Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Strani filmski reditelji

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Strani filmski reditelji    Uto 6 Sep - 15:23



Volter elias Volt Dizni (5.decembar 1901 - 15.decembar 1966 ) je bio americki producent,reditelj i scenarista,glumac, animator,preduzetnik i zabavljac.Dizni je poznat po svom uticaju u oblasti zabave 20-og veka.Kao su-osnivac sa bratom Roy O.Disney postao je najpoznatiji proizvodjac pokretnih slika u svetu.Dizni se posebno istakao kao filmski producent i popularni showman,on i njegovi saradnici su stvorili mnoge izmisljene likove ukljucujuci Miki Mausa kome je Dizni pozajmio svoj glas.
Dobio je dvadeset i dva  Oskara od pedeset i devet koliko ih je bilo nominovano ukljucujuci i  cetiri koja je osvojio u toku samo jedne godine.
Osvojio je vise nagrada i nominacija od bilo kog drugog pojedinca ikada.Osvojio je takodje i sedam Emi nagrada.

Poznat je po mnogim crtanim filmovima:
Posle prvog dugometraznog crtanog filma - "Snezana i sedam patuljaka", usledili su mnogi drugi - "Pinokio", "Bambi", "Pepeljuga", "Dambo", "Alisa u zemlji cuda", "Petar Pan", "101 dalmatinac", "Mac u kamenu". „Snežana i sedam patuljaka" bio je jedan od samo dva animirana filma (drugi je Diznijeva „Fantazija") koji su se 1997. godine našli na listi Američkog filmskog instituta (AFI) u 100 najboljih američkih filmova svih vremena. Bio je na 49. mestu.

Krajem prošle godine, u blizini mosta "Golden Gejt" u San Francisku, otvoren je Porodični muzej Volta Diznija, koji vodi Ričard Benefild.

 Kako samo ime kaže, tema muzeja je Volt Dizni, koji je  dobio 932 nagrade za služenje ljudskoj vrsti i profesionalna dostignuća. Četvrtina tih nagrada, tačnije njih 248, mogu da se vide u holu muzeja. Volt Dizni je osvojio najviše Oskara nego iko pre i posle njega- 22!
Ceo  jedan zid je prekriven crtežima Volta Diznija iz gimnazijskog vremena.  Izložen je i prototip nečega što je nazvao Alisine komedije, koje  zapravo prikazuju pravu devojčici i njenu crtanu mačku...

U jednom delu muzeja je  predstavljena velika ljubav Volta Diznija prema vozovima i način na koji je došlo do osnivanja "Diznilenda". Znamo da je jedna od prvih vožnji u Diznilendu vožnja železnicom, koja ide kroz ceo park.

Zvanično se vodi da je 15. decembra 1966. godine, deset dana posle svog 65. rođendana, Volter Ilaja Dizni privremeno napustio planetarnu scenu ostavljajući za sobom stotine hiljada zaposlenih u svom preduzeću da  nastavljaju njegovo delo. Naime, ovaj čovek prvi je Zemljanin koji  biološki nikada nije umro. Kada mu je krajem 1966. godine ustanovljeno  zloćudno oboljenje pluća, hirurzi su mu zahvatom odstranili tumor,  zalečili ga i otpustili kući. Posle nekoliko nedelja Dizni je obišao  postrojenja svoje fabrike snova, pozdravio se sa najbližim saradnicima i vratio u bolnicu. U jutarnjim satima tog 15. decembra 1966. godine u  Državnoj bolnici u Berbanku, predgrađu Los Anđelesa, hladnoća tečnog  azota zamrzla je sve životne sokove i zaustavila srce najpoznatijeg  čoveka na svetu.

DAVID I GOLIJAT:

Šta je, dakle, tajna uspeha ovog  čoveka?

Najkraće rečeno to je neodoljiva privlačnost njegovih likova,  priča i načina prikazivanja. Stvorio je svet koji je veći deo  čovečanstva zavoleo a to znači da je umeo da istakne bar najmanji  zajednički činilac celokupnog ljudskog roda, bez obzira na sve razlike  koje među nama postoje. Našao je najtanje strune koje nas povezuju i na  njima je svirao. Značenjima i objašnjavanjem opšte prihvatljivosti  njegovih likova bavili su se mnogi. Sociolozi: simboličkim  objedinjavanjem u junaku osnovnih težnji "malog čoveka" s jedne strane, i  predstavljanjem junaka kao živog otelotvorenja socijalnih, političkih i  etičkih ideala društva s druge strane. Junaka takvog idealizovanog  sveta vidimo kao ličnost neporočnu, hrabru, otvorenu, preduzimljivu i  inteligentnu...

(Žika Bogdanović). Psiholozi: Miki je dosezao do  najdubljih ponora ljudske duše oličavajući borbu malog protiv velikog,  Davida protiv Golijata. Znači mitskog, ali ne mitskog oličenog u snovima  koji ne mare za verovatno, već su to snovi za koje ljudi tokom čitave  povesti veruju da su mogući.




Izvor:Wikipedia

















Poslednji put izmenio wild filly dana Uto 8 Maj - 20:22, izmenio ukupno 2 puta
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Uto 6 Sep - 15:25

Neki od omiljenih crtaća Laughing


















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Uto 6 Sep - 15:27

Snežana i sedam patuljaka

















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Uto 6 Sep - 15:29

Čuveni Bambi

Nema deteta koje ne zna za Bambija ..Nema toga ko nije kao dete zaplakalo kad je Bambi ostao bez majke..

Lepa prica , zanimljiv crtani koji obiluje lepim scenama i zabave i tuge.


















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Uto 6 Sep - 15:33

,,Lepotica i zver,,
Spolja zver, unutra med.

Ako po strani ostavimo prvi plan priče – Svako ima svoju dobru stranu,
koliko god loš i rđav bio, ostaje nam ona objektivna strana. Beli je
oduzeto pravo na slobodu, ne sme da napusti dvorac, da vidi svoju
porodicu, prijatelje, pa čak i u dvorcu može da se kreće samo u
određenim odajama. Za to vreme, prilično negostoljubiv domaćin i GAZDA
kuće izdire se na svoju zatočenicu svaki put kada ona ne radi tačno ono
što on želi. Ipak, scenarista nam na kraju podvaljuje priču o dobrici
sa problemima koji se bajkovito pretvara u princa iz Belinih snova za
koga se ona i udaje.
Nemoguce kombinacije mogu biti moguce poenta je ove price.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Uto 6 Sep - 15:36

Volt je tek napunio dvadeset četiri godine kad se oženio s Lilijan Baunds, jednom od zaposlenih u odeljenju za bojenje u njegovom studiju. Tek posle više godina braka dobili su kćerku Dajanu Mari (1933), a potom su usvojili još jednu – Šeron Me. Što se žena tiče, Volt je bio jasan: nije propuštao priliku da u javnosti izrazi kako više voli Mikija Mausa od svake žene koju je ikada upoznao.

Visokog rasta i krupnog stasa, mada vrlo vitak, Volt Dizni imao je tamnu kosu koju je začešljavao unazad i brkove. Bio je poznat kao strastveni poklonik „vatrene vodice”: pio je škotski viski i pušio posebno umotane crne cigarete zbog čega je stalno kašljao. Ponekad je pušio i po sedamdeset cigareta na dan! Voleo je da mu se na poslu obraćaju sa „čika Volte”. To, međutim, nije značilo da je bio prisan sa svim svojim saradnicima. Bio je poznat kao čovek pun predrasuda i zlopamtilo. Bar što se zaposlenih tiče.

Voleo je da igra polo i da jaše. Svojevremeno je glumio kauboje u studiju braće Vorner. Uživao je i u pokeru i obožavao igračke železnice. Jednu, koju je sam napravio, držao je u bašti svoje kalifornijske vile. Svi bi očekivali da osoba pod čijim rukovodstvom su nastali nezaboravni crtani filmovi namenjeni deci, bude blage i miroljubive prirode. Dizni je, međutim, upamćen kao rasista, antisemita i pobornik nejednakosti među polovima! Između ostalog, njegovi crtači mogli su da budu isključivo muškarci. Žene su imale priliku da se bave samo bojenjem sličica i obično bi dobijale otkaz kad bi navršile trideset godina! Smatrao je da su svi koji stupaju u štrajk, komunisti u duši. Zanimljivo je da je FBI Voltu Dizniju dao zvanje specijalnog agenta, što je verovatno podrazumevalo doušnički posao. Jednom prilikom čak se sreo s italijanskim fašističkim vođom Benitom Musolinijem koji je bio poznati obožavalac Paje Patka.


Izvor :Politikin zabavnik


















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Filmski reditelji    Uto 8 Maj - 20:19

ЏОН ФОРД


Џон Форд био је један од оних умјетника који никада не употребљавају ријеч умјетност и један од пјесника који никада не спомињу поезију.

Франсоа Трифо

Посматрајући цјелокупну историју "покретних слика", можемо издвојити велика редитељска имена која су обиљежила ову најмлађу од свих умјетности: Чарлија Чаплина, Сергеја Ејзенштајна, Ингмара Бергмана, Акира Куросаву и друге. Међу великим филмским иконама двадесетог вијека налази се и једна по којој ће заувијек један умјетник бити синоним за један жанр - Џон Форд. Анализирајући његове филмове, првенствено вестерне по којима је био познат и "не-вестерне" за које је добијао Оскаре, уочавамо читав систем вриједности, због чега су га филмски критичари прозвали "шампионом изгубљених ствари". О чему се заиста ради постаје нам јасније тек када дубоко заронимо у Фордов фасцинантни филмски опус испуњен моралним вриједностима (јунаштво, жртвовање, часност, витештво...) које припадају давним временима.

1. БИОГРАФИЈА



Родио се 1. фебруара 1895. године под именом Sean Aloysius O' Feeney (John Augustin Feneey) у Кејп Елизабету, у породици ирског поријекла. Према једној верзији презиме Форд узео је од свога брата, који је постао познат позоришни глумац под умјетничким презименом Форд. Према другој верзији, Форд је само американизација ирског презимена Feneey који је преузео негдје око 1915. године. У свијету филма појавио се 1915. године глумећи једну мању улогу у филму "Рађање једне нације" Дејвида Грифита. У почетку бављења филмом радио је као реквизитер, каскадер и сценски радник у братовој екипи за компанију "Универзал". За исту компанију самостално почиње режирати 1917. године. Послије низа краткометражних нискобуџетних филмова 1924. године снима филм "Жељезни коњ", најзначајнији вестерн нијеме епохе. Овај филм значајан је за историју филма као први епски вестерн који је "каубојски филм" увео у подручје умјетничког жанра. Прво ремек-дјело, филм "Поштанска кочија", снимио је 1939. године чиме је започео најплоднији период Фордове каријере обиљежен са 34 дугометражна филма од којих су најпознатији вестерни: "Моја драга Клементина", "Коњичка трилогија" ("Форт Апач", "Носила је жуту траку", "Рио Гранде"), "Коњаници", "Трагачи", "Човјек који је убио Либерти Валанса", "Јесен Чејена" и други. Током Другог свјетског рата активно је учествовао у служби америчке војске. На снимању документарног филма "Битка за Мидвеј" остао је без ока, па је остатак живота носио карактеристичан црни гусарски повез.

Велики мајстор филмске умјетности снимио је 127 филмова, од којих су 62 настала у нијемој и 65 у звучној ери. Награђен је са шест Оскара за режију, што је највише до сада додијељено једном редитељу у историји филмске умјетности. Оскаре је добио за филмове: "Потказивач" (1935), "Плодови гњева" (1940), "Како је зелена била моја долина" (1941), "Мирни човјек" (1952) и за два документарна филма: "Битка за Мидвеј" (1942) и "Седми децембар" (1943). Добитник је првог признања за животно дјело Америчког филмског института 1973. године. Умро је у Палм Спрингсу 31. јула 1973. године.


