Da li ste culi za ovog sultana i koliko znate o njemu?

Сулејман I Величанствени
[You must be registered and logged in to see this image.]

Сулејман Величанствени, Тицијан
Лични подаци
Датум рођења 6. новембар 1494.
Место рођења Трапезунт,
Османско царство
Датум смрти 5/6. септембар 1566.
Место смрти Сигет, Османско царство
Династија
Османска династија
Владавина
Претходник Селим I
Период владавине (1520—1566)
Наследник Селим II
Породица
Отац Селим I
Мајка Хафса Хатун
Супруге Ђулбехар
Рокселана
Деца Са Ђулбехар:
Мустафа
Са Рокселаном:
Селим, Бајазит и Џихангир


http://www.istorijskabiblioteka.com/art:sulejman-i-velicanstveni
Сулејман I Величанствени (османски тур. سليمان; модерни тур. Süleyman) је био десети
султан Османског царства који је владао између 1520. и 1566. године. Био је човек
вишеструких талената: вешт војни стратег, велики законодавац, префињени песник и
страствени обожавалац своје једине законите супруге, Украјинке Рокселане. Због
велике реформе закона у муслиманској традицији је остао упамћен као Кануни
(Законодавац), док је у Европи био познат као Велики Турчин[1]. Наследио је
царство у успону које је током своје владавине проширио на три континента, борећи
се против Хабзбурговаца на Западу и против Месопотамије на Истоку. Када је ступио
на престо, један савременик га је описао као питомо јагње које је дошло на место
крволочног лава1, међутим, током своје дугогодишње владавине Сулејман ће успети
не само да очува велико царство које је наследио од свог оца, него да му дода нове
територије, тако да ће се Османско царство на крају његове владавине простирати
од Мађарске до Ирака и од Јемена до руских степа на истоку Каспијског мора, са
границама дугим укупно 12.000 километара[3].

Детињство и младост

Сулејман је био син султана Селима I и његове жене, Хафсе Хатун, која је вероватно
била кћерка тартарског кана са Крима, Менгли Гираја[4]. Хафса је имала 17 година
када се Сулејман родио — 6. новембра 1494. у Трапезунту на црноморској обали.[5].
Са седам година је послат у палату Топкапи где je стекао темељно образовање у
разним областима науке, историје и књижевности. Говорио је четири језика: арапски,
персијски, чагатај2 и српски[1]. Са 17 година постављен је за намесника града Кафе
(данас Теодосија), потом Сарукана (данас Маниса). Краће време је био на месту
управитеља Једрена. Такође је повремено заузимао и почасни положај султана у
одсуству свог оца који је стално био на освајачким походима.

Вест о очевој смрти затекла је Сулејмана у Маниси, где је вршио дужност намесника.
Селим I је након кратке, али изузетно плодне владавине изненада умро од неке
кожне болести коју је зарадио захваљујући претераном контакту с коњима. Царство
које је Сулејману оставио било је неупоредиво веће, јаче и богатије него што је било
200 година раније када је владао оснивач Османске династије, Осман I.

Када је Сулејман ушао у Истанбул и ступио на престо, побуњеници које је његов
отац поразио и војни заповедници су се понадали да ће моћи да манипулишу младим
принцем за когa су сматрали да нема ни искуства ни воље да влада. Међутим, за само
неколико наредних година своје владавине Сулејман је учврстио османску власт на
територијама које је његов отац освојио и обезбедио мир у огромном царству чије је
границе и сам почео да проширује, следећи пример својих претходника[7].

Унутрашња политика

Већ у првих неколико недеља владавине Сулејман је стекао репутацију праведног и
милостивог владара. Често је уважавао мишљења својих великих везира и са њима
остварио веома добру сарадњу, дајући им простора за самостално деловање. Кад је
ступио на престо задржао је на месту великог везира Пири Мехмед-пашу који је
важио за разборитог и мудрог човека. Под утицајем Пири Мехмед-паше Сулејман је
променио неповољне законе које је донео његов отац. Селим је у циљу уништавања
сафавидске привреде затворио све источне границе. Међутим, овај прекид
трговачких односа је с једне стране имаo погубне последице по османску привреду,
а с друге стране довеo је до многих злоупотреба. Сулејман је поново отворио
границе и уз одређена ограничења обновио трговину[7]. Две године касније, 1523,
Сулејман ће на место великог везира поставити свог пријатеља из детињства,
Ибрахим-пашу, који ће се током своје дуге службе показати као веома способан
везир и мудар саветник. Ипак постављање једног младог и неискусног роба на један
тако висок положај изазвало је много негодовања међу дворским званичницима, чак
устанака (Египат, 1524).

У току 46 година владавине, у Сулејмановом царству избило је неколико побуна. Већ
наредне године по ступању на престо, Сулејман је морао да утврди свој ауторитет —
беглербег Сирије и Палестине, Џанберди и Газали, покушао је да се осамостали.
Mеђутим, почетком 1521. године био је поражен[7].

Године 1524. Ахмед-паша добио је на управу Египат, као компензацију за
постављање Ибрахим-паше на место великог везира. Ахмед-паша се одмах по
доласку у Египат (1524) прогласио за султана, те је Сулејман био присиљен да
пошаље трупе како би угушио устанак. Ова побуна је показала потребу за
реорганизацијом административне управе и одбране Египта, те је између осталог и у
ту сврху био послат Ибрахим-паша. Велики везир је стигао у Каиро крајем јула 1524.
године и за нешто више од годину дана успео да спроведе потпуну реорганизацију
египатског административног система — искоренио је злоупотребе, неправде и
корупцију и успоставио ред и мир, обновио је војне снаге на Суецу чиме је
обазбеђено снажније османско присуство на Црвеном мору[8].

Године 1526/28. у Анадолији ће се побунити Туркомани. Главни узроци ове побуне
били су незадовољство неразумљивом администрацијом и корупцијом државних
службеника. Ова буна је убрзо задобила велике размере и нанела велике штете
војсци намесника провинција. Буна је на крају ипак угушена, а Ибрахим-паша је опет
послат како би увео ред и мир и извршио реорганизацију административног система.
Ибрахим-паша је свој задатак тако добро обавио да је Анадолија била мирна скоро
цео 16. век[8].

