Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Pitajmo mrtve gde je naša zemlja

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći
AutorPoruka
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Pon 16 Apr - 14:28

7. Zavještanje države

Država i narod nisu isto.
Narod je stariji od države. On je stariji od svega.

Narod je trajniji od države. Postoji prije države i ostaje poslije nje.

Jedan narod može biti u više država, i jedna država može imati više naroda.

A sada, čuj me, čedo moje, dobro me čuj. Jedan narod, jedna država, to je moj naum bio i ostaje, i ja vam ga predajem u zavjet svima, od sada pa dovijeka.

Srbi još nemaju svoju državu, nego su se rasuli po drugim, tuđim državama.

Slaveni su svojim mnoštvom pritisli zemlju od sjevernih do južnih mora. Mogli su biti najveće carstvo na zemlji i najveći narod pod nebom. Ali oni su bili i ostali još uvijek samo mnoštvo u tuđim državama.

Svako se naše pleme bije da stvori svoju državu. Veliki slavenski narod rasitnio se u male narode i još manje državice. A mala država na svijetu je isto što i mala riba u moru i služi da je velika proguta.

Šta su velike države nego velike ribe koje su se nagutale malih.

Srbija je, čedo moje, bila premala država u ustima velike Vizantije. Uvijek je virila iz utrobe velikih država. Čim nas je koja od tih grabljivica ispustila ili smo se sami iskoprcali, odmah nas je druga zgrabila.

A najveća nam je nevolja bila što bi svako na svom brijegu i svako u svojoj dolini od svoga vlastelinstva hotio praviti svoje carstvo.

A ja sam, čedo moje, uz sve to odlučio da stvorim državu svih Srba, i stvorio sam je. Nisam stvorio ni kraljevstvo, ni carstvo. To vama ostavljam. Ima nas Srba dovoljno i za kraljevstvo i za carstvo. Ja sam stvorio veliku županiju pred kojom su se zaustavljala i uzmicala velika i mala carstva i kraljevstva.

U mojoj državi ne može više svako selo sanjati da postane carevina. Sada, čedo moje, imamo svoju državicu, potvrđenu vlastitom silom i zlatopečatnim carskim i kraljevskim poveljama.

Čuvajte je, širite i jačajte. Imate gdje da je širite i imate s kim da je jačate. Svuda oko vas, u tuđim državama, žive naši istokrvni i istojezični suplemenici.

Nas Srba više je izvan države nego što nas je u našoj državi. To znači, čedo moje, da je ova moja država, samo početak, načalo. To je kao kad počne porođaj pa se pomoli samo djetinja glavica.

Čedo moje, pokrenu se iskonski naponi i trudovi u ženi, i pojavi se glavica, pa dio po dio tijela. Tako se rađa čovjek. ROŽDAETSJA ČELOVEK!

Pokrenu se iskonski nagoni mnogih naraštaja i plemena iste krvi i jezika i počnu se okupljati u jednoj državi. Tako se rađa narod. NAROD ROŽDAETSJA!
Bliži se kraj, čedo moje, života mojega, a ja mogu objaviti najradosniju vijest: rađa se veliko čedo moje Srbija!

ROŽDAETSJA SERBIJA!
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Pon 16 Apr - 14:28

8. Zavještanje vlasti

Kad sam se rodio, imao sam sve, a dobio ime Nemanja, onaj koji ništa nema...

U Srbiji je, čedo moje, bolje biti prosjak nego car.

Svuda je to tako. Umre car, dođe drugi, njega ubije treći, trećega svrgne četvrti, dok petoga ne svrgne šesti i tako ide redom dok je careva i carstva.

Najgore je kad nema ni carstva ni cara, ni kraljevstva ni kralja, ni vlasti ni vladara, nego samo pust i raspušten narod, kakav je naš, spreman da svakoga olako prihvati za cara i gospodara i da ga još lakše zbaci i odreče ga se kao gubavca.

Prosjaku se to ne dešava.

Ja sam, čedo moje, imao sreću i nesreću da vladam Srbijom. Najviše što sam mogao postići to je da budem veliki župan, megaloiupanos, a to je često bilo, u suštini, biti samo veliki sluga velikih careva.

Tuđi carevi i kraljevi ne dadoše nam da osnujemo svoje kraljevstvo i carstvo. Najveća milost careva počinjala je i završavala se time da meni, velikom županu, daju da vladam ovim narodom, s kojim oni sami ne mogu izići na kraj, jer nas nikada ne mogu ni pokoriti ni priznati nas za sebi ravne.

Treba im neko ko će umjesto njih da se bakće sa ovim pustim i vrletnim narodom, da im kupi vojsku za ratove, ubire poreze i da ih kao veliki neprobojni živi zid čuva od drugih naroda na granicama carstva.

Dok to činimo, dobri smo, možemo biti i veliki župani. Pomislimo li na sebe i svoju državu, eto ih sa velikom vojskom da nas kazne i pokažu nam ko je gospodar a ko sluga u našoj rođenoj zemlji.

A kada krenu u pohod na Srbiju, više računaju na naše vojskovođe nego na svoje. A kada krenu u pohod na Srbiju, više računaju na naše vojskovođe nego na svoje. Ispred svoje vojske šalju glasnike da objave kako će car srušiti velikog župana, a na njegovo mjesto postaviti onoga vojskovođu srpskog ili kneza koji mu najviše pomogne.

Srpski polkovi prelaze tada, jedan po jedan, na stranu carevu, a veliki župan bježi sa malo pristalica u najdublje šume i pećine, ili traži zaštitu kojeg drugog cara.

Srpskog vladara ne prizna niko, ni car ni kralj, ni papa ni patrijarh, ni tuđinac ni brat, pa ni posljednji opančar. U Dioklitiji je bio baš jedan ubogi opančar Blaž. Ni taj siromašni opančar nije me priznavao. Dojadilo opančaru šilo i oputa pa se odmetne u šume i na drumove i nakupi dosta družine, sve istih kao on. Naumio Blaž opančar da se okruni i zavlada ne samo šumom i drumom nego i cijelom državom.

Čedo moje, kad to naumi opančar, kako neće knez i vojvoda. Na kraju sve je ostajalo kako je i bilo, samo je šilo ostalo bez opančara, kneževine bez knezova, a vojske bez svojih vojvoda. Bog i svi sveci su mi pomagali.

Čedo moje, šta je drugo naša istorija nego neprekidno postavljanje i svrgavanje vladara, bezbroj pokušaja da se uspostavi vlast i država.

Kad sam se rodio, imao sam sve, a dobio ime Nemanja, onaj koji ništa nema. Drugo mi je ime Stefan, onaj koji nosi vijenac, Stefanos, ovjenčani, a na moju glavu nije pao ni vijenac ni kruna. Sada sam Simeon monah, a od sveg imanja ostalo mi ovo oronulo tijelo, a od vlasti gola duša.

Sad ovo tijelo predajem zemlji po kojoj je hodilo, a dušu svoju griješnu prepuštam tebi, čedo moje, da je molitvama svojim očistiš od grijehova pred sudijom nebeskim.
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Pon 16 Apr - 14:29

9. Zavještanje knjige i pisma

Narod koji nema svoje knjige i svoga pisma, svojih knjigopisaca i svojih knjigoljubaca ne može se nazvati narodom.