Џон Форд

2. СТИЛ

А. Жанрови, теме и мотиви

Широк је избор жанрова и тема у Фордовим филмовима. У филмској каријери окушао се готово у свим жанровима, изузетак су научно-фантастични, мјузикли и хорор филмови које није снимао. Врло често његови филмови представљају комбинацију више различитих жанрова у којима се прожимају мелодрамски и хумористички елементи.
Посматран у цјелини, опус филмова се може груписати у више жанрова: вестерне ("Поштанска кочија", "Трагачи"...), филмове "ирске и велшке фазе" - углавном драме и социјалне драме ("Миран човјек", "Како је била зелена моја долина"), ратне филмове ("Изгубљена патрола", "Жртвовани"), криминалистичке филмове ("Гидеон из Скотланд Јарда"), историјске филмове ("Кога сунце грије"), акционе драме ("Затвореник острва ајкула"), авантуристичке филмове ("Ураган"), комедије ("Мјесечев излазак", "Донован гребен") и биографске филмове ("Крила орлова"). Анализирајући опус Џона Форда, уочавамо понављања и варијације одређених тематских и визуелних мотива који припадају његовом дефинисаном стилу (ова анализа се односи само на дугометражне филмове).

1) - Тематски мотиви4
- Абрахам Линколн ("Мр. Линколн", "Жељезни коњ", "Затвореник острва ајкула")
- Интеграција у друштво ("Трагачи", "Караван храбрих", "Кога сунце грије")
- Аутсајдер у улози мислиоца ("Моја драга Клементина", "Човјек који је убио Либерти Валанса", "Мр. Робертс")
- Аутсајдер у улози човјека у акцији ("Трагачи", "Јесен Чејена", "Изгубљена патрола")
- Жртвовање ("Три кума", "Затвореник острва ајкула", "Три лоша човјека")
- Религија ("Изгубљена патрола", "Три кума", "Донованов гребен")

2) - Визуелни мотиви4
- Заједнички ручкови ("Поштанска кочија", "Како је била зелена моја долина"...)
- Музика и плесови ("Моја драга Клементина", "Коњаници", "Кога сунце грије"...)
- Опијање и тучњава ("Како је била зелена моја долина", "Форт Апач", "Донованов гребен"...)
- Гробље ("Трагачи", "Три кума", "Млади Мр. Линколн"...)
- Врата и ограде ("Носила је жуту траку", "Трагачи"...)
- Ирска ("Миран човјек", "Како је била зелена моја долина"...)

Б. Наративни стил

Већ и само спомињање Џона Форда наводи нас на помисао на филмове редитеља који је своју репутацију градио на занатски режираним филмовима. Да ли је Форд био само добар филмски занатлија?
Сагледавајући стилске карактеристике Фордовог филмског опуса састављеног од 127 филмова, анализираћемо његове дугометражне филмове настале послије 1939. године. То је свакако и најплоднија стваралачка фаза живота у којој су настала 34 дугометражна филма, од чега 13 вестерна, које ћемо и детаљније разматрати.

Вестерни

Велики је значај Џона Форда за развој вестерна као умјетничког жанра коме је дао лирску компоненту уводећи у филмску умјетност појам лирског или поетског вестерна. Држећи се добро уходаних стереотипа вестерна (однос добра и зла, добрих и лоших јунака), иновирао је овај чисто мушки жанр елементима мелодраме. Са данашњег становништва, Форд је чак био модернистички редитељ са доста празног хода у радњи, кориштењем (повремено) фрагментарне нарације, која не спада у драматуршке обрасце вестерна. Посебно је интересантан његов приступ ликовима, гдје у карактеризацији готово да не постоје потпуно негативни ликови. Будући да га је првенствено интересовала емотивна димензија ликова, посебно су му одговарале приче са дужом радњом, које омогућавају постепену разраду ликова.
У већини Фордових "лажних" вестерна жанр је само површински слој испод кога се налазе мелодрамски слојеви, међуљудски односи и психологије јунака које су га посебно интересовале. Рани примјер психолошког приступа јунацима код Форда налазимо у филму "Поштанска кочија"(1939). У овом филму у правом смислу долази до изражаја Фордова психоанализа, што ће постати карактеристика већине вестерна из његове "мрачне фазе". "Поштанска кочија" је филм који је спојио традиционалну акциону драматургију са прецизним сецирањем различитих карактера људи који су се нашли у опасности на истом мјесту. По овом психолошком обрасцу срећемо потпуно различите индивидуалносати: лутајући херој (Џон Вејн), витез-авантуриста (Џон Карадин), добра супруга (Луис Плат), болешљиви интелектуалац, доктор, банкар и трговац. Форд их је све скупио у кочију постављајући на једном мјесту представнике главних слојева друштва и при томе је њихове личности раставио на саставне дијелове (добро и зло у свима нама), стављајући их у легендарни контекст освајача Дивљега запада. Форд овдје иде и корак напријед и њихову моралност потпуно изврће, па тако имамо курву која је моралнија од поштене супруге, банкара који бјежи са новцем итд. "То је филм савршеног реда и композиције, готово школски примјер како се праве филмови у којима су сједињени кретање и акција са психологијом, у форму која дјелује својом животношћу, суровошћу, али и извјесном љепотом."

У филму "Моја драга Клементина"(1946), посвећеном чувеном обрачуну код ОК Корала, више памтимо сцене плеса и игара, него легендарног обрачуна. Ријеч је о филму који многи сматрају најљепшим вестерном икада снимљеним, рафинираног угођаја, визуелне раскоши, филма препуног дивних ритуала и мотива (укључујући и вестерн-изведбу Хамлета!). Овај филм је свакако један од најлирскијих вестерна икада снимљених. "Не сјећамо се Фондиног Вајат Ерпа по вјештини руковања са револвером, већ по његовом мањку вјештине на плесном подијуму."5 Можда управо у томе и лежи величина Фордовог редитељског генија у коме претвара легенде у људе, а затим их враћа натраг у легенду.
У филму "Носила је жуту траку" (1948), централном филму "Коњичке трилогије", филму који је почетак Фордове "мрачне фазе", пратимо јунаке који су потпуно окренути прошлости. Јунаци филма, посебно Нејтн (Џон Вејн), отуђени су и изгубљени људи, несретни и празни у својој крсташкој задаћи покоравања Индијанаца и припремању терена за "нови свијет". Чак и поглавица Коњ Који Хода упозорава свог старог пријатеља Нејтана како је за њих касно, долазе нови људи и вође који са етосом који је њих покретао немају никакве везе. У овом преломном филму Фордова опуса, редитељ са поштовањем испраћа бивше људе и упозорава нас како је прошлост само стање свијести јунака. Истовремено, у филму ствара и раствара свој основни мотив (коњица-заједница) а главном јунаку (Вејн), умјесто жуте траке прелијепе Оливије Дендриџ (Џоана Дру) и оне која оквирује слику његове мртве жене, додјељује прошлост и самоћу. Филм је разломљен, није чврсто причан, што је дјелимично карактеристика и његовог најзначајнијег филма "Трагачи".



"Трагачи"(1956)

Филм "Трагачи" (1956) представља кулминацију Фордове "мрачне фазе", у коме у потпуности преиспитује свој дотадашњи однос према митологији Дивљег запада. У филму то врло вјешто примјењује трансформацијом Итана Едвардса (Џон Вејн) од мрзитеља Индијанаца у лик човјека који их на крају поштује. Ова величанствена духовна одисеја Дивљег запада у којој се јунаци током седам година, колико траје потрага и сами мијењају, смјештена је у познат Фордов образац у коме се цијела прича налази у простору и времену између отварања и затварања врата. Наводно је инспирацију за визуелни дио филма пронашао на Навахо таписеријама (чији је и сам био страствени колекционар) у којима се пејсажи Запада симболички претварају у слике душе. Централни мотив филма, потрага за изгубљеном дјевојчицом - "невиност без заштите", често је деценијама касније кориштена у свјетској кинематографији. Посебно је фасцинантна завршница филма. Нико прије Форда није на овако сугестиван начин дочарао тугу и сентимент као у завршној сцени у којој се Вејн, схвативши да за њега нема мјеста у дому људи којима је обезбиједио срећу, окреће и одлази да лута с вјетровима. Филм "Трагачи" више пута је био на листи десет најзначајнијих филмова у историји филмске умјетности, али ријетко на листама најзначајнијих вестерна. Можда и то говори о величини и значају овог филма за седму умјетност. "Никада у историји филма нису људи јахали, пунили пушке, брисали коњима леђа, пили кафу, четкали капуте или, једноставно, отварали и затварали врата са толико смисла, мудрости и срца - као у "Трагачима". Ријеч је о ремек-дјелу у којем се невјероватном сложеношћу и једноставношћу среће читава "фордовска" емоционалност и памет."5




"Трагачи"(1956)

Преиспитивање односа према митологији Дивљег запада Форд довршава својим посљедњим вестернима "Човјек који је убио Либерти Валанса" и "Јесен Чејена". У филму "Човјек који је убио Либерти Валанса" (1962) Форд при крају филмске каријере упућује посљедње сјетне погледе према митском простору Дивљег запада у коме на своје јунаке више не гледа ведро и са оптимизмом као у младим данима. Филм је присјећање на Дивљи запад који је све више модерно мјесто у коме једни живе од легенди, док други - и "Добри" (Џон Вејн) и "Зли" (Ли Марвин) изумиру са свијетом који нестаје неповратно. У посљедњем вестерну каријере, "Јесени Чејена" (1964), Фордова идеализована слика о америчкој коњици као заједници која покорава непозната подручја у име цивилизације, трансформише се (коначно) у слику у којој коњица има улогу кољача Индијанаца. "Желио сам снимити тај филм већ дуго. У својим филмовима убио сам више Индијанаца него Кастер или Чивингтон заједно. У свакој причи постоје двије стране, а ја сам за промјену хтио показати свој поглед. Будимо искрени, поступали смо са њима врло лоше - крв ја на нашем образу. Варали смо и пљачкали, убијали и клали, масакрирали и још штошта. А убију ли они једног Бијелца, Боже, ево стижу трупе."

Ц. Визуелни стил

Фордов визуелни стил одговара његовом размишљању у коме камера не развија, већ констатује. Камера је углавном дисциплинована, укочена, што је једна од основних карактеристика Фордовог визуелног стила. У употреби покрета камере био је минималиста, иако је цијенио могућности покретне камере. Без јаког разлога није покретао камеру, само у изразито динамичним сценама ("Поштанска кочија", "Трагачи"...). Са људима у кадру, планови су најчешће постављени у средњим и средњекрупним плановима. Често је користио широке тотале, нарочито у сценама у Долини споменика ("FORD POINT") у којима је снимљена већина његових дугометражних вестерна. Понекад је снимао са више камера, нарочито акционе сцене. Често је користио "америчку ноћ", а у црно-бијелим филмовима, обилно је употребљавао филтере (бијели облаци на црном небу) да би добио што експресивнију фотографију.
Почетком четрдесетих година, Форд пролази кроз (визуелну) експресионистичку фазу сарађујући са познатим сниматељем Грегом Толандом ("Грађанин Кејн") у филмовима "ирске фазе" - "Дуго путовање кући" и "Плодови гњева" (оба снимљена 1940. године). У филму "Дуго путовање кући" Форд експресивну фотографију употпуњује фрагментарном нарацијом, у којој наизмјенично прати судбину неколико ликова. У филму је готово немогуће дефинисати заплет јер је углавном заснован на угођају и краћим епизодама. Сарадњу са Толандом завршио је документарним филмом "Седми децембар", у коме заједно потписују и режију.
Познато је да је са великом прецизношћу припремао своје филмове, нарочито у фази израде књиге снимања, па је на снимању врло мало импровизовао. "Редитељ који размишља је редитељ који губи вријеме. Треба размишљати прије, а не на сцени."7 Овакав начин размишљања омогућио му је да са прецизном припремом брзо снима филмове, понекад зачуђујуће брзо. Али, било је и изузетака. Каприциозан по карактеру, знао је одступити од књиге снимања. „Снимали смо филм“, прича сниматељ Џозеф Ла Шел, „и шеф студија послао је свог асистента на објекат да каже Форду да је један дан у заостатку“. „Ох“, рекао је врло уљудно Форд, „па колико страна дневно мислите да би требало да снимимо“? „Чини ми се око осам“, каже момак. „Додајте ми књигу снимања“, рече Форд и момак му је додаде. Избројао је осам страница које још нису биле снимљене, исцијепао их и казао момку: „Можете свом шефу да кажете да све иде по плану снимања“. И никада није снимио оних осам страна.“
На снимању филмова Форд је био манијакални перфекциониста, посебно у кориштењу свјетла и композицији кадра. Радио је највише под утицајем фламанских сликара, првенствено Рембранта. На снимању филма "Трагачи" "фламанско свјетло" је за поједине сцене намјештао данима. У сцени упада у логор поглавице Ожиљка, користио је "америчку ноћ". Ова троминутна сцена снимана је дуже од пет дана зато што је Форд инсистирао да се у свим плановима потпуно савршено оцртавају све сјенке. Визуелни перфекционизам, поред фламанских мајстора, огледао се и у утицају других познатих мајстора ликовне умјетности. "У филму "Носила је жуту траку", визуелно сам желио да пронађем боје Вилијема Ремингтона и морао сам се носити са својим главним сниматељем (Винтон Хоч), који ми је често слао своје писмене прибиљешке, излажући у њима своје потпуно неслагање са мојим директивама. За вријеме снимања сцена олује, изјавио је више пута да неће бити ништа на филмској траци. Добио је Оскара за тај филм."