Такође је било неколико побуна јаничара као и повремених устанака у Анадолији,
нарочито у последњим годинама Сулејманове владавине. Међутим, највећи део
Османског царства ће у току Сулејманове владавине уживати мир и просперитет
захваљујући реформи административног система којом је ефективно уклањао већину
узрока за незадовољство због ког је избијала већина побуна[9]. Сулејман је ставио
акценат на јавне радове: изграђени су многи путеви, школе, болнице, џамије,
водоводи. Посебну пажњу је посветио трима светим градовима — Меки, Медини и
Јерусалиму, као и престоници Истанбулу у коме је све јавне радове надгледао
велики османски артихтекта, Синан-паша[9]. Такође су цветали занатство и уметност,
нарочито поезија — и сам Сулејман је био веома префињени песник, аутор многих
љубавних песама посвећених његовој великој љубави, Украјинки Рокселани.
Британски оријенталиста, Е. Џ. В. Гиб је рекао да никада и нигде на свету па ни у
Турској, поезија није имала толику подршку као што је имала у Сулејманово
време[10].

Реформа закона, управе и школства

Док је у Европи Сулејман био познат као Велики Турчин или Сулејман Величанствени
захваљујући својим војним успесима, међу муслиманима је добио назив Кануни што
на турском значи Законодавац, захваљујући великој реформи закона.

У Османском царству на снази је било шеријатско право, свето муслиманско право
које се сматрало савршеним јер је дошло од самог Бога, па самим тим и
непроменљивим. Међутим, постојали су и тзв. кануни, то јест, закони које је издавао
сам султан из области кривичног права, земљопоседништва и опорезивања и
Сулејман је управо над тим законима извршио велику реформу између 1540. и
1541[11]. Сакупио је све законе које су издали султани пре њега, средио их, уклонио
дупликате, двосмислености и претеривања водећи рачуна да ни један не буде у
супротности са основним исламским законима и издао збирку нових закона под
називом Османски законик (тур. kanun‐i Osmani) који је био на снази више од 300
година[12].

Сулејман је смањио порезе на многе производе, унапредио је и побољшао Канун раја
(тур. Kanune Raya), тј. законе који су регулисали права и обавезе раје — друштвеног
слоја произвођача, како муслимана тако и немуслимана, који су били обавезни да
плаћају намете и дажбине на основу којих се држава издржавала[13]. У области
кривичног права, смањио је број оних преступа који су се кажњавали смрћу или
сакаћењем, и одредио је низ других казни за мање прекршаје и преступе.

У области образовања, Сулејман је такође унео многе новине. Повећао је број
основних школа (мектебе) на 14 у којима су муслимански дечаци учили да пишу и
читају као и основне принципе Ислама, као и медреса, религиозних школа у којима
су се стицала виша знања из области граматике, метафизике, филозофије,
астрономије и астрологије и којих је било укупно осам у Сулејманово време[14].

Сулејман је такође на наговор свог доктора, Јеврејина Мојсија Хамона, издао декрет
којим забрањује да се Јевреји оптужују за жртвовање хришћанске деце[15].


Освајачки походи

Сулејманов отац, Селим I, сва своја освајања усмерио је ка Азији. За само осам
година своје владавине је успео да помери границе Османског царства са Црвеног
мора и Индијског океана на западни Медитеран и Персијски залив, укључујући три за
муслимане света града: Медину, Меку и Јерусалим. Након освајања мамелучког
царства 1517. године, у Азији је још једино Сафавидска Персија остала као озбиљна
претња Османском царству. Али, на самрти, Селим је саветовао свом сину да се
окрене ка Европи. Сулејман је, међутим, проширио Османско царство у оба правца —
у подједнакој мери је предузимао походе и према Западу и према Истоку. Будући да
је био добар стратег, трудио се да никад не ратује истовремено на обе стране.
Обично би склапао мир на Истоку пре него што би кретао у освајачке походе на
Запад и обрнуто[1].

Своја прва освајања након ступања на престо усмерио је ка територији већ
ослабљене Угарске краљевине. Први на Сулејмановом путу био је Београд, стратешки
веома битно угарско утврђење на ушћу Саве у Дунав.

Пад Београда

Након пораза и пропадања српске, бугарске и византијске државе, на Балкану је
остала једино Угарска која је могла да буде потенцијална сметња османском
експанзионизму ка Западу. Сулејман је почео да спрема напад на Београд кога је још
1456. године безуспешно опседао Сулејманов прадеда, Мехмед II Освајач. Сулејман
је чврсто био одлучио да крене на Београд, још му је једино недостајао ваљан разлог
због кога би кренуо у поход, међутим, врло брзо су му га дали сами Угри.

На угарско-турској граници су се још од Селимовог времена стално дешавали мањи
инциденти. Сулејман је одмах по ступању на престо понудио Угарској обустављање
свих непријатељстава у замену за плаћање трибута. Угри, чврсто верујући да ће им у
случају потребе Аустрија прискочити у помоћ, бахато су одбили овај предлог, а
Сулејмановог изасланика вратили у Истанбул без ушију и носа. Сулејман је
искористио овај догађај као разлог за напад[16][17].

Половином маја 1521. Сулејман је завршио припреме и покренуо војску у правцу
Београда. Угарска држава је била готово у расулу и неспособна да се ефикасно
супростави османској војсци. Браниоци Београда пружали су жилав отпор, али због
недостатка људства и ратног материјала морали су да предају град 28/29. августа
1521. године. Вест о паду једног од најважнијих хришћанских упоришта громогласно
је одјекнула у Западној Европи. Хришћански свет је сваким даном постајао све
забринутији за свој опстанак пред налетима османског експанзионизма. Изасланик
Светог римског царства је забележио: Пад Београда је покренуо низ драматичних
догађаја који су на крају уништили Угарску. Његова директна последица су били
смрт краља Лајоша II у бици код Мохача 1526, заузимање Будима, окупација
Трансилваније, пропаст краљевства у успону и страх суседних народа да ће
доживети исту судбину…[18]

Пад Београда показао је неспособност угарске власти да се супростави
експанзионистичкој политици Османског царства које ће своју надмоћ показати
нешто касније и у бици на Мохачком пољу 1526. године. Након пораза и слома
Угарске, носилац хришћанске борбе против османског продирања у Европу постаће
Хабзбуршка монархија.

Заузимање Родоса

Иако је пут ка Европи, Светом римском царству и Бечу био сада потпуно отворен,
Сулејман се ипак прво одлучио да нападне Родос, острво у источном делу Егејског
мора које је било база витешког реда јовановаца. Османски султани су толерисали
хришћанску присутност у источном Средоземљу све док се то није почело косити с
интересима Царства. Након освајања Египта, оживела је трговина између Истамбула,
египатских лука и Леванта, те су јовановци на Родосу постали озбиљна сметња зато
што су вршили честе нападе на турске бродове са муслиманским ходочасницима који
су ишли у Меку и Медину и ометали трговачке путеве између Египта и Истанбула.
Поред овог стратешког разлога, Сулејман је имао и друге, политичке — јовановци су
били у дослуху са његовим непријатељима, сафавидским шахом и мамелучким
владарима[17].

