Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Žene koje su menjale svet

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5
AutorPoruka
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25482

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Sultanija Hurem   Pon 30 Mar - 21:40

Poslednji haremi u Osmanlijskom carstvu zatvoreni su 1909, a od nekoliko
desetina hiljada konkubina koje su tokom vekova u njima bile zatočene,
najučuvenija - Turci bi možda rekli i “najozloglašenija” - ostala je
Rokselana, zvana “Ruskinja”. Ova pametna i ambiciozna lepotica, sitna i
energična, s malim prćastim nosom i prodornim očima, prema poljskom
predanju, bila je Aleksandra Lisovska, ćerka siromašnog pravoslavnog
sveštenika iz Rohatina, mesta negde u Karpatima. Zarobili su je,
navodno, tatarski pljačkaši, a onda prodali velikom veziru Ibrahim-paši,
koji ju je dao Sulejmanu Veličanstvenom, verovatno najvećem vladaru u
istoriji Osmanske države. Ništa se zapravo ne zna o njenoj porodici,
detinjstvu i obrazovanju, pa se kao istorijska ličnost pominje tek 1526,
kad je iz pesničenja sa sultanovom glavnom konkubinom izašla
okrvavljena.
Poraz u toj tuči - namerno režiran - bio je jedna od
Rokselaninih najdomišljatijih strategija. Već je bila druga kaduna, tj.
kraljevska konkubina, ali je Tatarka Gulbahar, prva kaduna i majka
prestolonaslednika, princa Mustafe, bila nepromostiva prepreka koja ju
je sprečavala da postane Sulejmanova glavna konkubina. Za vreme jedne
svađe, Rokselana je izazvala Gulbahar, koja je upala u zamku. Povukla je
Rokselanu za kosu, noktima joj izgrebala i privremeno nagrdila prelepo
lice. Ali Gulbaharin trijumf bio Pirova pobeda. Iako je Rokselana
izazvala napad, znala je da strogi haremski protokol zabranjuje
protivnapad, jer je kazna - izbacivanja iz hrama. Zato je prosto primala
udarce besne protivnice. Danima posle tuče, odbijala je Sulejmanove
pozive pod izgovorom da je unakažena. Sulejman je bio tako užasnut i
ljut da je izbacio Gulbahar, a Rokselana je ubrzo postala prva kaduna.

Premda
izuzetno lepa, Rokselanin nagli uspon do vrha u haremu bio je
zapanjujući, što je dodatno istaklo njenu inteligenciju, polet i fizičku
lepotu. U sultanovom haremu živelo je preko 300 žena, te je
konkurencija bila onoliko žestoka, koliko su interesi bili važni.
Konkubine nipošto nisu bile ravnopravne. Većina je vodila sumoran život
ribajući podove i izvršavajući druge manuelne zadatke. Najgore su
prolazile crnkinje: njima su ostavljani najteži i najprljaviji poslovi.
Belkinjama poput Rokselane namenjeni su delikatniji zadaci, od vođenja
knjiga do spravljanja kafe.

Harem, smešten u staroj palati, imao
je strogu hijerariju i složen protokol. Na samom vrhu, održavajući
tursko viđenje da su žene za jednokratnu upotrebu, a majke stalne,
nalazila se sultanova majka, Hafsa Hatun, sultanija valida. Jedino je
njen sin po carskoj moći bio iznad nje, a u staroj je palati vladala
suvereno. Ali njen odnos s sinovljevim konkubinama nije bio nimalo
ugodan. S tim ženama, koje su je mrzele i protiv nje kovale zavere,
opštila je preko svog zamenika, kizlarage, što znači “general nad
devojkama”, koji je bio glavni među crnim evnusima. NJih dvoje, žena u
godinama i kastrirani Nubijac, zajedno su upravljali stotinama žena.

Kizlaraga
je, međutim, previše bio zauzet carskom administracijom da bi se bavio
haremskim poslovima, što je poveravao drugim evnusima. Ti su ljudi
sarađivali s konkubinama, koje su bile pravi nadzornici harema.
Kontrolor, blagajnik, rizničar i čitač Korana obično su bile ambiciozne
starije žene koje su imale male ili nikakve izglede da privuku sultana, i
one bi zdušno ščepale priliku da nametnu moć i zgrću blago na koje im
je položaj davao pravo.

Harem je bio složeno, opasno i zatvoreno
društvo, izolovano od stvarnosti spoljašnjeg sveta, pa čak i od sultana i
njegovog okruženja, koji su živeli odvojeno u velikom saraju. Žene i
evnusi koji su živeli u haremu bili su različitog etničkog i rasnog
porekla: ruskog, čerkeskog, tatarskog, grčkog, srpskog, italijanskg,
nubijskog i etiopskog. Mnogi su bili hrišćani. Nije bilo muslimana, jer
je njihovo zarobljavanje bilo zakonom zabranjeno. Svi su bili zatočenici
lavirintske institucije čija jedina svrha bila da uz ogromnu ljudsku
cenu, zadovoljava sultanov libido i gordost, te su brzo učili uloge koje
treba da igraju.

Ali poznavanje položaju u kom su se našle nije
bilo dovoljno da se konkubine s tim pomire. Ogorčeno su se svađale i
nadmetale za pažnju haremskih vlasti, kizlarage, sultanije valide i
upravitelja svakog odeljenja. Konkubine su bile istrgnute iz svojih
velikih porodica i siromašnih agrarnih naselja. Tamo bi se bile udale i
podizale decu, au haremu, okružene ženama i evnusima, kao jedino
(dozvoljeno) seksualno praženjenje imale su sultana. Ali je on želeo
samo najprivlačnije od njih, i otud je seksualna napetost bila jaka i
beskrajna. Od konkubina se očekivalo da potisnu žudnju sve dok ih sultan
ne pozove. Neke su to činile, dok su se druge, radi seksualnog
zadovoljenja, svesno ili nesvesno, okretale jedna drugoj, kroz masažu
mirisnim uljima, češljanju kose i druge rituale doterivanja.

Sultanove konkubine koje nisu mogle da izdrže odsustvo muškaraca ponekad
bi rizikovale život i, ako bi mogle, potkupljivale bi evnuhe da u
njihove sobe prokrijumčare neuškopljene i diskretne muškarce. Neretko su
i sami evnusi pokušavali da usluže haremske žene. Iako kastrirani, i
dalje su imali seksualne porive. S tim ženama, koje su blisko poznavali i
koje im se jedine na svetu ne bi izrugivale, neki evnusi upuštali su se
u seksualne igre najbolje što su mogli, očajni ljubavnici očajnički
vodeći ljubav.
Osim seksualne frustracije, drugi važan sporedni
proizvod haremskog života bila je kolektivna menstrualna patnja. Svake
četvrte nedelje, feromani konkubina bi uzajamno komunicirali,
uspostavljajući tako zajednički ciklus. Onda bi harem ječao od stotina
žena tužnijih i razdražljivijih nego obično. Ali neželjene konkubine
nisu se bojale jedino celibata. Pričalo se o onima koje su glavni evnuh i
njegovi drugovi krišom odvodili na Bosfor po mrkloj noći, gurali ih u
vreće napunjene kamenjem i na pučini bacali iz čamca. Neki ronilac koji
se nadao da će naći blago iz potopljene lađe, našao je umesto toga
desetine vreća, pokrove mrtvih žena zaglavljene za podvodne stene.

Haremski
evnusi mogli su da budu vrlo opasni kad bi ih konkubina uvredila ili
odbila poslušnost. Oteti u detinjstvu i osakaćeni pre puberteta, ti su
ljudi preživeli neizricivu traumu brutalne hirurške intervencije, od
koje je umiralo 90 odsto onih koji su joj podvrgnuti. Iako su pod
uticajem intenzivne obuke za haremske dužnosti bledele uspomene na
porodicu i kulturu, imali su ambivalentan stav o svom položaju. S jedne
strane, izgledi za napredovanje i bogaćenje bili su dobri, a s druge,
bili su ogorčeni zbog prirode svog osakaćenja, te činjenice da ih se
društvo grozilo kao “mužbaba”, muškaraca bez penisa, i preziralo jer su
crni.

Za najprivlačnije konkubine očigledna strategija bila je da
zapadnu sultanu za oko. Takvoj srećnici on bi dobacio bogato izvezenu
maramicu, u znak naklonosti, koja joj je mogla promeniti život. Srećnicu
bi preselili u njen sopstveni stan i dodelili joj lične robove.
Haremske sluge su je kupale, mazale uljima, parfemisale i brijale.
Sređivali su joj kosu i lakirali nokte. Odevali su je u najfinije rublje
i prekrasne haljine. Zatim bi sledilo čekanje. Da li će je sultan
pozvati u svoju sobu? Ako je pozove, da li će uspeti da ga osvoji i
postane njegova miljenica? Ili, najbolje od svega, da začne sina koji bi
mogao, jednog dana, da je uzdigne na najviši mogući nivo, sultanije
majke?

Ponekad bi sultan zaboravio da ju je ikad video. Onda bi
napuštenoj ženi oduzeli luksuzne poklone, izbacili je iz privatnog stana
i vratili u sobičak koji je vrveo od drugih žena, iz kojeg je nekad
trijumfalno izašla. Kako je starila, a nada joj se gasila, u njoj se
razvijala jedina ambicija - da je prebace u stari saraj, gde bi joj
možda dozvolili da se uda i napusti palatu.

Ali neke konkubine
ipak su odnosile pobedu: sultan bih ih zapamtio i ponovo želeo. Svaka je
prolazila kroz gotovo iste varijacije noćnog iskustva: noću bi je crni
evnuh dopratio do kraljevske odaje u ženskom delu palate, koja je uvek
bila pripremljena za ljubavne sastanke sa sultanom. Tu je vladala tišina
i niko nije smeo da zna identitet izabrane žene. Konkubina je sultanu
prilazila od podnožja kreveta, na kome ju je on čekao ležeći. Pokretima
koji su izražavali pokornost, podigla bi donji rub pokrivača, prema
propisanom običaju, zmijastim pokretima uvukla se u krevet, i polako
puzala prema sultanu, visoko izdignute zadnjice, odgurujući se napred na
laktovima i kolenima.
Čak ni tada konkubina i sultan nisu bili sami u
tami; dve starije crnkinje smenjivale su se čuvajući vrata i paleći
buktinje. U njihovom bi prisustvu noć prošla u vođenju ljubavi, pri čemu
je nova konkubina davala sve od sebe da očara gospodara. Obično je bila
devica, ali bi je njene haremske sestre i učitelji evnusi već ranije
uputili u erotska umeća. Iznad svega, bila je obučena da ugodi. Sledećeg
jutra bi sultan ocenio njen nastup, ostaviviši joj svoju odeću s novcem
sakrivenim u džepovima. Kasnije bi možda slao i dodatne darove u znak
zahvalnosti.

Ako bi usledila trudnoća, odaliska bi postala
sultanija i budućnost bi joj je bila obezbeđena. Ako bi joj dete bilo
sin određen kao prestolonaslednik, sanjala bi o danu kad će vladati kao
sultanija valida.
Takav je bio neobičan svet u koji je prodana bodra
mlada Rokselana. Za razliku od mnogih drugih konkubina, ona nije klonula
pred svojom sudbinom. U saraju je bila poznata kao Hurem, žena koja se
smeje, jer je njen smeh odzvanjao čak i u sultanovom prisustvu. Brzo je
ocenila prilike i od samog početka očarala mladog Sulejmana, ali ne
toliko da istisne Gulbahar, njegovu prvu kadunu i majku princa Mustafe,
prestolonaslednika.

