampe, već je bilo moguće videti reprodukcije Bošovih dela ili njihovih detalja u obliku recimo tapiserije, te se može naslutiti da je bio delom nečega što bismo danas nazvali popularna kultura. Možda je bio jedan od retkih umetnika, inače tada vrlo nepopularne gilde, čija su dela zaživela u narodu. Danas, njegova dela žive kroz brojne trice i kučine, a nadrealni svet koji je stvorio ne prestaje da inspiriše umetnike (da ne zaboravimo i Mladena Miljanovića koji je istoimeni rad predstavio na 55. Venecijanskom bijenalu u paviljonu BiH), pa na dalje od visoke mode i kolekcija Aleksandra Mekkvina ili prošlogodišnje kolekcije Raf Simonsa za Dior do gomile popularnih drangulija, a osim standardne muzejske ponude šolja, postera, maskica za telefone i magneta za frižider, tu su kolekcije original Martinki ili duksevi indie brenda Aloha from Deer, čak i zavese za kadu, a ne bi me čudilo da je nešto od toga stiglo i kod Kineza u blok 70  Za razliku od drugih flamanskih majstora, čija su dela puna uzvišene dostojanstvenosti, rad Hijeronimusa Bosha ispunjen je flambojantnim ushićenjem slavlja života. U svim zvaničnim interpretacijama njegove najpoznatije slike, triptiha Vrt zemaljskih uživanja, stajaće da je prizor zemaljskih uživanja, okružen prizorima raja i pakla sa leve i desne strane, opomena i pretnja da je jedino večni život vredan, i da na umu moramo imati paklene muke koje slede. Možda. Ali usudiću se da ponudim novo čitanje ovog remekdela, da samo na trenutak zamislim da je Boš naš savremenik, i da je baš ovo delo pogodno tumačiti kroz rastući svetski trend psihodelije. Otvorimo stoga vrata percepcije i utonimo u Bošovu halucinaciju!

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Vrt-uzivanja-623-before-after

Ko što znamo, Vrt (ovo)zemaljskih uživanja je triptih, ali iako opisuje i raj i zemlju i pakao, nazvan je po centralnom i najvećem panelu: VRT-ZEMALJSKIH-UŽIVANJA, a ne prosvetiteljski La Danse Macabre, Put do prosvetljenja, Opomena i kazna ili tako nešto. Volim da mislim da je Boš namerno nazvao delo prema najintrigantnijem, najekskluzivnijem i najkontroverznijem, ali nažalost, ne i (dugo)večnom trenutku ljudske egzistencije, životu na zemlji. Ovakav fokus, navodi me na to da pomislim da je Boš naslikao najveću pohvalu zemaljske ljubavi, avangardnu viziju divnog, radosnog života, punog zadovoljstava čija je konzumacija ograničena – na ljudski životni vek. Princip zadovoljstva (negde načelo užitka), kod Boša doduše nije isključivo svojstvo ljudi, jer se u vrtu sreću i u svet uživanja koje pomera granice (v. jouissance) kroz ispunjavanje raznovrsnih telesnih potreba ulaze sjedinjeni: nebeska stvorenja, stvarne i izmišljene živuljke i biljke, neki opskurni polusvet, arhetipski i paganski simboli, čuda prirode, minerali, nadrealne fantazije i vrlo žive, korporealne halucinacije. Centralni pano predstavlja zemlju kroz nebrojeno mnoštvo detalja, ali ni jedan od njih ne odnosi se na frustrirajuća, otuđena, odbijajuća svojstva i oblike života, mada ima tu i tamo ponešto zazorno (što bi Frojd rek’o “unheimlich”, a ja volim neautorizovani panslovenski prevod “bezdomno”), kao uostalom i u većini naših fantazija, ali i tripova na esidu.

Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Vrt-uzivanja-48-before-after
Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Vrt-uzivanja-373-before-after
Po vertikali, od gore ka dole, spuštajući se s neba na zemlju, Boš prikazuje pad iz raja, rođenje čoveka u nekakvim boženskim kreacijama, falusoidnim dvorcima na ušću biblijskih reka, sa sve Fontanom života, sličnoj onoj u Edenskom vrtu (na levom panelu), i potocima plodove vodice i drugih telesnih tečnosti, simbolično gledano reka božanskih i nebeskih uticaja koji se u čoveku sustiču, preko središnjeg dela u kome je radni vek, odnosno neprekidno kolo raznih ljudskih zanimanja, do samog dna gde su smešteni trubaduri, gozbice, fešta i razne seksualne prakse, odavanje prizemnim (i bukvalno – pri zemlji) zadovoljstvima, koja su – posebno u srednjem veku – smatrane teškim prestupom, da ne kažem grehom. I, kao što je centralni deo triptiha najopširniji, tako je na ovom panou dno zauzelo veći deo slike, koji je ujedno i najbliži posmatračima.



Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Vrt-uzivanja-9-before-after-1260x639

Psihoanalitičke teorije nude čitanje tri ravni ljudskog postojanja kroz strukturu koju čine Superego – najviši plan moralnih normi u formi božanskih zakona; Ego – svesna ljudska dela i kolko tolko organizovani život; i konačno,  podsvest odnosno Id – tamo gde je žurka (!!!) odnosno svet potisnutih fantazija, strahova, strasti i socijalno i moralno zabranjenih uživanja. Pogađamo, najinteresantniji i najdetaljniji je deo povezan sa neinhibiranim carstvom nagona, podsvesni i bukvalno najniži deo slike, odnosno da se figurativno izrazim, memljivi suteren.

Gledajući ko što običaji nalažu, s leva ka desno i od gore ka dole logiku slike, konzervativno bismo (i biblijski) mogli razumeti ljudsku sudbinu kao neminovnu propast, pad iz divote (izgubljenog) raja, a život bi bio hod dolinom smrti do neumitnog ambisa pakla u kome čekaju svakojake muke, nakaze i grdobe. U red dela koja jeretički problematizuju ovu mračnu viziju, moram bestidno ubaciti i Njegoševu Luču Mikrokozmu, najveći kosmički ep ikad napisan na našem jeziku, a i šire. Drugim rečima, čak i da govori o neumitnom moralnom i svakom drugom posrnuću po izlasku iz nebeskih dveri, kao i Njegoš, Jeronim gledaoca uvodi u središte zbivanja – bahtinski karneval u kome se ne zna časnog krsta, direktno u bujnu i nesputanu lepotu ljudske egzistencije, njenu kompleksnost, pri čemu vizije raja i pakla ostaju potpuno periferne, kao uostalom i u stvarnom životu. Pominjem karneval, koji je oda ljudskoj prolaznosti (sviđa mi se izraz “Zbogom tijelu”) jer jedino tako je moguće razumeti potpuno odsustvo gravitacije, tiranije ispravnog koju nameće poželjni odnosno društveno (i crkveno) dopušteni način života, i jer stvara tvist u načelima održivosti, zaokružujući priču o beskonačnim mogućnostima. Tako taj karneval slavi svaki oblik života i uspostavlja novu estetiku u čijem je fokusu običan čovek, te nezvanično carstvo Naroda (da ne kažem prostih i neobuzdanih seljana ili ko voli “dece cveća”) svoju ekscesnu prirodu izražava kroz pobunu protiv građanskih i crkvenih pravila svakodnevice to jest regulative životnih aktivnosti.   Ako dakle sliku pogledamo, obrnuto od pomenutog, pretpostavljenog bogocentričnog stanovišta, iz ugla gledaoca, kome je najbliži ovaj šarenoliki deo sa raskalašnim radostima, cvećem i mutantskim oblicima života, i nastavimo ka gore, ka svetu radnih ljudi i životinja, kad sasvim uzdignemo čelo, ugledaćemo istinu – “svod plavetni neba sveštenoga” (Njegoš), i podsećanje na božansko (i vrlo falusno) poreklo, odnosno nedokučivi začetak egzitencije. Drugim rečima, sve je to od Boga. I jeste, možda postoji sila veća od života, i bilo da je to Bog, Otac, Veliki Drugi, Veliki Štrumf i slično, tamo je neko carstvo soka od zove i marmelade, gilijamski grandiozni neboderi, odnosno moralne gromade koje su u stalnom procesu obnove i izgradnje, ali to je sve, nažalost, ipak zasnovano na čistoj fantaziji. Život sam je bujna i pulsirajuća gomila đubreta, i Boš nam to pokazuje iz raznih nadrealnih perspektiva koje se sudaraju dodajući na platno skoro sve što se da pojmiti, odnosno život u realnom, simboličkom ili imaginarnom poretku. I to je uradio mnooogo pre nego što je Lakan ustvrdio trijadu S-I-R. Meni pošto volim antiku, iz ove bašte vrišti Aristotelovo “Daj da prvo živimo, onda filozofirajmo”, pa prema tome, Vrt uživanja danas vidimo i kao pohvalu životu, uz nezaobilazni deo podsećanja o njegovoj prolaznosti. Al’ ajde da vidimo bliže, šta se to može naučiti iz ove prepetstogodišnje starine i pretvoriti u životne afirmacije u duhu tradicije popularnih magazina, mimova sa motivacionim slikama, uvida sa esida i naravno poruka na flaši vode koje potpisuje Lujza Hej:

