Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Čista Nauka - Alhemija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Čista Nauka - Alhemija   Pon 2 Apr - 22:10

Čista Nauka

Alhemija - Čista Nauka



Kada govorimo o nauci, mislimo na ČISTU NAUKU, a ne na ogroman broj današnjih teorija. Čista nauka kao što je Veliko Delo, nauka srednjovekovnih alhemičara; čista nauka kao ona Paracelsusova ili kao ona Pavla iz Tarsa; čista nauka kao ona koju su koristili Isus ili Mojsije za pravljenje čuda...

Čista Nauka jeste neposredno iskustvo, živo i realno. Čista Nauka jeste viša etika, analiza stavljena u službu Bića.

Nauka ovih vremena je netačna nauka, nauka puna ličnih interesa; to je nauka koja ne ceni duhovne principe ljudskog bića, nauka kod koje cilj pravda sredstva, baš i kada ova uključuju fizički i psihološki bol bilo kog živog stvora. Takva Nauka kojoj reč „progres” služi za opravdanje najgorih užasa.

Pored ovoga, nauka naših dana je nauka koja danas tvrdi dogmatski jednu tezu, a sutra, sa arogancijom što je karakteriše, tvrdi baš suprotno. Nauka puna protivrečnosti koja, paradoksalno, govori da veruje samo u ono što vidi, a ipak uporno podržava nemoguće hipoteze koje se nikada nisu potvrdile. Ovo je moderna nauka.



Majmun sa cigaretom

Bilo je vrlo simpatičnih komentara; materijalistička nauka pronalazi svakog dana nove hipoteze. Ustanovio se, na primer, veoma zanimljiv lanac, izuzetno smešan, u vezi sa našim mogućim precima. Kao kralj ovog lanca pojavljuje se ajkula iz koje se pojavljuju, po materijalističkim antropolozima, gmizavci.


Smešna teorija, nije tako? Nastavlja zatim sa famoznim oposumom, stvorenjem sličnom krokodilu, ali više evoluiranim, kako se podvlači. I odavde prelaze na sledeću kariku tok velikog lanca čudesa, na neke životinjice, kojim se davao, u tim vremenima, veoma veliki značaj. Odnosim se specialno na lemuriene ili lemure kako se nazivaju. Dodeljuje im se diskoidalna placenta, stvar koja je odbijena od istih zoologa.

Ovaj fakat, kao izgled lica itd. koje je slično drugim, služi kao osnova za određivanja izvesne descendencije toliko je empiričan, u suštini , kao i pretpostavka da je čovek napravljen od blata, onih koji tumače rečenicu doslovno, ne misleći da je ovo samo simbolično.

Nailazimo na strašne protivrečnosti materijalističke nauke. Problem se nastavlja smatrajući da se ova životinjica, koja je mogla postojati pre sto pedeset miliona godina, svojevremeno pretvara u majmuna i, na kraju, u gorilu. U ovom lancu, gorila je najbliži naš predak, predak čoveka.

Neki antropolozi ne zaboravljaju da unesu u ove probleme i bednog miša, čak štaviše, hoće da ga uključe u ovaj lanac. Kako? Na koji način? Traže se naravno sličnosti, čine da se veruje da oblik glave i ustiju ajkule stoji iza porekla drugih sisara i, među ostalima, brat miš.Činjenica da je neki lik sličan drugom, da bude osnova po kojoj će se tvrditi neka moguća descendencija, dokazuje se toliko empirično, u osnovi, kao i tvrdnja onih koji pretpostavljaju da je čovek bio napravljen od blata, onih koji tumače rečenicu bukvalno, ne razumevajući da je ovo samo simbolično.

A gde su veze? Kako je moguće da se od ajkule pojavi, tek tako, preko noći ili tokom vekova, gmizavac? Prošli su miliona godina, ai ajkule nastavljaju svoj život u miru. Nikad se nije videlo da se od neke vrste ajkula, bilo u Atlanskom ili Tihom okeanu, rađaju novi gmizavci.

Ipak, zar nisu oni, gospoda materijalističke nauke, ti koji kažu da veruju samo ono što vide, da ne prihvataju ništa što nisu videli? Kakva strašna protivrečnost! Veruju svojim hipotezama i nikad ih nisu videli.

Isti su to moderni naučnici koji se suprostavljaju činjenici da postoje više dimenzije prirode i kosmosa. Da postoji četvrta koordinata, četvrta vertikala, ovo je neporečivo, ali to smeta materijalistima. Ipak, Ajnštajn je prihvatio četvrtu dimenziju.

U matematici niko neće poreći četvrtu dimenziju. Ali, ljudi materijalisti ove epohe, nikako neće da prihvate ovaj problem i to da je moguća druga dimenzija ili više dimenzije prirode. Žele da se svi mi zatvorimo ili da se, protiv naše volje, samo-zatvorimo u trodimenzionalni Euklidov svet i, zbog ovog pogrešnog i absurdnog položaja u kom se nalaze, zadržavaju celokupnu fiziku u njenom razvoju.

Sada je čas kada bi već trebalo da postoje kosmički brodovi sposobni da putuju u beskraj, ali takva želja nije moguća dok fizika bude zatvorena u Euklidovoj dogmi trodimenzionalnosti.

Neće proći mnogo vremena do dana kada će se ove dimenzije prirode moći videti preko veoma delikatnih optičkih aparata. Ali, dok taj dan ne dođe, mi, gnostički antropolozi, možemo biti sigurni, da ćemo primorani da trpimo uvrede koje je trpeo i Pasteur kad je posmatrao svoje mikrobe.

Piramida Kefren - Čista Nauka



Dakle, postoje dve vrste nauke: profana nauka i čista nauka. U čistoj nauci ne postoje teorije nego činjenice.

Oni koji još nisu otvorili svoju unutrašnju Pamet, oslanjaju se samo na teorije, na hipoteze za koje nisu sigurni. Zašto treba da trpimo sve materialističke utopije? Zašto treba da prihvatimo dogmu evolucije, trodimenzionalnu dogmu? Zašto treba da živimo u svetu hipoteza?
Gnostički naučnik ima razne sisteme za istraživanje; imamo specijalne discipline koje omogućavaju ljudskom biću da aktivira pojedine latentne osobine mozga, pojedina čula percepcija koja su potpuno nepoznata materijalističkoj nauci i koja mu dozvoljavaju da proveri, preko samoga sebe, sva ova pitanja...


Net








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Čista Nauka - Alhemija   Pet 3 Maj - 22:22

Alhemija



Savremeno i uobičajeno određenje alhemije kao „primitivne hemije“ je idejni proizvod prosvetiteljstva. Zato i danas možemo čuti da je alhemija preteča savremenog poznavanja prirodnih zakona, demonska kćer fantastičnih recepata čiji tvorci nisu mogli utoliti žeđ za zlatom, te su okončali svoje „promašene“ živote u mračnim laboratorijama. Nema u tome ničega opskurnog, navodno neznanje, zamenilo je navodno znanje - alhemija se morala povući pred vladavinom progresa. Taj pogrešni, ili rudimentarni prosvetiteljski prevod nastavlja da živi u izgovorenom i napisanom; u leksikonima, udžbenicima, svakodnevnom govoru, smeštajući se u prve asocijacije o usponu prirodnih nauka.