Sulejman je imao 30 godina, a Rokselana mnogo manje kad je uspela da
postane prva konkubina i navede sultana da njenu prethodnicu Gulbahar
istera iz harema. Vladar se posvetio isključivo Rokselani, što je bila
nečuvena odluka za čoveka koji je za zadovoljenje seksualne žudnje na
raspolaganju imao stotine žena. Išao je dotle da je ugovarao brakove za
najlepše žene u hramu, kako bi ublažio Rokselaninu ljubomoru. Jedan
strani posmatrač čudio se što “ovaj održava takvu odanost da svi njegovi
podanici govore da ga je ona začarala i nazivaju je vešticom”.
Zbilja,
njegova vernost jednoj ženi bila je jedinstvena među osmanskim
carevima. Rokselana nije obraćala pažnju na rastuću zlobu prema njoj.
Milioni Turaka mogu da je mrze, ali je obožava jedini koji joj nešto
znači. No, ona nije mogla da promeni činjenicu da je Mustafa, sin
osramoćene Gulbahar, ostao Sulejmanov naslednik. Rokselanu je užasavalo
to što će, kad Mustafa postane sultan, kodeks od njega zahtevati da
pogubi trojicu svoje polubraće: DŽihangira, Selima i Bajazida, njenih
sinova.

Taj bratoubilački zakon proistekao je iz iskrivljenog
tumačenja kuranskog stiha “šta znači smrt jednog princa u poređenju s
gubitkom jedne pokrajine”, a svrha mu je bila da spreči iscrpljujuće
borbe za vladarsku moć. Kako se Mustafa bližio punoletstvu, Rokselana je
postojala sve očajnija i nagovarala je Sulejmana da ga premešta na
razne udaljene položaje. Tako je oslabila Mustafin uticaj na oca.
Gulbahar, živeći s Mustafom, za sinom je išla u ta sumorna zabita mesta i
bila uklonjena kao druga moguća pretnja.

Rokselanina sledeća
meta bio je nadmeni veliki vezir Ibrahim- paša, Sulejmanov poverenik,
upravnik i zet. NJih dvojica su bili nerazdvojni, čak su spavali u
susednim sobama. Ibrahim-paša je bio onoliko odan Sulejmanu koliko
Sulejman Rokselani, a njega je štitila i Hafsa Hatun, sultanija valida.
Ali kad je 1535. Hafsa Hatun umrla, Ibrahim je izgubio najvažnijeg
saveznika. Rokselana je neumoljivo iskoristila svoju prednost i
Sulejmana okrenula protiv njegovog starog prijatelja. NJen je uspeh bio
pogibeljan: u noći 14. marta 1536. sultan je pozvao sarajske plaćene
siledžije, mutavce koji nikad ne bi mogli da ga izdaju, i naredio im da
zadave Ibrahim-pašu. Veliki se vezir borio za život braneći se od nemih
ubica. Sledećeg su dana sluge otkrile njegov leš. Odeća mu je bila
iskidana, a zidovi spavaće sobe umrljani krvlju.

Iako je
Ibrahim-paša bio hrišćanin, Sulejman ga je sahranio u derviškom
manastiru, bez nadgrobnog spomenika, kao lutalicu, a ne drugog
najmoćnijeg čoveka u Osmanskom carstvu. Rokselana je mnogo ranije već
uklonila svoje seksualne suparnice, a sada iz slepe ljubomore i
Sulejmanovog najodanijeg i najsposobnijeg poverenika.Staru palatu
uništio je 1540. strahovit požar, usled kojeg je na stotine konkubina,
evnuha i robova ostalo bez doma. Rokselana je odmah ubedila Sulejmana da
je smesti u veliki saraj, iako tamo žene nikad nisu živele. Tu je
boravila u samom srcu carske moći i politike. Deceniju kasnije, kad je
nova palata zamenila prethodnu, izgorelu u požaru, Rokselana je ostala
tu gde se zatekla. Tad je već bila stekla toliki uticaj u vladi da joj
istoričari u zaslugu upisuju začetak vladavine žena Osmanskim carstvom,
koja se završila tek 1687.

Ubrzo pošto se pridružila Sulejmanu u
velikom saraju, moguće je da ga je Rokselana ubedila da se oženi njome.
Većina Turaka poriče da se Sulejman ikad mogao oženiti hrišćankom
(premda prisilno preobraćenom u islam), strankinjom i konkubinom. Strane
diplomate i posetioci su, međutim, jednu sedmicu javnih svetkovina
protumačili kao gala slavlje u čast Sulejmanovog venčanja s Rokselanom.
Ako je to istina, Rokselana je uspela da naložništvo zameni za brak. Kao
carica ili prva konkubina, Rokselana je bila i Sulejmanova savetnica,
ali je svu pažnju usredsređivala na to da svoje sinove sačuva od princa
Mustafe, koji će nakon očeve smrti morati da ih ubije. Zato je 1553.
krivotvorila pismo kojim je Mustafu uplela u pobunu protiv oca.
Sulejman, koji nije ništa znao o njenoj podloj zaveri, bio je na mukama
šta da uradi, i kolebao se između milosrđa i odmazde. No, Rokselana je
sultana nagovarala da Mustafu osudi na tradicionalno pogubljenje
davljenjem.

On je najzad doneo odluku i pozvao Mustafu na
razgovor. Princ, prethodno upozoren, hrabro je koračao prema ocu,
ponosito izjavivši da ako mora da umre, rado će smrt primiti od ruke
čoveka koji mu je dao život. Kao i velikog vezira Ibrahim-pašu, zadavile
su ga neme sarajske ubice.
Rokselana je likovala. NJen sin Selim će
naslediti oca. Verovala je i da izabrani princ nikad neće ukloniti svoju
braću, no, nije predvidela da će njen okrutni sin Bajazid kovati zaveru
da svrgne oca, pa će ga sultan pogubiti. Ipak, nije doživela da vidi
sina na prestolu. Umrla je pet godina posle Mustafinog ubistva, a
oplakali su je Sulejman i retki podanici.








[You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Sre 15 Apr - 13:24

One su pomjerale granice znanja
[You must be registered and logged in to see this image.]
PET SLAVNIH MATEMATIČARKI
Hipatija iz Aleksandrije, Sonja (Sofija) Kovaljevska, Marie-Sophie Germain, Amelia Emmy Noether i Maria Gaetana Agnesi pet je slavnih matematičarki koje su teškom mukom uspjele da postanu to što jesu, jer su živjele u vrijeme kada im, zato što su žene, nije bilo dozvoljeno da studiraju i da se javno bave naukom.
Autor: dr. Šefket Arslanagić
'Najvećim dijelom zahvaljujući tome što radi, žena je izbrisala razlike između sebe i muškarca; jedino joj rad može jamčiti stvarnu slobodu.' (Simone de Beauvoir, 1908-1986)

Život i stvaralaštvo velikana u nauci oduvijek su izazivali živ interes čitalačke publike svih uzrasta i nova obrazovanja. Takav je slučaj i sa slavnim matematičarima, kao onim starogrčkim (poput Talesa, Pitagore, Euklida, Arhimeda, Herona, Diofanta, Ptolomeja i drugih), tako i onim koji su živjeli i stvarali u posljednja četiri stoljeća prošlog milenija (Viète, Fermat, Descartes, Pascal, Newton, Lagrange, Laplace, Gauss, Euler, Riemann, Dedekind, Galois, Hilbert, Poincaré, Lobačevski, Borel itd.) Pažljivi čitalac će primijetiti da među ovim velikim imenima nema žena. To je jedan fenomen koji je odavno uočen i evidentiran, ali nikako do kraja objašnjen.
Moja namjera nije da se upuštam u takve analize, jer to mora biti mnogo ozbiljnije i kompletnije istraženo i elaborirano. Pošto je sfera mog matematičkog interesovanja, pored analize i metodike nastave matematike, i historija matematike, želim nešto reći o onom malom broju žena poznatih matematičarki koje su ostavile vidan trag u matematici. Radi se o pet žena: Hipatija iz Aleksandrije (oko 370–oko 415), Sonja (Sofija) Kovaljevska (1850-1891), Marie-Sophie Germain (1776-1831), Amalie Emmy Noether (1822-1935) i Maria Gaetana Agnesi (1718-1799). Iznijet ćemo neke najvažnije pojedinosti iz života i rada ovih velikih žena.

Hipatija – matematičar, fizičar i astronom


[You must be registered and logged in to see this image.]
Hipatija je bila kćerka matematičara Teona iz Aleksandrije. Pored matematike i astronomije, bavila se medicinom i filozofijom. Iako njena djela nisu sačuvana, poznato je da je napisala opširne komentare čuvene Diofantove „Aritmetike“ i „Konusnih presjeka“ Apolonija iz Perge, nekoliko djela iz filozofije, a bavila se sastavljanjem astronomskih tablica. U njene pronalaske ubrajaju se areometar (instrument za određivanje gustine tečnosti), astrolab (instrument za određivanje geografske širine i položaja nebeskih tijela), uređaj za destilaciju vode i planisfera. Međutim, vjerojatnije je da se ona samo bavila izradom i usavršavanjem već poznatih instrumenata. U jednom pismu, Sinesije iz Kirene traži od nje savjet za konstrukciju astrolaba i hidroskopa.
Iako je Hipatija najpoznatija kao matematičarka i astronom, njena prva ljubav bila je filozofija. Iz prepiske sa Sinesijem iz Kirene može se steći uvid u njena interesovanja. Studenti iz dobrostojećih i uticajnih porodica iz Egipta, Sirije, Kirene i Konstantinopolja dolazili su u Aleksandriju da bi učili od Hipatije. Njena predavanja su kao osnovu imala Aristotelovu filozofiju uz dodatak filozofije kinika i stoika. Uspijevala je uskladiti vjeru i matematiku kao dvije komplementarne stvari. Značajno je da je Hipatija oko 400. godine bila na čelu platonističke škole u Aleksandriji, gdje je pored matematike predavala neoplatonističku filozofiju.
Hipatijina smrt bila je naročito okrutna. U martu 415. godine, dok se vozila kočijom, fanatizovana rulja koju je predvodio izvjesni Petar (prema nekim izvorima predavač u Muzejonu, prema drugima sudija), uhvatila je Hipatiju, obnažila, raskomadala, i na kraju bacila u vatru. Prema zvaničnoj verziji Crkve, Hipatiju su ubili mnogobošci „prije nego što je patrijarh Kiril uspio da se umiješa“.
Pripisuju joj se sljedeće riječi:
[list="margin: 2em 0px; padding-right: 0px; padding-left: 0px; list-style-position: inside;"]
[*]Zadrži pravo da misliš, jer i pogrešno misliti je bolje nego ne misliti uopće.
[*]Najgora stvar je predstavljati predrasudu kao istinu. Bajke treba predavati kao bajke, mitove kao mitove, a čuda kao poetske iluzije. Predavati predrasude kao istine je najgora moguća stvar. Dječiji duh ih prihvata i vjeruje u njih i samo ih se uz veliki bol može osloboditi u kasnijim godinama. Ustvari, čovjek će se za predrasude boriti isto tako odlučno kao za živu istinu – čak i više od toga, jer su predrasude tako neopipljive da ih ne možete shvatili da biste ih odbacili, dok istina zavisi od tačke gledišta i zato je promjenljiva.
[/list]

