Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Zanimljivosti iz nauke

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3
AutorPoruka
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Pon 30 Jul - 11:53

Još ne znamo koliko naša vrsta može živjeti



Postoje ti neki ljudi koji su se praktično fosilizirali - ne stare više, ne umiru, ne mijenjaju se. Ti devedesetogodišnjaci izgledaju isto kao i prije 20 godina. Kao da postoji neko doba i ako uspijete dobaciti do tog doba, starenje se usporava, a i manja je vjerovatnoća da ćete umrijeti.

Premda nema genetičkih studija koje bi potvrdile ili opovrgnule ovu tezu, nedavno smo dobili demografsku analizu i statističke podatke koji ovo prilično potvrđuju. Ukratko - ako želite usporiti starenje, ne morate uzimati neke posebne sastojke, tipa ono goji bobice, graveolu ili čaga gljivu, niti se trebate šopati sodom bikarbonom (napomena - niti jedna od navedenih tvari i namirnica ne usporava starenje). Samo trebate čekati da doživite 105 godina - i hej - zar je to neki problem?

Analiza demografskih podataka, objavljena u junu 2018. goine u časopisu Science pod naslovom "The plateau of human mortality: Demography of longevity pioneers" pokazala je kako postoji određena shema - kako starimo, prvo nailazi period u kojem je rizik da ćemo umrijeti nešto veći. Kada ulazimo u 60-te i 70-te godine svakih 8 godina imamo duplo veći rizik da ćemo umrijeti. Odnosno, što smo stariji, veći je rizik da nećemo dočekati idući rođendan.

Međutim, istraživanja na mnogim nižim organizmima su pokazala kako postoje tzv. "platoi mortaliteta" - starosna dob nakon koje rizik da će individua umrijeti više ne raste. Izgleda da je kod čovjeka to doba oko 105 godina. Neko ko ima 106 godina ima istu šansu da dočeka 107. rođendan kao i neko ko ima 111 godina da dočeka 112. rođendan. Da nema platoa, ta šansa bi se smanjivala, ali ona praktično ostaje ista.

Rekord dugovječnosti kod čovjeka iznosi 122 godine (Jeanne Calment) i zapravo još nije utvrđen limit koliko možemo živjeti. Neke studije su teoretski procijenile da ovaj limit iznosi 125 godina.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Pon 30 Jul - 11:54

Meteori puni dijamanata dolaze sa nerođene planete


Tim sa Švicarskog federalnog instituta za tehnologiju o Lozani (Swiss Federal Institute of Technology) koji je predvodio Farhang Nabiei, otkrio je porijeklo minijaturnih dijamanata pronađenih jednom meteoritu.

Meteorit dezignacije 2008 TC3 koji je ušao u Zemljinu atmosferu 7. oktobra 2008. eksplodirao negdje 37 km iznad Nubijske pustinje i raspršio se u mnogo komadića. Dosta tih fragmenata spada u rijetke ureilite, nazvane tako prema mjestu Новый Урей u Rusiji gdje je jedan takav meteor pao 1886. Ovakvi meteoriti u sebi nose male dijamante, tzv. "nanodijamante", koji su promjera nekoliko mikrona. Sam 2008 TC se rasprsnuo na stotine komadića i prikupljeno je oko 600 fragmenata tog meteor, ukupne mase od oko 10 kg. Najpoznatiji fragment ovog meteora nosi naziv "Almahata Sitta", prema željezničkoj stanici u blizini koje je pronađen.

Prema radu objavljenom u Nature Communications, pod naslovom "A large planetary body inferred from diamond inclusions in a ureilite meteorite", mineralni mjehurići pronađeni u meteoritu sugeriraju da se ovaj materijal formirao sporo i pod visokim pritiskom, vrlo vjerovatno unutar nebeskog tijela veličine Merkura ili Marsa i to u doba kada je naš Sunčev sistem bio veoma mlad.

Istraživači smatraju kako ovaj meteor nije došao sa neke postojeće planete, nego se radi o materijalu neke protoplanete, planete u začetku, nešto kao "embrij" planete". Ovaj rad nudi uvjerljive dokaze da su ti "embriji planeta" postojali u ranim fazama razvoja Sunčevog sistema.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Pon 30 Jul - 11:57

CERN - između hodočašća i nerd ekskurzije


Kada sam ja bila srednjoškolka, maturantkinja, počela je „moda“ odlaženja na školske ekskurzije u Barcelonu. I zaista, bilo je to nezaboravno putovanje – ako ste željeli zabavu. Valjda smo bili post-ratni klinci željni da vide svijet u kojem se živi normalno, željni diskoteka, željni raskoši, umorni i zgađeni siromaštvom, tjeskobom i tenzijama koje su bile i ostale oko nas. I tako, sve do danas nije se ništa puno promijenilo u tendencijama ekskurzija: i dalje je Barcelona top-lokacija, ali ne zbog arhitekture Antonija Gaudíja niti zbog Dalijevog muzeja u Figueresu, nego zbog obilaska Camp Nou te mnoštva klubova i diskoteka. Zapravo, ekskurzija u Barceloni je za mnoge prvi put da vide nastup stripera i striptizeta. Ukratko, naša posjeta Berceloni je bila pohvala zabavi, a ne kulturi. I, iskreno, u tome nema ništa loše, nemojmo sada biti omatufljela srednjovječna gunđala, neka se djeca zabave.

Postoji mnogo mjesta, čak i bliže od Barcelone, gdje se ima štošta vidjeti i naučiti, pa ipak, naši učenici uglavnom ne idu tamo. Tu je Pariz, grad čiji je centar na svakom koraku jedna mala priča iz istorije i istorije umjetnosti i nauke. Tu su, pored same Barcelone, još i Prag, Beč te niz drugih mjesta koja su formirala evropsku civilizaciju, sa sjajnim muzejima, pozorištima i drugim kulturološki značajnim mjestima. Međutim, postoji jedno mjesto za koje naše školske ekskurzije praktično ne znaju: mjesto se zove Meyrin, nalazi se u blizini Ženeve, praktično uz švajcarsko-francusku granicu.

