Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Žene koje su menjale svet

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 10:47

Mileva Marić Ajnštajn

[You must be registered and logged in to see this image.]
Mileva je bila Novosađanka, profesorka matematike, supruga slavnog nobelovca Alberta Ajnštajna. Bila je oličenje moralne snage, čistote misli, strogosti prema sebi i nepodmitljivosti u ocenama - kvaliteta koji se zajedno retko sreću u jednoj ličnosti. Po svemu sudeći, genijalni Ajnštajn nije sam došao do teorije relativiteta, već mu je u tome pomogla Mileva sa kojom je dobio troje dece.
Jedna grupa naučnika tvrdi da veliki deo Ajnštajnovih ranih radova kojima se proslavio valja pripisati njegovoj prvoj supruzi Milevi Marić. Reč je o nepoverljivim sumnjama koje su zasnovane na nizu činjenica, koje bi ako se dokažu, mogle da promene sliku o Ajnštajnu kao obožavanom simbolu genijalnosti.
Mileva Marić je rođena u Titelu 19. decembra 1875. godine, kao treće dete u porodici Marića. Niže i srednje obrazovanje stekla je u Rumi, Šapcu, Sremskoj Mitrovici, Novom Sadu, Zagrebu i Cirihu. Poslednji razred srednje škole završila je u Cirihu sa odličnim uspehom. Maturu je polagala u Berlinu, a u svim školama i razredima bila je najbolja učenica sa posebnim darom za matematiku i fiziku. Iz ovih predmeta je za klasu odskakala od najboljih učenika u razredu.

Po završetku mature upisala se na Cirišku politehniku, odsek za matematiku i fiziku, na kome je bilo upisano pet studenata, od kojih je kao najstarija i jedina studentkinja bila Mileva, a najmlađi student rođen 14. marta 1789. godine bio je Albert Ajnštajn. Ova dvadesetjednogodišnja tamnokosa Srpkinja tu je upoznala sedamnaestogodišnjeg Alberta, boemskog izgleda, kovrdžave kose i toplih tamnih očiju. Postali su ljubavnici, deleći ujedno i udžbenike, a živeći zajedno u krevetu su pričali o atomskoj kinetici i elektrodinamici.Venčali su se 6. januara 1903. godine iako se njen otac protivio ovoj vezi. Vanbračnu ćerku Lizarel kojoj se kasnije izgubio svaki trag dobili su 1902. godine. Pretpostavlja se da je ona data na usvajanje u Novi Sad, ali se o njoj nikada ništa nije čulo. U ovom braku rođena su i dva sina: Hans Albert, koji je postao profesor mehanike na Berkli univerzitetu u Kaliforniji i Edvard, koji je imao veliki dar za muziku.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Pred izbijanje Prvog svetskog rata 1914. godine, Mileva i Albert su se radvojili, a kasnije i razveli u januaru 1919. godine. Ajnštajn je 1921. godine dobio Nobelovu nagradu, a njen novčani deo poklonio je Milevi. On je postao slavan naučnik u svetskim rzmerama, ponovo se oženio i preselio u Ameriku. Mileva i deca su bili prepušteni sami sebi. Mlađi sin Edvard je preminuo u duševnoj bolnici, a da ga otac nikada nije ni obišao, dok je drugi Hans Albert u braku dobio dvoje dece koji su jedini direktni potomci Mileve i Ajnštajna.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 10:52

Marija Sklodovska Kiri (1867-1934)

Marija Sklodovska Kiri bila je profesor fizike na Sorboni, udata za Pjera Kirija, naučnika sa kojim je zajedno otkrila radijum i plutonijum i dala osnov modernoj nauci o radiologiji. Dobila je dve Nobelove nagrade, za fiziku 1903. i hemiju 1911. godine, a bila je i izuzetna žena, majka i supruga, genijalan naučnik koja je za života postala legenda.
Bila je izuzetno skromna žena, veliki borac, uporna do fanatizma. Nikada joj nije bilo stalo do slave. Iznad svega volela je ljude i istinu i nauku.U svojoj laboratoriji u Parizu, koja je više ličila na zanatsku rdaionicu nego na naučni kabinet, supružnici Kiri su posle četiri godine napornog rada uspeli da izdvoje čestice radijuma iz nekoliko tona uranijumove rude. Pretakali su ogromne količine rudače koju je krhka Marija prebacivala svojim rukama do kotla, da bi se zatim satima i satima mešala. Najzad, 1902. godine dobili su jedan deseti deo grama radijuma. Bilo je to epohalno otkriće. Pri zračenju radijuma masa mu se smanjuje, jer se njegov atom raspada i to je radioaktivnost.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ovim saznanjem Kirijevih otvoren je put z aupoznavanje i kasnije dobijanje atomske energije. Za ovo otkriće bračni par Kiri dobio je Nobelovu nagradu za fiziku 1903. godine dok je Marija sama dobila Nobelovu nagradu za hemiju 1911. godine.

Njen suprug, Pjer Kiri, čuveni francuski naučnik toga vremena, sa kojim se upoznala na studijama u Parizu i imala srećan život, tragično je poginuo 1906. godine u Parizu. Ona se više nije udavala, a sa njim je imala dve ćerke, Evu i Irenu. Irena je, takođe, bila naučnica i nastavila je putem svoje majke. Dobila je 1935. godine Nobelovu nagradu za hemiju, godinu dana posle smrti majke.

Marija je ceo svoj život posvetila nauci, mužu i deci. Od 1914. godine do smrti bila je direktor Instituta za radijum u Parizu i taj period života posvetila je širenju mreže radioloških ustanova, zdravstvenih institucija, pomažući mnoga naučna društva i siromašne poljske studente.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Bila je počasni doktor mnogih svetskih univerziteta, a gotovo da nema naučne nagrade na svetu koju ova genijalna naučnica nije dobila








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 10:55

Roza Luksemburg (1871-1919)

Čuvena revolucionarka Roza Luksemburg bila je jedan od osnivača nemačke komunističke partije, a po svojoj delatnosti bila je poznatija u svetu nego u zemlji u kojoj je provela najveći deo života i u kojoj je mučki ubijena. Bila je zakleti marksista i svoj život je dala za revoluciju.
Roza je rođena 1871. godine u porodici poljskih Jevreja kao najmlađe od petoro dece. Pre ružna nego lepa, Roza se pokazala kao sjajna učenica i intelektualka. Godine 1889. Roza je stigla u Cirih da studira pravo i ekonomiju. Već tada je bila politički oformljena. Bila je ambiciozna i vredna i ubrzo je proglašena za najboljeg ciriškog studenta, a u slobodnim časovima proučavala je i bavila se politikom i družila se sa istomišljenicima.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Prvo javno istupanje imala je na kongtresu Socijalističke internacionale. Jasnim stavovima očarala je delegate, a među njima i Lea Jogihesa, takođe poljskog emigranta i revolucionara. Među njima se rodila ljubav, jedina prava u Rozinom životu. Međutim, samo formalno se udala za Nemca Gustava Libeka da bi dobila nemačko državljanstvo.

Iako Roza nije volela nemce i nemačku, pristala je da živi u Berlinu, jer je tu bio najbolje organizovan radnički pokret. Svi socijalisti i revolucionari toga vremena oči su uprli u Nemačku. Ubrzo je počela da se druži sa Klarom Cetkin, njenim sinom i Karlom Libknehtom, iskusnim komunistom. Njihovo zajedničko bavljenje politikom došlo im je glave. Više puta su hapšeni i zatvarani. U vreme kad su se spremali da dignu narodni ustanak u Nemačkoj, neko ih je izdao i iznenada su uhapšeni u stanu gde su se krili. Posle maltretiranja i mučenja ubijeni su i bačeni u jedan od berlinskih kanala. To su učinili vojnici i oficiri u službi demokratske vlade u nameri da grad očiste od "nepodobnih". Tako je Roz aLuksemburg svoj život dala revoluciji.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 11:13

Helena Rubinštajn (1871-1965)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Helena je bila jedna od najuspešnijih žena XX veka i njeno ime znaju žene i muškarci širom sveta. Ona je u svetu kozmetike bila ono što je u svetu mode bila Koko Šanel. Živela je devedeset četiri godine, bila vlasnica kozmetičkih salona i firmi u četrnaest zemalja , sa oko 30.000 zaposlenih. Iako je bila visoka svega 147 santimetara, nije spadala u lepe žene, ali je plenila unutrašnjom privlačnošću. Ova talentovana, odvažna i hrabra žena, svoju karijeru započela je rano - u devetnaestoj godini u Austriji, kod svog strica. Slučajno, u ovu zemlju je donela recept za kremu za lice koji joj je ostavila njena baka. U početku je ovu kremu pravila samo za svoje prijateljice, ali je videla da posao lepo napreduje i 1902. godine otvorila je prvi kozmetički salon u Melburnu.Posao je krenuo neverovatno dobro i Helena je otišla u Evropu, tačnije u Englesku, gde započinje uspešnu karijeru. Bila je veoma promišljena i uporna, a razmišljala je više decenija unapred, upisala se na Londonski univerzitet gde je diplomirala hemiju. Zatim je u Londonu otvorila svoj prvi Institut za lepotu, a nedugo zatim to je uradila i u Parizu i Njujorku. Tri najveća svetska centra mode bila su "pokrivena" i mala Madam je počela da ovaja svet.

Bila je obdarena izvanrednim radnim kapacitetima i smislom za biznis i ubrzo je svoju delatnost proširila na četrnaest zemalja, nudeći ženama upravo ono što su one želele. Proizvodi sa oznakom "Rubinštajn" postali su svetski poznati i značili su kvalitet, koji je decenijama stvaran i potvrđivan.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U Parizu, gde se nalazilo glavno predstavništvo njenog carstva, često se pojavljivala na značajnim skupovima i uvek delovala bar tri decenije mlađe. Helena je bila i druželjubiva. Svojim prijateljicama je često savetovala: "Nastojte da ostanete zdrave i uvek počnite da radite ono što najmanje volite. Kada se toga otarasite primetićete da vam ostaje dovoljno vremena za ono što najviše volite da radite".

Osim kozmetikom, koju je pretvorila u svetsku industriju i podigla na nivo kulta, Madam se bavila i sakupljanjem umetničkih predmeta, dragog kamenja... Bila je dobar prijatelj sa Pikasom, a njena kuća bila je stecište mladih američkih umetnika i pisaca koje je često materijalno pomagala, mada su za nju govorili da je cicija.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 11:16

Florens Najtingejl (1820-1910)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Florens, britanska medicinska sestra, bila je jedan od najvećih humanitarnih radnika poznatih istoriji. Svoj život je posvetila pomaganju drugima, posebno nezi ranjenika u ratovima, u organizovanju medicinske službe i u obučavanju drugih žena za humanitarne poslove. 1854. godine besneo je Krimski rat u kojem je bio ogroman broj mrtvih, ranjenih i bolesnih vojnika. Engleskinja Florens Najtingejl, zatražila je dozvolu od države da se sa još desetak žena ode na front i pomogne ranjenicima. Ovaj rat je predstavljao prekretnicu u njenom životu. Svoju misiju u Krimskom ratu Florans je uspešno okončala, pa ju je po povratku u domovinu kraljica postavila za upravnicu ženske bolničarske službe.Tako je Florans, rođena u aristokratskoj porodici, postala pionir stručnog školovanja medicinskih sestara i do danas je njihov najveći uzor. Ona je bila začetnica ideje i osnivač Crvenog krsta.

Florans je bila višestruko obdarena za nauku, muziku i jezike. Bila je obrazovana, duhovita i luckasta. Već sa šesnaest godina upoznala se sa drugom, bednom stranom života. Videvši svojim očima kako bolesnici zbog nemarne nege lako umiru, rešila je da im sama pomogne.

Florens Najtigejl
Foto: Wikimedia.org

Započela je sopstveni vaspitno-zdravstveni rad. U nemačkom manastiru je završila kurs za bolničarke, kao i neke praktične kurseve u Parizu. Kasnije, iz njene škole izašle su medicinske sestre koje us preuzele i nastavile pionirsko delo Florans Najtingejl, ustanovljavanjem škola u celom svetu. Ona je i osnivač službe za kućnu negu bolesnika.

Za života napisala je mnogo brošura i više od 140 knjiga, uputstva i udžbenika. Njoj u čast na Međunarodnoj konferenciji Crvenog krsta u Vašingtonu 1912. godine, dve godine posle njene smrti, ustanovljena je i "Medalja Florens Najtigejl". Umrla je u devedesetoj godini.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 11:20

Madam Pompadur (1721-1764)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Madam Pompadur je bila markiza, milosnica francuskog kralja Luja XV i veoma je uticala na vođenje francuske državne politike koje je ponekad bilo i presudno. Ona će najviše ostati u sećanju istorije po tome što je pomagala francuske umetnike, enciklopediste i filozofe. Žan-Antoanet Poazon, kasnije moćna i uticajna markiza od Pompadura, rođena je u Parizu 1721. godine. Njen otac Fransoa bio je ugledni bankar, a majka Luiz, koja je pripadala višoj klasi, bila je veoma lepa i obrazovana žena.Mala Žan-Antoanet rasla je u blještavoj atmosferi salona svoje majke, gde se sakupljao zanimljiv i uglavnom muški svet. Solidno obrazovanje stekla je u eminentnom samostanu. Bila je živahna i ekstrovertna, učila je pevanje i umetnost konverzacije. U sedamnaestoj godini uživala je veliku popularnost u pariskim mondenskim krugovima zahvaljujući lepoti, šarmu i temperamentu. Dobila je nadimak "kraljičica". Visoka, vitka, magnetskog izgleda i poželjnih usana, Žan-Antoanet se udala u devetnaestoj godini za mladog naslednika jedne od najbogatijih pariskih porodica.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Brak između francuskog kralja Luja XV, koga su zvali Kralj sunce i Marije Ležinske, ćerke poljskog kralja ubrzo je ušao u najozbiljniju krizu. Mlada gospođa D`Estoral se u to vreme zasitila monotonog bračnog života i odgajanja dvoje male dece. U glavi joj se rodio velik i ambiciozan plan: da postane nova zvanična kraljeva ljubavnica.