Privatni časovi za Sonju


[You must be registered and logged in to see this image.]
Sonja Kovaljevska rodila se u Moskvi, otac joj je bio general a majka za to doba veoma obrazovana žena (govorila je četiri evropska jezika). Po završetku srednje škole Sonja je čvrsto odlučila da nastavi školovanje na univerzitetskom nivou. Najbliži univerzitet otvoren za žene bio je u Švicarskoj, a u to doba mladim neudatim ženama nije bilo dozvoljeno da putuju same. Postojao je samo jedan način da žena nastavi školovanje: da se uda i da dobije dozvolu od supruga, krene u inostranstvo i tako nastavi školovanje. Sonja se udala za mlađeg plemića Vladimira Kovaljevskog, koji je, kao i ona, imao iste poglede na svijet. On se odmah zaljubio u lijepu Sonju, dobio očev pristanak i mladi supružnici su preselili u Petrograd. Tamo je Sonja krišom slušala predavanja iz medicine, fizike i matematike. Njen suprug se bavio geologijom. On je otišao u Beč, a Sonja u Heidelberg da studira fiziku i matematiku.
Sonja je radila neumorno i brzo je ovladala osnovnim elementima više matematike, čime je otvorila put samostalnim istraživanjima. U Berlinu je stupila u kontakt sa Wilhelmom Weierstrassom (1815-1897), najvećim ondašnjim matematičarom.
Na Berlinski univerzitet žene nisu primali, pa je Sonja posjetila Weierstrassa u njegovoj kući i zamolila ga da ju podučava privatno. Želeći se osloboditi „nametljive posjetiteljke“, Weierstrass joj je dao dva dana da riješi nekoliko teških zadataka, sa obrazloženjem da „želi da provjeri u kojoj mjeri je ona spremna za podučavanje“. Na njegovo veliko iznenađenje, Kovaljevska je tačno u određeno vrijeme došla sa rješenjima, kojima je Weierstrass bio oduševljen. Weierstrass se nikada nije ženio i živio je sa svoje dvije neudane sestre, ali daleko od toga da je imao strah od lijepih žena. Pristao je da je podučava i četiri godine (sa prekidima) dva puta nedjeljno je radio s njom ponavljajući joj predavanja koja je držao studentima na univerzitetu.
Za Sonju u to vrijeme nije postojalo ništa osim matematike, a njena sposobnost da se satima predaje umnom radu izazivala je divljenje. Osjećala je blaženstvo računanjem, ispisivanjem formula. Na Weierstrassov prijedlog, 1874. godine joj poznati Getingenški univerzitet dodjeljuje vanredan stepen doktora matematičkih nauka, za rad pod naslovom „Prilog teoriji diferencijalnih jednadžbi s parcijalnim izvodima“. S mužem se vraća u Petrograd, gdje su bezuspješno tražili posao. Zbog toga 1884. odlazi u Švedsku, gdje kao prva žena postaje profesor Univerziteta u Štokholmu. Postaje član redakcije uglednog svjetskog časopisa Acta Mathematica (koji i danas redovno izlazi), a 1888. godine je pobijedila na takmičenju za nagradu Bordin Francuske akademije nauka za rad „Problemi obrtanja čvrstog tijela oko nepokretne tačke“.
Najzad, krajem 1889. godine, kao prva žena, biva izabrana za dopisnog člana Carske akademije nauka u Petrogradu. Umrla je u 41-oj godini, jedne januarske noći, od posljedica zapaljenja pluća.

Francuskinja najsnažnijeg intelekta


[You must be registered and logged in to see this image.]
Sophie Germain je rođena u Parizu. Jedan je od osnivača matematičke fizike. Svojim radom je postavila moderne teorije elastičnosti. Bila je žena sa, vjerojatno, najsnažnijim intelektom koji je Francuska ikada imala. Njen doprinos nauci općenito, a posebno matematici, utoliko je više dostojan divljenja, jer je živjela u vrijeme velikih predrasuda, kada ženama nije bilo dozvoljeno da studiraju i javno se bave naukom.
U svojoj mladosti bila je ometana od roditelja da stekne matematičko obrazovanje. Njeno zanimanje za matematiku počelo je tokom Francuske revolucije, kada je imala 13 godina. Većinu vremena provodila je u očevoj biblioteci, gdje je slučajno naišla na knjigu iz historije matematike i bila impresionirana pričom o Arhimedu, koja govori o tome kako je tokom opsade njegovog grada Arhimed bio toliko zamišljen nad svojim crtežom u pijesku da je zaboravio odgovoriti na pitanje rimskog vojnika, što ga je koštalo života. Ako je netko toliko zamišljen nad nekim problemom da ignorira pitanje vojnika i zato umre, tada taj problem mora biti zanimljiv, mislila je. Sophie nikada nije dobila pravo matematičko obrazovanje. Na početku je učila matematiku iz knjiga iz očeve biblioteke. Njezini roditelji smatrali su kako je to neprikladno za ženu i činili su sve kako bi je odvratili od toga.
Upisala se na Politehničku školu i studirala pod lažnim identitetom, kao „m'sje (monsieur-gospodin) Antoine August Le Blanc. Međutim, to je kratko trajalo. „M'sje Le Blanc“ je morao da otkrije svoj pravi identitet, jer je čuveni matematičar Joseph Louis Lagrange (1736-1813) ubrzo uočio da se iza rješenja postavljenih zadataka, koje je uredno slao Sophie, krije genijalni talent. Poslije toga je Sophie mogla javno, uz Lagrangeovu podršku, da se uključi u studije matematike.
Bavila se teorijom brojeva, gdje se odmah suočila sa čuvenom posljednjom Fermatovom teoremom. Dala je veoma važan doprinos rješavanju ovoga poznatog problema. Bio je to najveći doprinos, 70-ak godina poslije jednog uspješnog priloga, kojega je dao slavni švicarski matematičar Leonhard Euler (1707-1783).
Između ostalih, Sophie je šarmirala i jednog od najvećih umova svih vremena („nekrunisanog matematičkog kralja“), njemačkog matematičara Gaussam, surađujući i dopisujući se s njim godinama. Također se dopisivala sa poznatim francuskim matematičarima d'Alembertom i Legendreom. Za doprinos rješavanju Fermatovog problema i teorije elastičnosti nagrađena je premijom pariške Akademije nauka 1811. godine. Njoj se pripisuje jedan jednostavan identitet koji danas nosi ime – identitet Sophie Germain.

Neterinski prsteni


[You must be registered and logged in to see this image.]
Za njemačku matematičarku Emmy Noether Albert Einstein (1879-1955) je rekao da je „najkreativniji genij koji se pojavio otkako je visoko obrazovanje postalo dostupno ženama“. Uvela je „revoluciju“ u teoriju prstena, polja i grupa. Rođena je u jevrejskoj porodici u Erlangenu. Otac joj je bio njemački matematičar Max Noether. U ranoj mladosti Emmy još nije pokazala neki poseban interes za matematiku, ali je zato odlično govorila engleski i francuski jezik i imala je muzičko obrazovanje. Bilo joj je dozvoljeno da sa bratom prati predavanja iz matematike i fizike na Univerzitetu u Erlangenu, gdje je njen otac predavao, te je i položila sve ispite sa studija. Poslije odbrane disertacije od 1908. godine radila je na velikom Matematičkom institutu u Erlangenu bez novčane naknade sedam godina. Godine 1915. dobila je poziv od Davida Hilberta i Christiana Felixa Kleina da pređe na Odsjek za matematiku Univerziteta u Ghoettingenu. Provela je četiri godine na univerzitetu držeći predavanja pod Hilbertovim imenom. Tek je 1919. godine dobila najniže fakultetsko zvanje privatnog docenta, a tri godine kasnije postala je nezvanični vanredni profesor, ali i dalje bez zvanične titule i plate. Na Univerzitetu u Ghoetingenu je ostala sve do 1933. godine, kada je pod nacističkom Njemačkom morala da napusti univerzitet. Iste godine je emigrirala u SAD, gdje je do svoje smrti predavala Bryn-Mawr-Collegeu u Pensilvaniji.
Njeno najznačajnije djelo „Teorija idela i prstena“ iz 1921. godine, bilo je od fundamentalnog značaja za razvoj moderne algebre. Za fizičare je njen najvažniji doprinos poznata teorema Noether, koja dokazuje vezu između simetrije u fizici i zakona konverzacije. U pismu Felixu Kleinu iz 1918. godine Einstein piše: „Dobio sam novi rad gospođice Noether i ponovno vas uvjeravam da je velika nepravda što ona zvanično ne može da drži predavanja“.
Smatra se jednom od glavnih osnivača apstraktne algebre. Za njeno ime vezuje se pojam „neterinski prstenovi“, jedan od osnova algebarske geometrije.

Maria Gaetana Agnesi – nesuđena kaluđerica


[You must be registered and logged in to see this image.]
Maria Gaetana Agnesi rođena je u Milanu, gdje je i umrla. Njen otac don Pietro Agnesi Mariani držao je katedru za matematiku na Univerzitetu u Bologni. Ženio se tri puta i za sobom je ostavio 21 dijete, a Marija kao najstarija preuzela je brigu o njima. Istovremeno je sticala iskustvo kao učitelj matematike svoje braće. Nikad se nije udala. U petoj godini govorila je francuski, a do devete naučila je latinski, grčki, hebrejski i nekoliko modernih jezika. Prvi njen objavljeni tekst bio je jedan esej na latinskom, u kojem se zalagala za pravo žena na visoko obrazovanje. Imala je tada 11 godina. Jedan posjetilac doma Agnesijevih napisao je da je „bio svjedok nečeg mnogo čudesnijeg od Milanske katedrale“. Bila je odlučila da ode u manastir, što je bila odluka koja nije poticala iz neke potrebe, jer je bila bogata, nego iz vjere i pobožnosti. Ova poznata italijanska matematičarka bila je profesorica na Univerzitetu u Bologni (bez prava držanja predavanja, najvjerojatnije zbog toga što je bila žena).
Glavno joj je djelo udžbenik „Osnove analize na upotrebu italijanskoj omladini“, koje je u ono vrijeme bilo prilično popularno, možda i zbog toga što tadašnja omladina nije imala mogućnosti da glavninu slobodnog vremena (ako ga je bilo) troši uz mobitele i igrice, pa su se neki okrenuli matematici. Objavljeno je 1748. u Milanu i to je bilo jedno od prvih i najkompletnijih izlaganja diferencijalnog i integralnog računa. Izabrana je u Akademiju nauka Bologne, a od Bolonjskog univerziteta dobila je diplomu.

Posebno se bavila istraživanjem krivih trećeg reda. Poznavaoci matematičke analize sigurno znaju da se jedna kriva u matematici zove „kriva Marije Agnesi“, odnosno njoj se u čast ta kriva naziva Agnesijin uvojak.

Autor: dr. Šefket Arslanagić








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Čet 12 Maj - 15:04

Ko je bila lijepa Helena, poznata i kao Jelena?



Najljepša žena antike.


[You must be registered and logged in to see this image.]


Po jednom verziji ona je kći Nemeside, boginje odmazde, kazne, koju je u obliku guske obljubio Zevs prerušen u labuda. Nemesida je položila plavo i srebrno jaje, koje su nekako došle u Ledin posed. Jelena se rodila iz jednog od jajeta, a Leda ju je uzgajila kao sopstvenu kćer.

Druga verzija kaže da je Nemesida bila u svom prirodnom obliku. Afrodita je pomogla svom ocu da obljubi Nemesidu lukavstvom. Pretvorena u orla ona je progonila Zevsa pretvorenog u labuda. Lažni labud je potražio zaštitu u Nemesidinom naručju. Kada je Nemesida zaspala, labud (Zevs) ju je obljubio. Kao i u prvoj verziji, izlegla je jaje koje je našla Leda.

Najpopularnija verzija je da je Zevs u obliku labuda obljubio Ledu, Testijevu kćerku.

Bila je još mlada devojka, a o njenoj lepoti se već nadaleko pričalo.

Za njom je čeznuo atinski kralj Tezej i oteo je uz pomoć svog prijatelja Piritoja. Oslobodila su je braća Kastor i Polideuk i vratila kući.

