Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ljubavna pisma i prepiske

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14
AutorPoruka
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:15


POST-SKRIPTUM JEDNOG PISMA U KOM SU RAZMATRANE NEKE KNJIŽEVNE POSTAVKE ŽAKA RIVIJERA

Reći ćete mi: da bi se iznelo mišljenje o takvim pitanjima, potreban je drugačiji duševni sklop i drugačija pronicljivost. E pa, u tome je samo moja slabost, samo moja besmislenost što želim da pišem po svaku cenu i da se izražavam.
Ja sam čovek koji je mnogo propatio od duha, i po tom osnovu imam pravo da govorim. Znam kako se to odvija unutra. Jednom zasvagda sam pristao da se podvrgnem svojoj inferiornosti. Pa ipak nisam glup. Znam da bi se moralo misliti dalje nego što dopirem ja, možda i drugačije. Sve što ja očekujem je da mi se promeni mozak, da se otvore njegove gornje ladice. Za sat vremena, možda i sutra, promeniću mišljenje, ali ova trenutna misao opstaje, neću dopustiti da moja misao iščezne.

A.A.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:16

KRIK

Maleni pesnik od nebesa
Otvara kapke svoga srca.
Nebesa se trvu. Zaborav
Iskorenjuje simfoniju.

Konjušaru ta luda kuća
Nad čijim vukovima bdiš
Ni ne sumnja u splet jarosti
Koje tinjaju pod ložnicom
Svoda nad nama razapetog.

A i vi tišino i noći
Ućutkajte sve nečistoće
Nebo velikim koracima
Gazi ka raskršću zvukova.

Zvezda jede. A koso nebo
Otvara let ka vrhovima
Noć će pomesti sve otpatke
Ručka kojim se zasitismo.

Po zemlji se vuče puž golać
Deset hiljada belih ruku
Pozdravlja ga puzi onuda
Kuda se zemlja raspršila.

Anđeli se vratiše mirno
Neizazvani bestidnošću
Kad se podiže istinski glas
Duha što ih je zazivao.

Sunce što je od dana niže
Zapljuskivaše celo more.
Čudesan premda jasan san
Rodi se na zemlji u rasulu.

Maleni pesnik izgubljen
Ostavi nebo iza sebe
Prekozemaljska zamisao
Nastani mu kosmato srce.

*

Dva predanja su se susrela.
Ali naše zakukuljene misli
Nisu bile ne svome mestu,
Neka sve krene ispočetka.

A.A.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:17

Antonen Arto Žaku Rivijeru

22. mart 1924.

Moje pismo je zaslužilo barem odgovor. Vratite, gospodine, pisma i rukopise.
Rado bih iznašao nešto pametno što sad valja reći, da odredim precizno šta nas udaljava, ali uzalud. Ja sam jedan još neuobličen duh, imbecil: mislite o meni kako Vam volja.

Antonen Arto.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:17

Žak Rivijer Antonenu Artou

u Parizu, 25. marta 1924.

Dragi gospodine,

Naravno, sasvim sam Vašeg mišljenja, Vaša pisma zahtevaju odgovor; nisam do ovog trenutka mogao da Vam ga dam – i to je sve. Oprostite mi, molim Vas.
Jedna stvar me pogađa: kontrast između izuzetne preciznosti Vašeg dijagnostikovanja samoga sebe i neodređenosti, ili, barem, bezobličnosti ostvarenja u kojima se okušavate.
Nisam imao pravo, bez sumnje, u svom pismu od prošle godine, što sam želeo da Vas tešim po svaku cenu: činio sam kao što čine lekari koji tvrde da leče svoje pacijente odbijajući da im veruju, poričući neobičnost njihovog slučaja, na silu ih smatrajući zdravima. To je loša metoda. Kajem se zbog toga.
Čak i da o tome nisam imao drugoga suda, vaše uznemireno pisanje, koje posrće, rasklimatano, sa svih strana obuzeto tajnim vrtlozima, bilo je dovoljno da mi garantuje stvarno postojanje fenomena mentalne „erozije“ na koji se žalite.
Međutim, kako tako ubedljivo izbegavate vašu bolest kad pokušavate da je definišete? Treba li verovati da Vam strepnja daje tu snagu i tu lucidnost koje Vam nedostaju kada Vi sami niste u pitanju? Ili Vam pak blizina predmeta koji nastojite da zgrabite iznenada omogućava sasvim siguran plen? U svakom slučaju, analizirajući sopstveni duh, Vi postižete potpun i izvanredan uspeh, uspeh koji bi trebalo da Vam povrati veru baš u taj duh, jer je u istu ruku on takođe sredstvo koje Vam analize omogućava.
Još neke primedbe Vam takođe mogu pomoći, ne možda zato što biste u njima pronašli leka, već da biste barem istrpili svoju bolest. Te primedbe su opšteg reda. Na jednom mestu u Vašem pismu govorite o „krhkosti duha“. Ona je u preteranoj meri dokazana mentalnim poremećajima koje psihijatrija proučava i popisuje. Međutim, možda nije u dovoljnoj meri dokazano kako je i ona misao za koju se tvrdi da je zdrava zapravo proizvod rizičnih mehanizama.
Da duh postoji sam po sebi, da teži da živi od sopstvene suštine, da se razvija kod osobe uz određenu vrstu sebičnosti i bez brige o održavanju veze sa okolnim svetom, izgleda da u naše vreme, to ne može biti osporeno. Pol Valeri je na izuzetan način prikazao tu autonomiju funkcije misli u nama, u njegovoj čuvenoj Večeri sa g. Testom. Uzmemo li ga kao takvog, duh je vrsta pošasti; on se širi, konstantno napreduje u svim pravcima; i Vi sami beležite da je jedna od Vaših muka „poriv za mišljenjem, svaka krajnja raslojenost mišljenja“; mesta do kojih dopire duh su bezbrojna; nijedna ideja ga ne blokira; nijedna ideja ga ne umara niti zadovoljava; čak i ta privremena zadovoljstva koje vežbom pronalaze naše telesne funkcije su mu nepoznata. Čovek koji misli troši se do srži. Na stranu romantizam, nema drugog izlaza iz čiste misli osim smrti.
Postoji čitava jedna književnost – znam da vas ona obuzima onoliko koliko interesuje i mene – koja je proizvod trenutnog i, ako mogu tako da se izrazim, životinjskog funkcionisanja duha. Ona izgleda kao ogromno polje pod ruševinama; stubovi koji stoje, održali su se samo pukom igrom slučaja. Slučaj njome vlada, kao i neka vrsta sumorne višestrukosti. Može se reći da je ona najtačniji i najdirektniji izraz tog čudovišta koje svaki čovek nosi u sebi, pokušavajući ipak po instinktivnoj navici da ga ukroti činjenicama i iskustvom.
Ali, reći ćete mi vi, da li je upravo to ono što bi trebalo nazvati „krhkošću duha“? Ja se žalim na jednu slabost, a Vi mi opisujete neku drugu bolest koja se javlja iz preterane snage, zbog prevelike moći.
Izložiću svoju misao malo jezgrovitije: duh je krhak zato što ima potrebu za preprekama, – naknadno stečenim preprekama. Ako je sâm, gubi se, uništava. Čini mi se da su ta mentalna „erozija“, kao i ta unutrašnja „razbojništva“, to „uništenje“ misli „u svojoj suštini“ koje utiču na vašu misao, izazvane jedino prevelikom slobodom koju joj pružate. Ono što ga osujećuje je apsolutno. Da bi se održao, duhu je potrebna granica, kao i da mu na put stane srećna neprovidnost iskustva. Jedini lek za ludilo je upravo nevinost činjenica.
Kada prihvatite mentalni plan, prihvatićete sve muke i zasigurno sva popuštanja duha. Ako se pod mišlju podrazumeva stvaranje, kao što izgleda da Vi radite većinom vremena, ona mora treba po svu cenu da bude relativna; sigurnost, neprekidnost i snaga se jedino mogu pronaći ukoliko se duh nečim bavi.
Znam: ima nečega što naliči pijanstvu u trenutku njegove čiste emanacije, u tom trenutku kada njegova fluidnost direktno napusti mozak i susretne određenu količinu prostorâ, određenu količinu stupnjeva i planova na koje bi se proširila. Taj sasvim subjektivan utisak celokupne slobode, a čak i celokupne umne slobode, upravo je to ono što su naši „nadrealisti“ pokušali da dočaraju dogmom četvrte poetske dimenzije. Ali kazna za taj zamah je sasvim blizu: moguće univerzalno se pretvara u konkretne nemogućnosti; da bi ga osvetila, uhvaćena utvara nalazi dvadeset unutrašnjih utvara koje nas parališu, koje proždiru našu duhovnu srž.
Treba li reći da normalno funkcionisanje duha mora da se sastoji u servilnoj imitaciji onoga što je dato i da misliti samo znači reprodukovati? Ne verujem u to; treba birati šta želimo „proizvesti“ i paziti da to uvek bude nešto što nije isključivo definisano, nije isključivo pojmljivo, nego je takođe i nepoznato; da bi duh stekao svu svoju moć, potrebno je da ono konkretno preuzme funkciju tajanstvenog. Svaka uspela „misao“, svaki jezik koji uzbuđuje, reči po kojima se prepoznaje pisac, uvek su rezultat kompromisa između velike količine inteligencije koja izlazi iz njega i neznanja koje ga obuzima, iznenađenja, osujećenja. Ispravnost određenog izraza u sebi uvek sadrži ostatke hipoteze; reč treba da pogodi gluv predmet i to pre nego što do njega dopre razum. Međutim tamo gde predmet i prepreka ne uspevaju u potpunosti, duh nastavlja, nepokolebljiv i slab; i sve se rastapa u ogromnoj neizvesnosti.
Ja o Vama možda sudim istovremeno sa preapstraktne tačke gledišta, sa previše ličnim preokupacijama: čini mi se, međutim, da se Vaš slučaj razjašnjava u velikom delu uvidima koje sam Vam upravo izložio, malo preopširno možda, i da potpada pod opštu shemu koju sam pokušao da ocrtam. Sve dok budete puštali da se Vaša intelektualna moć razliva po apsolutnom, na nju deluju talasi, nemoći joj stvaraju pukotine, podložna je napadu razarajućih vetrova koji je razlažu; međutim sve dok je Vi, nakon što je strepnja povrati Vašem duhu, usmeravate na taj blizak Vam i tajanstven predmet, ona se zgušnjava, pojačava, postaje korisna i pristupačna i pruža Vam pozitivne rezultate, odnosno istine koje su iskazane tako da se do njih lako dopire, da su dostupne drugima, a to zatim prevazilazi Vaše muke, Vaše sâmo postojanje, čineći Vas većim i jačim, pružajući Vam jedinu stvarnost za koju čovek može očekivati da će uspeti da je pokori svojom sopstvenom snagom, stvarnost u drugome.
Ja nisam optimista u biti; međutim odbijam da gubim nadu u Vas. Vi ste mi vrlo dragi; krivo sam postupio što sam Vas toliko dugo lišio bilo kakve novosti.
Čuvam vašu pesmu. Pošaljite mi sve na čemu budete radili.
Budite uvereni u moje najiskrenije poštovanje.