Zašto bi nekome malo švajcarsko selo bilo bitno i zašto učenici trebaju doći ovdje? Na adresi Route de Meyrin, 1211 Genève, Švajcarska nalazi se najveći evropski naučno-istraživački centar, Conseil Européen pour la Recherche Nucléaire, poznatiji po akronimu CERN.
Sam CERN je mali gradić zgrada i uličica nazvanih po poznatim fizičarima. Unutar kompleksa se nema puno šta vidjeti. Osim statue Shive Nataraje između glavne administrativne zgrade (br. 40) i hotela (br. 39), te kapsule za magnetni dipol na kojoj piše „Accelerating Science“ ispred glavnog restorana i kafeterije, nema ničega posebno zanimljivog. Osim par stvari. Tu je mali muzej, bivša laboratorija u kojoj stoji CERN-ov prvi sinhrociklotron, iz perioda osnivanja CERN (pedesete godine prošlog vijeka), a preko kojeg se projicira animacija koja objašnjava princip rada ovog sudarača čestica i istoriju same institucije.
Ispred samog kompleksa CERN nalazi se zgrada u koju je dopušteno ulaziti i bez posebnih propusnica, „The Globe of Science and Innovation“, sferična zgrada drvene konstrukcije koju su za Expo.02 projektovali dvojica ženevskih arhitekata, Hervé Dessimoz i Thomas Büchi, kao model zgrade koja se povinuje principima održivog razvoja. Danas, ta kupola, približno velika kao kupola bazilike sv. Petra u Rimu, udomljava muzej nauke i tehnologije gdje se mogu pogledati izložbe o svijetu subatomskih čestica i Velikom prasku. Tu se može vidjeti trista čuda: možete proučiti čime se to sve CERN bavi, načine na koje bazična nauka utječe i na stvaranje tehnologija koje postaju poslije dijelom naših života (treba se sjetiti da je internet nastao upravo na CERN-u) te naučiti više o istraživačkim alatima CERN-a. Tu možete vidjeti i tzv. maglenu komoru, jedan od najstarijih detektora čestica, ali, ako imate sreće, možete vidjeti i neku zanimljivu putujuću izložbu ili porazgovarati sa nekim od naučnika. Sponzori ovih postavki su i neke korporacije, poput Rolexa.
Na kraju, možete navratiti u CERN shop i potrošiti novac na ne baš jeftine drangulije – cekere, majice, olovke, igraće karte, bojice, hemijske, USB-ove, narukvice, magnete za frižider, igračke, slagalice, šolje, naljepnice i druge stvari sa poznatim logom CERN-a. Sve kao u Barceloni, jedino što je malo hladnije, nema stadiona niti diskoteka.
Međutim, sve što vidite u CERN, bilo da vas oduševi ili vam ne bude toliko uzbudljivo, pada u sjenu onog trenutka kada vas odvedu nekih 30-tak km sjevernije od samog sjedišta institucije, u Francusku, ispod obronaka Jure, u zgradu ispod koje je smješten Kompaktni mionski detektor (Compact Muon Detector, CMS). Naime, kompleks CERN je samo jedan dio cijele institucije. Ono što ne vidimo, što se nalazi ispod zemlje, jeste tunel u kojem dolazi do sudaranja čestica i u kojem se detektuju podaci važni za naučnike. Tunel se zove Large Hadron Collider (LHC) tj. Veliki hadronski sudarač, kružnog je oblika i ima 27 km u obimu. Na određenim tačkama ovog tunela vrše se različiti eksperimenti i detekcije. Nazivi ovih eksperimenata su ATLAS, ALICE, LHCb i danas najpoznatiji CERN-ov eksperiment, gore spomenuti CMS. Suštinski, CERN kompleks zgrada i CMS se nalaze na suprotnim krajevima kružnog tunela koji zahvata i teritoriju Francuske i teritoriju Švajcarske te zbog toga treba krenuti na kraći put ako želite vidjeti CMS.

A CMS se zaista isplati vidjeti. Posjete CMS-u su moguće samo kada LHC ne radi, jer se tada vrše opravke i kontrole CMS detektora i on je rastavljen te da se može lijepo promatrati sa jedne platforme unutar tunela, smještenog 100m ispod površine zemlje.
Ova grdosija ima prečnik od 15 m, a težak je oko 14 000 tona. Izgledom podsjeća na rozete gotičkih crkava. Zaista, to jeste rozeta, vrhunac ljepote moderne nauke unutar institucije koja je postala „hram“ nauke, ma kako paradoksalno to zvučalo. Naime, ljudi na CERN nisu oduševljeni kada neko njihovu instituciju naziva „hramom“, jer ovdje uglavnom vladaju sekularni pogledi na svijet, a sam Shiva Nataraja je shvaćen kao metafora svijeta čestica, koje u svom plesu stvaraju nama poznat univerzum. Međutim, CMS detektor je mjesto jednog velikog otkrića: 2012. godine tu je detektovan Higgsov bozon ili, kako su mediji tu neobičnu česticu prozvali, „Božija čestica“. Ipak, naučnicima na CERN se ne sviđa ni ovaj termin – za njih je to jednostavno Higgsov bozon, čestica koja objašnjava nastanak dijela materije. Ovu česticu su šezdesetih godina prošlog vijeka predvidjeli Peter Higgs i François Englert, a 2013. su za svoje predviđanje dobili i Nobelovu nagradu za fiziku. Otkriće Higgsovog bozona je kruna proučavanja nečega što zovemo Standardni model, a što predstavlja objašnjenje interakcije subatomskih čestica. No, ne treba biti naivan i pomisliti kako je to kraj fizike – ovo otkriće je otvorilo neka nova pitanja za fizičare koji dolaze.
Teško je opisati osjećaj koji vas obuzme kada stanete ispred ovog detektora. Uzbuđenje, jer ste nakratko u dodiru sa dijelom istorije, revolucije, promjene paradigme. Strah, osjećaj kako ste mali i kako ništa ne znate...Gomila metalnih sklopova, kristala, provodnika stoji pred vama kao vitraž, spomenik nauci.

No ovdje je vrijedno zapitati se da li, u našem vremenu dostupnosti informacija, vrijedi posjetiti „hram“ nauke? CERN je sve materijale stavio u opticaj, praktično je sve dostupno na internetu. Da li je bezumni osjećaj ljepote i važnosti CMS detektora i cijelog CERN-a jedino zbog čega treba posjetiti ovo mjesto? Da li je ta posjeta više neka vrsta modernog hodočašća nego li potencijalna ekskurzija u kojoj se nešto može naučiti?

Jedna od stvari koju biste primijetili da odete u CERN i sjednete u neki od restorana ili prilikom posjete CMS, jeste da sve vrvi od mladih. Naravno, tu je dosta doktoranata i postdoktoranata, ali je fascinantno da je tu mnogo i srednjoškolaca. U trenutku kada sam ja bila na CERN, s obzirom da su posjete CMS bile dozvoljene, ali da se ovaj dio CERN-a zatvarao za posjete ubrzo, bilo je mnogo mladih, od nekih 15-17 godina. Upoznala sam učenike iz Kenta, grupu učenika iz Utrechta te mlade Italijane. Dakle, zbog nečega se ipak isplati doći u CERN.
Posjetiti CERN u školskoj ekspkurziji je istovremeno i veoma jednostavno i teško, a to zavisi iz kojeg dijela svijeta dolazite. CERN sve prima, bez obzira da li dolazite iz razvijenijih i bogatijih zemlja ili iz zemalja u tranziciji te čak jednim dijelom i pokriva troškove puta i smještaja u nekim situacijama. Institucija se u grupama može posjetiti kontaktirajući stranicu VisitCERN ili u sklopu dogovora sa administracijom CERN –a, ako ste gosti nekoga od uposlenika. Međutim, ono što stvara probleme jeste činjenica da CERN ne može primiti veoma velike grupe učenika, kao što su to kompletne generacije maturanata. Smještaj ima ograničene kapacitete te se, ukoliko smještaj nije moguć u CERN-ovom hotelu-hostelu, posjetitelji smještaju ili negdje u okolinu Ženeve, ili čak u stanove uposlenika i atomska skloništa, kojih ima dosta i uglavnom su skromno, ali ugodno namještena. Međutim, ponekad su praktično svi kapaciteti popunjeni.