Uskoro su se u Sparti pojavili novi Helenini prosci. S vremenom su se tamo našli svi ahejski kraljevi i kraljevski sinovi koji su nameravali da se žene. Njihove svađe oko Helene dovele su Grčku gotovo na rub rata. Katastrofu je sprečila domišljatost itačkog kralja Odiseja. On je Tindareju dao sasvim originalan savet: neka ostavi sve dinastičke i političke obzire po strani i dozvoli Heleni da odabere muža po sopstvenom ukusu.

Prosci su se s tim složili i zakletvom se obavezali da će njen izbor bez pogovora priznati, da pobjednika neće ubiti niti ga na bilo koji način uvrediti, nego će mu u svemu biti od pomoći.
Srećnim ili nesrećnim slučajem njen izabranik je bio Agamemnonov brat Menelaj. Nakon vjenčanja rodila im se kći Hermiona, a kad je Tindarej umro, Menelaj je postao njegov nasljednik na spartanskom prestolu. Sve je bilo u najboljem redu, a ni Menelaj ni Helena nisu slutili šta im sudbina sprema.

Paris je bio sin trojanskog kralja Prijama. Živio je u planini, a ne u kraljevskoj palati, zbog proročanstva- Prije njegovog rođenja, njegova majka je sanjala da je rodila goruću baklju koja je zapalila Troju. Vrač je san protumačio tako da će dječak kojeg će kraljica roditi biti uzrok propasti Troje. Zbog toga je kralj Prijam naredio da se dijete odmah posle rođenja odnese na Idu i tamo ostavi. Dječaka je prihvatila i dojila medvedica, a zatim ga je našao pastir Agelaj i odgajao ga kao svog sina. O tome da je Paris kraljev sin znao je samo Zevs.

Kad izbije spor koja je boginja najljepša, Zevs se lukavo izvuče i prepusti odluku Hermesu.

Hermes odluči da odluku donese Paris.
Kad je Paris ugledao Zevsovog glasnika Hermesa, htio je da pobjegne glavom bez obzira, ali mu je u istom trenutku palo na pamet da će ga Hermes svakako stići i tako je, savladavši strah, saslušao njegovu zapovjest.

Paris je uzeo jabuku iz Hermesovih ruku i počeo da posmatra boginje. Činilo mu se da su sve tri podjednako lijepe. Dugo je razmišljao, a odlučio se onda kad su boginje uticale na njega na način koji ljudski zakoni i sudovi u osnovi ne dopuštaju.

Zevsova žena Hera obećala mu je vlast nad celom Azijom, boginja rata Atena ratničku slavu, a boginja ljubavi i lepote Afrodita najlepšu ženu na svetu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Paris je jabuku dosudio Afroditi.
Paris & Helena

Da postoji prelijepa Helena, Paris u tom času nije znao, ali je Afrodita učinila da je što prije upozna. Putevima sudbine Paris je ubrzo dospio u Troju, gde ga je prepoznala njegova sestra Kasandra, slavna čarobnica i proročica. Kralj Prijam, koji je dugo žalio što je odbacio sina, primio ga je s velikom radošću i uveo u kraljevsku palatu. Tu je Afrodita savjetovala Parisu da sagradi lađu i otplovi u Spartu, poznatu po ljepoti svojih žena.

Paris ju je poslušao na veliki bijes Here i Atine, koje su, zbog svoje povređene sujete, njemu, kao i čitavoj Troji, željele sve najgore.
Kralj Menelaj primio je Parisa i njegovog prijatelja Eneju, koji ga je pratio, kako i dolikuje gostima iz slavne Troje. Priredio je u njihovu čast gozbu i predstavio ih svojoj ženi Heleni. Čim je Paris stao licem u lice s najlepšom od svih smrtnih žena, zaljubio se u nju na prvi pogled. I on se njoj dopao. Drugog dana se Menelaj izvinio svojim gostima jer je zbog neodloživog posla morao da ode na Krit. Poželeo im je prijatan boravak, a Heleni rekao da im u svemu ugodi.

Za to što je Helena muževljeve reči shvatila poprilično široko, kriva je boginja Afrodita. Razbuktala je u Heleni takvu ljubav prema Parisu da je zaboravila na svog muža, kćer i otadžbinu i s Parisom krišom otplovila u Troju.
Jedna verzija govori da je Helena otišla dobrovoljno. Druga verzija tvrdi da ju je Paris na to prisilio, čak i nasilno odveo. Nije poznato jesu li otplovili pravo u Troju. Kako se čini, pošli su najprije na svadbeno putovanje u Egipat, zatim su neko vreme proveli u Sidonu, a u Troju došli posle nekoliko godina. Bilo kako bilo, Helena je nestala iz Sparte, a s njom i kraljeva riznica.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Menelaj, svakako, preko svega toga nije mogao da pređe kao da se ništa nije dogodilo. Otišao je u Mikenu svom bratu Agamemnonu i zamolio ga za pomoć. Agamemnon ga je savetovao da s itačkim kraljem Odisejem pođe u Troju i zamoli trojanskog kralja Prijama da vrati Helenu. Ako Prijam ne bude voljan neka mu zapreti ratom. Prijam je odbio Menelajevu molbu i Agamemnon je sa pretnje prešao na djelo. Zamolio je za pomoć sve ahejske kraljeve koji su nekada Menelaju obećali da će mu, kao Heleninom mužu, u svemu pomoći. Tu su pomoć obećali i ostali ahejski vladari. Svi su se odazvali lično ili su poslali svoje sinove, i doveli vojsku svako prema svojim mogućnostima. Pod Agamemnonovim vođstvom krenula je najzad protiv Troje vojska od sto hiljada Ahejaca.
Tako je zbog Helene i Parisa planuo dugotrajan i krvav trojanski rat koji se završio uništenjem Troje i pogibijom najboljih ahejskih junaka. Helena je ubrzo zažalila zbog svog čina koji je i njenoj staroj i njenoj novoj otadžbini doneo tolike patnje. Kralj Prijam joj, nikada ništa nije prebacio, ali je ona znala da je cela Troja mrzi kao povod ratu i svaka žena koja je u ratu izgubila muža ili sina dala joj je to na znanje svojim pogledom. Uz sve to, od ljubavi prema Parisu brzo se otreznila. Bio je lijep i pazio je na svoj izgled, ali ni po čemu drugom nije mogao da se uporedi sa njenim prvim mužem. Njena osećanja prema Parisu u toku rata su izblijedela i na kraju se pretvorila u prezir. U borbi je često znao da se ponaša kao kukavica, a muškarac koji se ne ponaša onako kako mu dolikuje, u očima žena vrlo brzo gubi svako dostojanstvo.

Paris je u ratu postigao i neke uspjehe, ali nijedan svojom hrabrošću. Čak je ubio i najvećeh ahejskog junaka Ahila, ali ne u ravnopravnoj borbi, nego izdajničkom strelom, odapetom s trojanskih bedema, koju je usmerio bog Apolon.

I sam je poginuo na sličan način. Kad je šetao bedemima, pogodila ga je otrovna strela ahejskog strelca Filokteta i zadala mu smrtnu ranu. Pateći od strahovitih bolova, Paris je napustio Troju i otišao na planinu Idu da umre napušten od svih.

Njegovi drugovi pronašli su ga tamo sklupčanog u grmlju i priredili mu skroman pogreb. Helena nije prišla njegovoj lomači. U međuvremenu je našla utehu u društvu njegovog brata, mladog Dejfoba. S njim nije dugo uživala. Pri zauzimanju Troje ubio ga je u njegovim odajama kralj Menelaj.

Ponovni susret Helene i Menelaja bio je za nju neočekivano povoljan. Menelaj, naime, nikada nije poverovao da bi ona dobrovoljno otišla s Parisom, i bio je uveren da je uništenjem Troje svoju ženu oslobodio dugotrajnih patnji. Razume se da ga je Helena podržala u tom uverenju i nije skrivala bezgraničnu radost što ju je napokon oslobodio. S velikim slavljem se ukrcala na Menelajevu lađu i otplovila s njim u Spartu.
Svoj rodni kraj Helena je ugledala nakon punih sedam godina lutanja. Tik iza ostrva Lezbosa bura je raspršila Menelajeve brodove, kod rta Sunion izgubio je kormilara, pred rtom Malejom opet ga je zahvatila bura i odnela njegovu lađu čak do ušća Nila. Helena se tako opet našla u Egiptu koji je upoznala na bračnom putovanju sa Parisom. Godinama je lutala s Menelajem obalama Nila, Libijom, Fenikijom i drugim zemljama, a našla se i u Sidonu. Na kraju se opet vratila u Egipat, gde je Menelaj bogatom žrtvom bogovima otkupio sretnu plovidbu u otadžbinu. Pre njihovog odlaska egipatska kraljica Polidamna dala je Heleni čudotvorni lek napravljen od pepela čarobnih biljki. Ko bi ga popio u vinu, zaboravio bi sve brige i nevolje. Dovoljna je bila jedna čaša i Helena je zaboravila svoje bračne nevolje i nesreću u Troji, a Menelaj muke koje je zbog nje pretrpeo.

U Sparti, nakon povratka, Helena je živela u sreći s Menelajem. Bili su opet vezani nepomućenom ljubavlju do kraja života, a zatim i posle smrti jer su ih bogovi oboje preneli u Elizijum, gde provode dane u večnom blaženstvu.



Ovaj mit može da se shvati i kao početake legende o gradu Parizu i Jelisejskim poljima.


prevare.info








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Čet 4 Avg - 18:47

 madridskom Muzeju „Tisen-Boremisa“ i Fondaciji „Kaha Madrid“ do 5. juna traje izložba „Heroine”, sveobuhvatni pogled na predstave žena kao protagonistkinja umetničkih dela preko kojih se manifestovala kriza rodnog identiteta u zapadnoj umetnosti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

[size=16]Marina Abramović: „Kuhinja I. Omaž sv. Terezi”, 2009. Sv. Tereza Avilska (1515-82) bila je španska kaluđerica iz reda karmelićanki, mističarka, spisateljica i teološkinja koja se zalagala za mentalnu molitvu i kontemplaciju.[/size]

Pažnja je posvećena jakim ženama - aktivnim, nezavisnim, prkosnim, nadahnutim, kreativnim, pobedonosnim, dominantnim - sasvim različitim od onih kojima je preplavljena istorija umetnosti: zavodnica, potčinjenih, porobljenih, samozadovoljnih pasivnih i pokornih tipova tradicionalno povezivanih sa dva stereotipa - majčinstvom i erotskim objektom. „Heroine” su na jednom mestu okupile oko 120 radova ponudivši publici bogat katalog raznolikih ženskih likova.