Izgovori, čedo moje, našu najveću riječ, izgovori SRB, pa mi reci koliko ti u ušima traje. Tren. Izgovorena riječ traje dok se izgovara, pa nestaje kao dah iz grudi koji ju je proizveo.

Samo napisana riječ ostaje.

Reci AZ, BUKI, VJEDI, GLAGOL, i sve će te riječi odletjeti kao ptice u jatu čim ih izgovoriš. A napiši ih na kamenu, drvetu, na koži jelenjoj ili na trošnome listu papirusa i uvijek ćeš ih naći tu gdje si ih ostavio.

Napisana riječ traje duže od usta koja su je izgovorila, i grla iz kojeg je doviknuta, i ušiju koje su je čule. Traje vječno. Kad je za hiljadu godina pronađu nijemu na papiru ili koži, prozboriće. I ja sam, sine moj, vidio i čatio knjige starostavne, pisane prije hiljadu godina. I sam čitaš knjige izašle iz glava koje su davno postale prah ili, su se odavno pretvorile u šuplje lobanje.

Od nas će, čedo moje, ostati ono što bude zapisano u knjizi.

Sada pipamo po mraku prošlosti i tražimo u dalekoj istoriji nešto o nama Srbima i ne nalazimo nikakvog traga ni glasa o nama. Kao da nas nije bilo. A bili smo i tada. Jer da nismo bili tada, ne bi nas bilo ni sada. I mi Srbi smo Adamova djeca. Bilo nas je, ali nismo zapisani. Samo zapisani narodi ulaze u istoriju.

Kažem ti, milo moje, govorenje je razgovor sa trenom. Pisanje je razgovor sa vijekovima, i mi moramo započeti naš veliki razgovor sa našim potomcima u vijeke vjekova, VO VJEKI VJEKOV, sine moj.

Slovo je čudno sjeme. Pismena su najbolje zrnje sjemeno svakoga naroda. Klija sa papira poslije hiljadu godina i rascvjetava se u glas i riječ, u sliku i priču, u misao i čuvstvo, i u davne srca otkucaje.

Čedo moje milo, ono što narod ne može mačem ni plugom, može knjigom i pisalom. Pisalo od suve trske ili od lakoga pera ostavlja dublje brazde od rala i motike.

Glagoljati znači prolaziti, a pisati znači ostajati.

Narod koji nema svoje knjigopisce i knjigovijedce nema svoje povijesti u prošlosti ni života u budućnosti. Mi smo ponekad bivali zapisivani tuđom rukom u tuđim knjigama i tuđim pismom. A pero u tuđoj ruci, sine, opasnije je od mača. Postaćemo narod kad se svojom rukom zapišemo u svojim knjigama i svojim jezikom i pismom.

Dobar književnik više vrijedi nego tri ljute vojvode i tri velika grada. Dobar vojvoda može osvojiti svaki grad, a drugi ga može preoteti. Knjigu niko ne može pokoriti, a mnoge zemlje i gradove sačuvala je knjiga među svojim tvrdim koricama.

Čedo moje, ruka ti je vična i vješta peru i hartiji. Bog te je obdario i odredio da nas ti prvi čitko zapišeš u knjige.

Zapiši nas u knjigu naroda na ovome svijetu da se zauvijek zna da smo bili, da jesmo i da će nas biti.
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Pon 16 Apr - 14:29

10. Zavještanje pjesme i svirke

I pjesma, čedo moje, pjesma i svirka čine narod.

Svaka ptica svojim glasom pjeva. I svaki narod ima svoj glas i svoju pjesmu po kojoj se poznaje.

Kad sretneš stranca, ne pitaj nikada ko je i odakle je. Pusti ga da zapjeva ili zasvira i sve će ti se samo kazati. Odmah ćeš znati da li je Bugarin ili Grk, da li je došao iz ravne Ungarije ili iz prekomorskih zemalja. Ako mu jezik ne možeš razaznati, njegovo pjevanje i sviranje uvijek ćeš razumjeti. Gusle i diple, trube i tambure, svirale i citre govore sve jezike svijeta.

Ali kao što ptica nikad ne iznevjeri svoj pjev, tako ni nijedan narod ne može pjevati tuđim glasom i tuđu pjesmu. Šta bi, čedo moje, bilo da slavuj zagrakće, a lastavica zapućpuriče? Ne bi to bilo prirodno niti Bogu ugodno. Neka uvijek orao klikće, ćuk ćuče, a svaki narod neka pjeva svoju pjesmu svojim glasom.

Nije zlo, čedo moje, čuti i znati tuđu pjesmu. Zlo je zaboraviti i ne znati svoju. Teško onome ko svoju pjesmu ne pjeva.

Čudo je pjesma, sine moj.

U malešnoj svirali, ne većoj od djetinjega prstića, možeš ponijeti cijelu Srbiju. Naši polkovi, karavani i brodovi nosili su je od Hispanije do Persije. U sred Carigrada, kad god sam htio doznati ima li kojeg Srbina na Bazaru, slao sam svirca da iz male svirale pusti našu svirku. I, gle čuda, ona je privlačila svakoga Srbina koji se tu u tuđini zatekao. Prepoznali su svoju pjesmu u vašarskoj vrevi i prilazili joj kao omađijani.

KRILA BOG NE DADE ČELOVJEKU NO ANGELU. Umjesto krila Bog je čovjeku dao pjesmu da na njoj LETJETI MOŽET JAKO ANGEL. Ako je išta u čovjeku anđeosko i božansko, onda je to pjesma.

Pjesma je bestjelesna kao i duša čovjekova. U pjesmi duša narodna obitava.

Tijelo čovjekovo zemlji teži, a duša i pjesma nebu u visine. Pjesma se uzdiže iznad TJELESNAGO SOSTAVA ČELOVJEČESKAGO.

Sve što se običnom riječju i pričom ne može iskazati, staje u pjesmu i svirku. Zato se pjevanje i sviranje nikada ne može riječima ispričati. Pjesmu možeš samo čuti i osjetiti onim svojim duhovnim čestima iz kojih je i sama pjesma sastavljena.

Poput proljetnog vjetra pjesma leti visoko nad zemljom i lebdi nad vodama. Ona je krilati duh i duša čovjekova i narodna.

Nevidljivo treperenje pjesme prolazi kroz sve zidove i bedeme. Tvrđave za nju ne postoje. Prolazi kroz ključaonice dveri i okana zatvorenih. Slušao sam pjesmu kako nevidljiva izlazi iz tvrdih tamnica pored budnih stražara. I sam sam je često iz tamnice puštao u slobodu.

Čedo moje, Srbija je tamo dokle god dopire naša pjesma i svirka. I zapamti da je ta vazdušasta struja pjesme iz svirale najtvrđa granica naroda i države. Tvrđave i gradovi od kamena osvajaju se i ruše i lako zarastaju u trave i žbunje, kuće i dvorci se pretvaraju u pepeo. Jedina nerazrušiva granica i tvrđava narodna je pjesma i svirka. Čuješ je, a ne vidiš je. Postoji, a nevidljiva je. Neopipljiva je kao duše. Mačevima je ne možeš isjeći, strijelom je ne možeš pogoditi, kopljima je ne možeš probosti. Oganj je ne može sagoriti, voda je ne može potopiti.

