Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Samuraji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:13

[You must be registered and logged in to see this image.]

Самурај у оклопу. Слика из 19. века

У овим несталним годинама XX века није било политичког или друштвеног концепта који би био мање актуелан од једне наследно ратничке владајуће класе. И заиста, већина људи већ при помену »елитног друштва« осети силну и непријатну одбојност. То потврђују историјски примери норманских барона, шпанских племића (хидалго) и пруских официра. Њима треба додати и класу буши или, како је још називају, јапанску ратничку класу, познатију као - самураји. Понекад има неспоразума у схватању историје, карактера, вере и положаја самураја, посебно у друштвима која се прилично разликују од јапанског. Ова искривљена схватања су плод дубоких емоција и често су то биле две крајности — обожавање и гнушање. Захваљујући живом сећању на Тогово уништење руске царске флоте и Ногијево освајање Порт Артура, порасло је интересовање целог света за ту мало познату земљу, чији су ратници и морнари показали и витештво и храброст у рату против Руса. Могло се очекивати да ће Енглези, везани уговором о савезништву с Јапаном, поздравити исход борбе и Јапану доделити назив »Британија Далеког истока«. Такође је било природно да азијски народ, од Жутог мора до Персијског залива, осети дубоко задовољство што се бела раса више не може хвалисати, бар не с таквом сигурношћу, својом непобедивом војном моћи. Американце је јако узнемирила јапанска победа; царска влада је због многих разлога, и не само због суровог злостављања руских и пољских Јевреја, већ дуго трпела притисак Сједињених Држава.

Стога се у Европи, Азији и Америци, у свеопштој збуњености, наметнуло питање: »У чему је тајна јапанског успеха?«

Најубедљивији одговор на ово питање, чини се, даје једна књижица под називом Бушидо — душа Јапана, коју је написао професор токијског Царског универзитета, др Иназо Нитобе. Ова књига, која је данас скоро заборављена, била је у своје време прави бестселер у Британији и Америци. Први пут је штампана 1900. године, а изашла је ни мање ни више него у 17 издања за наредних дванаест година. Др Нитобе је студирао у САД, где се придружио секти квекера. Пошто се вратио у Јапан, убрзо је стекао глас хришћанског учитеља и писца, али и неког, ко је без обзира на све, окренуо леда традиционалним религијама и јапанској етици. На пример, у једној од његових књига под називом Ићи-нићи ићи-ген (По једна реч на дан), он једнако хвали поруке будизма, конфуцијанизма и старе јапанске поезије, као и поруке Библије.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Самураји, слика из 1860 год.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:18

Бушидо - душа Јапана

Бушидо — душа Јапана велича традиције, начела и стил самураја. Нитобе је дао сјајну, идеализовану слику, која је требало да пробуди романтична размишљања читалаца. Његови самураји су витезови без страха и мане. Пошто је ово схватио, едвардијански читалац долази до језгра Нитобове поруке: бушидо, етички кодекс самураја - још је жив! Он није више ограничен само на стару ратничку класу, него је проширио свој утицај на цело јапанско друштво. Све ово је објашњавало хероизам и пожртвовање које су показивали на борбеном пољу, и стоицизам којим су породице испраћале своје мушкарце у рат. Још више од тога, Нитобеови читаоци су могли себи створити слику јапанског самураја из древних времена, који се у потпуности може поистоветити с хајлендским лордовима и јужњачким џентлменима, с веома мало специфичних особина, које су се односиле, углавном, на изглед.



Овај ласкави приступ њиховој традицији и још посебно утицајној водећој класи не би желео да порекне ниједан Јапанац. Али, до сада, пошто је био прилично неоснован, могао је изазвати и нека опречна схватања. Очекивања су се некада завршавала грубим разочарањима. И мање од 30 година после руско-јапанског рата, из разлога у које не треба дубље улазити, Јапан - земља хероја, замењен је Јапаном -- империјалистичким, капиталистичким скоројевићем! А онда долази нешто још горе. Рат на Пацифику, његове непосредне последице и ослобађање ратних заробљеника и интернираца из логора у југоисточној Азији успели су да од пишчеве поруке начине праву, окрутну фарсу. У првим годинама после рата и сама реч бушидо будила је гнусна сећања. Ово нису осећали само бивши јапански непријатељи — велики део јапанског становништва изгледао је исто тако непријатељски расположен према самурајској традицији. Они који су покушали да ово порекну, могли су само да приговоре да су њихови савремени наследници упрљали једно лепо наследе својом бруталношћу и глупошћу.

[You must be registered and logged in to see this image.]

До 1958. године Јапан је био врло близак савезник Америке и филму »Седам самураја« аплаудирали су у биоскопима од Лондона до Лос Анђелеса. Те исте године изашла је из штампе и књига која би се могла назвати антитезом Нитобеове публикације, под називом Витезови бушида, чији је аутор био лорд Расел из Ливерпула. У њој је, с освртом на ратне грозоте, дух самураја описан као издајнички и садистички, чак им је придодат назив »нацисти Далеког истока«. Књига лорда Расела никада није постигла такав успех као Нитобеова, али утицај који је тада имала, није занемарљив. Она је подстицала, посебно на европској страни Атлантика, антипатију која је гајена према јапанским царским снагама, и још више према свему што је било повезано са самурајском традицијом.

До седамдесетих година XX века било је различитих мишљења која су се нашла негде између супротности датих у обе ове књиге, мада слика још није јасна. Пре свега, самурај је фигура из прошлости, која се, изгледа, скоро никако не уклапа у нашу представу модерне јапанске сцене. Па, како га онда замишљамо? Он је, наравно, мачевалац, с репом косе везаним на врху главе, спреман да се сам бори с десетином непријатеља. Он је ратник са слике или екрана, у црном оклопу, с кацигом на глави, украшеном крилима, и с маском на лицу. Видимо га како се бори до последњег даха, док замак нестаје у пламену, или како смирено клечи на безгрешном татамију да би отровни бодеж забио у леву страну своје утробе. Гледајући га данас очима људи са Запада, он нам изгледа сасвим егзотично и толико далеко од нас, чак више него неки паладин из доба европског витештва, још чуднији од мандарина царске Кине или шамана из татарских степа.

Ипак, три необична догађаја седамдесетих година XX века подсетила су нас да дух самураја још живи. Новембра 1970. године један од највећих јапанских романописаца извршио је харакири у традиционалном буши стилу. Марта 1974. један поручник Царске армије појавио се из џунгле Лубанга, на Филипинима, после неких тридесетак година упорног сакривања. Марта 1976. један млади глумац намерно је уништио авион ударивши у кућу у предграђу Токија, желећи да убије не само себе него и власника куће кога је мрзео и презирао због наводне корупције. Била је то свесно спроведена операција, као што су у рату чинили токотаи, пилоти-камиказе, који су се свесно угледали на хероизам самураја. Ниједан од ова три догађаја не може да се схвати без познавања самурајског кодекса.

Овакви догађаји нас уводе у срж традиције, као што чине и ћанбара еига, самурајске мелодраме, које су данас главна тема јапанске телевизије и биоскопа. Ове приче су јапанско виђење »вестерна«, аналогија која се може и другачије тумачити - као улога коју игра Јул Бринер у Седам величанствених, а која представља самураја са сомбрером на глави. Али, да ли заиста ове модерне представе приближавају данашњег читаоца реалности? Ко су били самураји? Какви су заправо били? Можемо ли дати уопштено виђење једне ратничке класе која је чинила 5 % или 6 % становништва, а која је ипак успевала да влада јапанским друштвом пуних 700 година?








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:32

Порекло самураја

[You must be registered and logged in to see this image.]

Самурајски оклоп из клана Хачисука

Порекло самураја, па и целокупног јапанског народа, још је обавијено пластом магле. У далекој прошлости, Јапан су, можда у налетима, населили дошљаци с острва у југозападном Пацифику или с азијског континента. Данас не постоје записи који би упућивали на сеобу народа овакве врсте, али јапански фолклор — моћна митологија која се тридесетих година XX века уздигла до статуса националне вере — указује да су земљу основала нека божанства са Високих небеса и да је богиња сунца послала свог унука на врх планине Кјушу и наредила му да влада од богова створеном »Централном равницом прекривеном трском«. Њен унук је за неколико година борбе успео да прошири територију ка истоку, дуж обала Јапанског унутрашњег мора, до области Јамато, јужно од садашњег Кјота, и да тамо оснује прву престоницу Јапана.

Та нестварна личност био је цар Диму, први у дугом низу владара. Он је са својим следбеницима, прецима садашњих Јапанаца, силом оружја покорио тадашњи домородачки народ. Њихове жртве су највероватније били преци кавкаског народа Аину, који су давно населили северни део Хоншуа и данас живе на острву Хокаидо, иако у веома малом броју.

Пошто се о првом цару и његовим наследницима говорило као о потомцима богиње сунца, и пошто су Јапанци веровали да су планине, равнице, шуме, потоци и стене њихове земље божанског порекла, створена су два култа која уједињена сачињавају шинтоизам, религију која је стално утицала на психологију целокупног народа. Први од ова два култа је могао да се објасни као неко посебно поштовање Сунца. Други је, блиско повезан с првим, представљао јако и осечајно схватање природе — не само промене годишњих доба него и дрвећа, биљака, земље, свега онога што сачињава средину у којој човек живи.

Светилиште Исе, око 120 km од Нагоје, симболизује оба ова култа. Наику (Унутрашње светилиште) посвећено је обожавању богиње сунца Аматерасу. Геку (Спољашње светилиште), удаљен око 6,5 km, посвећен је богињи жита Тојуке. Главна особеност оба ова светилишта је њихова једноставност. То су обичне дрвене грађевине косих смоластих кровова, прекривених трском. Ипак, архитекта Кензо Танге каже: »једноставне, готово природне, оне ипак поседују неки висок и префињен стил. Њихово порекло им је подарило ту елементарну снагу и оне су комбинација тога и вечне лепоте. Има врло мало примера где је архитектура успела да тако добро уједини оно животно и естетско, као у овом случају.«

Ми никада не бисмо били у стању да схватимо ко су Јапанци када не бисмо узели у обзир њихово осећање за оно што је неизвештачено, неулепшано и једноставно. Ово може изгледати и помало чудно онима који су видели ружноћу и вулгарност, које карактеришу део јапанског савременог урбанизованог живота. Штавише, истина је да нам јапанска историја може пружити доказе о претерано декоративној уметности, која је доживљала свој процват и била навелико цењена. У сваком случају, за све, од лепота периода Нара из XIII века нове ере, до велеградске екстраваганције Токија седамдесетих година овог века, инспирација је долазила из иностранства, било из периода Танга из Кине или из Америке XX века. Прави домородачки инстинкт одувек се окретао ка ономе што је строго озбиљно и заиста аскетско.

На ово се односи и фактор ускогрудности, који је био пресудан у прошлости, а који и данас увелико важи. Све до проналаска пароброда, јапанским острвима се никако није могло причи, чак ни с азијског континента. Мореуз Цушима, који дели Јапан од Кореје, био је довољно широк и метеоролошки врло рискантан да би се нарушила хомогеност Јапанаца од времена легендарног цара Диму.