Žak Rivijer.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:18

Antonen Arto Žaku Rivijeru

Pariz, 7. maj 1924.

Veoma dragi gospodine,

Da se vratimo na jednu već prastaru raspravu, dovoljno je na trenutak zamisliti da se moja nesposobnost izražavanja primeni na najnužnije potrebe mog života, na moje najneodložnije mogućnosti, – i na patnju koja potom usledi, da biste razumeli da pomama nije razlog mog odustajanja. Ja sam poeziji na raspolaganju. Samo usled sporednih okolnosti, nezavisnih od mog mišljenja, ne uspevam da se ostvarim. Meni je dovoljno da verujem da posedujem mogućnosti kristalizacije stvari, u nužne oblike, sa nužnim rečima.
Morao sam da sačekam da prođe ovoliko vremena da bih bio u stanju da vam uputim ovo pisamce koje je jasno samim tim što nije dobro napisano. Na osnovu toga možete izvući zaključke koji se nameću sami.
Jedna mi je stvar i dalje nejasna u Vašem pismu: kako nameravate da upotrebite pesmu koju sam Vam poslao. Dočepali ste se jednog komadića mene; književnost u užem smislu ne tiče me se mnogo, ali ako slučajno procenite da je pogodna za objavljivanje, molim Vas, pošaljite mi korekturu, veoma mi je stalo da izmenim dve-tri reči.
Sve najlepše misli.

Antonen Arto.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:18

Žak Rivijer Antonenu Artou

24. maj 1924.


Dragi gospodine,

Na um mi je pala ideja kojoj sam se neko vreme odupirao, ali kojoj naposletku nisam mogao odoleti. Na Vama je da o njoj razmislite. Želim da Vam se ona dopadne. Ona je uostalom još podložna razmatranju.
Zašto ne bismo objavili pismo ili pisma koje ste mi poslali? Skoro sam ponovo čitao još ono od 29. januara, zaista je u celosti izvanredno.
Samo bi još trebalo da uložimo mali napor da ta pisma transponujemo. Odnosno, nadenuli bismo pošiljaocu i primaocu izmišljena imena. Mogao bih možda i da napišem odgovor na osnovama onog pisma koje sam Vam poslao, ali razrađeniji i ne toliko ličan. Takođe bismo mogli možda i da u njih ubacimo fragment iz Vaših pesama ili vašeg eseja o Učelu? Sve to bi sačinjavalo jedan mali epistolarni roman koji bi bio zaista interesantan.
Recite mi šta o tome mislite, i u iščekivanju Vašeg odgovora smatrajte me iskreno Vašim.

Žak Rivijer.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:19

Antonen Arto Žaku Rivijeru

25. maj 1924.