Џемс Стјуарт, Џон Форд и Џон Вејн на снимању филма "Човјек који Је убио Либерти Валанса" (1962)

3. ЗАКЉУЧАК

Сагледавајући укратко стилске карактеристике филмова Џона Форда, можемо рећи да је ријеч о редитељу чије филмове карактерише добро и "чврсто" причана прича (због чега су филмови били популарни и радо гледани), раскошна фотографија, прецизно свјетло и добра композиција. "Једино што сам увијек имао било је око за композицију - и то је све што сам имао."5
Џон Форд је био велико редитељско име прве половине вијека постојања филма. Утицао је на генерације холивудских и европских редитеља који су радили или раде под јаким утицајем "великог једнооког": Скорсизи, Хил, Вендерс, Мелвил, Милијус, Кауфман и многи други. Нажалост, његови филмови су посљедњих година неправедно заборављени и занемарени, потиснути "интелектуалним" редитељима у којима се промовишу другачији системи вриједности од оних који красе јунаке у његовим филмовима. Поред фасцинантног филмског опуса, Форд ће остати запамћен и по свом легендарном приватном животу, конзервативности, темпераменту (нокаутирао је Хенрија Фонду који се није слагао са подјелом улога у његовом филму „Мр. Робертс“) и склоности према алкохолу. Његов ауторитет на филмску екипу протезао се и на вријеме послије снимања филмова, па је готово увијек радио са добро уходаном екипом сталних глумаца.
Са Фордом, неповратно је ишчезао један величанствен свијет митолошког Дивљег запада, јунаци, вријеме и простор који је толико волио. "... С Фордом нестаје и свака носталгична нота, нестаје и мелодрама великог стила и када се окрећемо дјелу тога човјека, тог ствараоца, онда се окрећемо дјелу изгубљеног дјетињства. Замишљамо, а можда и с тугом, окрећемо тај лист о неком далеком свијету који се позлаћује до боје старих фотографија гдје сједе неки невјероватни људи.

Fenix art















Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Pon 29 Jul - 8:24

Акира Куросава



Акира Куросава (јап. 黒澤 明 Akira Kurosawa; Омори, Токио, 23. март 1910 — Сетагаја, Токио, 6. септембар 1998) је јапански филмски режисер, сценариста и продуцент. Сматра се једним од најзначајнијих личности из света филма, режирао је 30 филмова током филмског стваралаштва које је трајало 57 година.

Због сложености ауторске личности, којом надмоћно надвладава сложене распоне разнородних драмских структура, на западу је назван "Шекспиром савременог филма", док је у домовини добио надимак "Император“. Куросава је неоспорно један од снажнијих и оригиналнијих аутора и јапанске и светске кинематографије. Јединствену тему свога стваралаштва Куросава одређује питањем „зашто људи не могу живети сретније заједно?". Улази у јапанску филмску индустрију 1936. године, након кратког периода током којег се бавио сликарством. Након неколико година рада као асистент режисера и сценаристе, дебитује као режисер 1943. године, током Другог светског рата са популарним акционим филмом "Санширо Сугата". После рата, режира "Пијани анђео" који је добро примљен од стране критике. У том филму први пут се појављује Тоширо Мифуне, глумац који ће касније обележити многе Куросавине класике. Овим филмом Куросава се учвршћује у Јапану као један од најзначајнијих режисера. Тоширо Мифуне и Куросава ће сарађивати на укупно 15 филмских пројеката.



"Рашомон (филм)", који је премијерно приказан у Токију, августа 1950. године, а у којем се такође појављује Тоширо Мифуне, постао је на изненађење свих добитник „Златног лава“ на Филмском фестивалу у Венецији 10. септембра, 1951. године, а потом је пуштен у Европи и Северној Америци. Како комерцијални тако и критички успех филма "Рашомон (филм)", отворио је врата западне кинематографије и западног тржишта за „јапанске“ филмове, што је довело до међународног признања и других филмских стваралаца из Јапана.

Током 1950-их и раних 1960-их, Куросава снима низ квалитетних остварења, као што су "Живети (филм)"(енгл. Ikiru) из 1952. године, "Седам самураја"(енгл. Seven Samurai из 1954. године и "Телесна стража (филм)"(енгл. Yojimbo) из 1961. године.



Након што је средином 1960-их настао нешто мање успешан стваралачки период код Куросаве, 1980-е су донеле још два класика у виду "Кагемуша"(енгл. Kagemusha) и "Ран (филм)"(енгл. Ran)



. За филмско остварење "Кагемуша"(енгл. Kagemusha) је награђен по други пут „Златним лавом“ на Филмском фестивалу у Венецији, често бива награђиван и на осталим престижним филмским фестивалима, маде нешто ређе у самом Јапану.

Године 1990. је прихватио Оскара за животно дело. Данас, влада мишљење да је Куросава највећи филмски уметник са простора Азије, и један од највећих филмских стваралаца у свету.



Куросава је рођен 23. марта 1910. године, у Омори делу Токија. Његов отац Исаму, је члан породице бивших Самураја, радио је као директор за „Физичку едукацију војске“ средњошколског узраста, док је његова мајка Шима, ћерка трговца из Осаке. Акиро је био осмо и најмлађе дете у богатој породици Куросава. Он је одрастао са три сестре и једним братом, остала деца су умрла током младалачких дана.

Поред тога што је промовисао физичке вежбе, Исаму Куросава је био отворен и за западну традицију, и сматрао је да позориште као и филм имају поучно дејство. Он је своју децу васпитавао да гледају филмове. Млади Акира, своје прве филмове гледа у узрасту од шест година. Значајан утицај на Акирино формирање личности имао је његов учитељ, господин Тачикава, који је у Акири пробудио љубав за цртеже и за образовање уопште. Током свог детињства, Акиро је имао додира и са "катанама".

Други велики утицај на младог Акиру оставио је Хеиго Куросава, Акирин, четири године старији брат. После великог земљотреса који је погодио Токио 1923. године, Хеиго је повео, тада 13. година старог Акиру да би видео последице разарања. Када је млађи брат затражио да се склони од лешева којих је било свуда, Хеиго му је забранио да то уради, желећи да се Акира суочи са страховима. Многи биографи сматрају да је овај догађај имао велики утицај на стваралаштво Акире Куросаве. Био је одлучан и непоколебљив као режисер у свом раду.

Хеиго је био надарен, али је убрзо након необезбеђивања места у најистакнутијој средњој школи у Токију, почео да се одваја од остатка породице. У касним 1920-их, Хеиго је постао наратор немих филмова у биоскопу у Токију где су се приказивали страни филмови, и брзо се прочуо у филмском свету. Акира, је у том периоду имао циљеве везане за сликарство, преселио се код брата и они су постали нераздвојни. Акира није био у стању да зарађује за живот са својом уметношћу, тако је губио ентузијазам за сликањем.

Са повећаним снимањем звучних филмова у раним 1930-им, филмски наратори, као што је био и Хеиго су почели да губе посао, Акира се вратио својим родитељима. У јулу 1933., Хеиго је извршио самоубиство. Да би четири месеца касније остао и без још једног брата. Са 23. године Акиро, остаје са једним братом и три сестре.

Режисер у обуци (1935-1941)



Године 1935., нови филмски студио, познат као „П. Ц. Л.", је расписао конкурс за асистента режисера. Иако, није показао неку заинтересованост и окупираност за филм као професију, Куросава се пријављује за конкурс. Он доставља есеј, који је базиран на фундаменталним недостацима јапанског филма и начину да се тај проблем реши. Директор „П. Ц. Л.", који је био међу испитивачима је инсистирао на прикључењу Куросаве њиховом студију. Куросава се придружио П. Ц. Л.-у фебруара 1936. године, са 25 година.

Током пет година проведених као асистент режисера, Куросава је радио са разним режисерима, али далеко најважнија личност у његовом развоју и сазревању као режисера, био је Кахиро Иамамото. Он је неговао Акирин таленат, промовишући га као првог асистента режисера (до тада је био трећи помоћник) после тек годину дана рада. Радио је разне послове као асистент, све га је занимало и све је брзо учио. Послови у распону од фазе изградње и филмског развоја, истраживање локација за снимање, пробе, осветљење, уређивање и друге ставке које је одрађивао као асистент режисера нису му тешко падали. Последњи филм, који Куросава снима као асистент режисера је "Ума" из 1941. године, у том филму је Акира преузео највећи део послова, пошто је режисер Иамомото био заокупљен снимањем другог филма.

Важан савет је добио од искуснијег режисера Иамомота, да је добром режисеру потребан добар сценарио. „Добар редитељ уз лош сценарио не може направити добар филм, осредњи редитељ уз добар сценарио може направити добар филм." Куросава убрзо схвата да зарада од његових сценарија може бити одлична. Куросава је током своје филмске каријере писао сценарије за своје филмове, али исто тако је писао сценарије и за друге режисере.

Ратни филмови и брак (1942-1945)

У две године након пуштања "Ума" из 1941., Куросава је тражио причу којом би покренуо своју каријеру режисера. Крајем 1942., око годину дана након почетка рата у Јапану са Американцима, романописац Цунео Томитаје објавио роман "Мусаши Мијамото" надахнути џудо роман. Куросава је купио књигу дан по објављивању. Затражио је од продукцијске куће "Тохо" да обезбеди филмска права. Куросавин инстинкт око ове новеле се брзо показао као оправдан. Наиме, у року од неколико дана, три велика филмска студија су послали понуду за откуп права. "Тохо" је надвладао, и Куросава је започео припреме за снимање деби филма.

Снимање филма "Санширо Сугата" почело је на локацији у Јокохами у децембру 1942. године. Рад на филму је ишао глатко, али потом стиже цензура од власти. Противници филма заговарају идеју да је филм „британско-амерички“, и само је кроз интервенцију режисера Иасујиро Озе, који је заговарао пуштање филма, дошло до премијере филма 25. марта 1943. године. (Куросава је напунио 33. године) Филм је остварио и критички и комерцијални успех. Ипак, цензура је утицала на скраћене оригиналне верзије филма за 18 минута материјала; тај материјал се данас сматра изгубљеним.

У наставку каријере се окренуо снимању филма "Најлепше (филм)" из 1944. године. филм прати женске раднике у фабрици током рата. То је био полу-документарни филм, снимљен 1944. године. Да би што реалније предочио филм публици, захтевао је од својих глумица да спавају у фабрици током снимања, да се хране у фабрици и да једни друге називају именима карактера који тумаче у филму. Такве методе ће примењивати и касније током своје каријере.

Током снимања, глумица која тумачи лик вође радника, Јоко Иагучи, изабрана је од стране својих колега да изнесе своје захтеве Куросави. Она и Куросава су стално били у некој свађи, и звучи парадоксално, али их је то незадовољство спојило. Венчали су се 21. маја 1945. године, Јоко је била два месеца у трудноћи (она никада више није наставила глумачку каријеру), а пар ће остати заједно све до њене смрти 1985. године. Они ће имати двоје деце, сина Хисаоа (20. децембар, 1945) који ће служити као продуцент у неким филмовима и Казукоа (29. април 1954) који ће постати костимограф.

Непосредно пре његовог брака, Куросава је по притиском морао да сними наставак свог деби филма, "Санширо Сугата: други део". Овај филм је премијерно приказан у мају 1945. године, и он се сматра за један од најлошијих Куросавиних филмова.

Куросава одлучује да напише сценарио за филм који ће бити и приступачнији властима и јефтинији за производњу. "Људи који су ишли по тигровом репу", на основу „кабуки“ представе, филм је завршен у септембру 1945. године. У то време започиње се са окупацијом Јапана. Да је рат настављен филм вероватно не би доживео пројекцију, јер се сматрао превише „прозападним“, за укусе власти у Јапану.