Alhemija svoja značenja, odista nije otkrivala svakome, pa su već prva znanja o radu alhemičara bila podložna nagađanjima o flertovanju sa Đavolom i izletima u podzemni svet. Ta nagađanja, uostalom nisu ostala bez značenja. Reč je samo o pojednostavljenju i umnogome iskrivljenom prevodu onoga što su alhemijski adepti činili. Dovoljno je setiti se slika Hijeronimusa Boša, faustovskog nemira, užasnih bolesti koje je lečio Paracelzus, ili patnje sa kojom su se suočavali Jungovi pacijenti da bi se razumelo njeno trajanje. Već tu, gde se sreću Boš, Paracelzus i drugi, suočeni sa upitanošću o smislu; na mestu onoga što alhemičari zovu nigredo, prepoznaje se iskustvo pojedinca; otvara mogućnost da tama propusti svetlost; da alhemija oživi.



U istorijskoj perspektivi se malo toga može ubrojati u stabilno i sigurno znanje o alhemijskoj „nauci“, jer se ono dotiče i prepliće sa legendama, mitovima i menjanim slikama iskustva, izmičući beleženju i arhiviranju. Stvorile su je svešteničke veštine drevnih Egipćana, da bi se proširila po Bliskom Istoku, dotakla Indiju, stigla u Evropu, zadržavajući, na svom putu, Hermesa Trismegista – „triput velikog Hermesa“, kao osnivača. Tekstovi koje obuhvata Corpus Hermeticum, a čiji je deo Smaragdna tablica (Tabula Smaragdina) objavljuju da su otkrovenje, i koriste se kao tablice zakona. Rađajući se kao metod ispitivanja materije, obuhvatila je refleksije o mestu čoveka u Univerzumu; razvila kompleksan jezik amblematskog simbolizma i nalazeći filozofsku osnovu, uključila u svoja učenja religijske metafore.

Zajedno sa mitskom osnovom, alhemija ugradjena u svetske religije, u hrišćanstvu je postala nalik prirodnom ogledalu otkrivenih istina. Njen kamen mudraca koji proste metale pretvara u srebro i zlato, simbol je Hrista. Tumačenje islamskog ispovedanja vere, dalo je hermetizmu novu duhovnu osovinu.

U kasnoegipatskoj Aleksandriji poprimila je oblik koji suštinski nije menjala, i od tada je moguće posmatrati dva njena toka: zanatski, u okviru kojeg se „unutrašnji rad“ spominje tek sporadično; drugi koji metalurške procese koristi kao analogije, navodeći da se zapita postoje li ovi metali izvan pojedinca. Oba toka, spajaju se u praktikovanje istinskih potencijala duha i duše. Zato je skroviše i plodno tlo izvan laboratorija našla u umetnosti i psihoanalizi.









Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: John Dee ( Dzon Di)   Pet 3 Maj - 22:34

Posmatrano unazad kroz istoriju vrlo je mali broj ljudi koji bi mogli da se svojom ličnošću, intelektom i delom uporede sa figurom kakva je bio Džon Di (John Dee). Veliki matematičar svog vremena, koji je imao običaj da kroz prizmu te nauke posmatra celokupnu prirodu, kako čoveka na mikro, tako i čitavog univerzuma na makro planu. Bio je duboko ubeđen da brojevi predstavljaju istinski odraz božanskog aspekta na materiji i da se sve može preko brojeva predstaviti i definisati. Naravno, takav um, koji je bio jedan od najučenijih u svom vremenu, ni izbliza nije mogao da se zaustavi kod suvoparne matematike, već je zalazio i mnogo dublje od toga, gotovo u čistu egzotiku nekih manje razumljivih nauka običnom čoveku, kao što su astronomija, astrologija, okultizam, odnosno hermetizam uopšte. Takođe je važio za iskusnog navigatora, kartografa, velikog lingvistu i desnu ruku Elizabete I (Elizabeth I). Ali pođimo redom…



Džon Di je rođen 13. jula 1529. godine u Londonu. Obzirom da period njegovog rođenja predstavlja epohu rapidnog širenja katoličanstva, to je značilo da je njegovo najranije obrazovanje pretežno bilo obojeno rimo-katoličkom doktrinom, dok je kasnije bio više naklonjen suprotstavljenoj protestantskoj struji i čak se zalagao za konačno ozdravljenje odnosa između katolika i protestanata. Blisko poznanstvo za vreme studija sa Žerardusom Merkatorom (Gerardus Mercator), poznatim tadašnjim kartografom, je u Diju probudilo pasiju ka veštini izrada mapa. Doktorirao je na St. John’s koledžu u Kembridžu (St John’s College, Cambridge), mada je već u svojim ranim dvadestim godinama držao predavanja po prepunim univerzitetima širom Evrope. Kako se kasnije ispostavilo, upravo su ta visoka zvanja koja je stekao tokom obrazovanja bila ključna da se pojavi i na dvoru Engleske, pokraj same kraljice.

U žižu javnosti po prvi put dolazi 1555. godine, jer biva uhapšen pod optužbom da je izradio horoskop kraljici Meri I od Engleske (Mary I of England) i princezi Elizabeti, u kojima je prognozirao skori pad Meri sa prestola i uspon njene sestre. Takođe je uticao na kraljicu da se oformi i nacionalna biblioteka u kojoj bi bile prikupljane knjige i stari tekstovi. Medutim, obzirom na okolnosti u kojima se nalazio, cela ideja je tada bila osuđena na propast. Kasnije je oformio svoju sopstvenu biblioteku, koja je u to vreme važila za jednu od najvećih u Engleskoj, pa možda i u čitavoj Evropi tog vremena. Elem, 1558. godine smrt kraljice označila je kraj njene vladavine (umrla je s 42 godine, za vreme epidemije gripa), kako je i sam Džon Di prognozirao, te na presto, iste godine, dolazi njena sestra Elizabeta. Sam čin njenog dolaska na vlast automatski je značio i mnogo bolju poziciju njenom, sada već zvaničnom savetniku za astrološka i naučna pitanja. Bio je jedan od kraljičinih ljudi od visokog poverenja. Može se reći da od tog momenta Di ima zaista veliki uticaj na engleski dvor, kao i na novoustoličenu kraljicu. Između ostalog zaslužan je za uvođenje termina Britanska Imperija u opštu upotrebu, što održalo do danas. Bio je oštri zagovornik imperijalizma i širenja Britanskog uticaja ka Novom Svetu i uspostavljanja kolonijalne vlasti duž svih kontinenata, što se najbolje da videti u Brytannicae reipublicae synopsis, objavljenoj 1570. godine.