Zato ljubite, čedo moje, svoju pjesmu i svirku kao dušu svoju. I pazite dobro da vam pred kućom nikad ne zasvira tuđa pjesma i zaigra tuđe kolo.
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Pon 16 Apr - 14:29

11. Zavještanje imena srpskih

Čuvajte, čedo moje, srpska imena. I po njima se naš narod poznaje među drugim narodima. Imena naših otaca i matera, naše braće i sestara i naša rođena imena, Rastko sine, sveta su koliko i ova svetačka koja sada nosimo.

Sveštenici tuđi, i grčki i latinski, rado bi nam tuđinska imena ponadijevali. Rado bi nam zatrijeli svako ime srpsko i svako sjeme srpsko.

A šta bi bilo kad bi baš svi Srbi sebi sveta imena ponadijevali?

Bojim se da onda više ne bi bilo Srba. A vjera naša nije da uništi Srbe, Srbiju i sve što je srpsko, nego da ih ukrijepi. Prelijepa su srpska imena.

Uzmi čedo moje, bilo kakvo srpsko ime. Uzmi, evo, Dobrašina. Pa šta fali našemu Dobrašinu? Ima u tom imenu, u Dobrašinu, mnogo dobra i nešto više od dobra, jer da nije tako, bio bi prosto Dobro. Tako i naše ime Dobrilo, ne znači samo da je dobar nego i da druge dobri i prodobrava. Šta bi mi, čedo moje bez našeg Dobre i Dobraša, Dobrašina i Dobreše, Dobrice i Dobrihne, Dobrila i Dobromila, Dobrimira i Dobrinka, Dobriše i Dobrivoja, Dobroja i Dobroje, Dobrohvala i Dobroljuba, Dobromira i Dobronje, Dobroslava i Dobrote?
Narod koji ima toliko dobrote u svojim imenima može biti samo Božiji narod. Imenima svojim oni čuvaju dobrotu, žude za njom i pronose je svijetom. Ne smijemo im oduzimati tu dobrotu, u dušu ih dirati. U imenima je duša narodna.

Ne kažem ja, čedo moje, da ne valja i našem narodu davati sveta imena. Valja, ali ne svima i ne silom. Polako i pomalo, kao što se kvasac i so u hljeb meće da hljeb nabuja i bude ukusniji. Ni hljeb u kojemu je previše soli i kvasca nije za jelo.

Mi smo, čedo moje, otpočeli veliku vojnu za vjeru i za Srbiju. A u toj vojni mi ne smijemo dobiti vjeru i izgubiti Srbiju.

Bože, šta činimo? Oduzimamo ovome narodu njegovu staru vjeru, uništavamo njihova svetilišta i stare bogove. Zabranjujemo njihove stare obrede i običaje. Dušu mu prevrćemo. Evo sad počeli smo da mu imena zamjenjujemo tuđim iako svetim imenima. Bože, hoće li išta ostati od ovoga naroda? Hoće li ga biti kad sve posvršavamo što smo naumili? Hoćemo li iza sebe ostaviti samo pustoš i ruševine? A rušiti moramo, rušiti i uništavati da bismo mogli stvarati. O Bože, daj nam da što više stvorimo, a da što manje uništimo i srušimo.

Ne dirajmo im u imena. Nevina su im i prelijepa. Dodajmo im pokoje sveto ime i biće dosta i Bogu i narodu. Zašto da im dajemo tuđa i nevoljena imena, za koja oni ne znaju ko ih je i zašto nosio. Ne oduzimajmo im ono što im je najmilije i najljepše, što im je ljubav smišljala i u imena stavljala. U tim imenima im je tajna života, ljubavi i sreće. Smislili su najljepša imena na svijetu, prelijepa zvukom i bogata smislom. Bilo bi odveć tužno kad u ovoj zemlji ne bi više bilo Držislava, Vojislava i Vladimira. Ko bi nam državu stvarao, državu branio i državom vladao? Šta ćemo dobiti kad nam proste čobanice i sebarke postanu Anastazije, Teodore, Simonide, Veronike i Magdalene ili neke druge svetice i carice? Hoće li biti bolje od naših Milica, Danica, Cvijeta ili Tankosava? Koliko radovanja ima u Radojki i Radovanu, miline u Milinki i Milunu, slave u Slavni i Slavoljubu, tišine u Tijani i Tihomiru? Bujne li kose u Kosari, milja li u Miljani i Miljanu, mirisa u Ljubici i Miomiru, duše u Dušanu i Dušici. Zlatko i Zlata zlatom nas pozlaćuju, Srebrenka nas srebrom srebrila. Ko bi nas branio da nemamo toliko Branislava. Ko bi od nas zlo odgonio da nam nije Zlogonje. Bilje ne bi se zvalo biljem da nije Biljane. Za blagost ne bismo znali da nije Blaža, Blagoja i Blaženke. Ko bi nam nježnost čuvao da nije Grube, Grubiše i Grubana. Mir nam ne bi imao ko ljubiti da nam nije Miroljuba i Miroslava.
Najljepša pjesmarica mogla bi se ispjevati od naših imena, u nisku bi se kao biseri mogla ovako nizati naša imena!
A šta mi činimo?

Zato dobro zapamti, čedo moje milo: nikada nećemo biti veći hristjani ako manje budemo Srbi.

Ja se divim silnoj moći našega naroda da sve učini sličnim sebi, da sve posrbi. Vidiš li šta se dešava: mi bismo da pohrišćanimo Srbe, a oni posrbe hrišćanstvo. Ni jedan narod na svijetu nije samo primio i dobio hrišćanstvo. Svaki narod i daje nešto hrišćanstvu. I srpski narod ima šta da daje hrišćanstvu. A kad mu dade, hrišćanstvo više ne može da mu bude tuđe, nego njegovo. I što mu više daje, i što više od njega kroz svoju dušu prima, to ovaj narod sve više postaje hrišćanski. Ja više volim posrbljenog hrišćanina nego hristijaniziranog Srbina, jer je na svijetu mnogo hrišćana, a jedan je Srbin. Mnogi bi sa istoka i sa zapada da nas kroz hrišćanstvo posvoje i unište, a na nama je, čedo moje, da u hrišćanstvu opstanemo i svoji ostanemo. U tom je smisao naše vjere.

Naša vjera jeste hrišćanska, naše hrišćanstvo je pravoslavno, a naše pravoslavlje je srpsko. Tako je i tako će se zvati. To je moja vjera i moje VJERUJU.
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Pon 16 Apr - 14:32

OKAMENJENA

Okamenjena ,sto stojis u izlokanoj krvi vere svoje,
okamenjena ,sto gledas istrgnute ruke koje se mole,
okamenjena, sto cutis kad ti utvare zla prevrcu utrobe tvoje,
sakupi snagu,bori se ,ne daj da ne tragom nestane Pravoslavlje,
ime i prezime tvoje,
Probudi sa GRACANICE!!!