Drugi problem jesu cijene, kako smještaja, tako i i hrane i sve je vrlo nepristupačno učenicima i nastavnicima iz našeg regiona. Primjerice, jedan obrok u restoranu CERN-a košta između 8 i 15 švajcarskih franaka, a hamburger je 13 franaka. Kada CERN i pokrije djelimično troškove smještaja, zahtijevaju da posjetitelji imaju minimalno 40 švajcarskih franaka dnevno za hranu. Priznaćemo, to za naše uslove nije malo.

Ipak, postoji nešto što treba vidjeti i osjetiti na CERN, a što nije element pukog hodočašća i za što bi trebalo izdvojiti finansijska sredstva da vide i osjete barem oni učenici koji su zaljubljeni u nauku, posebno fiziku. Jedna stvar jeste taj duboki osjećaj poštovanja prema nauci i razumu koji se gaji na ovoj instituciji, a koji ćete osjetiti ne samo u susretu oči u oči sa CMS detektorom, nego u samoj šetnji kroz kompleks.

Druga, čak još bitnija stvar, jeste atmosfera koja vlada na mjestu stvaranja međunarodne „velike nauke“ (termin „Big science“ označava onu nauku za koju su potrebna ogromna finansijska sredstva te više država ujedinjuje svoja sredstva i ulaže u razvoj nauke). U restoranima i kafeterijama ćete vidjeti kako glavni ljudi CERN-a, oni koji su učestvovali u detekciji W i Z bozona te Higgsovog bozona, poput jednog nobelovca, Carla Rubbie, te najveća popularna imena nauke, poput Briana Coxa, sjede i jedu za stolovima, a preko puta njih sjedi neki tinejdžer ili mladi doktorant, neko ko se tek penje ljestivicama akademskih ostvarenja. Nema odvajanja „seniora“ od pridošlica i gostiju. Nema separea, tajni. Zasigurno je da postoje nesuglasice i rivalitet između uposlenika, to je teško izbjeći u tako velikoj instituciji, ali vi sigurno možete prići bilo kome koga tamo vidite, predstaviti se i nešto upitati, a da vas taj neko grubo ne odbije, ignoriše ili se uvrijedi što ste mu se uopšte obratili.

To je zapravo ono što treba vidjeti i doživjeti na CERN. Sva naša odvajanja, koja počinju još u školi, ovdje su smiješna i bila bi kontraproduktivna. Nažalost, u našim nastavnim programima ne spominju se ni čestice, ni postojanje CERN-a. Bilo bi dobro kada bi nastavnici i učenici svojevoljno pravili časove posvećene predstavljanju rada ove institucije. Naime, CERN je danas toliko bitan da ne znati šta je to i šta se, otprilike, tamo događa, ravno je tome da ne znate u kojem se muzeju nalazi Mona Liza. Ako bismo više govorili o CERN-u, možda bismo uspjeli bar manju grupu učenika i nastavnika i dovesti na ekskurziju u CERN i imati takve ekskurzije redovno.



Ovaj tekst je u izmijenjenom obliku objavljen prvo u Školegijum. Ovo je izvorni oblik teksta.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Taisa

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 395

Lokacija : U obrnutom smeru

Učlanjen : 03.08.2018

Raspoloženje : Kuglasto


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Čet 16 Avg - 19:20

Карте за научењаке
Никола Тесла, Марија Кири, Чарлс Дарвин и Самјуел Морзе на картама.
Nazad na vrh Ići dole
Taisa

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 395

Lokacija : U obrnutom smeru

Učlanjen : 03.08.2018

Raspoloženje : Kuglasto


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Čet 16 Avg - 19:20

Nazad na vrh Ići dole
zwezdana

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 280

Lokacija : Zemlja, reka, vetar, svetlost, mi i ptice

Učlanjen : 09.08.2018


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Pet 2 Nov - 12:52

15 Zanimljivih činjenica o tehnologiji i nauci…

1. Muškarci i žene različito vide. Generalno, žene su bolje u raspoznavanju razlika među bojama, dok su muškarci bolji u praćenju predmeta u pokretu ili uočavanju detalja u daljini.

2. Na svetu se nalazi više od sedam milijardi ljudi. Više od četiri milijarde svakodnevno koristi mobilni. Četkicu za zube svakodnevno koristi tek 3,5 milijarde ljudi.

3. Prosečni 21-godišnjak u životu je potrošio čak 5.000 sati igrajući videoigre, poslao 250 hiljada mejlova, SMS poruka, a samo na mobilnom je proveo 10.000 sati.

4. Mesec se svake godine za oko četiri centimetra udalji od Zemlje. Za 563 miliona godina, biće toliko daleko od Zemlje da potpuno pomračenje Sunca jednostavno neće biti moguće.

5. Na okeanskom dnu ako niste znali postoji bakterija koja se ‘hrani’ – elektricitetom.

6. Prosečan čovek u životu prepešači oko 40 miliona metara. To je nešto više od tri kruga oko Zemlje oko Ekvatora.

7. Svaki put kada promešate špil karata – postajete deo nikada pre ispričane istorije. Naime, redosled pomešanih karata u špilu nikada se u istoriji nije ponovio. Znate koliko mogućih kombinacija postoji? 8×1067! Više nego što ima zvezda u vidljivom delu svemira.

8. Inženjeri u NASA svako uspešno lansiranje rakete u svemir slave tradicionalnim ručkom u kojem je glavna namirnica pasulj.

9. Broj ljudi koji žive na Islandu toliko je mali da je jedna kompanija napravila anti-incest aplikaciju kako bi u svakom trenutku Islanđani znali da li se zabavljaju sa rođakom ili ne.

10. Svaka pretraga na Google koristi energije koliko i jedna sijalica od 60W u trajanju od 17 sekundi.

11. Čak 95 odsto ljudskog DNK identično je sa šimpanzinim. Međutim, još zanimljivija je činjenica da je 50 odsto DNK identično onom u bananama.

12. Nadarenima se smatraju oni čiji se IQ nalazi između 120 i 140 po Katelovoj skali. Svi rezultati preko 140 predstavljaju izuzetno inteligentne osobe.