Dragi gospodine,

Zašto lagati, zarad čega pokušavati da se na književni plan iznese nešto što je sam krik života, zašto pripisivati fiktivnost nečemu što je sačinjeno od neiskorenjive srži duše, nečemu što je poput žalopojke realnosti? Da, dopada mi se Vaša ideja, raduje me, ispunjava, ali pod uslovom da čitaocu pružimo utisak da ne prisustvuje krivotvorenom radu. Imamo pravo da lažemo, ali ne kad je reč o suštini stvari. Nije mi stalo da potpišem pisma svojim imenom. Ali apsolutno je nužno da čitalac veruje da u rukama drži elemente proživljenog romana. Valjalo bi objaviti moja pisma od prvog do poslednjeg, i vratiti se zbog toga sve do juna 1923. Potrebno je da čitalac dobije sve elemente rasprave.
Čovek sebe zaposeda tek u bljeskovima, pa čak i kad se zaposedne, ne doseže do sebe potpuno. Ne ostvaruje taj neprekidni sklad svojih snaga bez kog je svako istinsko stvaranje nemoguće. Taj čovek ipak postoji. Hoću reći da on poseduje jednu drugačiju realnost, koja mu pridaje vrednost. Zaslužuje li da ga osudimo na ništavilo pod izgovorom da mu polazi za rukom da iznedri samo fragmente samog sebe? Ni vi ne verujete u to, a dokaz je to koliki značaj pridajete ovim fragmentima. Dugo sam nameravao da Vam predložim da se sakupe. Nisam se usuđivao do danas, a Vaše pismo odgovara mojoj želji. Time hoću da Vam kažem sa kakvim zadovoljstvom dočekujem ideju koju iznosite.
Savršeno sam svestan prekida i trzaja u mojim pesmama, trzaja koji dotiču samu srž inspiracije i koji potiču iz moje neizbrisive nemoći da se usredsredim na jednu stvar. Usled fiziološke slabosti, slabosti koja dotiče samu srž onoga što se uobičajeno naziva dušom, a koja je emanacija naše nervne snage ugrušane oko stvari. Ali od te slabosti pati cela epoha. Npr.: Tristan Cara, Andre Breton, Pjer Reverdi. Ali njihova duša nije fiziološki pogođena, suštinski, ona je pogođena u svim tačkama u kojima se dodiruje s nečim drugim, ona nije izvan misli; onda, otkuda dolazi zlo, da li je to zaista bolest epohe, nekakvo čudo koje lebdi u vazduhu, kosmičko i podmuklo čudo ili otkriće novog sveta, istinsko proširenje realnosti? Bez obzira na sve, oni ne pate, a ja patim, i to ne samo duhom, već i svojim svakodnevnim telom i dušom. Ta neprilagođenost predmetu koja odlikuje čitavu književnost kod mene je neprilagođenost životu. Ja zaista mogu reći da nisam na ovom svetu, i to nije jednostavan duševni stav. Čini mi se da moje poslednje pesme pokazuju izvestan napredak. Da li se one zaista ne mogu u celini objaviti? Uostalom, nije važno, draže mi je da se pokažem ovakvim kakav jesam, u svom nepostojanju i iskorenjenosti. U svakom slučaju, mogli bi se objaviti dobri delovi. Verujem da su poneke strofe dobre ako se izdvoje. Samo sklapanje im uništava vrednost. Vi ćete sami izabrati ove fragmente, razvrstaćete pisma. Tu više ne sudim ja. Ali pre svega mi je stalo da ne nastane nesporazum po prirodi pojava koje navodim u svoju odbranu. Čitalac treba da veruje u stvarnu bolest, a ne u nekakav fenomen epohe, u bolest koja dotiče suštinu bića i njegove glavne mogućnosti izražavanja, i koja se primenjuje na čitav jedan život.
Bolest koja napada dušu u njenoj najdubljoj realnosti, koja joj zaražava manifestacije. Otrov postojanja. Istinska paraliza. Bolest koja vam otima reč, sećanje, koja vam istrebljuje misao.
Mislim da sam dovoljno rekao da biste me shvatili, objavite i ovo poslednje pismo. Dovršavajući ga, uočavam da će moći da posluži kao pregled i zaključak mog udela u raspravi.
Dragi gospodine, budite sigurni u moju duboku i srdačnu zahvalnost.

Antonen Arto.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:19

Antonen Arto Žaku Rivijeru

6. jun 1924.

Dragi gospodine,

Moj misaoni život ispunjen je pakosnim sumnjama i nestalnim sigurnostima koje se izražavaju lucidnim i koherentnim rečima. A moje slabosti su tananije ustrojene, same su embrionalne i loše formulisane. One imaju koren, koren strepnje koji dotiče srce života; ali ne poseduju životni nered, u njima se ne oseća taj kosmički dah duše koja je uzdrmana u svojim osnovama. Te slabosti pripadaju duhu koji nije sposoban da misli svoju slabost, inače bi je izrazio gustim i delotvornim rečima. U tome je, gospodine, srž problema: imati u sebi neodvojivu realnost i materijalnu blistavost osećanja, do te mere da ne može a da se ne izrazi, imati bogatstvo reči, naučenih formulacija, koje bi mogle da se sprovedu, da posluže; ali u odsudnom trenutku kad se duša sprema da uredi svoje bogatstvo, svoja otkrića, to otkrovenje, u tom nesvesnom minutu kad se stvar nalazi na tački emanacije, neka viša pakosna sila spopadne dušu poput vitriola, napadne masu reč-i-slika, napadne masu osećanja, ostavivši mene zadihanog, na samom pragu života.
A sad, pretpostavite da telesno osetim prolazak te volje, da me potresa nepredviđenim i iznenadnim elektricetom, ponovljenim elektricitetom. Pretpostavite da sve moje misaone trenutke izvesnim danima potresaju ti duboki uragani, koje ništa spolja ne odaje. I recite mi da li bi se bilo kakvo književno delo moglo prilagoditi takvim stanjima. Koji bi im se mozak odupro? Čija ličnost se ne bi rasula u njima? Kad bih samo smogao snage za takav luksuz, podvrgao bih tom uzastopnom bolu bilo koji slavni um, bilo kog starog ili mladog pisca koji stvara, i čija nastala misao predstavlja autoritet, tek da vidim šta bi od nje ostalo. Ne treba prebrzo suditi o ljudima, treba im verovati do apsurda, do srži. Ova neizvesna dela koja vam često izgledaju kao proizvod uma koji još uvek nije svoj, i koji možda nikad neće postati sasvim svoj, ko zna kakav mozak kriju, kakvu životnu snagu, kakvu misaonu groznicu koju samo okolnosti ograničavaju. Dosta sam govorio o sebi i o svojim budućim delima, jedino što zahtevam je da osetim svoj mozak.

Antonen Arto.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Sre 23 Maj - 14:19

Žak Rivijer Antonenu Artou

Pariz, 8. jun 1924.