Zasićen starim ljubavnicama, Luj je zaista bacio oko na mladu damu, koja se uprkos protivljenju muža preselila u Versaj i od kralja dobila titulu markize od Pompadura. Veoma ambicioznoj mladoj ženi sve to nije bilo dovoljno, te je svoje prste uplela i u politiku.
Počela je da prima ambasadore i utiče na kraljeve odluke. Ponekad su te odluke bile sudbonosne za Francusku, kao ona kada je u Francukoj započet Sedmogodišnji rat i kada se javno mnjenje okrenulo protiv nje. Počeli su da je proganjaju pa je umorna od svega utočište našla u religiji.Istorija je uglavnom poznaje po "državničkoj ulozi", odnosno po uticaju na Kralja Luja XV kod donošenja sudbonosnih odluka po Francusku. Međutim, Madam Pompadur je veoma zaslužna za širenje kulture u Francuskoj XVIII veka. Na dvoru je okupljala poznate umetnike. organizovala umetničk evečeri, osnovala u Versaju pozorište pod nazivom "Mali apartnan". Često je sama nastupala.

Nagovorila je Luja da izgradi predivan dvorac Belvi, protežirala intelektualce i skoro svakodnevno se družila sa Volterom i D`Alamberom. Ceo kulturni Pariz ju je zbog toga prosto obožavao.

Kada se povukla, umorna od svega, kralj je nije napustio. Bio je do kraja korektan prema svojoj Madam.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 11:23

Ana Bolen (1507-1536)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Bila je engleska kraljica samo tri godine, od 1533. do 1536, kao žena Henrija VIII, jednog od najpoznatijih i najkontroverznijih kraljeva Engleske.Njen brak, sklopljen iz ljubavi, za nju se tragično završio - glava joj je bila odrubljena kada je imala samo dvadeset devet godina. Ali, posle njene, letele su glave stotina hiljada stanovnika britanskog ostrva, u sukobu koji je započet između Pape i Henrija VIII. Taj sukob trajao je vekovima. U početku ništa nije ukazivalo da će se ljubavna idila između moćnog engleskog kralja Henrija VIII i jedne dvorske dame, koja se zvala Ana Bolen, završiti tako srećno, ali i tako tragično.Ana Bolen je postala dvorska dama sa samo trinaest godina i služila je nadvojvotkinju Margaretu. Nešto kasnije prebačena je u Francusku kod Marije, sestre Henrija VIII. 1521. godine vratila se u Englesku i postala dvorska dama kraljice Katarine Aragonske, prve žene Henrija VIII. Tada je i upoznala kralja.

Kada se kralj rastao od Katarine 1531. godine jer nije mogla da mu rodi muškog naslednika, tajno se venčao sa Anom. Venčanje je obavljeno 25. januara 1533. godine, a Ana je krunisana u junu.Ovaj brak ubrzo će uzdrmati Englesku i Evropu i unesrećiti na stotine hiljade ljudi.Kralj Henri VIII po svaku cenu je želeo da dobije muškog naslednika, jer Engleska do tada nije imala kraljicu, a dinastija nije je bila dovoljno čvrsta da bi rizikovala krunisanje žene za vladara zbog mogućnosti sukcesije ili dominacije druge države putem braka. Pošto se u međuvremenu zaljubio u Anu pokušao je da ubedi papu da poništi brak sa Katarinom.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Papa je odlučno odbio ovaj predlog, što će vremenom dovesti do reformacije u Engleskoj. Pre konačnog raskida sa papom Henri VIII se izjasnio kao protivnik reformacije napisavši jedan spis protiv luteranstva. Kada se samovoljno venčao sa Anom postavio je za kanterberijskog nadbiskupa čoveka koji je pristao da obavi venčanje. Papa mu je zapretio crkvenom kaznom. Henri je odmah sazvao parlament koji je izglasao zakon o suprematu, čime je kralj proglašen za vrhovnog poglavara Engleske crkve. To je bio uvod u mnoge ljudske nesreće.

Svojim postupcima i držanjem u braku sa Henrijem, Ana je odbila od sebe rođake i prijatelje. Povremneno je dolazilo do sukoba između nje i Henrija. S obzirom da Henriju nij erodila ni kasnije muškog naslednika, njena kraljevska pozicija kao i njen život bili su ugroženi.

Ana Bolen je uhapšena i optužena za bračnu prevaru, incest i kovanje zavere protiv kralja. Izvedena je pred sud i osuđena na smrt. 19. maja 1536. godine odrubljena joj je glava, kada je smaknut i njen brat i nekoliko tobožnjih ljubavnika.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 11:27

Lukrecija Bordžija (1480-1519)

[You must be registered and logged in to see this image.]
Iako o njoj već vekovima vlada uverenje da je bila najveća trovačica svih vremena, najverovatnije je da su istoričari i hroničari toga vremena bili više nego nepravedni prema ovoj ženi koja je bila izuzetno pozitivna ličnost u jednoj zločinačkoj porodici. Mada je imala veoma tragičan život, sve nedaće koje su se množile podnosila je mirno, sačuvavši svoju toplinu i blagost u ophođenju.

Lukrecija Bordžija je bila jedno od mnogobrojne vanbračne dece kardinala Rodriga Bordžije, kasnijeg pape Aleksandra VI. Odmah po rođenjenju njen otac je neredio da se devojčica odvoji od majke i da na čuvanje njegovoj rođaci Adrijani Mila. Lukrecija je od ranog detinjstva učila latinski, upoznala se sa poezijom, muzikom i plesom. Učila je, takođe, vez i slikanje na porculanu. Živela je u senci oca i brata Cezara i ne znajući, ili ne shvatajući, njihove zle planove.

Sa samo deset godina verili su je po prvi put. Do trinaeste godine već je bila tri puta verena i veridbe bi uvek bile raskidane. Lukrecija je bila mlada i neiskusna, ali vrsna lepotica. Da bi širila svoje bogatstvo i uticaj, njena porodica nije prezala ni za najpodlijim i zločinačkim sredstvima. Kako bi se neko našao na putu moćnih Bordžija, tako bi se smrt nadnela nad njim.Papa Aleksandar VI je u oktobru 1492. godine našao novog verenika za svoju mezimicu,. To je bio Đovani Sforca, nećak Ludovika Mora. Lukrecija je tada imala samo dvanest godina, dok je Đovani bio udovac u godinama, tako da je svima bilo jasno da je postala predmet papinih zakulisnih igara, kao i političke trgovine. Mladoženja je jedva čekao da u vojvodstvo od Pezara odvede svoju mladu. Međutim, Alesandru VI je bilo teško da se odvoji od svoje ćerke, pa je rešio da i ovoga puta raskine veridbu. Pošto nesuđeni mladoženja nije hteo da se pomiri sa tom odlukom, Lukrecijin brat i otac su rešili da ga uklone. Lukrecija je saznala za njihov zao plan i preko tajnog glasnika upozorila Đovanija da mu je život u opasnosti i da se skloni dok još ima vremena. Tako je mlada devojka uspela da spase život gotovo nepoznatom čoveku.To joj, međutim, nije pošlo za rukom za zakonitog muža, vojvodu od Bišeljijea, vanbračnog sina kralja Napulja. Ona ga je volela i sa njim imala dete iako su je udali bez njenog pristanka. Kada se mladi vojvoda 15. jula 1500. godine vraćao u svoju palatu u Portoriku, napala ga je grupa naoružanih ljudi. Sav krvav i izranjavan uspeo je da se izvuče i pobegne. Stigao je u papinu palatu gde su mu u pomoć pritekli papini gardisti. Ranjenika je odmah u palati prihvatila njegova supruga Lukrecija, koja je odmah znala šta se tačno dogodilo. Organizovala mu je stalnu stražu od šesnaest naoružanih vojnika i počela je da ga neguje.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Znala je da vojvoda nema drugih neprijatelja osim svog tasta, rimskog pape i Cezara Bordžije. I pored svog truda, Lukrecija nije uspela da sačuva život svoga muža. Cezarovi ljudi su uspeli da usmrte papskog zeta, uz obrazloženje da je pao s kreveta, obnovio rane i umro usled obilnog krvarenja. Tadašnja javnost je osudila ovaj napad Bordžija, a Lukrecia je bila očajna i slomljena. Nakon smrti muža, povukla se u tiho i sumorno zdanje zamka Nepi.

Porodica Bordžija je bila nadaleko poznata po svojoj bezobzirnosti i surovosti u borbi za moć, u kojoj im je mlada Lukrecija služila samo kao oruđe. U to doba, na početku renesanse, Rimom je kružila izreka: "Ako ti je život mio, ne idi na ručak kod Bordžije". Ciljalo se na otrov koji su koristile Bordžije i stavljale ga u hranu onoga koga su htele da se oslobode. Lukrecija u svemu tome nije imala niakkvog udela, ali zbog tih priča i radnji nije mogla da uživa poštovanje koje je zaslužila.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 11:29

Kraljica od Sabe (X vek pre naše ere)

O ženama su ispisani milioni stihova i napisane najlepše pesme, naslikane najlepše slike, izvajani najlepsi kipovi, pisani romani, snimani filmovi. Jer žena je fenomen i motiv, čije telo i dug od postojanja do danas uzbuđuju i podstiču maštu. Žena koje je veće čudo od svih svetskih čuda.

Jedna od najzagonetnijih antičkih priča svakako je ona o legendarnoj kraljici od Sabe, čarobne lepote, čije se pravo poreklo i tačno ime još ni do danas ne zna. Pre se čini da je junakinja nekog romana nego da je postojala u stvarnom životu. Pa ipak, njen lik krasi crkvene portale, o njoj je napisano na stotine knjiga, slikarima i kompozitorima ona je i danas inspiracija, o njoj su snimani filmovi.
Da li je uopšte postojala ta „žena sa 100 lica“, ili ona nije ništa drugo do fatamorgana istorije?

Izvesno je da se ondašnja Saba, po svoj prilici, nalazila na jugozapadnom delu arapskog poluostrva, verovatno na teritoriji današnjeg Jemena.Da li je moguće da je ovako bogatim i moćnim narodom vladala jedna kraljica? Pretpostavka je možda tačna. U svojoj ranoj istoriji narodi Arabije davali su, naime, primat ženama kad je trebalo pokazati političku umešnost. Brojne arapske vladarke danas su nam poznate i po imenu. Zašto onda nije i kraljica os Sabe?

Na njeno ime donekle dokazuje jedna knjiga iz XIV veka „Kebra Nagest“, u kojoj se pominje kraljica po imenu Makeda. I autor ove knjige, kao i drugi istoričari pre njega, polazi od toga da je monarhinja svojevremeno iz današnje Etiopije otišla u Jerusalim. Čak je i poslednji etiopski car Haile Selasije sebe smatrao 225. potomkom kraljice od Sabe. Knjiga „Kebra Nagest“ takođe tvrdi da se poseta ove vladarke dvoru izraelskog kralja Solomona nije završila samo na odgonetanje zagonetki. I u „Bibliji“ se navodi da j ekraljica od Sabe čula za mudrog Solomona i od kralja dobila odgovore na zagonetna pitanja.
[You must be registered and logged in to see this image.]


Tada, oko 1.000 godine pre naše ere, izraelski valdar je tako bio očaran njenom ljupkošću da je hteo svakako da je pridobije. Ponudio joj je jako začinjena jela, ali joj je uskratio napitke bilo koje vrste. Tada se zakleo da joj se neće približiti sve dok ona bez njegove dozvole nešto ne popije. Kraljica je prihvatila ovaj uslov svog domaćina. U toku noći, izmučena žeđu, Makeda je krišom izašla iz svoj eodaje i popila pehar vode. Kad je kralj saznao za to, insistirao je da se dogovor ispoštuje, Devet meseci kasnije, Makeda je rodila sina po imeni Ibn Hakim. Taj „sin mudraca“ navodno je dvadeset dve godine kasnije uz Solomona vladao Izraelom.

Da li je ovo istina ili legenda? Nikada to nećemo saznati, kao ni to odakle potiče silno zlato koje je kraljica od Sabe donela na dar Solomonu.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 1 Feb - 11:34

Jelena Trojanska (XII vek pre naše ere)

Lepa Jelena, u helenskoj mitologiji kći Zevsa i Lede, sestra blizanaca Kastora i Poluksa bila je oličenje ženske lepote. Od antičkog kralja Menelaja, oteo ju je Paris, sin trojanskog kralja Prijama. Zbog ove otmice, prema legendi, izbio je Trojanski rat.Pošto se njena lepota pročula, Jelenu su prosili najugledniji grčki junaci, pa je njen otac, po Odisejevom savetu, pre donošenja odluke svečano zakleo prosce da brane Jelenu i njenog izabranika, ko god da on bude, u svakoj nevolji. Ona se odlučila za Menelaja, koji je posle Tindarajeve smrti nasledio presto u Sparti i sa njim rodila kćer Hermionu. Kad je Paris zaveo Jelenu (ili je u pitanju bilo nešto drugo) i odveo je u Troju, svi nekadašnji prosci održali su reč i sa Menelajem, pod komandom njegovog brata Agamemnona, krenuli u rat.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Tako je počeo Trojanski rat. Lepa Jelena je, prema Homerovoj „Ilijadi“, čeznula za porodicom i domovinom i kajala se zbog lakomislenosti dok je živela u Troji.

Trojanski kraljević Paris je otmicom Jelene neposredno izazvao ovaj ratni sukob. Uvređeni muž Menelaj i njegov brat Agamemnon, organizovali su pohod na Troju i njenog kralja Prijama u želji da oslobode Jelenu i osvete se zbog nanete uvrede. Usledile su mnoge pripreme, dolazak na zborno mesto, u Aulidu, i polazak put maloazijske obale, prema Troji.

Rat je vođen devet godina nadomak grada i u njegovoj široj okolini, s naizmeničnom ratnom srećom i uz obostrane gubitke. Tek u desetoj godini, Grci su lukavstvom prodrli u Troju. Ostavili su drvenog konja pred zidinama Troje, koga su naivni Trojanci uvukli u zidine grada.
[You must be registered and logged in to see this image.]
U konju se nalazila četa grčkih vojnika koja je otvorila kapije grada, i, uz pomoć još vojnika koji su ušli u grad, razorila legendarnu Troju. Jelena i Menelaj su se srećno vratili u Spartu. Lepa Jelena je opevana u mnogim pesničkim i književnim delima i pominje se kao antički princip lepote.