Sve izgleda komplikovano, ali u stvari nije. Bitno je da si go kad god možeš, i da se ne stidiš svog tela. Plivanje je poželjno, nebitno da l’ je u pitanju reka, jezero ili potoci ženske ejakulacije, sve je to od Boga. Kad si u prilici, mazi se s delfinima, i ako nikog nema okolo, uživi se u seksualnu tenziju koju voda izaziva. Jahanje je isto kul, bilo da su zmajevi, kamilice ili nešto treće. Izgrli se i izljubi s kim god možeš i ne obaziri se na okolinu i razna etiketiranja. Žurke, festivali i vašari su deo života, tako da je poželjno izlaziti i slušati muziku, a ako treba i istetovirati se na dupetu kao neka srednjovekovna grupi (tetovaže su isto lepe). Ako baš ‘oćeš “da igraš kao da te niko ne gleda” najbolje da staviš nešto na glavu. Svi predmeti falusoidnog oblika mogu da se koriste kao seks igračke, recimo i cveće može da bude butt-plug. Ne plaši se halucinacija ma koliko da su nestvarne, jer sve što nam nameće podsvest, integralni je deo nas samih, prihvati Id i on će biti dobar prema tebi. U ljubavi, najbolje da budeš nežan i pun poverenja, ako si strpljiv sve ide glatko i dobićeš mnogo više nego što se nadaš – neće biti granica. Uživanje nas okružuje u mnogo različitih oblika, boja, situacija, samo treba nekako da prihvatimo to mnoštvo na seksualno, emocionalnom, psihološkom i naravno – spiritualnom nivou. Postoji dosta intimnih odnosa koji se opiru postojećim i razumljivim kategorijama, a monogamija duboko otuđuje čoveka od njegove suštine, koja je prema Bošu, veoma društvena i naklonjena svakakvim ljubavima. Ne postoji “normalno”, tako da je najbolje ne opterećivati se društvenim očekivanjima i ne prozivati druge. Ljubav je kompleksna i predivna.

roze


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Vrt-uzivanja-283-before-after

I za kraj, nešto najvažnije što možemo naučiti iz Vrta zemaljskih uživanja, dakle moja djeco moje male laste, zapamtite dobro: BOG, TO JE FRAJER S LEVOG KRILA, TRANDŽIRAN U ROZE HALJINU.
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

neno

Muški
Poruka : 33821

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Svaka treća kuća u Srbiji je imala ovu sliku..   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Čet 13 Sep - 13:48

Gotovo da nema kuće u socijalističkoj Jugoslaviji koja na zidu nije imala sliku uplakanog dečaka. Malo ljudi zna pravu istinu o ovoj slici. Više od sto ljudi prijavilo je ista ili slična iskustva sa ovom slikom. U svakoj situaciji je slika „Dečaka koji plače“ ostala potpuno netaknuta.


[You must be registered and logged in to see this link.]

U jezivoj, zastrašujućoj priči koja je potresla američku naciju 1985. godine, jorkširski dom Rona i Mej Hol je progutala vatra! Međutim, ono što je zaista neverovatno je to da je sika „Dečaka koji plače“ ostala netaknuta.

Slika „Dečaka koji plače“ je delo italijanskog slikara Bruna Amadia koja se masovno prodavala širom sveta. Bruno je takođe poznat i kao Đovani Bragolin. Slika se prodavala širom sveta od 1950. godine. Ima mnogo različitih varijacija, kako dečaka, tako i devojčica.

O ovoj slici je još tada počela da se širi urbana legenda. Vatrogasac je 4. septembra 1985. godine prijavio britanskom tabloidu „The Sun“ da je pronašao neoštećene kopije slike i to iz mnogo kuća u koje je išao da gasi požare. Stiv Pant, britanski pisac i komičar, istražio je kletvu koja prati sliku „Dečak koji plače“ u svojoj radio emisiji.
Iako je program komičnog sadržaja, Pant je veoma ozbiljno pristupio ovoj temi. On je rešio da testira ovu sliku. Testiranje je pokazalo da su otisci tretirani lakom koji sadrži sredstvo protiv požara, i da će biti prava propast ako se slika okači na zid. To rezultira da će slika pasti licem prema podu i na taj način će biti zaštićena.
Ipak, nije preporučljivo držati slike tužnih motiva u domu, jer to priziva negativne okolnosti.

BKTVnews
Nazad na vrh Ići dole
Poly

Master
Master

Poly

Ženski
Poruka : 14917

Lokacija : Beograd

Učlanjen : 04.03.2017

Raspoloženje : hm...


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Pet 16 Nov - 16:06

[size=42]Han van Megeren – priča o najvećoj umetničkoj prevari 20. veka[/size]