13. Posađena ruža u svemiru( naučnici su je uzgajali na međunarodnoj svemirskoj stanici) miriše drugačije nego one na Zemlji!

14. Nauka je dokazala da je u naše ljudske gene upisano da sve mladunce volimo, čuvamo i pazimo. (i malo gnjavimo hihih )

15. Skoro svi elementi u našem telu su nastali u eksploziji zvezde!
Nazad na vrh Ići dole
zwezdana

Član
Član

avatar

Ženski
Poruka : 280

Lokacija : Zemlja, reka, vetar, svetlost, mi i ptice

Učlanjen : 09.08.2018


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Pet 2 Nov - 12:54

Kratke činjenice o nekim izumima…

– Električnu stolicu izumeo je zubar.

– Isak Njutn izumeo je vratanca za kućne ljubimce.

– Amerikanac Džon Harvi Kelog (John Harvey Kellog) 1898. godine po prvi put javnosti je predstavio novu vrstu zdrave hrane koju je nazvao kornfleks.

– Detektor laži pronađen je 1921.

– Leonardo da Vinči (Leonardo da Vinci) izumeo je makaze.

– Neprobojni prsluk, požarne stepenice, brisače za auto i laserske štampače izmislile su žene.

– Bombonice Pez nastale su 1927. godine. Obožavamo ih i dan-danas!

– Franklin Mars (Franklin Clarence Mars) izumeo je čokoladice Snickers 1930. godine.

– Prvi bumerang izumljen je pre 10,000 godina!

– Aparat za šećernu vunu izumeo je zubar, verovali ili ne.

– Planetarno poznato piće Coca-Colu izumeo je dr Džon Pemberton (John S. Pemberton) 1886. godine u Atlanti.

– Mašina za pranje suđa izmišljena je 1889.

– Kolica sa jednim točkom izumljena su u Kini.

– Ručni sat nastao je 1904.
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 9:56

BELA RUPA
Izvan fokusa) Možda uspevate da očuvate hladnokrvnost pred svakodnevnim nevoljama, ali ste osoba koju zaista uznemiravaju neprijatnosti u kosmičkim razmerama kao što je, na primer, postojanje crnih rupa, groznih, sveproždirućih struktura u dalekom svemiru. U tom slučaju, kosmolozi za vas imaju jedan još strašniji pojam – belu rupu.

I dok je crna rupa toliko masivna da ništa (pa čak ni svetlost) ne može iz nje da izađe, bela rupa je hipotetički kosmički objekat u koji ništa ne može da uđe. Do sada neviđene, ni direktno, ni posredno, bele rupe su jedno od mogućih rešenja koje se pojavljuje u zamršenim jednačinama Ajnštajnove teorije gravitacije.

Pitanje bele rupe je masivno ne samo zbog njene gravitacione sile i što je, kao inverzija crne rupe, ona takođe singularitet u prostor vremenu, nego po nekim hipotezama, bela rupa predstavlja seme novog Velikog praska, možda i početak novog Univerzuma. Kaže se i da su bele rupe kao crne kod kojih vreme teče u obrnutom smeru.

Pre dvanaest godina, u junu 2006. svemirski teleskop Swift snimio je kako iz sazvežđa Indus dolazi zastrašujuće snažan signal – misteriozni gama bljesak iz galaksije udaljene 1,6 milijardi svetlosnih godina trajao je 102 sekunde i bio toliko snažan da su ga istraživači iz NASA svemirskog centra Goddard doslovno nazvali „zver“.

Događaj, označen kao GRB060614, imao je neobične osobine i ostala je misterija od čega je potekao. Pet godina kasnije, istraživači iz Izraela, Alon Reter i Šlomo Heler, objavili su rad u kome postavljaju hipotezu da je ovaj gama bljesak posledica kratkotrajnog nastanka bele rupe i takozvanog „malog praska“, odnosno Velikog praska koji nije potrajao.

“Bele rupe se pojavljuju na kraju realnosti”, piše italijanski fizičar i pisac, Karlo Roveli, autor izuzetno popularnih i zapanjujuće dobro prodavanih knjiga o vremenu i svemiru, u autorskom tekstu „Hello from the other side“, objavljenom u decembarskom broju časopisa New Scientist. Opisujući bele rupe, Roveli podseća kako su i najveći autoriteti sedamdesetih godina 20. veka za crne rupe govorili da su one samo hipoteza iz Ajnštajnove teorije, a da danas ima toliko dokaza da postoje.

„Priča se sada može ponoviti i sa belim rupama, koje su zapravo obrnute crne rupe“, smatra Roveli, dodajući da bi dokaz o postojanju belih rupa razjasnio mnoga otvorena pitanja, uključujući i to šta se dešava u središtu crne rupe, ali i nerešeno pitanje porekla tamne materije.

Hipotetički, ako se krećete ka beloj rupi (uz pretpostavku da vaš svemirski brod preživi silne emisije iz nje), prostor vreme je tako zakrivljeno da potpuno bizarno – „padate uzbrdo“. Što ste beloj rupi bliži, sa svakim pokretom unapred potrebno vam je sve veće i veće ubrzanje – u celom Univerzumu nema dovoljno energije da biste stigli unutar nje.

S.B.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 9:57

KAKO JE DINOSAURUS DOBIO PERJE?
(Aktuelno) Neobična životinja na ilustraciji je leteći reptil koji je pre više stotina miliona godina živeo na Zemlji, zajedno sa dinosaurusima – pterosaur. Ovih dana pterosauri su u fokusu medija i to ne bez osnova. Osim što smo saznali približnije kako su izgledali, nova otkrića o njima iz temelja menjaju prepostavke o izgledu živog sveta iz vremena velikih gmizavaca, kao i o tome kada su se prvi put pojavile pernate životinje.

Priča o nastanku perja je poslednjih godina postala vrlo zbunjujuća jer mnogi od nas još nisu stigli da se pomire s činjenicom da je telo nekih dinosaurusa – bar prema teksturi – pre ličilo na kokošku nego na, recimo, krokodila. Jedan broj fosilnih ostataka dinosaurusa, naime, pokazao je da su brojne vrste imale perje, što sasvim sigurno nećete videti u dino parkovima ili radnjama sa dečjim igračkama.

Pterosauri međutim nisu stvarno bili “leteći dinosaurusi” kako se često kaže. Kao ni mnogi izumrli morski reptili poput ihtiosaurusa, pterosauri ne pripadaju grupi dinosaurusa iako im – iz naše perspektive – veoma nalikuju, a i živeli su u isto vreme.

Paleontolozi su do sada otkrili raznovrsne primerke ove životinje koji su planetu nastanili pre oko 160 miliona godina. Neki od njih su bili sasvim majušni, živeli su među drvećem i hranili se insektima. No, među pterosaurima su bila i najveća leteća stvorenja svih vremena kao što je kecalkoatl, koji je ime dobio po asteckom pernatom zmijolikom bogu. Sve do pre neki dan, paleontolozi su bili uvereni da su svi ti pterosauri imali nekakvo krzno, nimalo nalik perju ptica ili perju pernatih dinosaurusa. Mislili su i da se perje na Zemlji prvi put pojavilo u vreme dinosaurusa.