У пролеће 1522. године, Сулејман је послао флоту коју му је отац оставио ка Родосу.
Из Истамбула је кренуло неких 400 бродова, а сам Сулејман је кренуо копненим
путем преко Мале Азије са војском од 100.000 људи како би стигао на супротну
страну острва[19]. Након пет месеци опсаде, 22. децембра 1521. године, јовановци
су предали острво под часним условима: Сулејман им је дозволио да напусте острво
и оду у Европу, уз обећање да се више никада неће вратити у те крајеве. Неколико
година касније, јовановци ће прекршити ово обећање и вратиће се као малтешки
витезови на острво Малту коју им је поклонио заклети Сулејманов непријатељ, Карло
V[17].

Освајањем Родоса Сулејман је источни Медитеран претворио у османско језеро.
Једино је још Кипар остао независан и то само зато што је Млетачка република за
њега плаћала трибут[17].

Нови походи на Угарску. Опсада Беча 1529. године

У јуну 1523. године Сулејман је дозволио Пири Мехмед-паши да се повуче са
положаја великог везира и на то место поставио свог друга из детињства,
Ибрахим-пашу, грчког роба пореклом из Епира који је у том моменту био
достојанственик другог реда. Ово је проузроковало многа негодовања међу другим
достојанственицима, што је 1524. довело до побуне Ахмед-паше у Египту, па је
Ибрахим-паша био послат да угуши побуну, смири ситуацију и изврши реформу
административног система, што је овај и учинио с великим успехом. У марту 1525.
године избила је побуна јаничара те је Ибрахим-паша био позван да се хитно врати у
Истамбул. Други разлог је био зоштравање ионако већ напетих односа између
Угарске и Османског царства након низа пограничних инцидената. Сулејман је хтео
да крене у поход на Угарску чиме би уједно смирио и јаничаре јер би им тај поход
обезбедио богат ратни плен[8].

Сулејман је с војском кренуо из Истамбула 23. априла 1526, а до сукоба је дошло
већ 29. августа на равници код Мохача. У овој бици угарска војска је била потучена
до ногу у року од два сата, а сам угарски краљ, Лајош II, изгубио је живот у овој
бици. Сулејман се након битке упутио ка Будиму и 11. септембра је ушао у град, где
је на место бездетног Лајоша II поставио војводу Трансилваније, Јована Запољу[8],
који је постао вазал Порте. Сулејман је потом морао да посвети пажњу устанку у
Анадолији, те је оставио Угарску у борбама око престола на који је претендовао
надвојвода од Аустрије, Фердинанд, брат Карла V и Лајошеве удовице, Марије од
Угарске.

Већ следеће године Фердинанд је на Сабору у Пресбургу био проглешен краљем
Угарске, те је кренуо у поход на Угарску, заузео Будим и потукао Запољу и збацио га
с престола. Сулејман је две године касније, 10. маја 1529. године, у пратњи
Ибрахим-паше кренуо у помоћ свом вазалу и 8. септембра исте године освојио Будим
и вратио Запољу на угарски престо.

Кад је средио прилике у Угарској, Сулејман је упркос поодмаклом добу године
решио да настави пут за Беч. Са собом је имао војску од 120.000 људи[8]. Подно
бечких зидина стигао је 27. септембра 1529. године. Фердинанд се повукао унутар
зидина града који је бранило неких 20.000 војника[8]. Очи целе Европе су биле
упрте у Беч, од чијег је отпора зависила судбина хришћанског света, међутим, након
мање од месец дана безуспешне опсаде, Сулејман је 16. октобра решио да се повуче
и врати у Истанбул[8].

Поход на Беч је одредио крајње границе до којих је османска сила могла да досегне.
Османлије ће поново опседати Беч у више наврата — сам Сулејман ће опет покушати
1532. Међутим, одустаће и пре него што је стигао до града — војска је стигла до
Граца у септембру, сувише касно за наставак ратовања. Разлози неуспеха су у оба
случаја били истоветни — Османлије су били лоше снабдевени животним
намирницама и лоше време их је натерало да за собом оставе тешку артиљерију.
Трећа, такође безуспешна опсада се десила 1683. године. Уопште сви османлијски
покушаји су се свели на бесконачне и узалудне маршеве који никад нису успели да
резултују у одлучујућој бици и који су били исцпљујући и прескупи за обе стране.

Турци су у међувремену заузели све тврђаве у западној Угарској за шта нису биле
потребне јаке снаге. Након тога, започели су преговори у Истамбулу чији је резултат
био потписивање мира и споразума по којем су Фердинанд и Запоља задржали
територије које су имали крајем 1529. године, с тим што су обојица плаћали данак
Сулејману[20].

Ратови са Персијом

Након консолидовања освајања на европском тлу Сулејман је своју пажњу окренуо
ка Истоку, где је сафавидска Персија представљала сталну претњу. У зиму 1523.
године Сулејман је успео да склопи мир са сафавидском Персијом, међутим, врло
брзо овај мир ће бити нарушен[20]. Године 1524. умро је персијски шах Исмаил и за
собом оставио десетогодишњег Тахмаспа на престолу. Дошло је до унутрашњих
сукоба око тога ко ће владати у име малолетног шаха, а земља је ушла у период
нестабилности која је одговарала Османлијама. Године 1528. емир који је постао
намесник Багдада одбио jе да призна власт персијског шаха, а затим је показао
спремност да се покори Сулејману[20]. Међутим, он је убрзо убијен, а Сафавиди су
загосподарили земљом. Сулејман је сматрао да полаже права на Багдад, међутим,
пошто је био заузет на западним границама царства, није могао ништа да предузме
по том питању. Други проблем био је везан за Шереф-бега, емира Битилса. Олам
Такалу, сафавидски намесник Азербејџана, приклонио се током 1530/31.
Османлијама[20]. Његови лоши односи са емиром Битилса приморали су овог да
затражи помоћ од персијског шаха. Шах Тахмасп стао је на страну Шереф-бега што је
Сулејману дало још један повод за отпочињање рата. Привремено смиривање сукоба
за Хабзбурговцима дало је Сулејману могућност да се посвети походу на Исток[20].

Османска војска на челу са великим везиром Ибрахим-пашом имала је задатак да
поврати Битилси и Табриз. Очекивало се да ће овај поход бити брз јер сафавидски
гарнизони још нису били спремни за одбрану од османске артиљерије[20]. Ипак
емири Акојунлуа, који су се после свргавања своје династије склонили на османску
територију, успели су да наговоре Ибрахим-пашу да промени циљ похода и да се
упути у унутрашњост Персије. Убрзо је Ибрахим-паша био принуђен да позове
Сулејмана у помоћ и овај се придружио походу 1534. године. Османске трупе
продирале су у Персију, а шах Тахмасп је избегаовао отворени сукоб. Због бројних
непогодности Сулејман је одлучио да крене ка Багдаду, који је био један од
првобитних циљева похода и у који је ушао без битке у новембру 1534. године[20].