Mit ili istorija, pesničko viđenje ili legenda, nije bitno. Lepa Jelena j eušla u istoriju kao žena zbog koje je vođen prvi veliki rat uz strahovite žrtve i razaranja.








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28429

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Ned 22 Feb - 9:28

Mata Hari, fatalna plesačica i najpoznatiji dvostruki agent u osvit 20. veka
[You must be registered and logged in to see this image.]
Njena pojava zračila je neskrivenom erotičnošću. Bila je jedna od najpoznatijih plesačica u zoru Prvog svetskog rata. Ipak, danas je njeno ime sinonim za špijunažu.
Mata Hari, rođena kao Margareta Gertruda Zele 7. avgusta 1876. godine u Livardenu u Holandiji, bila je prvo od četvoro dece Adama Zelea i njegove žene Antje van der Meulen. Otac je imao prodavnicu šešira, a zatim je investirajući u naftnu industriju stekao izvesno bogatstvo koje je omogućilo da ćerki pruži bezbrižno detinjstvo i školovanje u prestižnim školama do 13. godine, kada je otac bankrotirao. Ubrzo su se roditelji razveli, a Margaretina majka umire 1891. godine. Posle očeve nove ženidbe, Margareta odlazi iz porodice u školu za vaspitačice i počinje da živi kod svog kuma. Posle saznanja da je nastavnik počeo da joj se udvara, kum Margaretu ispisuje iz škole i samo nekoliko meseci kasnije, ona odlazi da živi kod svog ujaka u Hagu. Mesec dana pre svog 19. rođendana, Margareta se javila na oglas iz novina u kome je kapetan kolonijalne vojske Holandije Rudolf Makleod, koji je živeo u holandskoj koloniji u Indoneziji, tražio ženu. Brak je sklopljen u julu 1895. godine, omogućujući Margareti viši položaj u društvu i bolju finansijsku situaciju. Ipak, ovaj brak nije bio dugog veka. Margareta i Rudolf su živeli na Javi, gde su dobili dvoje dece, sina Normana koji je umro pod nerazjašnjenim okolnostima sa dve godine i ćerku Luiz. Rudolf je bio pijanac i nasilnik, koji je otvoreno držao konkubinu, tako da se Margareta ubrzo posle smrti sina razvela od njega. Starateljstvo nad ćerkom je morala da prepusti mužu jer sama nije imala nikakvu finansijsku podršku.
Bez novca, 1903. godine Margareta odlazi u Pariz gde počinje da nastupa kao cirkuska jahačica, pod imenom Lejdi Mekleod. U borbi za opstanak počinje da radi i kao slikarski model. Uskoro smišlja novi identitet i predstavlja se kao kćer indijske hramske pevačice koju su posvetili bogu Šivi i naučili erotskim ritualima. Preuzima egzotično ime Mata Hari, što znači “Oko zore”.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Mata Hari,25.juna 1917. godine
Do 1905. godine postaje već poznata kao egzotična plesačica, a u to vreme i njene savremenice Isidora Dankan i Rut Sent Deni inspiraciju za rani moderni ples nalazile su upravo u Aziji i Egiptu. Mata Hari počinje da nastupa po otmenim evropskim salonima, flertujući i otvoreno pokazujući svoje telo, završavajući svoj nastup naga pred publikom, što joj preko noći donosi popularnost. Do 1908. poznata je u čitavoj Evropi, a manja pozorišta su čak angažovala plesačice koje bi imitirale njene pokrete. Njena divlja priroda nije joj daavala mira, trošila je vreme na mnoge ljubavnike, od kojih joj je jedan omogućio da živi u dvorcu, a drugi u kući na Seni.
Trošila je njihov novac, a kada bi finansije njenih ljubavnika presušile, nije se libila ni bordela. U trenutku izbijanja Prvog svetskog rata, bila je najplaćenija evropska kurtizana, koju su viđali i sa nemačkim prestolonaslednikom, ministrom spoljnih poslova ili šefom policije. U ratu je Holandija ostala neutralna, što joj je omogućilo da slobodno prelazi granicu. Nemci su joj ipak zaplenili bunde i novac. U Amsterdamu je posetio nemački konzul Karl Kremer i ponudio da bude nemačka špijunka za 20.000 franaka. Navodno joj je dao nevidljivo mastilo i kodno ime H 21. Ulogu koja joj je dodeljena nije ozbiljno shvatala, smatrajući da je honorar samo nadoknada za zaplenjene bunde i nakit. Kako bi izbegla putovanja kroz ratom zahvaćena područja, od Pariza do Holandije je putovala preko Španije i Britanije. Ovakva putovanja izazivala su pažnju i kada je 1916. godine stigla u Britaniju, uhapsila je britanska služba i odvela na ispitivanje u London, pošto im je bila sumnjiva jer je putovala sama. U izveštaju koji su Britanci poslali u Francusku pisalo je da govori francuski, engleski, italijanski, holandski a verovatno i nemački, kao i da je zgodna i otvorena žena. Registrovano je i da je bogata i obrazovana, a sama je navela i da ima ljubavnika. U dosijeu Mate Hari, službenik tadašnje obaveštajne službe MO 5, kasnije MI 5, dodao je i informaciju o isplati nemačkog konzula.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Mata Hari tokom nastupa 1905. godine
Po povratku u Pariz bila je pod prismotrom policije, koja je otvarala njena pisma, ispitivala portire hotela Grand u kome je živela, ali dokaza o špijunaži nije bilo. Najverovatnije da se njom nije ni bavila. Njena preokupacija bilo je kako da dobije dozvolu da putuje u Vitel, lociran u ratnoj zoni, jer je tamo bio muškarac u koga se zaljubila – ruski kapetan Vadim, od nje mlađi 18 godina. Igrom slučaja, brod kojim je trebalo da putuje torpedovan je pa je to ponovo podiglo sumnju. U Parizu je već bio spreman izveštaj o njenoj saradnji sa Nemcima u neutralnim zemljama. Uhapsili su je i naterali na kontrašpijunažu, sa zadatkom da u Belgiji pronađe šest špijuna, za honorar od milion franaka. Umesto da ode u Belgiju, Mata Hari odlazi u Španiju i to kod nemačkog kapetana Kalea, od koga saznaje sve o tajnim nemačkim planovima okupacije severne Afrike. Prenosi vesti francuskoj službi, ali Laduk, francuski kapetan, okreće ovu vest protiv nje, tvrdeći da je odala francuske tajne Nemcima. U isto vreme, služba presreće izveštaj o isplati 5000 maraka za agenta H 21. Kasnije se pretpostavljalo da je ovaj izveštaj montiran, ali u tom trenutku izdat je nalog za hapšenje Mate Hari.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Mata Hari kada je uhapšena 1917. godine
Na suđenju je optužena za špijunažu i smrt najmanje 50.000 ljudi. Sve optužbe je negirala, do zadnjeg časa tvrdeći da je nevina. Ipak, osuđena je na smrt i streljana 15. oktobra 1917. godine. Dosije o najpoznatijoj špijunki zapečaćen je sve do 2017. godine. Neki nemački dokumenti otvoreni pre dvadesetak godina potvrdili su da je zaista bila nemački špijun iako se decenijama unazad pretpostavljalo da za to nije bilo dokaza.
Mata Hari kao fatalna žena, plesačica, ali pre svega dvostruki agent i kurtizana, svakako je lik popularne kulture. Tome je dosta doprineo i film iz 1930. godine sa Greto Garbo u naslovnoj ulozi, a kasnije i mnoge knjige, filmovi, čak i animacije i igrice koje često ne prikazuju realno biografiju ove žene već legendu o njenoj fatalnoj pojavi.
S.Spasić
[You must be registered and logged in to see this image.]
Greta Garbo kao Mata Hari u istoimenom filmu iz 1931. godine,Foto: William Daniels








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28429

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 24 Feb - 22:22

ŽENE SRPSKIH VLADARA: Vodile ratove, ubijane, ali i BRUTALNO UBIJALE za Srbiju! 


Preuzeto sa Telegraf


U vreme kad zakonski nisu imale velika prava i kad se žena ostvarivala kroz položaj svog supruga, srpske vladarke su posedovale izuzetnu moć. Ove znamenite Srpkinje su vladale iz senke, bavile se politikom i usmeravale istorijske tokove





[You must be registered and logged in to see this image.]
Žene srpskih kraljeva, prinčeva i predsednika nesumnjivo su vekovima menjale istorijske tokove i utičući na svoje muževe vladale su iz senke.
Uticaj koji su imale srpske kraljice u velikoj meri je odredio politički tok srpske istorije, a tu moć su imale sve, počevši od Ane, supruge velikog župana Stefana Nemanje, pa završno sa Aleksandrom, ženom kralja Petra Drugog Karađorđevića.
Pojedine žene srpskih vladara su bile izuzetno pobožne, neke nisu imale uticaja na političke odluke svojih supruga, a druge su zbog svojih kaprica, slabosti vladara i hirova menjale istoriju.

[You must be registered and logged in to see this image.]
Jasno je da je ona skrivena, privatna istorija i te kako mračna, možda i mutnija nego ona, pročišćena, plasirana. U njoj se svakako može lako uočiti nesalomiva sprega između javnog i privatnog, ličnog i sveopšteg dobra.
STRASNE POLITIČARKE
Nije nikakva tajna da su pojedine žene bile gotovo vladarke, da su politički imale izuzetan uticaj, pa čak ponekad i stavljale ugled i uticaj svog supruga na kocku. Da li su njihovi muževi bili nesigurni da donesu odluku bez njihovog mišljenja i odobrenja, teško je reći, ali svakako da su one verovale u ono što su propagirale i želele.
Mađu najmoćnijima su svakako bile: Ana Komnina (kralja Radoslava), Beloslava (kralja Vladislava), Katalina (kralja Dragutina), Jelena (cara Dušana), Jerina (despota Đurđa), Persida (kneza Aleksandra Karađorđevića), Draga Mašin (kralja Aleksandra Obrenovića), ali i kneginja Milica, supruga Lazara Hrebeljanovića .
[You must be registered and logged in to see this image.]
Izuzetnu snagu, koja je možda i posledica vladarskog porekla iz loze Nemanjića, posedovala je kneginja Milica. Ona je bila kćerka kneza Vratka, u narodnoj tradiciji poznatijeg kao Jug Bogdan. Rođena je 1335, a oko 1353. udala se za  Lazara Hrebeljanovića.
Zadužbina kneginje Milice, manastir Ljubostinja, prema legendi, sazidan je na mestu gde je upoznala i zaljubila se u kneza Lazara. Ova žena je vladala srcem, bila je pravoverna i duhovno jaka, smatra se pravoslavnom sveticom. Može se slobodno reći da je ova kneginja vodila “politiku kompromisa”, jer se uvek trudila da njene odluke i potezi budu u korist države i srpskoga naroda.
[You must be registered and logged in to see this image.]
S ovlašćenjem kneza Lazara vladala je Srbijom od Kosovske bitke do punoletstva njenog sina Stefana 1397. godine. Potom se zamonašila, ali je i dalje ostala uticajna. U tim teškim vremenima srpske istorije, ona je pomagala sinu, knezu i despotu Stefanu u rukovođenju državom i više puta ga mirila sa bratom Vukom.
Kneginja Milica je ostala jaka i kada je svoju kći princeza Oliveru Lazarević, najmlađu kći kneza Lazara udala za Bajazita. Olivera je prihvatila da bude talac opstanka otadžbine, pristankom da uđe u brak sa sultanom Bajazitom. Nije se odrekla pravoslavlja, a osvojila je srce vladara od koga su svi drhtali. Zahvaljujući njoj, u Srbiju su vraćene mošti Svete Petke.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ima i onih vladarki koje narod nije voleo, a među njima je i “prokleta Jerina”, druga žena despota Đurđa Brankovića. Iako lepa i obrazovana, nije bila omiljena među narodom zbog velikih političkih ambicija, nepotizma, ali i stranog porekla. Interesantno je to da su Srbi bili prilično nepoverljivi prema strankinjama, iako je čak deset supruga vladara bilo poreklom iz Grčke, baš kao i Jerina Branković.
Jerina je imala je veliki uticaj na muža koji joj je i dopuštao političku inicijativu. Narod je nije voleo zbog političkih ambiciija, stranog porekla i nepotizma. Smatrajući da je mukotrpna izgradnja Smedereva njen hir, dobila je nadimak “prokleta Jerina”.
Ipak, u poslednje vreme se počelo pričati i o pozitivnoj strani njene ličnosti, kao i o tome da je nadimak “prokleta” nepravedno dobila. Bilo kako bilo, smatra se da je narod bio neosetljiv na njene nesreće: smrt sina Todora, udaju ćerke Mare za sultana Murata II i oslepljivanje sinova Stefana i Grgura. Despotica Jerina u muci je provela poslednje godine svog života. Možda je bila i zlostavljana, a postoji sumnja da je na kraju i otrovana.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Jedna od žena koja je imala najviše političkog uticaja, od koje čije hrabrosti su neprijatelji klecali, a narod strahovao je svakako carica Jelena. Ona je od kako se udala za cara Dušana prepoznala veliki potencijal u srpskoj državi, pa je i podsticala muža na snažnenje iste. Carica Jelena je bila veoma uticajna i u spoljnjoj i unutrašnjoj politci, čak je i sam car Dušan u jednoj povelji naziva “carica moga carstva”.
Njena uloga u proglašenju carstva i patrijaršije 1345/46. godine, verovatno je bila značajna. Ova žena se nije libila da uz svog muža stane i na ratnom polju, a ne samo na diplomatskim putovanjima, a o njenom nesumnjivom autoritetu govori i činjenica da je to jedina žena koja je boravila na Svetoj gori.
[You must be registered and logged in to see this image.]
LJUBAVNE SPLETKE I UBISTVA
Da su srpske kraljice i carice bile na sve, spletkarenja, pa čak i ubistva, kako bi svog supruga zadržale kraj sebe – istorija ne krije. Među najsmelijima smatraju se kneginja Ljubica, žena Miloša Obrenovića, ali i supruga Aleksandra Obrenovića – Draga Mašin.
Kneginja Ljubica, vrlo snažna i samosvesna žena često se sukobljavala sa suprugom, kako zbog različitih političkih pogleda na svet, tako i zbog Miloševog neverstva. Nemogućnost da trpi svoj položaj prevarene žene eskalirao je tragedijom, Naime, kneginja Milica je usmrtila jednu od Miloševih ljubavnica, Petriju, 1819. godine. Suprug joj je ovo ubistvo oprostio zbog trudnoće kao i podrške koju je imala u narodu.  
[You must be registered and logged in to see this image.]
Poslednja građanka i srpskinja na srpskom prestolu, Draga Lunjevica Mašin Obrenović, supruga Aleksandra Obrenovića, bila je poznata po raznim spletkama kojima je prvo uspela da se uda za Aleksandra Obrenovića, a kasnije da sa njim i ostane. Najveće prepreke za ovakvu udaju bile su njeno građansko poreklo i činjenica da je bila znatno starija od Aleksandra, a pritom i udovica. Rano se udala za inžinjera Svetozara Mašina, ali je ubrzo ostala udovica. Takođe, u narodu su ostale su upamćene i njene mnogobrojne ljubavne veze s imućnom i oženjenom beogradskom gospodom.