Naime, što se pterosaura tiče, još polovinom 19. veka, zahvaljujući fosilnom ostatku koji je tada pronađen, utvrđeno je da su ove životinje imale tu specifilnu vrstu krzna. Međutim, dva – prema rečima istraživača – spektakularna i odlično očuvana fosilna ostatka nedavno pronađena u Kini, pokazala su nešto drugo. Naime, raniji istraživači nisu pogrešili, pterosauri jesu imali krzno, ali uz njega, dobar deo tela ovih životinja bio je prekriven primitivnim perjem, baš kao i dinosaurusi. Kako to znaju?

“Ako se vaše malje granaju, imate perje”, objašnjava Majk Benton sa Univerziteta u Bristolu, koji je vodio istraživanje čiji su rezultati objavljeni u žurnalu “Nature Ecology & Evolution”.

Na primerku pterosaura pronađeni su delovi vrata, glave i krila koji su prekriveni upravo razgranatim krznom, za koje se ispostavilo da je ipak perje. Zapravo, postoje tri različite vrste grananja, odnosno perja, a perje sa krila je veoma nalik perju pronađenom kod mnogih dinosaurusa.

Ne zvuči baš kao spektakularno otkriće, ali tu nije ni blizu kraj priče. Iz ovog otkrića naučnici su zaključili da su možda pterosauri i dinosaurusi (kao što je velociraptor iz kojih su kasnije nastale ptice i neke druge vrste) istovremeno i nezavisno jedni od drugih evoluirali i dobili perje. Ipak, očekuju da je stvar mnogo jednostavnija. Za paleontologe je logičniji odgovor da su ove grupe životinja, pterosauri i dinosaurusi, imale zajedničkog (pernatog) pretka.

Ovo bi značilo da su prve pernate životinje na Zemlji mogle da nastanu ne pre oko 170 miliona godina, kako se do sada mislilo, već pre oko 250 miliona godina, pojašnjava Benton. On kaže da bi taj sledeći raniji zajednički predak mogao biti krokodil i da to ne bi bilo mnogo čudno jer znamo da su i mnogi sisari, od slonova do kitova, izgubili svoje krzno. Možda će jednog dana paleontolozi otkopati i pernatog krokodila?

M.Đ.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 9:58

Moreplovci u Evropi počinju da koriste kompas pre više od 800 godina, ali sve do 17. veka nije bilo poznato na kom principu kompas radi. Ova jednostavna mehanička sprava za orijentisanje u prostoru sastoji se od magnetne igle čiji se jedan pol uvek okreće prema severu. Međutim, jako dugo se nije znalo zbog čega se to baš uvek događa. Prve naučne eksperimente sa elektricitetom i magnetima izvodio je još 1269. godine francuski krstaš i inženjer Petrus Peregrinus de Marikort, no, biće potrebna čak četiri veka da bi nekome palo na um kako tajna kompasa leži u magnetizmu Zemlje.

U međuvremenu, upotreba kompasa postala je rasprostranjena u navigaciji i omogućila je velika prekookeanska putovanja poput Kolumbovog otkrića Amerike. U takozvanoj Zapadnoj Indiji nikle su već i prve kolonije, moreplovci su sa kompasom oplovili planetu, i tek tada je lekar engleske kraljice Elizabete I, Vilijam Gilbert (1544–1603), dao prvo objašnjenje principa rada kompasa.

Glibert je proveo 17 godina istražujući, sabirajući do tada poznato znanje o namagnetisanim i naelektrisanim telima u knjigu De Magnete, Magneticisque Corporibus, et de Magno Magnete Tellure (O magnetu, magnetnim telima i velikom magnetu Zemlje), koja je objavljena 1600. godine.

Gilbert je objasnio da planeta Zemlja ima svoje magnetno polje koje uzrokuje da se magnetna igla uvek okreće ka severu. Uz to, Gilbert je uveo pojam električne sile i prvi shvatio da postoji sličnost između magnetizma i elektriciteta , odnosno sličnost između stalnih magneta i tela koja se mogu naelektrisati trenjem kao ćilibar.

S.B.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 10:00

EVOLUCIONA KLETVA
Dva mlada biologa, Uroš Savković i Mirko Đorđević, čija ćete imena – uvereni smo – imati prilike sve češće da čujete u javnosti, razvijaju jedno, na mnogo načina uzbudljivo istraživanje u Laboratoriji za evolucionu biologiju Instituta za biološka istraživanja „Siniša Stanković“.

Ovu laboratoriju zasnovao je ugledni evolucioni biolog Nikola Tucić (1946–2015), koji je rodonačelnik modernog izučavanja evolucije u Srbiji. Pre više od 30 godina u istoj ovoj laboratoriji Tucić je započeo eksperiment u oblasti takozvane kvantitativne genetike, na insektu koji se zove pasuljev žižak (Acanthoscelides obtectus). Žižak se majušni insekt koji se uglavnom može videti u skladištima pasulja, inače najrasprostranjenije mahunarke na planeti koja se u Srbiji gaji na više od 20.000 hektara zemlje.

U ovoj laboratoriji žižak živi već decenijama što je Tuciću i istraživačima koji su njegov eksperiment nastavili, omogućilo da prate razvoj ovog insekta i odgovore na brojna pitanja o preživljavanju i reproduktivnoj sposobnosti laboratorijskih populacija.

Nakupljeno znanje o promenama genetičkog materijala na žišku omogućilo je Urošu Savkoviću i Mirku Đorđeviću da se, među drugim istraživanjima, pozabave i globalnim problemom koji je vezan za štetne insekte.

Naime, u borbi protiv insekata koji čine veliku štetu poljoprivredi ili prenose bolesti kao što su zika virus, malarija, tropska i žuta groznica, samo u Evropskoj uniji godišnje se proda blizu 200 hiljada tona insekticida, što je četvrtina ukupnog svetskog tržišta ovih aktivnih supstanci. Oni su – bar za sada – najdelotvornije srestvo. I mada su bili najveći faktor rasta poljoprivrede u 20. veku, na planeti koja hrani 7,5 milijardi ljudi, insekticidi su postali nepraktični, ali delimično i štetni. Insekticidi „ne biraju“ mnogo svoje žrtve pa njihovom upotrebom uništavamo biodiverzitet i nanosimo štetu ljudskom zdravlju zbog čega je postalo nužno da se pronađe neko sasvim drugačije rešenje za borbu protiv štetnih insekata.

Đorđević i Savković sada razvijaju tehniku biokontrole koja je neškodljiva za životnu sredinu i ljudsko zdravlje, a istovremeno deluje dugoročno i specifično na vrstu od interesa.

