Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 11 ... 17, 18, 19
AutorPoruka
Celer

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 3008

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Halucinantno


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:40

Priča o dva grada
Sećam se da sam u srednjoj školi bio ubedjen u teoriju koju sam izmislio da bih sebi predstavio razlike izmedju Beograda i Novog Sada. Po toj teoriji, odnos izmedju ta dva grada je otprilike kao odnos izmedju Njujorka i Los Andjelesa. Beograd je uvek bio užurban i bučan, sa nervoznim stanovnicima koji nemaju razumevanje za sugradjane. Adu sam zamišljao kao Koni Ajlend, a Dunav i Sava su za mene bili srpska verzija njujorških reka Hadson i Ist River. Sa druge strane, Novi Sad nije imao Pacifik, ali je opuštenost ljudi podsećala na Kaliforniju, barem u odnosu na beogradsku užurbanost. Ta razlika sa najbolje videla u gradskom prevozu – dok ste u beogradski autobus u vreme š***** ulazili isključivo uz pomoć laktova, za novosadski ste morali da strpljivo sačekate svoj red.
Onda sam vremenom počeo da uvidjam da postoje i puno sličnosti. Prve zanimljive sličnosti, koje se i najlakše vide, tiču se geografije. Beograd sa juga nadvisuje Avala, a Novi Sad Fruška gora. Na ulasku u oba grada posetioce su prvo ''dočekivali'' tornjevi po kojima su ti gradovi prepoznatljivi – sada srušeni Avalski toranj i televizijski toranj na Čotu. Oba grada leže na dve ''tekuće vode'', Beograd na dve reke a Novi Sad na Dunavu i Kanalu. Kada posmatrate gradove, možete uočiti da je Novi Sad kao umanjeni Beograd, ali obrnut, kao u negativu. Kao što se i tornjevi nalaze na ''suprotnim stranama''. Novi sad ima Petrovaradinsku tvrdjavu, ali oko nje se ne nalazi grad kao oko beogradske. Na mestu na kojem u Beogradu teče Dunav, u Novom Sadu je kanal Dunav-Tisa-Dunav, a Dunav teče pod skoro istim uglom pod kojim Beogradom prolazi Sava. Novi Sad ima i potencijalnu Adu ciganliju, Kameničko ostrvo, ali se i ono, naravno, nalazi sa ''suprotne'' strane. Beogradska ''ča-ča-ča'' naselja (Borča, Ovča, Krnjača) imaju svoju novosadsku verziju u naseljima oko Klise. I Novi Sad i Beograd imaju autobusku i železničku stanicu jednu pored druge. Što se tiče delova grada, Beogradjane bi Podbara mogla da podseti na Dorćol, Rotkvarija na Čuburu, Detelinara i Banatić na Paviljone, a Limani bi mogli da budu neka verzija novobeogradskih blokova. I čistoća ulica u ovim gradovima je slična. Ne sećam se kako je bilo ranije, ali danas priče o čistoći Novog Sada ne drže vodu, čak bi se moglo reći da je Novi Sad prljaviji, barem u centru grada.
Beograd, kao veći grad, ima nekoliko stvari kojih u Novom Sadu nema, što je i razumljivo. Ali, Novi Sad ima nešto čega u Beogradu nema, rekao bih, srećom – različite statue konja, krava i jelena koji se iz nekog meni nepoznatog razloga postavljaju i smenjuju u gradskoj pešačkoj zoni.
Večernji izlasci u grad se razlikuju, naravno najviše zbog razlike u veličini gradova. Oba vrste provoda imaju svoje vrline i mane. U Novom Sadu najviše dešavanja ima u samom centru i, pored nekoliko izuzetaka, uopšte vam nije potreban prevoz da biste obišli najzanimljivija mesta. Pod 'centrom' noćnog Novog Sada podrazumevam krug od 500 metara oko ulice Zmaj Jovine, jer se tu praktično nalazi sve. Od pravih kafančina, preko raznih diskoteka i kafića sa različitom muzikom, vinskih podruma, sve do izdvojenih i mirnih romantičnih mesta na kojima se ne čuje ništa od gradske vreve. Van ovoga, ukoliko je to nekome potrebno, vredi obići nekoliko lokala kod Spensa, Route 66 na keju, 'Ritch' kod hotela Park, Grafite na Podbari, Gradilište kod Filozofskog i leti kafiće na Štrandu.
U Beogradu tolika koncentracija različitih mesta za izlaske na jednom mestu ne postoji. Mesta na kojima je grupisano više kafića i restorana (na primer, Strahinjića bana, dunavski i savski kejovi) su lokacije na kojima su takvi kafići slični jedni drugima. Da biste našli drugu vrstu provoda potreban vam je prevoz. Što naravno, ne mora da bude loše. A u tome je i razlika u korišćenju večernjeg izlaska. Dok ljudi u Novom Sadu u vreme izlaska svo vreme imaju osećaj da propuštaju nešto bitno na drugom mestu, pa je centar pun ljudi koji su na putu iz jednog lokala u drugi, u Beogradu je sasvim u redu da, ukoliko niste srednjoškolci koji još istražuju grad, provedete veče na jednom mestu.