[You must be registered and logged in to see this image.]
U kratkom braku s Aleksandrom Draga se pokazala kao veoma uticajna supruga, često se nepristojno mešala u politiku i bila sklona nepotizmu. Uprkos svom poreklu nije bila omiljena u narodu, naprotiv, njena burna prošlost, kao i skandali koje je izazvala (lažna trudnoća) probudili su veliki bes u srpskom narodu, a posebno kod oficirskog kora.
Oficirska zavera protiv kraljevskog para kulminirala je Majskim prevratom 1903, kad su Aleksandar, Draga i njena braća ubijeni, a njena porodica proterana iz Srbije.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28429

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Pon 2 Mar - 14:21

Ovo je priča o četri sestre Mirabel od kojih su tri ubijene od strane diktatora Rafaela Truhilja u Dominikanskoj Republici


[You must be registered and logged in to see this image.]


Patria Mercedes Mirabel (27.02.1924. – 25.11.1960.), Maria Argentina Minerva Mirabel (12.03.1926. – 25.11.1960.) iAntonija Maria Teresa Mirabel (15.10.1935. – 25.11.1960.) su žene koje su se vatreno suprotstavljale diktaturi Rafaela Truhilja. Belika Adela “Dede” Mirabel-Rejes nije ubijena tog dana kada su ubijene njene sestre. I dalje živi u Dominikanskoj Republici u gradu Salcedo. Živi u kući u kojoj su sestre rođene i radi na očuvanju uspomena na svoje sestre kroz “Museo Hermanas Mirabal” koji se nalazi u Salcedu.
Sestre Mirabel su odrasle u višoj klasi, dobrom kulturnom okruženju. Otac im je bio uspešan poslovan čovek. Kada je Truhiljo došao na vlast njihova porodica je izgubila skoro svo bogatstvo i verovali su da će on zemlju odvesti u ekonomski haos. Minerva je postala posebno strastvena u okončanju Truhiljove diktature nakon opsežnog razgovora sa svojim stricem i pod njegovim uticajem je postala sve aktivnija u “anti-Truhiljo” pokretu. Studirala je prava i postala pravnica, ali pošto je odbijala Truhiljovo udvaranje on je dozvolio da može da dobije diplomu, ali ne i licencu da se bavi advokatskom praksom. Sledeći njen primer sestre su na kraju formirale grupu protivnika Truhiljovom režimu koji je poznat pod nazivom «Pokret četrnaestog juna». Unutar te grupe one su bile poznate kao «Leptiri» (Las Mariposas na španskom jeziku). Po ovom nadimku su poznate jer je u ilegali to ime po kom je Minerva bila poznata u političkom delovanju. Dve od sestara, Maria Argentina Minerva Mirabel i Antonija Maria Teresa Mirabel su bile zatvarane i mučene u nekoliko navrata. Tri muža sestara Mirabel su bili zatvarani u “La Victoria” zatvoru u Santo Domingu.
Uprkos ovim smetnjama, bili su uporni u borbi kojom su pokušavali da okončaju Truhiljovu diktaturu. Nakon velikog broja pritvaranja sestara Mirabel, Truhiljo je odlučio da ih se reši. 25. novembra 1960. godine poslao je svog čoveka da presretne tri žene nakon njihove posete muževima u zatvoru. Nenaoružane sestre su odvedene u polje šećerne trske i ubijene zajedno sa njihovim vozačem. Automobil je kasnije bačen sa planine poznate kao “La Cumbre”, između gradova Santijago i Puerto Plata.
Truhiljo je verovao u to vreme da uklonio značajan problem. Ovo ubistvo mu se, međutim, vratilo kao bumerang – smrt sestara Mirabel izazvala je bes javnosti u njihovoj domovini. Posledica ubistva sestara Mirabel i izazavanog publiciteta je da je Dominikanska Republika postala više zainteresovana njima i njihovim ciljevima. Javna podrška i povećanje svesti doprineli su atentatu na Truhilja šest meseci kasnije, 1961. godine.
Sestre Mirabel su sahranjene na “Ojo de Aqua”, oblasti izvan grada Salceda u Salcedo Provinciji, na imanju njihovog drugog doma gde su živele poslednjih deset meseci njihovih života. Ovaj dom je pretvoren u muzej u njihovu čast i otvoren je za javnost. Ovde se takođe nalaze i biblioteka, knjižara i prodavnica suvenira. Sve tri su sahranjene zajedno, a i Manolo, Minervin muž je takođe sahranjen sa njima.
Preživela sestra Dede živi u blizini muzeja. Jedan od njenih sinova, Jaime David Fernández Mirabal bio je podpredsednik za vreme prvog mandata Leonela Fernandeza, predsednika republike između 1996 – 2000. godine. Mino Tavarez Mirabel, najstarija ćerka Minerve Mirabel, bila je kongresmenka od 1998. do 2006. godine i reizabrana je nakon prvog mandata na period do 2010. godine.
25. novembar proglašen je Međunarodnim danom borbe protiv nasilja nad ženama na prvoj konferenciji feministkinja Latinske Amerike i Kariba (Feminist Encuentro) održanoj u Bogoti 1981. godine. Na konferenciji, žene su govorile o nasilju u porodici, silovanju i seksualnom zlostavljanju, te nasilju koje žene trpe pod režimima, uključujući torturu i nasilje nad političkim zatvorenicama. 25. novembar je odabran kao dan secanja na sestre Mirabel.
Godine 1999. Ujedinjene Nacije su rezolucijom 54/134 službeno potvrdile 25. novembar kao Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
Ovaj datum takođe ozačava početak kampanje 16 dana aktivizma protiv nasilja nad ženama.
Dodatak:
1994. godine Dominikansko-Američka autorka Julia Álvarez je objavila roman «In the Time of the Butterflies» baziran na životu sestara Mirabel. 2001. godine roman je adaptiran za film pod istim nazivom u kojem Minervu igra Selma Hajek.
Glumica Mišel Rodrigez trenutno radi na adaptaciji filma, istinitoj priči o sestrama pod nazivom “Trópico de Sangre” i snimanje počinje u novembru..
“U vreme leptira”, Julia Alvarez
Kritika: Džil Braun, 2004.
“U vreme leptira” je herojska priča o sestrama Mirabel i njihovom suprotstavljanju diktatoru Truhilju. Mudro napisane sa stanovišta sve tri sestre, koristeći podatke koje su unosile u dnevnik, strahote života pod diktaturom su otkrivane jedna za drugom.
Četiri sestre, poznate kao “Leptiri”, bile su sastavni deo ilegalnog pokreta koji je radio na uklanjanju Truhilja sa vlasti. Sestre Dede, Minerva, Maria Tereza i Patria su bile obeležene kao jedna od dve najveće pretnje za Truhilja – druga je bila Crkva. Kroz knjigu sestre Mirabel pričaju svoju priču o torturi, gubitki, strahu i nadi. “Leptiri” su bile četiri sestre Mirabel spremne da se suprotstave diktaturi u vreme kada mnogi muškarci nisu imali takvu hrabrost. Sestre Mirabel nisu bile samo političke aktivistkinje; one su bile supruge, majke i sestre, uvek tražećie jedne druge. Od početka knjige Dede kao naratorka pojašnjava da priča nije od onih sa srećnim krajem. Ona je samo sestra koja i dalje živi – ali prošlost je uvek oko nje. Dede pripoveda kako su njene sestre nacionalno blago, besmrtni kipovi, priče i fotorafije i kako se od nje (Dede) očekuje da uvek bude voljna da ispriča njihovu priču. Nikada ne može da kaže ne nekome ko je pita da čuje priču i tako se priča nastavlja. Alvarez mudro tka istinu sa održivom fikcijom da bi kreirala “U vreme leptira”. “Ono što nađeš na ovim stranama nisu zaista sestre Mirabel, čak ni Mirabel sestre legende. Što se tiče sestara legendi, obavijene superlativima i uzdignute u mitove, one su na kraju takođe bile nedostupne za mene. Shvatila sam da je takvo obožavanje opasno, taj impuls stvaranja Boga koji je kreirao i našeg tiranina. Tako, ono što ćete naći ovde je moja kreacija sestara Mirabel, napravljenih kroz, ja se nadam, duh pravih sestara Mirabel.”(Komentar autorke 324)
Poznajući realnost iza fikcije knjiga kreira povišene efekte neizvesnosti i bola dok se čita. Opet, ulivanjem duha u svaki lik Alvarez ima sposobnost da zarobi srce čitatelja kao što zarobi um. Ovo je knjiga koju je teško spustiti kada se jednom počne sa čitanjem, ali je i knjiga koja neće biti zaboravljena jednom kada se pročita.
[You must be registered and logged in to see this image.]
Preuzeto sa: Astra