Заузимањем Багдада Сулејман је потврђен као вођа муслиманског света и легитимни
наследник Абасидског калифата. Територијални резултати двогодишњег похода за
Османлије су били заузимање арапског дела Ирака, Ерзерума и Вана — циљ је био
постигнут, међутим, османска војска је претрпела велике губитке[20].

У овом периоду се десио још један веома важан догађај — 15. марта 1536. године
Ибрахим-паша је био убијен. Разлози због којих је пао у султанову немилост нису
познати, мада се наслућује да је делимично за то било крив релативни неуспех
похода на Исток, као и дворске интриге у којима је предњачила Сулејманова
супруга, Хурем султанија (Рокселана)[20].

Нови сукоб са Персијом уследио је 1548. године. Принц Елказ Мирза је затражио
помоћ од Османлија против свог брата Тахмаспа. С друге стране, Хурем султанија је
такође заговарала рат јер је хтела да њен зет Рустем-паша добије прилику да се
истакне у борби[21]. Као и претходног пута, Тахмасп је избегавао отворени сукоб,
повлачио се ка Азербејџану како би присилио османску војску да проведу зиму у
области Кавказа. У овом походу Османлије су поново заузеле Табриз и Ван без
отпора, а освојено је још неколико утврђења у Анадолији и Грузији, да би се војска
вратила у Истанбул 1549. године[21].

Последњи поход против Персије Сулејман је предузео 1553. године након што је шах
заузео тврђаве на северној обали језера Ван. Шах је поново применио тактику
избегавања отвореног сукоба. Рат је завршен споразумом из Амасије 1554. године.
Овим споразумом завршени су Сулејманови походи у Азији. Повратио је Табриз,
осигурао Багдад, доњу Месопотамију, ушћа Тигра и Еуфрата као и део Персијског
залива. Шах зе обавезао да неће вршити упаде на османску територију[21].

Северна Африка и Медитеран

Други фронт на ком су се сукобљавали интереси Хабзбурговаца и Османског царства
био је западни Медитеран. Турски гусари и корсари у служби Османског царства
нападали су шпанске и италијанске обале и бродове. Као базе су им служиле обале
Северне Африке, посебно Тунис и Алжир. Међутим, Сулејман је схватио да за премоћ
на Медитерану мора имати јаку флоту, те је 1533. године именовао берберског
корсара, Хајрудина Барбаросу, за адмирала турске флоте. Барбароса је успео да
унапреди османску флоту која је сад имала више бродова него све медитеранске
силе заједно[22], што ипак није спречило Карла V да освоји Тунис 1535. године.

Барбароса је заступао идеју о рату са Млецима, тако да су први сукоби избили 1537.
године. Како Сулејман на копну није имао већег успеха, Барбароса је наставио борбу
на мору. Код Превезеа 25. септембра 1538. Барбароса је однео убедљиву победу над
Светом лигом коју су сачињавали Папска држава, Шпанија, Млетачка република,
Краљевина Напуљ, Краљевина Сицилија, Ђеновљанска република, Велико војводство
Тоскана, војводства Савоје, Парме и Урбина, као и малтешки витезови, познатији као
јовановци[23]. Овом победом Барбароса је обезбедио турску превласт над
Медитераном. Триполитанија, Тунис и Алжир постале су аутономне провинције
Османског царства. Карло V је покушао да избаци Турке из Северне Африке 1541.
али није успео[24]. Турци су држали Црвено море и Персијски залив све до 1554.
године када је потругалска флота однела победу и преузела примат над овим водама.

Године 1544. Шпанија је објавила рат Француској, те је француски краљ, Франсоа I,
тражио од Сулејмана помоћ. Сулејман је послао 100 галија под Барбаросином
командом који је 1543. године освојио Ницу. Године 1544. склопљен је мир између
Француске и Шпаније, тако да је и Франсоин савез са Сулејманом постао сувишан и
као такав престао да постоји. Малтежани су 1551. предали Триполи у Либији, а 1555.
је пала Бургија, шпанско упориште у Африци.

Године 1560. Пијале-паша је освојио острво Ђербу од Шпанаца, а 1565. је предводио
чувену опсаду Малте, острва које је Карло V 1560. године дао јовановцима,
витезовима које је Сулејман истерао са родоса 1522. године[23]. Турска флота која
је бројала 181 једрењак, 25.000 људи. Опсада је трајала од 20. маја до 11.
септембра и у почетку је изгледало да ће се хришћанска катастрофа са Родоса
поновити, међутим, Карло В је послао појачање из Напуља, те су Османлије биле
принуђене да се повуку. Већ следеће, 1566. године, Пијале-паша је заузео острво
Хиос, последње ђеновљанско упориште у архипелагу[23].

Нови сукоби са Хабзбурзима

Године 1540. умро је Јован Запоља, што је изазвало нове сукобе Османског царства
и Хабзбурговаца. Фердинанд је опсео Будим у циљу да спречи крунисање Јовановог
сина Јована Жигмунда, рођеног две недеље пре очеве смрти, за новог угарског
краља, али је убрзо подигао опсаду. Сулејман је 1541. дошао у Будим и Угарску
ставио под директну османску власт до пунолетства Јована Жигмунда, што је значило
да се Угарска претворила у турску провинцију. Била је подељена на 12 санџака и
обезбеђена снажним гарнизонима у циљу одбране од Хабзбурговаца који су следеће
године извршили напад на Пешту. Године 1543. Сулејман је организовао поход у
коме је освојио Естергом (Острогон), Секешферхервар (Столни Београд) и део
западне Угарске. Следеће године је заузет и Вишеград и учвршћена одбрана целе
провинције. Преговори са Фердинандом су завршени 19. јуна 1547. године
склапањем петогодишњег примирја[23]. Овај споразум је веома важан јер су га
потписали Сулејман и Карло V, у палати Рустем-паше. Карло V га је потписао 1
августа, а Сулејман 8. октобра[1]. Овим споразумом Фердинанд је признао турска
освајања у Угарској, а Турци су заузврат признали Фердинанду титулу великог
везира[1]. Такође, Аустрија је морала да плаћа трибут Великој Порти[23].