Od Penelope i Ifigenije, Artemide i Atine, preko Jovanke Orleanke i Amazonki do svete Katarine i svete Tereze, sledeći tematski umesto uobičajenog hronološkog reda, izložba istražuje ikonografiju samoće, rada, rata, magije, opijenosti, sporta, vere, čitanja i slikanja. Radovi iz različitih perioda, drugačijih umetničkih jezika i okruženja postavljeni su jedni uz druge podstičući nas da se zapitamo šta se promenilo, a šta je ostalo isto u načinu shvatanja žena i njihovog položaja.
Izložba je podeljena u deset segmenata. Tema prvog je samoća, tačnije usamljene žene počev od savremenih slika heroina antike Penelope i Ifigenije. U njihovim naizgled pasivnim stavovima čekanja ili nostalgije leži seme nezavisnosti i, čak, otpora.
Drugi segment izložbe, karijatide, posvećen je praljama i ženama koje kose, žanju i nose vodu - robusnim, monumentalnim ženama stubovima kuće, porodice i društva.
Menade (bahantkinje) su na slikama često predstavljene kao ukrasi, erotske igračke stvorene da zadovolje posmatrača. Ali iza te spoljašnjosti one su bile žene sa „supermoćima” - čupale su drveća i čerečile muškarce golim rukama, fascinirajući mnoge umetnike 19. veka koji su ih videli kao buntovnice protiv patrijarhalnog uređenja.
Sledeći segment bavi se sportistkinjama poput boginje lova Artemide i smrtne Atalante, najbrže žene antike koja je odbila Afroditine moći i okrenula se naizgled muškim zanimanjima: lovu, borbi prsa u prsa, trčanju... U viktorijansko doba ikonografija antičke sportistkinje i žene lovca korišćena je kao simbol emancipacije ženskog tela i prava žena da se bave sportom kao prvim korakom ka osvajanju društvenih i drugih političkih prava.
Prvi deo izložbe, smešten u Muzej „Tisen-Bornemisa“, završava se slikama ratnica. Od predstava nevinih ratnica, devica u oklopu rađenih po prototipu Jovanke Orleanke do razgolićenih drevnih Amazonki.
Dok u prvom delu izložbe dominiraju heroine svojom čisto fizičkom snagom, u drugom delu (u Fondaciji „Kaha Madrid“) istražuju se duhovne moći čarobnica, mučenica i mističarki - često optuživanih da su veštice, luđakinje ili histerične. Čarobnice su u slikarstvu uglavnom svođene na nivo famme fatale, slikane u skladu sa muškom požudom, dok je njihova mudrost i sposobnost za humanizovanjem i civilizovanjem muškaraca i životinja potpuno ignorisana.
Mučenice-svetice ovde nisu prikazane kao žrtve već kao trijumfalne heroine, pouzdane do krajnosti. Na listi mučenica nalazi se i jedna paganka, Sapfo sa Lezbosa, koju je naknadno kanonizovao romantički pokret.
Žene mistici predstavljene su naročito kroz lebdenje. Najpoznatija među njima, sveta Tereza Avilska, tema je i omaža Marine Abramović u serijalu „Kuhinja”. Savreme umetnice koristile su levitaciju kao simbol promena u adolescenciji kada telo postaje strano, a emocije nestabilne, bez čvrstog oslonca.
Ostaci duhovnih, magičnih i mističnih moći uobičajeno pripisavanih ženama pronađeni su u tipu čitateljke.
Čitanje stvara „stakleno zvono” u kome žene žive svoj život kroz živote drugih. Žena koja čita može da izgradi „sopstvenu sobu”, rekla je Virdžinija Vulf.
Poslednje poglavlje izložbe posvećeno je autoportretima umetnica od Sofonisbe Angvisole, preko Artemizije Đentileski do Fride Kalo.


Moć autoportreta





[size=15]Autoportret je omogućavao ženama da budu ujedno autori i kreatori (što je bila tradicionalno muška uloga) i modeli (uobičajeno ženska uloga). Ova lukava kombinacija aktivnosti i pasivnosti, toga da ste istovremeno i slikar i prelep model bio je ključ za uspeh ženskog autoportreta u patrijarhalnom društvu.
[/size]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]

[You must be registered and logged in to see this image.]
[You must be registered and logged in to see this image.]








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Čet 4 Avg - 18:51

Istorijske ličnosti, kao i naši savremenici, slažu se u činjenici da se ženska moć otelotvoruje u lepoti, strastvenosti i šarmu, ali i u mogućnosti da utiče na ključne civilizacijske događaje
[You must be registered and logged in to see this image.]
Ljudi stvaraju dela, a žene ljude, rekao je Roman Rolan. Međutim, postoje žene koje su stvarale, ali i uništavale dela i ljude. I niko na njih nije mogao da bude imun. Iako se smatra da je moć rezervisana za muškarce, postoje dame koje su dale snažan pečat vremenu u kom su živele. Uticajem i harizmom uspevale su da se izbore za najznačajnije pozicije u društvu. Ono što je zajedničko svima njima jeste to da se nijedna nije prepustila ukorenjenom mišljenju, svaka je dala svoj maksimum, radila na sebi, ostavila trag i učinila svet lepšim i boljim mestom za život.
ISKUŠENICE STAROG VEKA
Prva fatalna žena bila je Lepa Jelena, odnosno Helen of Troy, po grčkoj mitologiji ćerka Zeusa i Lede, žena spartanskog kralja Menelausa. Još od rane mladosti odlikovala se nesvakidašnjom lepotom i gracioznošću. Helenu su prosili najugledniji grčki junaci, pa je njen očuh Tyndareos, po Ulyssejevom savetu, pre donošenja odluke o prosidbi svečano zakleo prosce da svi brane Helenu i njenog izabranika, ko god da on bude. Ona se odlučila za Menelausa koji je nasledio presto u Sparti. Kada ju je princ Paris oteo, tačnije zaveo i odveo u Troju, svi nekadašnji prosci održali su reč i sa Menelausom krenuli u rat koji je trajao deset godina. Istorija je ispisana imenima jakih žena čvrste volje koje su koristile zavodljivost, promoćurnost, inteligenciju i lepotu kao svoja glavna oružja. Primera ima mnogo, a niz bi mogla da započne prefinjena kurtizanaPhrine čiji je lik poslužio kao inspiracija za stvaranje najvažnijih umetničkih dela antičke Grčke.




[You must be registered and logged in to see this image.]

Nije bila robinja, već slobodna, školovana žena, što je bilo neobično u tadašnjoj Atini. Njeno društvo činili su znameniti ljudi, a bila je ljubavnica i muza velikog vajara antike Praxitelesa koji je njen lik ovekovečio na skulpturi Colonnina Venera, ali i najslavnijeg slikara Apellesa kome je poslužila kao inspiracija za poznatu sliku Anadiomena, nazvanu i Venera koja se rađa iz mora. Kada je negde između 350. i 340. godine pre nove ere izvedena pred atinski sud pod optužbom da je uvredila božanstva, njen branilac i tadašnji ljubavnik Hiperid obnažio ju je pred porotom uzvikujući: Kako jedna ovaka lepotica može da uvredi bogove? Na taj način bila je spasena od smrtne kazne. Međutim, ona koja je mnogo važnija za istoriju, posebno kada je reč o hrišćanstvu, jesteMaria Magdalena.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ona je bila vernica, a istovremeno i prostitutka, bliska učenica i pratilja Isusa Hrista. Pravoslavna crkva smatra je ravnoj apostolima, dok je neke frakcije odbacuju i negiraju njenu važnost i postojanje. Pojedini izvori ukazuju na to da je čak bila Isusova supruga koja mu je rodila dete, a čiji potomak i danas živi. Maria je navodno bila prva koja je Isusa upozorila na izdaju jednog od njegovih učenika.

[You must be registered and logged in to see this image.]
 

ĆERKA BOGA SUNCA
Egipatska kraljica Cleopatra i danas je inspiracija mnogim umetnicima. Poslednja naslednica faraona, iako nije bila blagoslovena fizičkom lepotom, govorila je devet jezika i ostala je upamćena kao žena čijem šarmu nisu odoleli imperator Julius Ceasar i Mark Antoniy. Na presto je došla kada je imala sedamnaest godina, ali je morala da se uda za svog pet godina mlađeg brata Ptolemeya XIII. U početku je vladala samostalno, ali kada joj je muž ojačao, bila je proterana iz zemlje. Vratila se na impresivan način. Naime, u Egipat je dolazio Julius Ceasar, a kako bi se srela s njim, verne sluge morale su da je prokrijumčare u tepihu i tek pred njim su je odmotali. On je bio fasciniran Cleopatrom, postali su ljubavnici i ona mu je rodila sina. Posle njegove smrti, osvojila je Marka Antoniya koji ju je isto tako bezuslovno voleo. Poput Ceasara, zbog nje je izgubio pristalice, rat, državu i na kraju život. Rodila mu je troje dece, a umro je na Cleopatrinim rukama tako što je sebi mačem probušio utrobu, dok je ona skončala od ugriza kobre koju su sluge prokrijumčarile u njenu sobu da ne bi pala u ruke osvajačima. Sledeća koja je ostala upamćena po svom umeću i lepoti bila je Virginia Oldoini, grofica od Kastiljonea. Smatrali su je najfatalnijom ženom tog vremena, a nakon samo jedne strasne noći koju je provela u krevetu Napoleona III, ubedila ga je da podrži ujedinjenje Italije.

[You must be registered and logged in to see this image.]

SJAJ I BEDA HAREMA
I u muslimanskom svetu, gde su bogataši i vladari imali velike hareme, žene su često igrale presudnu ulogu. Arapkinja Hazuran, junakinja priča iz Hiljadu i jedne noći, bila je ljubavnica bagdadskog kalifa, a posle njegove smrti na presto je dovela svoju decu i godinama umesto njih vladala zemljom. Žena iz senke koja je zavodništvom, manipulacijom i lepotom upravljala bolje od svakog muškog vladara bila je  Roxelana, robinja koja je postala nemilosrdna savetnica turskog sultana Suleimana The Magnificentog.

[You must be registered and logged in to see this image.]

On je bio na čelu Otomanskog carstva koje se prostiralo na teritoriji Evrope, Azije i Afrike, a 1521. godine njegova vojska zauzela je Beograd i Srbija je pod turskim ropstvom ostala pet vekova. Uprkos urođenom smislu za osvajanje teritorija, Suleiman nije uspeo da odoli manipulaciji žena čiju je volju nesvesno provodio. Roxelana, čije je pravo ime bilo Aleksandra Lisowska, rođena je na teritorije današnje Ukrajine, gde je zarobljena i nakon toga prodata na pijaci robova u Istanbulu. Kupio ju je veliki vezir Ibrahim-paša i poklonio svom prijatelju Suleimanu The Magnificentom. Iako je u haremu bila sa 400 konkubina, Roxelana je uspela da se nametne. Prilikom javnih nastupa, sultan ju je vodio sa sobom jer je umela lepo da priča, a 1534. upriličili su i venčanje. Ona je bila vrlo okrutna i hladna žena: osvetila se Ibrahim-paši tako što je izdejstvovala njegovo ubistvo, a navodno je naterala Suleimana da ubije i svog najstarijeg sina, pa je tako obezbedila presto njenim naslednicima Bayazidu i Selimu. 
[You must be registered and logged in to see this image.]



SA KRALJEVSKIH DVORA
Sigurno da ne postoji osoba koja nije čula za Marieu Antoinetteu.
Njeno ime danas je sinonim za luksuz i ekstravaganciju na račun izgladnelog naroda. Ostala je upamćena kao poslednja i najomraženija kraljica apsolutističke Francuske. Tokom svog života i nakon smrti, Marie Antoanette je za jedne predstavljala simbol svega dobrog, a za druge svega što je loše kada je reč o monarhiji. Bila je udata za Louisa XVI s kojim je provela dvadeset godina, ali je spisak njenih ljubavnika impozantan, kao i broj haljina koje je posedovala. Pojedini biografi tvrde i da je u toku jednog dana umela da bude sa nekoliko različitih partnera.