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28429

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Pon 2 Mar - 14:25

[You must be registered and logged in to see this image.]
SUZAN BRAUNEL ENTONI


Suzan Braunel Entoni (15.02.1820 – 13.03.1906, Adams, država Masačusets) je bila istaknuta liderka u borbi za Američka građanska prava. Odigrala je značajnu ulogu u 19 veku u borbi za prava žena i za uvođenje prava glasa žena u Sjedinjenim Američkim Državama. U toku celog svog života je bila izuzetno aktivna i davala je u proseku 75-100 govora godišnje o ženskim pravima, kako u Americi tako i u Evropi.
Rođena je kao najstarije od sedmoro dece u porodici Danijela Entonija i Lusi Rid. Jedan brat, Danijel Rid Entoni, je bio učitelj i aktivista u pokretu za borbu protiv ropstva u Kanzasu dok je sestra Meri Staford Entoni postala učiteljica i aktivistkinja za ženska ljudska prava. Suzan je u toku celog svog života ostala jako bliska sa svojim sestrama.
Suzanin otac je bio proizvođač pamuka i abolicionista, strog ali otvoren čovek. Njena majka Lusi, studentkinja, bila je žena veoma naprednih shvatanja. Učestvovala je na konvenciji za prava žena u Ročesteru u avgustu 1848. godine, dve nedelje nakon istorijske «Seneca Falls» konvencije (prve konvencije za prava žena u Sjedinjenim Američkim Državama – 19 i 20. jul 1848.) i potpisala je “The Declaration of Sentiments” (dokument koji je 1948. godine potpisalo 68 žena i 32 muškarca, učesnika “Seneca Falls” konvencije). Glavni autor “The Declaration of Sentiments” je bila Elizabet Kedi Stenton, a nastala je iz Američke Deklaracije o nezavisnosti. Prema pisanju “Nort Star” ova deklaracija je bila najveće dostignuće za ženska civilna, socijalna, politička i religijska prava.
Suzan je jako rano sazrela. Naučila je da čita i piše već u trećoj godini. U šestoj godini porodica se seli u Batenvil, Njujork. Suzan šalju u lokalnu školu u kojoj nastavnik odbija da je podučava jer je devojčica. Nakon ovog događaja Suzanin otac kreće sa njenim školovanjem kod kuće. Meri Perkins, druga nastavnica, je Suzan razjasnila sliku toga šta znači biti žena (u tadašnjem društvu) kao i to kako da neguje rastuće uverenje u važnost ženske jednakosti.
1837. godine Suzan je poslata u Debora Molson žensku versku školuu Filadelfiji. Ovim izborom nije bila zadovoljna, ali nije se dugo zadržala tamo. Nakon velike krize poznate i kao Panika 1837, njena porodica je bila finansijski uništena i ona je bila prinuđena da prekine formalno školovanje. Od 1939. godine, da bi pomogla porodici, počinje da radi kao nastavnica u nekoliko različitih škola. U dvadeset devetoj godini prekida sa podučavanjem i seli se na porodičnu farmu u Ročesteru, Njujork.
U mladosti, Suzan je bila veoma svesna svog izgleda i sposobnost govorništva. Dugo vremena je odbijala da se bavi javnim govorima zbog straha da nije dovoljno elokventna , ali uprkos ovoj nesigurnosti postala je poznata javna govornica i na kraju pomogla u vođenju ženskog pokreta.
Rani socijalni aktivizam
U deceniji pre Američkog građanskog rata, Suzan je uzela aktivno ulešće i važu ulogu u pokretu za borbu protiv ropstva i pokretu za trezvenost.
1851. godine, na ulicama Seneka Folsa Suzan se upoznala sa Elizabet Kedi Stenton preko zajedničke poznanice, kao i sa drugaricom, feministkinjom Ameliom Blumer. Suzan se priključila Elizabet u organizaciji prvog državnog udruženja za trezvenost. Njih dve su veliki deo vremena provele putujuću kroz Ameriku i održavajući govore kojima su pokušavale da ubede vladu da društvo treba da tretira muškarce I žene jednako.
Nakon prve američke konvencije za prava žena koja je održana u Seneka Folsu 19. i 20. jula 1848, Suzan je iskoristila priliku da prisustvuje i podrži konvenciju za prava žena održanu u Sirakuzi, Njujork 1852. godine. To je bilo vreme kada je Suzan počela da bude prepoznata kao snažna javna zastupnica ženskih prava i kao novi i uzbudljiv glas za promene.
U 1856. godini Suzan je dalje nameravala da ujedini pokret za prava Afroamerikanaca i ženska prava, postala je zastupnica za Vilijem Lojd Gerison Američko udruženje za borbu protiv ropstva. Govoreći na Devetoj Nacionalnoj ženskoj konvenciji za ljudska prava 12. maja 1859. godine postavila je pitanje: “Gde, pod našom Deklaracijom o nezavisnosti, Saksonac nalazi svoju moć da liši sve žene i Crnce njihovih neotuđivih prava?”
1969. godine dugogodišnji prijatelji Frederik Daglas i suzan su se, po prvi put, našli na suprotnim stranama u debati. Asocijacija za jednaka prava koja je originalno bila stvorena kao asocijacija žena i crnaca za pravo glasa, glasajući da podrže petnaesti amandman u Ustavu koji garantuje pravo glasa za crne muškarce, ali ne i žene Suzan je postavila pitanje zašto žene treba da podrže ovaj amandman kada crni muškarci nisu nastavili da pružaju podršku za žensko pravo glasa. Delimično kao rezultat odluke Asocijacija za jednaka prava, Suzan je uskoro posvetila sebe skoro isključivo za zagovaranje ženskih prava. 1. januara 1968. godine Suzan je prvi put objavila nedeljnik nazvan “Revolucija”, štampan u Njujorku. Njegov moto je bio: “Prava Republika – muškarci, njihova prava i ništa više; žene, njihova prava i ništa manje”.
18. novembra 1872. godine uhapšena je bila od strane saveznog šerifa zbog navodnog nelegalnog glasanja na Predsedničkim izborima 1872. godine, dve nedelje ranije. U izbornoj noći pisala je Stentonovoj i rekla da je “glasala za republikance…”. Sedam meseci kasnije joj je bilo suđeno i osuđena je, uprkos uzbudljivom i elokventnom predstavljanju argumenata da je nedavno usvojeni Četrnaesti amandman, koji garantuje “svim rođenim ili naturalizovanim Amerikancima” pravo na državljanstvo, i koji ne pravi razliku prema polu, dao ženama ustavno pravo da glasaju na federalnim izborima.
Osuđena je na novčanu kaznu, ne i na kaznu zatvora, i dosledno svojoj reči koja je dala na sudu, nikad nije platila tu kaznu do kraja svog života. Suđenje je Suzan pružilo mogućnost da svoje argumente podeli sa širom publikom, više nego bilo šta drugo.
1893. godine, zajedno sa Helen Baret Montgomeri osnovala je ogranak Ženske Obrazovne i Industrijske Unije (Woman’s Educational and Industrial Union (WEIU)) u Ročesteru. 1898. takođe je sa Montgomerijevom prikupljala sredstva kako bi stvorila priliku studentkinjama da studiraju na Univeritetu u Ročesteru, što je i postigla 1900.
Suzan je koristila Revoluciju kao pokretač svoje borbe za jednakošću, stratveno pišući o različitim temama povezanim sa ženskim pravima.
Nacionalna asocijacija žena za pravo glasa
Godine 1869. Suzan je sa Elizabet Kedi Stenton osnovala Nacionalnu asocijaciju žena za bravo glasa (NWSA), organizaciju posvećenu postizanju prava glasa žena. Suzan je bila podpredsednica asocijacije od datuma osnivanja pa do 1892. godine kada je postala predsednica.
U ranim godinama asocijacije, Suzan je napravila pokušaje da ujedini žene u radnički pokret sa ciljem prava glasa, ali sa malim uspehom. Ona i Stentonova su bile 1868 godine delegatkinje na konvenciji Nacionalnog sindikata.
1890. godine Suzan je rukovodila spajanjem Nacionalne asocijacije žena za pravo glasa sa konzervativnijom Američkom asocijacijom žena za pravo glasa kreirajuću na ovaj način Nacionalnu Američku asocijaciju žena za pravo glasa.
Suzanina potraga za savezom između umerenih i konzervativnih žena za pravo glasa stvorila je dugogodišnju tenziju u njenom odnosu sa radikalnijim ženama kao što je Stentonova. Suzan je imala jak osećaj da je umeren pristup ženskim pravima bolji od radikalnog i da će dugoročno više služiti za postizanje ženska prava. Stentonova ju je otvoreno kritikovala, pišući da Suzan i liderka Američke asocijacije žena za pravo glasa Lusi Stoun “samo se bore za pravo glasa. One ne vide žensko religijsko i socijalno ropstvo”. Suzan je ogovorila Stentonovos: “Mi brojimo 10.000 žena i svaka ima svoje mišljenje… jedino možemo da ih održimo zajedno da rade na tajnom glasanju ostavljajući na miru njihove bubice i predrasude”
U saradnji sa Stentonovom, Matildom Džoslin Gejdž i Idom Hasted Harper, Suzan je objavila “Istoriju žena za pravo glasa” (4 dela, Njujork, 1884-1887.).
Suzan B. Entoni je umrla u Roćesteru, Njujork u svojoj kući u ulici Medison broj 17, 13. marta 1906. i sahranjena je na groblju “Mount Hope”








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28429

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Pon 2 Mar - 14:31

[You must be registered and logged in to see this image.]Rođena Beograđanka. Kosmopolita. Završila filozofiju. Zadužila srpsku književnost romanima Pada Avala, Psi i ostali, Duša jedinica moja, dramama Urlike Majnhof, Leti u goru kao ptica, Centralni zatvor, Soba na Bosforu, zbirkom pesama Čuvar i pričama razasutim po književnim časopisima i novinama. Uvela u srpsku književnost nov tip književne junakinje. Ostavila nezaboravne i potresne stranice o rušenju zajedničke domovine, iluzija i snova u antratnoj prepisci Vjetar ide na jug i obrće se na sjever. Bila buntovnica s razlogom. Pobuna je bila njen način života, njena poetika. Ulila je svoj duh i energiju u odbranu ljudskih prava. Prijateljevala i družila se – bez granica. Bila je protiv getoiziranja država, naroda i ljudi. Grozničavo povezivala ono što su drugi kidali, od grada do grada, danju, noću… Htela da da dušu za dušu, da bude most makar ona bila ta preko koje će se preći. Nije poznavala podele po naciji i veri. Bila je omiljena u Skoplju, Ljubljani, Prištini, Dubrovniku, Zagrebu, na Krku… Okupljala je oko sebe ljude, ili su se oni okupljali oko nje. Odana i nepotkupljiva. Mrzela je kukavičluk, prezirala trezvenost. Bila je najhrabrija kada se tražila hrabrost a najnežnija kada je trebalo nežnosti. Posedovala je osetljivost hrabrih i nežnost osetljivih. Bila je Urlike Majnhof i Marina Cvetajeva, istovremeno. Volela. Voljena.
Za jedne je bila rafaleovska madona, za druge botičelijevska prikaza, za treće nimfa jeresi. “Imala je pokret ruke, fine i ozbiljne, koji je podsećao na davne žene sa kamena i nešto crvene zemlje unaokolo, naročito kada je držala cigaru, lik koji kao da se uvek nalazio nad svećom, osvetljen, ozaren i upitan, lep i elegantan, na kraju neke okomice, uzbuđen, moderan. Taj sklad arhetipa i svih slojeva modernog civilnog sveta bila je i Biljanina kretnja, hod način sedenja. Osobeno i obdareno.” Borka Pavićević
“Muza opozicije, spremna da čeka ispred zatvora, viče ispred suda, trči ispred tenka, da natpuši svaku belu noć i natpije uobičajeni muški sastav tri beogradske kafane, Biljana Jovanović je bila osetljiva na more, boje, usamljenike, na starce, na sve što je nematerijalno… Označila je srpsku književnost sedamdestih i osamdesetih godina nizom književnih provokacija u formi, politici i životu književnosti. … Srpska književnost izgubila je svog možda jedinog pravog buntovnika, u trenutku kada se završava doba velike nestašice buntovnika. Buntovnik je bio buntovnica…” (Svetlana Slapšak, “Časno svedočanstvo”, Vreme, 16. mart 1996)
“…Bila je duša borbene beogradske inteligencije, i ne samo ovog dela sveta. Širom Jugoslavije, one predratne, svuda je primana kao uzdarje pameti i lepote, kao osoba retke čestitosti i duhovnog zdravlja. Poznata po oštrom jeziku koliko i po britkoj pameti, nije podnosila poluinteligentne, u umetnosti, pre svega. U načinu borbe, u izricanju stavova, skoro je šeretski izlivala srdžbu o trivijalnosti, kiču i primitivnosti kulture i politike. Bljuvala je vatru sva nasmešena u brk tmastim nacionalistima svih uzrasta i zavičajnog opredeljenja. Neprijateljima je smatrala sve one koji su uskraćivali slobodu, slobodu mišljenja i delanja.” (Zorica Jevemović, Leti u goru kao ptica, Nova nada, br.486)“Posedovala je visoke zahteve odlučnosti, iskrenosti i posvećenosti koje su imali da zadovolje njeni prijatelji i njene knjige. Kod nje nije moglo nekažnjeno da prođe nikakvo “vađenje” i “šminkanje”, nikakvo “odrađivanje” i otaljavanje. Mrzela je vickaste i trezvene, rezervisane i sentimentalne, stručnjake i hohštaplere, a volela te je ako umeš da se izložiš riziku – da otrpiš diranje u “živu ranu”. Bila je najslobodniji čovek koga sam poznavao.” (Ivan Čolović, “Sveća za Biljanu”, Naša Borba, 16-17. mart 1996)
“…Biljana je bila slobodna, uvek je birala, osim u onom delu pitanja slobode koje Hamlet formuliše jednom i zauvek – ‘Vi mi ne možete oduzeti ništa što vam ja ne bih dragovoljno dao, osim život svoj’. Rešena i odlučna da izvrši svoju slobodu, Biljana je bila nezaustavljiljiva u odbrani slobode drugog i drugih. Objavila je preki nalog duha vremena da je junaštvo braniti drugog… Jedna njena drama zove se Leti u goru kao ptica, a druga Centralni zatvor. Između te dve teme sažeo se i sumirao Biljanin život i poetika najplemenitijeg subverzivca, onog, naravno gde je romantizam u žestokom smislu plaćen nesanicom i bolom. (Borka Pavićević, govor na sahrani Biljane Jovanović, 13. marta 1996. godine na Novom groblju u Beogradu).
BUNTOVNICA S RAZLOGOM
Biljana Jovanović će biti upamćena kao jedna od beskopromisnih buntovnica stasalih još 1968 da bi potom uvek bila u jezgru beogradske intelektualne javnosti koja se borila za građanske i ljudske slobode. Bila je potpisnica svih peticija nastalih sedamdestih i osamdesetih godina protiv represije i mitova komunističkog režima. Bila je među prvima kada je trebalo braniti “šestoricu” u Beogradu i “četvoricu” u Ljubljani, Šeksa ili Paragu u Zagrebu, Šešelja ili Izetbegovića u Sarajevu, ali i sve druge koji su odgovarali zbog zloglasnog čl.133. Bila je članica prvog Odbora za zaštitu umetničkih sloboda osnovanog 1982. u odbranu pesnika Gojka Đoga u UKS u Francuskoj 7, tada najslobodarskijoj adresi jugoistočne Evrope. Među branjenima, prvi put je tada bio i Adem Demaći, za koga je Odbor za umetničke slobode tražio oslobađanje iz zatvora, u kome je ležao već 28 godina. Biljana Jovanović je bila predsednica prve nevladine organizacije – “Odbora za zaštitu čoveka i okoline” osnovanog 1984. godine takođe u Francuskoj 7. Godine 1987, dok su dugi u istoj Francuskoj 7 na protestnim večerima držali zapaljive govore o Kosovu ona je organizovala tribinu o članu 133 – neprijateljska propaganda, prekršaju poznatijem i kao “delikt mišljenja” ili “verbalni delikt”. Devedesetih bila je među osnivačima UJDI-ja, Helsinškog parlamenta, Beogradskog kruga, Civilnog pokreta otpora. Bila je inicijator i učesnik svih mirovnih i antiratnih akcija u Beogradu: Paljenja sveća, Crnog flora, Poslednjeg zvona…1992. osnovala je LUR (Leteća učionica, radionica) za kulturno i intelektualno povezivanje negdašnjeg jugoslovenskog prostora. Dok su drugi ratovali uspelo joj je da u Mariboru, Skoplju, Titogradu, Beogradu i Prištini spoji slobodnomisleće ljude.
O DELU
Proza Biljane Jovanović može se vezati za ono što Aleksandar Flaker naziva “proza u trapericama” ili jeans proza, ali takođe i za ono što teorijski nazivamo ženskim pismom a čija je prva praktična realizacija tog pojma u našoj literaturi bila Pada Avala.
Pojava Biljane Jovanović na knjževnoj sceni kasnih sedamdestih bila je pravo osveženje u jednom već poprilično zagužljivom ambijentalnom provincijskom prosedeu tada favorizovane tzv. stvarnosne proze, isto toliko i šokantna zbog sadržaja kojeg je sa sobom donosila necenzurisanim jezikom slobodne, savremene, osvešćene žene. Biljana Jovanović je malograđanskom miljeu i predrasudama vezanim za žensko pisanje suprostavila odvažnost, ironiju, cinizam, nekonvencionalnost, intelektualnu britkost i pre svega slobodu izricanja onoga što je predstavljalo tabu za društvene, ideološke, seksualne konvencije i norme. Ona je romanima Pada Avala i Psi i ostali u našu literaturu uvela nov tip književne junakinje kakav do tada nismo imali. To su bili likovi drugačijeg senzibiliteta i drugačije psihostrukture, od one koje tradicionalno vezujemo za ženu, pa i književnu junakinju. Biljana Jovanović je stvorila urbanu, emancipovanu, buntovnu, nekonvencionalnu i pomalo neurotičnu ženu-devojčicu nasuprot do tada poznatim modelima književnih junakinja – milica-dugih-trepavica.
“Biljana Jovanović stupila je u srpsku književnost kao pojava koju ta književnost nije nikada imala, čak ni sedamdestih godina, kada su takve drske devojčice iskakale u francuskoj, engleskoj, američkoj književnosti. Devojčice u literaturu unose inat, razornu erotiku, nov jezik, nova pravila, naročito kad bolno ruše stara pravila. Kada je objavila svoj prvi roman Pada Avala, izazvala je više straha nego pohvala, a zvanična kritika, nije znala šta da radi sa ovim komadom užarenog uglja.”( Svetlana Slapšak, In memoriam, ProFemina, 5-6, 1996).
Trećim romanom Duša jedinica moja Biljana Jovanović proširuje svoje tematsko interesovanje fokusirajući rasulo jedne velike porodice kroz društvena previranja i istorijski metež, tako ulazeći u “muški” književno-politički rezervat da bi dokazala da i u tome nije ništa manje vična.
“Svaki od tri Biljanina romana na svoj način bio je izraz hipersenzibilnog, ali veoma preciznog, ogoljujućeg do bola pogleda na svet, i osnovna jedinica svakog je ljudska duša, sa svih strana stešnjena, varana, ubijana, razapinjana, ugrožena genetikom, drugima, samodestrukcijom, prošlošću, sadašnjošću, budućnošću. Duša, neuhvatljiva i nevidljiva mera svih stvari, sveobuhvatno Ništa ravno Svemu…” (Ljiljana Šop, Dok je neznanog junaka, Avala ne sme pasti, ProFemina, br.7, 1996.)
Postoji, međutim, i jedna druga ravan na kojoj se rana proza Biljane Jovanović danas čita kao aktuelno štivo. Energija pobune koju nose njene junakinje bila je artikulisana u vreme kada je jedna mlada, obrazovana generacija tražila svoj put nasuprot nerazumevanju svojih roditelja. U sedamdesetim godinama, ta se pobuna mogla prevoditi u termine očekivanog generacijskog jaza. U devedestim godinama, međutim, dubina tog nerazumevanja pokazala je svoju pravu meru. Simbolički govoreći, dok su studenti (dakle, deca) demonstrirali na Terazijama 9. marta 1991. godine, pokušavajući da preokrenu zastrašujući tok zbivanja koji je vodio u rat, neki drugi demonstranti (uglavnom starija generacija, dakle, očevi) su bili na drugim demonstracijama, na Ušću, podržavajući politiku koja će uskoro njihovoj sopstvenoj deci doslovno ugroziti budućnost. Energija pobune koju nose likovi Biljane Jovanović ista je ona energija koja je izašla na Terazije, i koja je potom vodila samu Biljanu Jovanović da piše, govori, protestvuje protiv neslobode, nacionalizma, mržnje, rata, bezumlja, od sredine osamdesetih sve do svoje prerane smrti, 1996. godine.
Ta pobuna nije bila samo generacijska, ona je bila i duboko rodno obeležena, duboko ženska, o čemu jasno svedoči knjiga Vjetar ide na jug i obrće se na sjever (Beograd, 1994). Reč je o zbirci pisama koje su četiri žene, četiri spisateljice, Rada Iveković, Biljana Jovanović, Maruša Krese i Radmila Lazić, slale jedna drugoj u vreme kada su mržnja i rat zagospodarili na prostorima nekadašnje Jugoslavije.
“Ova knjiga nastala je od pisama faksiranih između Ljubljane, Berlina, Beograda i Pariza… od početka juna 1991. godine, do kraja novembra 1992. godine, uprkos svim blokadama” stoji na njenom početku. Sama knjiga, kao i sve one akcije otpora koje se pominju u njoj, rezultat je iste one energije nepristajanja na laž, uskogrudost i samoobmanu koja karakteriše junakinje Biljane Jovanović. Da je Biljana Jovanović svoje junakinje smeštala u okvire devedesetih, one bi takođe bile na ulicama u nekim ključnim trenucima novije istorije, govoreći protiv mržnje, rata i zločina. Danas, ta energija pobune govori o potrebi da se uvek iznova postavljaju kritička pitanja o tome gde živimo i kako živimo, pitanja o odgovornosti za ono što se radilo i što se radi u naše ime, o tome kako mi želimo – ili bolje – ne želimo da živimo svoje živote. (Jasmina Lukić, u pogovoru novom izdanju romana Pada Avala)
Bibliografska beleška
Biljana Jovanović je rođena 28. januara 1953. godine u Beogradu, umrla je 11. marta 1996. godine u Ljubljani, a sahranjena je 13. marta na Novom groblju u Beogradu.
Završila je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
Objavila je zbirku pesama Čuvar (1977), romane: Pada Avala (Prosveta, 1978 i Nezavisno izdanje Slobodan Mašić, 1981), Psi i ostali (Prosveta, 1980) i Duša jedinica moja (BIGZ, 1984), drame: Ulricke Meinhof (osnova za predstavu “Stammheim”, SKC, Beograd, 1982, reditelji Ljubiša Ristić i Nada Kokotović), Leti u goru kao ptica (Atelje 212, Beograd, 1983, reditelj Zoran Ratković), Centralni zatvor (Naroden teater Bitola, 1922, reditelj Vlada Milćin) i Soba na Bosforu (objavljena u ProFemini br.1, Beograd, 1996).
Objavila i zajedničku antiratnu prepisku Vjetar ide na jug i obrće se na sjever, sa Marušom Krese, Radom Iveković i Radmilom Lazić (nemačko izdanje za Suhrkamp 1993. i 1994. u ediciji Apatridi, Radija B92 u Beogradu).
Tekst napisala i priredila Radmila Lazić