Priča o noćnom životu ova dva grada je nemoguća bez spominjanja dve ulice – Strahinjića bana i Laze Telečkog. Pre svega, Novi Sad nema svoju ''silikonsku dolinu''. Gomila skupih i relativno skupih lokala koje posećuju silikonske sponzoruše i njihovi sponzori je fenomen rezervisan za ulicu Strahinjića bana. Neki novosadjani smatraju da su ulica Modena ili jedan deo Spensa 'dolina sponzoruša', ali realno gledano, uzevši u obzir šta bi taj termin trebalo da znači, to nije ni blizu istine. Jedina prava ''silokonska dolina'' je u ulici Strahinjića Bana.
Ono što je jedinstveno za Novi Sad i čega nema u Beogradu je ulica Laze Telečkog. U uskoj ulici u samom centru grada, i tu u jednom malom njenom delu, načičkano je desetak kafića, praktično jedan uz drugi. Različita muzika, vrsta lokala i njihova medjusobna blizina je ono što ovu ulicu čini jedinstvenom. Jedan drugome ne smetaju, a očigledno je da ne mogu da smetaju ni komšiluku jer, koliko znam, u tom delu ulice niko ne živi.
Novosadski Kasino i beogradska 'Poslednja šansa' su još dva mesta koja bi trebalo spomenuti kao deo noćnog života ovih gradova. Oba mesta su stara i predstavljaju 'poslednju šansu' za one kojima noć nije bila dovoljno duga. Beogradska kafana, smeštena na Tašmajdanu, je do početka devedesetih bila verovatno jedino mesto koje se nikad nije zatvaralo. Jedina obaveza gostiju je bila da negde oko pet ili šest ujutro izadju ispred kafane sa pićem u ruci i sačekaju da spremačica završi svoj posao, nakon čega su ponovo mogli da se vrate. Novosadska verzija 'Poslednje šanse' je Kasina, u ulici Modena. Do pre nekoliko godina, ona je bila utočište pijanim klincima, boemima i propalim muzičarima, a poslednje vreme je malo ispeglana i doterana. Ni ona se nikad ne zatvara.
I letnji provod na reci je sličan. Dve najveće plaže se razlikuju po tome što se na Štrandu ulazak naplaćuje, dok je na Adi on i dalje besplatan. Osim toga, dunavska plaža je peščana, a na savskoj je šljunak. Što se tiče letnjih večeri, one su na Štrandu iste kao na Makiškoj strani Ade Ciganlije, i do pre par godina na Zemunskom keju.
Mentalitet novosadjana nije toliko različit od beogradskog koliko bi neko želeo da prikaže. Niti su novosadjani toliko fini, niti su beogradjani neotesani. Stanovnici oba grada samo koriste različite stavove u pristupu životu i kontaktu sa drugim ljudima. Dok su beogradjani decenijama morali da se kroz gužvu i stalnu konkurenciju probijaju laktovima i grubim držanjem, da bi uopšte došli do izražaja, novosadjani su ono što žele mogli da dobiju mirnim držanjem distance. Dok je u Beogradu nemoguće držati distancu i istovremeno ostati u životnoj igri, u Novom Sadu kao manjoj sredini energičnost i grubost je nepoželjna, jer nije ni potrebna. U sredini u kojoj se svako lako primeti nije neophodno na silu dokazivati nešto. Kada se maske sklone, vidi se da je mentalitet ljudi zapravo isti. Kažu da se narav ljudi prepoznaje i po tome kako ko vozi. Ako je verovati tome, u automobilima gde niko nema razloga da se pretvara da je nešto što nije, vozači ova dva grada se ne razlikuju, jer voze podjednako energično.
Maturske slike u izlozima su još jedna pojava koju Beograd nema, a koja je u Novom Sadu duga tradicija. Dugo godina one su mi bile uzrok dilemi, nisam znao kako je moguće da su sve devojke na tim slikama lepe. Verovao sam da je posredi neki trik, igra svetla i zavera veštih fotografa. Onda, kad sam malo odrastao, shvatio sam da nema trika. Ma koliko to možda seksistički zvučalo, novosadjanke su lepše od beogradjanki. A beogradjanke su zgodnije od novosadjanki. Kad bi postojao neki etalon za merenje gore navedenog, siguran sam da bi to bila egzaktna i dokaziva činjenica.
Kada se pogledaju sve razlike i sličnosti, može se reći da velikih i neuobičajenih razlika zapravo i nema, i da je Novi Sad samo Beograd u malom. Ne znam kome odgovara da plasira priče o velikim razlikama, ali je istina da običnim ljudima takve priče nisu ni bliske, ni potrebne. One uzrokuju da se manje sigurni beogradjani stalno pravdaju zbog svoje navodne nekulture, dok novosadjani koji nemaju drugi izvor sigurnosti u sebe neprekidno ističu neku svoju posebnost koja ne postoji.
Zoran Grbić
Nazad na vrh Ići dole
Celer