Награде

Америчка филмска академија

1975. - Најбољи страни филм Дерсу Узала
1990. - Почасни оскар за животно дело

Берлински филмски фестивал

1959. - Најбоља режија Скривена тврђава

Британска филмска академија

1980. - Најбоља режија Кагемуша

Француска филмска академија

1980. - Најбољи страни филм Кагемуша

Кански филмски фестивал

1980. - Најбољи филм Кагемуша

Удружење критичара Њујорка

1985. - Најбољи страни филм Ран

Венецијански филмски фестивал

1951. - Најбољи филм Рашомон
1954. - Најбоља режија Седам самураја
1982. - Почасна награда за животно дело








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Pon 29 Jul - 8:37

Bernardo Bertoluči



Bernardo Bertoluči (Bernardo Bertolucci) rođen je u Parmi 1941. godine. Kao mladić, bio je inspirisan od strane oca Atilija da piše poeziju. Upoznaje Pjera Paola Pasolinija i 1961. godine napušta studije na Univerzitetu u Rimu da bi radio kao Pasolinijev asistent na filmu "Accattone".

Naredne godine završava scenario za svoj prvi film - "The Grim Reaper", koji je prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu, a zatim je usledio film "Before The Revolution" (1964).

Napisao je scenario za film Serđa Leonea - "Bilo jednom na Divljem zapadu" ("Once Upon A Time In The West", 1967). Režira "The Spider"s Stratagem" (1969) i adaptaciju romana Alberta Moravije - "The Conformist".



Naišao je na veliki komercijalni uspeh i pohvale kritike kontroverznim filmom "Poslednji tango u Parizu", u kojem glavne uloge igraju Marlon Brando i Marija Šnajder (film je neko vreme bio zabranjen i u njegovoj rodnoj Italiji).



Modernu epsku dramu pod nazivom "1900" režirao je 1976. godine, istražujući borbu između levice i fašističkog pokreta; glavne uloge u filmu tumače Robert de Niro i Žerar Depardje. Tri godine kasnije, 1979. godine, snima još dva filma: "La Luna" i "Tragedy Of A Ridiculous Man".

Posle četiri godine detaljnih priprema, Bertoluči započinje svoj najambiciozniji projekat do tada - "Poslednji kineski car" ("The Last Emperor", 1985), istinitu priču o Pu Jiu, poslednjem kineskom caru, koja je snimana u pekinškom Zabranjenom gradu. Film je postao hit širom sveta i osvojio devet Oskara 1988. godine, uključujući i Oskara za najbolju režiju i najbolji film.



Zatim radi adaptaciju romana Pola Boulsa - "The Sheltering Sky" (1990); film je sniman u Sahari, a glavne uloge odigrali su Debra Vinger i Džon Malkovič. Vraća se na istok 1992. godine filmom "Mali Buda" ("Little Budha"), snimanom u Nepalu i manastirima Himalaja.

Tri godine kasnije, još jednom se vraća u Italiju da bi snimio film "Ukradena lepota" ("Stealing Beauty") sa Džeremijem Ajronsom i Liv Tajler.



Film "Opčinjeni", koji je snimio 1998. godine, sam Bertoluči naziva "delom kamerne muzike za bioskop". Glavne uloge u ovom ostvarenju poverio je Tendi Njuton i Dejvidu Tjulisu, a film je sniman u Rimu i Keniji tokom leta 1998. Nakon toga, snima još nekoliko filmova, od kojih se izdvaja ostvarenje "Sanjari" (2003), koje je postalo svetski hit.









Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Sub 31 Avg - 16:58

Федерико Фелини



Федерико Фелини (итал. Federico Fellini; Римини, 20. јануар 1920 — Рим, 31. октобар 1993) је био италијански филмски редитељ рођен у Риминију (Италија), који је још за живота сматран критичарем друштвених појава у грађанском друштву у послератном раздобљу, одсликаватељем економског просперитета, најреспектабилнијим европским редитељем у Сједињеним Државама, и за особу чија је популарност била упоредива с најистакнутијим филмским звездама његовог доба.

Биографија




Фелини је рођен у породици из средње класе с четворо деце. Део детинства проводи код баке на селу често лутајући с распуштенијом сеоском децом, а школовао се у католичком интернату. Из тога раздобља најчешће се препричава његов краткотрајан, у дванаестој години, бег с путујућим циркусом. То се тумачи као знак његове велике љубави према спектаклу. Иако никада није скривао своју склоност према свету циркуса, Фелини ипак даје друкчију верзију свог бега: он је бежао од школе. Учење и школска дисциплина нису били његова боља страна, па тако, дошавши 1938. на студије права у Фиренцу он брзо занемарује школовање и почиње се бавити цртањем карикатура и стрипова.



Године 1939. преселивши се у Рим, поново уписује факултет, али тек толико да одгоди служење војног рока. Прехрањује се пишући у црној хроници листа Il Popolo di Roma, црта стрипове за сатирички лист Marc' Auerlio, а пише и кратке приче за радио. Најважнији догађај из тог раздобља његово је упознавање с популарним глумцем, тумачем народских ликова Алдом Фабрицијем (Aldom Fabrizzijem), за чију позоришну трупу пише скечеве, али и води гардеробу, ради на декору и обавља посао секретара. Од године 1940. почиње писати и за филм, и то гегове за комичара Макарија, те текстове за Фабриција. Пресудно за његов развој и читаву каријеру биће међутим познанство с редитељем Робертом Роселинијем (Roberto Rossellini), код којег 1945. и 1946. сарађује као косценариста и асистент редитеља у класичним неореалистичким филмовима „Рим отворени град“ и „Паиса“ (Паисá). До тада када сам долази на снимања, каже Фелини, све ми је било страно. Али, уз Роселинијеву помоћ, у филму сам препознао други свет. Кроз његов став према филму схватио сам да се филмови могу стварати без преваре, без априорних претпоставки, без унапред утврђених порука. Али, оно најважније што сам од Роселинија добио била је подука из скрушености, понизности према животу.

Фелини дебитује 1950. године с филмом „Светлости варијетеа“, који он режира заједно с Албертом Латуадом, а тада отприлике почиње и ново раздобље у историји послератне Италије: ратне трагедије помало се забораваљају, рушевине се уклањају, наступа економски просперитет и јавља се оптимизам све већег благостања - са својим тада још тешко препознатљивим замкама. Тематика и проблематика неорелизма, која је била на социјали и на економским недаћама поступно се премјешта ка психолошким садржајима. Тај филмски тренд, чији је најистакнутији представник Федерико Фелини назван је - неореализам душе. Није зато необично да је истакнути мотив првог Фелинијевог самостално режираног филма „Бели штрајк“ (1952) биле баш илузије, човекова заокупљеност нечим испразним. У том смислу још је одређеније прво његово ремек-дело, Сребрним лавом на фестивалу у Венецији награђен филм „Дангубе“ (1953.). Радњом у Фелинијевом родном месту филм приказује празнину живота материјално осигураних људи, људи чији материјални стандард не прати и одговарајући духовни стандард. Фелини приказује људе који су нагло остали без циљева који помажу ољуђењу, а тај губитак вредног смисла живота биће тема и многих његових каснијих филмова.



Тако ће се драматичнија верзија те теме појавити у идућем Фелинијевом филму, његовом најславнијем из тог раздобља - филму „Улица“ (1954.) за који ће добити први од четири будућа Оскара за најбољи страни филм.



Филмом „Улица“ Фелини је дефинитивно постао звезда светске кинематографије, али је истовремено проузроковао жучљиве расправе, а и оспоравања у самој Италији. С одушевљењем су га, највише због морализма, прихватили црквени кругови. То је пак изазвало гнев врло утицајних лево оријентисаних струја, посебно филмског гласила Cinema Nuovo, па је Фелини проглашен издајником неореализма, мистиком и прерушеним фрањевцем - ово последње због пређашње сарадње на Роселијевом филму Фрањо Асишки, Божји лакрдијаш. Одмах након Улице Фелини режира још два филма с маргиналцима као главним јунацима - „Пробисвет“ и „Ноћи Кабирије“. У потоњем његова сурпуга Ђулијета Масина је имала насловну улогу што ће му донети новог Оскара. Следи преломна трогодишња пауза, а онда почиње нови развојни степен његовог стваралаштва. Тако настају „Слатки живот“ (1959.) и „Сатурикон“ (1969.), две раскошне епске фреске савременог живота. За Слатки живот награђен је Гранд Пријем у Кану.





Након ових филмова настаје Осам и по с Марчелом Мастројанијем, својеврсним Фелинијевим алтер егом, у главној улози. Филм је награђен Оскаром, а у неким анкетама филмских критичара проглашен је најуспешнијим филмом након 1960. године.



Након успеха с овим филмом снима: „Рим“, „Град жена“, „Кловнови“, Казанова ("Giovanni Giacomo Chevalier de Seingalt Casanova"), „Плови брод“, „Ђулиета од духова“ (филм који је посветио својој супрузи) и „Амаркорд“ из 1973. године. У „Амаркорду“ говори о свом детињству и за тај филм добија четвртог Оскара за најбољи страни филм.



Федерико Фелини режирао је укупно двадесет филмова. Осим онога што у њима доноси њихов заштитни знак је и композитор Нино Рота с који је сарађивао у готово свим својим филмовима. Поред тога израз - dolce vita - удомаћио се у говори захваљујући истоименом његовом филму, баш као и израз - paparazzo - за новинара помало бескрупулозног ловца на сензације. Све то говори о његовом снажном утицају на свакодневицу.



Пред сам крај живота Фелини је добио и петог Оскара, за свеукупни допринос филмској уметности. Недуго затим умире - 31. октобра 1993. у болници у Риму - а одмах потом умире и његова супруга Ђулиета.(итал. Federico Fellini; Римини, 20. јануар 1920 — Рим, 31. октобар 1993) је био италијански филмски редитељ рођен у Риминију (Италија), који је још за живота сматран критичарем друштвених појава у грађанском друштву у послератном раздобљу, одсликаватељем економског просперитета, најреспектабилнијим европским редитељем у Сједињеним Државама, и за особу чија је популарност била упоредива с најистакнутијим филмским звездама његовог доба.




Wikipedia.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 1 Sep - 14:14

Alfred Hičkok



Jedan od najvećih režisera u filmskoj istoriji rođen je 13. avgusta 1899. godine u Londonu. Studirao je građevinarstvo, a kasnije pohađao kurseve filmske umetnosti. Svoj prvi posao u filmskoj industriji dobio je 1920. godine, i to kao grafički dizajner. Veoma je brzo napredovao u kompaniji i posle svega nekoliko godina već je dobijao poslove saradnika režisera.

Svoj režiserski debi imao je 1925. godine sa niskobudžetnom melodramom "Bašta zadovoljstva". Reputaciju talentovanog režisera stekao je 1927. godine filmom o Džeku Trboseku. Njegov sledeći film, "Blackmail", bio je prvi britanski film sa zvukom koji je postigao veliki uspeh. Proslavio se svojim trilerima i hororima iz tridesetih godina, prvenstveno filmovima "Čovek koji je znao previše" i "39 koraka".



Godine 1939. Hičkok prihvata poziv Sleznika, režisera filma "Prohujalo sa vihorom", da se preseli u Holivud. Prvi američki film koji je snimio, "Rebeka", doživeo je i komercijalni i kritički uspeh. Dobio je i nagradu Akademije za najbolje kadrove. Njegovi najbolji filmovi pojavili su se pedesetih godina: "Notorious", "Rear Window", "Vertigo", "North by Northwest" i "Psycho".





Hičkok je u svojim filmovima imao uglavnom standardnu postavu glumaca, koji su se proslavili upravo njegovim filmovima: Keri Grant, Džejms Stjuart, Vera Majls i Grejs Keli. Nikada nije dobio Oskara za najbolju režiju iako se smatra revolucionarom u režiserskom poslu.



Hičkok se 1926. godine venčao sa Almom Revil, koja je bila njegov saradnik. Sa njom je radio gotovo u svim svojim filmovima. Imaju ćerku, Patrisiju, koja je glumila u nekoliko njegovih filmovima. Alfred Hičkok je umro posle duge bolesti 1980. godine, ostavivši za sobom više od 50 veličanstvenih filmova.

