Frida Kalo

Let sa Fridom kroz prizore bola

novosti.rs

“Novosti” u Budimpešti na izložbi najpoznatije meksičke slikarke. Postavljeno je 35 slika
koje pokrivaju život i rad poznate umetnice, od samog početka do smrti.

[You must be registered and logged in to see this image.]

STOPALA, šta će mi ako imam krila da letim, rekla je čuvena meksička slikarka Frida Kalo pošto joj je amputirano stopalo koje je zahvatila gangrena. Ova, ali i mnogobrojne druge potresne rečenice, slike, snimci i fotografije krase zidove Mađarske nacionalne galerije na Budimu.

Postavka je u Budimpeštu stigla iz Meksiko Sitija, iz Muzeja “Dolores Olmedo”, koji je vlasnik jedne od najvažnijih kolekcija Fridinih radova. Među njima su i slike s početka njene karijere, ali i čuveni autoportreti, poput onog sa telom “okovanim” u metalni korset, “Autoportreta s malim majmunom”, čuvene slike “Moja dadilja i ja” ili “Bolnice Henri Ford” - na kojoj je Frida predstavila sebe, krvavu, u užasnim bolovima, sa lebdećim fetusom. Njena karlica je načeta dečjom paralizom, koju je preživela sa sedam godina, i zbog koje joj je jedna noga ostala kraća, i uništena teškom saobraćajnom nesrećom u mladosti. Zato nije mogla da iznese nijednu trudnoću, zbog čega je Frida do kraja života patila. U bolnici je počela da crta i slika, što joj je pomoglo da prevaziđe traumu i nesnosne bolove. Kasnije ih je natapala alkoholom i omamljivala drogama.

- Moje slike nose poruke bola - govorila je. - Slikanje mi je upotpunilo život. Izgubila sam troje dece i desio mi se niz drugih stvari... Slikanje je nadomestilo sve to.
Izložba u Budimpešti otvorena je u čast 111-godišnjice Fridinog rođenja i obuhvata 35 slika i crteža, praćenih detaljima iz njenog života. Posebno zanimljivi su snimci na kojima se vide ona i Dijego Rivera, njen muž, čuveni muralista i komunista, u Plavoj kući, ili sa Lavom Trockim, koji je tu živeo pošto je pred Staljinovim ubicama pobegao iz Evrope. Tu je i poklon Dijegu - dvojni mini - portret, na kojem je polovina glave njenog muža spojena sa njenom polovinom, u ramu obrubljenom školjkama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

......................

....................



Na slici “Autobus”, koju je naslikala tri godine posle saobraćajne nesreće, predstavila je jarkim koloritom sebe kao izuzetno mladu učenicu, okruženu drugim putnicima, samo tren pre teške saobraćajke. Na drugoj slici je, pak, portret Alehandra Gomeza Arijasa, njene prve ljubavi, sa kojim je išla u istu školu i bila u autobusu u trenutku nesreće. Alek, kako ga je zvala, bio je izuzetno talentovani orator. U nesreći je zadobio lakše povrede, dok je Fridina kičma polomljena na nekoliko mesta, zbog čega je mesecima ležala u bolnici.

- Ko je bila Frida Kalo? - upitao se jednom Arijas, i odmah odgovorio: - Nemoguće je dati precizan odgovor. Ličnost ove žene je bila toliko kontradiktorna i podvojena da bi se moglo reći da postoji mnogo Frida. Ali nijedna od njih možda nije ona koja bi Frida želela da bude.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Posetioci imaju prilike da vide nekoliko portreta članova porodice, rodbine i komšija, koje je slikarka uradila u mladosti. Na pojedinima, kao na primer na portretu njene prijateljice Alicije Galant, koji pomalo podseća na Parmiđijaninovu “Dugovratu Madonu”, vidi se snažan uticaj Botičelija ili Bronzina, kojima se divila, baš kao i Da Vinčiju i Brojgelu Starijem.

Uticaj meksičke umetnosti preuzima primat pošto je upoznala Dijega Riveru, koji joj postaje mentor, a zatim i muž. Bio je to brak pun strasti, suza i neverstava. Pažnju publike posebno privlače koloritni portreti, među kojima je mala Meksikanka Virdžinija (na čijoj pozadini je Frida nacrtala olovkom autoportret).

Fridu su mnogi svrstavali u nadrealiste, mada se ona sama tome odupirala, tvrdeći da ne slika snove, već sopstvenu stvarnost. Obilazak izložbe, koja će trajati do 4. novembra, završava se “fridamanijom”, odnosno fotografijama murala, modnih revija i dela moderne umetnosti kojima je Frida bila uzor. I njenim rečima: “Nadam se da je odlazak radostan i da se nikada neću vratiti.”

.........................

...............

[You must be registered and logged in to see this image.]

RETKO IZLAGANA

Posebna pikanterija je malo ulje na platnu “Opstanak”, u teškom, srebrnom ramu.
To je prva slika koju je Frida prodala na izložbi u Njujorku, 1938. Kupio ju je neki
američki umetnik i kritičar, posle čega nije izlagana pune 72 godine. Sudeći po
samoj slikarki, ovo delo izražava njenu usamljenost i sposobnost da preživi u
sopstenom nestabilnom svetu. Slika, inače, prikazuje ratnika, kao prekolumbovsku
keramičku figuru iz Riverine kolekcije.