Od momenta kada se našao pod patronatom Elizabete I, Di počinje drastičnije da se okreće svojoj istinskoj pasiji u okvirima hermetičkog znanja. Jer, na takvoj poziciji moći otvaraju se vrata ka mnogim izvorima koji za većinu običnih smrtnika ostaju zauvek nedostupni i zatvoreni. Tada većinu svojih kapaciteta okreće ka unutrašnjem duhovnom radu, te počinje da ga bije glas čoveka od crnih znanja. Prvenstveno zbog toga jer se nije previše obazirao na mišljenje javnosti po pitanju njegovih sklonosti misterijama, a baviti se okultizmom automatski je u narodu stvaralo nelagodu i oprečna mišljenja. Međutim, glad za znanjem ga je obavezala da ovlada jezicima koji su mu bili preko potrebni ne bi li mogao da se upusti u proučavanje važnih spisa i tekstova. Prvenstveno se misli na hebrejski, jer istinsko bavljenje hermetizmom zahteva dobro vladanje tim jezikom. Hebrejski jezik je bitan jer je i numerički savršeno izgrađen. Takođe je ovladao grčkim i latinskim. Može se reći da je Di bio pobožan hrišćanin, ali prvenstveno u okvirima hermetizma i hrišćanske ezoterije. Njegov celokupan rad u toj oblasti se s pravom smatra kabalističkom renesansom u Evropi, jer je nadahnut novom svežinom koja će se tek dodatno razvijati u godinama i vekovima koji su usledili. Postavio je neke nove temelje za razvoj tog toka misli. Oko 1580. godine Di postaje izuzetno nezadovoljan radom u oblastima svetovnih nauka, te se tada okreće svom untrašnjem svetu za kojim je oduvek čeznuo – radu sa silama koje je malo ko iole poznavao, te se može reći da je i u tom smislu bio pionir. U svom studiju u Mortlejku (Mortlake) radio je na promenama stanja svesti i na različite načine pokušavao da dođe u kontakt sa silama koje nisu materijalne prirode – anđeoskim bićima, kako ih je sam nazivao. Kroz ta iskustva pokušavao je da stekne što više znanja i veština. Pored toga što je te entitete nazivao anđelima, više puta je u svom dnevniku svedočio da mu se oni javljaju u najrazličitijim formama, kako ljudskim tako i nekim izvitoperenim oblicima. Iako je posedovao krasan um, bilo mu je jasno da je za eksperimente tog tipa neophodna neka vrsta medijuma, kakav on nije bio, osobe koja bi mu služila kao portal u komunikaciji sa “onostranim”. Tada na scenu stupa neko ko je zaista obeležio sav dalji rad Džona Dija. To je bio Edvard Keli (Edward Kelly).








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Čista Nauka - Alhemija   Pet 3 Maj - 22:38



Već od prvog susreta 1582. godine Di je impresioniran Kelijevim (tada pod pseudonimom Edward Talbot) znanjem i mogućnostima. Uzima ga pod svoje i uvodi u sopstvene principe rada, ne bi li mogli da se što pre posvete svom Velikom delu. Iako je Di i sam bio neshvaćen i uglavnom ocrnjivan tek je Kelijeva pojava pokazala koliko jedna osoba može izazavati straha i nepoverenja kod ljudi u bližoj, ali i daljoj okolini. Još jedan jeretik u očima Pape. Oko Kelijevog imena zauvek se zadržao taj prizvuk crnog maga, pre svega zbog medijumskih sposobnosti koje je posedovao. Od samog početka je bio na lošem glasu. To sve, naravno, Diju nije bilo važno jer je u svom novostečenom prijatelju video ključ za dešifrovanje mnogih materijala koje je u međuvremenu primio u mnogobrojnim sesijama i komunikacijama sa entitetima drugih ravni.



Di je, još u ranoj fazi svojih istraživanja, koristio prastare ezoterijske tehnike. Trudio se da naznake i poruke pronađe gledanjem u staklo (skrying – eng. slično onom što danas nazivamo gledanjem u kuglu, tehnika poznata još u starom Egiptu), verujući da se u određenim stanjima uma ugledati predstave koje će označiti smer u kome treba da ide u svom radu. Od trenutka kada je započeo saradnju sa Kelijem, Dijevi dnevnici otkrivaju neverovatna iskustva materijalizovanja čudesnih stvorova – od koketnih devica do jezivih, monstruoznih bića. Di se trudio da otkrije njihovu prirodu i pripiše im anđeoski ili demonski karakter. Bića su neretko ostvarivala komunikaciju, manje ili više jasnu, i ovakve sesije će u Dijevim dnevnicima biti zabeležene kao “anđeoski razgovori”. U nekim bićima su zaista prepoznalavali anđele iz biblijskog predanja, često među njima arhanđela Urijela, ali identitet pojedinih nikada nisu uspeli da razjasne. Jedna od njih bila je prelepa devica Medini. Kako je Di verovao da su poruke koje ovim putem dobija užasno bitne, ova komunikacija je obeležila veći deo njegovog života i rada, a Medini ga je odvela na mesta gde nije ni slutio da će kročiti.
Dijeva žena Džejn (Jane Fromond) je verovala da je Keli zao čovek koji će ga pre ili kasnije upropastiti. Plašila se reakcije okoline i zazirala od svega u šta su se upuštali. Glasine o čudnim aktivnostima dvorskog savetnika i njegovog čudnog partnera širile su se užasnom brzinom. U tom periodu, Elizabetin dvor posećuje poljski princ Albert Laski (Albert Łaski) u želji da upozna Dija u Mortlejku i uputi se u njegov rad. Dvor se zabrinuo. U vremenima kada Elizabeta grčevito pokušava da održi diplomatske odnose sa Evropom, priča o okultnim aktivnostima njenog najbližeg savetnika joj nikako nije išla na ruku. Postavila je stalnu obaveštajnu prismotru u okolinu kuće u kojoj je tandem vršio eksperimente. Tenzija je rasla, kontrola postala neizdrživa, sve dok se na jednoj od seansi nije pojavila Medini i rekla im da potraže Laskijevu patronažu i krenu sa njim u Poljsku. Krakov im je pružio idealne uslove za rad i obeležio najplodonosniji period. Odmah po njihovom odlasku, Elizabetina vojska spaljuje Dijevu biblioteku.

Enohijanski alfabet

Pored mnogobrojnih sfera interesovanja koja su delili i spremnosti da se posvete okultnom radu, kako kroz kabalu, tako i alhemiju, ono što će predstavljati krunu njihovog rada je kanalisanje enohijanskog jezika – jezika anđela, jezika misterija i stvaranja, kojim su se, po biblijskom predanju, služili i Adam i Eva pre pada iz raja. Iako za svojih života nisu uspeli da kompletiraju rad na enohijanskom sistemu, ostavili su jake temelje za njegovu dalju upotrebu a on se u mnogim krugovima održao do dana današnjeg. U pitanju je jezik s dvadesetjednim slovom/simbolom. Inače, Di je ovaj sistem je izvorno nazvao anđeoskim/adamskim jezikom, pre nego što je u upotrebu ušao termin “enohijanski”. Ovaj drugi naziv usvojen je kasnije, po biblijskom imenu patrijarha Enoha, koji je poslednji, do Dija i Kelija, govorio tim jezikom. Ono što je fascinantno je to da se radi o gotovo savršeno izgrađenoj jezičkoj strukturi, gramatici i sintaksi koju i najuzvušeniji ljudski um ne bi mogao da osmisli, a sigurno ne u tako kratkom vremenskom periodu. Stil pisanja bio je s desna u levo, potpuno primenjliv i funkcionalan. Kako je i Di naveo u svojim dnevnicima, jezik im je diktiran unazad, jer bi izgovaranjem reči u uobičajnom smeru oslobodili nekontrolisanu snagu koju ti simboli sa sobom nose. Diktiran je tako što bi Keli u stanju izmenjene svesti opisivao Diju šta posmatra i gde se određeni simbol unutar kvadrata javlja, dok bi ovaj pažljivo upisivao u isti takav iscrtani kvadrat sa koga je i Keli sve iščitavao. Tako radeći načinili su više knjiga primljenih poruka i simbola koje ni danas popularna nauka nije do kraja rastumačila, a koje shvata jedan uzak krug ljudi. Knjiga Liber Loagaeth (Knjiga Božanskih razgovora) predstavlja originalni zapis primljenog jezika i sastoji se od 49 slovnih tabela, u formi 49×49 kvadrata.