U periodu od jula do decembra 1945. godine Han van Megeren slikao je svoj poslednji falsifikat. U pitanju je kompozicija poznata kao „Mladi Isus u hramu“, urađena u stilu značajnog holandskog slikara Johanesa Vermera
Niti je ova slika nastajala u tajnosti niti je njen tvorac u to vreme bio nepoznata i anonimna ličnost, kako bi se to moglo očekivati uzimajući u obzir prirodu njegovog zanata. Naprotiv, izradu slike pratili su svedoci koje je imenovao sud i reporteri zahvaljujući kojima je ime Hana van Megerena postalo dobro poznato široj javnosti. U pitanju je bio sudski proces povodom jedne od najuzbudljivijih umetničkih prevara 20. veka.
Tokom dve godine, koliko je proces trajao, Van Megeren je, paradoksalno, istovremeno dokazivao i svoju nevinost i svoju krivicu.Priča o verovatno najpoznatijem i najgenijalnijem holandskom falsifikatoru počinje 10. oktobra 1889. godine u Deventeru. Još kao mali pokazivao je sklonost ka slikarstvu, što nije bilo po volji njegovom ocu koji je činio sve ne bi li ga u tome obeshrabrio. Mladi Han van Megeren upoznaće Bartusa Kortelinga, nastavnika i slikara, koji će mu neko vreme biti mentor i imati značajan uticaj na njega. Korteling je bio fasciniran delom Johanesa Vermera i proveo je dosta vremena objašnjavajući Hanu Vermerovu tehniku i stil, učeći ga čak kako da spravlja boje poput ovog velikog majstora.Izgledalo je da njegova slikarska karijera dobro napreduje, međutim, kritičari su mu posle nekog vremena postali mnogo manje blagonakloni. Zamerali su mu da je previše fokusiran na dela starih majstora i isuviše pod uticajem njihovog stila, osporavali mu talenat i originalnost, a njegov dar smatrali ograničenim jedino na imitiranje i kopiranje. Van
Megerena su oštre kritike veoma pogodile. Žestoko se branio, ali posledica je bila samo dalje gubljenje reputacije i simpatija kritičara. Ozlojeđen, povlači se na jug Francuske, čvrsto rešen da se osveti za nepravdu koju je smatrao da mu je naneta i dokaže svoju vrednost. Tako počinje druga faza u njegovom životu, koja će ga naposletku i proslaviti.
[You must be registered and logged in to see this image.]
imitiranje i kopiranje. Van
Megerena su oštre kritike veoma pogodile. Žestoko se branio, ali posledica je bila samo dalje gubljenje reputacije i simpatija kritičara. Ozlojeđen, povlači se na jug Francuske, čvrsto rešen da se osveti za nepravdu koju je smatrao da mu je naneta i dokaže svoju vrednost. Tako počinje druga faza u njegovom životu, koja će ga naposletku i proslaviti.

Karijera falsifikatora

Ono što je Van Megeren imao na umu bilo je stvaranje savršenih falsifikata. Kao slikara koga će falsifikovati odabrao je Johanesa Vermera.
Imao je više razloga za ovaj odabir. Jedan od njih je bila činjenica da je već bio dobro upoznat sa Vermerovim stilom i tehnikom zahvaljujući svom mentoru Kortelingu. Drugi razlog je bio veoma mali broj slika pripisivanih Vermeru. Njegov opus je činio svega jednu desetinu opusa njegovog savremenika Rembranta. Mnogi istoričari umetnosti su ostavljali mogućnost postojanja još Vermerovih radova i teško da bi ikome bilo sumnjivo ako bi oni počeli da se „otkrivaju“.
[You must be registered and logged in to see this image.]

Ne prepuštajući ništa slučaju, u periodu od 1932. do 1937. godine Van Megeren brižljivo izučava Vermerov život i delo. U cilju stvaranja što vernijih falsifikata, koristio je sedamnaestovekovna platna i sam pravio boje na isti način i uz pomoć istih materijala kao i Vermer. Samostalno je izrađivao čak i četkice, koristeći pritom jazavčevu dlaku.
S obzirom na to da je uljanim bojama potrebno nekoliko decenija da se u potpunosti osuše, najveći izazov bilo je napraviti slike koje će izgledati kao da su oko tri veka stare. I taj problem je uspeo da reši, nakon dosta eksperimentisanja. Dodavao je fenol formaldehid, sintetsku smolu, u svoje boje, a  slike bi pekao pri određenoj temperaturi. Naposletku, prelazio je valjkom preko slike da stvori sitne naprsline u nanosu boje. Na ovaj način stvarao je veoma uverljive slike.
U početku se striktno držao tipičnih Vermerovih tema, slikajući uglavnom enterijere sa scenama iz građanskog života.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ubrzo se odlučuje na rizik. Slika „Večeru u Emausu“, inspirisanu Karavađom, ali u Vermerovom stilu. Vermer nikad nije naslikao ovako nešto, ali su slike iz njegove rane faze odavale [You must be registered and logged in to see this link.].
Postojanje jedne takve slike nije bilo nemoguće. Van Megerenova ambicija ionako nije bila da samo kopira stare majstore, već da stvori slike kojima će moći da im parira. Slikajući „Večeru u Emausu“ to je i uspeo. Kritičari, stručnjaci, kolekcionari, ljubitelji umetnosti, svi su naseli na njegovu prevaru. Jedan od najautoritativnijih stručnjaka tog doba, Abraham Bredius, ushićeno je pisao o ovom „otkriću“, čak nazivajući „Večeru u Emausu“ Vermerovim remek-delom.