Dragi gospodine,

Možda sam malo indiskretno, sa svojim idejama i predrasudama, zauzeo mesto Vaše muke, Vaše jedinstvenosti. Možda sam pričao onda kad je trebalo razumeti i žaliti. Hteo sam da Vas utešim, izlečim. To svakako dolazi iz izvesnog besa, kako uvek reagujem za svoj račun, u smislu života. Boreći se sa životom, priznaću poraz tek kada prestanem da dišem.
Vaša poslednja pisma u kojima je reč „duša“ skoro zamenila nekolika puta reč „duh“, bude u meni još veću simpatiju, ali stidljiviju nego što su bile prethodne. Osećam da dodirujem duboku i ličnu bedu; neodlučan sam pred bolestima koje samo naslutiti mogu. Međutim, možda će Vas taj zabranjeni stav spasiti i ohrabriti više nego moja prethodna umovanja.
Pa ipak, zar mi nikako nije dato da razumem Vaše muke? Kažete: „čovek sebe zaposeda tek u bljeskovima, pa čak i kad se zaposedne, ne doseže do sebe potpuno.“. Taj čovek, to ste Vi; ali mogu Vam reći da sam to takođe i ja. Ne poznajem ništa što naliči Vašim „uraganima“ ni toj „pakosnoj volji“ koja „spolja napada dušu“ i njene mogućnosti izražavanja. Međutim, iako je uopšteniji, bezbolniji, utisak koji ponekad imam o svojoj podređenosti samom sebi nije manje razgovetan.
Kao i Vi, i ja odbacujem prosti simbol inspiracije, da bih objasnio druge procese kroz koje prolazim. Radi se o nečemu dubljem, „supstancijalnijem“ (substantiel), ako smem tu reč da koristim u drugom značenju, od nekakvog dobrog vetra koji može, a i ne mora, da dođe iz dubine duše; reč je o stupnjevima koje prelazim u sopstvenoj stvarnosti. Nažalost, ne voljno, već potpuno slučajno!
Izuzetno je to što sama činjenica mog postojanja, kako Vi to kod sebe sami primećujete, ni u jednom slučaju kod mene nije predmet ozbiljne sumnje; uvek mi ostaje nešto moje, ali to je veoma često nešto siromašno, nespretno, bolesno i skoro sumnjivo. U tim trenucima ne gubim poimanje svoje celokupne stvarnosti; već ponekad svu nadu da ću ikada njome ponovo vladati. Ona je kao krov nad mojom glavom koji se čudom održava u vazduhu i do čije visine se ni na koji način neću ponovo izgraditi.
Moja osećanja, moje ideje – iste kao i obično – u meni se javljaju na u neku ruku fantastičan način; one su toliko oslabljene, toliko hipotetične da izgleda da su deo čiste filozofske spekulacije, međutim one su još tu, ali me posmatraju kao da žele da se divim njihovom odsustvu.
Prust je opisao „isprekidanosti srca“ („les intermittences du cœur“); sada bi trebalo opisati prekide bića.
Očigledno je da postoje fiziološki razlozi tih gubljenja duše, koje je često prilično lako utvrditi. Pričate o duši „kao o zgrušavanju naše nervne snage“, kažete da ona može biti „fiziološki pogođena“. Slažem se da ona u velikoj meri zavisi od nervnog sistema. Međutim te krize su tako nestalne da u određenim trenucima razumem kako se lako dođe u iskušenje da se traži, kao što to Vi činite, mistično objašnjenje „pakosne volje“, koja se spolja ostrvila na svoje umanjenje.
U svakom slučaju, činjenica je, mislim, da je jedna čitava kategorija ljudi podložna oscilacijama na nivou bića. Koliko smo samo puta, mahinalno ulazeći u poznato psihološko stanje, naglo otkrili da nas ono prevazilazi, ili da smo mu na tajanstven način postali neravnopravni! Koliko puta samo nam je naše uobičajeno ponašanje odjednom postalo lažno, pa čak i fiktivno, u nedostatku duhovnih ili „suštinskih“ izvora koji bi trebalo da ga hrane!
Gde odlazi i odakle se vraća naše biće, koje se celokupna psihologija do današnjih dana pretvarala da smatra nepromenjivim? To je skoro nerešiv problem, ako ne pribegavamo nekoj religijskoj dogmi, kao što je Milost, na primer. Divim se što se naše doba (mislim na Pirandela, na Prusta, kod kojih je to implicitno) usudilo da postavi taj problem ostavljajući ga pod upitnikom, ograničivši se na strepnju.
„Fiziološki pogođena duša“. To je užasno nasledstvo. Međutim mislim da sa nekog određenog stanovišta, stanovišta vidovitosti, to takođe može biti privilegija. Ona je jedini način na koji možemo da se malo razumemo, da se vidimo, u najmanju ruku. Ko ne poznaje svoju depresiju, ko nikad ne oseća kako mu se telo dočepalo duše, kako ju je napala slabost, taj je nesposoban da spozna ikakvu istinu o čoveku; treba gledati sa visine, treba sagledati naličje; treba doći do stupnja na kome se ne može pomeriti, nadati ni verovati, da bi se došlo do zaključaka. Kako ćemo razaznati svoje intelektualne ili moralne mehanizme ako ih privremeno nismo lišeni? Mora da je to uteha onima koji ekperimentišu sa smrću u malim dozama, da su oni jedini koji su donekle shvatili kako je sačinjen život.
Potom „tako napadno komadanje patnje“ sprečava da se u njima izdigne smešni oblak taštine. Pišete mi: „Da bih se izlečio od tuđeg suda, održavam svu distancu koja me razdvaja od sebe samog“ U tome je korist te „distance“: ona „nas leči od tuđeg suda“; ona nas sprečava da radimo bilo šta ne bismo li je zaveli, ne bismo li se navikli na nju; ona nas održava u čistoti i uprkos različitim oblicima koje poprima naša stvarnost, ona nam pruža viši stupanj identiteta sa nama samima.
Naravno, zdravlje je jedini prihvatljiv ideal, jedini kome neko koga nazivam čovekom ima pravo da teži, ali ako je ono isprva dato biću, ono mu krije pola sveta.
Ponovo sam, iako to nisam želeo, počeo da Vas tešim, pokušavajući da Vam pokažem koliko, čak u pitanju postojanja, „normalno stanje“, može biti nesigurno. Iz sveg srca želim da Vam opisani stupnjevi budu dostupni, koliko u smeru uzdizanja, toliko i u drugom. Zašto bi Vam trenutak ispunjenosti, jednakosti sa samim sobom, nakon svega bio nedostupan, ako imate hrabrosti da ga želite. Apsolutna opasnost vreba samo onog ko se prepusti; potpuna smrt dolazi samo onome ko se za smrt veže.
Primite moje duboke simpatije

Žak Rivijer.









Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Unforgettable

Master
Master

avatar

Ženski
Poruka : 7540

Godina : 31

Učlanjen : 12.09.2017


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ned 26 Avg - 13:25

Nero!
Hoćeš li se prezirno nasmiješiti ovom bijelom papiru što je samilosno primio šapat jednog srca koje si ti zapalila sunčanim žarom? Nemoj se smiješiti, jer blijedi će papir proplakati nevidljivim suzama, a krv kojom su pisane riječi, otkinute iz ranjave duše – problijedit će.
(...)
Ne, na svijetu nema ništa dragocjenijeg od bijelog papira i rujne krvi iz mojih žila.
Da mogu naći papir velik kao cijela zemlja, i da na njega potrošim svu krv svoga tijela, još mi srce ne bi moglo iskazati svu ljubav što je osjećam za te. Znam da si vjerna, znam da si nedostižna, ali sam sretan jer mi je sva grud ispunjena tobom...“

M.J. Zagorka

Gricka Vjestica
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 19900

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Ned 7 Okt - 10:31

Floberova Pisma – o životu, književnosti, ženama

Nije retkost u književnosti da se privatna pisma velikih pisaca objavljuju kao zbirka, dostupna svima. Floberova Pisma u tom smislu nisu nikakav izuzetak, ali jesu izuzetak u smislu da nam nude šansu da bolje upoznamo ovog pisca lično, jer se on svim silama trudio da u njegovom pisanju nema njega. U svojim delima želeo je da prikaže ono što on nije, da pruži različite perspektive od njegove i da se pripovedačev glas ne vidi ni u jednom trenutku.Pisao je Lujzi Kole, svojoj ljubavi, ali i Igou, Bodleru, Mopasanu, Turgenjevu, Zoli, sa kojima je raspravljao o važnim književnim pitanjima.

Mnogo se o njegovim poetičkim stavovima može saznati iz ovih pisama. Nije voleo da sagledava književnost kroz epohe i pravce. Ljutio se što ga svrstavaju u realiste i što ga određuju kao jednog od njihovih najvećih predstavnika. Mopasanu, njegovom učeniku, piše: „Ne spominjite mi realizam, naturalizam ili eksperimentalno!“ Nije želeo da ga smatraju realistom jer nije smatrao da je prvi uslov umetnosti da slika verno.

Po njemu, glavno je težiti lepom, jer ružna stvarnost treba da bude samo daska odskočnica za uzdizanje na veću visinu.
Pisac romana nema prava da iznosi svoje mišljenje ni o čemu. Kako Flober smatra da pisac u svom delu treba da bude kao bog u svemiru, nevidljiv a svemoćan, pita da li je bog ikada izrekao svoje mišljenje. Umetnost koja se uzdigla iznad ličnih naklonosti i nervoznih osetljivosti – to je ono što Flober traži. Međutim, odlike realizma vidljive su u njegovom pisanju, posebno u slikanju, kako on kaže, ljudskih tipova, a ne posebnih ličnosti.



Floberovo najznačajnije delo svakako je Gospođa Bovari. „Moja jadna Bovari bez sumnje pati i plače u dvadeset sela u Francuskoj odjednom u ovom istom času“, piše on u jednom pismu. Dugo i naporno je radio na ovom delu, doterivao ga do savršenstva, mesece je provodio na već napisanoj stranici trudeći se da je stilski uobliči na najbolji mogući način.

Flober je jedan od onih pisaca koji smatraju da je naporan rad neophodan za nastajanje remek-dela. Naravno, talenat se mora imati, ali on ništa ne znači ukoliko se konstantno ne radi na njemu. U tom smislu i kaže: „Prepravljam ceo prvi deo Bovari. Kakva je pasja stvar ta proza! Nikad to nije gotovo; uvek ostaje da se nešto preradi.“ Problemi su ga čekali i kad je Gospođa Bovari izašla iz štampe. Sudilo mu se zbog ove knjige, ali je ipak uspeo da izbegne zatvor.