Сасвим сигурни у свој брдовити архипелаг, убедени у посебну заштиту коју им је пружала њихова богиња сунца и безбројна друга божанства — позната под називом ками, прави обожаваоци природе, једноставни и јако развијеног инстинкта, Јапанци су поседовали чврстоћу на коју није могао да утиче нико са стране. Ни снажна будистичка метафизика или Конфуцијева етика нису биле у стању да је искорене или апсорбују. Из оваквог народа се у XI веку издигла посебна војничка класа самураја.

Самураји нису представљали трајну олигархију источних протофашиста, иако им се овакав атрибут, без обзира на то што није имао историјских основа, може лако придодати. Постоји начин, у ствари, на који би се лако могло тврдити да су самураји били узурпатори. Много раније, и пре него што су могли да полажу право било на који део власти у земљи, за време такозваног хеианског периода, Јапан је поседовао једну од најпривлачнијих и најфинијих метрополских цивилизација познатих историји. Она је надживела генерације, не дозвољавајући никакво веће мешање у послове власти која је била у сигурним рукама самураја. С тим у вези, Кина је пружала пример који је хеиански Јапан свесрдно следио.

Оног часа када су самураји постали неизбежни и стални чланови владе, многи од њих су током времена стекли понашање и достојанственост дворске аристократије, којој су одузели све сем номиналне власти у државној администрацији. Овај процес је познат у историји. Варварин у блиском контакту с бољима од себе, пре или касније, стећи ће нешто од њиховог сјаја, мада не и оне врло фине културне особине. У време пада Римског царства, Готи и остала племена могу послужити као паралела овом процесу. У случају Јапана, овај процес је био још продубљенији склапањем бракова између моћних ратничких и царских породица. Ипак, то није значило да ће самурај дати целог себе како би постигао савршеност научника или уметника, уколико би тиме изгубио епитет човека који уме да ратује. Напредовање у свакодневном животу мора да иде укорак с вежбањем у војним вештинама. Тако каже и ратничка изрека: Зеитаку ва теки да (Раскош је непријатељ).

Састав ове ратничке класе се умногоме променио за време грађанског рата од средине XV до краја XVI века. Историчар Г. Б. Шансом је истакао »да се састав владајуће класе у Јапану у потпуности променио до 1600. године«. Ипак, без обзира на све промене, традиција се одржала. Они који су се у том мрачном времену издигли из незнања, војници-пешаци или сељаци који су постали познати капетани, били су спремни да прихвате — свим срцем или само на речима — начин понашања и владања специфичан за самураје. Тако се и пре XVII века класа самураја стално обнављала. Чак и за време строгог друштвеног система, за шогуната Токугаве, још у раном XVII веку све до средине XIX, постојала су нека кретања унутар и изван редова самураја. Али традиције су се одржале, а кодекс је опстајао. Све ово је самураја чинило великим у сопственим очима, као и у очима друштва у целини.

Измешани су многи религиозни, филозофски и естетски елементи не би ли се пронашао дух »идеалног« самураја. Првенствени императив била је оданост једном господару, што је важило и за остала племенска друштва, а да се при томе не осећа понижење пред онима који тврде да су на вишим положајима. Овом императиву, снага Конфуцијеве доктрине додала је још више — могло би се рећи — чак библијску важност. Однос самураја према смрти био је такође веома важан у његовом начину мишљења. Смрт је била »лакша од пера«, што указује да је био јак утицај будизма. Будизам, и то посебно Зен будизам, одиграо је одлучујућу улогу у увежбавању самураја да владају собом и да користе оружје — мач, лук, копље или мускету. Зен је увео и ритуал церемоније пијења чаја, као инспирацију пре битке и релаксацију после ње. Што се тиче обреда сепуку (уобичајени назив за харакири), он је, вероватно, свој извор имао у шинтоизму. Када је био на врхунцу своје моћи, стил живота самураја из периода Токугава (1603—1867) дао је неке примере на пољу уметности, који су били аскетски и помало ограничени, али не и мање вредни. Његови претходници из ранијих периода, за време епских борби у гемпејском рату у XII веку, били су, можда, живописнији, али и они су могли да прикажу, с времена на време, квалитете који се односе на домен уметности, као и на сферу етике.

Када се разматра психолошко устројство и организациона структура самурајске класе, природно је потражити убедљиве паралеле у осталим друштвима. Једна од њих одмах нас упућује на европске витезове из времена феудализма, на пример, за владавине Анжувинаца. Ипак, према ономе што знамо, витез и самурај се никада нису срели, и вероватно да нису ни знали да онај други уопште постоји. Али пре неких 400 година, овакав сусрет се ипак збио између самураја и чланова европске елите, моделиране према дужностима једне ратничке класе — и њен оснивач је био велики војсковођа.

»Дружба Исусова«, такозвана »црквена коњица«, била је прилично успешна неколико десетина година по свом доласку у југозападни Јапан. Постоји велики број доказа који указују да су језуитски редовници и јапански самураји били изузетно упућени једни на друге, изражавајући обострано поштовање. Похвале које је за Јапанце изрекао Фрањо Ксаверски, добро су познате: »Не верујем да меду паганским народима можете наћи неког сличног њима. Веома су друштвени, обично добри и незлонамерни, обузети својом чашћу, коју величају изнад свега... Имају и једну особину која се не може наћи ни у једном делу хришћанства... Без обзира на то колико је неки племић сиромашан, они му одају исту част, као да је веома богат... Народ увелико поштује племство, и по њиховом схватању, племство је поносно што служи господару и цени његове наредбе. Стога мислим да ово није последица страха од казне коју би господар могао изрећи за непоштовање, него је реч о губитку части, што би доживели ако не би испунили његову жељу«.

Треба посебно уочити да Ксаверски помиње реч »част« ни мање ни више него три пута у овом кратком одломку. Без обзира на блиску сродност, овај концепт »части« није једнак појму »образ«. Појам »образ« има мању тежину од појма »части«, а у феудалном Јапану они изван, као и они у оквиру самурајског реда — на пример, трговци или занатлије, могли су поседовати »образ«, као квалитет који се могао увећати, спасти или изгубити. С друге стране, част је нешто више од тога, додатак моралном терету који сваки самурај носи са собом. Антрополози се, изгледа, слажу да је јапанско друштво било — и још је великим делом, »стидљива култура«. До данашњих дана, сасвим је уобичајено да мајка упозорава своје дете да ће га свако ексцентрично понашање изложити подсмеху околине. Она има обичај да каже: »Ако то урадиш, људи ће ти се смејати«. Постоји разлика између овог схватања и много родитељског резона на Западу, где се често може чути: »Не обазири се ако ти се људи смеју«, по коме човек треба да следи сопствену савест и да се не осврће на оно што кажу други.

Овај више западњачки однос постојао је, у малом обиму, и у Јапану за време феудализма, чак и меду неким члановима ратничке класе. Другим речима, самурајска част је пољуљала идеал личног интегритета и, још више, укључила слободну вољу и примат индивидуе. Као што можемо видети, оданост једном господару није захтевала и слепу послушност у свакој могућој ситуацији. Права оданост је могла захтевати протест пун поштовања, али и озбиљан протест, који се у екстремним случајевима завршавао обредом сепуку.

Постоје, такође, многобројни примери непоштовања меду самурајима — corruptio optimi pessima (поквареност најбољих је гора од свих других) — као што би рекли језуити XVI века. Ови мисионари, неустрашиви, јер су и сами имали врло високо мишљење о ратничкој класи међу којом су живели, нису се устручавали да у својим разговорима цитирају детаље самурајских издајстава, осветољубивост и безосећајну суровост. Док су ривалство у војним вештинама и храброст узимане здраво за готово, као два основна фактора у карактеру самураја, било би, наравно, погрешно мислити да самураји нису радили ништа друго сем што су се борили или припремали за битку. Пре свега, они су вековима били владајућа класа у Јапану, па су тиме били укључени у националну и локалну администрацију на свим нивоима изнад сеоских. Ова администрација је такоде била веома важна за самурајску класу. Није било неопходно да обичан човек сматра владу за угњетача, али и у најбољим временима према њој се морао односити с доста опреза. Савремени јапански је »уљудан језик«, украшен изразима из почасти, пун сувишних речи, због околишања. Човек се не може одупрети осећању да је све ово било потребно у прошлости како се не би избацила из равнотеже нестална ћуд ратника, који јаше пиринчаним пољима. Дуги мач, у исто време смртоносан и предиван, захтевао је свачију покорност. Кратки мач, симбол самоубиства, наметао је унутрашње поштовање.

Могло се лако предвидети да ће ова самоуверена ратничка класа изразити жељу да научи војне технике Запада. Још је необичнија преданост којом се велики број самураја, за последњих тридесет година XX века, окренуо разноврсним професијама и трговачким активностима карактеристичним за Запад. Тешко се могло претпоставити, на почетку XIX века, да ће јапански ратник, с урођеним смислом за трговину, у ствари, за новац, икада помислити да постане банкар, власник фабрике или трговац. Ипак, самураји су доказали да су често били успешнији трговци него они који су у тој области имали велику традицију. Ово казује да је постојао елеменат повратка на земљу у карактеру многих самураја. Ратник се није устезао да заради новац када се та његова активност могла оправдати као грађанска, тј. патриотска дужност.

На крају, ево доказа да овај феномен и нема неку велику важност. Иако је самурајска заједница гајила јапански ултранационализам овог века, одлучну, мада безуспешну опозицију овога покрета, који је подржавала мањина социјалиста, водили су они који су и сами припадали овим традицијама. Аутентична природа самураја много је сложенија и парадоксалнија него што то може приказати један конвенционални опис.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:33

Самураји и друштво

[You must be registered and logged in to see this image.]

Калиграфски, канђи знак :"Самурај"

Однос између оца и сина у самурајском друштву имао је исту основу као у Римској Империји, тј. љубав која се крила испод грубости. Изгледа да је основно осећање ратниковог сина било поштовање појачано страхом. У случају потребе, на младог човека се још у детињству сваљивала сва тежина одговорности, коју је једва могао да издржи. Ма колико млад, дечак је могао постати глава породице у случају да отац умре. У доба грађанског рата мушкарци су рано сазревали, као што илуструје једна чувена прича из XIV века.

Познати ратник, Кусоноки Масашиге, кога је потомство дубоко поштовало као идеал оданог самураја, пошао је у једну безизлазну битку, а пратио га је његов син Масацура, за кога се причало да није имао више од десет година. Многи историчари сада тврде да је дечак био много старији, али како Иван Мориш каже: »У проучавању јапанског хероизма није битна аутентичност приче, него њено постојање.« Пре него што су стигли на бојно поље, отац је рекао Масацури да се врати кући и да се брине о мајци. Кусоноки Масашиге је наговестио дечаку да би могао чути вест о смрти свога оца, што би значило да мора да оде у планине и да се тамо до последњег даха бори против непријатеља. Као што је ратник и предвидео, све се окренуло против њега, тако да је био тешко рањен пре него што је извршио сепуку. Овом последњем акту Кусоноки Масацуре присуствовао је и његов брат који је изјавио пре него што се убио, да би волео да може да се роди седам пута како би уништио њихове непријатеље. Пошто су себи пробуразили трбухе, браћа су један другог проболи мачем и заједно умрли.