Izvor: Krstarica

Otkrivena misterija Hičkokovih ptica

Alfred Hičkog bio je inspirisan stvarnim događajem kada je radio svoj čuveni film "Ptice", a naučnici sada tvrde da su otkrili šta je dovelo do toga da se ova pernata stvorenja okrenu protiv ljudi.



Naime, Hičkok je radnju "Ptica" iz 1963. bazirao na bizarnom događaju koji se dogodio u Kaliforniji kada je jato ptica iznenada počelo da se zaleće u prozore kuća na području zaliva Monterej.

Grupa naučnika tvrdi da su ptice "poludele" pošto su se otrovale toksičnim planktonima koje su pojele. Naučnici su teoriju razvili pošto su proučili sadržaj stomaka nekih od životinja iz mora iz perioda kada se ovaj incident dogodio 1961. godine.

Tom prilikom otkrili su toksičnu algu na tri četvrtine planktona kojima su se ptice hranile, a koja izaziva oštećenje nerava što dalje dovodi do spazama, dezorijentacije i na kraju smrti otrovanih ptica.



vestionline.








Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 1 Sep - 14:36

Kventin Tarantino




Režiser, scenarista, glumac i producent Kventin Tarantino (Quentin Tarantino) je, verovatno, najosobeniji talenat, sklon stalnim transformacijama, koji se pojavio u Americi početkom devedesetih. Rođen je 27. marta 1963. u Noksvilu, Tenesi.



Za razliku od prethodne generacije američkih filmskih stvaralaca, Tarantino je zanat naučio dok je radio u video klubu, a ne u filmskoj školi. Shodno tome, razvio je smeo spoj pop kulture i umetničkog filma. Njegovi filmovi su trileri koji se izdvajaju britkim dijalozima, naglim obrtima i ekstremnim nasiljem.

Tarantino je započeo karijeru kao glumac (najveću ulogu imao je kao imitator Elvisa u epizodi "Zlatne devojke" ("The Golden Girls"), pohađajući časove glume dok je radio u video arhivi na Menhetn Biču u Kaliforniji. U toku tog perioda tada mladi filmski stvaralac je i započeo s pisanjem scenarija. Prvi scenario - "Prava ljubav" ("True Romance"), završio je 1987. Sa saradnikom Rodžerom Ejvorijem, koji će kasnije takođe postati režiser, Tarantino je pokušao da nađe finansijera za film. Posle nekoliko godina pregovora, ipak je odlučio da proda scenario. Delo je završilo u rukama režisera Tonija Skota. Istovremeno, Tarantino piše i scenario za "Natural Born Killers". Ponovo nije mogao da nađe investitore za film, pa je scenario dao svom partneru Randu Vosleru.



Zatim je iskoristio novac zarađen na "True Romance" i započeo pretprodukciju ostvarenja "Ulični psi" ("Reservoir Dogs"), filma o propaloj pljački. "Ulični psi" imali su finansijsku podršku "LIVE Entertainment" pošto je Harvi Kajtel prihvatio da igra glavnu ulogu. Film je promovisan na Sandens filmskom festivalu 1992. Njegovo prikazivanje izazvalo je brojne izvrsne kritike i načinilo film svojevrsnim kultnim hitom.



Iako su mnogi kritičari i poštovaoci hvalili Tarantina, njegov rad naišao je i na popriličan broj negativnih kritika. Tvrdeći da je pokrao nepoznati hongkonški triler "Grad u plamenu" ("City on Fire"), kritičari su samo razbuktavali diskusije o scenaristi/režiseru.



Tokom 1993. Tarantino je napisao i režirao svoj sledeći film - "Petparačke priče" ("Pulp Fiction"), koji se sastoji od tri krimi priče koje se prepliću. Te godine premijeru je imao i film "Prava ljubav" ("True Romance") Tonija Skota.











Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: John Ford    Ned 1 Sep - 16:02

John Ford



John Ford (Cape Elisabeth, 1. veljače 1895. - Palm Desert, 31. kolovoza 1973.), američki filmski redatelj.

Klasik je američke filmografije. Realizirao je više od stotinjak filmova, a snažna ostvarenja dao je u vesternima. Dobitnik je 4 Oscara. Gotovo se kroz sve filmove provlače muški protagonisti koji teže nesvakidašnjem prijateljstvu, bratstvu, međusobnoj odanosti i pravičnosti. Dao je i nekoliko socijalno i kritički izuzetno gorkih djela, a nije mu bilo premca u stvaranju obilja epizodnih slikovitih likova. Ford je svojim radom utjecao na mnoge redatelje kao što su Akira Kurosawa, Martin Scorsese, Steven Spielberg, George Lucas, Sam Peckinpah, Peter Bogdanovich, Sergio Leone i Jean-Luc Godard.

Rođen je kao John Martin Feeney u Cape Elizabethu, Maine u obitelji Johna Augustinea Feeneyja i Barbare (Abbey) Curran, oboje rođenih u Spiddalu, Irska, 1856.

John Augustine i Barbara Feeney stigli su u Boston i Portland odvojeno u razmaku od nekoliko dana u svibnju i lipnju 1872., a vjenčali su se 1875., te postali američki građani tri godine poslije. Imali su jedanaestero djece: Mamie (Mary Agnes), rođena 1876.; Delia (Edith), 1878.-1881.; Patrick; Francis Ford, 1881.-1953.; Bridget, 1883.-1884., Barbara, rođena i umrla 1888., Edward, rođen 1889.; Josephine, rođena 1891., Hannah (Johanna), rođena i umrla 1892.; John Martin, 1894.-1973.; i Daniel, rođen i umro 1896.

Feeney je pohađao srednju školu u Portlandu, gdje je jedna dvorana nazvana po njemu.

Feeny je počeo glumiti 1914., uzevši umjetničko ime "Jack Ford". Iako nepotpisan, nastupio je kao član Ku-Klux-Klana u klasiku D. W. Griffitha iz 1915., Rođenje jedne nacije, kao čovjek koji podiže dio svoje kukuljice kako bi mogao jasnije vidjeti.

Oženio je Mary McBride Smith, 3. srpnja 1920. (dobili su dvoje djece). Ford se nikad nije razveo od žene iako se pet godina viđao s Katharine Hepburn nakon što su se sreli tijekom snimanja filma Mary od Škotske (1936.).

1921., Ford je okrenuo režiranju, počinjući sa svojim suradnikom Loisom Weberom. Tijekom dvadesetih bio je predsjednik Udruge filmskih redatelja, preteči današnjeg Udruženja redatelja Amerike.

Tijekom karijere koja je trajala više od 35 godina, John Wayne pojavio se u više od dvadeset Fordovih filmova, kao što su Poštanska kočija (1939.), Nosila je žutu vrpcu (1949.), Mirni čovjek ([1952].), Tragači (1956.), Orlova krila (1957.) i Čovjek koji je ubio Libertyja Valancea (1962.)

Fordova omiljena lokacija za snimanje filmova bio je dio Monument Valleyja u Utahu. Ford je tu snimio neke od najljepših i najsnažnijih snimki svih vremena i tako opisao američki Zapad u filmovima kao što su Poštanska kočija, Tragači, Fort Apache, Rio Grande i Nosila je žutu vrpcu.

(Wikipedija)








love
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 1 Sep - 16:03

Mornarička karijera i kasniji rad

Tijekom 2. svjetskog rata Ford je služio u mornarici SAD-a i snimao dokumentarce za Mornaricu. Osvojio je dva Oscara u to vrijeme, jedan za polu-dokumentarac Bitka za Midway (1942.), a drugi za propagandni film 7. prosinca (1943.).

Ford je bio na plaži Omaha na Dan D. Kao šef fotografskog odjela, prešao je La Manche na američkom nosaču zrakoplova i prisustvovao američkom iskrcavanju u Normandiji, te se i sam spustio na plažu s ekipom kamermana Obalne straže koji su snimali bitku iz pozadine, dok je Ford režirao operacije. Film je montiran u Londonu, ali vrlo malo toga je objavljeno. Ford je objasnio u intervjuu iz 1964. da je se američka vlada "bojala prikazati toliko američkih žrtava", dodavši kako cijeli Dan D film "još postoji u cijelosti, a pohranjen je u Anacostiji, pokraj Washingtona". Trideset godina poslije, povjesničar Stephen E. Ambrose izvjestio je kako Eisenhowerov Centar nije uspio pronaći film. Nakon rata, Ford je postao kontra-admiral rezervnih snaga američke mornarice.

Ford je angažirao Warda Bonda kao Johna Dodgea, lika koji je temeljen na samom Fordu, za film Orlova krila, a u glavnim ulogama ponovno su se pojavili njegovi stari prijatelji, John Wayne i Maureen O'Hara.

Ford je umro u Palm Desertu, Kalifornija, sa 79 godina od raka želuca. Pokopan je na groblju Crvenog križa u Culver Cityju, Kalifornija. U Portlandu se nalazi njegov kip koji ga prikazuje kako sjedi u redateljskoj stolici.








love
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 1 Sep - 16:04

Nagrade

Ford je osvojio četiri Oscara kao najbolji redatelj za filmove Doušnik (1935.), Plodovi gnjeva (1940.), Kako je bila zelena moja dolina (1941.) i Mirni čovjek (1952.) - nijedan od ovih filmova nije bio vestern (u zadnja dva nastupila je Maureen O'Hara, "njegova omiljena glumica"). Osim toga, bio je nominiran za režiju za film Poštanska kočija (1939.). Ford je jedini redatelj koji je osvojio četiri Oscara za režiju: William Wyler i Frank Capra osvojili su nagrade tri puta.

Kao producent bio je nominiran za najbolji film za filmove Mirni čovjek i Dugo putovanje kući.

Prvi je dobitnik nagrade za životno djelo Američkog filmskog instituta, 1973.


AMERIČKA FILMSKA AKADEMIJA

1952 - Najbolja režija (Tihi čovjek)
1941 - Najbolja režija (Kako je bila zelena moja dolina)
1940 - Najbolja režija (Plodovi gnjeva)
1935 - Najbolja režija (Doušnik)

UDRUŽENJE AMERIČKIH REŽISERA

1952 - Najbolja režija (Tihi čovjek)

NACIONALNI ODBOR KRITIČARA

1958 - Najbolja režija (The Last Hurrah)

UDRUŽENJE KRITIČARA NEW YORKA

1935 - Najbolja režija (Doušnik)
1935 - Najbolji film (produkcija) (Doušnik)
1939 - Najbolja režija (Poštanska kočija)
1940 - Najbolja režija (Plodovi gnjeva)
1940 - Najbolji film (produkcija) (Plodovi gnjeva)
1940 - Najbolja režija (The Long Voyage Home)
1941 - Najbolja režija (Kako je bila zelena moja dolina)








love
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 1 Sep - 16:10

Filmografija Johna Forda


Cheyenne Autumn (1964)
Donovan's Reef (1963)
Čovjek koji je ubio Libertyja Valancea (1962)
Kako je osvojen Zapad (1962)
Two Rode Together (1961)
Sergeant Rutledge (1960)
The Horse Soldiers (1959)
The Last Hurrah (1958)
The Wings of Eagles (1957)
The Rising of the Moon (1957)
The Searchers (1956)
The Long Gray Line (1955)
Mister Roberts (1955)
The Sun Shines Bright (1953)
Mogambo (1953)
Tihi čovjek (1952)
What Price Glory? (1952)
Rio Grande (1950)
Rio Grande - 45. godišnjica (1950)
Wagon Master (1950)
She Wore a Yellow Ribbon (1949)
3 Godfathers (1948)
Fort Apache (1948)

The Fugitive (1947)
Moja draga Klementina (1946)
They Were Expendable (1945)
Bitka za Midway (1942)
Kako je bila zelena moja dolina (1941)
Plodovi gnjeva (1940)
The Long Voyage Home (1940)
Young Mr. Lincoln (1940)
Drums Along the Mohawk (1939)
Poštanska kočija (1939)
The Hurricane (1937)
Wee Willie Winkie (1937)
Mary of Scotland (1936)
Doušnik (1935)
The Whole Town's Talking (1935)
Judge Priest (1934)
The Lost Patrol (1934)
Arrowsmith (1931)
Hangman's House (1928)
Straight Shooting (1917)
December 7th/Target Tokyo
This is Korea








love
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 1 Sep - 16:12









love
Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 1 Sep - 16:15









love
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Pet 6 Sep - 17:40

Мартин Лучано Скорсезе



Мартин Лучано Скорсезе (енгл. Martin Luciano Scorsese; Флашинг, Њујорк, 17. новембар 1942.), амерички филмски редитељ, италијанског поријекла. То поријекло често се осјетило кроз његове филмове јер су врло често били везани за теме о Американцима из Италије. Скорсезе је вјероватно најпознатији по својим филмовима о мафија. Освојио је Оскар за најбољег редитеља за филм Двострука игра на 79. додјели 2007.; филм је такође освојио Оскаре за најбољи филм, најбољу монтажу и најбољи адаптирани сценарио. То је први Скорсезеов Оскар, иако је био номинован шест пута.