Slika je prodata za 550,000 nekadašnjih holandskih guldena, što danas iznosi oko četiti miliona dolara.
Van Megeren je nastavio da slika falsifikate na način kako je to učinio sa „Večerom u Emausu“. Svi su prodavani po cenama koje danas iznose više miliona dolara.
Jedan Van Megerenov falsifikat dospeo je u posed Hermana Geringa. U pitanju je delo „Hrist i preljubnica“. U zamenu za njega Gering je dao 137 originalnih slika, koje su većinom bile opljačkane tokom nacističke okupacije Holandije. Smatrao je ovu sliku najvrednijom u svojoj kolekciji i sa ponosom je isticao, ni ne sluteći da je u pitanju falsifikat.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Na Van Megerenovu nesreću, Gering je brižljivo beležio sve podatke koji su se ticali  kupovine i nabavke slika za njegovu kolekciju. Nakon rata, policiji nije bilo teško da, služeći se tim podacima, dođe do Hana van Megerena. Optužen je za prodaju holandskog kulturnog blaga okupatorima. Suočen sa mogućnošću da bude osuđen za kolaboracionizam, za koji se mogla dobiti i smrtna kazna, Van Megeren odlučuje sve da prizna.

Od izdajnika do nacionalnog heroja

„Slika u Geringovom posedu nije, kao što vi mislite, Vermerova, već Van Megerenova!“, izjavljuje policiji 1945. godine. „Ja sam je naslikao!“
Niko mu nije verovao. Kako je moguće da je uspeo da proizvede tako verodostojan i kvalitetan falsifikat? Van Megeren predlaže da naslika još jednog „Vermera“ i time dokaže da govori istinu. Sud na ovo pristaje, a rezultat je slika„Mladi Isus u hramu“, koja je razvejala sve sumnje povodom pravog autorstva slika koje su dotad pogrešno pripisivane Vermeru.

Van Megeren je oslobođen pređašnjih optužbi za prodaju holandskog kulturnog blaga okupatorima, s obzirom na to da je u pitanju bio falsifikat. Stekao je veliku popularnost tokom sudskog procesa kao čovek koji je nasamario Geringa. Situaciju je dobro iskoristio u svoju korist, tvrdeći da mu je motiv za prevaru Geringa bio da sačuva originalna umetnička dela. Najzad, dobio je onih 137 slika u zamenu za „Hrista i preljubnicu“.
Od izdajnika i kolaboracioniste postao je nacionalni heroj. Naposletku mu je suđeno kao falsifikatoru, za šta je dobio minimalnu kaznu od godinu dana zatvora. Međutim, nikada nije odslužio ni dan svoje kazne. Preminuo je mesec dana nakon presude, 30. decembra 1947. godine od posledica dva srčana udara.
***
Sudbina Hana van Megerena neobična je po mnogo čemu. Sigurno je među retkim falsifikatorima, ako ne i jedini, koji nije otkriven zbog neke greške ili nesmotrenosti u izradi falsifikata. Sticaj okolnosti naveo ga je da sam prizna svoju krivicu. Pa i tad ju je morao dokazivati slikanjem novog falsifikata. Da su se stvari odvijale drugačije, ko zna koliko bi vremena prošlo pre nego što bi njegova prevara bila otkrivena.
I reputacija i popularnost koje je stekao su vrlo neuobičajeni za jednog falsifikatora. Ipak, uprkos svemu, njegova dela nisu mogla izbeći sudbinu koja je namenjena falsifikatima. Zanimljivo je da je njegova poslednja slika, „Mladi Isus u hramu“, kasnije prodata po ceni od svega 7000 današnjih dolara, što je neuporedivo manje u odnosu na njegove druge falsifikate.
Naravno, u vreme kada su oni prodavani nije se znalo da su falsifikati. Jednom prilikom, osvrćući se na sudbinu svog prvog velikog falsifikata, „Večere u Emausu“, Van Megeren je izjavio:

Citat :
„KOLIKO JUČE OVA SLIKA JE VREDELA MILIONE GULDENA, A STRUČNJACI I LJUBITELJI UMETNOSTI DOLAZILI SU SA SVIH STRANA SVETA I PLAĆALI DA BI JE VIDELI. DANAS NE VREDI NIŠTA I NIKO NE BI NI ULICU PREŠAO DA JE VIDI ZA DŽABE. ALI SLIKA SE NIJE PROMENILA. ŠTA JESTE








[You must be registered and logged in to see this link.]

Da bi čovek imao dušu mora se s njom roditi
Nazad na vrh Ići dole
stepski

Član
Član

stepski

Muški
Poruka : 493

Učlanjen : 28.01.2019


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Uto 12 Mar - 15:30

Ukradena umetnost: najveće pljačke umetničkih dela

Zločini u oblasti umetnosti i kulturnih dobara vremenom su postali unosna preduzetnost sa procenjenim gubicima u milijardama dolara godišnje. U prilog tome govore i činjenice da FBI ima tim koji se bavi tim zločinima.