Vidi se kroz Floberova Pisma da je do kraja sumnjao u veličinu Gospođe Bovari i u svoje sposobnosti. Za njega su Homer i Šekspir dva genija književnosti koje je nemoguće dostići, a samo se savršenstvom stila može njima približiti. Dugo se protivio objavljivanju svojih dela, ali je na kraju ipak pristao da ona budu izdata.

Floberova Pisma sadrže i njegovu ljubavnu prepisku sa Lujzom Kole. Izjave ljubavi, nežne reči, ljubavne uspomene i sećanja čine ta pisma: „O, voli me, čuj, uvek, smatraj me za nabusitog, za ludaka, za sve što hoćeš, ali me i dalje voli, ostavi moje misli na miru. Šta ti one čine? Ne čine nikom zla, a možda čine dobra. Zar one, uostalom, kao svaka stvar, nemaju svoj razlog postojanja? Čemu služi korov? Kažu dobri ljudi; zašto raste? Pa zbog sebe samog, pobogu! A vi, zašto vi rastete?“











Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Tristita

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 120

Lokacija : Priroda

Učlanjen : 06.10.2018

Raspoloženje : Tristita


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Pon 15 Okt - 15:43

Hugo fon Hofmanstal, „Imaginarna pisma“
Pisma povratnika
Četvrto
29.maj 1901.