S.T.Romina
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Nacionalni identitet... interes   Pon 16 Apr - 15:19

E jos samo kada bi mnogi i procitali NACERTANIJE-samo mali citat

Ako Srbija dobro projesapi šta je ona sad? u kakvom se psoloženiju nalazi? i kakvi nju narodi okružavaju? to se ona
mora uveriti o tome, da je ona mala, da ona u ovom stanju ostati ne sme, i da ona samo u sojuzu sa ostalim
okružavajućim je narodima za postići svoju budućnost svoj zadatak imati mora.
Iz ovog poznanja proističe čerta i temelj srpske politike, da se ona ne ograničava na sadašnje njene granice, no da teži
sebi priljubiti sve narode srpske koji ju okružavaju.
Ako Srbija ovu politiku krjepko ne bude sledovala, i što je gore, ako je odbaci te ne sočini ovom zadatku dobro
razmišljen plan, to će ona od inostranih bura kao mala lada ovamo i onamo bacana biti, dok najposle na kakav golemkamen ne nameri, na kome će se sva razdrobiti.......






Srbi trenutno u svetu pokazuju redak, preživeli primer hrišćanskog
naroda. Zašto to kažem. Za prave hrišćane su metafizički ciljevi iznad materijalnih.
Hiljadu godina su heroji bili ljudi koji nisu davali svoje živote za zlato, bogatstva, materijalnu
dobit, već za veru, otadžbinu, slobodu, čast, ljubav. Upravo su takvi heroji
pokazali premoć duha nad telom. Ovo što se dešava sa srpskim narodom je za samu
naciju katarza, pročišćenje… Srbi su veliki jer su ostavili po strani sve razmirice oko
vlasti i države da bi zaštitili svoju domovinu" Država i domovina su dve različite
stvari: država je zemaljska institucija koju je stvorio čovek, a otadžbina je nešto
što je večno, i dolazi od Isusa Hrista. "Upravo nas duh i nas Srbe
nadahnjuje". Nasuprot srpske stoji američka nacija, američka civilizacija
za koju kažem da je bez kulture... "Kultura je rađanje, otelotvorenje duha, dok je civilizacija
otelotvorenje materijalnih vrednosti" Amerikanci gaje kult čoveka "ali to nije
hrišćanski čovek. Njihov čovek se davno preobratio u hedonistički kult čovekovog
tela. Oni se bave fitnesom, panično se boje starenja i smrti, fizičkog nesavršenstva koje
je u hrišćanskoj kulturi oduvek bilo nevažno. Prototip muškarca u hrišćanstvu odlikuje
sila duha, smelost, hrabrost, sposobnost samopožrtvovanja. Hrišćanska žena je
čista, materinstvo je jedna od njenih bitnijih osobina. Američki prototip su samice i samci a ne muskarci i zene u zajednistvu.


Poslednji izmenio Romina dana Pon 16 Apr - 15:22, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Pon 16 Apr - 15:20

Imamo da nosimo svoj krst... ostatak
sveta nas je napustio i osudio na jednu apsurdnu kaznu. Ogroman bes u meni, bes
protiv celog sveta, probudio je u meni i u mnogima osećaj pripadnosti, osećaj Srpstva,
da smo svi osuđeni da patimo i budemo kažnjeni zaslužili to ili ne, hteli to ili ne."
Nekada je Crkva bila jaka, slušala se reč svetih otaca i živelo se u harmoniji i
sa ljudima i sa Bogom. Nije bilo međusobnih nemira kao u današnje vreme, kada smo
postali inficirani grehom, što i dovodi do polaganog, mučnog raspadanja i propasti naše
sopstvene, a tako i Srpstva. Nekada se bog svetkovao iskreno, sada pomodarski i
formalno.
Nazad na vrh Ići dole
Romina

  

avatar

Ženski
Poruka : 5498

Godina : 61

Lokacija : iza magle

Učlanjen : 09.02.2012

Raspoloženje : uglavnom dobro


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Pon 16 Apr - 15:21

Šta to znači potvrditi se kao Srbin: da si uspravan pred nesrećom, da si uspravan
pred neprijateljem, da si kraljevskog stava i kraljevskog roda i da u glavi imaš da
su tvoji praoci kraljevi i svetitelji srpski... Srpsko ime se, stoga, zaslužuje.
Zbog toga ćemo uvek biti potcenjeni, jer ko će da nas poštuje kada se mi međusobno
ne poštujemo."
Duhovni život za njih (za današnje Srbe,.) ne postoji. Važno je da oni
svaki dan jedu hamburgere i pice, piju koka-kolu i uveče izlaze u kafiće".
Jedan student kaže: "Mi uvek imamo priliku da nama ne ovlada duhovno
siromaštvo koje hara Zapadom (ne radi se, naravno, o tome da je Zapadna kultura primitivna
– u pitanju je praznina u duši koja nagriza običnog čoveka, koji je u potrazi za
svojim identitetom)".
Srbi u svoj identitet unose najsvetije putokaze – hrišćanske vrline. U tome
upravo vidim početak srpstva. Veza sa živim Bogom nas je održavala kroz istoriju,
koja je inače bila puna padova, posrtanja, otuđivanja, pa i elemenata samouništenja ali ponovnog uzdizanja i i istinskog pokajanja.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:44

1. АЈКОБИЛА код Приштине – некад српкско село са
именом Прождрикобила (име добило по властелину Дабижаву Прождрикобили) од
18.века је чисто албанско село. У џамијској махали се налазе остаци порушене
српске цркве.

2. АЈНОВЦЕ код Косовске Каменице – Село се под другим именом први пут помиње у
14.веку. У њему су рушевине манастира Тавница чији темељи показују основ
архитектуре којом је изграђена и Грачаница, као и рушевине цркве из 14.века
саграђене на темељима византијске базилике. Осим тога у оближњем месту Раван
код старог српског гробља такође постоје остаци цркве.

3. БАБИН МОСТ код Приштине – У овом селу је у 14 веку саграђена црква
Богородичиног покрова а по предању подигла је цркву књегиња Милица након
Косовског боја као маузолеј погинулим косовским јунацима. У 20.веку овде је
саграђена нова црква такође посвећена Богородичином покрову а крај костију
јунака са боја на Косову сахрањени су јунаци ослободиоци из ратова 1912-18
године.

4. БАБЉАК код Урошевца – Још у време Немањића овде је постојала црква.
1455.године у турском ису наводи се да село има 7 српских кућа и православног
а. Село и црква су разорени у аустријским ратовима са турском крајем 17 и
почетком 18 века. Сељани су цркву касније обновили и посветили је Св. Тројици.
Не знам да ли постоји и данас.

5. БАЊА код Малишева – Бања је мало село које је име добило по лековитим
водама. Помиње се први пут 1348.године у време цара Душана. Изнад села су
некада постојале две цркве које су сељани звали Киша и Друга Киша.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:45

6. БАЊЕ код Косовске Митровице – Ово српско село
се први пут помиње у време турског иса 1455.године. Усред села је некада
постојало старо црквиште а између два светска рата ту је саграђена нова црква.
Коришћен је материјал са старог црквишта. Овде су добро очувани и надгробни
споменици из 19.века.