Naime, postoji arhiva pod nazivom The National Stolen Art File (NSAF), kao i najveća baza privatnih podataka o nestalim i ukradenim umetninama, na čijem sajtu se možete informisati o uslugama i povratku umetničkih dela, osiguravajućim agencijama i agencijama za sprovođenje zakona širom sveta.

Nacističko oduzimanje umetnina


Verovatno najveća krađa umetničkih dela ikada desila se za vreme Drugog svetskog rata. Hitler, kao neuspešni umetnik, želeo je da osnuje muzej evropske umetnosti sa klasičnim delima, dok će degenerisana umetnost, poput modernih dela kubizma, futurizma, [You must be registered and logged in to see this link.], biti uništena.

Konfiskovali su umetnine iz mnogobrojnih muzeja, privatnih kolekcija, otimali su od imućnih Jevreja, kako slike tako i književna dela, srebro, zlato, kristal, ukrase, rukopise, nacrte, sklupture, itd. Mnogi muzeji su posle pljačkanja uništeni, organizovane su javne izložbe i prodaje izopačene umetnosti, javna paljenja, aukcije, kako javne tako i privatne.

Iako je mnogo toga vraćeno u godinama posle rata, procenjuje se da je oko 20% evropske umetnosti oteto, a oko 100 000 predmeta nije nikada nađeno ni vraćeno zakonitim vlasnicima. Od toga su, na primer, neka dela [You must be registered and logged in to see this link.], Ćilibarska soba i Rafaelov Portret mladog čoveka (vrednost: 100 miliona dolara).

Među vraćenim nalazi se portret Adele Bloh-Bauer (135 miliona dolara).

Neka značajna dela nalaze se u sumnjivo stečenim zbirkama kolekcionara kao što je na primer, Emil Georg Birle koji se obogatio prodajom oružja Hitleru. U njegovoj zbirci je Pol Sezan Dečak u crvenom prsluku (110 miliona dolara), Edgar Dega, Pol Gogen, Klod Mone, Pjer August Renoar, [You must be registered and logged in to see this link.], Vinsent Van Gog. I jedno od najpoznatijih vraćenih umetničkih dela jeste Mikelanđelova Bogorodica iz Briža koju su pronašli agenti Monuments Men-a.

Mona Liza


Ako ste mislili da je nemoguće ukrasti najpoznatiju sliku na svetu, varate se!

Avgusta 1911. godine, Mona Liza (100 miliona dolara) je ukradena iz Luvra. Isprva se mislilo da je lopov neko od modernih neprijatelja klasične umetnosti, pa je ispitivan avangardni pesnik Gijom Apoliner, a za njim i Pablo Pikaso. Dokazi nisu postojali.

Dve godine nakon toga, uhapšen je Vićenco Peruđa u pokušaju da se otarasi slike u Italiji. Peruđa je ušao u muzej obučen u radničko odelo, sliku sakrio pod odelo i išetao.

Ono što nije tada shvatao jeste da ju je učinio najpoznatijim umetničkim delom na svetu, kada je osvanula na svim naslovnim stranicama, jer pre toga, nije bila ništa poznatija od ostalih Da Vinčijevih dela.

Kada je uhapšen, rekao je da je pokušavao da bude nacionalni heroj i samo je hteo da vrati sliku svojoj domovini. Bio je osuđen na samo sedam meseci zatvora.

Krađa iz muzeja The Kunsthal

Oktobra 2012. godine lopovi su za svega tri minuta odneli sedam vrednih dela, među kojima su Gogen „Femme devant une fenêtre ouverte, dite la Fiancée”, Mone „Charing Cross Bridge, London”, Pikaso „Harlequin Head”.

Ukupna vrednost procenjena je na 24 miliona dolara, a sva dela su uništena. Kada su lopovi uhapšeni, jedan od lopova je priznao da je njegova majka spalila slike u rerni kako bi se otarasila dokaza protiv sina. Iako su pronađeni neki ostaci, nema čvrstih dokaza, pa se slike smatraju nestalim.

Van Gogova dela

Van Gogova dela nestajala su i u godinama nakon rata. Slika Cveće maka u vrednosti od 55 miliona dolara dva puta je ukradena i smatra se nestalom. Ovo delo jedno je od umetnikovih poslednjih pre nego što je izvršio samoubistvo 1889. godine.

Iz Van Gogovog muzeja 2002. lopovi su odneli dve slike u vrednosti od 3 miliona dolara tako što su se uspeli merdevinama ostavljenim dan pre i izneli ih kroz prozor. Počinioci su uhvaćeni, a Pejzaž u Sheveningenu i Vernici na izlasku iz reformatorske crkve u Nuenenu pronađeni su u Napulju kod mafijaškog klana Kamore tek 2016. godine.