[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedna druga Francuskinja ostavila je drugačiji utisak na svoje savremenike – Joan Of Arc. Iako je bila poreklom iz siromašne porodice, sa samo sedamnaest godina uspela je da Francuzima donese pobedu nad nadmoćnom britanskom vojskom. Proglašena je za vešticu i spaljena na lomači 1430. godine, ali je danas nacionalna heroina Francuske. Iako je sa ovog sveta otišla kao devica, za Joan su mnoge vojskovođe uzdisale, a prednjačio je sam kralj Carlo VII koji je čak i izdržavao čitavu njenu familiju, ali nije učinio ništa da bi je spasao od smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

SAVREMENO DOBA I PRVE DAME
Prva žena koja je dobila Nobelovu nagradu bila je Marie Curie čiji je životni san bio da postane fizičarka. U Parizu je upoznala Pierrea Curieja, za koga se udala i s kojim je dala veliki doprinos nauci. Za razliku od svojih prethodnica, njen život nisu karakterisala burna ljubavna iskustva, ali je sa suprugom delila emocije koje su, doduše, bile lišene strasti. Međutim, nakon njegove smrti naučnica je uplovila u vezu s njegovim učenikom Paulom Langevinom koji je bio oženjen i pet godina mlađi. Naravno, to otkriće izazvalo je veliki skandal među učenim ljudima tog doba.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada je reč o prvim damama Amerike, po političkom uticaju izdvaja se Eleanore Roosevelt. Bila je i jedna od prvih žena primljenih u Senat 1911, pre nego što je postala prva dama Amerike. Mnogo je pomagala u radu svom suprugu Franklinu Rooseveltu, mada su se žene  drugih predsednika deklarisale kao domaćice. Posle smrti svog supruga, nastavila je da bude aktivna u političkom životu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Međutim, definitivno najpoznatija prva dama Amerike bila je Jackie Kennedy. Ona nije imala gotovo nikakav politički uticaj, ali je posedovala odličan smisao za modu i lansirala je sopstveni stil. Johna F. Kennedya upoznala je na fakultetu i s njim je ostala sve do Johnove smrti, bez obzira na njegove mnogobrojne prevare. Međutim, ono što je šokiralo svet bila je vest da se dobra Jackie, neposredno nakon muževljevog ubistva, preudala za zloglasnog grčkog zavodnika i kontroverznog biznismena Aristotela Onasissa, ali brak je potrajao samo sedam godina i završen je skandaloznom parnicom.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bivša prva dama Francuske, glumica i pevačica Carla Bruni, najistaknutija je žena poslednje decenije. Intrigirala je javnost i pre nego što je ušla u vezu sa u to vreme oženjenim predsednikom Nicolasom Sarkozyem. Često se opijala, skidala gola, menjala partnere i na kraju ostvarila plan da postane prva dama. On se zbog nje razveo, potom su stupili u brak i Carla mu je rodila dete. Nicolas je vremenom sve više gubio podršku javnosti, da bi na kraju izgubio I izbore. I kada su svi očekivali da će nestašna Italijanka ubrzo potražiti novo gnezdo, ona je nakon samo osam meseci od rođenja svoje ćerkice Giulie obelodanila da je ponovo u drugom stanju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Od pevačica, žena koja je već skoro pola veka uspeva da ostane na vrhuncu slave jeste neponovljiva[url=http://www.story.rs/profili/madona/sve vesti] Madonna[/url]. Kada se početkom osamdesetih pojavila na sceni u korsetima koji više otkrivaju nego što pokrivaju, svet je bio zabezeknut. Ona je kulturološki fenomen koji se već uveliko izučava na prestižnim svetskim univerzitetima, a kolumnista američkog Playboya ocenio je da naše doba čini autentičnim samo jedna pojava, a to je Madonna. Za jedne ona je ikona popa, za druge feminizma, za neke simbol postmodernizma, seksualne manjine takođe je smatraju svojom fanom, a sve je više i onih koji je vide kao predstavnika nove duhovnosti. Međutim, ona je veoma slobodna i po pitanju seksualnog opredeljenja. Bila je sa muškarcima i ženama, slikala se gola, a to rado čini i nakon što je proslavila pedeseti rođendan.  Udavala se dva puta, najpre u dvadesetim godinama za glumca Seana Penna od koga se razvela zbog tuča i svađa, a onda je u tridesetim rodila ćerku Lourdes Leon iz veze sa Carlosem Leonom, svojim ličnim trenerom koji je kasnije postao glumac. U četrdesetim je njen izbor bio britanski reditelj Guy Ritchie kome je takođe rodila sina Rocca, u pedesetim se razvela i našla Jesusa Luza, dečka koji je duplo mlađi od nje.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovo su žene koje su obeležile vremena, ljude, ali i istoriju. Da njih nije bilo, svet bi izgledao drugačije i razvijao bi se u nekom drugom smeru. Svaka od njih posedovala je moć da fascinira svet oko sebe, ali i da ostavi neizbrisiv trag sve do današnjih dana.
 
Žene iz senke u Srbiji
Ni srpska istorija nije lišena ženskih likova koji su je obeležili i uticali na njen pravac. Svakako među najupečatljivijim ženama koje su vukle  konce iz senke bila je Prokleta Jerina. Poreklom Grkinja, supruga despota Đurđa Brankovića, u narodu je ostala upamćena kao omražena ličnost koja je siromašno stanovništvo terala da zida tvrđave po Srbiji, a najpoznatija je zdanje Jeringrad u Smederevu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kako legenda kaže, život je okončala tako što ju je otrovao najmlađi sin Lazar s kojim se borila oko prestola. Nasuprot nje, omiljena je bila kneginja Milica, žena srpskog kneza Lazara i pravoslavna svetiteljka. Njen otac je bio knez Vratko, poznat kao Jug Bogdan, koji je pripadao lozi Nemanjića. Nakon pogibije kneza Lazara u Kosovskom boju 1389. godine, kneginja Milica preuzela je njegove državne poslove. Kada je njen sin Stefan porastao i postao vladar, Milica je napustila državne poslove i zamonašila se u manastiru Ljubostinja, gde je ostala do smrti. Najkontroverznija ženska ličnost, kada je ovdašnja istorija u pitanju, bila je Draga Mašin.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Opisivali su je kao lepu, energičnu, strastvena i izuzetno ambiciozna ženu koja je život okončala u 37. godini tokom Majskog prevrata, kada je sa svojim suprugom, kraljem Aleksandrom Obrenovićem, iskasapljena na dvoru. Plemstvo i narod je nisu voleli jer je bila deset godina starija od Aleksandra, ali je bila i udovica jer se njen prvi suprug ubio nakon što ga je ona ostavila. Najpoznatija i najtajanstvenija žena socijalističke Jugoslavije, [url=http://www.story.rs/profili/jovanka broz/sve vesti]Jovanka Broz[/url], već tri decenije ćuti o tome kako je živela i zašto se rastala sa[url=http://www.story.rs/profili/josip broz tito/sve vesti]Josipom Brozom Titom[/url].

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mnoge kontroverze obavijaju njen život, pa je opisuju kao zaverenicu i zatočenicu, nezgodnog svedoka, moćnu i opasnu vladarku iz senke, ali i tragičnu žrtvu sopstvenih emocija. Na kraju rata 1945. u Maršalatu gde je radila kao domaćica, upoznala je i zavolela Tita. Venčali su se 1952, ali nisu imali dece. Nije bila omiljena od strane njegovih bliskih saradnika, a navodno je imala sukob s admiralom Vilovićem, Titovim ađutantom, kojeg je pljunula. Do Titove smrti živeli su odvojeno, a nakon raspada Jugoslavije ostala je u  izolaciji, nema za medije i sve one koji se pitaju šta se dešavalo s njom i njenim suprugom. Možda najmoćnija i najmračnija žena iz senke bila jeMirjana-Mira Marković, supruga bivšeg predsednika Slobodana Miloševića. Njegovi bliski saradnici tvrde da je upravo ona donosila sve važnije odluke i bila njegov najbliži savetnik. Osnovala je stranku koju je nazvala JUL, a nakon Slobodanovog odlaska u Hag gde mu je suđeno za ratne zločine i gde je umro, sa sinom Markom pobegla je u Rusiju kako bi izbegla hapšenje u Srbiji.
Moni Marković








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:13

Деспотица Јефимија (око 1350-1405)

Прва жена песник и писац у Србији. Кћи ћесара Војхине, угледника на двору цара Душана, удајом за Јована Угљешу Мрњавчевића постаје деспотица. Али, време спокоја за њу није дуго трајало: прво јој умире четворогодишњи син, муж јој гине у Бици код Черномена (1371), a ускоро остаје и без оца. Обичаји времена у коме је живела упућују је да, као Јефимија, прими монашку ризу, али и да привремено уточиште нађе у Крушевцу, на двору кнеза Лазара. Ту ускоро постаје сведок великог пострадања народа, кад после Косовске битке земља остаје без владара и највећег дела властеле, a власт пада на плећа кнегиње Милице, која такође облачи монашку одору и постаје Јевгенија. Две храбре жене не предају се лако. Обе, прво, одлазе у Сер, код султана Бајазита, да би од клевета одбраниле младог Стефана, Лазаревог и Миличиног сина. Потом да мошти свети Петке, код Срба слављене као заштитнице земље и усева на њој, из Трнова пребаце у Србију.

Јефимијину мудрост и речитост хвали и строги Константин филозоф речима "ва многих глаголних и вештех мудрејша сушти". Своју неостерену материнску љубав она несебнчво преноси на кнеза и доцније деспота Стефана, баш као и своја бројна висока знања, од античке грчке философије до православне теологије и културе. Стефан је у једној својој повељи назива „деспотицом госпођом и мајком". Ипак, њен најпрепознатљивији траг у историји овог народа су три сачувана записа која спадају у важне странице српске средњовековне књижевности. Посебно се истиче Похвала кнезу Лазару, стихови које је извезла на покрову погинулом валадару, где је уткала слику подвига али и и великих несрећа које су снашле њен народ. Умрла је 1405. и сахрањена у манасиру Љубостиња, где и данас почивају њени земни остаци.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:13

Катарина Ивановић (1817-1882)

„Прва призната и школована српска сликарка, врхунскн портретиста и мајстор мртве природе", прва жена (почасни) академик код Срба. Детињство је провела у Стоном Београду (Секешфехервару), у малој српској заједници која се опирала губљењу националног идентитета. Сликарство је почела да учи захваљујући новчаној помоћи трговца Ћорђа Станковића, у пештанском атељеу Јожефа Пешког, a мађарска грофица Чаки омогућила јој је да студије настави на Бечкој академији, на тек отвореном одељењу за девојке. Мада је слабо знала матерњи језик, Срби у Бечу је топло примају, a Сима Милутиновић Сарајлија јој 1837. посвећује спев Тројесестарство. Кратко борави у Београду, потом у Паризу и Загребу, a онда иде на студијско путовање по Холандији и Италији да проучава слике старих мајстора, што није престајала до краја живота. Насликала је само 48 слика, од којих је десет изгубљено.
Мада је постала национална јунакиња свог доба, понајпре захваљујући Сарајлији - који је назива „Серб-дјевојком кист владати вјештом" - и пештанском публицисти Теодору Павловићу који штампа њену идеализовану биографију, не наилази на разумевање у престоном Београду. Самује радећи у родном Стоном Београду, све док јој, четврт века касније, 1873, на предлог др Николе Крстића, Српско учено друштво (касније САНУ) није упутило позив да националном храму уметности и науке уступи збирку својих слика. Убрзо, једногласном одлуком, бива изабрана за прву почасну чланицу Српског ученог друштва, a потом престоници младе српске државе завештава сав свој преостали опус.

На вест o њеној смрти, у београдском Народном музеју постављена је изложба са 23 завештана дела. Била je to прва изложба код Срба организована у славу неког преминулог уметника, и то оног за чији аутопортрет, насликан још за време студија, у Ларусовој енциклопедији пише да је ремек-дело српског сликарства XIX века. Њени посмртни остаци пренети су из Стоног у престони Београд 1967.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:14

Милица Стојадиновић Српкиња (1830-1878)

„Песмотворка и списатељка српска". Тако су је називали њени романтичарски савременици. Рођена у свештеничкој породици у сремском селу Буковцу, прву песму написала је као тринаестогодишња девојчица, a прву објавила у Сербском народном лисшу 1847. У време кад су писмене жене биле права реткост, она је својим романтичарским саставима изазивала дивљење. Оставила је дубок траг, не само тиме што је била прва српска нововековна песн-киња, већ и својом улогом у националном препороду.