7. БАЊА РУДНИЧКА код Србице – Село се спомиње још у 13.веку за време краља
Уроша Првог Немањића. Сеоску цркву је нешто касније подигао дворанин српског
деспота Ђурђа Бранковића, властелин Родоп и посветио је Св. Николи. Том
приликом је даровао и звона која су сачувана и чувају се данас у ако се не
варам Пећкој патријаршији Народном музеју у Београду. Ктитор цркве је овде и
сахрањен и ту му се налази надгробна плоча. Међутим црква је за време Другог
светског рата опљачкана и уништена од стране албанских балиста. 1971.године је
поново обновљена.

8. БАЊИЦА код Глоговца – код данашњег муслиманског гробља откривени су остаци
византијске цркве. По предању ова црква је у средњем веку била обновљена и
посвећена српском светитељу Сави. Према ису из 1455. село је било српско са
православним ом а данас у њему нема Срба.

9. БАРАНЕ код Пећи – Ово је било српско – албанско село (нисам сигуран да ли
данас у селу има српских кућа). У селу је некада постојао манастир који је
давно опустео, а постоје остаци и од српског гробља.

10. БАТУШЕ код Приштине – Близу ушћа Грачанице у Ситницу налази се ово српско
село. Први пут се спомиње 1316.године у време краља Милутина. У време турског
иса из 1455.године ово село има преко 80 српских кућа. У селу је постојала
српска црква која је обновљена 1936.године. Над становницима Батуше су се
стално иживљали комшије Албанци а какво је стање у селу данас је непознато.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:45

11. БАТУША код Ђаковице – Село се спомиње 1330.године у
време Стефана Дечанског који је село поклонио Дечанима. У турском ису из
1455.године у селу је било 47 српских кућа. 1868.године руски конзул који је
столовао у Призрену у селу је затекао само 8 староседелачких српских породица.
Данас у Батуши нема ниједног Србина а црква која је од давнина постојала је
срушена и од њеног камења је саграђена џамија.

12. БЕЛА ЦРКВА код Ораховца – Некада етничко српско село, данас без Срба. Под
овим именом се спомиње први пут за време Дечанског краља 1327.године када је
поклоњено Хиландару. У селу је било неколико цркви: Св. Врача из 12.века, Св.
Илије из 13.века, у засеоку Поповићи (који су прихватили ислам у 19.веку) била
је црква Св. Јелене, на брежуљку је била црква Св. Арханђела (у народу позната
као Свети Ранђо).

13. БЕЛАЈЕ код Дечана – Некада етнички чисто српско село али се православни
живаљ одржао само до 19.века. И стенама Белајске планине биле су монашке
испоснице. Њихов тачан број се ни данас не зна. Најранија се спомиње у 13.веку
а најпознатије су испосница краља Стефана Дечанског, Испосница свете Јелене,
Испосница светог Јефрема (будућег патријарха српског), као и Белајска
испосница. Ту је једно време била и ризница и преписивачки ценар.

14. БЕЛИЦА код Истока – Први пут се помиње 1485.године у турском ису и имао је
25 српских домаћинстава. У селу се налази црква Лазарица а старији патрон цркве
био је Св. Ђорђе. Црква је саграђена у 14.веку. Разарана и обнављана више пута.
У албанском делу села постоји још једно црквиште али се не зна када је
саграђена, коме је посвећена и када је срушена црква.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:45

15. БЕЛО ПОЉЕ код Истока – То је велико село и подељено је било на српски и
турски део. Први пут се помиње 1254.године у време краља Стефана Уроша Првог. У
српском насељу постоје остаци православне цркве на месту званом Црквењак а по
предању ту је некада био манастир који је разрушен.

16. БЕЛО ПОЉЕ код Пећи – Још једно српкско село. У турском ису из 1485.године
овде је живело 130 хришћана. У селу и околини постоје остаци три цркве:
Ваведења Богородице (подигнута 1868.године на темељима старе цркве уз помоћ
руске царице Марије Александровне), затим црква Богојављања на брду и месту
званом Крст, као и испосница неке царице по предању познато као пећина Цареве
столице.

17. БЕЛУЋЕ код Лепосавића – У цркви се и данас налазе
остаци старе цркве и гробља. А село је помињано у турском ису са 35
домаћинстава.

18. БЕРИВОЈЦЕ код Новобрдске Криве реке – Први пут се помиње у ису из
1455.године и имало је 22 домаћинства. Вероватно је имало и цркву јер се у ису
спомиње. Три киломатра западно спомиње се црква Глобарица која се први пут
помиње у запису патријарха Пајсија почетком 17.века. Црква је обновљена
1966.године.

19. БИЛИНЦЕ код Гњилана – Некада српско албанско село. У селу се налази
порушена црква непознатог светитеља, а на брду Каљаља рушевина неког великог
манастира.

20. БИЛУША код Призрена – Некада српско а данас чисто албанско село. Први пут
се помиње 1308.године у време краља Милутина. Тада се помиње и српски манастир
у овом селу али данас је његов локалитет непознат. Руски конзул из Призрена је
седамдесетих година 19.века овде затекао чисто српско село а неће проћи ни
десет година како ни један човек из села више неће знати за српски језик нити
ће Србију признавати за своју земљу.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:46

21. БИНАЧ код Витине – Први пут се село помиње
давне 1019.године у повељи византијског цара Василија Другог у чије време је
манастир Бинач са црквом Св. Арханђела Михајла био седиште
епископије. Последњег духовника овог манастира Албанци су заклали на прагу
његове монашке ћелије 1867.године а манастирско имање су присвојили. Данашњи
манастирски комплекс има цркву скромних димензија, конаке и звонару. Ту се
налазе и две три монахиње. У селу и околини су остаци цркви Св. Петке, Св.
Стефана, и Св. Николе.

22. БИСТРАЖИН код Ђаковице – Село се први пут помиње 1348.године у
Светоарханђелској повељи цара Стефана Душана Силног. На брегу изнад села на
темељима старе цркве између два светска рата изграђена је скромна сеоска црква.
Она је разорена априла 1941.године када су Албанци спалили сва црногорска села
у Метохији. Око цркве је постојало српско гробље које је скрнављено од стране
Албанаца. У селу више нема Срба.

23. БИСТРИЦА код Лепосавића – Удаљено је 20 км од Лепосавића и први пут се
помиње 1315.године у Светостефанској хрисовуљи краља Милутина. У селу су остаци
старе цркве и гробља.

24. БОБ код Качаника – Село је удаљено тек један километар од Качаника. Старо
село је уништено за време аустро турског рата 1689/90 године. На месту које се
зове Киша (Црква) постојала је црква која се градила у две фазе: за време
Византије (11 век) и за време Србије (14 век). Село је сада насељено Шиптарима.

25. БОГОШЕВЦИ код Призрена – Први пут се помињу 1348.године у повељи цара Душана. У селу
постоје остаци две цркве: Св. Николе (из 14 века) и у зесеоку Пеичићи храма
Успења Богородице (18 век).








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:46

26. БОРЧАНЕ код Лепосавића – То је веома старо село на 10 км
од Лепосавића које се спомиње још 1315.године. У 19.веку је овде била изграђена
црква.

27. БОСТАНЕ код Приштине – Ово је српско село (нисам сигуран да ли је још увек)
и први пут се помиње 1432.године. Налази се у подножју Новог Брда код Приштине.
Постојала је у селу Саска (Латинска) црква коју су подигли из дубровачке
колоније и у њој су откривене породичне гробнице. А у самом селу је подигнута
црква у 19.веку коју је посвећена Богородици а саграђена је од материјала старе
цркве коју су Турци порушили чим су освојили тврђаву Ново Брдо. Постоји и старо
српско гробље.