Мартин Скорсезе рођен је у Њујорку. Његов отац, Лучано Чарлс Скорсезе (1900 — 1993), и мајка, Кетрин Скорсезе (1912 — 1997), радили су у њујоршкој фабрици одјеће. У том периоду развио је страст за филмом. Скорсезе се посебно дивио неореалистичним филмовима. Његова првобитна жеља да постане свештеник потиснута је новом, за кинематографијом.

Иако је Вијетнамски рат почео у то вријеме, Скорсезе је успио избјећи војну службу. Похађао је филмску школу у склопу њујоршког универзитета, снимајући краткометражне филмове Што тако лијепа дјевојка ради на оваквом мјесту? (1963) и Ниси само ти, Мари! (1964). Његов најознатији краткометражни филм из тог периода био је The Big Shave (1967), у којем се непознати човјек брије све док не почне обилно крварити, режући властити врат бритвицом. Филм је био својеврсна критика америчке војне интервенције у Вијетнаму, а алтернативни назив филма био је Viet '67.



Исте године, Скорсезе је снимио први дугометражни филм, црно-бијели Ко куца на моја врата, са колегом студентом, глумцем Харвијем Кајтелом и монтажерком -Телмом Скунмејкер с којима ће дуго и успјешно сарађивати. Филм је био претеча касније снимљеног филма Улице зла. Иако недовољно развијен, већ је тада био евидентан „Скорсезеов стил“: осјећај за улични живот Американаца поријеклом из Италије, динамична монтажа, електрични рок саундтрек и проблематични мушки протагониста.



Wiki

Nakon decenija i decenija bavljenja filmom, Martin Skorseze konačno osvaja svoj prvi Oskar za najbolju režiju, posle čak šest nominacija i to tek 2007. godine za film “Departed”. Kultni reditelj duhovito je prokomentarisao kad je došao na binu: “Je l’ možete još jednom da proverite taj koverat?”




Ulice zla



Ulice zla (1973.), Scorseseov prvi film s Robertom De Nirom

Scorsese je 1972. snimio gangsterski film Boxcar Bertha, radnjom smješten u doba Velike depresije, za producenta B-filmova Rogera Cormana, koji je lansirao karijere redatelja kao što su Francis Ford Coppola, James Cameron i John Sayles. Iako je smatran manje vrijednim djelom, nedvojbeno je naučio Scorsesea kako snimiti film jeftino i brzo, te ga pripremio za prvi film s De Nirom, Ulice zla.

Ulice zla je bio film koji se pokazao kao prekretnica u karijerama za Scorsesea, De Nira i Keitela. Sad se već dobro osjetio Scorseseov rukopis: macho držanje, krvavo nasilje, katolički osjećaj krivnje i iskupljenje, dinamična montaža i rock glazba za film. Iako je film bio inovativan, njegova napeta atmosfera, skoro pa dokumentaristički stil i "ulična" režija najviše su dugovali redateljima Cassavetesu i ranom Jean-Luc Godardu.

1974. je glumica Ellen Burstyn izbabrala Scorsesea da režira film Alice više ne stanuje ovdje, za kojeg je osvojila Oscar za najbolju glumicu. Iako dobro prihvaćen, film ostaje anomalija u redateljevoj ranoj karijeri budući da se fokusira na središnji ženski lik. Vrativši se u Malu Italiju kako bi istražio svoje etničke korijene, Scorsese je snimio Italianamerican, dokumentarac u kojem su se pojavili i njegovi roditelji, Charles i Catherine Scorsese.

Taksista



New York, New York i Posljednji valcer



Razjareni bik



Kralj komedije



U sitne sate
Boja novca
Posljednje Kristovo iskušenje
Dobri momci





Rt straha
Doba nevinosti
Casino



Kundun
Između života i smrti
Bande New Yorka





Avijatičar








Rediteljevi zaštitni znakovi

Često za svoje filmove angažira Roberta De Nira, Harveya Keitela, Joe Pescija, svoju majku Catherine Scorsese prije njezine smrti 1997., a u nekoliko posljednjih godina, i Leonarda Di Caprija.
Često radi s montažerkom Thelmom Schoonmaker.
Često radi sa snimateljima Michaelom Ballhausom i Robertom Richardsonom.
Počinje filmove sa segmentima uzetima iz sredine ili s kraja priče. Primjeri su Razjareni bik (1980.), Dobri momci (1990.), Casino (1995.) i Posljednji valcer (u kojem je prva izvedena pjesma zapravo bis s koncerta).
Često koristi usporene snimke, npr. u Ulicama zla, Taksistu i Razjarenom biku.
Glavni junaci u njegovim filmovima često su sociopati i/ili žele postati prihvaćeni u društvu.
Plavuše u naslovnim ulogama obično se u očima glavnog junaka smatraju anđelima i božanstvenima; nose bijelo u svojoj prvoj sceni te su snimane usporenom snimkom (Cybill Sheperd u Taksistu, Cathy Moriarty nosi bikini u Razjarenom biku, Sharon Stone nosi bijelu minicu u Casinu).
Često koristi duge prateće kadrove.
Koristi montažne sekvence s agresivnim pokretima kamere i dinamičnom montažom, uz popularnu glazbu.
Često surađuje sa skladateljom Elmerom Bernsteinom i, puno češće, s Howardom Shoreom.
Prije njihove smrti, angažirao je svoje roditelje, Charlesa i Catherine, za manje uloge, slučajne prolaznike ili sporedne uloge.
Nekad se sam pojavljuje nakratko u svojim filmovima (Ulice zla, Taksist, Kralj komedije, U sitne sate, Posljednje Kristovo iskušenje (u kojem je skriven pod kapuljačom), Doba nevinosti, Bande New Yorka). Osim toga, često koristi vlastiti glas u filmovima bez osobnog pojavljivanja ili pripovijeda priču u Ulicama zla i Boji novca, a u Razjarenom biku pojavljuje se u svlačionici u zadnjoj sceni filma. U filmu Između života i smrti posudio je glas dispečeru hitne pomoći koji se u filmu ne vidi.
Često koristi glazbu The Rolling Stonesa, a pogotovo pjesmu "Gimme Shelter".
Kao mjesto radnje često koristi New York, npr. u filmovima Bande New Yorka, Taksist, Doba nevinosti, U sitne sate i New York, New York.
Nekad koristi kružni efekt iz filmova o Jamesu Bondu kako bi istaknuo likove. Ovaj efekt može se vidjeti u Casinu (Sharon Stone) i u Pokojnima (Matt Damon).
U mnogim njegovim filmovima nalaze se aluzije na film Shane (1953.).
Često je izjavljivao kako misli da su najbolje uloge Roberta De Nira pod njegovom redateljskom palicom bile one Jakea La Motte u Razjarenom biku ili Jimmyja Conwaya u Dobrim momcima.
U zadnje vrijeme, u njegovim filmovima se pojavljuju korumpirani likovi, kao što su policajci u Pokojnima i Bandama New Yorka i političari u Bandama New Yorka i Avijatičaru.



Scorsese je bio poznat po angažiranju istih glumaca u svojim filmovima, posebno Roberta De Nira, koji je surađivao s njim na 8 filmova. Scorsese je često govorio kako je najbolja De Nirova izvedba pod njegovom režijom bila u Kralju komedije u ulozi Ruperta Pupkina. Osim toga, u njegovim filmovima često su se pojavljivali i Harvey Keitel (5), Joe Pesci (3), Frank Vincent (3) te Leonardo DiCaprio (4, uključujući najnoviju suradnju). Prije njihove smrti, u manjim ulogama su se pojavljivali i Scorseseovi roditelji, Charles i Catherine.

Od svoje ekipe, Scorsese je često radio s montažerkom Thelmom Schoonmaker, snimateljima Michaelom Ballhausom i Robertom Richardsonom, kostimografkinjom Sandy Powell, scenografom Danteom Ferrettijem i skladateljima Elmerom Bernsteinom i Howardom Shoreom. Schoonmaker, Richardson, Powell i Ferretti su osvojili Oscare u svojim kategorijama za njihove suradnje sa Scorseseom. Elaine i Saul Bass, od kojih je potonji bio Hitchcockov dizajner špice, dizajnirali su uvodnu špicu za Dobre momke, Doba nevinosti, Casino i Rt straha.



Privatni život

Scorsese je od 1999. u braku s Helen Morris; ona mu je peta žena. Imaju kćer, Francescu, koja se pojavila u Pokojnima i Avijatičaru. Iz prvog braka s Laraine Brennan ima kćer Catherine, a iz drugog braka s Juliom Cameron ima kćer glumicu Domenicu Cameron-Scorsese. Scorsese je od 1979. do 1983. bio u braku s Isabellom Rossellini. 1985. je oženio producenticu Barbaru De Finu; i njihov je brak završio razvodom.












Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Pon 30 Dec - 23:08

Pedro Almodovar





Pedro Almodóvar Caballero (24. septembra 1949., Calzada de Calatrava, Španija) je španski filmski reditelj, scenarista i producent.

Almodóvar je ubedljivo najuspešniji i međunarodno najpriznatiji španski reditelj svoje generacije. Njegove filmove karakterišu kompleksna priča, elementi melodrame i pop kulture, korišćenje popularnih pesama, satirični humor, jake boje i sjajan dekor. Želja, strast, porodica i identitet Almodovarove su prevladavajuće teme. Njegovi filmovi uživaju popularnost širom sveta, a on je postao jedna od glavnih figura svetske kinematografije.



Zajedno s mlađim bratom Agustinom Almodóvarom osnovao je produkcijsku kuću El Deseo SA koja je producirala gotovo sve njegove filmova.

2001. godine izabran je za počasnog člana Američke akademije nauke i umetnosti.



Pedro Almodovar rođen je u malom mestu Calzada de Calatrava, nedaleko od ruralnog gradića Ciudad Real u pokrajini Kastilja-La Mancha, kao jedno od četvoro dece u velikoj i siromašnoj seljačkoj porodici. Kada mu je bilo osam godina porodica ga šalje u versku školu u grad Cáceres (pokrajina Ekstremadura na zapadu zemlje), uz nadu da će jednog dana možda postati sveštenik. Porodica mu se kasnije pridružila u Cáceresu, gde je njegov otac otvorio benzinsku stanicu, a njegova majka vinariju u kojoj su prodavali vino sa porodičnog imanja.

Dok u Calzadi nije postojala bioskopska dvorana, ulica u kojoj je živeo u Cáceresu imala je ne samo školu, već i bioskop. "Bioskop je postalo moje pravo obrazovanje gde sam naučio mnogo više nego kod sveštenika", rekao je kasnije u jednom intervjuu. Bio je opčinjen ostvarenjima Luisa Buñuela, Rainera Wernera Fassbindera, Alfreda Hitchcocka, Johna Watersa, Ingmara Bergmana, Edgara Nevillea, Federica Fellinija, Georgea Cukora, Luisa Garcíe Berlange i neorealiste Marca Ferrerija.