Vremenom, Dijeva posvećenost i nebrojeni sati provedeni u seansama poprimaju razmere groznice. Jeziku je nedostajao ključ razumevanja koji će otvoriti vrata spoznaje svega. Verovao je da će mu Medini taj ključ dati, ali je u međuvremenu cena postajala viša. Javila se sa jasnim zahtevom i uputstvom. Tražila je da posete Prag i odu, ni manje ni više, pred imperatora Svetog Rimskog Carstva, Rudolfa II (Rudolf II of Austria). Di je morao da mu prenese proročku poruku da je zao i zaposednut demonima i da će ga, ukoliko odbije da vlada po otkrovenju koje mu Di donosi, Bog svrgnuti sa prestola. Užasnut težinom ovog zadatka, Di strahuje za porodicu. Odlazak u jezgro moći moglo je da ga košta života, ali i prekida rada, što je za Dijeva bila neuporedivo veća žrtva. Međutim, verovao je Medini svom snagom i želja za spoznajom je nadvadala svaki strah. U avgustu 1584. godine stižu u Prag. Olakšicu ovoj misiji dala je činjenica da je i sam Rudolf bio pokrovitelj alhemije i ljubitelj bizarnosti. U svom kabinetu retkosti čuvao je monstruozna dela, bića sa prirodnim deformitetima i posledicama mutacija, a njegova celokupna dvorska posluga je bila sačinjena od ljudi patuljastog rasta. Nakon prijema Dija i saslušane poruke, Rudolf je bio zapanjen. Otpustio ga je bez ikakvog odgovora. U neizvesnosti čekanja koja je nastupila, Medini je postala nestrpljiva. Ovaj put je tražila kamen mudrosti. Kao jedan od vrhunskih alhemijskih principa, kamen je omogućavao pretvaranje bilo kog metala u zlato, a verovalo se da je jedan od glavnih sastojaka za njegovu izradu crveni prah iz Glastonberija (Glastonbury), koji je, ne čudi ni malo, Keli imao. Rudolf je doneo odluku da se ne obazire na proročanstvo, ali ga je kamen zaintrigirao. Dozvolio im je da otvore alhemijsku laboratoriju u Pragu. Danas su sačuvani svici sa zapisima iz ove laboratorije, brojni instrumenti, kao i prah iz Glastonberija.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Čista Nauka - Alhemija   Pet 3 Maj - 22:43



Glasine o radu na pronalasku kamena mudrosti se šire Evropom, Rusija se interesuje za pronalazak. Prve opasnosti stižu od papske stolice. Kada je papa Sikst V (Pope Sixtus V) čuo da crkvi preti otkriće koje ne samo da je proizvod mračnih demonskih sila, već je pod pokroviteljstvom samog imperatora, poslao je špijune da ispitaju slučaj i donesu detaljan izveštaj o tome ko to zapravo manipuliše Rudolfom. Ono što su preneli papi nije bilo ni malo dobro – na dvoru je opasan savetnik koji može dovesti do pada carstva. Papa na ove vesti reaguje pismom imeratoru u kom optužuje Dija da je crni mag i zahteva da sa svojim saradnikom poseti Vatikan i donese prepiske razgovora sa anđelima. Svesni da nema sile koja bi ih sačuvala od moći inkvizicije, oglušuju se o ovaj poziv, ali papa uspeva da nagovori Rudolfa da ih protera iz Praga. Nemajući više gde da pobegnu, prihvataju poziv plemića iz južnog dela carstva. Sasvim je moguće da se Rudolf lično založio da im obezbedi ovaj smeštaj i pruži priliku da nastave sa radom 150km južno od Praga, u Rozenbergovom zamku. Ovo će biti poslednja Dijeva i Kelijeva zajednička selidba.

Ostajući veran ideji da će dobiti odgovor od Medini, Di nastavlja sa radom. Međutim, više ni izbliza sa istom lakoćom. Posvećivao se vizijama 10 sati dnevno, one su pokrivale veći deo njegovog budnog stanja i ubrzo je počeo da pati od glavobolja i mučnina, konstantno je čuo glasove i ceo njegov svet je bio u vizijama na staklu više nego van njega. Spas od rapidnog gubitka razuma je prepoznao u nečemu što je označio kao poslednji izazov. Keliju se tokom jedne od mnogih seansi ukazao drugi entitet, Urijel i tražio da Keli i Di razmene supruge u poslednjem činu pred otkrivanje istine. Di, sukobljen po ko zna koji put sa teškom moralnom odlukom, shvata da nema povratka i da će, ukoliko je potrebno, prodati dušu ovom anđeoskom principu. Keli je, sa druge strane, prihvatio ovu ponudu znajući da će, ako ništa drugo, ona označiti kraj njihove zajedničke epohe. Nakon te noći, zaista više ništa nije bilo isto. Postoje indicije da je prilikom ove avanture Dijeva žena rodila Kelijevo dete.



Ubrzo Keli odlazi i to tako da im se putevi više nikada neće ukrstiti. Vratio se u Prag i pod Rudolfovim pokroviteljstvom nastavio da radi na pronalaženju kamena mudrosti, a kako neke hronike prenose, u tom radu je otišao tako daleko da je zbog toga dobio čak i titulu barona i zamak na korišćenje. Ali, nemoćan da zadovolji Rudolfove prohteve, biva žrtva imperatorovog gneva. Ostatak veka provodi u tamnici, u kojoj je 1597. godine izgubio život, na poprilično haotičan način, pri pokušaju bekstva.

Di se vraća u Englesku 1589. godine i traži od Elizabete upravu nad protestantskim koledžom u Mančesteru (Christ’s College, Manchester). Međutim, nije imao značajnijeg uticaja na rad ove škole i 1605. godine se vraća u Mortlejk gde ostaje do svoje smrti. U međuvremenu, na presto dolazi Džejms I (James I of England), Elizabetin naslednik koji nije imao nikakvih interesovanja za natprirodno i okultno, pa ni za samog Dija. Izgubivši ženu i veći deo porodice u epidemiji kuge, biva prinuđen da poslednje dane svog života provede u bedi, prodavajući imovinu kako bi preživeo sa ćerkom Ketrin. Preminuo je 1609, u 82. godini života. Njegov grob nikada nije pronađen.



Pentakl

Tek u XX veku je delo Džona Dija ponovo oživelo kroz rezultat rada istoričara Frensisa Jejtsa (Frances Yates). On je bacio novo svetlo na ulogu magike i okultizma u periodu Renesanse, kao i u razvoju moderne nauke. Di je čvrsto verovao da matematika mora biti u samom središtu našeg obrazovanja, kao ključ prirode uz pomoć koga bi smo zalazili u “skrivene svetove”. Rad ovog okultiste snažno je uticao na osnivanje društva Rozenkrojcera (Rosicrucianism) kao i hermetičkog reda Zlatne Zore (The Hermetic Order of the Golden Dawn), prvenstveno preko njegovih nastavljača. Inspirisao je mnoge sledbenike, prvenstveno Elifasa Levija (Eliphas Levi) kao najvećeg među njima, a Dijeve osnove enohijanskog je koristio Alister Krouli (Aleister Crowley). U domenu umetnosti ga pominju mnoga književna dela. Lik Prospera u delu Bura Vilijema Šekspira je inspirisan Dijem, a njegovim radom se bavi i Gustav Mejnrik (Gustav Meyrink) u Anđelu sa zapadnog prozora. Grupa Iron Maiden mu je posvetila pesmu (The Final Frontier – The Alchemist), a frontmen grupe Blur, Dejmon Albarn (Damon Albarn) je napisao operu o Dijevom životu i delu (Dr Dee: An English Opera). Danas se u Britanskom muzeju nalazi veći broj instrumenata kojima su se Di i Keli služili tokom svog rada – kristalna kugla, razna ogledala, voštani pečati (tzv. pentakli) s utisnutim simbolima i mnogi drugi njihovi predmeti.

autori: Snežana Džekulić i Dražen Pekušić








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Čista Nauka - Alhemija   Pet 21 Jun - 13:00


Palata tri ukradena srca


U starom Teheranu, kazu, još uvijek postoji Palata tri ukradena srca za koju je vezano jedno od najljepših orijentalnih predanja...