Али само пар година касније, избили су нови немири у Угарској. Намесник Порте
који је владао Угарском у име Јована Жигмунда, кардинал Мартинуци, био је веома
амбициозан и желео је да га султан призна за угарског краља, те је подигао народ и
задобио подршку Хабзбурговаца. Ову побуну су на крају угушили беглербег Румелије
и будући велики везир, Мехмед-паша Соколовић и будимски беглербег, Ахмед-
паша[23].

Интриге око наслеђа

Последње године Сулејмановог живота прошле су у суровим породичним сукобима и
интригама у којима је предњачила Сулејманова омиљена супруга, Хурем султанија
или Рокселана. Рокселана је била робиња пољско-украјинског порекла, кћерка
украјинског попа коју су заробили Татари у Рутинији и продали на пијаци у
Истамбулу. Мисли се да јој је право име било Александра Лисовска. Врло брзо је
постала омиљена султанова робиња, а потом и његова жена. Рокселана је Сулејману
родила пет синова и једну кћерку: Мехмеда (1521), Мириму (1522), Абдулаха,
Селима, Бајазита (између 1523. и 1526) и Џихангира б(1531)[27]. Абдулах је умро
као дете, 1526. године, у некој од епидемија које су напале харем, док је најстарији
син, Мехмед, умро 1543. године у 21. години живота од богиња[27]. Међутим,
Сулејман је имао још једног сина, Мустафу, којег му је родила прва жена, Ђулбехар
(Gülbahar) и према томе имао је првенство над Рокселаниним синовима. Осим тога,
Мустафа је имао и подршку Ибрахим-паше, који је такође био један од Рокселаниних
непријатеља и чијем је паду највероватније допринела сама султанија.

Рокселана је прво уклонила великог везира. У ноћи између 14. и 15. марта 1536.
године, Ибрахим-паша је убијен. На његово место је постављен Ајас-паша, али након
неких пет година, место великог везира заузео је Рокселанин и Сулејманов зет,
Рустем-паша Опуковић (пореклом из Далмације), захваљујући Рокселаниним
напорима. Рустем-паша је одмах почео да ради на Мустафиној пропасти — раширио
је гласине како Мустафа планира заверу против сопственог оца. Сулејман је 1553.
године, док је био у походу на Сафавиде, позвао свог сина да разјасни ствари,
међутим, чим је млади принц ушао у султанов шатор, био је нападнут и
задављен[25][26]. Џихангир је убрзо потом умро у Алепу[23], како се наводи од туге
за својим полубратом[29]. Преостала двојица Рокселаниних синова, Бајазит и Селим,
веома брзо су се сукобили након Рекселанине смрти 1558[28]. Сулејман је подржао
Селима који је уз помоћ оца поразио свог брата 1559. године. Бајазит је са своја
четири сина потражио уточиште код персијског шаха Тахмаспа[29]. Међутим, што
захваљујући притисцима, што великој количини злата, шах је наредио да се Бајазит
удави заједно са својим синовима[23]. Бајазит је имао још једног сина од једва три
године који је остао с мајком у Бурси. Сулејман је наредио да се и он усмрти, како
би уклонио и најмању могућност борбе око престола након његове смрти[30].

Након Сулејманове смрти, наследио га је Рокселанин син, Селим, који ће у историји
остати познат као неспособан и развратан владар, у току чије владавине ипак није
било озбиљнијих пропуста само захваљујући напорима и способности великог
везира Мехмед-паше Соколовића.

Покровитељ уметности

За време Сулејманове владавине, Истамбул је постао центар визуелне уметности,
музике, поезије и филозофије у исламском свету. Доба Сулејманове владавине се
сматра златним добом Османског царства не само у политичком и економском
смислу, већ и у погледу османске уметности. Период Сулејманове владавине се
сматра најкреативнијим периодом у историји Османског царства. Скоро све форме
исламске културе везане за Османско царство потичу из тог периода. Сулејман
међутим, није био само покровитељ уметности у свом царству — следећи традицију
да сваки султан мора имати неки изучен занат, и сам био вешт филигран, а такође је
писао поезију на персијском и турском под псеудонимом Мухиби (што на турском
значи љубавник или драги пријатељ)[31].

Занатлије и уметници свих профила су се окупљали у палати Топкапи,
административном, политичком и културном центру Османског царства. У оквиру
палате Топкапи, налазилa су се царски еснафи уметника и занатлија, познати као
Заједница надарених (тур. Ehl-i Hiref)[31]. Делатност тих еснафа је била веома
разноврсна, као и њихови припадници који су потицали из најразличитијих делова
царства и започињали каријеру као шегрти, да би се временом уздигли до места
мајстора[31]. Сви чланови еснафа били су веома добро плаћани на свака три месеца
у складу са својим положајем и нивоом умећа. У најранијим документима који се
односе на Заједнице надарених, а који потичу из 1526. године, забележено је
постојање 40 удружења са преко 600 чланова[31], да би се до краја 16. века број
чланова попео на 2.000[31]. Чланови Заједнице надарених су били најбољи и
најутицајнији уметници у царству који су стварали сјајна уметничка дела која су
рефлектовала спој исламске, европске и турске традиције. Сам султан је надгледао
радове и богато награђивао оне који су се по његовом мишљењу истицали лепотом и
умећем3.

Дворски сликари који су били задужени за осликавање и илуминацију текстова за
султанову библиотеку називали су се nakkaşhane и били су најмаштовитији уметници
у царству — створили су посебан стил и тематику, карактеристичне само за османску
уметност[31], који су се убрзо проширили и на остале гране уметности — текстил,
таписерије и керамику. Један од типичних дворских декоративних стилова је саз
(тур. saz) којим се представљају дивље животиње и митолошка бића као виле и
анђеле. Један од најспектаскуларнијих примера ове технике је Сулејманов јатаган
(кратки бодеж) који је између 1526. и 1527. године направио Ahmed Tekelü, творац
овог стила[31].

Сулејман је такође иградио многе цивилне и верске објекте као што су школе,
болнице, јавна купатила и џамије. Најважније и највеличанственије архитектонско
дело које је Сулејман наредио да се изгради је свакако Сулејманија (тур. Süleymaniye
Camii), верски комплекс чији је архитекта био Синан-паша[32], кога су многи
називали и османским Микеланђелом и који је водио већину архитектонских радова
за време Сулејманове владавине. Сулејманија је друга по величини џамија[32] у
Истамбулу чија је градња почела 1550. и завршила се седам година касније, 1557.
Данас је то верски комплекс у коме леже посмртни остаци Сулејмана и његове
супруге, Рокселане[32]. Постоји веровање да четири минарета на четири угла џамије
симболично говоре да је Сулејман био четврти султан који је владао у Истамбулу, а
десет балкона значе да је био десети султан Османске династије[32].