28. БРАДАШ код Подујева – Некада велико српско насељо. Помиње се у турском ису
из 1455.године када је имало 36 српских кућа и два а, да би у току 18. века
почели да га насељавају Албанци. Њихов садашњи род Бркићи су некадашњи Срби
који су примили ислам. Некада је Брадаш имао три цркве а данас има само једно
црквиште. Зна се да је у 19.веку са највеће брадашке цркве узиман материјал за
изградњу Пашине воденице. Остици друге две цркве данас Шиптарима служе као
мајдани камена.

29. БРАИНА код Подујева – Најранији помен села је из 1355.године када га је Цар
Душан даровао руском манастиру на Светој гори Св. Панталејмону. У турском исима
говори се како село има 67 српских кућа. У 14.веку у селу постоје чак три
цркве. Данас има само један зарасла у трње и старо српско гробље.

30. БРВЕНИК код Подујева – У овом селу је некада био рудник обојених метала
који је средином 15.века опустео. Изнад села су остаци старог истоименог града
са црквиштем. Народ овај град назива Мусин по челнику Муси и његовим синовима
који су уз кнеза Лазара погинули бранећи Србију на Косовом пољу.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:46

31. БРЊАК код Ибарског Колашина – Велико српско
село са много заселака. Ту је у средњем веку било ловиште српских краљева.
Такође овде се налазио и двор краљице Јелене Анжујске, жене краља Уроша. Турски
ис из 1455.године каже да село има 30 српских кућа. У близини су пронађене
мошти светог Петра Коришког које су сељаци тајно оденли у манастир Црна река
код Сјенице да их Шиптари не би спалили. У селу је постојала црква Св. Недеље
која је разрушена.

32. БРЊАЧА код Ораховца – српско село крај реке Дрим. Први пут се спомиње у
Дечанској хрисовуљи из 1330.године када је било задужено за узгој краљевских
паса. По ису из 1485.године имало је 40 домаћинстава. То је данас тек сеоца са
5-6 кућа и црквом Св. Недеље која је постојала у средњем веку.

33. БРОД код Драгаша – Први пут се помиње 1348.године. Некада чисто православно
српско село које је у модерној историји примило ислам и насељено је људима који
су пореклом Срби али себе називају Горанцима. Ту су некада биле три цркве: Св.
Димитрија којој нема ни трага а у њој је некада била и владичанска столица,
затим Св.Пантелејмона уз коју се налазило гробље на којем је сахрањена у
19.веку последња Српкиња из села, и Св. Николе која се тешком муком одржала све
до 1861.године а фреске на њеним разрушеним зидовима до 1937.године. На месту
данашњег сточног гробља налазило се старо хришћанско гробље.

34. БРОД код Урошевца – Помен о овом селу датира из 1455.године и говори се о
38 српских кућа. Поред села су рушевине цркве Св. Петра. У селу се налази и
српско гробље које је сачувано захваљујући албанском роду Смаилаја чији су
преци такође ту сахрањени. Село је данас шиптарско.

35. БРОДОСАВИЦЕ код Драгаша – Помиње се као српско село још 1330.године.
Исламизирано је у 17.веку али је задржало српски назив. Изнад села су остаци
неке веће цркве која би могла бити и манастир, а по околним брежуљцима су и
остаци старог српског града Зинова.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:46

36. БРУТ код Драгаша – Некада српско а данас
чисто албанско село. Ипак у селу постоје на месту званом Вакуф остаци старог
српског гробља са срушеном црквом.

37. БУБЕ код Ибарског Колашина – Не спомиње се у старим списима али у селу
постоје остаци старе цркве и старог гробља које по архитетктури подсећа на
остала гробља и цркве овог краја.

38. БУДИСАВЦИ између Клине и Пећи, у Хвосну – Помиње се 1455.године са 32
српска и 1 муслиманским домаћинством. Овде је постојао манастир Будисавци са
црквом Св. Преображења који је саграђен у првој половини 14.века али је убрзо
разрушен па га је патријарх Макарије обновио већ 1568.године. У Народном музеју
се чува фреска Преображење Господње која је из времена Макарија.

39. БУЧАНЕ код Пећи – Помиње се 1485.године у ису и имало је око 50 српских
кућа а делило се на Горње и Доње Бучане. 1806.године 14 породица из братства
Стојковића прешло је у ислам а остали су се иселили у Србију, Црну Гору и у
Захаћ код Пећи. Ту постоји старо гробље са више од 50 споменика.

40. ВАГАНЕШ код Косовске Каменице – Село је добило име по српској речи Ваган
што значи суд за мерење жита и први пут се спомиње 1435 године у дубровачким
трговачким књигама. Ту постоји и црква која је саграђена 1355.године а ктитор
је био властелин Дабижав.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:47

41. ВЕЛЕЖА код Призрена – налази се у Призренском подгорју и
данас је чисто албанско село. Помиње се први пут 1348.године.Према запису
руског конзула крајем 19.века имало је 8 српских и 3 латинске куће. У селу
постоје остаци разрушене цркве Свете причести са српским гробљем.

42. ВЕЛИКА ХОЧА код Ораховца – спада у најстарија
насеља у Метохији насељено Србима. Први пут се помиње 1198/99 у даровници
Стефана Немање великог српског жупана. У селу које после свих дешавања и
прогонстава живо око 700 Срба (некада и око 4000 је било овде). Село има више
цркви, чини ми се 12 или 13, а неке од њих су: Св. Николе из 13.века –
обновљена у 16.веку, Св. Јована и Св.Стефана из 14.века такође обновљене у
16.веку, затим три цркве из новијег времена, као и пет старих очуваних цркви.
Хоча је позната по виноградима који од времена цара Душана припадају манастиру
Дечанима чији монаси и данас користе винарске подруме у Хочи. У Хочи никада
није живела ниједна шиптарска породица.

43. ВИТИНА КОСОВСКА у Косовском Поморављу – Витина се први пут спомиње
1258.године када је бугарски цар Константин Тиха Асен даровао село манастиру
Св.Ђорђа код Скопља. Село је 1455.године имало 104 српске куће. У селу и данас
постоји црква брвнара из 1785.године и камена црква из 1865.године.

44. ВОЈСИЛОВИЦА код Приштине – Манастир Војсиловица је саграђен у 14.веку и
налази се близу Грачанице. По предању подигла га је краљица Симонида која је
била василица, тј. царкса кћер по чему је добио и име. У 16.веку овде је била
преписивачка радионица. Неки преписи су сачувани а најбројни су патријарха
Пајсија чији последњи препис из 18.века говори о запустелој Војсиловици и
преласку њених духовника у Грачаницу. Католици из суседног Јањева пренели су
кеман Војсиловице за изградњу њихове цркве Св.Николе. Други део однео је приштински
паша у 19.веку за изградњу воденице и ваљаонице. Остаци рушевина и простор
Војсиловице су заштићени законом.