Njihov projekat se koncentriše na evoluciju mitohondrija u ćelijama žiška. To su inače organele koje vrše sintezu ćelijske energije. Mitohondrije, takođe, poseduju sopstveni genom i nasleđuju se isključivo preko majke. Majka žižak može da ima (sadrži) nekakvu genetičku mutaciju koja ima štetan efekat na mužjake, ali sasvim neutralan za ženke. Takve primere videli smo i kod ljudi kada na primer samo muško potomstvo ima nekakvu genetičku anomaliju dok se kod žena u istoj porodici ona ne iskazuje. Ovakav evolucioni proces je inače u nauci poznat kao „materinska kletva“.

Ako bi u prirodu pustili takve „trojanske“ ženke žiška koje imaju mutaciju na mitohondrijskoj DNK čiji je jedini vidljiv efekat sterilno muško potomstvo, u sledećoj generaciji te ženke bi dobile „trojanske“ plodne (reproduktivno sposobne) ćerke i sterilne sinove. Ti sinovi bi ostali bez potomstva, dok bi ćerke svoju materinsku kletvu prenele na novu generaciju.

U praksi, ovo ne bi izazvalo „pomor“ pasuljevog žiška nego bi se njihov broj iz generacije u generaciju postepeno smanjivao. Slična tehnika do sada je eksperimentalno potvrđena samo na vinskim mušicama (koje nisu štetni insekti) i njihova populacija se godišnje smanjivala za oko 8 odsto, dok je posle 10 generacija preostalo tek 10 odsto populacije.

Primenom ove metode potreba za insekticidima se smanjuje, utiče se isključivo na štetnu vrstu od interesa, bezbolna je, ne ugrožava ljudsko zdravlje, a i potrebno je daleko manje čovekovog angažovanja i novca.

Ovaj eksperiment Uroša Savkovića i Mirka Đorđevića za sada „živi“ u maloj laboratoriji prepunoj tegli, pasulja i žiška. Kraj slika profesora Tucića i Čarlsa Darvina, svakog dana u dobrom raspoloženju, oni otvaraju tegle i broje žiške ne razmišljajući suviše kako bi njihov eksperiment mogao da nesagledivo promeni život na čitavoj planeti.

M.Đ.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 10:02


ŠREDINGEROVA MAČKA U KRCATOJ VELIKOJ SALI SKC
Na pretprazničnoj, naučnopopularnoj tribini “Ko je ubio Šredingerovu mačku” vodio se originalan, zanimljiv i na trenutke, potpuno iznenađujući razgovor o kvantnoj mehanici, biologiji i naročito – mačkama, mada u sali ipak nije bilo nijedne žive (a ni mrtve) mačke.

Sa druge strane, više stotina ljudi odazvalo se pozivu “Nauke kroz priče” na ovu tribinu i u četvrtak, 13. decembra, popunilo svaki pedalj Velike sale SKC. Treća u ovoj sezoni, decembarska tribina Instituta za fiziku u Beogradu zabeležila je – jednako kao i prethodne – impresivnu posetu.

U fantastičnoj atmosferi krcate sale, na tribini su govorili dr Marko Vojinović, fizičar sa Instituta za fiziku, dr Slobodan Perović, filozof sa Filozofskog fakulteta u Beogradu, dr Mirko Đorđević, biolog sa Instituta za biološka istraživanja “Siniša Stanković” i dr Mirjana Đurđević, književnica. Tribinu je moderirao Slobodan Bubnjević.
Gosti tribine Instituta govorili su o slavnom misaonom eksperimentu Ervina Šredingera sa mačkom, ali i o eksperimentu sa dva otvora i osnovama kvantne mehanike, kao i raznovrsnim njenim filozofskim interpretacijama, uz raznolike osvrte na istoriju nauke. Uporedo sa razgovorom, na tribini je prikazano više video priloga, dok je iz kutije, zaboravljene na sceni (nalik na kutiju iz Šredingerovog eksperimenta), dopiralo mjaukanje.

Na tribini se govorilo i o vezama fizike sa biologijom, Šredingerovom radu „Šta je život“ i otkriću DNK, kao i evoluciji samih mačaka. U razgovoru su se pojavile i raznolike refleksije moderne fizike na književnost i umetnost. Raznovrsnost tema otkrila je čudnu prepletenost fikcije i realnosti, da bi se na kraju pojavio i kvantni Deda Mraz.

Tokom tribine, uz druge najave i predstavljanje čitavog oblaka naučnopopularnih inicjiativa oko Instituta za fiziku, publici je predstavljen i nezavisni časopis o nauci u društvu „Odiseja“, dok je redakcija ovog novog lista publici u Velikoj sali SKC poklonila više primeraka prvog broja.

Nakon što su obnovljene ove jeseni, tribine Instituta za fiziku u okviru inicijative „Nauka kroz priče“ nastaviće se i u narednoj godini.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 10:03

SRBIJA, 23. ČLANICA CERN-A
(Aktuelno) Savet Evropske laboratorije za nuklearna istraživanja (CERN) na 191. sednici jednoglasno je usvojio rezoluciju o prijemu Srbije kao 23. članice ove najveće naučne organizacije u Evropi. Punopravno članstvo Srbije će postati efektivno posle ratifikacije u Srbiji i u UNESCO.

„Moje lično mišljenje je da je ovo jedan od važnijih događaja za našu državu u novijoj istoriji“, kaže prof. dr Petar Adžić, predstavnik Srbije u Savetu CERN-a i predsednik državne Кomisije za saradnju sa CERN-om.

„Srbija je naslednica nekadašnje Jugoslavije koja je prvo 1953. godine, zajedno sa 11 zapadnoevropskih država potpisala konvenciju o osnivanju, a 29. septembra 1954. godine i zvanično postala jedna od država osnivača CERN-a. Srbija je zatim 1962. napustila organizaciju dobivši tada posmatrački status. Imajući to u vidu, može da se kaže kako se na izvestan način naša država vraća u porodicu CERN-a posle više od 55 godina“, kaže Adžić, napominjući da je proces prijema trajao 10 godina.

Srbija je saradnju sa CERN-om formalno obnovila i pre toga, 2001. godine, kada je potpisala Ugovor o saradnji zahvaljujući čemu su srpski fizičari počeli da rade na eksperimentima ATLAS i CMS, i učestvuju u potrazi za Higsovim bozonom.

„Srpska naučna zajednica doprinosi CERN-u već dugi niz godina. Želim dobrodošlicu našoj 23. članici i radujem se jačanju naše saradnje“, rekla je dr Fabiola Đanoti, generalna direktorka CERN-a nakon odluke Saveta CERN-a.