Pikasov Golub

Maja 2010. Godine, u sedam sati ujutru, ukradeno je pet slika u vrednosti od 500 miliona evra.
Lopov je ušao kroz prozor, skinuo slike iz ramova, uključujući i Pikasovu sliku Golub sa zelenim graškom (140 miliona dolara).

Lopov, uplašen, sliku je bacio u kantu za đubre neposredno posle krađe i slika je izgubljena pre nego što su vlasti mogle da reaguju.

Sezanov Dečak u crvenom prsluku


Događaj koji je najviše uzburkao javnost, označen je kao najveća evropska pljačka i u istoriji Švajcarske.

Jednog nedeljnog popodneva 2008. godine, pola sata pre zatvaranja Muzeja fondacije Emila Birlea, tri maskirana muškarca upala su preteći oružjem i velikom brzinom odneli četiri dela u vrednosti od 164 miliona dolara: Pol Sezan Dečak u crvenom prsluku, Vinsent Van Gog Grana kestena u cvatu, Klod Mone Makovi blizu Veteja, Edgar Dega Grof Lepik i njegove kćerke.

Osumnjičena je kriminalna grupa Pink Panter, poznati po pljačkanju svetskih juvelirnica. Malo pre toga, ukradena su dva Pikasova dela iz drugog muzeja, sa kojim su opet bili povezani oni.

Ubrzo posle krađe, pronađen je na parkingu psihijatrijske bolnice u Cirihu napušteni automobil sa slikom Van Goga i Monea na zadnjem sedištu.

Degaova slika je vraćena u tajnosti. Pikasove slike pronađene su u Beogradu 2011. godine, a samo šest meseci kasnije u spektakularnoj poteri pronašli su Sezanovu sliku u istom gradu. Uhapšeni su članovi Pink Panter grupe kada su pokušali da prodaju sliku, a ona je bila sakrivena ispod krova kamioneta.

Muzej Izabele Stjuart Gardner


Najpoznatija svetska pljačka umetnina, izvršena 1990. godine u vrednosti od 500 miliona dolara, do danas nije rasvetljena.

Dva muškarca maskirana kao policajci, pod izgovorom da se javljaju na poziv, savladali su obezbeđenje i ukrala trinaest dela Rembranta, Vermera, Degaa i Manea, predmete stare 3,000 godina, antikvitete iz dinastije Šang, i to sve za devedeset minuta.

Među nestalim delima je Rembrantovo Oluja na Galilejskom moru (3,4 miliona dolara) i Vermerovo delo Koncert (200 miliona dolara).

Ukradena su dela bez neke logike i smisla, neka isečena iz ramova, druga izbijena, ostavljene su slike mnogo vrednije, svi predmeti su se nalazili na drugom spratu osim Manea, koji je bio na prvom gde detektori pokreta nisu zabeležili nikakve aktivnosti, nije bilo mnogo forenzičkih dokaza, a fizički opis lopova je bio poznat u nekoj meri.

Osumnjičeni su bili sami čuvari muzeja, dileri umetnina, lopovi, mafija, narko karteli, irska vojska, ali niko nije optužen i dela nisu nađena do danas. Slučaj je zastareo pa niko i neće biti optužen. FBI je raspisao nagradu od 10 miliona dolara za informacije koje će dovesti do pronalaska umetnina.

Prazni okviri ukradenih slika vise i danas u muzeju kao podsetnik na krađu i nadu da će se slike jednog dana ipak vratiti.


kultivisise.rs
Nazad na vrh Ići dole
Vasilisa

Član
Član

Vasilisa

Ženski
Poruka : 457

Godina : 32

Lokacija : Zr

Učlanjen : 13.04.2019


Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610Ned 14 Apr - 9:00

Tuluz-Lotrek. Neobična priča o geniju koji se smeje

Anri de Tuluz Lotrek bio je francuski slikar, grafičar, ilustrator plemićkog porekla. Rođen je u staroj francuskoj porodici čije je plemstvo vuklo korene iz doba viteštva srednjeg veka. Kao i kod drugih plemićkih porodica tog doba, venčavanje rođaka je bilo uobičajeno kod Lotrekovih ― roditelji su mu bili u srodstvu u prvom kolenu.

Anrijeva bolešljivost i piknodizostoza, nasledno oboljenje kostiju, posledica su takvog genetskog opterećenja. Bezbrižno detinjstvo, ispunjeno balovima i lovom, prekinuto je u 15. godini teškim prelomima obe bedrene kosti u razmacima od nekoliko meseci.

Zbog bolesti Anrijeve kosti nikad neće pravilno srasti i dečak je zaostao u rastu. Visina od 152cm, kratke, iskrivljene noge i posledično geganje pri hodu obeležiće ga za čitav život. Anri više nije bio sposoban za vojničku karijeru niti je imao izgleda za dobru ženidbu, te su roditelji odlučili da mu podstiču druge sposobnosti.