[You must be registered and logged in to see this image.]

NAJČUDNIJA OSOBA

Mislila sam da sam najčudnija osoba na svetu, ali onda sam shvatila da postoji toliko mnogo
ljudi, pa sigurno ima još nekog ko se, kao ja, oseća bizarno i nesavršeno. Zamišljala bih tu
osobu i maštala da i ona razmišlja o meni, zapisala je Frida u dnevniku.

novosti.rs

"Slikam autoportrete jer sam tako često sama, jer sam osoba koju najbolje poznajem", rekla je meksička umetnica Frida Kalo.

Njen kultni status je i nastao zahvaljujući neverovatnim autoportretima na kojima je uhvatila i predstavila svoj vizualni identitet. Izložba "Frida Kahlo: Making Her Self Up" kao da postavlja pitanja - šta njen lični stil i predmeti koji su joj pripadali govore o Fridinom životu i umetnosti?

Kada dođete na izložbu, osetite se loše. Ugledate veštačku nogu Fride Kalo. Na njoj je glamurozna crvena čizma. Žena koja je nosila nogu i čizmu je mrtva. Umrla je 1954. kada je imala 47 godina. Da li bi želela da je njeni veštački udovi nadžive i budu ovako izloženi?


Zapanjujuće je da su do 2004. odeća i lične stvari slikarke bili zaključani u Plavoj kući, domu i studiju blizu Meksiko sitija koji je Kalo delila sa suprugom Dijegom Riverom. Posle njene smrti, Rivera je zaključao 6.000 fotografija i 300 ličnih predmeta, plus 12.000 dokumenata u kupatilo kuće. Kada su stvari napokon otkrivene, istoričarima je trebalo četiri godine da ih razvrstaju i ubace u kataloge. Tada su prvi put Fridine stvari napustile Plavu kuću, i sada su izložene u "Victoria and Albert" muzeju u Londonu.

[You must be registered and logged in to see this image.]


Istina je da je Kalo svoju veštačku nogu nosila hrabro. Sve u vezi sa ovom ženom je bilo odvažno. Bila je revolucionar, strastvena ljubavnica, izuzetna umetnica. Kao dete je preživela boginje, a onda 1925. kada je imala 18 doživela je autobusku nesreću posle koje je doživotno bila u velikim bolovima. Izložba u Londonu je ujedno i retrpospektiva tog bola. Tu su korseti i gipsovi, proteze, lekovi protiv bolova, štake i posebno pravljene cipele.

Kalo je, kako izložba otkriva, patila, ali je i stvarala. Ona nije podnosila svoj realni život. Zato ga je preobrazila u vatrene, vizionarske slike.

Tokom života, Kalo je bila mnogo manje poznata od svog nevernog muža Dijega Rivere, koji je poznavao Pikasa u Parizu pre nego što se vratio u Meksiko da stvori revolucionarne murale. Danas, on je mnogo manje poštovan od nje. Ipak, čini se da je na globalnom nivou imidž Kalo postao veći od njenih slika. Da li će zauvek biti tako?

Njene slike su 80-ih godina otkrile feministkinje, a njihov kolekcionar je postala i Madona. Onda su, naravno, stigle kritike. Pitajte neke od kritičara umetnosti, posebno muškarce i čućete da Fridine slike uopšte nisu dobre. Sirovi, jednostavni autportreti, govorili su. Da li su u pravu? Da li je važna samo njena biografija? Ili da to sročimo modernije i pametnije - da li je Fridin život zapravo umetnost?

zložba otkriva Kalo kao umetnicu čiji život je bio neka vrsta nastupa, njen autentični modni izraz je kreacija za sebe, a njene kutijice s lekovima su značajne kao i njene slike.

Kada pogledate jedan autoportret i haljinu koju je nosila na njemu, a koja je sada izložena u Londonu, slika je i dalje živa, kao što odeća nikada ne može biti. Kada gledate sliku na kojoj je Frida predstavila sebe- to je kao da joj ulazite u dušu. Pošto je svoj život prevela u umetnost, prenela je u nju nešto misteriozno. Fascinantno je uporediti autoportrete s Fridinim fotografijama. Tada shvatite da je sebe slikala mnogo ružnijom nego što je bila. Slikala je kako se oseća i na platno je stavljala unutrašnji, a ne spoljašnji svet.
Ovo nije umetnička izložba, više je arheološka. Posetioci kao da dolaze da vide stvari koje su pripadale mrtvoj astečkoj kraljici. Ali da li je zaista tako intimna kao što se priča? Ipak ćete veću intimnost osetiti gledajući u Fridine oči na njenim slikama nego tumarajući među 80 godina starim haljinama. Umetnik živi u svojim umetničkim delima. Izložba u Londonu prevazilazi živo nasleđe Fride Kalo preteranim divljenjem stvarima mrtve žene. Zato je Frida verovatno nikada ne bi posetila.

I. Stojanov