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 3008

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Halucinantno


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:41

Brod

Bio jednom jedan mali ribarski brod sa veselo crvenim jarbolom i snežno belim jedrom. Svakoga jutra maleni brod bi se sa osmehom budio u zoru i odjedrio da ribari na otvorenom moru. Mada je bio sasvim mali, bio je to najbrži brod u luci i uvek se vraćao sa mora sa mnogo riba – dovoljno za ceo grad. Veći brodovi u luci često su se čudili kako to može biti.
Maleni brod je znao da je to zbog toga što svi na brodu rade zajedno. Sidro, Jedro, Mreža, i Kormilo su svi želeli uspeh brodu, tako su oni uvek radili zajedno i svako je radio ono što je znao najbolje.
Sidro je znalo kako da zahvati dno mora kako bi brod sigurno pristao. Jedro je znalo kako da uhvati vetar tako da brod glatko jedri kroz valove. Mreža je znala kako da uskoči u vodu i prostre se široko tako da bi brod uhvatio mnogo i mnogo riba. Kormilo je znalo kako da kormilari tačno desno ili levo čuvajući brod da se ne izgubi i naleti na ledene bregove duž puta.
Ali jednoga jutra, Vetar je bio vragolast, i kao da je sve krenulo krivo.
„Diži sidro! Idi na pučinu!“, povikao je stari kapetan, kao što je to činio svakoga jutra. U stvari, on je jedrio brodom tako dugo da se čak niko nije sećao njegovog pravog imena i svako ga je zvao „Kapetan.“
„Diži siii-dro! Idi na pučinu!“, ponavljao je Kapetanov odani prijatelj – siva vrana. Ona je dobila ime „Gusar“ zbog velike crne mrlje preko njenog oka, koja je nalikovala gusarskom povezu.
„Aye-aye, Kapetane! Pevali su Jedro, Sidro, Kormilo, i Mreža u harmoniji. I maleni brod je zaplovio ka otvorenom moru.
Kapetan je uputio brzi pogled na mapu, pregledao kompas, navlažio prst i podigao ga gore u vazduh da odredi smer vetra.
„Danas ćemo jedriti istočno,“ odluči on. „Gusaru, ispravi kormilo! Diži jedro!“
„Pričekaj minut“, reče Jedro.“ Zašto se ja uvek moram penjati na Jarbol i lelujati na vetru? Zar ne mogu plivati kao Mreža danas?“ Njoj može da uskače u vodu i da se brčka svaki dan“.
„Da li si je čuo? Ha-ha! Karr-karr!“, smejao se Gusar. „Jedro želi da uskoči u vodu! Mrežo, šta ti misliš o tome?“
„Biću srećna da zamenim mesto sa Jedrom,“ odgovori Mreža. „Ja se moram kvasiti svaki dan u toj ledenoj vodi i ne volim golicanje riba. Ne skačem više nikada u vodu!“
Sada, s ovim je započeo veliki metež na brodu. Svako je pokušavao da viče na druge i niko nije radio svoj posao.
Čak je mirno i vredno Kormilo reklo: „Zapravo, ja bih želeo posao Sidra. Ono uspeva da se odmara ceo dan na brodu i celu noć da spava u vodi“.
Svi su bili toliko uključeni u svađu da nitko nije niti primetio kada je mudar stari Kapetan isčezao u svoju kabinu, osavivši ih same.