После неког времена, командант непријатељске војске послао је Кусонокијеву главу његовој жени. Дечак Масацура се повукао у другу собу, свукао се и припремио се да се пробурази мачем који му је дао отац пре него што су се растали. И управо кад је хтео да оштрицу забије у свој трбух, мајка га је позвала и рекла му да је његова дужност да остане жив.

Традиционална јапанска изрека каже да су три највећа животна феномена: »ватра, земљотрес и отац«. Нема сумње да је страх нестајао с детињством, али неки одређени степен бојазни је увек постојао. Обавеза према родитељу никада се у потпуности није могла одужити, чак се ни смрћу тај однос није завршавао. Испред домаћег камидана (породичног олтара) чланови породице су се исповедали покојном оцу као да је он ту стварно или духовно присутан.

Ова огромна и моћна морална оданост сина према оцу, која, према кодексу самураја, треба да уступи место већој обавези ратника према свом господару, веома јасно показује снагу и квалитет ових веза које самураја спајају с његовим феудалним господарем. Класично тумачење значења ове врсте оданости представљено је у књизи Хагакуре (Скривен меду лишћем), делу једног од самураја с феуда Набешима на Кјушу, из првих година XVIII века. Дело одише и поезијом и скученим провинцијализмом, јер све почиње и све се завршава на феуду Набешима. Хагакуре наводи да оснивач будизма ни Конфуције никада нису били службовали на феуду Набешима, па се њихова учења и не слажу с традицијама ове куће. Другим рецима, самурај који служи даимја Набешима, нема обавезе према било којој религији, осим да служи свом господару.

»Где год да смо, дубоко у планини или покопани под земљом, било у које време и било где, наша је дужност да штитимо интересе нашег господара. Ово је обавеза сваког Набешима човека. То је кичма наше вере, непроменљиве и вечите истине.

Никада у свом животу нисам стављао своје изнад интереса мог господара. Чак и кад умрем, вратићу се у живот седам пута да чувам кућу свог господара... Сваког јутра одлучи се како ћеш умрети. Сваке вечери освежи своје мисли размишљајући о смрти... Бушидо, живот ратника, значи смрт

Треба напоменути да су оданост и детиња покорност једини етички основ по коме је дужност према оцу замењена дужношћу према господару. Ово је био добар начин да се спречи било какав сукоб између ова два врхунска морална императива. На пример, био је опште прихваћен став, уколико се самурај супротстави свом господару, дужност његовог сина је да подржи господара, чак и на штету свог оца. Неком чудном логиком, синовљево понашање би се тада схватило као »највиши облик детиње покорности«.

Изгледа да је Хагакуре налагало слепу оданост саму по себи. У ствари, без обзира на то како је било на Набешима феуду, самурај не само да је имао право него му је налагала и дужност да се успротиви увек када је био сигуран да је потез његовог господара несмотрен или неправичан. Уколико сва убеђивања не би помогла, онда би се с тим престало или би се завршило самоубиством. Овај крајњи корак је представљао веома снажну санкцију, довољно јаку да уздрма одлучност свих, па и најчвршћих и најтврдоглавијих феудалних господара. Уколико се самурај не би успротивио, одлучно, али с пуним поштовањем, онда, када би се за то указала прилика, његов став би се могао протумачити као нелојалност и морални кукавичлук.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:34

Жене, љубав и верност

[You must be registered and logged in to see this image.]

Самурајска кућа, поглед унутра

Следећи цитат долази из познатог дела »Онна Даигаку«, што се буквално преводи као »Велики наук за жене«, али је можда боље рећи »Све дужности жене«. »Приди свом мужу као да прилазиш небесима, јер је сигурно да ће, уколико га повредиш, небеска казна тебе стићи.« Верује се да је поменуто дело написао научник Каибара Екен (1630—1714). Новатор великог значаја, био је оснивач медицинске ботанике у Јапану. Каибара је био неодлучан, критичан, присталица неоконфуцијанизма. Био је у срећном браку пуних 45 година, али није имао деце. Данас се сматра да је аутор дела Онна Даигаку пре његова жена него Каибара Екен. По оштром антифеминистичком тону дела, ова чињеница може да звучи чудно, али једно је сигурно — у Јапану из периода Токугава, посебно у самурајској класи, и жене су прихватиле санђу, конфуцијанистички принцип »троструке подчињености«, који је од жена захтевао: потчињавање мужевијевим родитељима, мужу и најстаријем сину. Модерни западни научници називају Онна Даигаку, »Бушидо за жене«. Захтеви који се постављају младој супрузи биће врло очигледни када се наведе следећи пасус из књиге:

»Жена нема само једног господара. Она мора да гледа у свог мужа као у свог господара, и мора га служити, обожавати и поштовати, не пркосећи му и не мислећи површно о њему. Највећа дужност у животу жене је послушност. У разговору с мужем, њено држање и понашање мора бити љубазно, понизно и помирљиво, а никада мрзовољно и тврдоглаво, никада грубо и агресивно. Све ово треба да буде првенствена брига жене...

Жена увек мора бити на опрезу и мора добро пазити на своје понашање. Ујутро мора рано устајати, а увече ићи касно на спавање ...

Као што жена одгаја наследнике не својих родитеља, него свекра и свекрве, тако мора поштовати више њих него своје родитеље и односити се према њима с дужним уважавањем. Њене посете родном дому треба да буду ређе после њене удаје. Без обзира на то колико слугу има, њена је дужност да се не извлачи од обавеза које су јој намењене. Она мора шити одећу за свекра и свекрву, и припремати им храну. Према мужу мора увек бити предусретијива, мора му пеглати одела, чистити простирке, подизати децу, прати све што је прљаво, бити стално присутна у свом домаћинству, и никада не одлазити изван свог дома, осим ако то није заиста неопходно ...

Пет најтежих болести које могу утицати на женин ум су: неукротивост, незадовољство, клевета, љубомора и глупост. Нема сумње да ових пет болести нападају седам или осам од сваких десет жена, а из њих се рађа инфериорност жене у односу на мушкарца. Жена се од тих болести мора лечити самоконтролом и самоубедивањем.

Кажу нам да је био обичај наших предака да се женско дете, пошто се роди, остави да лежи на поду три дана. И по овоме се види колико је мушкарац везан с небесима, а жена са земљом. Жена треба да научи колико је за њу неопходно, да се у свему ослања, пре свега, на свог мужа и да буде задовољна што заузима место поред њега ...

Ако се жена овако понаша, њени брачни односи биће хармонични и дуготрајни, а њено домаћинство — слика мира и склада.«

Ова правила су била део наставног плана теракоја, или храмова-школа за основно образовање обичних људи. То наглашавање другостепеног статуса жене, посебно приметно у класи самураја, било је типично за целокупно друштво. Изгледа да је само неука сељанка уживала слободу да противречи бољима од себе. Важно је нагласити да су с укидањем феудализма седамдесетих година XIX века, много просвећенија мишљења почела да поткопавају правила и дух Онна Даигаку. Штавише, не треба заборавити да, уколико је због оваквих прописа жена самураја трпела и неправду и покорност, ни живот њеног мужа (уколико се и он строго придржава својих правила), није био нимало лакши. Колико су ови захтеви били спартански, показује и чињеница да је самурај још као дечак поучаван од оца да три људске функције — узимање хране, излучивање измета и полни чин, треба обавити што је могуће брже, а свака жеља да се у овим задовољствима ужива, строго је забрањена.

Изгледа да психологија човека укључује и феномен узвраћања тираније. Човек може, с правом, помислити да је самурај, под тежином наметнутих обавеза и самодисциплине потражио неку врсту одушка на тај начин што је тиранисао своју жену. Једнако се и жена светила када је дошло време да јој снаха уде у кућу. Пожртвоване младе супруге постају праве свекрве-тирани.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:36

О инфериорности жене


[You must be registered and logged in to see this image.]

О инфериорности жене није се нарочито гласно говорило пре периода Токугава. Док се инфериорност жене одувек подразумевала у конфуцијанистичкој етици, сада је још добила на снази широком пропагандом неоконфунцјанистичких идеја XVII века; овај тренд још више су подстакнули услови мирног живота средином тог столећа. У ранијим, и нестабилнијим временима, од ратникове жене се очекивало да буде више него само куварица и мајка. Мали број ратника се оженио изван своје класе. Као ћерка самураја, она је морала да научи да рукује хелебардом и да тимари и вежба очевог коња. Такоде су је учили како да изврши самоубиство, пресецањем вратне артерије бодежом каи-кен уколико би то било потребно. Ове »вештине« нису биле у потпуности заборављене за време мира у периоду Токугава, али је потреба за њима била мање наглашена. Због тога је улога жене Токугавиног самураја, као партнера који се суочава с опасношћу, избледела и постала заиста непотребна. С друге стране, за сељаке, занатлије и трговце било је сасвим нормално да жена помаже мужу у свакодневним пословима. Стога у овим класама у брачном односу и није било толико неједнакости као у самурајском друштву.

На брак се у свим класама гледало као на друштвену дужност, на обавезу при којој морају претегнути интереси породице над појединачним жељама. У самурајској класи, пре свега, друштвена обавеза и интерес породице били су од веома великог значаја. Уколико је сталеж виши, и интереси породице били су већи. У случају даимја и њихових главних саветника, систем алтернативног боравака у Једу укључивао је и дужу одвојеност мужа од жене. Истина, идеално гледајући, по уласку у брак уследиће љубав пре или касније. Изузетно самопожртвовање и послушност жене размекшали би мужа, и највећег деспота. Истина је да се то често дешавало, али отворено признати ове чињенице (осим неким прећутним знацима), сматрало се неприкладним. Хвалити своју жену значило је хвалити самог себе, па је то уједно било и кршење лепог понашања.

Са становишта савременог европског друштва, већина самурајских жена била је потиснута. У историји Запада, реч »витештво« иако је етимолошки везано за реч »коњ«, истовремено је симбол галантности према особама супротног пола, што је имало мало или нимало одраза у животу и схватању типичног самураја. У његовој традицији, пре свега, није уопште постојала витешка борба у којој би судија била жена и која би се одигравала у њену част или по њеној жељи. Значи ли то да на »путу самураја« није било места за романтичну љубав меду половима? Током низа година, строга правила наређивала су идеалном самурају да се не упушта у авантуру с неком женом. Самурајско друштво није било свет Гендија. Заиста, током дугог периода Токугава, роман Мурасаки Шикибуа сматран је развратним и опасним. Ипак, у XVIII веку, ово мишљење није било тако распрострањено, па је уследило и поновно оцењивање романа Генђи Моногатари; сматрало се да, без обзира на површни еротизам, роман ипак садржи моралне принципе, ако је судити по строго естетским критеријумима. То је доказивано, на пример, тиме да лотосов цвет цвета и у блатњавим водама, као што и нека забрањена љубавна веза може да садржи чисту лепоту и префињена осећања. И сама чињеница да је овако зрела критичка мисао привукла школоване људе, већином самураје, била је знак да нема више строге, дидактичке атмосфере, која се обично везивала за Токугавину водећу класу.

Груби стоицизам, уколико избегне оне опасне стазе до бруталности, може да изазове и танана осећања и да гаји посебно, иако необјашњиво, поштовање за чежњу и друге потребе људског срца. Нинђо — људска осећања, узбудила су самураје, у то можемо бити сигурни, више него остале људе. Али, за самураја, више него за било кога другог, нинђо није смео да умањи његову оданост и обавезу. Јер, обавеза — гири увек је била императив који је показивао једини пут како да он своје дужности (он) бар, делимично спроведе. Гири, као што смо већ видели, првенствено се везује за односе самураја према свом господару. На другом месту је био његов однос према родитељима, у коме је до изражаја долазио и гири и он.