CERN je međunarodna organizacija koja okuplja najrazvijenije evropske države sa „misijom da istraži od čega je sastavljen Univerzum i kako on funkcioniše“. Više desetina hiljada fizičara iz celog sveta radi na CERN eksperimentima, a uz njih i ogroman broj inženjera, tehničkog osoblja, predstavnika privrede i ekonomije. U CERN-u je izgrađen najmoćniji akcelerator današnjice, Veliki sudarač hadrona (LHC) na kome je 2012. otkriven Higsov bozon.

Zvanična ceremonija prijema Srbije planirana je za početak 2019. godine.

NKP








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 10:04


EKSPERIMENT
Originalni crtež koji je skicirao engleski fizičar, lekar, muzikolog, lingvista i egiptolog Tomas Jang (1773-1829) prikazuje sabiranje, odnosno superpoziciju talasa u njegovom slavnom eksperimentu sa dva otvora. Mada postavljen pre dve stotine godina, Jangov mali ogled predstavlja verovatno najdramatičniji eksperiment u fizici svih vremena – ne postoji drugi test na koji je čovek ikada stavio prirodu, a čiji je rezultat srušio toliko teorija, autoriteta, naučnih karijera, filozofskih škola i načina na koji vidimo i razumemo svet (i doprineo nastanku tolikih tehnologija u čijim blagodetima svakodnevno uživamo).

O raznim, vrlo neočekivanim ishodima eksperimenta sa dva otvora razgovaramo večeras u Velikoj sali SKC, na našoj tribini „Ko je ubio Šredingerovu mačku“ . Naime, eksperiment je u 19. veku oborio Njutnovu čestičnu teoriju svetlosti, da bi potom, u dramatičnom preokretu, u 20. veku srušio čitavu klasičnu fiziku i bio ugrađen u aksiome kvantne mehanike, čiju nastranu prirodu ispituje Šredingerov misaoni eksperiment sa mačkom.

Malo koji eksperiment se, sa druge strane, tako jednostavno izvodi. „Eskperiment koji ću sada predstaviti može da se ponovi sa velikom lakoćom, na svakom mestu gde sunce sija, bez ikakve druge opreme osim one koja je svakom pri ruci“, izgovorio je 24. novembra 1803. sam Tomas Jang pred britanskim Kraljevskim društvom. Predavanje je godinu dana kasnije odštampano u 94. izdanju slavnog almanaha Philosophical Transactions of the Royal Society of London i izazvalo lavinu reakcija.

U to doba, genijalan, radoznao i neustrašiv, tridesetogodišnji Jang, nakon studija kretanja zvuka, već nekoliko godina zagovara jeretičku ideju – da svetlost nije, kako je Njutn mislio, sačinjena od čestica, nego da se prostire kao talas. U Jangovom eksperimentu, naime, to će biti jasno po sebi – svetlost pokazuje svojstva koja čestice „ne mogu imati“.

U ogledu, svetlost iz jednog izvora pada na dva otvora, a potom se talasi iz različitih otvora sabiraju na način koji je prikazan na crtežu – na nekim mestima dolazi do zbirnog pojačanja talasa, a na nekim do smanjenja jačine, zbog čega se na zaklonu ne vidi jedna osvetljena oblast, nego naizmenične tamne i svetle linije, takozvane interferencione pruge.

U zamračenoj sobi, uz pomoć bilo kakvog izvora svetla (najbolje lasera) možete i sami da probate eksperiment sa dva otvora. Zanimljivo je da izvorno Jang nije koristio dva otvora nego je pomoću ogledala usmerio zrak svetlosti i u njega stavio tanku kartu koja je snop podelila na dva dela.

Uprkos očiglednom rezultatu, zbog ogromnog Njutnovog autoriteta, Jungova istraživanja nailaze na izuzetno snažan otpor. Anonimni dopisnik popularnog časopisa Edinburg Review čak objavljuje seriju uvredljivih paskvila o Jangovoj ličnosti, posle čega štampar odustaje od preštampavanja Jangove knjige, a on je primoran da sasvim napusti fiziku.

U narednim decenijama Tomas Jang će se zato sa velikim uspehom baviti medicinom, muzikom i jezikom, pa čak dešifrovati čuveni kamen iz Rozete. U međuvremenu, grupa francuskih naučnika prihvata Jangove rezultate i postavlja novu, potom opšteprihvaćenu talasnu teoriju svetlosti.

Do novog preokreta dolazi dvadesetih godina 20. veka kad dva američka istraživača, Klinton Dejvison i Lester Džermer u Bel laboratorijama izvode (znatno složeniju) seriju merenja sa elektronima i dobijaju vrlo neobične rezultate, da bi 1927. pokazali kako se, u skladu sa De Broljevim idejama, elektroni (čestice) ponašaju na isti način kao talasi u Jangovom eksperimentu sa dva otvora i grade interferenciju.

U ovom obrtu, ispostavlja se da Jangov eksperiment ne samo da pokazuje kako svetlost ima talasnu, a ne čestičnu prirodu, nego da su i čestice talasi. Eksperiment se od tada ponavlja u nebrojeno mnogo varijanti, nedvosmileno potvrđujući kako se čestice koje stignu do dva otvora ponašaju kao svetlost i grade interferenciju.

Potonje postavke eksperimenta čak pokazuju da i samo jedan jedini elektron pred dva otvora gradi interferencionu sliku. I da tu nije reč samo o uvrnutim idejama kvantnih fizičara, dodatno potvrđuju korisne svakodnevne primene (od kojih su računarski procesori samo jedna od njih).

Ova saznanja, međutim, ma koliko bila potvrđena i upotrebljavana, svojom paradoksalnošću zapravo zadiru u srž poimanja sveta. Moglo bi se reći i da „eksperiment na svakom mestu gde sunce sija“ otkriva kako svet nije sasvim nezavistan od posmatrača i onog što on želi da posmatra jer eksperiment kao da pokazuje različite rezultate u zavisnosti od toga šta želimo da saznamo.

Ako na primer pokušamo nešto jednostavno – da mislimo o elektronu kao čestici i ispitamo kroz koji otvor čestica prolazi, tada česticu nekim zgodnim detektorom možemo da ulovimo na jednom od otvora i ona se ponaša kao čestica, ali tada ni interferencije nema iza otvora. Ako pak to ne pokušavamo i nepoznat nam je put čestice, ona se ponaša kao talas i gradi interferenciju.

U Jangovom ogledu, fizički svet nam pokazuje svoje zastrašujuće dualno lice – lice koje vidi kako želimo da ga posmatramo.

S.B.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 10:06


ODISEJA, IZRANJANJE


(Preporuka) Iz štampe izlazi nezavisni časopis o nauci u društvu “Odiseja”. Bogato ilustrovan, časopis donosi obilje neočekivanog sadržaja i čini se da će jedinstvenom uređivačkom politikom dramatično obogatiti sve življu naučnopopularnu medijsku scenu. Motivisana očiglednom potrebom domaćih čitalaca za jednim nezavisnim štampanim izdanjem, inicijativa je okupila veliku grupu tekstopisaca i dobila podršku naučne zajednice, što je „Nauka kroz priče“ već najavljivala.