I tako su prijatelji odlučili da zamijene poslove. Mreža se popela na Jarbol i spremila da uhvati vetar čim je dobila signal od Gusara.
„Diži Mrežu!“, naredi Gusar.
Mreža se otvorila i pokušala vrlo teško da uhvati vetar. Ali vetar se lelujao pravo kroz široke otvore u mreži, i maleni se brod uopšte nije dao pokrenuti.
„Kakvo Jedro!“, smejuljio se vetar. „Ono je puno rupa! Kakav luckasti brod!“
Zbunjena, Mreža je pala sa Jarbola. Ona je bila veoma tužna jer je uzrokovala da se vetar smeje brodu.
U međuvremenu, Jedro nije moglo da sačeka a da ne uskoči u vodu. Ali kada je Jedro uskočilo u vodu, umesto da ide pod vodom i uhvati mnogo riba, ono se prostrlo preko valova kao široka prostirka.
„Ha,ha! Da li ste ikada videle mrežu bez rupa?“, hihotaše se ribe , golicajući Jedro perajima.
„Vau, šta je to? Ćilim na vodi?“, upitaše iznenađeno galebovi, i bez razmišljanja sleteše na vrh Jedra. Jadno Jedro počelo je da tone; srećom Mreža je to primetila i spasila ga pre nego što je potonulo.
Iscrpljeni, svi prijatelji odlučiše da se vrate u luku na odmor. Jedini je problem bio što niko osim kapetana nije nikada određivao kurs brodu.
Sada pošto je toga dana svako zauzeo mesto onog drugog, Gusar je odletio do Kapetanovog mosta da čita mapu. Upravo pored njega bova za spašavanje pokušavala je da kormilari kao kormilo. Gusar se veoma trudio da okrene brod u pravom smeru, ali nije bilo koristi.
„Levo Kormilo! I sad... levo! Nešto malo na levo!“, Naređivao je Gusar sa ukopanim nosem u mapi.
„Zašto kružimo?“, upita maleni brod „Stvarno mi se počinje vrtjeti“.
„Možda bi trebalo da idemo nešto više u levo?“ upita Gusar, osećajući se manje sigurnim od Kapetana.
„Ja nisam uhvatila niti jednu ribu“, prisetila se Mreža. „Šta ćemo doneti u luku?
„Ja se želim vratiti na Jarbol i osušiti se na toplom povetarcu“, priznaše Jedro.
„Ja se tako-o-o dosađujem viseći upravo oko ovog lanca i čekam da budem bačen na dno mora,“ žalilo se Kormilo.
„Meni nedostaje naš Kapetan“, plakao je brod. „I nedostaje mi kako smo svi navikli da radimo ono što smo radili najbolje. Nakon svega, Kormilo je najbolje u kormilarenju, i Mreža je najbolja u hvatanju riba. Bez Jedra, vetar nas ne može nositi kroz valove, i bez Kapetana izgubićemo naš put“.
Svako je odahnuo u olakšanju. Saglasili su se sa brodom u potpunosti! Obečali su si da će se vratiti na svoja uobičajena mesta što je pre moguće. Ali gde je Kapetan?
„Kapetane! Kapetane!“ plakali su zajedno. „Gde si? Nedostaješ nam!“
Smešeći se, stari Kapetan je otvorio vrata kabine.
„Diži jedro, Mreža u vodu. Gusaru, drži kormilo. Krećemo!“, naredio je srećno Kapetan.
Prijatelji su se radosno prionuli poslu. To je tako dobar osećaj deliti svoje najbolje sa drugima. I sada, to je izgledalo kao da su dva puta jači.
Gusar je cvrkutao harmonično, ponavljajući naređenja Kapetana sa velikom brigom. Jedro je graciozno lepršalo na vetru, i Kormilo je kormilarilo prema naređenjima Kapetana. Ponovo, brod je glatko jedrio valovima- činilo se kao da lete. Riba koju je toga dana uhvatila Mreža bila je veća i ukusnija nego ikada. I nikada pre grad nije video takvu raznolikost.
Od toga dana, svi zajedno veselo rade. Shvatili su da njihova vlastita udobnost nije toliko važna kao što je uspeh zajedničkog rada. Najzad, shvatili su da je to ono što ih sve čini srećnima!
I stari Kapetan je pogledao napred sa sigurnošću... Uskoro, mali će se brod vratiti kući
Nazad na vrh Ići dole
Celer