По природи ствари, врло често је настајао сукоб између дужности и осећања, између гирл и нинђо, и у већини случајева може се са сигурношћу претпоставити да је он решен у корист гирија, без обзира на потребе људског срца. Али, било је, наравно, и критичних ситуација када је исход тог сукоба остајао неизвестан неко време, или је могао да се претвори у трагедију. Стога није чудно да је сукоб између гири и нинђо био тема многих драма и прича. Вредности гирија и нинђа могу се лепо изједначити, чак се може рећи да се они међусобно и допуњују. И више од тога, они имају, у најширем смислу, и једну универзалну примену: »Гири који није омекшан нинђом може изгледати нехуман: он пориче право индивидуе да буде срећна на рачун друштва. Нинђо, уколико га не ограничава гири, не само да је попустљив него може, на крају, да уништи људско друштво«.

Само обазривост може натерати самураја да буде уздржан кад је у питању нинђо. Бити растрзан између љубави и дужности представља агонију коју је тешко издржати. То су врло добро знале жене самураја и њихове мајке. Пошто гири увелу мора да надвлада, било је најбоље ту борбу учинити лакшом, пристајући на нинђо онолико колико је било потребно за хармонију у кући. Тако је у жениној потчињености и покорности било духа римске матроне — dura virum nutrix (строге дадиље мушкарца).








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:37

Хијерархија самурајских односа

[You must be registered and logged in to see this image.]

Гвоздени оклоп , из Кофун периода(5-ти век), Национални музеј Токио

У хијерархији самурајских односа, гири је ипак значио више од једноставне речи »дужност«. Дужност има, после свега, некакво хладно, чак беживотно значење. Овог пута је фактору романтичности, често одсутном или прећуткиваном у другим односима, дозвољено да се појави на сцени. Нитобе говори о »чудној снази и нежности пријатељства између два мушкарца, о односу између браће чему додаје и романтичну наклоност, несумњиво појачану одвајањем полова у младости — и то одвајањем које је порицало сваку природну наклоност, признавану у западном витештву«.

Он даље каже: »Ја могу испунити странице јапанским верзијама приче о Демону и Питији, или Ахилеју и Патроклу, или да језиком бушида причам о везама које су биле исто толико тужне као и она која је везивала Давида и Јонатана«. Скоро исто мишљење је изразила и Ћие Накане, добро познати јапански антрополог. Она тврди да »у Јапану нема љубавне приче која би се по популарности могла поредити с причом о 47 ронина, јер ова илуструје »посебан облик идеалног људског односа (увек на релацији супериорнији-инфериорнији), како га Јапанци замишљају«. Она такоде коментарише да мушкарци који се нађу у таквој врсти односа »имају мало осећања за жену или драгу«; емоције самураја »биле су у потпуности потрошене на љубав према господару«. Чини се да они нису ни имали потребе за љубављу жене. Др Накане напомиње да би ово могло да буде права природа самурајског менталитета .. .

Сигурно да у томе има много истине. При том се, наравно поставља питање хомосексуалности, била она свесна или несвесна. Колико ми знамо, хомосексуалност је била, можда, распрострањена меду будистичким свештеницима и њиховим помоћницима. Постоје многе приче о хомосексуалној љубави у овим круговима за врема периода Муромаћи (1339 — 1573), па су у XVI веку европски језуити и фрањевци у Јапану забележили, забринуто и с негодовањем, велики број хомосексуалних активности меду њиховим непријатељима, будистичким свештеницима. Ипак, хомосексуалне активности нису биле ограничене само на храмове. Уосталом, у једној од својих књига Ихара Саикаку, писац из XVII века, величао је љубав мушкараца, више него жена у самурајској класи. Али можда је он писао у том тону како би се додворио влади Цунајошија, тзв. »шогуна-пса«, који је гајио велику наклоност према младићима. У сваком случају, огромна књижевна слава Ихара Саикакуа одувек је почивала на његовој вештини да прикаже живот трговаца и грађана. Наводи се да је већина његових хероја-самураја »представљена без имало критичности или хумора ...« Није познато колико је Саикаку био у личном контакту са самурајском класом. Своје варошане описао је до најситнијих детаља, »док његови самураји изгледају помало схематизовано«, а њихове љубавне односе готово увек је приказивао као беспрекорну оданост. Разумљиво је да је Саикакуов главни циљ био да удовољи самурајима, мада је сам веровао да самураји заиста поседују неке врлине недоступне класи трговаца. Самураји љубавници представљени су по грчким нормама, као ратници који презиру љубав жена, али су спремни да умру доказујући непоколебљиву љубав према другом мушкарцу. И све ове приче завршавале су се сепукуом (ритуалним самоубиством) обојице младих људи, »од којих се сваки одлучио на тај чин да у очима оног другог не би испао мање пожртвован.«








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:46

Личност самураја

[You must be registered and logged in to see this image.]

Коментари које даје професор Доналд Кин, укључују два битна момента за осветљавање личности самураја. Постојала су тумачења, чак веровања, да обични смртници не могу да схвате врлине самураја, а при томе је постојала и паралела с древном Грчком. Да је Саикаку, мајстор ироније у хумора, хтео да наслика самураја у идеализованом облику, било би то као да »сам себи скаче у уста«. Али, то не би морало искључиво да значи недостатак поштовања за оне самураје који су заиста живели по правилима која су сами себи наметнули. Ова правила, која је, несумњиво, поштовала мањина јапанске моралне елите, изазивала су, пре свега, поштовање. Нико, ма колико био циник, није могао да порекне исправност тих правила, јер су захтевала одређени степен самопожртвовања, које је било изнад мочи обичног човека. Друштва која су била задојена хришћанском традицијом показивала су контраст између идеала и стварности. Само они заиста безосећајни чланови ових друштава заборавили су да одају почаст онима који су покушали да своје животе доведу у склад с оним што је изложено у »Беседи на гори«. Јер волети свог непријатеља и понудити му прво десни, па леви образ, значило је извршити силан притисак на психу обичног човека. »Ми највише морамо волети наше потребе онда када их спознамо« — контекст ове реченице могао би да буде и Тенисонов двор краља Артура, али се те речи могу једнако применити и на феудални Јапан.

Паралела са старом Грчком је очигледна, мада је не би требало преувеличавати. Сеишинтеки-аи — »духовна љубав«, може се слободно тумачити као »платонска љубав«, а оданост јапанских ратника њиховим феудалним господарима, која се сваки пут изнова приказивала као правило и пример, могла би представљати осећање које није дозвољавало готово нимало ривалства од стране женског пола. Нема сумње да је навика, уз наклоност, везивала самураја за његову супругу. Пошто се сексуална верност мужа није сматрала неком посебном врлином, љубакање с куртизанама, уколико је било лакомислено и неразметљиво, сматрало се ни боље ни горе него као један од облика мушке разоноде. Ипак, озбиљнији арбитри о самурајској етици, и на ово задовољство, уколико је оно било само попуштање себи, гледали су с омаловажавањем. Као и у грчким градовима-државама, на жене се у самурајском друштву гледало као на потенцијалне или стварне мајке, или као на неку врсту објекта који пружа физичка задовољства. Али, уколико би жена успела да узнемири мушкарца — ма каква она била — то би се обично сматрало недостојном, чак и срамном, незгодом, чији би крај могао бити трагичан, изазвавши бар једно или два самоубиства. На такво романтично заљубљивање гледало се као на гири-нинђо кризу неизмерљивих пропорција.

Према овоме, јасно је да у срцу многих самураја није било »нимало места за жену или драгану«. Исто тако, вероватно је, мада се то не може тврдити, да су самураји свих периода имали врло малу потребу да сеишинтеки-аи (»духовну љубав«) спајају с физичким сексуалним живљењем.

Али у каквом је односу била духовна љубав између родитеља и сина? Видели смо да се оданост родитељима сматрала нечим вишим од природног људског инстинкта; та веза је била етички императив, у ствари, манифестација детиње оданости, која је на лествици самурајских дужности била на другом месту. Подразумева се да су се обавезе сина према оцу изражавале кроз његову љубав и послушност. Што се тиче везе између сина и мајке током његовог живота, изгледа да на овај однос није негативно утицало правило да мајка мора слушати сина кад он стигне у зрело доба. Изгледа вероватно да је жена лакше подносила своју подређеност мужу с обзиром на јаке везе између ње и њене деце. Ово се посебно односи на синове, јер ћерка после удаје одлази у кућу младожење. Брига за мајку-удовицу и самоодрицање у таквим случајевима имали су велику важност за самурајску класу, чак више него и било у ком другом делу друштва. Хидејоши се према својој старој мајци односио с безграничном љубављу и пажњом, трудећи се да с њом буде у сталном контакту, бар у писмима, ако није могао да буде поред ње.

Заиста, овај облик синовље оданости, тј. брига о мајци, могао је чак да се осети и на високом положају упркос лојалности према господару. Најпознатији пример је научник-самурај, Наке Тоду (1608 — 1648), који се обично сматра оснивачем Ванг Јанг-минг школе у Јапану. Ванг Јанг-минг школа неоконфуцијанизма, позната у Јапану као Ојомеи-гаку, превазилази неке облике понашања, које је врло прецизно утврдио Јамага Соко и присталице бушида, јер наглашава потребу да се речима искаже акција. Оно што савест диктира, мора се доказати делима, а савест је глас непосредног моралног осећања сваког човека. Савест је Накеа приморала да напусти службу код свог даимја и да се врати у своје родно место како би се старао о старој мајци. Он је оставио своје дужности самураја а да за то није добио одобрење. Овај поступак га је скупо стајао, али су му његови критичари одобравали а присталице тумачиле као несебичан корак који се заснивао на одређеном, неортодоксном, филозофском и моралном начину размишљања. Стога он није представљао случај гири-нинђо сукоба него пре једну врсту гирија.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:48

Идеални самурај

[You must be registered and logged in to see this image.]

Самурајски мачеви из 17.века (Катана)

Идеални самурај, спреман да у сваком тренутку жртвује свој живот како би показао оданост, није био фанатик који не размишља. Јер, и поред све тежине спољашњих обавеза, које су га притискале, он никада није заборављао дужност према својој савести. Ово је посебно било изражено у случају оних који су прихватили Ојомеи гаку, учење школе Ванг Јанг-минг, која је посебно наглашавала интуицију и важност јединства веровања и акције. Овде је нарочит значај придаван инстинкту самосталног размишљања о стварима, који је, наравно, могао довести до одређене самосталности у мишљењу, као кад је Нате Тоду одлучио да се брине о својој мајци. Ово је био један од разлога због којег је влада Токугаве желела да се према Ојомеи гаку сви односе с неповерењем. Искрено веровање у било коју веру, ма колико она на први поглед изгледала ортодоксно, могло је јако да утиче на ум самураја. Доказ за ово су многобројни ратници са Кјушуа који су се определили за хришћанство и невероватна храброст с којом су многи од њих гледали мученичкој смрти у очи. Због тога, у пракси, Бакуфу није могао да ограничи самурајску класу само на једну врсту идеолошке опредељености, иако су, несумњиво, постојале замашне мере спољњег конформизма.