U bogatoj riznici nezaboravnih predanja Istoka, nalaze se mnoge price koje se odnose na potragu za Eliksirom zivota, kojim bi se mogla osigurati besmrtnost. Najveci broj predanja se koncentrisu oko srca ili jetre, a neka su prepuna sibolike. Sljedeca, vrlo popularna, prica cini se da spaja filozofske i okultne elemente, a mozda je na izvjestan nacin zasnovana i na stvarnom dogadaju, kako to tvrde mnogi poznavaoci orijentalnih narodnih predanja.

Palata tri ukradena srca

Bogati zemljoposjednik se ozenio kcerkom perzijskog velikodostojnika. Nakon vjencanja, muz je provodio mnogo vremena daleko od kuce, zauzet cestim hodocascima. Jedna soba u kuci uvijek je ostajala zakljucana.
Iako je bila upozorena da nikad ne zaviri u nju, mlada i radoznala zena na kraju je otkrila da ne moze sputati svoju znatizelju. Jednog dana, dok joj je rnuz bio u Siriji, navratio je putujuci bravar. Receno mu je da otvori vrata zakljucane odaje. Gazdarica ga je pratila ne krijuci svoju radoznalost i uzbudenje. Na njen uzas, kad je stavio kljuc u bravu, covjek joj je pao pred noge ispustajuci strasne krike. Kada su sluge dotrcale da pomognu svojoj gospodarici, bravar je vec bio mrtav.
Po muzevljevom povratku, zena je, naravno, morala priznati krivicu. On joj je tada saopstio da je odavno ukljucen u pokuse kojima bi se napravio lijek za vjecni zivot. Prema analizama u jednom drevnom rukopisu, on je u tome bio gotovo uspio. Preostao mu je samo djelic eksperimenta da se uradi, ali je ovaj nesrecni prekid (kao sto je slucaj s vecinom magijskih obreda) unistio sav njegov visegodisnji trud.
Element koji je nedostajao postupku bilo je - bravarevo srce!
Zbog toga je na lijevoj strani grudi mrtvog bravara zjapila duboka rana. U zakljucanoj sobi sve je bilo pretvoreno u pepeo. Dok je bracni par stajao promatrajuci pustos, podrugljivi smjeh slivao se s tavanice. Prica se zavrsava tuznim zapisom da je najprije poludio muz, a zatim i zena. Kad su umrli u razmaku od nekoliko mjeseci, otkriveno je da su im izvadena srca. Zato se ta kuca u starom Teheranu jos uvijek zove Palata tri ukradena srca!

Prasak himalajskog leoparda

Carobnjaci - pogotovu kada su putujuce varalice - cesto prate tekuce dogadaje, a isto tako igraju svoju ulogu pomazuci onima koji pate od uobicajenih bolesti i ambicija. Za vrijeme posljednje gladi u Indiji, pise Idriz sah, malo poznati mudrac iz Bombaja, cija glavna teorija bijase da je golotinja srodna poboznosti, obogatio se preko noci.
Madije koje je on pravio s „praskom himalajskog leoparda" - barem je tako tvrdio - osiguravale su onome ko ih posjeduje zastitu od nemastine, gladi i bolesti. Hiljade ljudi je umrlo, ali carobnjak nije. On je mogao sebi priustiti da kupi rizu na crno. Ali, nije umrla ni zena koja je o njegovim cudesima obavijestila samog maharadzu koji je izjavio da se u njegovoj drzavi nece nista raditi dok mu ne dovedu carobnjaka.
Poslije velikog nagovaranja, opsjenar je na sastanku uvazene dvorske skupstine bio postavljen do Njegovog Velicanstva. Svaka rijec koju je izgovarao, prihvatana je kao sveta. Natovaren pocastima i blagom, ostao je do kraja uporan protiv nosenja odjece. Na kraju je njegovo samopostovanje toliko poraslo da je govorio samo dva puta dnevno. Svaka njegova rijec bila je zapisivana zlatnim perom.
Ova je prica prvorazredna grada za buduce mitove i legende. Ukoliko se carobnjak na vrijeme ne diskredituje, velika je vjerovatnoca da ce njegovi podvizi uci u istoriju.

Tibetanski čarobnjak

Verovatno je jos ziv i verovatno se bavi unosnim poslom jedan tibetanski sveti covek, koji je za naknadu u iznosu od pet silinga prodavao „Svitak hartije za prociscenje duse". To je, govorio je, bitno da bi se u potpunosti postalo covjek, a kamoli da se prouce i procijene cula magije. Proslavljen kao opsjenar, on nije zelio da govori o svojim cinima i poricao je da mu je 305 godina. „Nemojte slusati sta svijet o meni prica, jer ne samo da mi je vise od 100 godina, ja jos nisam ni roden!?..."
Ti svici su se sastojali od izbjeljenih listova koje je trebalo nositi nekoliko dana prije nego sto ih mudrac ispise. Emanacija je prodirala u svitak i vodila mudracevu ruku. Ja sam morao stajati iza njega petnaestak minuta da bi moj svitak bio zavrsen. Sve vreme on je razgovarao s nekim ko je bio „stanovnik grada cetiri dana hoda odavde i pomalo nejasan, nesumnjivo zbog jakih vazdusnih strujanja". Zavrseno djelo umotano je u parce stavljene koze i uvezano zicom od ovcjeg creva. Kad sam ga doneo u Englesku, sluzilo mi je kao barometar zato sto bi se crijevo ovlazilo otprilike cetiri sata prije kise.
Taj sveti covjek mi je, rekao da oprema carobnjaka, posebno onih koji predskazuju buducnost, predstavlja samo aranziranje „da bi se impresionirali oni koji zahtijevaju te stvari, a cuo sam da je tako i na zapadu". Rekao mi je da je jedina prava nosnja carobnjaka ona koju licno nosi i molio me da se na nju naviknem odmah, tako da cu osjetiti blagotvorni uticaj koji ce me nadalje pratiti kroz zivot.
Na glavi je nosio sesir od krzna sneznog leoparda u obliku palacinke, a u usima je imao neobradene grumencice cilibara. Duga, teska niska slicnih grumencica prosarana parcadima grubog nefrita visila je o njegovom vratu preko prljavog krznom obrubljenog, kaputa koji je sezao do clanaka. O pasu mu je visila velika zelena kozna torba, uljepsana istom bojom i nacickana crvenim staklenim perlama. Sve je kompletirao duboki kozni obrub. Na nogama je nosio izvezene papuce uzdignutih prstiju koje su bile zavezane zicom od ovcijeg creijva. Zimske cizme visile su mu o vratu.
Nije se nikad odvajao od prstenova od nefrita i cilibara koje je nosio na rukama. Oni su, govorio je, njegova „sreca" i unistavali su gorske demone, razne vrste neprijatelja i vukodlake koji su napadali putnike.
Posljednje rjeci koje mi je uputio, bile su upozorenje protiv pranja tijela. „Ruke se mogu prati, ali tijelo nikada." U ovome je, izgleda, bio predani sljedbenik svog vjerovanja.