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 3008

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Halucinantno


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:41

Beskrajno čudo

Autor: Michael Arshavsky


Davno, u jednoj udaljenoj začaranoj šumi, beše škola za mlade
čarobnjake. Kao sve druge škole, imala je učenike i učitelje, domaće
zadatke i raspuste. Ali ova škola je od drugih bila drugačija jer se na
kraju školske godine tamo održavala velika magična predstava za učenike
kako bi pokazali ono što su naučili.
Jedan od učenika na prvoj godini beše dečak po imenu Artur. On je
posedovao divan smisao za humor i uživao je da zasmejava svoje
prijatelje.
Artur je za predstavu smislio veoma poseban magičan trik. To nije
bio običan leteći krevet ili beskrajni slatkiš; Artur je izumeo maleni
magični ćilim želja! Kako bi izveo trik, dete bi stalo na ćilim,
poskočilo na jednoj nozi dva puta, izgovarajući magične reči „Klik –
Klak.“ Dečakova želja bi onda, odmah bila ispunjena. Ali tužno, magija
je trajala samo jedan minut pošto je Artur bio učenik prve godine.


Pre izvođenja magične predstave, Artur je odlučio da uvežba svoj
izum u susednom vrtiću. On je pozvao svako dete da stane na mali tepih
i poželi nešto. Sva su deca pretrčala preko malenog magičnog ćilima.
Ali mali Nik, najmanje dete u razredu, je pristupio prvi. Mali Nik je
staona tepih i poskočio na jednoj nozi dva puta. Onda, on je izgovorio
čarobne reči, „Klik- Klak“ i zavrištao na sav glas: „Ja bih želeo da
budem visok, najviši od svih!“


U tom momentu, Nik je počeo da raste. Razred je posmatrao sa velikim
iznenađenjem. Najpre, on je postao viši od svakoga u razredu, zatim
viši od Artura, zatim viši od učitelja, i najzad njegova je glava
dotakla tavanicu. Međutim, on nije uzeo u obzir svoju odeću dok je
izgovarao želju, i njegova odeća je postala uska. Njegove su se
pantalone pocepale široko otvorene, usledila je majica, i čak kaiševi
njegovih sandala su podelili se i odleteli u suprotnim pravcima.
Devojčice su počele da se kikoću. Dečaci su pukli od smeha. Čak i
učitelj nije mogao da se ne smeje. Ali kada minuta prošla, magija
takođe; Nik se vratio svojoj originalnoj veličini i njegovo maleno
odelo mu jeponovo pristajalo.