Ипак, 1837. године, у Осаки се одиграо значајан прекид мира. Био је то устанак гладних становника које је предводио истакнути самурај-научник и бивши судија, Ошио Хеихаћиро. Присталица Ојомеи гаку, он је пошао на ходочашће у родно место Наке Тођуа, на обали језера Бива. Прелазећи језеро, при повратку, брод је задесила олуја и учинило се да ће се Ошио утопити. Размишљајући о блиској смрти, Ошио је имао пред собом визију Ванг Јанг-минга. »Ово мистично искуство на језеру«, пише Иван Мориш, »вероватно је подстакло Ошија на потпуну емоционалну преданост и припремило га за завршни чин и смрт на један начин који никада не би могао постићи било каквим размишљањем или апстрактним мудровањем«.

Ошија су одувек памтили по том његовом »завршном чину«, који је представљао његов оружани устанак против власти Бакуфуа. Инспирисало га је сажаљење над патњом обичних људи у Осаки, који су због лоших жетви и погрешног управљања градом трпели глад, а сиромашнији су од ње чак и умирали. Пошто својим протестом није успео да размекша неосетљиво срце поглавара градске управе, Ошио је продао своју библиотеку пуну вредних књига, како би тим новцем нахранио сиротињу и купио оружје.

У почетку је изгледало да ће побуна бити успешна. Али убрзо, док се Ошио борио против тлачитеља, Бакуфу га је прогонио до у смрт. Ошио је завршио у пламену једне куће, у неком забитом селу, где се наочиглед својих непријатеља убио, док су зграде око њега нестајале у пламену.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 21:58

Револуционарни покрет самураја

[You must be registered and logged in to see this image.]

Самураји, 1860.

Овде није толико важно говорити о трагичној побуни, колико о чињеници да је устанак смислио и повео један самурај. Ставише, он није био ронин без порекла, него цењени научник и бивши чиновник. Такоде је важно поменути да је на његовим заставама за време побуне писало: »Спасимо народ!« То би било исто као да је енглеску сељачку буну предводио један од краљевих барона, а не Ват Тајлер и Џон Бол.

Ово је само један начин гледања на Ошијев устанак. Велики број садашњих јапанских научника виде га у оваквом светлу. Али други, обазривији, и можда веродостојнији, сматрају да се устанак у Осаки 1837. године тешко може тумачити као прави револуционарни догађај. Тамо, изгледа, није постојала велика жеља да се друштвено уређење промени. Што се тиче Ошија, устанак је, у ствари, био жестоки протест против неподношљивих услова и кажњавање немилосрдних чиновника и похлепних трговаца пиринчем. Ошио је показао своју слободоумност и хуманост, што и данас његовом имену даје непомућени сјај. Можда је интересантно поменути да је он за време своје службе открио и уништио тајно састајалиште хришћана. Било како било, Ошија је на тај ниво свести довело учење Ојомеи гаку и његов бескомпромисни карактер, пун херојског иако беспомоћног револта.

Прави револуционарни покрет самураја или било које друге класе у феудалном Јапану, иако схватљив, није уопште био могућ, јер би тиме аутоматски могао да буде укључен један од његових циљева — уништење царске породице. С друге стране, била би то истинска револуција, у правом смислу речи. Шинтоизам и царски род били су толико међусобно испреплетени да су постали стварни синоними, па би тотална револуција, у недостатку убацивања нових вера са стране, можда, само наговестила духовни колапс и нихилизам.

Wiki








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 22:05

Bušido (japan. 武士道, put ratnika, buši - ratnik, do - put) opisuje danas kodeks ponašanja i životnu filozofiju ratničkog staleža Japana, tj. samuraja, slično kodeksu evropskih vitezova.

Sedam vrlina

1. Gi (義): Iskrenost, pravednost
2. Ju (勇): Hrabrost
3. Džin (仁): Dobrota
4. Rej (礼): Učtivost, uljudnost
5. Makoto (誠) ili Šin (真): Istina, čestitost
6. Meijo (名誉): Čast
7. Čugi (忠義): Vernost ili Ču (忠): Dužnost i lojalnost

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pet glavnih zahteva

Pet glavnih principa ili zahteva koje je tražio bušido, sjedinjeni pod pojam Dodžokun:

1. Vernost
Vernost prema gospodaru i ljubav prema domovini
Vernost i poštovanje prema roditeljima
Vernost prema sebi, vrednoća
2. Učtivost, uljudnost
Ljubav
Umerenost
Etiketa (ponašanje)
3. Habrost
Tvrdnoća i hladnokrvnost
Strpljivost i izdržljivost
Snalažljivost
4. Otvorenost i iskrenost
Čast
Pravednost
5. Umerenost, skromnost
Čistoća








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 22:41

Samuraji su, do 1868. godine, bili privilegovana plemićka vojnička kasta feudalnog Japana. Centar njihovog života bila je čast. Ukoliko im je čast bila povređena, morali su počiniti harakiri, odnosno, samoubistvo mačem. Čitav svoj život posvećivali su odbrani svog gospodara, bez obzira da li se radilo o plemiću, feudalcu ili lično caru. Samuraj koji nikada nije imao gospodara ili ga je izgubio, zvao se ronin. Ronini su vrlo često postajali senseji (učitelji), banditi ili komuso (lutalice).



Macevi


SamurajTanto

[You must be registered and logged in to see this image.]

Katana


Oružje samuraja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Daisho

[You must be registered and logged in to see this image.]

Wakizashi

Oružje samuraja je bilo raznovrsno. Sa sobom su uvek nosili daisho, koji predstavlja kombinaciju dva mača - katana i wakizashi. Samuraji su tako bili jedini koji su imali ime, prezime i oružje. Pored katane, koja predstavlja dugi samurajski mač, i wakizashija, kraćeg samurajskog mača, oni su još imali i yari – japansko koplje, tanto – kratki bodež, naginata – oružje između koplja i mača, tessen – lepezu, yumi – luk, teppo – japanska mušketa i tachi – mač za konjanike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Yari



Tanto

Obrazovanje

Obrazovanje samuraja je uključivalo obavezno znanje čitanja, pisanja, i nešto matematike, a pored toga, mogli su imati interesa za ples, literaturu, poeziju i čaj.

Način života

Bogatiji samuraji su vladali trgovcima, farmerima i drugima, a siromašniji su radili na farmama. U feudalnom Japanu, samuraji su bili poštovani do te mere da su čak imali pravo da ubiju osobu koja im se drsko obratila ili ih je napala. Srećom, nisu prečesto koristili ovo svoje pravo. Oni su mahom bili budističke ili šintoističke vere i prihvatali zen.

Pojava samuraja

Samuraji su nastali od stražara carskog dvora i ratnika koje su unajmili okružni klanovi, da služe kao policija. Oni su morali poboljšati svoje borilačke veštine i ubrzo su postali tip ratnika zvanih prvobitno saburai, a tek kasnije im je ime promenjeno u samurai. Klanovi, udruženi da se odbrane od moćnijih, ubrzo su osmislili karakterističan samurajski oklop i bušido.

Oni su činili većinu careve vojske, u koju su se dobrovoljno prijavljivali. Međutim, nakon brojnih ratova, oni su sve više prestajali da ratuju, jer su sve više počeli da rade kao reporteri, novinari, policajci itd. Kad je uveden zakon o zabrani nošenja mačeva, mnogi samuraji su se pobunili i okrenuli protiv cara. Obzirom na to da je car imao mnogo veću vatrenu moć, nije imao problema u gušenju njihovih pobuna. Vrlo brzo nakon toga, oni su prestali da postoje.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 22:53

Samuraji i mač



[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ratnik i mač su jedno,oboje prepušteni volji nesvjesnog.



[You must be registered and logged in to see this image.]


Izrada sječiva je bio postupak religiozan i svečan.Vlasnik kovačnice upražnjavao je "čišćenje"svakog dana ritualnom svetom vodom.On i njegovi pomoćnici zagrijavali su i kovali sječivo,izdvojeni od svijeta,sve dok ga ne bi završili,a to je bio posao koji je mogao potrajati nekoliko nedjelja.Od početka do kraja ovaj proces je tekao po zakonima šintoizma.Onog momenta kada bi došao u ruke samuraja,cilj mača je bio da nastavi službu koju duguje svom zakonitom gospodaru.I tako je konfučijanski etički kodeks podržavao obevezu odanosti gospodaru.Mač ne bi trebalo izdvajati iz ovog konteksta.Ali kada se jedanput izvuče iz korica,njime treba rukovati u duhu zena,sigurnog i najjačeg vođe u njegovom efikasnom korišćenju.
Karakter čovjeka koji je napravio oštricu,vezivao se za sam mač.U nekim slučajevima i mač je imao svoj tajni život.Iz ove hipoteze se može zaključiti da samuraj koji isuče mač,to je stanje poznato kao munen i predstavlja pojam kome se u zenu od starine pridaje velika važnost,treba da izvrši ono što je naumio.Munen,čije je značenje "bez razmišljanja",koji su uživali prvi stanovnici raja.Ovo ne treba miješati sa pojmom satori (prosvećivanje),iako je munen,nesumnjivo neizbježan korak ka tom cilju.Možda nam japanska fraza "munen muso de aru" - "oslobođen svih ovozemaljskih briga",može bolje opisati njegovo značenje.
Samurajima je jedino bilo dozvoljeno da nose dva mač,a taj par se zvao daišo (kratki i dugi),kao simbol njihovog jedinstvenog ratničkog statusa.Ova dva mača (duži - katana i kraći -vakizaši) su nošeni zajedno ali su rijetko korišteni zajedno, u borbi. Mijamoto Musaši,mačevalac-svetac i pisac najpoznatije knjige o mačevanju ("Knjiga o pet prstenova"),je upražnjavao neobičan borbeni stil,koristeći oba mača istovremeno - "Dva raja".
Još jedna vrsta mača je vrijedna spomena,a to je no dači.Ovaj ogromni mač sa drškom za dvije ruke su koristile samo posebne pješadijske jedinice.

Samuraji su koristili katanu za odbranu podjednako kao i za napad i nikada nisu morali nositi štitove (za razliku od vetaza u Evropi).Nikada ih nisu ni trebali zbog katanine superiorne izrade koja je mogla koristiti u obe svrhe.Ovaj mač je mogao presjeći čovjeka popola - bukvalno.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Obično su osuđeni kriminalci korišteni za testiranje novih mačeva,ali se češće koristio svežanj bambusovih grana.Neki mačevi su imali detalje testiranja ugravirane na držaču mača.Zahvaljujući otpornosti ovakve oštrice,samuraj je mogao blokirati i zadavati udarce koji su sa lakoćom lomili obično čelično oružje.Nijedan drugi mač (čak ni poznati mačevi iz Toleda - Španija),nije mogao da se poredi sa katanom.Ona je,vjerovatno,najbolje ručno oružje ikad proizvedeno.


Mač je postao "samurajeva duša",i ostajao je u porodičnom naslijeđu.U Drugom svjetskom ratu,neki oficiri su imali svoje porodične mačeve u sklopu vojne opreme,koje su nosili u borbe.Oficirski mačevi koje su saveznički vojnici nosili kućama kao suvenire sa pacifičkih ratišta,imaju neprocjenjivu vrijednost kao antički predmet.