Купола Сулејманије висока је 47 метара и има пречник од 27 метара. Материјали који
су коришћени су мермер и гранит украшен дрворезом, бисерима и слоновачом[32].
Цела џамија је покривена црвеним теписима за молитву усмереним ка Меки[32].
Поред џамије се налазе турбета (гробови) Сулејмана и Рокселане, а у истом
комплексу се такође налази и турбе архитекте Сулејманије, Синан-паше, који је,
према веровању, толико водио рачуна о квалитету грађевине да, ако би се десио
земљотрес, џамија се не би распала него би у једном комаду пала у море[32].

Љубав закон мења


Од настанка Османске династије, па све до прве половине 16. века, постојао је обичај у Османском царству да се свакој султановој конкубини дозволи да роди само једног сина. Тај обичај се променио за време владавине Сулејмана Величанственог, чија је највећа и једина љубав била лепа Украјинка Рокселана…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Хурем султанија. Уље на платну, 16. век.


Османско царство је била династичка држава која је зависила од способности султана да произведе мушке наследнике, и чија је стабилност доста зависила од стабилности султанске породице. Стога су питања династичке репродукције, породичне стурктуре и система наслеђа била питања од високе државне важности.

Према исламском закону, срж породице нису чинили муж и жена, већ личност оца. С тим у вези, султан је био једина глава владарске породице, исто као што је био и једини владар царства. Стога у Османском царству није постојао појам савладарке или формално признате краљице (иако јесте било веома утицајних жена). Такође, порекло, вера и друштвени положај мајке будућег султана нису имали никакву релевантност — свака жена која је била део султановог харема могла је да постане мајка султановог наследника — могла је бити робиња, ниског рода или неверница.

Постојао је, међутим, још један веома увржен обичај који је почивао у политици наслеђивања, а то је да свака султанова жена, било законита било конкубина, кад би једном родила султану мушко дете, више никада не би ушла у султанову ложницу. Овај обичај је почивао у чињеници да је сваки султанов син, од момента свог рођења постајао претендент на престо, и самим тим би постајао политички ривал својој браћи. Принчеви стога нису расли заједно, већ је свака мајка подизала одвојено свог сина док овај не би напунио између десет и дванаест година. Тада би му бивала додељена провинција на управу и он би одлазио на нову дужност заједно са својом мајком која је постајала његов духовни водич и чувар.

Овај обичај био је строго поштован све до владавине Сулејмана Величанственог, који га је прекинуо и то не из политичких нити државних разлога, него због неизмерне љубави коју је осећао према једној својој робињи, Хашеки Хурем, у Европи познатој као Рокселана.

Рокселана је била највероватније кћерка једног украјинског свештеника. Украјина је у то време била део Пољске и према пољским изворима, Рокселана се заправо звала Александра Лисовска коју су заробили Татари при једном од својих напада на Пољску. Александра је била одведена у Истамбул где је била купљена за султанов харем на пијаци где су се продавали робови. Рокселана је добила ново име Хашеки Хурем и врло брзо је постала султанова миљеница. Године 1521. Рокселана је Сулејману родила првог сина, Мехмеда, и према устаљеном обичају, тиме се завршавао било какав сексуални контакт између ње и Сулејмана. Међутим, Рокселана је између 1522. и 1531. родила Сулејману још шесторо деце, од којих је један био и будући султан и Сулејманов наследник, Селим II.

Сулејман је толико волео Рокселану да је 1533. године прекршио још један дубоко укорењени обичај и тиме је изазвао велики скандал у ондашњем османском друштву — ослободио је Рокселану а потом се оженио њоме и целог живота јој је указивао велике почасти. Пошто је Рокселана била и мајка више синова наследника, дошло је до промене још једне традиције — Хурем султанија није пратила ни једног од својих синова кад су им биле додељене провинције на управу, него је остала у Истамбулу у самом центру моћи, где је све до своје смрти 1558. вршила знатан утицај на султана. Када је умрла, Сулејман ју је сахранио у џамији Сулејманији, одмах до султановог турбета.


И.Б.

Oсмански султан Сулејман Величанствени je свој последњи ратни поход лично предводио 1566. у својој 72. години. Султан је услед слабости и костобоље путовао у носиљци и на воловским колима, док је, како би демонстрирао своју ратоборност и виталност, на коњу пролазио кроз већа насеља и градове.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Traga se za Sulejmanovim srcem u Mađarskoj

Naučnici u Mađarskoj tragaju za posmrtnim ostacima Sulejmana Veličanstvenog, sultana koji je najduže vladao Otomanskom imperijom. Oni veruju da su pronašli lokalitet gde su u 16. veku pokopani Sulejmanovo srce i unutrašnji organi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sulejman Veličanstveni

Mađarski naučnici su našli ostatke grada iz vremena Otomanskog carstva u južnoj Mađarskoj, gde je, kako se veruje, sahranjeno srce Sulejmana Veličanstvenog u 16. veku.

Sultan je umro u Sigetu 1566. godine dok su njegove trupe opsedale tvrđavu, koju su branili meštani predvođeni hrvatsko-mađarskim plemićem Nikolom Zrinskim.

Sulejmanovu smrt su krili od turske vojske 48 dana. Opsada ovog grada bila je Pirova pobeda za Turke jer je više decenija odložila njihov, na kraju, neuspeli pohod na Beč.

Istoričari veruju da su Sulejmanovo srce i unutrašnji organi sahranjeni u Sigetu, a da mu je telo odneto u Konstantinopolj (Carigrad), današnji Istanbul.

Norbert Pap, član tima za istraživanje i iskopavanje, rekao je da bi otkriće ovog otomanskog grada trebalo da pomogne da se nađe grob u kojem je sahranjeno sultanovo srce.

„Turci su osnovali grad Turbek posle smrti Sulejmana. Taj grad je uništen 1680-ih“, rekao je Pap.

Sulejman koji je umro u 71. godini bio je sultan koji je najduže vladao Otomanskom imperijom.

Turci su tokom njegove 46-ogodišnje vladavine znatno proširili svoju dominaciju na Balkanu, Bliskom istoku i u severnoj Africi.

Pap je rekao da predmeti koji su do sada nađeni u toj oblasti, uključujući luksuzne predmete - kineski porcelan, persijsku keramiku i staklo, ukazuju da je stanovništvo grada bilo bogato.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Otkriće se takođe smatra izuzetnim jer su Turci retko podizali gradove u oblastima koje su okupirali, već su se obično nastanjivali u zaposednutim gradovima koje bi zatekli.

Gradonačelnik Sigeta Janoš Kolovič rekao je da će ovo otkriće doprineti da se razviju odnosi između Mađarske i Turske, koja je dala finansijsku pomoć za nekoliko projekata koji istražuju tursku istorijsko prisustvo u toj oblasti.