Džesika je bila sledeća koja je zakoračila na ćilim. Dva poskoka na
jednoj nozi, „Klik, Klak!“ Iznenada ona se sledila – bešetako puno
želja koje su joj prolazile kroz glavu i ona nije znala šta da izabere.
„Lutku! Ne, tablu čokolade! Možda autić igračku? Ne, to je za dečake.
Novu haljinicu! Ne, mama će mi ionako kupiti haljinicu, a ovo će
nestati za minut. Šta bih mogla da izaberem?“
Iznenada njen pogled je pao na policu punu punjenih životinja i ona
se prisetila kako je jednom zamišljala kako su sve te životinje bile
žive. Njeno je sećanje potisnulo sve druge želje, i mali magični ćilm
je počeo da oživljava životinje.
U istom momentu soba beše ispunjena zvukom lepršanja krila i ptice
su udarale kljunovima u prozore pokušavajući da pobegnu. Mačke su
mjaukale i jurile za pticama. Psi koji su lajali pojuriše za mačkama, i
mladunče medveda se kotrljalo po podu režući i dohvatajući ostale dole.


Dok su se deca u strahu okupljala u gomili oko učitelja, Artur je
pojurio kako bi otvorio prozor. U tom momentu ptice su odletjele kroz
prozor; mačke pojurile za pticama; psi pojurili za mačkama, i mladunče
medveda se otkotrljalo van zajedno sa njima. Najzad, minuta je završila
i sve životinje su postale ponovo igračke.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego se iko usudio da ponovo stupi na
maleni čarobni ćilim. Tada je dečaku po imenu Aleks došla zamisao. On
se setio svog prijatelja Petra, koji je imao užasnu zubobolju toga
jutra. Petar čak nije mogao da pojede ni jabuku koju je doneo sa sobom
od kuće. Aleks je zakoračio i stao na čarobnan ćilim. On je poskoči na
jednoj nozi dva puta i rekao: „Klik, Klak! Ja želim da Petru prođe
zubobolja“. U jednom trenutku, svi su čuli Petrov radostan smeh. „Hvala ti Aleks!“ uzviknu Petar „Hajde da podelimo moju jabuku.“


U tom momentusu deca bila pozvana u kafeteriju na ručak i igra
magije je bila završena. Artur je uvio svoj izum i krenuo za decom.
Znao je da će se za minut Petru vratiti zubobolja, i da bi trebalo da
pronađe način da ga uteši. Ali, nije bio u pravu. Štaviše, na Arturovo
veliko iznenađenje, Petar je nastavio da jede jabuku osmehujući se.
Artur proveo dugo vremena razmišljajući o tom čudu. Zašto magija
nije prošla za minut? Artur je izumeo maleni tepih, i pošto je bio
učenik prve godine magija je trebala da traje samo jedan minut. Nemoćan
da nađe razlog, odlučio je da pita veoma mudrog učitelja koji je
poznavao puteve magije. Mudar učitelj je pažljivo saslušao Arturovu
priču i nasmejao se iz sveg srca. On je nežno pomazio Artura po kosi
dok je izgovarao ove reči koje će ostati u Arturu zauvek:
„Upamti, mali moj prijatelju, magijakoja činimo za druge NIKADA ne završava.“
Nazad na vrh Ići dole
Celer