Eliksir života

U Egiptu postoje mnoge price o carobnjacima i njihovim pokusajima da pronadu Eliksir zivota ili Kamen mudraca. Jednu od najzanimljivijih cuo sam u Kairu. Po arapskim i persijskim alhemijskim i magijskim spisima, tu i tamo se pominje Zlatna glava, ali nigdje nema nagovjestaja o cemu se, zapravo, radi. U ovoj prici sam konacno nasao na sta se to odnosi.
Cuveni kairski carobnjak, El Girbi, usmjerio je svoje aktivnosti na pronalazenje skrivenog blaga. U tu svrhu naucio je da glinenu glavu pretvori u zlatnu. Ovo je, medutim, mogao uraditi samo jednom. Kad bi postala zlatna, glava je bila prorostvo ili ju je posjedovao duh. Jedna od njenih moci bila je da oda gdje se nalazi skriveno blago.
Izgleda da je El Girbi glavu koristio i za obicne vradzbine i daje ona predskazala mnoge cudne stvari. Jednom mu je odala i gdje se skriva golemo blago. Kada ga je doneo kuci, El Girbi se ponovo obratio prorocanstvu. Prema testamentu za koji se tvrdi da ga je on ostavio, glava je odbila da mu skrivena blaga odaje vise od jednog mjesecno. A onda je pocela i da laze. Govorila mu je o blagu vecem no sto covjek moze da zamisli, zakopanom osam stotina stopa ispod morskog dna! U prepirci koja je uslijedila, glava je na El Girbija bacila lonac koji se razbio na ulici i privukao paznju komsija.
Ova epizoda prosla je dosta mirno. Medutim, svade izmedu glave i carobnjaka su postajale sve cesce. Svi su smatrali da je covjek poludio. Jednog dana, kada je prolazio neki bezazleni draguljar ogromni lonac izleteo je kroz prozor Girbijeve palate, pogodivsi draguljara u vrat. Stigli su na sud.
U svojoj odbrani, carobnjak je negirao optuzbu i objasnio je sve u vezi s cudesnom glinenom glavom. Bio je osuden na sest mjeseci zatvora. Kad se vratio kuci, izgledalo je da se glava bolje ponasa. Savjetovala ga je da sacini Eliksir zivota, dajuci mu detaljne upute u vezi sa sastojcima i metodama. Ubrzo je za to saznao i lokalni sudija koji bjese osudio mudraca.
Covek u sedamdesetim godinama nije mogao ignorisati ovo otkrice. Kao uzdarje za oprostenje i za dokument koji objasnjava da je El Girbi zdrav i nevin, bocica s dragocijenim lijekom promijenila je vlasnika. Te iste noci, glava se obratila carobnjaku: „Upravo sam cula da je sudija uzeo napitak. To znaci da ce on zivjeti barem jos sezdeset godina. Zaboravih da ti kazem da su to tvoje godine! Ti ces umrijeti onog jutra kad sucev eliksir pocne da deluje!..."
Kazu da je El Girbi jedva imao vremena da sroci priznanje i baci glavu u Nil, prije nego sto je umro.



bosnic.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Čista Nauka - Alhemija   Pet 21 Jun - 13:22


Grof koji je postao legenda

O njemu su napisane desetine knjiga, a njegova misteriozna pojava u drugoj polovici 18. stoljeca, ostala je neobjašnjena. No, njegovi savremenici su vjerovali da je bio jedan od najvještijih alkemicara!




Dovoljno je kazati - grof St. Germain (zermen)!
Ovo ime medju njegovim poklonicima izaziva postovanje ravno divljenju. Oni koji mu nisu bili skloni reci ce da je to bio “jedan odvratni prevarant i sarlatan”! Treci ce tvrditi da je bio mozda najveci alkemicar svih vremena; cetvrti su ubijedeni da je posjedovao Eliksir besmrtnosti i da, nakon skoro tri stoljeca, jos uvijek zivi!


Iz jednog izvjesca, medutim, doznajemo da je roden 1710. godine u obitelji poreznika u mjestu San Germano. Okultist Eliphas Levi iz 19. stoljeca tvrdi pak da je dosao na svijet krajem 17. stoljeca u Leitmeritzu u Ceskoj kao vanbracni sin rozenkrucijanera plemenite krvi. Takvo bi porijeklo moglo objasniti izrazenu grofovu sklonost misticizmu i dati odgovor na tajnu njegovih impresivnih, ponekad i potpuno samosvojnih alkemicarskih i drugih magijskih sposobnosti.


Grof je bio izuzetno nadaren za jezike. Vladao je francuskim, njemackim, engleskim, nizozemskim i ruskim. Sam je tvrdio kako je naucio i kineski, perzijski te hindu, no u njegovoj okolini nije bilo osobe koja bi to mogla provjeriti i potvrditi.

Izuzetna obrazovanost


Horace Walpole pise da je grof bio cudesan glazbenik. Navodno je bio i sjajan slikar, iako se ne zna ni za jednu od njegovih slika. Njegove slike su se isticale time sto je nakit prikazan na njima svjetlucao kao pravi.
Mnoge cinjenice ukazuju i na to da je St. Germain bio izvrstan zlatar, ali taj obrt ipak nije izucio kod perzijskog saha, kako je inace znao tvrditi. Navodno je na veliku radost francuskoga kralja Luja XIV jednom prilikom popravio tesko osteceni dragulj. Moguce je, naravno, da je velicanstvenost svojih slika i postizao upravo koristenjem biserja ili nekog slicnog materijala.


Usto je bio izuzetno dobro upucen u sva podrucja kemije. U cijeloj Evropi osnovao je niz laboratorija posudenim novcem, po svemu sudeci namijenjenih proizvodnji postojanih i zarkih pigmenata za boje i za istrazivanje tajnih receptura alkemije.
St. Germain je bio ujedno i ugledan iscjelitelj . Izlijecio je marsala de Belle Isle, te vratio u zivot neku mladu prijateljicu Madame Pompadour, posto je gotovo umrla otrovavsi se gljivama.
O grofu se takoder prica da nikada nije jeo u drustvu drugih ljudi. Dok su se svi oko njega, kao sto je to u ono vrijeme bilo uobicajeno, prezderavali obilnim obrocima, on je sjedio za stolom pijuci samo mineralnu vodu.
“Umjesto da jede, pricao je od pocetka do kraja objeda. Slijedio sam njegov primjer pa ni ja nisam jeo. Mirne se duse moze reci da mu u dosjetljivosti nije bilo ravna sugovornika”- pricao je Casanova.
Kao sto Colin Wilson pise u knjizi “Okultno” (“The Occult”), grof je vjerojatno bio vegetarijanac. Ipak, najcudnije je bilo to sto je raspolagao izuzetnim znanjem i obrazovanoscu. U 19. stoljecu grofovi su pristase tvrdili da je on vec pri prvome nastupu na francuskome dvoru 1740. godine imao to znanje, ali se ne zna gdje ga je i kako stekao.
Medutim, nisu svi njegovi suvremenici bili odusevljeni njegovim sposobnostima. Casanova, koji ga je susreo u Haagu, gdje su se obojica zatekli na diplomatskoj misiji, vidio je u njemu sarlatana, ne drzeci ga zbog toga manje simpaticnim:
“Ovaj zadivljujuci covjek, kojeg je priroda izabrala za kralja hohstaplera i sarlatana, samopouzdano tvrdi kako mu je tristo ljeta, kako poznaje tajne univerzalne medicine, kako vlada prirodom te moze taliti dragulje, pa da tako iz 10 ili 12 manjih dragulja moze proizvesti jedan veliki najfinijeg sjaja. Sve je to, kaze, macji kasalj. Usprkos njegovoj hvalisavosti, bezocnim lazima i ekscentricnosti ne mogu reci da mi je bio odbojan, Unatoc svemu sto znam i osjecam, smatrao sam ga zadivljujucom osobnoscu...”