„Predviđamo ogroman naučni zadatak. Ovo otkriće je toliko značajno da moramo dobro da razmislimo o poslu koji nas čeka, ali sigurno je da ćemo odmah početi da istražujemo izgubljeni sveti grad“, objasnio je Kolovič.

Pap je rekao da je grad od cigli i maltera verovatno sagrađen iz duhovnih i političkih razloga, oko ili blizu groba u kojem bi trebalo da je Sulejmanovo srce.

Istorijski izvori ukazuju da su džamija, derviška tekija i kasarna izgrađeni blizu groba, a da se kasnije proširilo na krčmu, medresu i gostionicu za hodočasnike koji su putovali do mesta gde se nalazi Sulejmanovo srce.

„Sve smo bliži grobu“, rekao je Pap i dodao da je područje koje sada treba da se istražuje pokriveno vinogradima i voćnjacima, i da ima 12 različitih vlasnika.

Rts.

Од ратника до султана из „кафеза”

ЧОВЕК ПРАВЕДНОГ СРЦА


Када је око 1281. године Ертогрул умро, братство је за новог вођу изабрало његовог најмлађег сина – Османа, као најхрабријег и најжешћег међу браћом. С њим је почела повест о настанку једног од најмоћнијих царстава које је свет икада видео – Османског царства

[You must be registered and logged in to see this image.]

Негде у првој половини 13. века група пастира-номада прелазила је преко сунцем спаљене Анадолске висоравни. Долазили су хиљадама километара далеко из степа Централне Азије, одакле су их, заједно са бројним другим турским племенима, деценијама раније прогнале монголске хорде. Јездили су ка западу Анадолије, тамо где су, веровали су, постојали добри пашњаци за стоку и пуно добрих извора. Јахачи су припадали племену Каји из народа Турака Огуза. Њихов претходни вођа и поглавица удавио се у реци. Успут, без старог вође, племе се разделило на мање групе које су се разишле на разне стране света. Сада је преостале чланове групе предводио вођин син, нови вођа Ертогрул, чије име је значило „Човек праведног срца”.
Према легенди, Ертогрула је пратило тачно 444 ратника. За Турке, број четири носио је магијско значење. Жене, децу, старе, заробљенике и робове нико није бројао, али легенда је запамтила да је цело братство могло да стане под четри стотине шатора. Прешавши један планински превој, племе је пред собом угледало сукоб између две групе ратника. Ертогрул је витешки одлучио да помогне оној страни која је била малобројнија. Имао је успеха и среће тог дана.
Помогао је војницима селџучког султана Алаедина Кајкубада, владара града Конје у Малој Азији, у бици са монголским одредом. Султан је из захвалности Ертогрулу и његовима доделио малу област на западу своје државе. Било је то место звано Согут. Налазило се уз границу са Витинијом, провинцијом Византије. Пастири су могли да напасају стада у брдима и уз обале реке Сакарије. Повремено би ишли у походе преко границе, где би пљачкали насеља, купили робље и сукобљавали се са војницима „неверника” – хришћана.

Сан светог дрвета

Око године 1258. године Ертогрул је добио трећег сина. Дао му је име Осман. Дечак је растао међу шаторима и стоком, слушајући приче и песме дервиша о подвизима јунака и ватрене позиве на свети рат против неверника. Био је снажан и окретан. У походима се показао као одважан борац и добар вођа. Прозвали су га „Кара” што, поред главног значења „црни”, може да значи и „одважни”. Осман је постао „газија” борац за „праву веру” – ислам. Ништа, чини се, није могло да се одупре брзим турским коњаницима и њиховој увежбаној војсци. Османлије, које нису биле тако бројне, вешто су користиле покорене хришћанске народе међу којима су исламизацијом (насилном или добровољном) налазили помагаче у новим освајањима.
Било би ипак погрешно веровати да су полет и снага газија лежали искључиво у њиховој ратоборности и у жељи за пленом, као и у слабости непријатеља. Био је то и верски, духовни рат, који је напајао ислам. Са ратницима-газијама било је измешано и мноштво верских проповедника, разних шеика и дервиша, називаних деде и баба, који су често личили на древне туркменске шамане, исцелитеље и читаче снова из периода турског паганства пре прихватања ислама. Они су ширили полет и веру међу исламским борцима уз које су, раме уз раме, војевали против хришћана.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Борци за џихад на византијској граници имали су „непоколебљиву веру у Бога и Бог им је пружио своју подршку”, каже једна турска хроника. Мноштво је знаменитих шеика, оснивача суфијских дервишких редова или поглавара текија, који се повезују с почецима отоманског успона. Међу бројним дервишима у Османово време познати су Абдал Муса, као и Сејид Али Султан, који ће иза себе оставити бројне поклонике. Дервишки редови попут мевлевија, нашкибендија, руфаија, као и бекташија играће велику улогу у развоју Османске државе. Ови последњи ће касније постати и духовне вође јаничара.
Када је негде око 1281. године Ертогрул умро, братство је за новог вођу изабрало његовог најмлађег сина Османа, као најхрабријег и најжешћег међу браћом. С њим је почела повест о настанку једног од најмоћнијих царстава које је свет икада видео – Османског царства.
Једном Осман-бег усни следећи сан: у његове груди спусти се Месец, а из груди израсте свето дрво које се ширило на све стране; испод дрвета су стајале четири фонтане, које су представљале планине Кавказ, Атлас, Таурус и Балкан; из корена дрвета извирале су четири реке: Тигар, Еуфрат, Дунав и Нил. Посвуда се чула молитва мујезина и цвркут славуја. Наоколо су светлуцали дијаманти – градови, који су се скупљали у прстен, а највећи међу њима био је најчувенији од свих – Цариград. Осман се пробуди онда када је на руку стављао тај прстен. Један дервиш, који тумачи снове, прорече му да ће његово потомство владати светом.