Uprkos protivljenju roditelja Almodóvar se preselio u Madrid 1967. godine kako bi upisao filmsku akademiju. Želeo je postati reditelj, ali su mu za to nedostajala ekonomska sredstva, a osim toga Franco je zatvorio sve filmske škole, tako da će biti potpuno samouk. Radio je brojne poslove kako bi zaradio za život, uključujući i prodaju kradenih stvari na poznatom Madridskom buvljaku El Rastro. Na kraju se zaposlio u Španskoj nacionalnoj telefonskoj kompaniji Telefonica gde je radio dvanaest godina kao administrativni pomoćnik. Budući da je radio samo do tri popodne imao je vremena baviti se vlastitim interesima



Ranih sedamdesetih počinje se zanimati za eksperimentalni film i pozorište. Sarađivao je s avangardnom pozorišnom grupom Los Goliardos u kojoj je igrao svoje prve profesionalne uloge i upoznao Carmen Mauru. Takođe je radio stripove, pisao članke i priče u brojnim kontrakulturnim časopisima, kao što su Star, Víbora i Vibraciones. Procvat madridske alternativne kulturne scene bio je savršeno okruženje za razvoj Almodóvarovih socijalnih talenata. Postao je ključna figura u pokretu La Movida Madrileña (Madridski pokret), kulturnoj renesansi koja je usledila nakon pada Francova režima. Uz Fabia McNamaru, Almodovar je pevao u glam rock parodijskom duetu. Objavio je novelu Fuego en las entrañas (Vatra u utrobi). Pisao je razne članke pod pseudonimom "Patty Diphusa" u glavnim novinama i časopisima, kao što su El Pais, Diario 16 i La Luna. Nastavio je pisati priče koje su naknadno objavljene u zbirci El sueño de la razón (San razuma).



Almodovar je kupio Super-8 kameru od plate zarađene u kompaniji Telefonica kad su mu bile 22 godina i počeo je raditi kratkometražne filmove. 1974. je napravio svoj prvi kratkometražni film, a krajem 70-ih filmovi su mu prikazani u madridskom noćnom krugu i u Barceloni. Bili su to radovi sa otvorenom seksualnom tematikom i nedostatkom zvučne pozadine: Dos putas, o, Historia de amor que termina en Boda (1974) (Dve kurve, odnosno, ljubavna priča koja završava brakom), La caída de Sodoma (1975) (Jesen Sodome), Homenaje (1976) (Posveta), La Estrella(1977) (Zvezda), Sexo Va: Sexo viene(1977) (Sex dolazi i odlazi) (Super-Cool; Complementos(1978) (Kratke pantalone) (16mm)...

"Prikazivao sam ih u kafićima i na žurkama... nisam mogao dodati muzičku podlogu jer je magnetska traka bila vrlo slaba i tanka. Sećam se da sam postao poznat u Madridu jer sam puštao kasete s muzikom, a lično sam interpretirao glasove svih likova, pesme i dijaloge.“



Nagrade:

* Nagrada za režiju i Nagrada žirija na Kanskom filmskom festivalu 1999. za film Sve o mojoj majci
* Oskar za Najbolji originalni scenario 2003. za film Pričaj sa njom
* BAFTA filmska nagrada na Filmskom festivalu u Bangkoku i nagrada Srebrni kondor Argentinskog udruženja filmskih kritičara u kategoriji najboljeg stranog filma za film Pričaj sa njom 2003. godine
* BAFTA filmska nagrada u kategoriji najboljeg stranog filma za Sve o mojoj majci



Filmografija:

2013 I'm So Excited (post-production)
2011 The Skin I Live In
2009 Broken Embraces
2009 The Cannibalistic Councillor (short) (as Mateo Blanco)
2006/I Volver
2004 Bad Education
2002 Talk to Her
1999 All About My Mother
1997 Live Flesh (as Pedro Almodovar)
1995 The Flower of My Secret
1993 Kika (as Pedro Almodovar)
1991 High Heels
1990 Tie Me Up! Tie Me Down!
1988 Women on the Verge of a Nervous Breakdown
1987 Law of Desire (as Pedro Almodovar)
1986 Matador
1985 Tráiler para amantes de lo prohibido (TV short)
1984 What Have I Done to Deserve This? (as Pedro Almodovar)
1983 Dark Habits
1982 Labyrinth of Passion
1980 Pepi, Luci, Bom and Other Girls Like Mom
1978 Folle... folle... fólleme Tim!
1978 Salomé (short)
1977 Sexo va, sexo viene (short)
1976 Muerte en la carretera (short)
1976 Sea caritativo (short)
1976 Tráiler de 'Who's Afraid of Virginia Woolf?' (short)
1975 Blancor (short)
1975 El sueño, o la estrella (short)
1975 Homenaje (short)
1975 La caída de Sódoma (short)
1974 Dos putas, o historia de amor que termina en boda (short)
1974 Film político (short)



''Šunka ..šunka''



''Veži me..''















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85808

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Pon 30 Dec - 23:25

Stiven Spilberg



Stiven Spilberg, trenutno najpopularniji režiser, scenarista i producent, rođen je u Ohaju 18. decembra 1946. godine. Svoj talenat pokazao je još u osnovnoj školi, sa 13 godina, kada je osvojio nagradu za 40-minutni film, "Escape to Nowhere", snimljen osmomilimetarskom kamerom. Upisao je koledž u Kaliforniji, ali ga nije završio.

Još dok je bio student, njegov kratkometražni film, "Amblin", prikazan je na Festivalu u Atlanti, gde je osvojio prvu nagradu. Ovaj uspeh mu je doneo prvi ugovor sa producentskom kućom Universal-MCA. U ovoj kući je najpre režirao TV serije, da bi posle nekoliko godina počeo da piše scenarije za filmove. Njegov scenarijsko-režiserski debi bio je film "Jaws", koji je na uloženih osam miliona dolara doneo profit od oko 250 miliona.



Sledeća tri filma koja je snimio nisu imala uspeha, ali je svoj veliki povratak doživeo krajem osamdesetih godina filmovima o Indijani Džounsu, koji su mu obezbedili status jednog od najuspešnijih režisera. Uspešnu karijeru nastavio je filmom "The Extra-Terrestrial", popularnim "E. T. vanzemaljcem", koji je bio samo uvod u naredne velike uspehe ovog režisera. Usledili su veoma uspešni komercijalni filmovi: "Gremlini", "Povratak u budućnost" i "Ko je smestio zeki Rodžeru?", koji su mu doneli stotine miliona dolara.



Serija filmova "Park iz doba Jure" (tri dela) donela je ovom reditelju najveće profite u istoriji filmske industrije. "Schindler’s List" je prvi Spilbergov film koji je dobio Oskara za režiju i pored toga još šest Oskara. Devedesetih godina Spilberg snima film koji će zadovoljiti i kritičare: "Spasavanje redova Rajana"; bio je nominovan za 11 a osvojio je pet Oskara, od kojih je jedan za najbolju režiju (drugi za Spilberga).



Od glumice Ejmi Irving (Amy Irving) Spilberg se razveo 1989. godine posle četiri godine braka. Godinu dana nakon razvoda, venčao se sa glumicom iz "Indijane Džounsa", Kejt Kepšo (Kate Capshaw), sa kojom živi i danas. Imaju dvoje dece i po jedno iz prethodnih brakova.



Филмови Стивена Спилберга

Индијана Џоунс 4 (2007)
Минхен (2005)
Рат светова (2005)
Терминал (2004)
Ухвати ме ако можеш (2002)
Сувишни извештај (2002)
A.I.: Вештачка интелигенција (2001)
Спасавање редова Рајана (1998) (Награда Академије, Најбољи режисер)
Изгубљени свет: Парк из доба Јуре (1997)
Амистад (1997)
Шиндлерова листа (1993) (Награда Академије, Најбољи режисер, Најбоља камера)
Парк из доба Јуре (1993)
Кука (1991)
Индијана Џоунс и последњи крсташки рат (1989)
Увек (1989)
Царство сунца (1987)
Боја пурпура (1985)
Индијана Џоунс и Храм судбине (1984)
И. Т. ванземаљац (1982)
Отимачи изгубљеног ковчега (1981)
1941 (1979)
Блиски сусрет треће врсте (1977)
Ајкула (1975)
Шугарленд експрес (1974)

















Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Pet 7 Mar - 15:10

Roman Polanski



Majka mu je umrla u logoru, ženu su mu ubili Mansonovi sledbenici, a on je osuđen za seks s maloletnicom, zbog čega je pobegao iz SAD.


O Polanskom se zaista može izreći jedna opšta i floskulozna rečenica: u životu baš i nije imao mnogo sreće. Naime, nakon što se kao Raimund Liebling rodio 1933. u Parizu, njegov otac Poljak je 1937. izvojevao svoje i porodica se preselila u Poljsku. Nacistička ludovanja bila su u punom jeku, pa je porodica Polanski silom prilika za samo dve godine završila u koncentracionom logoru, gde je rediteljeva majka umrla. Sam Polanski bio je smešten u geto u Krakovu, ali je nekako uspeo da pobegne, pa se do kraja rata skrivao po selima širom Poljske i živeo od milostinje katolika.

Uprkos ratnim zbivanjima, nije bio opterećen patriotizmom, pa je često bežao u bioskope, gde su se u ono doba najčešće prikazivali nemački naslovi. Zaljubio se. Iako se nakon kraja rata našao sa ocem, on ga je često zlostavljao (verovatno zbog vlastitih trauma), a loše se slagao i s maćehom. Ima još i bizarno je: umalo je postao žrtva serijskog ubice, na čija je vrata zakucao u vezi s oglasom o prodaji bicikla. Snalažljivi Roman je pobegao, a ubica je uhvaćen i osuđen.



Kasnih četrdesetih otac ga je upisao u tehničku školu, ali nemilo se iznenadio kad je shvatio da su njegovog sina više zanimala predavanja o filmu i male uloge u pozorištu. Nakon tih početnih iskustava, uspeo je da upiše respektabilnu filmsku akademiju u Lođu, gde je 1959. godine i diplomirao. Pre nego što kažemo pokoju o njegovim filmovima, bitno je reći da je perspektivni svršeni filmadžija već u ono vreme govorio pet jezika: ruski, poljski, francuski, engleski i italijanski, a velika su mu strast bile tamne strane ljudske ličnosti (čije je raznolike manifestacije iskusio na vlastitoj koži), što će se kasnije uveliko videti i u njegovim delima.

Nakon kratkih filmova koje je snimio tokom studija, mladi reditelj je odmah zapucao usred srede: naslov "Nož u vodi" (1962) bio je prvi kvalitetniji poljski film nakon rata i odmah je zaradio nominaciju za stranog Oskara. Ali, umesto da mu krene, sustigla ga je opet loša sreća i nakon teške automobilske nesreće je dugo bio prikovan za krevet. Nakon oporavka seli se u Veliku Britaniju i snima psihološki triler "Odvratnost" (1965). Iako se film pokazao kao finansijski neuspeh, snažno je uticao na druge stvaraoce, a pri tom je i Polanskom otvorio inspiraciju za slične naslove: priča o paru koji posete gangsteri "Ćorsokak" (1966) nagrađena je i srebrnim i zlatnim medvedom u Berlinu.

Nagrade su odradile svoje i Polanski je bio spreman za Holivud, gde je već prestižnu reputaciju samo potvrdio majstorskim, sofisticiranim trilerom o ženi koja otkriva da nosi đavolje dete, "Rozmarina beba" (1968). Osim predobrih kritika, postao je dobar prijatelj s Miom Farrow, koja je glumila glavnu ulogu, a negde je u to vreme upoznao je i Sharon Tate, kojom se krajem 1968. i oženio. U javnosti su izgledali kao skladan par, ali idila je prekinuta kada je 9. avgusta 1969. Sharon (i četvoro porodičnih prijatelja) ubijena u osmom mesecu trudnoće, u njihovom vlastitom domu! Nesreća ga nije napustila ni nakon ove tragedije: iste godine umro je i njegov blizak prijatelj Krzystof Komeda, koji je komponovao muziku za gotovo sva njegova dotadašnja dela.

Iako se nakon svih nemilih zbivanja preselio u Evropu, na scenu i pod svetlo reflektora vratio ga je film "Kineska četvrt" (1974), za kojim je usledio i "Stanar" (1976), u kojem je on sam izneo glavnu ulogu poljskog imigranta. Iako se naoko činilo da je prebrodio sve teškoće, 1978. je optužen za silovanje 13-godišnje Samanthe Geimer, koju je pre samog čina drogirao. Iako se izjasnio krivim po svim tačkama optužnice, pobegao je iz SAD u Francusku. Od tada vrlo retko putuje i izbegava zemlje poput Velike Britanije koje bi ga mogle izručiti krvožednim Amerima. Uprkos teškim privatnim bitkama, na poslovnom planu su mu cvetale ruže: već 1979. je opet nominovan za Oskara, na konto filma "Tess" (posvetio ga je Sharon Tate), koji je u Francuskoj osvojio mnogobrojne Cezare.