Kontraverzne priče


I grof Alvensleben, pruski izaslanik na dvoru u Drezdenu, dobro je poznavao St. Germaina. Godine 1777. o njemu je zapisao:
“Rijec je o visoko nadarenom covjeku osebitog duha, no potpuno lisena rasudne moci. Svoju veliku slavu najvise ima zahvaliti s jedne strane najdrskijem ulizivanju za koje je covjek uopce sposoban, a s druge pak izvanrednoj rjecitosti, poglavito ako se covjek prepusti strasti i ushicenosti njegovih rijeci. Inace ga pokrece neizmjerna oholost...” Mnoge price o St. Germainu koje su dovele do tako sumnjicava stava, nisu se zapravo mogle odnositi na grofa, vec na varalicu po imenu Gauve, koji se nalazio u sluzbi vojvode de Choiseula, zakleta neprijatelja St. Germaina. Gauve, koji je zapanjujuce bio nalik na grofa, dobio je nalog da u javnosti karikira grofove sposobnosti, ne bi li mu tako naudio.
I danas ima ljudi koji su uvjereni da je grof. St. Germain jos ziv. Iako se u knjizi umrlih zupe Eckerndorfeu nalazi podatak o njegovoj smrti, nedugo nakon unosenja tog podatka, prosirile su se glasine da je grof ziv. Posljednji grofov dobrotvor, princ Karl von Hessen-Kassel, u oporuci je nalozio da se njegovi spisi spale da ne bi bili pogresno protumaceni. Jedan drugi grofov poklonik prosirio je vijest da grof nije mrtav, vec da je viden u Parizu, gdje je Mariji Antoaneti prorekao izbijanje francuske revolucije. Ona ga je pak u svojim dnevnicima cesto spominjala, kajuci se sto nije poslusala savjete koje joj je dao grof. Godine 1785, dvanaest mjeseci posto je umro, mnogi su ga ljudi “vidjeli" u Wilhelmsbadu, u drustvu s magicarom Cagliostrom i hipnoticarom Antonom Mesmerom te s filozofom De St. Martinom. Godine 1789. otputovao je u svedsku i upozorio kralja Gustava III na nesrecu koja mu prijeti. Istog je ljeta posjetio prijateljicu Mademoiselle d'Adhmar obecavsi joj da ce se jos pet puta vidjeti. Ona je poslije rekla da je grof izgledao kao da mu je 46 godina. Iz njezinih rijeci moze se razaznati da je grof odrzao obecanje.

Legenda koja živi


Cara Napoleona Bonapartea (1808-1873) toliko je zaintrigirala prica o grofu da je dao oformiti posebnu komisiju koja je trebala istraziti njegov zivot i djelovanje. No, rezultati istrage unisteni su u strasnom pozaru 1871. godine u kojem je izgorjela pariska vijecnica. Grofovi su poklonici bili uvjereni kako se ni taj dogadaj ne moze pripisati pukom slucaju.
Nekoliko godina kasnije Teozofsko drustvo kojemu je predsjedavala Madame Blavatsky objavilo je kako je grof St. Germain jedan od njihovih “tajnih majstora” - tako su se, naime, nazivali besmrtnici cija su bogata okultna znanja bila na raspolaganju clanovima drustva. Inace, medu te licnosti ubrajani su Krist, Buda, Apolonije (iz Tijane), Francis Bacon i Christian Rosencreutz. Nakon sto su Nijemci napustili okupirani Pariz, tamo je navodno otputovala skupina teozofa na navodni susret s grofom!
Legenda o zagonetnom grofu i dalje zivi. Tako se 1972. godine na francuskoj televiziji pojavio neki Parizanin, Richard Chanfrav, tvrdeci za sebe da je grof St. Germain. Koristeci prirucno kuhalo ovaj je covjek pred televizijskim kamerama uspio izvrsiti pretvorbu olova u zlato, kao sto je to navodno svojevremeno uspjevao legendarni grof St. Germain.



bosnic.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Čista Nauka - Alhemija   Pet 21 Jun - 13:24


Potraga za besmrtnošću





Otkako je svijeta i vijeka alkemicari su se trudili da pronadu Eliksir života, kao i Kamen mudraca. Je li to ikome od njih pošlo za rukom?

"Neprestano pijan, a ipak stalno bistra uma” - tako je neki biograf opisao T. Bombastusa von Hohenheima, koji se prozvao Paracelsusom. Ucio je magijske nauke kod Hansa von Trittenheima u Wurzburgu, godinu dana radio u rudarskoj skoli, zatim putovao Njemackom, Italijom, Francuskom, Nizozemskom, Engleskom, Skandinavijom i Rusijom; sluzio u Italiji kao vojni kirurg i polozio medicinski ispit na Sveucilistu u Ferrari.
Godine 1526. postavljen je za gradskog lijecnika u Baselu u svicarskoj. Imenovanje je proslavio ispred gradske vijecnice paljenjem djela Avicene, arapskog filozofa iz 11. stoljeca, te Galena, medicinskog autoriteta Grcke iz 2. stoljeca.

Tri “hipostatička” načela
Premda je bio ohol i egoistican, Paracelsus je ipak dao znacajan doprinos razvoju farmacije. Bio je jedan od prvih strucnjaka koji su spoznali da se kod pecenja i kuhanja odvijaju iste reakcije kao i pri alkemijskim procesima. Pored toga cetiri Aristotelova nacela zamijenio je trima “hipostatickim” nacelima - zivom, sumporom i soli. Izraz hipostaticki znaci da u njegovu slucaju nije rijec o obicnim tvarima, nego o trima savrsenim supstancama koje se u jednom tekstu iz 17. stoljeca opisuju na sljedeci nacin:
“ziva je britka, providna, etericna i vrlo cista tekucina, kojoj se pripisuju hranjivost, smislenost, gibanje, sila, boje i usporavanje procesa starenja. Ova tvar potjece iz zraka i vode. Ona je zivotna hrana...
Sumpor je sladak, uljast, gust i ljepljiv balzam koji odrzava prirodnu toplinu udovlja, sredstvo za ozivljavanje svih zivotnih funkcija (nesvjesna aktivnost biljaka i zivotinja, primjerice pri probavi), zatim procesa rasta i promjena a izvoristem je i podrijetlom svih boja. Nesagoriv je, no ipak se pomocu njega mogu ujediniti krajnje suprotnosti.
Sol je suha tvar kojom se smjese zasticuju od raspadanja. Ima cudesne moci, rastvara tvari, skrucuje ih, prociscava, ispraznjava, daje cvrstocu, postojanost i okus.
Za Paracelsusa su ta tri nacela simbolizirala duh (ziva), dusu (sumpor) te tijelo (sol). U jednom od njegovih alkemijskih spisa to je shvacanje izrazeno sljedecim rijecima:
“Kao sto postoje razlicite vrste voca, tako ima i razlicitih vrsta sumpora, soli i zive. Jedna se vrsta nalazi u zlatu, druga u srebru, a treca u olovu, zeljezu, kositru itd. Sumpor je zastupljen u safiru, smaragdu, rubinu, krisolitu, magnetu i svaki put je drukciji. Isto vrijedi i za kamen, kremen, soli, izvorsku vodu itd.”
Ova su razmatranja navela Paracelsusa da pocne traziti “kvintesenciju” svake tvari, onaj najfiniji i najcistiji ekstrakt koji je bit svega postojeceg.