Преживљавање најспособнијег

Османов живот и дела су добрим делом остали у магли легенде. Предаање преноси да је у једној расправи погубио и рођеног стрица, који се супроставио намери да се организује напад на византијску територију. Власт је подразумевала не само борбу са странцима и неверницима, већ и проливање породичне крви. Постаће то усуд Османове породице.
Пуна титула султана на врхунцу моћи Османског царства гласила је „султан кан, падишах, господар дома Османовог, султан султана, кан канова, вођа верника, наследник Пророка Господара Света, чувар светих места (Меке, Медине и Јерусалима), Римски цар и цар три града Константинопоља, Једрена и Бурсе, као и градова Дамаска и Каира, владар целог Азербејџана, Магреба, Алепа, арапског и персијског Ирака, Басре, Мосула, Киликије, провинција Ерзерума, Сиваса, Карамана, Абисиније, Туниса, Триполија, Кипра, Родоса, Крита, провинције Мореје, Средоземног мора, Црног мора и њихових обала, Анадолије, Румелије, степе Кипчака, све земље Татара и суседних области, Бонсе, града и утврде Београда, провинције Србије са свим утврдама и градовима, Албаније, Богданије као и свих зависних и пограничних области и других земаља и градова”.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ипак, понети ову титулу моћи, постати султан султана, падишах, господар дома Османова и тако даље... односно наследити Османов престо, није било унапред обезбеђено ни за једног од често бројних султанових синова. Турци Османлије, наиме, нису имали никаква јасна правила о наслеђивању. Од раних времена па до доба највећих освајања, у Османовом дому владало је правило да ће султана наследити један од његових директних потомака, али који? Одговор на то питање зависио би најчешће од резултата сурове битке међу браћом, која је некада почињала тренутком смрти претходног султана, а некада још за време његовог живота.
Добро је познато како је султан Бајазит I, још у току Косовске битке, наредио да се погуби његов брат Јакуб, чим се прочуло да је султан Мурат I страдао од Милошевог ножа. Четири Бајазитова сина годинама су водила крваву битку за очево наслеђе након његове смрти после пораза од Монгола у бици код Ангоре. Позната је и језива прича како је Мехмед II Освајач преузео престо 1451. године. Док се удовица преминулог султана налазила у престоној дворани да би новом господару предочила тугу због губитка мужа, дотле су, по налогу новог владара, убице продрле у женске одаје, где су у купатилу удавиле султанијиног осмомесечног сина.
Закон братоубиства, који је столећима при свакој промени власти примењиван, озакоњен је у време султана Мехмеда II Освајача следећим речима: „Било којем мом сину да припадне султанска власт, приличи му да у интересу реда убије своју браћу. А и већина правника је то потврдила. Сходно томе, дакле, ваља и делати!” Тако Османлијска династија дуго није имала млађих грана – оне су вековима редовно „подсецане”, у најсуровијем смислу те речи.
Један историчар је правила Отоманског наслеђивања назвао „преживљавање најспособнијег, не и најстаријег потомка”. По правилу, током очевог живота сви одрасли султанови синови слати су у провинције – вилајете Царства, где су се обучавали управи као локални гувернери, валије. Окружени пратиоцима и под покровитељством мајке–султаније, обучавали су се у управи као локални гувернери, очекујући и вребајући тренутак смрти владара, после ког им не би остало пуно времена: остајао је узак избор између успеха или смрти.
Кључно је било што пре добити вести, најбрже реаговати и пре других стићи у престоницу, Цариград, како би се обезбедила подршка а тиме и легитимитет и моћ да се у крвавој борби униште сва остала браћа. Што је провинција којом је неки принц управљао била ближа престоници, то се његова шанса за успех у надметању за наслеђе повећавала.
Једини забележени изузетак османског принца који је преживео долазак на власт свога брата јесте случај сина Мехмеда Освајача – принца Џема. Џем је након пораза у борби за власт са братом Бајазитом II, успео да побегне на запад – у Италију, где је и умро 1495. године (о његовој судбини писао је и Иво Андрић у „Проклетој авлији”). Посебно је по окрутности био забележен долазак на власт суровог султана Мехмеда III, 1595. године. Тада је погубљено чак 19 принчева – браће и полубраће новог султана, као и сви њихови мушки потомци, па чак и двадесет кћери претходног владара. Погубљење женских чланова владарске породице био је Мехмедов хир, јер то у начелу никада није био османлијски обичај. Османлије су своје сестре и кћери углавном удавали за своје блиске сараднике на двору (везире и паше).

Улога мајки

Од времена султана Сулејмана I Величанственог почиње да расте утицај жена из султановог харема, односно „омиљених конкубина”, од којих су оне које су султану родиле сина имале почасну титулу хасеки (што је значило „принчева мајка”). Познат је кобни утицај који је Сулејманова омиљена конкубина, а затим и његова једина званична супруга – Хурем (Рокселана) – имала на Величанственог, као и на борбу за његово наслеђе. Сулејман I је због те борбе чак наредио да се погуби његов старији син (Мустафа), што је пружило прилику Рокселанином сину да наследи оца као Селим II.
Један део отоманске историје 16. и 17. века познат је под називом „време владавине жена” – јер је утицај жена из харема на политику Царства постао кључан. У том раздобљу главну улогу добија „валида султанија” – односно мајка владајућег султана, која је хијерархијски била на челу целог харема и чији је положај надмашивао положај султанових законитих супруга, мајки његових синова или других омиљених султанових конкубина. Валида султанија је временом добила утицај који је надмашивао и великог везира и остале турске великодостојнике. Имена султанија као што су биле Хурем, Нурбану или Косем обележила су отоманску историју 16. и 17. века.
Временом, и можда делимично и под утицајем „женске владавине”, у Цариграду је обустављена пракса братоубиства приликом ступања на престо новог султана. Султан Ахмед I (ктитор чувене цариградске Плаве џамије) био је први султан који ступањем на престо 1603. године није погубио сву браћу, него је једноме (Мустафи) одредио да живи затворен у посебном делу двора, који је касније добио назив „кафез”.
Временом је обичај да принчеви, могући наследници живе у „кафезу” постао озваничен. Иако далеко човечније од претходног обичаја братоубиства, затварање у „кафез” на дужи рок утицало је на дегенерисање владарске породице Османлија. Принчеви се више нису припремали за владарску власт управом у провинцијама, него су водили скучен живот без додира са спољним светом, без озбиљног образовања, у досади коју су разбијали одајући се пороцима, попут опијума или алкохола.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Стога су на Османов престо у 17. и 18. веку често долазили неуротични или душевно ограничени владари, изненада извучени из „кафеза” на светло власти и политике, често неспособни да се одупру утицају и сплеткама непосредног окружења. Неуротични Ибрахим I, који је пре доласка на престо 25 година проживео у „кафезу” у сталном страху од погубљења, једном приликом је у наступу беса и љубоморе наредио да се цели његов харем – 280 конкубина – погубе тако што су несрећне жене стрпане у вреће и бачене у воде Босфора.
Престанком обичаја братоубиства уведен је нови начин наслеђивања османског престола. Између више живе браће и рођака, на престо је у начелу постављан најстарији (правило сениората). Овакав начин наслеђивања задржао се у турском царству све до његовог краја 1922. године. Последњи турски султан, Мехмед VI Вахид (1861–1926) провео је цео живот између харема и кафеза, пре него што је са 56 година дошао на престо.