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 3008

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Halucinantno


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:41

Čuda se mogu dogoditi

Autor: Michael Brushtein
Bio jednom jedan dečak po imenu Petar. Petar je izgledao kao običan
dečak, ali je Petar u stvari bio veoma drugačiji dečak. To nije bilo
zato što on nije voleo da se igra i da vozi svoj bicikl, kao svi
njegovi prijatelji. Ono što je Petra činilo posebnim bilo je to što je
on jedino verovao stvarima koje je mogao da vidi, dodirne, ili proba.
Dok njegovi prijatelji nisu dovodili upitanje bilo šta od onoga što su
učili, Petar je bio skeptičan o svemu što nije mogao dokazati. On je
ozbiljno sumnjao o elektricitetu, pošto ga zapravo nije mogao videti.
On je čak sumnjao u to da je Zemlja okrugla, pošto je sve oko njega što
je mogao da vidi bilo ravno. Druga deca su često pričala o
magičnom čarobnjaku koji je živeo u začaranom vrtu izvan grada. Mnoge
su priče bile ispričane o tome kako taj čarobnjak ispunjava želje
ljudi. Ali Petar nije verovao u to. Petar je viđao čarobnjake.
Posmatrao je kako izvlače zečeve iz svojih šešira, čine da novčići
nestaju, i čak lete sve do tavanice. Alii sami čarobnjaci će vam reći
da je svaki trik iluzija. Sa dosta vežbi i brzom rukom, oni su u stanju
da učine da njihovi trikovi izgledaju stvarno čak ako oni to nisu.
Petar je znao da nema nečeg takvog kao čarobnjak. „Kakva glupost!“
pomislio je. „Čarobnjaci nisu stvarni, oni samo postoje u bajkama“. Jednoga dana kada je Petar otišao da poseti svoju bolesnu baku, vraćajući se kući zaspao je u autobusu. Probudi se mladiću,“ preplaši ga bučan glas, „Autobus se vraća na stanicu.“Petar je protrljao oči i probudio se. Shvativši da je propustio
stanicu, on je sišao s autobusa i našao se na nekom nepoznatom mestu.
Pogledao je oko sebe i spazio da je on u malom vrtu okruženom glatkim
kamenim zidovima i drvećem sa svetlucavim listovima koji su se činili
da se naziru iza zidova. Petar je odmah prepoznao da je to vrt o kome
su svi pričali – mesto gde živi čarobnjak.„Hmm, hajde da vidimo ko zapravo ovde živi“, pomislio je Petar dok je
otvarao gvozdenu kapiju i zakoračivao unutra. On nije mogao verovati
vlastitim očima. Vrt je bio začaran upravo onako kako je opisivan u
pričama. Petar je zaista bio opčinjen dok je koračao kaldrmisanim
putem; nikada pre on nije video tako veličanstveno cveće i drveće! Put
ga je doveo do sredine vrta, i tamo, sedeći na klupi, beše jedan stari
čovek sa dugom, sivom bradom. „Da li si ti čarobnjak?“, upita Petar stranca sumnjičavo. „Da i ne“, odgovoričovek. „Šta to znači?“, upita Petar. „Ti pitaš mogu li ja učiniti da se događaju čuda, i odgovor je ne potpuno, samo polovično.“ „Polovično? Šta to znači?“, Petar je bio zbunjen. „Magija jedino deluje ako ljudi pamte da sam im pomogao, ali obično zaborave i završi ni sa čim.“


„Umm, ja tone razumijem“, Petar je priznao. „Zamisli da pitaš svoju mamu da ti kupi bejzbol palicu. Pre nego je pitaš, misli na svoju mamu. U redu?“ „Naravno“, složi se Petar.„Ali kada se počneš igrati bejzbola sa prijateljima, ti zaboravljaš na
svoju mamu i jedina preostala stvar koju imaš na pameti je kako da
udariš loptu. Magija radi na isti način. Ona pomaže da se mnoge važne
želje ostvare, ali čim me ljudi zaborave, sve izčezava.“ „Mogu li ja poželeti nešto?“ upita Petar.„Apsolutno! Kada poželiš svoju želju, samo izgovori magične reči: Čuda
se mogu dogoditi – i tvoja će se želja momentalno ostvariti! Ali
zapamti, možeš poželeti samo jednu želju“. Petar se oprostio od čarobnjaka i uskoro je bio u autobusu pravo natrag kući.„Ja bih poželeo da baki bude bolje!“ pomislio je Petar u sebi. „Ali ako
zaboravim da je čarobnjak bio taj koji je nju izlečio, ona će se ponovo
razboleti... Ne, to ne bih želeo da uradim. A šta sa biciklom? A onda
opet, jednom kada krenem da ga vozim zaboraviću na činjenicu da je to
magija i bicikl će nestati“. „Pa, šta mogu da učinim?“ U međuvremenu autobus je stigao na stanicu. Petar je izašao, pogledao na sve putnike, i iznenada je znao šta da radi.