45. ВРАНИШТЕ код Драгаша – Некада православно а данас муслиманско село српског
говорног подручја први пут се помиње 1348.године. Зна се да је почетком 20.века
у селу живела само једна једина православка чији су се синови већ поисламили.
Међутим у селу и данас постоје остаци хришћанског гробља и три црквишта. Изван
села су остаци велике цркве закоју се претпоставља да је манастир некада био.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:47

46. ВРАЧЕВО код Лепосавића – Село Врачево добило је име по
светим врачима Кузману и Дамјану. Према неким подацима црква је саграђена
1316.године али је одмах после Косовског боја била спаљена. Обновљена је у
16.веку али је у наредном периоду опет више пута уништавана од стране Шиптара и
муслимана.

47. ВРБНИЦА код Подујева – Ту је у средњем веку постојао манастир Св. Мине.
Село и манастир су касније запустели.

48. ВРБОВАЦ код Витине – Овде је постојала у средњем веку црква која је касније
разрушена. На њеним темељима у 19.веку саграђена је црква Св.Димитрија у којој
је чак сачуван део фреске из апсиде старе цркве. Српски песник Милан Ракић који
је службовао као вицеконзул у Приштини написао је да су ,,Шиптари
06.06.1907.године обили цркву, све иконе покршили, хаљине свештеничке и књиге
поцепали, благо однели и на тај начин опустошили цркву,,. После овог пустошења
сељани су подигли масиван зид око цркве.

49. ВРЕЛА код Истока – Први пут се помињу 1397.године када их је књегиња Милица
поклонила Дечанима. Пописом 1485.године спомиње се манастир Богородице
Хвостанске са пет калуђера у њему. Једно време овим манастиром управља и будући
патријарх обновљене патријаршије Макарије Соколовић. У близини је и старо
безимено српско утврђење.

50. ГРАД ВУЧИТРН – Данас чисти шиптарски град. Познат још у средњем веку
Дубровчанима као важан трговачки центар. Ту се налазио и двор властеоске куће
Бранковића. У 14. и 15. веку је у граду смештено средиште турске управне
власти. У исима који су рађени у 16.веку од стране Османлија говори се да у
Вучитрнском санџаку постоји око 52 цркве и манастира. Једно време град је и
седиште митрополије. Данас у граду постоји (или је бар постојала јер нисам
сигуран да ли је срушена или не) црква Св.Илије која је подигнута 1834.године и
која је укопана у земљу да не би прелазила висину које су турске власти
прописивале за хришћанске богомоље.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:47

51. ГЛОБОЧИЦА код Качаника – Први пут се помиње
1389.године када га је господар Андрејаш, брат Марка Краљевића приложио
манастиру Св. Андрије код Скопља. Село је било српско православно и имало је
цркву посвећену Св. Николи која је касније разрушена. Данас у овом селу више
нема Срба.

52. Град ГЊИЛАНЕ – Данас је ово управно седиште Горње Мораве. У средњем веку
град се звао Морава и био је велики трговачки и занатлијски центар. У њему су
често боравили српски владари. Први писани помен је из 1342.године када је у
њему борави цар Душан. Под данашњим именом први пут се појављује након
Косовског боја у повељи књегиње Милице. По ису из 1455.године у Гњилану је било
41 српско домаћинство. Од средњег века овде постоји неколико цркви: једна је
вероватно била посвећена св. Петки јер се местно где се налазила и данас зове
Петковци, затим био је и манасти св. Јована који је имао велико братство што
показује калуђерско гробље. Средином 18.века Турци су разрушили манастир и на
том месту основали садашњу варош. Такође постоји и црква Св.Николе која је
саграђена на темељима неке старије цркве а више пута је спаљивана и обнављана
(задњи пут чини ми се 1983.године).

53. ГОДАНЦЕ код Глоговца – Данас је ово чисто албанско село. Под нешто
другачијим именом се спомиње 1365.године у даровници Вука Бранковића манастиру
Хиландару. У ису из 1455.године каже се да овде живи преко 30 српских породица.
До 17.веку село је имало српску цркву која је разрушена.

54. ГОЈБУЉА код Вучитрна – Налази се у подножју Копаоника. Имало је 33 српске
куће по ису из 1455.године и цркву која је била посвећена Св.Петки. На темељима
те цркве 1986.године саграђена је нова.

55. ГОРАЖДЕВАЦ код Пећи – Први пут се село спомиње у повељи краља Стефана
Првовенчаног 1220.године када је поклоњено манастиру Жича. По ису из
1485.године село има 28 српских кућа. У селу постоји и најстарија црква брвнара
у Србији подигнута у 16 веку која је посвећена Св.Јеремији. 1926.године овде је
саграђена црква Покрову Св.Богородице. Село је данас једно од српских енклава
на Космету.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:48

56. ГОРИОЧ код Истока – Истој је једно од средишта у
Метохији. Оно се помиње први пут 1348.године у Светоарханђелској повељи. Усред
насеља су остаци старе цркве и гробља. Нова црква посвећена Св.Апостолима Петру
и Павлу подигнута је 1929.године. Ова црква је за време Другог светског рата
била логор у ком су албански балисти и фашисти мучили Србе након чега су их
интернирали у Италију и Албанију. Изнад Истока на месту Бела стена налази се
манастир Гориоч, који је метох Дечана. По предању и њега је подигао Стефан
Дечански (свети краљ) у захвалност Св. Нилоли што му је исцелио огореле очи и
повратио вид. Отуд име манастиру ,,Гори – оч(и),,. И овај манастир је служио
као логор у Другом светском рату. Марта 1983.године Шиптари су у манастиру
покушали да силују 73-годишњу калуђерицу. Манастир је имао богату збирку
средњевековних рукописних књига које су због сигурности однесене у Русију и
чувају се у Државној јавној библиотеци Ст. Петерсбурга.

57. ГОРЊА БИТИЊА код Урошевца – Помиње се у турском ису 1455.године као велико
српско насеље са 47 кућа. У селу се налазила и црква Св. Ђорђа. Ктиторка цркве
била је извесна Јелена. У поду су остале две мермерне плоче које подсећају на
плоче мозаичног пода краља Милутина у Хиландару. На остацима ове цркве
1920.године саграђен је нови храм. У њему је било чувано познато Призренско
јеванђеље из 13.века са 36 минијатура. Јеванђеље се загубило временом а
пронашао га је извесни антиквар Хаџи Јордан који га је продао Народној
библиотеци. Нажалост изгорело је у априлском бомбардовању Београда 1941.године.

58. ГОРЊА НЕРОДИМЉА код Урошевца – је старо и веома велико средњевековно село.
Први пут се помиње у Грачаничкој повељи краља Милутина 1311-16 године. У селу
се налазио и двор краља Стефана Дечанског у ком је писана Дечанска повеља
1330.године. Такође и цареви Душан и Урош су овде имали дворове у оближњим
тврђавама Горњи и Доњи Петрич и одатле су извесно време столовали и владали. У
порти неродимљске цркве Светих Арханђела умро је краљ Милутин 1321.године и
одатле је пренет у своју задужбину Бањску. Овде је умро и задњи владалац
Немањића цар Урош 1371.године. Тек 1705.године његово тело је пренето на Фрушку
гору у манастир Јазак. Према ису из 1455.године у селу је било 71 српкско
домаћинство. Ту је био и низ српских цркава и храмова. Манасти и црква светог
Арханђела је из 14.века. Од 1975.године изнад цркве је расло стабло црног бора
које је по предању посадио цар Душан 1336.године. У близини је и црква Успења
Свете Богородице или манастир Светог Уроша. По традицијо овај манастир крајем
14.века подигла је царица Јелена на гробу свог јединца цара Уроша.Одавде су
Урошеве мошти и пренете у Јазак. У селу се такође налазе остаци рушевина цркве
Св.Николе и три цркве непознатих светитеља.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:48

59. ГОРЊА ПАКАШТИЦА код Подујева – Први пут се
помиње у ису из 1455.године када су Горња и Доња Пакаштица чиниле једно село са
33 српске куће. У 15.веку у Г.Пакаштици је постојала православна црква. 1986.године
овде је било само два а данас ниједно српско домаћинство. Село су населили
Шиптари.