Novo u alkemiji


Uvodenje hipostatickih tvari zive, sumpora i soli otvorilo je nove mogucnosti za alkemijska istrazivanja. Po svemu sudeci Paracelsus je neke kvintesencije uspjesno primjenjivao cak i pri lijecenju. Vjerojatno su u pitanju bile slabe otopine pojedinih kiselina u koje bi ponekad dodavao alkohol.
Paracelsusove ideje bile su mnogim ljudima poticajne da pocnu tragati za Eliksirom zivota. Supstanca koja je davala dug zivot ili cak besmrtnost, navodno je vec bila otkrivena. U Europi se vjerovalo da je to poslo za Nicilasu Flamelu, uspjesnom prepisivacu rukopisa iz 14. stoljeca. On je 1357. kupio neku vrlo staru bogato ilustriranu knjigu:
“Brizno izraden uvez bio je nacinjen od mjedi u koju su bila urezana slova i neobicni likovi... Nisam ih mogao procitati, jer to nisu bila ni latinska ni francuska pismena... sto se tice sadrzaja, bio je zeljeznim perom ili dlijetom (kako sam pretpostavljao) ispisan na listovima od kore drveta i bogato oslikan.”
Na prvoj je stranici bilo ispisano zlatnim slovima: “Abraham zidov, svecenik i knez, astrolog i filozof, pozdravlja zidovski narod koji je gnjevom Bozjim razasut po Francuskoj” Flamel je taj rukopis oznacio samo kao “knjigu zidova Abrahama”. Iza posvete slijedile su kletve upucene svakome tko nije bio svecenik ili pisac. Buduci da je Flamel bio pisac, smio je nastaviti s citanjem.
Autor knjige zelio je rastrkanom zidovskom narodu olaksati placanje poreza rimskoj upravi i radi toga im je odao kako ce neplemenite metale pretvoriti u zlato. Upute su bile jasne i razumljive, no nazalost su se odnosile samo na zavrsni dio citavoga alkemijskog postupka. Naputak kako se pocinje s pokusom nalazio se prema tekstu na cetvrtom i petom listu. Na svoje veliko razocaranje, Flamel je morao zakljuciti da unatoc cistoci izvedbe on ove slike “ne moze nikako razumjeti bez iscrpnog poznavanja starih postupaka i teorija Kabale.”

Veliki dobrotvori


Flamel je 21 godinu pokusavao naci nekoga tko bi mu mogao objasniti znacenje slika. Naposljetku mu je supruga Perrenelle predlozila da otputuje u spanjolsku i potrazi nekog ucenog zidova koji bi mu pomogao u tumacenju. Flamel se odlucio za hodocasce na grob sv. Jakova u Compostelu. Prije puta dao je izraditi precizne kopije zagonetnih ilustracija, a onda je pjesice posao na put ponijevsi kopije, hodocasnicki stap te sesir siroka oboda.
Pohodivsi svetiste, nastavio je put prema Lenu u sjevernoj spanjolskoj. Igrom slucaja tu je upoznao ucenog zidovskog lijecnika majstora Canchesa. Kad je ovaj vidio slike, veselju nije bilo kraja. Prepoznao je u njima dijelove rukopisa koji je smatrao izgubljenim. Istog trena uputio se s Flamelom u Francusku. No, preminuo je u Orleansu, sto od starosti sto od iscrpljenosti. Flamel ga je dao pokopati, a onda se sam vratio u Pariz.
“Sada sam znao sto je prima materia, ali nisam znao kako da je proizvedem, jer je to bilo nesto najteze na svijetu... Nakraju, ipak, pronadoh ono sto sam trazio, prepoznavsi to po mirisu... Potom sam bez ikakve muke postao majstor. Prvi put mi je uspjela pretvorba sa zivom. Pretvorio sam nekih pola funte (227 grama) u cisto srebro, cistije no ono iz rudnika. To se dogodilo u podne 17. sijecnja 1382. godine u nazocnosti moje supruge Perrinelle.”
Nakon tri mjeseca, Flamel je prvi puta uspio dobiti zlato, koje su Perrinella i on razdijelili u dobrotvorne svrhe. Tim bogatstvom podigli su:
“... u Parizu 14 bolnica, 3 kapele i 7 crkvi; sve su bile potpuno zavrsene i opremljene. U Boulogneu smo ucinili isto tako mnogo kao i u Parizu, a i milosrdna djela prema sirotinji, poglavito udovicama i sirocadi...”
Nakon Flamelove smrti prosirio se glas da se u nekoj od njegovih kuca nalazi skriven Kamen mudraca, pa su sve poceli uporno pretrazivati, tako da su od jedne kuce preostale samo rusevine.
Pricalo se da su Perrinelle i Nicolas jos uvijek zivi, i da se nalaze u svicarskoj. Govorkalo se da je Nicolas pri ukopu supruge dao u grob spustiti tek drvenu kladu, a ne njezino tijelo. Navodno se isto dogodilo i pri njegovu “ukopu”.
U stoljecima koja su slijedila zivjela je legenda da je ovaj alkemicar uspio pobijediti smrt. Putujuci Malom Azijom Paul Lucas je sreo poznatog turskog filozofa koji mu je ispricao da “pravi filozofi znaju tajnu kako se zivot moze produljiti cak i do hiljadu godina... Spomenuo sam Flamela koji je navodno imao Kamen mudraca, no koji je vec odavno mrtav. Filozof se nasmijao, ljubazno me pitajuci: Vjerujes li u to? Ne, prijatelju moj, Flamel jos zivi... Napustio sam ih prije tri godine u Indiji, a dotad bijasmo najbolji prijatelji...”

Nadmudrili smrt


Godine 1761. Flamel i njegova zena videni su navodno u Pariskoj operi. Takva izvjesca su se ponovila jos nekoliko puta. U gotovo nepoznatom djelu iz 19. stoljeca “Lazljivi gavran” (Le corbeau menteur) pisca Niniana Bresa stoji:
“Bijase srednjega rasta, lagano pogrbljen pod bremenom godina, cvrsta koraka i jasna pogleda. Koza mu je bila meka i prozirna kao alabaster. Bio je u drustvu zene, koja mu je zacijelo bila supruga. Na njima je bila odjeca za koju bi se moglo reci da je izisla iz mode prije nekoliko godina, no izgledala je vrlo starom. Stajao sam poluskriven u vezi neke kuce na kraju Boulevarda du Temple. Ruke mi bijahu zamrljane kiselinom, a ogrtac vonjase po peci za taljenje. Kad mi se par priblizi, Flamel se okrene prema meni. Cinilo mi se kao da mi se zeli obratiti, no Perrinella ga hitro povuce za sobom te se odmah izgubise u svjetini. Pitas me, kako mogu biti siguran da je to bio bas Nicolas Flamel? No, u nacionalnoj knjiznici provedoh sate i sate proucavajuci ‘Knjigu o zidovu Abrahamu’ pa ti sada kazem: promotri brizno prednju stranicu petoga lista i zdesna u donjem uglu slike, medu zlatotragacima, ugledat ces lice, koje ja one veceri vidjeh na Boulevardu du Temple, a koje me otada ni u snovima ne napusta...”



bosnic.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Čista Nauka - Alhemija   

Nazad na vrh Ići dole
 
Čista Nauka - Alhemija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Čista Nauka - Alhemija
» Estetika-nauka o lepom
» Da li je astrologija nauka?
» Ekologija, nauka za budućnost
» Da li sa svim svojim prijateljima delite ista interesovanja?
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Vreme nauke-