Prvi broj je sada odštampan i publici se predstavlja u četvrtak, 13. decembra, na tribini Instituta za fiziku u Beogradu „Ko je ubio Šredingerovu mačku“ gde sad već po tradiciji „Nauka kroz priče“ uporedo sa tribinom, publici otkriva razne, nove i tekuće, originalne inicijative. Odmah potom, par dana kasnije, časopis će po pristupačnoj ceni moći da se kupi na kioscima širom Srbije, a do kraja godine, planirane su i promocije u Beogradu i Pančevu. U međuvremenu pokrenut je sajt časopisa na adresi www.odiseja.rs, kao i istoimena Fejsbuk stranica.

„Naš cilj je da čitaoce zaintrigiramo, pomerimo, zbunimo“, kaže Nikola Zdravković, urednik i osnivač časopisa „Odiseja“. „Svet nauke nije samo pokretna traka otkrića i novih tehnologija. Zapravo, taj takozvani “svet nauke” je isti naš svet u kom živimo, samo posmatran na poseban način: oprezno, podrobno, sa ciljem da se on što bolje opipa i predoči“.

„Odiseju“ izdaje novoosnovana izdavačka kuća Horizonti koja je, zahvaljujući jasnom konceptu socijalne inovacije, za ovaj poduhvat dobila finansijsku podršku evropskog fonda European Endowment for Democracy. U početnoj fazi, časopis izlazi tromesečno, a za moderne čitaoce i publiku donosi raznolike inovativne ideje.

„Nauka nikada nije izolovana iz sveta u kojem se praktikuje; bilo bi sumanuto da je onda tako izolovan jedan medij koji je njom inspirisan. Želimo da vas iznenadimo i pričama iz našeg društva, života, okruženja, budućnosti“, kaže Zdravković dodajući kako su prvi broj, ali i oni koji slede motivisani uverenjem redakcije da ljudi vole da čitaju.

Vizualni identitet „Odiseje“ oblikovala je nagrađivana art direktorka Milena Savić, dok je naslovnu stranu crtao poznati ilustrator Lazar Bodroža iz Metaklinike, inače reditelj filma Ederlezi Rising. Redakcija okuplja brojne domaće naučne novinare, a sajt uređuje zamenica urednika Jovana Nikolić.

—–

Foto: Bojan Džodan – Odiseja








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 10:07

RELATIVNOST JEDNOG JEZIKA

Čuvena fotografije napravljena u martu 1951. godine prikazuje Alberta Ajnštajna sa isplaženim jezikom. Mada fotografija simbolizuje “otkačenost” i ležernost naučnika, ona je snimljena u sasvim drugačijim okolnostima.

Fotografija je nastala ispred Prinston kluba u Njujorku, nakon proslave Ajnštajnovog 72. rođendana. Te večeri ispred kluba je bilo okupljeno mnoštvo snimatelja koji su fotografisali Ajnštajna i prijetalje s kojima je bio na večeri. Dok su hodali ka kolima, fotoreporteri su besomučno slikali, toliko da se Ajnštajn, navodno, naljutio. Kada su konačno njih troje ušli u kola i seli na zadnje sedište, fotoreporteri su se razišli ali je ostao Artur Sase, fotograf agencije UPI (United Press International). On se sasvim približio automobilu i zamolio profesora Ajnštajna da se “nasmeje za rođendansku fotografiju”.

Ajnštajn se pomalo iziritirano isplazio i brzo okrenuo glavu na stranu, ali Sase je bio još brži.

Pošto je u redakciji pokazao svoj najnoviji rad, urednici UPI-ja su se, kako je Sase kasnije prepričavao, silno raspravljali oko toga da li se ta Ajnštajnova fotografija može koristiti, ili ne. Najviše se protivio glavni urednik, pa su na kraju odluku morali da donesu direktori. Zbog Ajnštajnove reputacije čudaka, na kraju je ipak odlučeno da se fotografija “šašavog profesora” pusti u javnost.

Originalna fotografija koja je najpre objavljena prikazuje i Ajnštajnove prijatelje u kolima koji su sedeli levo i desno od njega, ali fotografija je kasnije isečena, i to upravo na Ajnštajnov zahtev.

Naime, on je po objavljivanju fotografije zatražio od UPI-ja devet primeraka tako kropovane slike za ličnu upotrebu – slanje čestitki. Jedan primerak Ajnštajn je potpisao i poklonio Saseu, i taj je 2009. godine na aukciji prodat za oko 74.000 dolara.

Raznovrsna značenja koja se pripisuju ovom kadru već skoro 7 decenija pokazuju svu relativnost koju može imati jedno sasvim obično plaženje.

M.Đ.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 27566

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   Sub 22 Dec - 10:09


UZORAK APOKALIPSE

(U fokusu) Fotografija snimljena vrlo, vrlo daleko, u kosmičkoj praznini udaljenoj od Zemlje čak 2 milijarde kilometara, prikazuje astoroid Bennu, telo osumnjičeno da bi jednog dana moglo da nam priđe vrlo blizu i čak, udari u Zemlju.

Snimak asteroida čiji je prečnik manji od 500 metara ove nedelje izaziva pažnju svetskih medija. Naime, NASA letelica Osiris Rex upravo je stigla na svoj cilj, samo 19 kilometara rastojanja od Bennu i time završila dvogodišnje putovanje čime je jedna od najzanimljivijih svemirskih misija ušla u novu fazu.

Nakon duge “potere”, Osiris Rex (što je skraćenica od zamršenog naziva sonde Origins, Spectral Interpretation, Resource Identification, Security-Regolith Explorer) sada se kreće nadomak asteroida i polako će kružiti oko njega.

Cilj misije je vrlo uzbudljiv – nakon snimanja i razgledanja, sonda će se spustiti na Bennu, a potom će uzeti uzorke sa površine astorida koji će potom biti poslati na dugi put nazad na Zemlju. Značajan udeo u sastavu asteroida čini ugljenik pa se očekuje da bi ovi uzorci mogli da otvore nove uvide u poreklo organiskih jedinjenja i možda, života.

Astoroid Bennu je, pritom, bio viđen kao jedan od “asteroida apokalipse”. Nalazi se na više lista potencijalno opasnih objekata, a kako trenutni proračuni pokazuju, postoji verovatnoća od 1:2700 da bi u periodu od 2175. do 2199. godine mogao da pogodi Zemlju.

Verovatno se u svakodnevnom životu ne biste kladili na događaj koji ima tako male šanse, ali ni Bennu sigurno nije mogao da očekuje kako će jednog dana iz dalekog svemira iznad njega banuti 800 kilograma teška skalamerija od metala.

S.B.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Zanimljivosti iz nauke   

Nazad na vrh Ići dole
 
Zanimljivosti iz nauke
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 3 od 3Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Vreme nauke-