60. ГОРЊЕ СЕЛО код Призрена – Први пут се помиње 1348.године. У селу се налази
црква св.Ђорђа. Мислим да тамо више нема Срба.

61. ГОТОВУША код Урошевца – Први пут се помиње 1455.године у ису као велико
село са 64 српске куће. У селу постоји црква Св. Николе из друге трећине
16.века. Друга црква је посвећена успењу Богородице.

62. ГРМОЧЕЛ код Дечана – Први пут се помиње 1330.године као једно од најбројних
дечанских села са 90 кућа и 300 мушких особа. У турском ису записана су 52
домаћинства. На данашњем гробљу католика Албанаца сачувани су темељи
православног манастира, а на грамочелском циганском гробљу могу се видети
остаци старог српског гробља.

63. ДАБИШЕВЦЕ код Приштине – Село је између Кеменице и Приштине и добило је име
по властелину Дабижаву који је 1354/55 године недалеко одатле подигао
Богородичину цркву. Шиптари се овде почињу досељавати од 1730 године. Крајем
19.века у селу је још постојала очувана али напуштена православна црква која је
касније разрушена.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:48

64. ДЕВИЧ у Дреници – Овај манастир се налази
испод истоимене планине у Дреници (област у Метохији). По предању манастир је
подигао деспот Ђурађ Бранковић око 1434.године на месту где је раније сахрањен
Јоаникије Девички. Цркву је посветио Ваведењу Пресвете Богородице у спомен
оздрављења своје кћери – девице. У време Првог светског рата 1915.године док се
српска војска повлачила преко Албаније Аустријанци су уз помоћ локалних бегова
опљачкали манастир. На почетку Другог светског рата Шиптарски балисти и фашисти
су минирали цео манастирски комплекс. Обнова је почела 1947.године захваљујући
игуманији Параскеви. У томе су је често спречавали шиптарски сепаратисти који
су често њу и њене сестре монахиње пребијали, а манастир пљачкали. Ипак за 40
година њеног игумановања манастир је васкрсао из пепела. Из околине Девича у
току осамдесетих и деведесетих година због све већег притиска Шиптара иселили
су се све српске породице а сам манастир је настрадао у мартовским немирима на
Космету 2004.године.

65. ДЕСИВОЈЦЕ код Новобрдске Криве реке – налази
се у близини Косовске Каменице. Први помен му је из 1435.године. До 1780.године
овде је живело искључиво српско становништво када су се почели насељавати
Шиптари. На месту Киша (Црква) откопане су зидине старог православног храма.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:49

66. ДИКАНЦЕ код Драгаша – Некада српско данас муслиманско
(Горанци) село. У средњем веку звало се Други Брод и под тим именом спомиње се
1348.године у повељи Душана Силног. У истој повељи споменута је свештеничка
породица Дикановића по коме је село и добило име. У близини села су рушевине
старе српске цркве.

67. ДОБРОДОЉАНЕ код Суве Реке – Први пут се помиње 1327.године у повељи краља
Стефана Дечанског манастиру Хиландару. У селу је постојала средњевековна црква
посвећена Св.Стефану. У 19.веку скадарски Махмуд паша је насилно потурчио село
и порушио цркву. Село је према мојим сазнањима данас насељено муслиманима и
Шиптарима.

68. ДОБРУШТА код Призрена – Данас етнички чисто албанско село. Први пут се
помиње 1326.године у време Стефана Дечанског. У селу је постојала црква
Св.Николе која је већ у време Цара Душана била опустела и порушена. Цар ју је
обновио и заједно са седам села поклонио Хиландару. Поново је опустела и никада
више није обновљена по упаду Турака 1455.године. Претпоставља да се остаци
цркве налазе на брду које Шиптари зову ,,Шен Кољ,, што значи Свети Никола.

69. ДОЛАЦ код Клине – Први пут се помиње у повељама краља Милутина 1282 и 1289
године. По турском ису из 1455.године ту је било средиште истоимене нахије са
преко 15 села и тргом. Тада је имао 45 српских кућа. У селу постоји црква
Ваведења Богородице коју народ зове Света причест. Због своје величине и
пропратних зграда многи је сматрају манастиром. Није сигуран датум њене изградње:
По некима је то пре Дечана, а по некима четири године пре Косова.

70. ДОЊА БИТИЊА код Урошевца – Први спомен је за време турског иса 1455.године.
Село је имало две цркве: св. Теодора Тирона која је подигнута после обнове
Патријаршије 1557.године и св.Димитрија која датира из друге половине 16.века.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 30208

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   Ned 17 Maj - 19:49

71. ДОЊА ДУБНИЦА код Подујева – некада српско
данас шиптарско село. Први пут се спомиње 1455.године када је имало 9
домаћинстава. Зна се да је ту била и мала сеоска црква у то време. Старији
албански родови почели су се овде досељавати у другој половини 18.века а млађи
у 19.веку.

72. ДОЊЕ КОРМИЊАНЕ код Гњилана – Спомиње се 1764.године као приложница Девичу.
У близини села некада је била стара српска црква .

73. ДОЊЕ ЉУПЧЕ код Подујева – налази се у Полабљу, тј. крај реке Лаб.
1455.године имало је 76 српских кућа. Неколико записа сведочи о постајању
манастира у 15.веку овде али није утврђена његова локација.

74. ДРАГАНАЦ код Гњилана – Први пут се помиње 1381.године у повељи кнеза
Лазара. До 1869.године овде су постајале рушевине старе православне цркве. Уз
молбу сељана кнез Михаило Обреновић је помогао да се на њеним темељима сагради
нова црква Св.арханђела Гаврила, која је проглашена за манастир. Ту је одмах
отворене и прва српска школа у овом крају.

75. ДРАГАШ у области Гора – ово је општинско средиште жупа Гора и Опоље.
Недалеко од места су остаци старе српске цркве зарасле у трње. Некада је било
српско а данас је место насељено потурченим Србима који себе зову Горанци.








“Volimo se, jer su nam slabosti iste.”- Jonathan Swift
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Pitajmo mrtve gde je naša zemlja   

Nazad na vrh Ići dole
 
Pitajmo mrtve gde je naša zemlja
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Pitajmo mrtve gde je naša zemlja
» Haruki Murakami - Okorela zemlja čuda i Kraj sveta
» Vatra, Voda, Vazduh, Zemlja
» Zemlja Gruva otvara "Božidarac"
» Aleksa Šantić
Strana 3 od 4Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-