BILJANA JOVANOVIĆ








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75124

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 3 Mar - 16:16

Meri I. Voker

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dobila medalju časti


Rođena je u Njujorku u porodici abolicionista, a danas važi za prvu i jedinu ženu u vojsci koja je primila medalju časti od kongresa za svoja dela tokom Građanskog rata.

Dok nije počela vojnu službu, bila je poznata po tome što se zalagala za prava žena i reformu u oblačenju. Bila je jedina žena koja je diplomirala medicinu na koledžu Sirakuza

Ubrzo pošto je dobila diplomu, počeo je rat i ona se dobrovoljno prijavila kao medicinski oficir, ali je odbijena. Iako je bila žrtva polne diskriminacije, nije odusutala i postala je asistent hirurga u vojnoj jedinici u Kamberlendu 1863. U novembru 1865. dobila je Orden časti.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75124

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 3 Mar - 16:17

Eni Dži Foks

[You must be registered and logged in to see this image.]

Spasavanje posle Perl Harbura

Rođena je u avgustu 1893. i prva je žena koja je dobila Purpurno srce za hrabrost u vojnom korpusu medicinskih sestara.

Dobila je i Bronzanu zvezdu. Foksova je odigrala veliku ulogu u pomaganju američkim vojnicima posle napada na Perl Harbur.

Ona je bila prva žena poručnik i glavna medicinska sestra na Havajima. Priča se da je i tokom najintenzivnijih bombardovanja mirno nastavila da neguje ranjenike.

Tokom Drugog svetskog rata je dodeljeno oko 964.409 Purpurnih srca, od čega je 287 dodeljeno ženama.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75124

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 3 Mar - 16:18

Elizabet C. Njukjum

[You must be registered and logged in to see this image.]

Meksičko-američki rat

Pošto je niko nije pozvao u vojsku, Elizabet je u septembru 1847. sama pronašla način da učestvuje u meksičko-američkom ratu.

Kao žena morala je da nađe načine da se uklopi, pa se, kao i Jovanka, oblačila kao muškarac.

Uspešno se borila protiv američkih urođenika u Dodž Sitiju.

Kada je posle 10 meseci vojevanja razotkriveno da je žena, diskreditovana je iz vojske i nikada joj nisu dozvolili da se vrati.

U julu 1848. je primila zahvalnicu zbog vojnih dužnosti koje je obavljala. Kongres je odlučio da joj pokloni zemlju, ali i novčanu nadoknadu.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 3 Mar - 19:09

Nefretete


Kada se pomenu najlepše žene kroz istoriju, jedna od nezaobilaznih ličnosti je kraljica Nefretete, žena egipatskog faraona Akhenatona, poznatog i kao  Amenhotepa IV. Ona je živela u 14. veku pre nove ere, a njeno obojeno poprsje, koje se čuva u Berlinskom muzeju, prikazuje je i danas onakvom kakva je bila pre trideset četiri veka! Ruka nepoznatog umetnika sačuvala je njenu lepotu za sva vremena.

Slava egipatske kraljice Nefretete, žene besprekorne lepote, doprla je do nas zahvaljujući tome što je pronađen njen portret - statua od belog kamena, vrlo vešto obojena. Posle toliko vremena su i dalje verno očuvane crte njenog lica i sva ženstvenost. Da je ova statua, nađena u Tel-al-Amarni, verna predstava lepe vladarke, potvrdilo je njeno drugo poprsje, izvajano od kvarca, koje se nalazi u muzeju u Kairu: isti profil čistih linija, isti izražajni pogled, usne koje pokazuju jaku volju, isti tanak i dug vrat. Ove savršene skulpture su remek-dela egipatske i svetske umetnosti.

Bila je voljena u čitavom Egiptu. Ne zna se mnogo o njenom poreklu ni o njenim roditeljima.
Nefertiti postaje istorijska ličnost od udaje za Akhenaton. Ona mu je pomogla u nastojanjima da Egipat prevede na monoteističku veru. Ona i faraon su verovali u Atena, boga svetlosti, i u čast njemu su podigli novu prestonicu. Akhenaton je bio reformator i revolucionar jer se usudio preseliti prestonicu iz Tebe koja je bila vekovno sedište Egipta.

Sa faraonom je živela u el-Amarni gde su održavani religiozni obredi posvećeni bogu Atenu. Sa Akhenatonom je imala šest kćeri, ali nijednog sina.

Imena kćeri su Meritaten, Meketaten, Ankhenspaaten, Neferneferuaten, Nefernerure i Sepetenre.

Nakon što je Meketaten umrla po rođenju, Nefretete je nestala iz egipatske istorije (oko 1335 p.n.e) i smatrala se mrtvom.

Moguće je da je pala u nemilost faraona ili da je ubijena od strane Akhenatonovih protivnika. Do danas nije pronađena njena mumija već samo nekoliko komada nakita sa njenim imenom ispred grobnice Akhenatona. Moguće je da je sahranjena na nekom drugom mestu, jer se 2004. godine pojavilo novo otkriće. Naime, pronađeno je nekoliko mumija u skrivenoj prostoriji jedne grobnice, te se za jednu mumiju smatra da je Najlepša od svih.
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Čet 5 Mar - 9:32

[You must be registered and logged in to see this image.]

DIANA BUDISAVLJEVIĆ — OTRGNUTA OD ZABORAVA,ZA ime Oskara Šindlera, nemačkog industrijalca koji je od smrti sačuvao 1.200 Jevreja tokom Drugog svetskog rata, čuo je ceo svet. I Irena Sendler, spasiteljka 2.500 jevrejskih mališana iz varšavskog geta, dve godine zaredom bila je nominovana za Nobelovu nagradu za mir. Ali, za Dianu Budisavljević, rođenu Austrijanku koja je iz krvavih ustaških logora tokom NDH izbavila oko 12.000 bespomoćne dece — uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare, iz hrvatskih i bosanskih sela — ne zna gotovo niko. Znaju istoričari, neki preživeli logoraši i njeni retki potomci...

Marko Prelević
Večernje novosti

DIANA BUDISAVLJEVIĆ-OBEXER




Dijana Budisavljević (djevojačko prezime Obekser (njem. Obexer); Insbruk 15. januar 1891 — Insbruk, 20. avgust 1978) je humanitarka austrijskog porijekla koja je tokom Drugog svjetskog rata spasila 12.000 djece iz ustaških logora smrti (uglavnom srpske, sa Korduna, Kozare i hrvatskih i bosanskih sela). Ova akcija je bila jedna od najtežih i po broju spasenih najobimnijih humanitarnih akcija vezanih za koncentracione logore u Drugom svetskom ratu. Ipak, od posljedica boravka u logorima, poslije spasavanja je umrlo oko 3200 djece.

Bila je udata za hirurga Julija Budisavljevića, šefa hirurške klinike Medicinskog fakulteta u Zagrebu. On je bio jedan od malobrojnih zagrebačkih Srba pošteđenih ubijanja, protjerivanja ili pljačke imovine za vrijeme tzv. NDH.

Da bi sačuvala identitet djece, tokom rata je vodila kartoteku o spasenoj djeci.


SMJEŠTAJ SPASENIH

Spasena djeca su bila smještena na razne načine. Dio njih je bio smješten po raznim hrvatskim porodicama, dio po objektima katoličke crkve, a dio po objektima koji su bili malo bolji od koncentracionih logora iz kojih su spasena. Zbog opstrukcije i otvorenog negodovanja vlasti NDH, hrana i smještaj su dobrim dijelom obezbijeđeni privatnim dobrovoljnim prilozima građana.

Poslije rata mnoga djeca nisu ni saznala za svoje pravo porijeklo. Časopis Arena iz Zagreba je niz godina vodio akciju za povezivanje sada već odraslih ljudi sa svojim porodicama.


ODUZIMANJE KARTOTEKE

Krajem maja 1945. dva agenta OZNE odnose albume sa fotografijama djece. Po nalogu Ministarstva socijalne politike Hrvatske 28. maja 1945. od Dijane Budisavljević je uzeta i cjelokupna kartoteka djece, iako nije bila završena identifikacija i repatrijacija.

Povodom toga je izjavila: "Kazala sam da ako moram kartoteku predati, onda ću mu dati sve. Kažem mu da sam očajno uvrijeđena. Predajem kartoteku, bilježnice za nalaženje nepoznate djece, registar za fotografije i bilježnicu s popisom osobnih oznaka na djeci".

Oduzimanjem dokumentacije Dijani Budisavljević i njenoj saradnici gospođi Džakuli onemogućeno je da dalje rade na identifikaciji velikog broja djece. "Znali smo da će sada mnoge majke uzalud tražiti svoju djecu. Strašno rastajanje u logorima, dugogodišnja čežnja za njima na radu u Njemačkoj, a sada neće naći svoje najdraže". Njena ponuda da svojim radom pomogne na identifikaciji djece, u Ministarstvu nije prihvaćena.


POSLIJE RATA

Poslije Drugog svetskog rata vratila se da živi u Inzbruk.