Вук Караџић називао ју је „моја кћи из Фрушке", Његош je o лепој девојци говорио: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето књегиње Црној Гори!" Кнез Михаило јој је био заштитник и одан пријатељ. Кад је долазила у Београд, књижевници су је дочекивали раширених руку. Уважавали су је и угледни странци (Јохан Габријел Сајдл, Лудвиг Аугуст Франкл, Божана Њемцова) којима је, као свом пријатељу Франклу, умела да o свом народу напише и ово: „Он заслужује да буде у страном свету уздигнут, мада није достигао онај врхунац образовања који су срећни народи давно достигли, јер ми је народ столећима био опкољен несрећом, која још притискује понеки лепи његов део." Славу је стекла збиркама под једноставним насловом Песме, штампаним у три књиге, 1850, 1855. и 1869. Трајан спомен оставила је и својим песничким дневником У Фрушкој Гори, објављеним у три свеске (1861, 1862, 1866). Веома занимљива је и њена преписка са Вуком Карацићем, Мином Вукомановић Љубомиром П. Ненадовићем.

„Врдничка вила", како су је још звали, није само стиховима већ и акцијом исказивала страсно родољубље. Кад су Турци 1862. почели да бомбардују Београд, она је као на крилима одлетела преко Саве. Из вароши по којој су још лежала тела пострадалих и где је ваздух мирисао на барут, свом пријатељу Ћорђу Рајковићу овако пише: „Нисам могла срцу одолети да не видим војнике сербске, и не могу вам речима представити како ми је било кад сам их видела... Ја сам цео дан у Београду била, и провела сам га само у обилажењу барикада и у гледању ратника они. Кад сам у вече полазила, чисто би' плакала, што одлазити морам." Тада је још једном постала део српске историје као прва жена ратни репортер. Репортажу из Београда „Срце и барикаде" објавио је Маџарски дневник.

Пред крај живота из Врдника долази у Београд, где је умрла 25. јула 1878, потпуно заборављена и у крајњој беди. Сахрањена је у дворишту манастира Сремска Раваница, на улазу у Врдник. О њој je напнсано више вредних књига, укључујући и романе (најбољи је, свакако, Последњи заноси МСС Милице Мићић Димовске). Сећање на њу чува песничка манифестација "Милици у походе", сваког октобра, као и престижна књижевна награда за поезију названа њеним именом.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:14

Надежла Петровић (1873-1915)

Родоначелник српске модерне, сликарка и ратница. Урадила је прве експресионистичке слике 1905, истовремено с главним представнииима овог овог уметничког правца у Немачкој и Француској. Није дуго живела, али је урадила много: као наставница цртања у Вишој женској школи, организатор ликовног живота Београда и Србије, оснивач и први секретар Кола српских сестара, један од утемељивача Друштва српских уметника „Лада", ликовни критичар, надасве као сликарка. Уз то, прва је Српкиња поклоник фотографије, нове гране уметности.

Прво од деветоро талентоване деце Димитрија Мите Петровића и Милеве Зорић (међу њима је и Растко, један од најомиљенијих српских песника), прве сликарске подуке примила је од Стеве Тодоровића, касније и Ћорђа Крстића и Кирила Кутлика. Следе четворогодишње студије у Минхену. Прву самосталну изложбу има у Београду 1900, затиму Љубљани, Загебу, Паризу, Риму. У Балканским ратовима учествује као добровољна болничарка, a објава рата 1914. затиче је у Италији, где се опорављала од тифуса прележаног у Скопљу годину дана раније. И поред тога, одмах се враћа у отаџбину и прикључује Дунавској дивизији. A онда. 4. априла 1915. Прва резервна болница издаје саопштење следеће садржине: С изразима дубоке и искрене туге, објављујемо да смо, поред толиких жртава које су пале у борби против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице. Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању храбрих бораца..."

C подједнаким жаром сликала је српске манастире и бојишта, баш као и Париз, обале Сене, Булоњску шуму, Венецију, Призрен... У њену част се од 1960. у родном јој Чачку сваке друге године одржава ликовна смотра која носи њено име. На новчаници од 200 динара је њен лик, a на полеђини је чувена фотографија ње као болничарке 1913.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:14

Милева Марић Ајнштајн (1875-1948)

„Једна од првих жена теоретичара физике на свету, најближа сарадница Алберта Ајнштајна." Била је и прва жена овог славног научника, имала са њим кћи и двојицу синова. Рођена у Тителу, као најстарије од троје деце у богатој породици официра аустроугарске војске, имала је пех да јој јс врло рано ишчашен кук и лева нога остала краћа. Прво признање указано јој је још током школовања у Загребу, кад су јој дозволи да као једина „приватискиња" (студенткиња) присуствује предавањима из физике. Потом је на Политехничкој школи у Цириху уписала студије физике и математике, и упознала три и по године млађег Алберта Ајнштајна. Трећи семестар завршила је у чувеном Хајделбергу, где је била веома цењена и упамћена као врстан физичар и математичар (иако на политехници није дипломирала). У то време је затруднела и, због Албертове неодлучности за брак и притиска његових родитеља, била присиљена да њихово прво дете - кћи Лизерл, рођену у Новом Саду - да на усвајање. Венчали су се 6. јануара 1903. у Берну. У доба брачне идиле, Милева је „редовно, дан за даном, најчешће увече, радила заједно са супругом Албертом за истим столом, сакривена од погледа људи, тихо и скромно, тако да њен стварни удео у стваралаштву Алберта Ајнштајна вероватно никада неће бити прецизно доказан. Али, ако узмемо у обзир да је била изврстан математичар и одличан физичар, као и чињеницу да је и она добила Нобелову награду - и то од свог, тада већ бившег мужа - онда морамо да претпоставимо да је њен допринос био велики. Уосталом, ваља се сетити да је Ајнштајн добио Нобелову награду 1922, и то за рад из 1905, дакле из времена „срећног бернског периода" са Милевом који је трајао од 1903. до 1909. Уз то, Милева је знала да каже како су она и Алберт „један камен" (игра речима у презимену Ein stein).

Извесно je да је њена улога у раду човека кога је угледни Тајм прогласио за најзначајнију личност XX века - и коме је после развода мало шта на истраживачком плану полазило за руком - обавијена мноштвом непознаница. Све више излази на видело да су после њене смрти ишчезла многа њена писма и документи који би, несумњиво, могли да дају реалнију слику жене „најгенијалнијег човека" века за нама.

Умрла је у Цириху, a за њен гроб шира јавност сазнала је тек 2003. Гроб нема спомен-плочу, a изнад њених земних остатака налази се неколико костура непозна-тих људи.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:15

Исидора Секулић (1877-1958)

По многима, најобразованија и најумнија Ср-киња свог времена. Зналац више језика, различитих култура и области уметничког изражавања, она је као писац, преводилац и тумач књижевних дела понирала у саму суштину српског народног говора и његовог уметничког израза, сматрајући говор и језик културном смотром народа. Рођена у бачком селу Мошорин, детињство је провела у Руми и Зрењанину, a учила у Сомбору и Пешти. Попут многих школованих жена тада, радила је као наставница, прво у Панчеву, затим у Шапцу, од 1919. у Београду. Обе окупације провела је у Београду.

Књижевни рад започела је касно, објавивши прву књигу 1910. Четири године касније излазе Писма из Норвешке, по многима најлепши путопис наше књижевности. Занимљиво је како је настала њена Кроника паланачког гробља. После једне за другом смрти оца и брата, обојица су сахрањена на земунском православном гробљу. Исидора је ту проводила сате и дане. Ту се упознала и спријатељила са старим гробаром Николом, који јој је причао историје многих земунских породица и судбине личности које су ту почивале. Најзанимливије је уобличила и објавила у својој Кроници... Њени есеји убрајају се у највише домете те врсте не само у српској него и у европској модерној књижевности. У њима централно место заузима Његош, коме је и посветила књигу: „Његошу књига дубоке оданости".

Прва је жена изабрана за академика САНУ (дописни 1939. редовни 1950). У једном интервјуу, годину дана пред смрт, рекла је: „Волим тишину... Ако нешто вредим, нека кажу после моје смрти, a ни два дана пред смрт не желим да ме хвале." Ваља подсетити да je А. Г. Матош за њен виртуозни стил срочио израз „плес ријечи".








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:15

Жанка (Живана) Стокић (1881-1947)

Највећа српска глумица прошлог века, како је назвала Мира Ступица. И вероватно највећи српски драмски писац Бранислав Н-шић, одушевљен њеним глумачким умећем, већину својих женских улога написао је управо за њу. Поводом стотог извођења Госпође министарке послао јој овакав телеграм: „Драга Жанка. Ви и ја данас имамо малу, интимну светковину. Могу догађаји мењати режиме, могу се кризе завитлавати и обарати кабинете; Вас сс кризе не могу дотаћи. Ви остајете министарка, једина министарка, увек министарка."

A њена биографија налик је једном од најромантичнијих, али и најтрагичнијих романа. Рођена је у Великом Градишту од оца Богосава, полицијског писара или пекара, и мајке Јулке. Рано оставши сироче, удаје се у четрнаестој години. али напушта мужа, неугледног абаиџју из Зајечара, и креће у авантуру с путујућом позоришном трупом тада чувеног Љубомира Рајичића Чврге. У почетку трупи пере веш и спорадичмо статира. Прву значајнију улогу остварује у комаду Брачна ноћ. Потом следе нове путујуће дружине, да би се 1911. коначно обрела на сцени београдског Народног позоришта. Тада започиње њена блистава каријера. Постаје звезда у Молијеровим и другим драмама, али јој несумњиво највећу славу доносе Нушићеви ликови. Очаран њеном игром, велики писац је тврдио да је подједнако узбудљива у класичним костимима, народним ношњама и модерним хаљинама. У Другом светском рату, у окупираном Београду тешко оболева од опаког дијабетеса. Свакодневно се тешко борећи за набавку инсулина, принуђена је да учествује у програмима радио-станица и да наступа у такозваним естрадним позориштима. Нова власт је због тога, 1945, осуђује на осам година губитка националне части, без обзира што је на суду тврдила да је током рата у свом стану крила Кочу Поповића и Самуила Пијаде (брата од стрица Моше Пијаде), те породицу Флоре.

У августу 1947, три дана након што је добила дозволу да може да наступа у новоотвореном Југословенском драмском позоришту, умрла је од инфаркта. Споменик јој је на Топчидерском гробљу подигла кућна помоћница: „Својој племенитој газдарици Жанки подиже овај споменик благородна Магда". Пола века после смрти установљена је награда која носи њено име и додељује се „глумачкој личности која је обележила позоришни и филмски живот Србије својом стваралачком зрелошћу и богатством глумачког живота". Одлуком Окружног суда у Београду, рехабилитована је З.марта 2009.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:15

Мага (Марија) Магазиновнћ (1882-1968)

Оснивач модерног плеса у Србији, прва жена новинар у тек основаном листу Подитика, немачки ђак који глуму похађа код Макса Рајнхарта, претходно филозофију завршила код Бране Петронијевића...