Nemam iza sebe nijedan trenutak dobrog vremena, a to znam možda tek od izvesnog malog doživljaja koji sam imao pre tri dana – ali pokušaću da Ti ga ispričam po redu: a opet, ta priča Ti neće mnogo pomoći. Ukratko, morao sam da pođem na jednu konferenciju, odlučujuću, poslednju u lancu pregovora usmerenih ka tome da nizozemsko društvo za koje radim već četiri godine objedinim s jednim već postojećim englesko-nemačkim, i znao sam da je bio presudan dan – u izvesnoj meri i za moj dalji život – a – nisam vladao sobom, o kako nimalo nisam vladao sobom!
Osećao sam da se razboljevam iznutra, ali nije to bilo moje telo, svoje telo previše dobro poznajem. Bila je to kriza jedne unutrašnje nelagodnosti, njeni raniji nastupi bili su dakako toliko neupadljivi koliko je to samo moguće; a da su uopšte bili nešto, da su povezani s ovim sadašnjim kovitlacom, to sam sad shvatio munjevito, kao što se u takvim krizama razume više nego u normalnim trenucima života. Ti su raniji nastupi bili sasvim mala besmislena čuvstva nezadovoljstva, sasvim beznačajne naopakosti, nesigurnosti mišljenja ili osećanja, gotovo bez trajanja, ali dakako nešto u meni sasvim novo; i verujem, koliko god da su te stvari ništavne, da ipak nikad ranije nisam osetio nešto slično, van ovih nekoliko meseci od kad sam opet kročio na evropsko tle. Ali nabrajati te povremene nastupe gotovo ničeg ? Hoću – neću, moram – ili da pocepam ovo pismo i da sve dalje ostavim zauvek neizrečenim. S vremena na vreme, jutrom, u tim nemačkim hotelskim sobama bokal i umivaonik – ili ugao sobe sa stolom i čivilukom – dolazili bi mi toliko nestvarni, uprkos svojoj neopisivoj običnosti, toliko skroz na skroz nestvarni, donekle sablasni, i u isti mah provizorno, na čekanju, takoreći privremeno zauzimajući mesto bokala, stvarnog, vodom napunjenog umivaonika. Da ne znam da si čovek kome se doista ništa ne čini veliko, ništa malo i pre svega ništa sasvim apsurdno, ne bih produžavao dalje. Pa ipak, možda pismo ostavim neposlano. No, to bi tako. U drugim zemljama s one strane, čak i u mojim najbednijim vremenima, bokal ili vedrica s više ili manje svežom vodom, bio je nešto samorazumljivo i u isti mah nešto živo: prijatelj. Ovde je bio, može se reći, utvara. Od njegovog prizora dolazila je laka neprijatna vrtoglavica, ali ne telesna. Potom sam mogao izaći na prozor i sasvim isto doživeti s tri ili četiri droške koje su stajale s druge strane ulice i čekale. Bile su to utvare droški. Posmatrati ih, uzrokovalo je gotovo neprekidnu muklu mučninu: bilo je kao trenutno lebdenje nad bezdanom, večnom prazninom. Nešto slično – možeš misliti da nisam naročito pazio na te proseve od čuvstava – mogao je izazvati i prizor neke kuće, ili cele ulice: ali ne smeš pomisliti recimo na oronule, sumorne kuće, već na najtrivijalnije od današnjih ili jučerašnjih fasada. Ili takođe prizor stabala, tih oskudnih ali brižljivo negovanih nekoliko stabala koja im tu i tamo stoje na skverovima između asfalta, zaštićena rešetkom. Mogao sam ih posmatrati i znao sam da su me podsećala na drveće – nisu bila drveće – i u isti mah nešto je podrhtalo kroz mene, nešto mi je polutilo grudi kao huk, neki toliko neopisiv dotok večnog ništa, večnog nigde, jedan dah ne smrti, nego ne-života, neopisivo. Zatim je dolazilo u vozu, sve češće i češće. U ta četiri meseca veoma često sam putovao vozom, od Bremena na Rajnu, od Bremena do Šleske, pa uzduž i popreko. Tu se to moglo pojaviti pri najtrivijalnijem osvetljenju, u tri popodne, kad god: mali grad levo ili desno od pruge, ili selo ili fabrika, ili ceo predeo, brežuljak, polja, jabukova stabla, razbacane kuće, sve i svja; to je poprimalo neko lice, neku tako dvosmislenu crtu toliko punu unutrašnje nesigurnosti,zlokobne nestvarnosti: ležalo je tu toliko ništavo - toliko sablasno ništavo – dragi moj, proveo sam tri i po meseca života u jednom kavezu koji nije imao drugi pogled do na jedan prazan tor s polusasušenom bivoljom balegom nagomilanom do visine čoveka, među kojom se vukla bolesna bivolica sve dok nije zanemoćala pa u nju legla, tako ni živa ni mrtva: ali ipak, u toru, u žutomrkoj gomili balege i u žutosivoj umirućoj marvi, kad bih tamo pogledao, i kad se sad toga setim – još uvek je tamo stanovao život, onaj isti koji stanuje u mojim grudima – a u svetu u koji trenutno mogu da gledam s prozora voza stanuje nešto – nikad se nisam ježio od smrti, ali od onoga što stanuje ovde, toga se neživota ježim. Međutim, to sigurno ne ide dalje od toga što katkad dobijem pomalo zao pogled, neku vrstu lakog trovanja, skrivene i prikradajuće infekcije koja izgleda u evropskom vazduhu spremno čeka onoga koji se vraća iz daleka, pošto je dugo, možda predugo odsustvovao. Da je moja mučnina bila evropske prirode, toga sam - u tim je stvarima sve najneobjašnjivija iznenadna intuicija – postao svestan u istom trenutku kad sam uočio da me je zaseklo do srži, da sam sad ja sam, moj unutrašnji život, bio izložen onom istom zlom pogledu kao u ranijim nastupima one spoljašnje stvari. Uz gađenje i vrtoglavicu moja se svest prikradala kroz hiljade zbrkanih osećanja i poluosećanja: verujem da sam u tim trenucima morao još jednom promisliti sve što sam mislio od svog prvog koraka u Evropi, i uz to sve što sam bio pronikao.
Danas ne umem jasnim rečima da izrazim ono što je poput vrtloga prolazilo kroz celo moje jastvo: ali da će mi se morati gaditi moj posao i moj sopstveni stečeni novac, to je tad na ogromnom i pri tom bezglasnom uzbuđenju moje uskomešane duše došlo samo onako naneto kao splavljeno drvo na leđima talasa Južnog mora, velikih kao kuća: bio sam progutao dvadeset hiljada primera: kako su zaboravili sam život zbog nečega što ne bi trebalo da bude ništa do sredstvo za život, niti bi smelo važiti kao ništa drugo do oruđe. Već mesecima je oko mene bila plima lica koje ne obuzima ništa sem novca koji imaju ili novca koji imaju drugi. Njihove kuće, njihovi spomenici, njihove ulice, to za mene u tom donekle vizionarskom trenutku nije bilo ništa do hiljadostruko odražena grimasa njihove sablasne ne-egzistencije, a nagla, kakva moja narav jeste, reagovala je s divljim gađenjem na moj sopstveni maličak novca i na sve što je s time povezano.
Kao putnik izmučen morskom bolešću čeznuo sam za kopnom, što dalje od Evrope i nazad ka udaljenim dobrim zemljama koje sam napustio. Možeš zamisliti da to nije bilo najbolje raspoloženje za zastupanje interesa za konferencijskim stolom. Ne znam šta sve ne bih dao za priliku da otkažem konferenciju. Ali to je bilo nezamislivo i imao sam da odem i da dam sve od sebe. Preostao mi je skoro ceo sat. Bilo je nemoguće prolunjati velikim ulicama; ući negde i pročitati novine bilo je isto tako nemoguće; jer one su govorile posve istim jezikom kao lica i kuće. Savio sam u jednu mirnu pobočnu ulicu. Tu je u jednoj zgradi naoko veoma pristojna radnja bez izloga i pored ulaznih vrata plakat retrospektiva, slike i crteži – pročitao sam ime, no odmah sam ga opet izgubio iz sećanja. Već dvadeset godina nisam kročio u muzej niti na umetničku izložbu, pomislim, to će mi – do toga je sada jedino stalo – skrenuti misli s mog nerazumnog smera, i uđem.
Dragi moj, slučajnosti ne postoje i trebalo je da vidim te slike, u tom uskomešanom raspoloženju, u toj povezanosti. bilo je sve u svemu oko šezdeset slika, srednje velikih i malih. Nekoliko malih portreta, inače mahom pejsaži: samo mali broj na kojima su dominirali likovi: većinom je to bilo drveće, polja, vododerine, stene, njive, krovovi, delovi bašti. Ne mogu Te informisati o načinu slikanja: Ti znaš sve što se stvori, a ja, kao što rekoh, već dvadeset godina nisam pogledao sliku. Pa ipak, sasvim dobro se sećam, pri kraju moje veze s V, onda kad smo živeli u Parizu – ona se prilično razumevala u slike – da sam počesto u ateljeima i na izložbama viđao slike koje su imale izvesnu sličnost s ovima: nešto veoma svetlo, gotovo kao plakati, u svakom slučaju sasvim drugačije nego slike u galerijama. U prvim trenucima delovale su mi drečeće i nemirne, sasvim sirove, sasvim čudne, morao sam se najpre razabrati da bih prve uopšte video kao sliku, kao jedinstvo – ali onda, onda sam video, onda sam ih sve tako video, svaku pojedinačno i sve zajedno: prirodu u njima, i ljudsku duševnu snagu koja je tu oblikovala prirodu, i drvo i grm i njivu i padinu koje su tu bile naslikane, autentično, neopisivo sudbinsko - sve sam to video tako da sam u tim slikama izgubio osećaj samog sebe, pa ga žestoko iznova vratio, i iznova izgubio! Dragi moj, radi toga što ovde hoću da kažem, a nikad neću reći, napisao sam Ti celo ovo pismo! Ali kako bih nešto toliko neuhvatljivo preveo u reči, nešto toliko iznenadno, toliko snažno, toliko nerazlučivo! Mogao bih pribaviti fotografije slika pa Ti ih poslati, ali šta bi ti one mogle dati – šta bi ti same slike mogle preneti od utiska koji su na mene ostavile, a koji je verovatno nešto sasvim lično, tajna između moje sudbine, tih slika i mene. Ugarena njiva, moćan drvored spram večernjeg neba, vododerina sa uvijenim borovima, komad bašte sa stražnjim zidom kuće, seljačka kola s usukanim konjem na ispaši, bakarni legen i zemljani krčag, nekoliko seljaka oko stola, uz obrok krompira – ali šta Ti sve to koristi? Tu je neverovatna, najjača plava, pa zelena kao od otopljenih smaragda, žuta sve do narandžaste. Ali šta su boje ako u njima ne progovara unutrašnji život predmeta! A taj najdublji unutrašnji život je bio tu, drvo i kamen, i zid i vododerina odaju od sebe ono najdublje, bacaju mi ga takoreći u susret, ali ne slast i harmoniju svog lepog nemog života kakva mi je negda sa starih slika ponekad plivala u susret kao neka vilinska atmosfera; ne, dušu mi je spopala samo silina njihovog prisustva, besomučno, do neverovanja uskočopereno čudo njihovog prisustva. Kako da ti približim da me je tu svaka bit – a BIT je bila svako drvo, svaka pruga žutog ili zelenkastog polja, svaka ograda, svaki do kamena izlokani surduk, kositreni krčag, zemljana činija, sto i rasklimana stolica - kao novorođenog uzdizala iz strahovitog haosa neživota, iz ponora bezbitnosti, da sam osećao, ne, da sam znao kako je svaka od tih stvari, tih tvorevina, bila rođena iz strahovite sumnje u svet i sada je sa svojom egzistencijom zauvek pokrila užasni zjap, zjapeće ništavilo! Kako da Ti samo upola približim kako mi je taj jezik progovorio u duši, dobacio mi gigantsko opravdanje najneobičnijeg, nerešivog stanja moga srca, odjednom mi objasnio ono što sam jedva izdržavao da osećam u nepodnošljivoj prigušenosti, a što ipak, koliko god da sam osećao, nisam iz sebe mogao istrgnuti – a tu mi je jedna nepoznata duša neshvatljive snage dala odgovor, odgovor jednim svetom! Osećao sam se kao neko ko posle bunovnog teturanja oseti čvrsto tle pod nogama, dok oko njega besni bura u čijem besu bi on poželeo da kliče od radosti. U buri su mi se pred očima, meni za ljubav rađala ta drveta, sa korenjem stremeći ka zemlji, s granama stršeći ka nebu, u buri su se predavale te raspukline zemlje, te doline između brežuljaka, čak je i u besu blokova stena bilo zamrznute bure. Pa sam sad, od slike do slike, mogao osećati ono nešto, uzajamnost, zajedništvo slika, kako njihov najdublji unutrašnji život progovara u boji i kako boje žive jedna za drugu, i kako jedna moćnotajanstveno nosi sve druge, te sam u svemu tome mogao osećati jedno srce, dušu onoga koji je to stvorio, koji je s tom vizijom samom sebi odgovorio na sklopac, potpuni grč mišića najužasnije sumnje, mogao sam osetiti, mogao znati, mogao progledati, mogao uživati ponore i vrhove, spoljašnjost i unutrašnjost, jedno i sve u desetohiljaditom delu ovog vremena u kome sad ispisujem ove reči, i bio kao udvostručen, u isti mah ovladao svojim životom, ovladao svojim snagama, svojim razumom, osetio kako prolazi vreme, znao da mi je ostalo još samo dvadeset minuta, još deset, još pet, pa se našao napolju, pozvao kola, odvezao se.
Konferencija od te vrste gde veličina cifara apeluje na maštu, a raznolikost, razdvojenost snaga koje ulaze u igru zahteva dar obuhvatnog sagledavanja, ne odlučuje inteligencija , već ih odlučuje jedna tajanstvena sila kojoj ne znam da dam ime. U tom je času ona bila uz mene, onako kako još nikad nije bila i kako možda više nikad neće biti. Za svoje društvo uspeo sam da postignem više nego što mi je direktorijum bio odredio kao najpovoljniji slučaj koji se da zamisliti, a ja sam to postigao tek onako usput, kao što čovek u snu ubere cvet sa ogoljenog zida. Lica gospode s kojom sam pregovarao došla su mi začuđujuće bliska. Mogao bih Ti reći ponešto o njima što ne stoji čak ni u najudaljenijoj vezi s predmetom naših poslova. Sad primećujem da je s mene spao veliki teret.