[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 22:59

SAMURAJ(BUSHI)

Dvije stotine godina prije nove ere područje sadašnjeg Japana naseljava narod Yayoi koji do dana današnjeg obitava na četiri velika otoka. Zemlja u kojoj se većina klanovskih ratova vodila oko obradive zemlje, uskoro je postala bojno polje mnogih klanova i mnogih pohlepnih feudalaca. U tim ratnim vremenima Yayoi-i prvi put razvijaju oklop, oružje i kodeks koji će dugo vremena sačinjavati život i određivati ponašanja samuraja. Tu započinje priča koja nas vodi duboko u umove drevnih japanskih ratnika, u samo srce moralnog i časnog života u burnim i teškim ratnim vremenima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

DIO 1.

TRI KLANA

Veliko samurajsko doba, po mnogima počinje u ratovima između tri klana. Minamoto,  Fujiwara i Taira bila su tri glavna klana toga doba a ratove su vodili većinom za zemlju. Postepeno ali sigurno, samuraji su postajali klasa za sebe i između 9. i 12. stoljeća se formiraju u onakve ratnike za kakve znamo i danas. Nastali u krvavim ratovima, samuraji prihvaćaju filozofiju taoizma(tao-put) i prihvaćaju norme ponašanja poznatije kao Bushido(bušido-put ratnika) kodeks. Nose dva daisho mača. Kratki mač (shoto-wakizashi) i dugi mač(daito-katana). Oklop koji su razvili još drevni Yayoi-i štitio je u početku vrat, glavu, prsa, trbuh da bi se promjenom koncepcije ratovanja oklop proširio na ruke, i noge te dobio svoj prepoznatljiv ljuskasti izgled. Malene dijelove oklopa, samuraji vežu i ukrašavaju šarenim vrpcama te tako on dobiva svoju posebnost i funkcionalnost jer je male dijelove uvijek bilo lako nadomjestiti. U doba ratova između tri klana, samuraji postaju okosnica i uzor svih vojski u svim japanskim regijama. Postaju pravi profesionalci u borbi na tlu, na konju i sa lukom i strijelom te koriste, danas malo poznate ratničke vještine. Uskoro počinje i zlatno doba samuraja u kojem će odigrati vrlo važnu ulogu u ujedinjenju Japana i kasnijoj modernizaciji zemlje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

SAMURAJSKA ORUŽJA, OKLOPI I PROZIVODNJA

[You must be registered and logged in to see this image.]

Yari-Japansko koplje

Tanto-Kratki bodež

Katana-Dugi samurajski mač

Wakizashi-Kraći samurajski mač

Naginata-Mješavina koplja i mača

Tessen-Lepeza

Yumi-Luk

Teppo-Japanska mušketa

Tachi-Mač za konjanike

Sva su oružja korištena u ratovima i samuraji su postali pravi majstori u korištenju istih. No ipak nešto kratko o samurajskom oklopu i najpoznatijem hladnom oružju na svijetu, katani. Samurajski je oklop bio izrađen od sitnih dijelova koji su se spajali(vezali) vrpcama u boji što je davalo svojevrsni dekor oklopu samuraja. Tako imamo, po meni najimpresivnije crvene samurajske oklope. Nosili su kacige koje su bile znak njihovoga klana i ranga. Ali ipak se najviše priča i legendi veže uz proizvodnju i značaj katane. Dugi samurajski mač, katana, kovala se mjesecima, čak i godinama ne bi li se postiglo savršenstvo u proizvodnji smrtonosne oštrice. Po mnogim legendama, ona se kovala različito u različitim vremenskim razdobljima godišnjim dobima i mjesečevim mijenama. Kad je iskovana, katana je bila u posebnoj proceduri predavana samuraju koji se trebao njome koristiti. Oštrica je sadržavala nekoliko stotina tankih listova kovanog metala i spajana je uz tajna umijeća kovača. Ima jedna legenda o kovaču koji je iskovao katanu mladome i neiskusnome samuraju koja dočarava svu ozbiljnost shvaćanja kulture rata ali i mudrosti u toj zemlji. Jednom je prigodom mladi samuraj zatražio od kovača da mu iskuje katanu. Dvije godine kasnije kad je katana bila gotova, dođe mladi samuraj kovaču. Kovač donese dvije katane i kaže mu da je iskovao obje podjednako oštre i neka si odabere koju će nositi. Otišli su do rijeke, kovač je zabio katane u riječno tlo i malo dalje uzvodno pustio list da ga voda odnese na jednu od katana ne bi li ga presjekla. Jedan je list otplovio do one katane koja je bila zabijena vise prema središtu rijeke i mač ga presiječe po pola. Oduševljeni samuraj odabere baš tu katanu ali ga kovač upozori da je krivo odabrao. «Zašto?» Pita mladi ratnik. A kovač mu odgovori kako je list znao da je ova katana još oštrija i da je zato odabrao onu drugu.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 23:01

BUSHIDO(PUT RATNIKA) I FILOZOFIJA


Filozofija samuraja je bila vrlo jednostavna. Jedini izlaz iz bitke je pobjeda, u suprotnome slijedi smrt od svoga ili tuđega mača. Središte cijeloga svijeta samuraja je bila njegova čast koja mu je nalagala da u borbi za svoga gospodara(shogun-doslovni prijevod je «barbarski general») izvuče pobjedu ili odabere smrt prije nego li sudbinu nečasnog poraza. Ukoliko se osramotio na bilo koji način, samuraj je mogao izvršiti sepuku-harakiri(seppuku-obredno samoubojstvo). Onaj koji to nije učinio nije se više mogao smatrati samurajem i bio bi protjeran kao nečastan. Bušido nastaje iz ranije filozofije ratovanja koja se zove Kyuba No Michi(Rat konja i luka) čiji je temelj kineska mudrost taoizma i čiji uzor vuče iz kineske carske vojske. Kasnije nastaje Bušido(Bushido-Put Ratnika) koji stavlja točku na formiranje svijesti jednog samuraja. Samuraji se nisu bojali smrti već su istu mistificirali kroz vjeru i uzdizali vjerovanjem da su posebna klasa ljudi u društvu kojima je predodredila sudbina da budu to što jesu. O čvrstoj volji samuraja i filozofiji bušida dovoljno govore slijedeće dvije izreke velikih samuraja.

«"Kad bi netko trebao definirati kako je to biti samurajem, temelj tog shvaćanja leži u ozbiljnom posvećivanju tijela i duha svom učitelju. Još više od toga jest da samuraj sadrži vrline inteligencije, humanosti i hrabrosti. Kombiniranje ovih vrlina bi se običnoj osobi moglo učiniti teškim, ali zapravo nije. Inteligencija nije ništa drugo doli raspravljanje sa drugima. Iz toga proizlazi beskrajna mudrost. Humanost je nešto što je napravljeno za dobrobit drugih, jednostavno uspoređujući druge, te stavljajući ih u prvi plan. Hrabrost je ići naprijed bez obzira na okolnosti. Sve što vam se čini da je iznad tih vrlina, nije potrebno znati."»

«"Svi mi želimo živjeti. Ali nastaviti živjeti bez postizanja svog cilja je kukavičluk. To je tanka opasna linija. Umrijeti bez uspjeha u postizanju cilja je bezvrijedan kao pasja smrt, ali u tome nema srama. To je sastavni dio Puta samuraja. Ako svakog jutra i večeri imaš srce na mjestu, spreman si živjeti kao da ti je tijelo već mrtvo, na taj način stječeš slobodu u Putu. Cijeli tvoj život biti će bez krivice, i uspjeti ćeš u svome naumu".»

Te jedna koja dovoljno govori o načinu na koji su se spremali na smrt.

«"Meditacija o neizbježnoj smrti trebala bi biti provođena svakim danom. Svaki dan kad su nam um i tijelo u miru, treba meditirati o tome da je tijelo rasparano strelicama, mačevima, da je nošeno valovima, da je bačeno usred vatre, da je udareno gromom, da je usmrćeno potresom, da pada sa klisurina, da umire od bolesti ili da počinja seppuku nakon smrti gospodara. I svakim danom bez iznimke, treba se smatrati mrtvim."»

Na samu samurajsku filozofiju je utjecao i Zen Budizam te su se učenja istoga vrlo često primjenjivala u samurajskoj svakidašnjici.(poznato je zen streličarstvo)

Uvelike svoja vjerovanja vuku iz mitologije i filozofije taoizma od kuda dolazi i ideja o yinu yangu kao okosnici balansa i zdravoga ovozemaljskog života.Tako u njihovim mitovima i legendama srećemo tigra i zmaja kao dva suprostavljena lica svijeta koja se međusobno uvijaju i tvore svaka sa sebe, poseban svijet. Dok je tigar često bio prikazivan kao ego što su samuraji često poistovjećivali sa svojom časti, zmaj je bio topla i nježna životinja koja čuva svoje gnijezdo od napadača. Oba su znaka imala svoju svrhu.

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 23:10

PONOS I PREDRASUDE

[You must be registered and logged in to see this image.]

Toliko smo skloni predrasudama prema nečemu što ne poznajemo da me ponekad od toga hvata jeza i pada mi mrak na oči. Sva površnost i glupost ovoga svijeta često se skupe u ksenofobičnim izjavama o azijskoj rasi te o njihovim religijama i filozofijama. I dok se dotična «gospoda» diče svojim 21. stoljećem, prisjetimo se da se život na dalekom istoku odvijao i prije četiri tisuće godina te da su ljudi tamo živjeli kud i kamo zdravije nego bijelci danas. Američki filmovi koji pokušavaju dočarati tamošnji život nisu ništa drugo nego blijeda kopija mašte nekog lošeg filmaša da pokuša dočarati samuraje i njihov način života. Posljednjeg samuraja neću niti komentirati jer je prepun grešaka i toliko je površno snimljen da su neke stvari i nepoznavatelju japanske kulture, filozofije i ratničkih vještina odmah jasne. Na primjer, naš i vaš dragi Tom nauči baratanje katanom i vještine za samo šest mjeseci a njegovim novim suborcima je za to bilo potrebno dvadeset, trideset pa i više godina života. Na kraju filma on upada kod cara kao da je neka baba na vrtu a svima je jasno da je japanski car bio svojedobno najviše čuvana osoba na planeti i da je za dolazak caru trebalo proći čitave ceremonije. A da ne pričam priče o Meijiu i osobama koje su za vrijeme radnje filma već bile mrtve pa sve do jeftine reklame u kojoj se opet govori:»Gledajte ljudi, pa to je Amerika», u kojoj Tom upada u istoj toj sceni kod cara u američkoj vojnoj odori te o tvrdnji da su samuraji odbijali ratovati puškama a koristili su muškete i topove prije od nas europljana. Što je najgore, američka okupacijska sila je i Japancima nametnula zapadni način života te ih posramila njihove povijesti pa se sad u Japanu o samurajima priča u nekom drugom svijetlu iako su se i oni počeli vračati starim navikama i načinima života. No da nije samo SAD loša zemlja, dokazuje i činjenica da Europljani ne znaju razliku između Kineza i Japanca pa se često na našim ulicama mogu čuti briljantne izjave o podrijetlu jednih ili drugih a da ne pričam da ljudi na zemljopisnoj karti ne znaju naći Japan. Sve u svemu, opet su nametljivije zapadne civilizacije stavile na marginu narode koji su svoju povijest gradili na moralnim i časnim načelima, prozivajući ih kao barbare i divljake zaboravljajući da su te civilizacije puno starije od naših.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 23:16

Sta je zapisano u kodeksu hrabrih?