Њен живот неки означавају као „драму преурањених петлова". A историја породице Магазиновић из Метковића (кад су били Смиљанићи) део је приче o нашим сеобама које се, обично, завршавају у Београду, одакле и започиње живот девојчурка Маге. И то из позоришта где јој отац Ристо ради као терзија, a она упија „светлости позорнице", марљиво учи, и игра и пева у КУД-у „Обилић". У Политици уређује рубрику „Женски свет", где се подсмева проводаџисању, али и сновима девојака да се удају за „добре партије", тражи за њих више слободе и права у избору животног пута. Она сама за тим путем трага одлазећи у Минхен и Берлин, где од Елизабете и Исидоре Данкан учи o модерном балету и то преноси у Београд, отварајући 1910. школу за декламацију, естетску гимнастику и иностране језике. И дешава се нешто што никад нигде пре није било: десетак година пре класичног, Београд добија модерни балет, чија кореографија се ослања на националну играчку баштину, делове фолклора. A Mara, уз то, четрдесет година у Првој женској гимназији ради као професор филозофије, немачког и српског језика.

У међувремену, одвијала се њена узбудљива љубавна прича са знаменитим Герхардом Геземаном, немачким научником и писцем, доцније важним карактерологом Балкана и сведоком овдашње историје. Изродила je ц њим двоје деце, он је због ње прешао у православле и са српском војском кроз страхоте Албаније. Свет је напустила у дубокој старости, оставивши значајан траг у српској култури, практично у свему чега се такла.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:16

Милунка Савић (1888-1973)

Хероина Првог светског рата, наредник Српске војске, једина жена у свету одликована француским орденом „Ратни крст са златном палмом", носилац „Карађорђеве звезде са мачевима" и „Ордена Легије части".

Рођена у селу Копривници код Рашке, она се на почетку Првог балканског рата, одсечене косе, преобучена у мушкарца, пријавила за борбу уместо свог брата јединца. У Брегалничкој бици добила је капларски чин и прву медаљу за храброст, a онда је, последњег дана битке, водећи своју десетину у јуриш, рањена. Извукли су је с бојишта и однели у пољско превијалиште. Кад су јој раскопчали копоран да превију рану, схватили да је њихов друг Милутин женско. Сама се пријавила и кад је Аустроугарска објавила Србији рат 1914. Сведоци кажу да је два низа реденика носила преко груди, један око паса, и да без бомби није улазила у борбу. Прву „Карађорђеву звезду" стекла је на Дрини, другу као поднаредник после Горничанске битке 1916. У борби против Бугара, заробила је двадесет тројицу. Следеће борбе донеле су јој два ордена француске „Легије части" и „Ратни крст са златном палмом", сад већ с чином наредника. Носилац је и руског „Георгијевског крста", енглеског „Светог Мајкла", златних „Обилића"... Преживела је девет ратних рана, рањену су је пренели преко Албаније, али се она после опоравка на Крфу и у Бизерти вратила у јединицу.

На бојиштима је привлачила пажњу ратних извештача. Сликали су је, и њене фотографије стизале су на насловне странице европских листова. Кад је рат завршен, поново је обукла хаљину, убрзо се удала и родила кћи Милену. Занемарена и напуштена од свих, пензију је стекла радећи двадесет година као чистачица у Државној хипотекарној банци у Београду, али је ипак одбила понуду да се пресели у Француску и да добија француску војну пензију. Живела је у трошној кућици на Вождовцу и умрла у осамдесет петој години, сама. Тек недавно добила је улицу у Београду.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:16

Аница Савић Ребац (1892-1953)

Књижевница, историчар филозофије, бриљантни хелениста, професор Универзитета у Београду. Рођена у Новом Саду, као једино дете књижевника Милана Савића, још као гимназијалка читала је у оригиналу античке и модерне писце, преводила, с тринаест година објавила прве песме у Бранковом колу, a ca седамнаест написала први есеј. „Цео је Нови Сад говорио o њеном дару и интелигенцији и томе да чита на немачком, енглеском, француском, латинском, грчком..." записао је Милан Кашанин.

Пошто ју је од најраније младости привлачила антика, 1910. уписује класичну филологију на Филозофском факултсту у Бечу, a дипломира, после рата, у Београду, где и докторира. Друговала je с Исидором Секулић, Десанком Максимовић, Андрићем, Винавером, a Црњански у оквиру чудесне Лирике Итаке објављује и песму „Рељеф ca ликом Данта" посвећену Аници. A у једном писму каже: „Радовао бих се кад бисте ми допустили да са Вама са Калемегдана гледам на далеке шуме." На немачки и енглески преводи захтевну Његошеву Лучу микрокозма, са латинског на Аутопортрет српски Лукрецијеве стихове, a с немачког дела Томаса Мана (с којим води и занимљиву преписку).

Након смрти свог мужа Хасана Репца, после година љубави o којој је брујала земља, села је на канабе, прекрила главу јорганом и испалила себи метак у срце. У путопису из Југославије Црно јагње и сиви соко, енглеска књижевница и њена пријатељица Ребека Вест једно поглавље посвећује Аници и Хасану, дајући им имена Милица и Мехмед. Доживљава их као „стубове на којима почива кућа која нам је неопходна да се у њу склонимо уколико не желимо да нас ветрови природе одувају".








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:17

Десанка Максимовић (1898-1993)

Њене песме су читале, волеле и памтиле генерације читалаца. Академик (дописни 1959, редовни 1965). Још за живота добила је споменик у Ваљеву, 1990. Њено основно песничко гесло било је да поезија треба да буде разумљива, јасна, искрена, отворсна према човеку и животу.
Прве стихове објавила је 1920. у часопису Мисао, a потом за собом оставила педесетак књига поезије, као и песама и прозе за децу и омладину, приповедачких, романсијерских и путописних редака. Међу песмама чији се стихови и данас говоре и слушају су, између осталих, и Предосећање, Стрепња, Пролећна песма, Опомена, На бури, Тражим помиловање, Немам више времена, Покошена ливада... Њена Крвава бајка, поетско сведочење o страдању ђака у Крагујевцу 21. октобра 1941, неизоставни је део школске лектире.

Дугогодишња професорка књижевности, до последњих дана дружила се са својим читаоцима, и малим и одраслим. Дан после њене смрти, 11. фебруара 1993, Влада Србије донела је одлуку да се њено име и дело трајно обележи оснивањем Задужбине Десанке Максимовић, која додељује истоимену награду.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:17

Милена Павловић Барили (1909-1945)

Најзначајнија српска сликарка између два светска рата. Српкиња по мајци (Даница Павловић), по оцу италијанске крви (Бруно Барили). Мајка је „у детињству одлучујуће утицала на Миленино васпитање". Касније, „када је отворена Меморијална галерија "Милена Павловић Барили" у Пожаревцу допринела је стварању њене помало бајколикости чуда од детета, успешне сликарке која је путовала по свету, дружила се с познатим личностима, срећно се удала за једног Американца и умрла од последица пада с коња".

Милена је сликарство студирала у Београду и Минхену, прву изложоу приредила у српском и јужнословенском главном гра-ДУ- затим у (родном) Пожаревцу, Лондону, Паризу. Риму, Њујорку. Вишеструко обдарена, писала је и стихове које је први пут објавила 1934. у италијанском листу Квадрино. Описивали су је као радозналу, привлачну, шармантну особу живог духа, дубоког алта, тамнопуту, високу, увек елегантну, екстравагантну, у златним сандалама с високим потпетицама и цигаретом у руци. Говорили да је грациознија и лепша од својих слика. Била је уметник целим својим бићем, a припада ствараоцима овог поднебља који су дали значајан допринос и америчкој култури, пре свега као модни дизајнер радећи за познате модне часописе, козметичке и текстилне фирме.

Умрла је у Њујорку, a урна с њеним пепелом похрањена је на гробљу за странце Фестачио у Риму. У Пожаревцу, у њеној родној кући, 1962. отворена је Спомен-галерија „Милена Павловић Барили", у којој се чува око 800 њених уметничких радова. У организацији те Галерије, бијенално (сваке друге године) одржавају се две значајне ликовне манифестације: „Сан и машта" и „У светлости Милене".








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:17

Љубица Марић (1909-2003)

Обележавање стогодишњице њеног рођења Унеско је уврстио у свој капендар значајних културних догађаја. Тиме је потврдио да она није само велики композитор, већ и једна од најзанимљивијих уметничких личности XX века, која се - поред музике и дириговања - бавила и писањем, сликањем и вајањем.

Била је, дакле, не само један од највећих уметника у српској историји, већ и стваралац чије је дело одмах препознато као део светске културне баштине. Њена музика се и данас радо изводи у великим европским музичким центрима, нарочито у Холандији, Немачкој и Великој Британији. Истражујући српску народну и црквену музику, у својом композицијама примењивала је неке принципе народног музичког стваралаштва и византијске црквене музике, коју је прва у историји употребила за стварање нелитургијских дела.

Рођена у Крагујевцу, још није пошла у школу кад је у Другом балканском рату изгубила оца Павла, зубара. Живела je с мајком Катарином. Њену посвећеност и одлучност да кћерки омогући да се бави оним чиме жели, композиторка је током целог свог века доживљавала као нешто најузвишеније. Свако њено музичко дело носило је посвету „Мојој мајци", a после мајчине смрти (1964) двадесетак година није компоновала... Прва је, 1929, понела диплому композиције стечену школовањем у Србији, потом се усавршавала у Прагу. Прву композицију написала je с деветнаест година (Tyгa за ђевојком), прва је жена која је дириговала Симфонијским оркестром Чешког радија (док јој је мајка радила по кућама имућних Чеха да би јој омогућила даље усавршавање) написала je, 1931, прву српску атоналну композицију Музика за оркесшар. Била је дугогодишњи професор Музичке академије у Београду и редовни члан САНУ.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26003

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   Uto 13 Dec - 16:18

Мира Траиловић (1924-1989)

Позоришни редитељ, оснивач и дугогодишњи управник „Атељеа 212" у Београду, оснивач (заједно с Јованом Ћириловим) Битефа и истоименог позоришта на скверу који данас носи њено име. Уз све то, и још много тога, држала је професуру на Факултету драмских уметности у Београду, била радо виђен гост, погдегде (као у француском Нансију) и домаћин многих светских театаских фестивала.

Рођена у Краљеву, каријеру је почела као спикерка Радио Београда. После неколико година истакла се изузетним талентом за позориште и постала један од најзначајнијих редитеља у историји српског и југословенског театра. Режијом Фауста (1956), пред 212 столица у згради некадашње „Борбе", отворила је "Атеље 212" и на његовом челу била низ година, подижући га на светски ниво. Ту је, по први пут у једној од земаља источне Европе, играна представа Чекајући Годоа Семјуела Бекета, те комади Сартра, Јонеска, Жарија, Капија, Пинтера, Хавела... A с њеном представом Ко се боји Вирџиније Вулф „Атеље 212" представио се у Њујорку на отварању „Метрополитен опере". He сме се заборавити ни њена поставка мјузикла Коса (1969) у „Атељеу". По-највише захваљујући „булдожеру у бунди", како су још звали Миру Траиловић, било је то прво позориште у Европи које је добило право на ову поставку. У њено време Битеф је био важна карика, својеврстан мост између Запада и Истока, место где су радо стизали сви важнији светски писци и редитељи. Носилац је и највиших одликовања Француске. јер је део живота провела у Паризу, у „Театру нација".

Борислав Михајловић Михиз, њен пријатељ и сарадник: „Она има аутентични шарм светске даме, радни капацитет једног амалина, комуникацијску фреквенцију моћне радио-станице, информисаност енциклопедије и природну упорност компресора. Говори све важније светске језике, чак и оне које не зна. Има коцкарски смисао за ризик, веома дискретно кориговаи домаћичком упорношћу."








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Žene koje su menjale svet   

Nazad na vrh Ići dole
 
Žene koje su menjale svet
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Žene koje su menjale svet
» Mesije koje su promenile svet
» Ljubavnice koje su menjale istoriju
» Ko su ljudi koje volimo?
» Svet u očima deteta
Strana 5 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Istorija-