PS. Čovek se zove Vinsent van Gog. Prema ne toliko davnim brojevima godina u katalogu, morao bi biti živ. Nešto u meni goni me da verujem da pripada mojoj generaciji, možda je samo nešto stariji od mene. Ne znam da li ću po drugi put stati pred te slike, ali ću ipak verovatno jednu od njih kupiti, no neću je uzeti sa sobom, već ću je predati na čuvanje galeristi.
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 107018

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Pon 15 Okt - 20:05

Mej Zijada Halilu Džubranu

Džubrane!

Sve ove stranice sam napisala ne bih li izbegla reč ljubav. Ljubav u onima koji ne trguju ljubavnim ispoljavanjem, niti onim što ona traži u plesnim dvoranama, i na skupovima razvija strahovitu dinamiku, budući da žele da budu srećni kao i oni koji rasterećuju svoje emocije u povšnom bolu, jer ne mogu da podnesu pritisak neispražnjenih osećanja. Ali, oni im zavide na spokoju, a da isti ne žele za sebe. Više vole svoju samoću, tišinu, obmanu srca, od sigurnih ishoda i poigravanja onim što nema vezu sa osećanjem. Više vole izdvojenost, bilo kakvu muku (može li i jedno od ovo dvoje postojati negde gde srce nije usamljeno?) nego zadovoljenje oskudnim kapima.
Koji je smisao ovoga što pišem? Ne znam ni sama šta hoću da kažem, ali znam da TE VOLIM i da se ljubavi bojim. Kažem ovo, jer sam svesna toga da malo ljubavi ne rađa ništa. Bolje da ljubavi nema, ako je neznatna. Kako se usuđujem da Ti to kažem? Kako to da ovako preterujem? Ne znam, Hvala Bogu, da to pišem na papiru i da to ne izgovaram, jer, da si u ovom trenutku prisutan, pobegao bi od stida od ovih reči i nestao za dugo vremena. Pustila bih da me vidiš, tek kada zaboraviš.

Čak i zbog pisanja se ponekad prekoravam, jer sam u pisanju posve slobodna... Sećaš li se onoga što su rekli stari na Istoku: Za devojku je bolje da ne čita i ne piše! Ovde je prisutan Sv. Toma. Ono što ovde pokazujem nije samo posledica nasleđa, već nešto više od toga. Šta je to? Reci mi Ti šta je to? Ti mi reci jesam li u pravu ili ne, Jer ti verujem? Intuitivno verujem u sve što kažeš! Grešila ili ne, moje srce ide k Tebi i najbolje da bude u Tvojoj blizini, da Te čuva i bude Ti naklonjeno.

Sunce je zašlo za horizont, i kroz oblake čudnih oblika i boja ukazala se jedna sjajna zvezda - Venera, boginja ljubavi. Živeli na njoj, kao na Zemlji, ljudi koji vole i čeznu. Možda i na njoj neko kao ja i ima nekog Džubrana, prijatnog i dalekog, veoma bliskog, kome sada piše dok sumrak ispunjava nebo i zna da tama dolazi iz sumraka, da svetlo dolazi iz tame. Da će noć naslediti dan, toliko puta će dan smeniti noć, pre nego vidi onoga koga voli i u nju se uvlači sva tuga sumraka, noći. Baca pero u stranu, da bi se od tuge sakrila u jednom imenu: Džubran!

15. januar 1924. godine








love


Poslednji izmenio lana dana Pon 15 Okt - 20:06, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 107018

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Pon 15 Okt - 20:05

Halil Džubran - Mej Zijadi
Kažeš mi da se bojiš ljubavi. Zašto se bojiš, malena moja? Bojiš li se sunčeve svetlosti? Bojiš li se plime? Bojiš li se zore!? Bojiš li se dolaska proleća? Zašto se bojiš ljubavi? Znam da Te malo ljubavi neće zadovoljiti? Isto tako znam da malo ljubavi neće zadovoljiti ni mene. Ti i ja se ne zadovoljavamo, niti ćemo se zadovoljiti malim. Mi želimo mnogo. Mi želimo sve. Mi želimo potpuno. Kažem, Mari, da je u želji ispunjenje, i ako je naša želja jedna od božijih senki, doseći ćemo sigurno nešto od Božje svetlosti.
Ne boj se ljubavi, Mari. Ne boj se ljubavi, saputnice moga srca. treba da joj se predamo, i pored bola, žudnje i potištenosti koje nosi. Slušaj Mari: Danas sam ja u zatvoru želja. to su želje rođene sa mnom. Danas sam ja vezan starom idejom, starom koliko i godišnja doba. Možeš li biti sa mnom u mom zatvoru, dok ne izađemo na svetlo dana. Hoćeš li biti pored mene, dok se ne raskinu ovi okovi pa ćemo slobodno ići do vrha. Sada približi čelo. Približi svoje ljupko čelo, tako, tako bog Te blagoslovio. Bog Te sačuvao, voljena saputnice moga srca.
Njujork 26.februar 1924. godine.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 107018

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Pon 15 Okt - 20:08



Tatjanino pismo Onjeginu

Pisem vam – sta bih znala bolje?
I sta vam vise mogu reci?
Sad zavisi od vase volje
Prezrenje vase da l’ cu steci.
Al’ ako vas moj udes hudi
Bar malo trone i uzbudi,
Vi me se necete odreci.
Da cutim ja sam prvo htela,
I za sramotu mojih jada
Ne biste znali vi ni sada,
Bar da se nadam da sam smela
Da cete opet k nama doci
I da cu ma i retko moci
U selu da vas vidim nasem,
Da se veselim glasu vasem.
Da vam sto kazem, pa da zatim
O istom mislim i da pamtim
Dane i noci duge sama
Dok ne dodjete opet k nama.
Al’ osobenjak vi ste, znamo,
Teska vam je seoska cama,
A mi… mi nicim ne blistamo,
No iskreno smo radi vama.

Sto dodjoste u nase selo?
U stepi, gde moj zivot traje,
Ja ne bih srela vas zacelo
I ne bih znala patnja sta je.
Smirivsi burne osecaje,
Mozda bih jednom (ko ce znati?)
Po srcu nasla druga varna
I bila bih mu zena smerna,
A svojoj deci dobra mati.

Drugi!... Al’ ne, ja nikom ne bih
Na svetu dala srce svoje!
Oduvek tako pisano je…
Nebo je mene dalo tebi;
Moj zivot sav je jemstvo bio
Da cu te sresti izmedj’ ljudi;
Znam, bog je tebe uputio,
Moj zastitnik do groba budi…

U snove si mi dolazio,
I nevidjen si bio mio.
Tvoj pogled me je svud proganjo,
U dusi davno glas odzvanjo…
Ne, nije mi se san to snio,
Jer cim si uso, ja sam znala,
Sva premrla i usplamsala,
I rekla: on je ovo bio!
Ja tebe cesto slusah sama;
Govorio si sa mnom jednom
Kad prosjaku pomagah bednom
I kada blazih molitvama
Buru i jad u srcu cednom.
Zar ti i onog trena,
O prividjenje moje drago.
Promako kroz noc kao sena,
Nad uzglavlje se moje sago
I sapnuo mi reci nade
Ljubavi pune i iskrene?
Ko si ti? Cuvar duse mlade
Il’ kobni duh sto kusa mene?
Utisaj sumnje sto me guse.
Mozda su sve to sanje moje,
Zablude jedne mlade duse,
A sasvim drugo sudjeno je…
Nek bude tako! Sto da krijem?
Milosti tvojoj dajem sebe,
Pred tobom suze bola lijem
I molim zastitu od tebe…
Zamisli: ja sam ovde sama
I nikog nema da me shvati;
Sustajem i moj um se slama,
A nemo moje srce pati.
Ceka me; nade glas u meni
Bar pogledom ozivi jednim,
Ili iz teskog sna me preni
Prekorom gorkim i pravednim!