Samuraj

Da bi se neko mogao nazvati samurajem,potrebno je da prvo pobedi sebe-da savlada sopstveni strah od smrti......

Eho ratnickog sna i danas dopire do nas.Samuraji sa svojim cuvenim kodeksom vekovima privlace paznju ljudi koji se ne boje smrti i koji su spremni na borbu;ne samo na borbu koja podrazumeva da nasuprot njih stoji protivnik ili neprijatelj-vec na borbu sa samim sobom koja ume da bude teza i zahtevnija od bilo koje druge.Da bi se neko mogao nazvati samurajem,za pocetak,potrebno je da izvojuje svoju prvu pobedu:da savlada sopstveni strah od smrti koji se nalazi u osnovi svih drugih strahova i strepnji.“Put samuraja je put smrti.Postoji samo kratak izbor:smrt“,poucava nas Hagakure.

Bez namere da zivot i borbu strogo uokvirujemo u psiholoske zakonitosti,ipak,neke od njih i te kako moramo uzeti u obzir.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Poznata izreka koja na razlicite nacine postoji kod svih naroda:“Cega se bojis,ono ce ti glave doci“.Opet smo kod straha,dileme,nesigurnosti... Ove tri barijere moraju da nestanu iz svesti ne samo kod samuraja,vec i iz svesti svakog coveka koji ne zeli da uzmice pred zivotom.To je znao i Usegi Kenzina.“Idete na bojno polje,cvrsto ubedjeni u pobedu pa cete se kuci vratiti bez ikakvih rana.Udjite u borbu,potpuno uvereni da cete poginuti,tada cete ostati zivi.Medjutim,ako ste optereceni zeljom da prezivite sigurno cete poginuti.Ako napustite dom,ubedjeni da ga vise necete videti,sigurno cete se vratiti zivi,ako samo pomislite da cete preziveti,necete se vratiti“.

Umetnost

Poznate su parabole u orlu medju kokoskama i o malom slonu,vezano tankim konopcem za drvo.Orao,koji je odrastao medju kokoskama,nije ni slutio da moze da se vine put oblaka,bas kao sto slon,kada je postao ogroman i snazan,nije ni pokusao da se otrgne od tankog konopca koji je mogao da pokida kao od sale.Barijera orla i slona nalaze se u njihovoj niskoj zivotinjskoj svesti.Da bi samuraj opravdano nosio ime svog staleza mora da bude samospoznat.A samospoznaja ga upravo oslobadja svih iluzija i strahova,samim tim i elementarnog straha od smrti koja je samo druga strana medalje zivota za svakog pravog samuraja.Tek tad ovi drevni ratnici okupani u katarzi samospoznaje,postaju sposobni da pokazu sva svoja umeca i oslobe uspavane potencijale.

HARA-KIRI KAO PRIVILEGIJA

Iz Japanskog zena,ova filozofija nasla je svoje puteve i do Jevandjelja:“Ko hoce da suocava svoju dusu,izgubice je,a ko je izgubi,naci ce je“.Bas kao sto su zivot i smrt za samuraja jedno,tako su ratnik i mac jedno-prepusteni volji nesvesnog.

Najinteresantniji cin samuraja,pred kojima mnogi i dan-danas ostaju bez daha je „hara-kiri“.Ovaj izraz bukvalno znaci „vulgarno“ i koristi se na zapadu.Pojam koji preciznije oznacava ovaj neshvatljivo hrabar cin,poznat je pod nazivom „sepuko“.Obicni ljudi mogli su da se obese ili udave,zene-samuraji sekle bi sopstvene vratove,dok je „sepuko“ bio iskljucivo privilegija samuraja.Biti uobicajeno pogubljen smatrano je sramnim i nedostojanstvenim cinom,rezervisanim za izdajnike.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Evo kako je izgledao najuobicajeni ritual „hara-kirija u Edo periodu“:samuraja koji je trebalo da izvrsi „hara-kiri“,cekao je „tatami“(strunjaca),omedjen belom bojom,na cijoj sredini je postavljen beli jastuk.Tu su bili prisutni i svedoci.Odeven takodje u beli kimono,samuraj bi kleknuo na „tatami“(strunjaca).Na metar iza samurajevih ledja,nalazio se „kaisakunin“(pomagac),koji mu je obicno bio blizak prijatelj.Kako nam saopstava istorija,uloga „kaisakunina“ nije bila bas popularna.Njegov yadatak sastojao se u tome da otkloni mogicnost da njegov prijatelj okonca zivot u velikim mukama,ne pokayujuci ni najmanje osecanja-tako sto bi mu odsekao glavu.Ako pomagac svoju duznost nebi obavio dostojanstveno,to bi se smatralo velikom sramotom.Samokontrola koja mu je omogucavala mirnu ruku,u ovom rituali bila je presudna.

Na lakirnom posluzavniku ispred samuraja stajao bi noz.Nakon nekoliko trenutaka mentalne pripreme,samuraj bi odvezao pojas na kimono-u i otkrio stomak.Potom,podigao bi noz jednom rukom,dok bi drugom odlagao futrolu,pazljivo je stavljajuci sa strane.Sledeci potez sastojao se iz dubokog zabijanja noza u levu stranu stomaka kojim bi rasparao sopstvenu utrobu,tako sto bi ga povukao snazno ka desnoj strani.I to nije sve:zabijeni noz je trebao da okrene u stomaku i da ostricu usmeri ka grudima.Mnogi samuraji nisu mogli da izvrse ovaj poslednji gotovo nepodnosljivo bolan cin.Zato je „kaisakunin“bio spreman da sacuva dostojanstvo svog prijatelja jednim brzim potezom ostre katane...

Iskustvo koje su zen-monasi sticali u budistickim manastirima,vrlo brzo je naslo svoju primenu ne samo u religijskoj praksi vec i u svakodnevnom zivotu.Samuraji su medju prvima zakucali na vrata ovih manastira u potrazi za nacinom prezivljavanja straha,itostravajuci svoju svest i usmeravajuci je ka konacnoj istini zivota i smrti koja se ogleda u iskustvu meditacije,poznato pod pojmom „satori“.On oznacava svejedinstvo univerzuma sa svescu u kojem ne postoje nikakve suprotnosti ili uperenosti,vec samosvesnost koja nije podlozna smrt.

Meditacija uz caj

[You must be registered and logged in to see this image.]

Pored „hara-kirija“,ceremonija ispijanja caja je drugi ritual koji je obesmrtio samuraje.Ova ceremonija izvodila se u paviljonu caja ili prostorija koja se zvala“cacitsu“.Gost bi prolazio kroz dugacak hodnik,ostavljajuci svoj mac ispred paviljona.Paviljon je tako uredjen da se odmah po ulasku primeti pergamentni smotuljak,postavljen da visi iznad loznice.Ovaj pergamentni smotuljak,koji je domacin pazljivo birao,sjedne strane,predstavljao je godisnje doba a sa druge domacinovo raspolozenje da lepo primi goste.Trebalo je da gost pored svog smotuljka nekoliko trenutaka provede u tisini,pre nego sto bi seo na pod i upustio se u pripremni deo ceremonije ispijanja caja.

Tada bi se pojavljivao domacin,oko kojeg bi se okupili gosti,zahvaljujuci mu na pozivu,i zapocinjali razgovor tako sto bi ga pitali nesto u vezi sa pergamentnom ili nekim drugim predmetom koji bi opazili.Vreme provedeno u paviljonu je trajalo kratko i smatralo se nepristojnim da se u tom periodu prica o necemu sto nije vezano za ceremoniju.Od gostiju se ocekivalo da poznaju protokol ceremonije.To je podrazumevalo da su gosti sa sobom poneli komadic tankog metala,“kaiseki“koji je simbolicno predstavljao prijatan ukus caja koji ce se uskoro osetiti u ustima ucesnika u ceremoniji,bas kao sto filigramski odradjen „kaiseki“prija pogledu.Nakon izlaganja „kaisekija“ na red bi dolazilo posluzenje deserta komadica voca.

Kad bi se ovaj deo ceremonije zavrsio gosti bi izasli iz paviljona da bi ga domacin pripremio za glavni deo rituala.Izmedju ostalog,priprema je podrazumevala da je pergament jednim cvetom u vazi.Dok su se gosti polako vracali,domacin bi zagrevao vodu u loncicu,isprao i pripremao posude za caj.Zatim je izmvrljen caj u prahu stavljao u solje,obelezene finom maramicom od bambusa,mesajuci ga vodom pri cemu je koristio kasicu napravljenu od bambusovog drveta,sve dok se na povrsini ne bi pojavila retka pena.Tek onda ga je sa puno paznje nudio gostima.

Uglavnom bi se sluzile dve vrste caja:“koica“gorkog ukusa, i “usuca“koji je nesto blazi.Pravilo je nalagalo da se prvo iznosi „koica“kojeg su svi gosti pili u maloj kolicini i iz iste solje.Kasnije,tokom ceremonije na red bi dolazio i „usuca“ caj koji se pio iz posebnih solja.Solje u rukama gostiju su razlicite i simbolicno predstavljaju domacinov karakter i godisnje doba.Postoje tzv.“zimske“ solje koje su dublje radi zadrzavanja toplote, dok su „letnje“ solje plice i sire da bi se toplota lakse oslobodila.

Cajna ceremonija,kao vrlo slozen sistem rituala,ustvari predstavlja svojevrsnu meditaciju,odnosno nacin umirenja uma,sto uslovljava poslovicnu samurajsku hladnokrvnost i visoko razvijenu svest da je smrt druga strana zivota.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Pon 16 Jul - 23:24

Treniranje

Postati samurajem je također zahtijevalo strašnu disciplinu i treniranje. Nije samo tijelo bilo izvježbano da koristi mač, luk i strijelu optimalno, već su i um i duša sagledavani kao bitan put za usmjeravanje svojih akcija. Kao i Spartancima i samurajima je treniranje započinjalo rano. Odmah bi dobili vojne odore i drvene mačeve u dobi od 5 ili 6 godina. Mladi samuraji su provođeni kroz rigorozne vježbe izdržljivosti. Gladovali su, marširali bosonogi u snijegu ili bi držali određene poze tijela dugi period vremena.
   
[You must be registered and logged in to see this image.]