DNEVNIK

Kraći izvod iz dnevnika Dijane Budisavljević:

10. jul 1942, Stara Gradiška: Neka djeca već pre su bila predviđena za transport u Gornju Rijeku, a onda su zbog bolesti morala ostati. Umrla su djelimično tamo, a djelimično od nas preuzeta kasnije, kao i toliko tih malih mučenika, kao nepoznata, bezimena djeca. A svako je imalo majku koja je za njim gorko plakala, imalo je svoj dom, svoju odjeću, a sad je trpano golo u masovnu grobnicu. Nošeno devet mjeseci, u bolu rođeno, s oduševljenjem pozdravljeno, s ljubavlju njegovano i odgajano, a onda — Hitler treba radnike, dovedite žene, oduzmite im djecu, pustite ih da propadnu; kakva neizmjerna tuga, kakva bol (...) Prije podne je došao i Luburić. Bio je bijesan što mora da preda djecu. Kazao je da ima dovoljno katoličke djece koja u Zagrebu rastu u bijedi. Neka se za njih brinemo. Onda nam je opet prijetio, da samo o njegovoj dobroj volji zavisi hoće li nas pustiti iz logora.


DJELA

Dnevnik Dijane Budisavljević. Originalno napisan na njemačkom, izdat u samo 700 primjeraka. Pokriva period od 23. oktobra 1941. do 13. avgusta 1945. Na hrvatskom izdat kao Dnevnik Diane Budisavljević 1941—1945, priredila za štampu Silvija Szabo, Hrvatski državni arhiv, Spomen-područje Jasenovac, Zagreb, 2003.

vikipedia








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Čet 5 Mar - 9:34

[You must be registered and logged in to see this image.]
NA primeru Diane Budisavljević trebalo bi napraviti edukativno svedočanstvo od nacionalne vrednosti. Istina o genocidu nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH potisnuta je iz obrazovnog programa u školama, iz kulturnog života i novih intelektualnih krugova. Dosije "Novosti" o Diani Budisavljević je duboko potresan, i ne bi smelo da se desi da njeno ime, kao i tragična sudbina srpskog naroda, padne u zaborav.

Ovakvi komentari naših čitalaca na priču o Diani Budisavljević (a bilo ih je, samo na sajtu "Novosti", više od stotinu), i brojni telefonski pozivi preživelih logoraša i njihovih potomaka obavezuju nas da nastavimo da pišemo o hrabroj Austrijanki koja je iz ustaških logora spasla oko 12.000 dece. Nepodeljen apel naših čitalaca je da se Diana posthumno odlikuje, da joj se srpski narod u Republici Srpskoj, Hrvatskoj i Srbiji oduži i da se iz zaborava izvuče njeno veliko delo.

Prvi korak je već učinjen: Nino Jauz, načelnik opštine Kozarska Dubica, predložiće već na idućoj sednici Skupštine opštine da jedna ulica u Kozarskoj Dubici dobije ime po Diani Budisavljević.

— Lično ću pokrenuti inicijativu da jedna ulica dobije njeno ime, i to već na sledećoj sednici Skupštine opštine — kaže za "Novosti" Jauz.

Iako čuđenje i iznenađenje nekih naših čitalaca — ne samo da je postojao neko kao Diana, već i da su se takve strahote dešavale — idu u prilog tvrdnji da je priča o genocidu nad Srbima pomalo zaboravljena, redakciji "Novosti" stigle su i mnogobrojni pozivi ljudi koji su u našim tekstovima, u pomenu imena Diane Budisavljević, pronašli nadu da su njihovi braća i sestre još živi.

Javili su nam se ljudi koji su odavno bili izgubili nadu da će pronaći svoga brata ili sestru, razdvojene od porodice u ustaškom logoru. Vojinovićima iz Žitišta i Dragnićima iz Okučana, dosije Diane Budisavljević dao je novi polet da ponovo potraže svoju familiju. Možda baš njihovi najbliži i dalje žive u Zagrebu, a da i ne znaju da su deca sa Kozare, Like, slavonskih sela...

— Mnogo je neispričanih priča na ovu temu, to mi iz Potkozarja najbolje znamo — piše nam čitateljka Mirjana. — Mnogi naši su pobijeni, odvojeni od porodica. Mnogima su trajno izgubljeni tragovi, porodice zbrisane... A isti počinitelji su bez griže savesti nanovo izveli zločine identične onima iz kozarske ofanzive.

Nažalost, u udžbeniku istorije za osmi razred odrednica "Genocid u NDH" nema ni pola strane. Ne pominje se broj stradalih Srba. Samo su pobrojani dečji logori, a stradanje dece ne opisuje se ni jednom rečju.

— Imam četvoro dece i želim da o Diani i stradanju svog naroda uče u školi, iz svojih udžbenika. Neka joj je večna slava i hvala! — kaže u svom komentaru na sajtu "Novosti" jedna majka koja veruje da, ako zaboravljamo zlo, isto tako možemo da se zaboravi i ono dobro.

I Brigita Knežević, predsednica Udruženja logoraša i jedno od "Dianine dece", smatra da generacije koje dolaze malo znaju o genocidu nad Srbima:

— Nekada smo mi logoraši išli u škole i garnizone, pričali učenicima i vojnicima o zverstvima... Niko nas odavno ne zove.


POTRAGA
JAVILI su nam se čitaoci koji se nadaju da u "Dnevniku Diane Budisavljević" mogu da pronađu nešto o svojim najbližima. Upućujemo ih na kartoteku u Hrvatskom državnom arhivu, u Zagrebu, kome može da pristupi svaki logoraš ili potomak. Dobar deo kartoteke, iz fonda Dragoja Lukića, nalazi se i u Muzeju žrtava genocida, na Trgu Nikole Pašića u Beogradu. "Novosti" će nastaviti da objavljuju sva nova saznanja vezana za Dianu i njenu kartoteku.

TIHOMIR STANIĆ: SNIMAMO FILM
PRODUCENT i glumac Tihomir Stanić najavljuje da će čudesna priča o Diani biti prenesena i na veliko platno.
— Planiramo da 2012. započnemo snimanje filma o njoj. Biće to igrani film, a centralna radnja će biti smeštena u tri julska dana 1942, kada je Diana boravila u Staroj Gradiški — objašnjava Stanić. — Hteli smo da pravimo film o Jasenovcu, ali onda smo, gotovo slučajno, naišli na tu čudesnu priču i Dianin "Dnevnik". Premijer Republike Srpske Milorad Dodik i ja smo se borili da pobedi baš tema o Diani...
Već se zna i datum kada će pasti prva klapa — 28. maj 2012. Ne slučajno — izabran je dan kada je Diani oduzeta kartoteka.
— Iza ostvarenja stoji "Balkan film" iz Kozarske Dubice, a izrada scenarija, koji se oslanja na "Dnevnik", poverena je Vladimiru Kecmanoviću i Đorđu Kadijeviću — navodi Stanić.

VEĆA OD ŠINDLERA

Austrijanka udata za Srbina, organizovala je akciju spasavanja srpske dece iz ustaških logora u vreme NDH.
Decu sa Kozare, Korduna, iz hrvatskih i bosanskih sela, lečila je u Zagrebu i pokušavala da nađe familije koje bi ih podizale.
Popisala je oko 12.000 mališana u svoju kartoteku, kako bi im sačuvala imena i vratila ih roditeljima posle rata.
Imala je podršku uskog kruga ljudi, i svi su rizikovali svoje živote zbog srpske dece. Protiv nje i saradnika bile su ustaške vlasti, a posle rata je pala i u nemilost komunista.
Umrla je gotovo zaboravljena, u Insbruku, u Austriji. Njeno ime ne nosi nijedna ulica, ni institucija u Srbiji, Bosni ili Hrvatskoj. Nema je u udžbenicima, nema ni knjige ni filma o njoj.


M. Prelević — A. Macanović
Večernje novosti








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35400

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Čet 5 Mar - 9:36

ORDEN DIANI


[You must be registered and logged in to see this image.]

Sećanje na ženu koja je spasla na hiljade mališana


ZABORAVLJENU heroinu Drugog svetskog rata, Austrijanku Dianu Budisavljević, koja je iz Jasenovca i drugih ustaških logora smrti spasila gotovo 12.000 dece Srpska pravoslavna Crkva posthumno će odlikovati ordenom carice Milice. Ovo je epilog akcije "Novosti" da se oživi sećanje i oda priznanje ženi koja je vodila najveću humanitarnu akciju u okupiranoj Evropi tokom Drugog svetskog rata.

Odluka da ova humana žena postane prvi nosilac novoustanovljenog odlikovanja Srpske crkve doneta je na poslednjoj sednici Svetog arhijerejskog sinoda. Inicijativa za simbolično vraćanje duga Diani Budisavljević potekla je od elaborata "Diana Budisavljević i njena akcija spasavanja srpske dece u NDH 1941—1945. godine" koju je uradio Odbor za Jasenovac SPC, u saradnji sa beogradskim Muzejom žrtava genocida iz Beograda.

Uprkos svom više nego herojskom delu, Diana Budisavljević dugo je bila u istorijskom zaboravu. Osim logoraša, istoričara i retkih naučnih ustanova, njene zasluge ostale su nepoznanica čak i za većinu od 12.000 hiljada spasene, uglavnom srpske, dece sa Korduna, Kozare i drugih hrvatskih i bosanskih sela. Većina njih, čak i kao odrasli ljudi, nisu znali kome duguju svoj život.

Zahvaljujući feljtonu o ovoj plemenitoj ženi koji su "Novosti" objavile pre godinu dana, delo Diane Budisavljević dospelo je do naših čitalaca i velikog broja ljudi i u Republici Srpskoj i Hrvatskoj.

Naša priča i akcija da se od zaborava sačuva Dianina humanitarna akcija, koja je daleko veća od one koju su izveli ratni heroji — nemački industrijalac Oskar Šindler (spasio 1.200 Jevreja) i Irena Sendler (iz varšavskog geta izvukla 2.500 jevrejskih mališana), dospela je i do naših institucija.

Jovan Mirković iz beogradskog Muzeja žrtava genocida kaže da je dodelom odlikovanja Srpska pravoslavna crkva prva odala počast ženi čije su zasluge za srpski narod — nemerljive.

— To je dobar pokušaj da se ispravi nepravda zaborava koja je učinjena Diani Budisavljević — kaže Mirković.

— Naš narod je trebalo i ranije joj da se oduži. Gest crkve trebalo bi da podrži i država i sama oda počast.

Istorija je zabeležila da je Austrijanka Diana Budisavljević (rođena Obekser), udata za Srbina Julija Budisavljevića, profesora Medicinskog fakulteta u Zagrebu, sama organizovala veliku akciju spasavanja dece iz logora NDH.

Kako je zabeležila u svom dnevniku, prvi put objvljenom 2003. godine u Zagrebu, u stalnoj strepnji od ustaških vlasti ona je odlazila u logore Lobor-grad, Staru Gradišku, Gornju Rijeku, Sisak i Jasenovac i iz ustaških ruku odvodila izgladnelu i bolesnu srpsku, romsku i jevrejsku decu. To je činila duboko zabrinuta za sudbinu najslabijih, o kojima u ratnom paklu niko nije brinuo.

Hiljade srpske dece tako je spaseno sigurne smrti, ali i sačuvalo i ime, poreklo i veru. Jer Diana je pedantno vodila kartoteku sve dece koju je odvela iz logora, kako bi im sačuvala identitet i kako bi, posle rata, roditelji mogli da ih pronađu. Svu dokumentaciju, fotografije i spiskove morala je da 1947. godine, preda vlastima, po naređenju Ozne.

U "Dnevniku" koji je vodila opisala je i sva vređanja, prepreke, odbijene molbe, prizore dece na izdisaju, kao i bol majki koje su znale da moraju da se odvoje od dojenčadi, ne bi li ih spasle. Opisala je i susrete sa Kvaternikom, Stepincem, Artukovićem, kao i "naklonjenijim" nemačkim oficirima.


ULICA OD PONEDELJKA

Posle Srpske pravoslavne crkve, počast Diani Budisavljević odaće i srpska prestonica. Njeno ime poneće jedna ulica u beogradskom naselju Dedinje, dosadašnja Ulica Baje Pivljanina treći deo. Ovu odluku doneće odbornici Skupštine grada na sednici koja je zakazana za ponedeljak. Komisija za imenovanje ulica i trgova, a na inicijativu "Novosti", predložila je da se Beograd oduži zaboravljenoj dobročiniteljki našeg naroda. Diana će ulicu dobiti i u Banjaluci, a inicijative postoje i u Zagrebu i Sisku.