Zavrsih! Da procitam, strepim…
Od stida nemam vise daha…
Al’ vasa cast mi jemci lepim
I predajem se njoj bez straha…








love


Poslednji put izmenio lana dana Pon 15 Okt - 20:09, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 107018

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Pon 15 Okt - 20:08

Onjeginovo pismo Tatjani

Znam, razjasnjenje tuzne tajne
Duboko ce vas uvrediti.
Kakav ce prezir plemeniti
Izreci vase oci sjajne!
Sta hocu? s kakvom zeljom kobnom
Otvoricu vam srce svoje?
Kakvom ce sad veselju zlobnom
Povoda dati pismo moje.

Kada je u vasem srcu cednom
Neznosti iskru spazih jednom.
Da verujem joj nisam smeo;
Navici nisam dao maha,
Slobodu praznu nisam hteo
Da izgubim pun cudnog straha.
Jos jedno nas je rastavilo…
Nesrecni Lenski tad je pao…

Od svega sto je srcu milo
Srce sam tada otrgao;
Nevezan nicim, ja sam zatim
Mislio da sloboda moze
Da nadoknadi srecu: Boze!
Kako pogresih, kako patim!
Ne, da vas vidjam, da vas pratim.
Da svaki osmeh, pogled hvatam
Na vasem licu i da patim,
Vas glas da slusam i da shvatim
Svom dusom svojom vase cari
I savrsenstva od svih veca.
Da premirem kraj vas u stvari,
I da se gasim… to je sreca!

A ja sam lisen svega toga;
Zbog vas ja lutam svetom grubim;
Svaki je cas zivota moga
Dragocen, a ja zalud gubim
Vec ionako teske dane
Sudbinom gorkom odbrojane.
Moj vek ce skoro da se skrati;
Al’ da bih bio ziv, u svesti,
Ja svakog jutra moram znati
Da cu vas tokom dana sresti…

Bojim se da se plase
Od moje molbe oci vase
Ko od lukavstva koje kujem…
I gnevni prekor ja vec cujem.
Da znate kako strasno boli
Ljubavnom zedji biti moren,
U mom srcu koje voli
Gusiti nemir strascu stvoren!
Ja zudim da kraj vasih nogu
Sa suzama i bolom slijem
Svu ljubav, molbe, sve sto krijem;
I sve sto jos izreci mogu!
A mesto tog, hladnocom laznom
I rec i pogled ja oruzam.
Govorim s vama o nevaznom
I veseo vam osmeh pruzam!...
Da protivim sebi, strasti,
Vise u moci nije mojoj.
Resih: u vasoj ja sam vlasti
I predajem se sudbi svojoj.








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 107018

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Pon 15 Okt - 20:10

Napolen Zozefini

Probudio sam se ispunjen mislima o vama. Vi i opojno veče koje smo sinoć proveli zajedno uzburkala su moja osećanja. Ljupka, neuporediva Žozefin, neobično dejstvo imate na moje srce.
Da li ste ljuti? Ili tužni? Možda zabrinuti?
Dušu moju boli vaša tuga. Vreme je takvo. Nema odmora za nas, moja ljubavi.
Predao sam se dubokim osećanjima koja me razdiru iznutra. Dobijam od vaših usana, vašeg srca ljubav koja me uništava poput vatre. Ah! To je bila noć u kojoj sam shvatio koliko ste varljivi.
Odlazite sutra u podne. Moram da vas vidim.
Do tada, mio dolce amor, hiljadu poljubaca vam šaljem, koje mi vi na žalost ne uzvraćate, a samo zbog misli na njih, moja krv ključa.
Daleko od žene koju obožava, on dosadjuje i brine. Svakog dana voljenoj ženi piše duga i nežna pisma:
Nica, 1797.

"Voljena moja, svaki moj dan ispunjen je ljubavlju prema tebi. Ne prodje ni jedna noć, a da te ne grlim u svakom naručju. Nisam popio nijednu šolju čaja, a da nisam prokleo slavu i ambiciju koje me drže daleko od tebe, dušo moja... Obožavam te, Žozefino, jedina si u mom srcu, jedina u mojoj duši. Sve moje misli tebi su namenjene... Ako usred noći ustajem da bih radio, to je samo
zato,da bih se tebi, slatka moja, vratio što pre...Ipak, u tvojim pismima od 23.i 26. obraćaš mi se sa Vi! Vi! O, kako si mogla napisati takvo pismo! Kako je samo hladno! A onda izmedju 23. i 26.su puna tri dana: šta si radila kada nisi pisala svom mužu? A, mila moja, to "Vi" i ta tri dana, bacaju me u očaj. Neka je proklet onaj koji je tome uzrok! Vi! Vi! Šta li će biti kada prodje još petnaest dana? Toliko sam tužan, moje srce je tvoj rob, a sumnje me moje, strašno plaše! Voliš li me manje?
Jesi li se već "utešila"? Hoće li doći dan da me više nećeš voleti? Reci mi to: bar da se na vreme pripremim na nesreću koja me čeka... Zbogom ženo, srećo, nado, brigo moja, dušo moja... Ne tražim ti večnu ljubav, niti vernost, već istinu i iskrenost bez granica. Dan kada mi budeš rekla: "Volim te manje" biće poslednji dan moje sreće ili, ko zna možda i zadnji dan moga života. Žozefina, seti se šta sam ti rekao: priroda mi je dala čvrst i odlučan karakter. Ali za tebe, moje je srce mekše od pamuka. Zauvek ću biti samo tvoj, uprkos sumnjama koje me čine nesrećnim...
Zbogom, i ako me već voliš manje, to znači da me nikada nećeš ni voleti..."








love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 107018

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   Pon 15 Okt - 20:11

Johan Volfgang Gete
Šarloti fon Štajn


Da, draga Lota, sad mi je tek jasno da ti jesi i ostaješ deo mene. Ja
nisam zasebno, samostalno biće. Sve svoje slabosti na tebe sam
naslonio, svoje slabe strane tobom zaštitio, svoje praznine tobom
ispunio. Kad sam ovako od tebe odvojen, stanje moga duha je veoma čudno.
Na jednoj strani sam naoružan i očeličen, a na drugoj sam kao rovito
jaje, jer sam ostao nezaštićen tamo gde si mi ti štit i zaklon. Koliko
se radujem što ti potpuno pripadam. I što ću te uskoro opet videti. Sve
na tebi volim i sve to čini da si mi još draža. Revnost s kojom ti svoje
domaćinstvo u Kohbergu vodiš, o čemu mi Štajn sa zadovoljstvom priča,
pojačava moju naklonost ka tebi, daje mi mogućnost da vidim tvoj živi
delatni duh, tvoju divnu dušu. Ostani moja, Lota, i ma koliko te nešto
drugo privlačilo, voli me iznad svega…








love
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ljubavna pisma i prepiske   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ljubavna pisma i prepiske
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Ljubavna pisma i prepiske
» Najlepsa ljubavna pisma
» Ljubavna pisma poznatih
» Diznijeva najlepša ljubavna priča?
» Ljubavna prica koja je odusevila svet
Strana 14 od 14Idi na stranu : Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Ljubav,Sex,Romantika :: Romantika-