Čak i dok se bavio nekim opuštajućim stvarima poput sviranja glazbenih instrumenata ili plesanja, mladi je samuraj morao biti uvijek na oprezu.
Ono što je specifično i zajedničko i Spartancima i samurajima je nežaljenje i nepokazivanje bilo kakvih znakova neugode ili boli. Treniranje samuraja je započinjalo sa potpunim posvećivanjem svom gospodaru. S time je krenula i ideja o smrti i umiranju, te o izvođenju seppuku-a, odnosno samoubojstva kako bi zaštitio svoju čast i čast svojeg gospodara ukoliko je poražen u bitci.
Spartanci imaju legendu prema kojoj se dječak iskrao iz barake i krenuo tražiti hranu, uhvatio je lisicu i kad se vratio u kamp naišao je na svog zapovjednika koji je baš tad provjeravao svoju grupu. Skrivajući lisicu pod tunikom, morao je osobno k zapovjedniku da primi kaznu zbog toga što je uhvaćen da ga nema u grupi. Zapovjednik je vikao na njega i održavao mu lekciju, dok je za to vrijeme lisica koja je još uvijek bila živa, počela gristi dječakov trbuh i unutarnje organe. Dječak nije davao nikakav znak da mu se išta događa te je na kraju pokleknuo i umro. Dječak je postao legenda po svojoj smrti jer je uspio ignorirati bol.

Slična priča dolazi i iz Japana, gdje se radi o mladom mačevaocu, koji se prijavio kod učitelja mačevanja za podučavanje. Jednog je dana, dok je kuhao rižu, zadobio veoma bolan udarac drvenim mačem od strane učitelja. Taj se postupak udaranja nakon toga ponavljao u neodređeno vrijeme dana i noći, sve dok mladi mačevalac nije naučio da se apsolutno nikad ne smije opustiti bez opreza.








[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]


[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Uto 17 Jul - 1:32

Istorija



[You must be registered and logged in to see this image.]
Slijedi kratak presjek dijela Japanske istorije u kojem su samuraji doživjeli vrhunac moći i prestiža.


PRESJEK JAPANSKE ISTORIJE: 1185-1868



1185-1333 Kamakura Bakufi (period vladavine familije Minamoto)

1336-1574 Ašikaga Bakufu

1567-1600 period ujedinjenja

1603-1868 šogunat Takugave

1868 početak modernog doba Japana





PRVI ŠOGUNAT

Kamakura Bakufu 1185-1333

Kamakura postaje glavni grad

Jorimoto postaje prvi šogun sa pravom nasljeđa

razvitak feudalnog sistema

period jačanja socijalnog položaja i ekonomske moći samuraja

jačanje zen budizma ( uključuju se vježbe meditacije )

car postaje samo figura



DRUGI ŠOGUNAT

Ašikaga Bakufu 1336-1574

novi glavni grad je Kjoto

Takaji postaje prvi šogun iz familije Ašikaga

jačanje snage daimja:

politička dezintegracija

daimji napadaju susjede;plijene posjede

procvat kulture:

ikebana,bonzai

ceremonija čaja

slikanje pejzaža,arhitektura,poezija

dolazak Portugalaca

Period pokrajinskih ratova (1467-1568)

period sa mnogo ratova

autoritet i prestiž careva i šoguna opadaju

Period ujedinjenja (1560-1597)

tri politička i vojna lidera se izmiruju: Nabunaga,Hidejoši i Ijasu

Ašikaga vraća snagu 1568. uz pomoć Nabunage

zavjera protiv Nabunage radi vraćanja snage i slave ostalih šoguna

1573. Nabunaga povlači svoje mjesto u šogunatu

Ašikaga zadržava titulu šoguna,ali bez slave i autoriteta

1597. šogun umire;loza Ašikaga se završava



TREĆI ŠOGUNAT

Dinastija Takugava 1603-1868

1603. Ijasu iz familije Tokugava postaje šogun

glavni grad Edo (današnji Tokio)

Ijasu pokušava da kontroliše vojnu snagu svih daimja:

daimjo je morao tražiti dozvolu za sve što je planirao da uradi (popravak dvorca,ulazak u zemlju drugog gospodara,udaja kćerke)

period dominacije vojne klase (šoguni,daimja i samuraji)

car je tretiran sa čašću,ali je još uvijek samo figura

restrikcija socijalne pokretljivosti:

društvo se podijelilo na 4 klase (samuraji,seljaci,umjetnici,trgovci)

samo je samuraju dozvoljeno da nosi dva mača (dugački napolju,kratki svo vrijeme)

mirni period vladavine Tokugave predstavlja problem samurajima:

nema borbi

mnogi su ostali bez prihoda

morali su da se odreknu statusa samuraja da bi dobili farmu,ili da postanu trgovci-neki su to i uradili

postaju ronini (bez gospodara)

mnogi samuraji postaju učitelji borilačkih vještina

vodeći pisci,pjesnici i umjetnici su bili samuraji

kulturni razvoj:

"kabuki","haiku"

Maj 1868. prestaje vladavina posljednjeg Tokugava šoguna:

počinje preporod carstva

moć se vraća caru








[You must be registered and logged in to see this image.]


Poslednji izmenio Abu Dabi dana Uto 17 Jul - 2:20, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Uto 17 Jul - 1:47

Samuraji i Zen

[You must be registered and logged in to see this image.]



Zen polazi od teze da logički način mišljenja,ma kolike bile njegove praktične zasluge,ne može da zadovolji upravo one naše najdublje duhovne potrebe.

Zenovsko iskustvo se vrlo brzo počelo "prevoditi" na najrazličitije oblasti života,pogotovo što su se principi i metodi koje je zen razvijao pokazali izuzetno dejstveni.Jedni od prvih koji su,gonjeni svojim potrebama,zakucali na vrata zenovskih manastira bili su samuraji.

Ratnike koji su imali samo svoj mač - onaj što se u boju trži objema šakama,budući da samuraj,po pravilu,ne nosi štit - privuklo je učenje koje je uzdizalo spontanu mudrost savršeno uvježbanog tijela.Učeći da je život - bez posrednika - samo u pravom i pravovremenom djelovanju,dok razmišljanje može da znači i smrt - zen ipak nije nastojao da svijest pretvori u prosti okidač impulsivnog čina,koliko je učio kako da se izbjegne blokiranje akcije mišlju,kako da se misao učini toliko opuštenom da se sa činom potpuno podudari u vremenu i prostoru,da postane,moglo bi se reći tek pretpostavljeni centar misaono-akcione gravitacije,tačka apsolutnog mirovanja u središtu uskovitlanih poriva.Takvo uvježbavanje ubojite preciznosti,koje ne proističe iz znanja,nego iz intuitivne primjene savršenog pokreta,izvanredno je odgovaralo siromašnom ratniku,koji je maču,svom jedinom imetku,pripisivao duhovna svojstva sa kojima su njegova sopstvena imala da se stope.Iz tog odnosa nadahnutog zenom izrasta bušido, doslovno "put viteške vrline",Tao ratnika,njegov borbeni i moralni kodeks - u stvari,direktna primjena zena na ratničku vještinu.

Postojao je još jedan,možda najznačajniji faktor koji je posebno doprinio da zen bude prihvatljiv za one čiji je život već duboko bio prožet šintoizmom.Glavni obred šintoizma je harai - čišćenje.Najobičniji simbol ovog obreda je posjetilac koji ispira usta i pere ruke u posudi sa vodom prije ulaska u unutrašnjost svetilišta,bez obzira na to da li je to Ise ili neko skromno zdanje,negdje usred pirinčanih polja.Svaka vrsta "čišćenja",od najjednostavnijeg do najuzvišenijeg,smišljena je da u japanskom ratniku stvori ili,tačnije,da ponovo svori "jasno,čisto srce".
U šintoizmu uopšte ne postoji koncept prvobitnog grijeha.U hrišćanskim raspravama o moralu sasvim je uobičajeno govoriti o grijehu kao o prirodnoj zamjeni vrline.Ovaj pluralitet ne postoji u šintoizmu gdje ono što mi nazivamo grijehom,postoji više u prirodi nekog spoljnog elementa,neke zablude,koja ne utiče na pravu osobu.Bitan dio upražnjavanja zena bio je usmjeren na oslobađanje čovjekovog "pravog karaktera",honšo.Ovo nije bio toliko proces izgradnje koliko skidanja,odbacivanja svih spoljnih elemenata, sve dok se ne postigne stanje mu,odnosno "praznine, čistote, nepostojanja".To je vrlo blisko,možda ne identično s nejasnom praksom meditacije,poznate šintoizmu.Kod samuraja,šintoizam je obezbijedio nasljednu sredinu,konfučijanizam dao etički kodeks,a zen formirao njihovo ponašanje u miru i ratu.Ovo specifično japansko trojstvo nikada nije bilo simetrično.Razlika se uvijek stvarala zahvaljujući modi,istorijskim periodima,lokalnim tradicijama i ćudljivosti pojedinaca.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Uto 17 Jul - 2:04

[You must be registered and logged in to see this image.]


Obred čaja




[You must be registered and logged in to see this image.]

paviljon čaja - "čačitsu"


Možda jedno od najfascinantnijih umijeća koje je bilo povezano sa samurajima je "ča no ju" ili ceremonija čaja.Ceremonija čaja se izvodila u paviljonu čaja - "čačitsu".Gost bi ulazio kroz "nijiriguči", a ako je samuraj odlagao bi svoj mač ispred paviljona.Paviljon je uredjen tako da onaj koji uđe, prvo opazi pergamentni zamotuljak (popisimena) koji visi iznad ložnice - "takonoma".Pošto je zamotuljak pažljivo odabran od strane domaćima (jer treba da predstavlja raspoloženje ili godišnje doba), gosti bi tradicionalno iskazali poštovanje sa nekoliko trenutaka tišine, prije sjedanja oko malog prostora na podu u centru prostorije.


U tom trenutku, ušao bi domaćin i gosti bi mu (ili joj) zahvalili na pozivu i uljudno se raspitali o pergamentu ili o nekom drugom objektu u prostoriji.Vrijeme provedeno u paviljonu (razgovori i druzenja) je kratko i smatrano je neuljudno pričati o stvarima koje nisu u vezi sa samom ceremonijom.Uljudan gost bi, zatim, servirao komadić tankog metala - "kaiseki", koje je trebalo da prija oku isto koliko i ukus čaja ustima.Nakon toga se umjereno služi "sake" u plitke zdjelice, sa komadićem voća ili nekog drugog, laganog dezerta.Tada gost izlazi iz paviljona da bi ga domaćin uredio za pijenje čaja, zamjenjujući pergament sa jednim cvijetom u vazi.Kada se gost vrati, domaćin zagrijava vodu u lončiću, ispira i briše zdjelice za čaj.Zatim stavlja izmrvljeni zeleni čaj (u prahu) u zdjelicu sa maramicom od bambusa, te miješa čaj sa vodom bambusovom kašikicom, sve dok se na površini ne pojavi rijetka pjena, te ga servira gostima.
Služile su se dvije vrste čaja: "koiča",koji je više formalan,gušćeg sadržaja i gorčeg ukusa i "usuča", koji je rijeđi i manje formalan.Prvi se servira "koiča" i svi gosti piju manju količinu iz iste zdjelice.Kasnije, tokom ceremonije, servira se "usuča" u posebne zdjelice.Zdjelice su različite izgledom i u skladu su sa karakterom domaćina i sa godišnjim dobima."Zimske" zdjelice su dublje,radi zadržavanja toplote, dok su "ljetne" zdjelice pliće i šire da bi lakše oslobađale toplotu.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Uto 17 Jul - 2:10

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Uto 17 Jul - 2:11

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Uto 17 Jul - 2:11

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Samuraji   Uto 17 Jul - 2:13

[You must be registered and logged in to see this image.]








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Samuraji   

Nazad na vrh Ići dole
 
Samuraji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Nindze
» Samuraji
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-