R. Dr. — M. M.
Večernje novosti








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28429

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Sub 14 Mar - 18:55

Milica naša Orleanka

Milica Stojadinović Srpkinja poznata je u istoriji naše književnosti kao „vrdnička vila“. Zapostavljena i nedovoljno proučena, nije posebno bliska današnjim ljubiteljima poezije

[You must be registered and logged in to see this image.]
MILICA Stojadinović Srpkinja poznata je u istoriji naše književnosti kao „vrdnička vila“. Zapostavljena i nedovoljno proučena, nije posebno bliska današnjim ljubiteljima poezije.
Prva žena u Srba koja piše pesme, pritom sveštenička kćer, predstavljala je u svoje vreme neku vrstu čuda. U književnim časopisima objavljivane su njene slike, o njoj se naveliko pričalo u javnosti, ljudi su, kako beleži Jovan Skerlić, išli da je vide. Oduševljavala je savremenike ne samo svojom poezijom već i neobičnom lepotom, pa je bila poznata i kao Milica, lepa pesmotvorka i srpska pevačica Milica.
Imala je prethodnica u poeziji, kao što su despotica Jefimija, Eustahija Arsić, Julijana Radivojević, ali se nijedna od njih, kao Milica, nije u potpunosti posvetila književnom radu.
Milica je rođena u Bukovcu, nadomak Novog Sada, 22. marta (ili 6. jula) 1828, iste godine kada i njena potonja bliska prijateljica Mina Karadžić, mada se negde u literaturi pominje i 1830. godina. Porodica Stojadinović se zatim preselila u Vrdnik, gde je Milica provela najveći i najmirniji deo svog života. Četvrta od petoro dece u porodici, još kao devojčica bila je veoma ozbiljna i nikada se nije igrala sa svojim vršnjakinjama. To je naročito došlo do izražaja kad joj se udavio brat. Na poziv seoske dece da se igra s njima odgovarala bi: „...Kako mogu da se igram i da budem vesela kad mi otac i majka plaču...“
Bila je veoma talentovano dete i tako lako savlađivala postavljene zadatke da je učitelj iz Banovaca žalio što nije dečak, pa da ide dalje na nauke. Školovanje je nastavila u Petrovaradinu, tadašnjem Varadinu, privatno. Naučila je nemački, verovatno i slovački jezik, kao i da svira gitaru. Kasnije je sama savladala francuski i italijanski, što se vidi iz njene prepiske sa prijateljima.
Milica je odrasla uz braću Svetozara, Ljubomira, koji se mlad udavio, Petra, potom Ljubomira, koji je dobio ime po preminulom bratu, i sestru Katicu.
Svog školovanja u nemačkoj školi u Varadinu Milica se nerado sećala jer je tu trpela brojne uvrede: „...Ti si vrlo darovita, šteta što si iz racke (srpske) porodice“. A kad je jedna Nemica upitala „Zar ste i vi Cigani imali svoga cara?“ - odgovorila je: „Zar nije dosta što je moj narod izgubio svoju samostalnost? Dvostruk je bol što je izgubio poštovanje sveta. Ja se ponosim svojom narodnošću“.
Njena omiljena literatura bili su brojni strani i srpski pesnici, ali niko od njih, nije ostavio ni spomen na Milicu, našu prvu pesnikinju. Pa ako je Njegoš možda i rekao „...ja pojeta, ona pojeta, da nijesam vladika, eto kneginje Crnoj Gori...“, ta priča je ostala samo kao predanje. Upoznala ga je u domu Karadžićevih u Beču i tom prilikom on joj je poklonio jedan primerak „Gorskog vijenca“. Dugo se potom s njim dopisivala. A kad joj je Vuk javio da mladi crnogorski vladika više nije živ, zapisala je: „...Nema te više, ko da ne zaplače...“
I Branka Radičevića je upoznala u Beču kada je tamo prvi put boravila. Kasnije je obilazila njegov grob i sećanja na njega oživljavala u svojim književnim delima. O tome je pisala Ljubomiru Nenadoviću: „...Pre tri godine u isti dan, u isto doba, poznala sam se sa Brankom u Beču, a sad, posle tri kratke godine, o sudbo ljudi! Ja na grobu Brankovom!!!“

Milica je bila veliki rodoljub. Ugledajući se na podvige Jovanke Orleanke želela je, revolucionarne 1848, kada su Vojvodinom besneli sukobi, da pođe na ratište i s gitarom u ruci ustanicima peva junačke pesme. Kasnije, 1862, došla je u Beograd dok je još trajalo bombardovanje. Ti njeni tekstovi smatraju se prvim zapisima „žene ratnog dopisnika“. Ostalo je u sećanjima njenih savremenika da je jedna žena u neobičnom crnom odelu, sa svećom u ruci, išla ulicama Beograda i pozivala narod da sveti Kosovo....Jednoga dana iđaše ona kroz ulice u svom crnom plaštu“ - pisao je kasnije austrijski pesnik i njen prijatelj Ludvig August Frankl - „s raspletenom kosom i zapaljenom svećom u ruci i dovikivaše ljudima kako mogu da budu tako ravnodušni: osvetite sramotu Kosova Polja i uzdignite opet carevinu!...“
Ostavljena od svih, rastrzana je brojnim porodičnim razmiricama oko imovine, koje su počele 1855. smrću majke, kada se, kako Milica beleži, „ugasila jedna zvezda“. Svoj bol izlivala je na hartiju pišući prijateljici Mini Karadžić:
„...Sa mojom majkom nestao je i onaj zid između mene i od mene tako različitih ljudi sa kojima sada po nuždi, kao domaćica, moram da dolazim u dodir. Mojoj duši, naklonjenoj samo uzvišenim stvarima, smeta već samo njihovo disanje, i moj duh tuguje i - slabi, polako slabi...“
Kada joj je 1864. godine umro i otac, napisala je pesmu „Opet crno proleće“, a potom se preselila u Beograd, koji je nazivala svojim gradom. Stigla je prekasno da bi uživala u lepoti srpske prestonice koja je za nju bila pojam slobode i u kojoj su živeli dragi ljudi. Stanovala je u Savamali, u kući jednog trgovca, Grka, gde je i umrla 25. jula 1878. u teškom siromaštvu. Poslednjih meseci svog života nije uspela na vreme da dobije novac za prodati nakit - dar kneza Mihaila, tako da je sahranjena od milostinje, na Tašmajdanskom groblju. Godine 1905, prilikom prekopavanja groblja, njeni posmrtni ostaci su preneseni u Požarevac, gde joj je živeo brat. Na godišnjicu Kosovske bitke, 28. juna 1912, Milici je podignut spomenik u Vrdniku, rad vajara naivca Jovana Pešića.
BOGATSTVO U DNEVNIKU
PRVU pesmu Milica je objavila 1847. u „Serbskom narodnom listu“, a prvu knjigu, o svom trošku, štampala je 1850. godine. Sledeće zbirke pesama ugledale su svetlost dana 1855. i 1869. godine. U međuvremenu je objavljen i njen dnevnik u tri knjige, njeno najpoznatije i najbolje delo, „U Fruškoj Gori 1854“. U tom dnevniku, koji je pesnikinja vodila od 3. maja do 22. septembra 1854, sakupljeno je mnoštvo različitog materijala: pisma dragim ljudima, pesme, narodni običaji, vračanja, prevodi iz stranih književnosti, narodne pesme..


[You must be registered and logged in to see this image.]
PEVAM PESMU 

 na koju me ovo tamno oblačito veče pobuđuje:
 
 Zvezde se kriju
 Nebo je mutno,
 Oblaci s' viju
 Po nebu žurno.
 
 Oblaci strašni,
 Ah, kuda, kuda?
 Nemojte nebo
 Natkriti svuda!
 
 U jednom kraju
 Beloga sveta
 S nadeždom blista
 Sad jedna zvezda.
 
 O, dalje, dalje
 Od zvezde one,
 Da ni oblačak
 Na nju ne klone.
 
 Da njeni zraci
 U noći ovoj
 Prosiplju nadu
 Majci tužećoj.
 
 Koja j' to majka
 Svi je mi znamo,
 Jer njenu tugu
 Davno slušamo.

 
14. avgusta 1854.








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 28429

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Sub 14 Mar - 19:04

Sofija Jovanović


Lepotica i heroj, ratnica i dama… Sve je ovo bila Sofija Jovanović – dobrovoljac i narednik srpske vojske u ratovima od 1912 do 1918. godine

- Čak 13 ordena je dobila moja prabaka – kaže za „Život plus“ Sanja Krsmanović Tasić, dramaturg, glumica i ponosna praunuka Sofije Jovanović.
Ona je napravila predstavu „Priče hleba i krvi“ o hrabroj prabaki, koja počinje konstatacijom da je potrošački svet poništio kulturu sećanja u korist „kulture zaboravljanja“. Umetnica priznaje da je otkrivanjem Sofijine istorije doživela sopstvenu metamorfozu.
- Shvatila sam svu veličinu podviga moje prabake, rođene Beograđanke, kćerke čuvenog mesara Jovanovića iz Dušanove ulice. Imao je on mnogo kćeri i glasno žalio što nema „sina junaka, osvetnika Kosova“. Iako je bila devojčica, kad joj je otac umro, Sofiji su se te reči urezale u dušu – priča Sanja.
Sofija je bila lepotica maturantkinja kad je izbio Prvi balkanski rat. Odsekla je kosu i javila se Narodnoj odbrani kao dobrovoljac – četnik. Prošla je test pred komisijom koju su činili apotekar Karić, kapetan Voja Tankosić i major Vasić zvani Gorski car. Dobila je dobrovoljačku objavu i uniformu i prošla obuku u Prokuplju i Vranjskoj Banji. Vatreno krštenje imala je na Crnoj Čuki i Veljoj Glavi, kao prva žena borac u srpskoj vojsci. U tim teškim borbama u oktobru 1912. živote je izgubilo više od 1.400 srpskih boraca.
[You must be registered and logged in to see this image.]
- Sofija je u tom paklu stekla prvi orden na kome piše „Osvetnici Kosova“, kao što je njen otac želeo. Detalje podviga ne znam, jer nije volela da priča o ratu. Govorila je da je njena generacija ratni vihor shvatila kao svaku drugu stihiju, nepogodu od koje se treba štititi udruženim snagama – objašnjava Sanja.
Pokazuje sliku lepotice u uniformi, utegnutoj fišeklijama, sa komitskom kratkom puškom. Sofija je krstarila iza neprijateljskih linija, izvodila diverzije i iznenadne napade. Na njenim grudima nizala su se odlikovanja, a francuski reporteri nazvali su je „srpska Jovanka Orleanka“. Njen lik našao se i na nemačkoj dopisnici s natpisom „Žena-vojnik u ratu 1912. godine“, a slika u uniformi objavljena je na ilustraciji pariskog „Malog žurnala“ 1912. s potpisom „Srpska heroina – gospođica Sofija Jovanović“.
Po okončanju Drugog balkanskog rata, uniformu je zamenila haljinom i zaposlila se kao činovnica u Direkciji železnice. Nažalost, mir je potrajao samo nekoliko meseci. Posle Sarajevskog atentata iskusnim ratnicima bilo je jasno da se sprema napad na Srbiju. Kada je rat objavljen, Vlada iz Niša je naredila vojsci da ne brani prestonicu na granici, po savetu saveznika. Beograđani, među kojima i 22-godišnja Sofija, mislili su drugačije.
- Predati Beograd bez borbe? Nema čoveka kome bi tako nešto palo na pamet – odsečno je govorila Sofija.
U noći između 28. i 29. jula 1914. ona je bila učesnik prve bitke Velikog rata, u kojoj je razbijen austrijski desant na Beograd. Ušla je u sastav Sremskog dobrovoljačkog odreda, čiji je zadatak bio da krstari iza neprijateljskih linija u Sremu. Komandovala je prvom grupom srpskih boraca, koja je prešla na neprijateljsku teritoriju. Vojska je tražila dobrovoljce da pređu Savu, izvide neprijateljske položaje i preseku telefonske žice koje su vodile od austrougarske karaule s druge strane Savskog mosta do štaba u Zemunu. Prva se prijavila Sofija, koju su ratni drugovi u šali zvali Sofronije zbog muške hrabrosti, a sa njom su išli Miroslav Golubović, Predrag Karaklajić, Pavle Arsenić i Milivoje Lazarević.
- Poneli su i dve srpske zastave. Prešli su reku i iznenadili autrougarsku posadu koja se razbežala. Uništili su telefonske komunikacije, a Sofija je na karaulu stavila srpske zastave, koje su neprijatelji videli iz Zemuna. Pokupili su austrougarsko naoružanje i municiju i pod topovskom vatrom vratili se u Beograd – priča Sanja Krsmanović Tasić.
To nije bio njen poslednji pohod na neprijateljsku teritoriju. Branioci Beograda ispreli su legendu o crnokosoj devojci opasanoj redenicima i bombama, koja noću prelazi Savu i uništava topove koji su rušili Beograd. Sofija je učestvovala i u strašnoj bici na Drini, kad je srpskoj vojsci nestalo topovske municije. Srpska artiljerija postali su četnici, koji su u noćnim napadima bombama čistili neprijateljske rovove. Baš kao i u presudnim trenucima Kolubarske bitke…
U oktobru 1915. godine Nemačka je povela ofanzivu na Srbiju, a crnokosa lepotica u uniformi je bila deo krvavih borbi od Ade Ciganlije do poslednje odbrane Beograda, na Dorćolu, pod komandom majora Dragutina Gavrilovića. I Sofija je tako postala jedna od onih koji su „izbrisani sa spiska živih“.
- Preživela je i albansku golgotu, učestvovala 1918. u proboju Solunskog fronta. Bila je ranjavana, izgubila je deo stopala i ostala invalid. Za junaštvo je dobila 13 odlikovanja i postala najodlikovanija žena u Velikom ratu – ponosno ističe Sanja Krsmanović Tasić.
NA ŠTIKLAMA BEZ DELA STOPALA
Sofija Jovanović se posle vojničke golgote udala za ratnog druga i nije se pojavljivala u javnosti.
- Baka je bila prava dama. Ponovo je obukla haljine i visoke štikle, ne znam kako je to uspevala bez polovine stopala. Posvetila se kući i nije tražila nikakve povlastice. O ratu nije pričala osim da je bio surov, užasan, ali da se za zemlju moralo dati sve, da je to bio dug otadžbini. Nije očekivala da joj otadžbina za prolivenu krv plati na bilo koji način. Bila je razočarana salonskim ratnicima, koji su se posle rata laktali za privilegije. Tako je srpska Jovanka Orleanka ostala zaboravljena, naročito posle Drugog svetskog rata. Kada je umrla, u nasleđe sam dobila 13 ordena, pažljivo umotanih u čipkastu belu maramicu – otkriva praunuka.
NEOBIČAN SAN
Krajem devedesetih godina prošlog veka, u jugonostalgičnim intelektualnim krugovima Beograda, bili su moderni antiratni pozorišni komadi.
- Igrla sam u uličnoj predstavi, na kostim sam stavila 13 ordena moje prabake. Iste noći sam je sanjala. Dugo me je gledala svojim strogim tamnim očima. Osetila sam stid zbog igre s njenim odlikovanjima. Probudila sam se i ozbiljno zamislila, u kakvim mukama i užasima je to ordenje stečeno. Bio je to prvi korak u otkrivanju tajne istorije moje prabake Sofije – iskrena je Sanja.[You must be registered and logged in to see this image.]
Preuzeto sa:Novosti








Kreativni um poigrava se predmetom svoje ljubavi.-K.G. Jung
Nazad na vrh Ići dole
Helios Hyperion

Super Član
Super Član

avatar

Muški
Poruka : 540

Lokacija : Beskonačnost

Učlanjen : 26.02.2015


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Sub 14 Mar - 21:37

Svaka žena i majka menja svet svakodnevno, svojom ljubavlju i toplinom. Tako što daju život i neguju decu. Čine svet manje okrutnim, i lepšim.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   

Nazad na vrh Ići dole
 
Žene koje su menjale svet
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Žene koje su menjale svet
» Mesije koje su promenile svet
» Ljubavnice koje su menjale istoriju
» Ko su ljudi koje volimo?
» Svet u očima deteta
Strana 4 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-