Tokom sledećih desetak godina nije se ničim istakao, osim činjenicom da se 1989. oženio glumicom Emmanuelle Seigner, s kojom danas ima dvoje dece. Na svetsku scenu se uverljivo vratio biografskim (i poluautobiografskim) delom "Pijanista" (2002) s Adrienom Brodyjem u glavnoj ulozi, kojim je osvojio kansku Zlatnu palmu, ali i Oskara za režiju. Većina njegovog rada smatra se psihološkim studijama, a omiljeni su mu motivi veze između žrtve i mučitelja. Njegov filmski svet je okrutan, groteskan, prepun crnog humora i često sniman iz perspektive voajera.









Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Pet 7 Mar - 15:18

Ludilo u filmovima Romana Polanskog



Izopačena seksualnost, iščašeni umovi i nasilje su motivi koji ne manjkaju kinematografiji, ali reditelj koji sa formalne strane do perfekcije pristupa tim motivima je Roman Polanski (posle njega Kjubrik, a posle Kjubrika (je) prazno mesto).

Još je Nož u vodi (1962) nagovestio buduću tematiku reditelja – ludilo, ali ne i kvalitet do koga će dopreti.

U filmu Odbojnost (1965) je kamerno napravio film koji sve vreme drži pažnju. Svedena gluma Katrin Danev, njena melanholija i tišina u kontrastu sa prebogatim unutrašnjim svetom punim halucinacija i „stanovnika'' mi se mnogo sviđa. Vizuelno i zvučno su, takođe, jako dobro iskombinovani. U pojedinim momentima imam utisak kao da sam psihijatar, pa mi pacijentkinja priča svoj život, a ja vizuelno predstavljam to što ona zamišlja.
Bal vampira (1967) je komedija, ali to ne znači da je ludilo izostavljeno. Lik naučnika je karikatura, megaloman čiji pokušaji dosezanja zvezda ispadaju komični, naročito scena gde senke naučnika i šegrta (kog glumi Polanski) zabijaju kolac u nešto što se tek kasnije ispostavlja da je jastuk i da vežbaju ubijanje vampira.
U filmu Rozmarina beba (1968) čini nam se da opet imamo „susret'' sa nekim psihijatrijskim slučajem, ali ovog puta oni koji ruše harmoniju su ljudi, oni isti ljudi koje svakodnevno viđamo kao male, obične čovečuljke, a koji služe satanističkim ritualima. Iskreno, ja sam sve vreme mislila da Rozmari umišlja i da je paranoična. Ali Roman je ovde izvrnuo ruglu 'How do you do? - Haw do you do?'.

U Magbetu (1971) je uspeo da ne upadne u zamku i da dostojanstveno ekranizuje Šekspira. Veliki pisci često budu uporište lošim rediteljima, pa rade filmove po njihovim delima ne bi li i sami postigli sličnu slavu. Međutim, čest finiš bude loš film, što sa filmom Magbet nije slučaj. Ludilo opet nije zaobiđeno: akcenat je stavljen na Magbetovom potpadanju pod psihozu.

Ni film Kineska četvrt (1974) nije mogao da prođe bez ludila, oličenog u onom prepoznatljivom Nikolsonovom osmehu od koga me jeza podilazi još od Kjubrikovog Isijavanja.

U Stanaru (1976) Polanski me je zadivio, ne samo kao reditelj, već i kao glumac. Ne znam da li je on glumio zato što niko odgovarajući nije hteo u to vreme da se oblači u žensku odeću ili je ego trip, ali dobro je ispalo. Glavni junak kao da je muška verzija junakinje iz filma Odbojnost, sa razlikom što je u Odbojnosti ludilo prikazano kao datost, a u Stanaru gradacijski. I ovde junak ima problema sa seksualnošću. Kad god treba da spava sa devojkom, nešto ga omete.



Tesa (1979) i Ludilo (1988) mi se nisu svideli, kao da ih Polanski nije pravio. Pogotovo film Tesa koji me je zapanjio uštogljenim kadrovima, replikama, radnjom... Dok sam gledala Tesu sve vreme sam očekivala da se ispostavi da je Tesa, zapravo, veštica (i/ili da ima da radi magija (s obzirom na prethodne filmove R. Polanskog koje sam odgledala)). Međutim, kad sam ga odgledala imala sam utisak da sam u zoološkom vrtu u kome nema životinja.

U Gorkom mesecu (1992) odlično su komparirane sloboda i ludilo. Ovde je sloboda prikazana sa negativnog aspekta, „Evo šta bude kad je sve dozvoljeno''. Veza Oskara i Mimi počela je patetično, možda namerno stilizovano, ali oni u toj vezi kao da su opsesivno kopali neki tunel ne mireći se sa nađenim. Strast, ljubomora, seks, opsesija doveli su do tri vrhunca: seksualni, dosada junaka (Oskarovo gađenje na Mimi i Mimina apatija) i Oskarov pucanj. U tom filmu ima nekoliko scena koje ga dovode do vrhunca ironije, kao npr. kad Mimi pita Oskara šta mu smeta kod nje, a on kaže: „Ništa posebno, jedino to što postojiš'' ili kad Mimi Oskaru za rođendan poklanja pištolj da se ubije – izvanredno isprepleteni sadizam i mazohizam.

Interesantno je da u filmu Devojka i smrt (1994) ne znamo ko je nasilan: fina žena, sva 'po propozicijama', koja postaje nasilna iz osvete ili fini čovek, 'po propozicijama', koji odbija da prizna da je bio ikad nasilan. Opet su neka osnovna jezgra, brak i porodica, stavljeni pod pitanje kao i ljudska psiha.

Deveta kapija (1999) mi liči na imitiranje samog sebe i na pokušaj ponovnog uspeha na Rozmarinu slavu. No, meni je ovaj film posebno drag, možda zato što je glavni junak jedna knjiga, pa tu ljubav ne umanjuje činjenica da je glavni junak knjiga.



Film Pijanista (2002) se bavi ludilom, ali ono nije ni psihoza ni neuroza: ono je ovde, nažalost, legitimno, nešto što je u to doba bilo „normalno''. Mučiti druge, borba za opstanak... Jednom rečju rat i ludilo kao njegova posledica.

Kakav god scenario da dobije, Roman Polanski će mu dodati notu izopačenog (u pozitivnom smislu), jer to je njegov stil i on je majstor izvrtanja rukavice gde svakodnevnicu izvrće ruglu i razobličava je, jer on polazi od toga da se iza svakoga od nas krije nešto. U njegovoj režiji bi i Tri praseta bila tri bludnika, a Crvenkapa bi zavela vuka, pa ga ubila. Ali to je već, kao što rekoh, stil, poetika i njegov umetnički viewpoint /vjupoint/. I neka je tako sve dok „rađa'' odlične filmove.








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 8 Feb - 8:54

Роберт Алтман


Роберт Бернард Алтман, (енгл. Robert Bernard Altman, Канзас Сити, 20. фебруар 1925 — Лос Анђелес, 20. новембар 2006), амерички режисер, сценариста и продуцент.

Учествовао је у Другом свјетском рату као пилот. Након рата студирао је технику на универзитету Мисури, а затим је радио као новинар, пишући и објављивајући приче. Године 1946. са Г. В. Џорџом написао је сценарио за филм Тјелохранитељ Ричарда Флајшера, а од 1949. до 1955. године режирао је рекламе и документарне филмове.

На играном филму је као редитељ дебитовао 1955. филмом Делинквенти (енгл. The Delinquents), а 1957. био је коредитељ са Ф. В. Џорџом у Причи о Џејмсу Дину (енгл. The James Dean Story. Оба филма нису пробудила већу пажњу критике. Потом га је Алфред Хичкок ангажовао у својој ТВ-серији Алфред Хичкок вам представља. Од 1957. до 1967. режирао је неколико епизода серија Бонанца, Луде двадесете и Аутобуска станица. Филму се вратио 1968. и режирао је два наслова осредње вриједности : Одбројавање (енгл. Countdown, 1968.) и Тога хладнога дана у праку (енгл. That cold day in the park, 1969.).

Филмом M.A.S.H (1970.) постигао је велики успјех код критике и публике и освојивши Гран при у Кану када га је већина критичара прогласила најеминетнијим представником модерног америчког филма. Исте године режирао је ексцентричну комедију Брустер Маклауд. У сљедећих пет година режирао је Привиђења (енгл. Images, 1972.), Калифорнијски покер (енгл. California Split, 1974.), три жанровски јасно профилисана филма - вестерн Коцкар и блудница (енгл. McCabe and Mrs. Miller, 1971.), детективски филм Приватни детектив (енгл. The Long Goodbye, 1973. према роману Рејмонда Чандлера као и гангстерски филм Сви смо ми лопови (енгл. Thives like us, 1974.). У ове филмове унио је обиљежја свог стила: склоност према разарању америчких митова, успоравање акције наглашавањем атмосфере и психолошке разраде ликова, форсирање случајности чиме се разбија каузалност нарације. Врхунац Алтманове редитељске каријере представља филм Нешвил (1975.). Слиједила је креативна стагнација, да би средином деведесетих снимио неколико значајних филмова: Играч (енгл. The Player, 1992.); Кратки резови (енгл. Short Cuts, 1993.), Висока мода, 1994, a 2001. Госфорд парк.


Играни филмови

(The Delinquents, Алтманов биоскопски деби, 1956)
(Pot au feu, кратки филм, 1965)
(Girl Talk, кратки филм, 1966)
(The Party, кратки филм, 1966)
(Speak Low, кратки филм, 1966)
(Ebb Tide, кратки филм, 1966)
(Countdown, 1968)
(That Cold Day in the Park, 1969)
M.A.S.H., 1970
Брустер Меклауд (Brewster McCloud, 1970)
Коцкар и блудница (McCabe & Mrs. Miller, 1971)
Images, 1972
Приватни детектив (The Long Goodbye, 1973)
Сви смо ми лопови (Thieves Like Us, 1974)
Калифорнијски покер (California Split, 1974)
Нешвил (Nashville, 1975)
Буфало Бил и Индијанци (Buffalo Bill and the Indians, or Sitting Bull's History Lesson, 1976)
Три жене (3 Women, 1977)
Свадба (A Wedding, 1978)
Квинтет (Quintet, 1979)
Идеалан пар (A Perfect Couple, 1979)
Здравље (Health, 1980)
Попај (Popeye, 1980)
Џими Дин, врати се (Come Back to the Five and Dime, Jimmy Dean, Jimmy Dean, 1982)
Стримерс (Streamers, 1983)
Тајна част (Secret Honor, 1984)
(O.C. & Stiggs, 1984, приказан 1987)
Луди за љубављу (Fool for Love, према комаду Сема Шепарда, 1985)
(Beyond Therapy, 1987)
(Aria, сегмент Les Boréades, 1987)
Винсент и Тео (Vincent and Theo, 1990)
Играч (The Player, 1992)
Кратки резови (Short Cuts, 1993)
Висока мода (Prêt-à-Porter, познат и под називом Ready to Wear, 1994)
Канзас Сити (Kansas City, 1996)
(The Gingerbread Man, 1998)
(Cookie's Fortune, 1999)
(Dr. T & the Women, 2000)
(Gosford Park, 2001)
(The Company, 2003)
Кућни пријатељ из прерије, негде и као The Last Show 2006)


wikipedia











Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    Ned 8 Feb - 9:03

Франсис Форд Копола


Франсис Форд Копола (енгл. Francis Ford Coppola; Детроит, 7. априла 1939.) је амерички режисер, сценариста и продуцент.

Успех његовог гангстерског епа, а уједно и породичне хронике, филма „Кум“ из 1972, који се нашао на врху најкомерцијалнијих филмова свих времена и добио три Оскара, сврстава Кополу међу водеће америчке режисере који почетком седамдесетих битно утичу на холивудски филм.

За наставак свог највећег успеха „Кум II“ добија шест Оскара 1974. године. То му 1979. године омогућује реализацију његовог најамбициознијег пројекта, спектакла "Апокалипса данас".












Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Strani filmski reditelji    

Nazad na vrh Ići dole
 
Strani filmski reditelji
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Filmski plakati
» Filmski kritičari
» Koji filmski žanr preferirate?
» Filmski poljupci.....zagrljaji.
» Najlepši filmski poljubac
Strana 1 od 3Idi na stranu : 1, 2, 3  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Muzika, Film, Net :: Film :: Biografije Glumaca i Glumica-