Njihove ličnosti su imale velikog uticaja na njega ― brižna i posvećena majka ostaće mu podrška i oslonac do kraja života, a određene crte karaktera će naslediti od oca, ekscentrika koji je voleo prerušavanje.
Prve skice i crteži Tuluz-Lotreka nastali su kao plod dosađivanja usamljenog dečaka tokom dugih perioda bolesti i oporavka.

Učen od strane akademskih slikara, u ranoj mladosti je slikao konvencionalne radove sa motivima prirode i konja, da bi se kasnije okrenuo naturalizmu, te impresionizmu. Sa Degom je bio u prijateljskom nadmetanju, a uzor mu je bio Mane, čije su slike u to vreme smatrane skandaloznim. Kasnije će formirati sopstveni stil koji niko posle njega neće nastaviti.

U Parizu je ubrzo postao poznat kako među umetničkim krugovima, tako i kao posmatrač i uživalac pariskog podzemlja. Svi ga poznaju i ceo Pariz mu se smeje, tako je mladi vikont opisivan. Druženje sa sumnjivim ljudima, naklonost prostitutkama i stalne pijanke doneli su mu kultni status pariske noćne scene kao i podozrenje i užas u očima plemstva − otac ga je molio da slike ne potpisuje porodičnim imenom.

Nizak, izobličen, uvek u beloj košulji i prsluku, sa filcanim šeširom na glavi i naočarima bez drške na nosu, bio je upečatljiv prizor gde god bi se pojavio.

Voleo je da se zabavlja, prerušava, šali, ali je zadržavao nadmoć, obrazovanje i produhovljenost ma gde da se nalazio.
Širu pažnju javnosti Tuluz-Lortek je osvojio serijom plakata koje je napravio za, tada otvoreni, Mulen Ruž, čiji je bio redovni gost. Njegove slike, koje su bespoštedno otkrivale sjaj i bedu pariskog društva, sadržavale satiru, grotesku, otkrivale komediju čoveka i izazivale tugu i razočarenje, bile su dočekane ili oduševljenjem ili oštrim neodobravanjem.

Svojim radom načinio je večnim nekoliko pariskih zvezda čiji bi sjaj inače brzo iščezao: Aristida Brijana, gospodara ulice, izvođača šansona na narodnom dijalektu, plesačice Žan Avril i Ivet Gilber i, naravno, čuvenu „nezasitu“ Guli, raskalašnu Alžiranku čijoj čulnosti je bilo nemoguće odoleti. Narudžbine za slike i kupci su počeli da se javljaju; jednu sliku je kupio i srpski kralj Milan.

Pridruživanje rođaka Gabrijela, studenta medicine, donelo mu je novo nadahnuće. Pratio ga je na predavanjima u bolnicama i operacionim salama. Anri je i ranije bio zainteresovan za medicinu, još od dečačkih dana i stalnih poseta pedijatrima, i brojni prijatelji su mu bili lekari.
Takođe je još od detinjstva imao veliku strast ka jahanju i često je slikao konje. Tuluz-Lotrek je govorio da bi, da mu je zdravlje to dozvolilo, radije postao hirurg ili džokej nego slikar.

Kako je bio sve više prisutan u javnosti, zarad pažnje je igrao na kartu preterivanja: prerušavao se, zabavljao crtanjem izopačenih i nadrealnih prizora, vodio kormorana na povocu i naručivao apsint za njega. Neko vreme je živeo u bordelu, a prostitutke su mu bile muze i postale prijateljice.

„Profesionalni model uvek deluje kao da ja napunjen slamom, dok su one…one su žive“,

tako je govorio.

Anrijev buran život nije prošao bez posledica. Tokom brojnih avantura zarazio se sifilisom, a postao je rob alkohola tražeći u njemu beg iz okova svog izgleda. Naročito je mnogo pio apsint, a i za Francuza netipično je mnogo voleo koktele i terao goste na zabavama da ih piju sa njim.

Koktel Zemljotres je navodno njegov izum: opojna smeša sastoji se iz polovine apsinta i polovine konjaka.

Zdravlje mu je brzo propadalo i osećao je da mu se bliži kraj. Porodica ga je protiv njegove volje smestila u kliniku na lečenje, ali nedelje provedene tamo samo su ga ozlojedile i učinile mu život tamnicom. Po napuštanju klinike nastavio je stare navike i razuzdan život.

Ljubav ka slikanju ga nije napuštala, pa je i u poslednjem stadijumu bolesti radio punom parom. Apoplektični napad, kome je navodno prethodila svađa sa prostitutkom i njeno grubo ruganje, ostavio ga je delimično paralizovanim, a do tad je bio i skoro gluv. Brzo je prebačen u majčinu kuću, gde je i umro u 37. godini.

Piše: Milica Gušić
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Empty
PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima   Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima - Page 6 Sat610

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti o umetnicima i njihovim delima
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 6 od 6Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5, 6

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Slikarstvo-