„Želim da svi upamte da čuda zaista postoje i da postoji čarobnjak koji
čini da se ona ostvaruju!“ Petar je tako povikao da ga je svako u
autobusu mogao čuti.I on izgovori tajne reči: „Čuda se mogu dogoditi!“ On je znao da je
koristio svoju jednu i jedinu želju, ali to je bilo u redu, zato što
sada čarobnjak može svakome ostvariti želju. Petar je sišao s autobusa šetajući kući trotoarom. Njegova je kuća
izgledala baš onako kakvu je ostavio napustivši je idući da poseti
svoju baku. Ali čim je otvorio vrata, on je začuo zvonjavu telefona;
bila je to njegova baka. „Petre, nećeš verovati, ali iznenada se osećam mnogo bolje! To je čudo!“„Ti si u pravu, bako, to jeste čudo!“, reče Petar osmehujući se srećno,
sećajući se divnog čarobnjaka koji je učinio da se to dogodi.
Nazad na vrh Ići dole
Celer

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 3008

Lokacija : Spavajuca celija

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Halucinantno


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:42

Dva kuvara
Autor: Igal Reznik
Nekada
davno živela su dva divna kuvara, Bojler i veliki Tiganj, i obojica su
imali svoje restorane. Jednoga dana Bojler reče velikom Tiganju
:„Obojica smo veliki kuvari pa zašto onda ne napravimo nešto zajedno?“
„U
pravu si!“, složio se revnosno veliki Tiganj. „Zašto nisam razmišljao o
tome? Jelo pripremljeno zajedno razlikovaće se od svega što je iko pre
probao, i pozvaćemo ceo grad da to proba! To će biti prava gozba!“
„Da, gozba! To je sjajna ideja!“ uskliknu Bojler. „Koje jelo trebamo pripremiti?“ „Nisam siguran,“ reče veliki Tiganj. „Ali svakako nešto zaista ukusno!“Nakon veoma duge diskusije, kuvari odlučiše da pripreme ribu, ali ne
samo uobičajenu ribu – vrstu ribe koja će naterati ljude da čisto
poližu svoje tanjire.
„Počećemo sutra“, reče veliki Tiganj. „Hajde da uradimo ovo: Ja ću pržiti ribu, a ti ćeš za nju pripremiti sos!“
„Dogovoreno!“, reče Bojler, i kuvari napraviše planove da sve
sastojke moraju dostaviti u restoran velikog Tiganja. Zadovoljni svojim
planovima, oni se rukovaše i odoše različitim putevima.
Narednog jutra veliki Tiganj ode do riblje pijace. On provede puna
tri sata birajući najbolju ribu sa sigurnošću da je ta najsvežija.
Sedamdeset bačvi ribe iz različitih zemalja bile su utovarene u kola i
dostavljene u njegov restoran. U međuvremenu, Bojler ode do pijace
povrća i trebalo mu je tri sata da odabere najukusnije povrće i začine
iz mnogih različitih zemalja. Dostavljači su nosili sedamdeset korpi
koje su do vrha napunile restoran velikog Tiganja.
Kuvari se odmoriše kratko vreme i onda se latiše posla. Veliki
Tiganj je pržio svoju ribu u sedamdeset različitih tava, i Bojler je
kuvao svoj sos u sedamdeset različitih lonaca.
Nakon četiri sata sve je bilo spremno. Riba koju je veliki
Tiganj pripremio izgledala je tako čudesno dobro da se činilo da sija
kao sjajno uglačane bronzane tave u kojima je bila pržena. U stvari, ona je izgledala tako divno ukusno da veliki Tiganj više nije želeo da stavi Bojlerov sos preko nje. U međuvremenu, miris Bojlerovog sosa je tako dobro mamio vodu na usta
da niko nije mogao da prođe restoran bez zaustavljanja, i velika gomila
ljudi skupi se pored restorana. „Da li moram da sipam ovaj predivni sos preko ribe velikog Tignja?“, reče Bojler tužno. Namrgođeni kuvari pristupiše jedan drugom.
„Pa, pretpostavljam da je došlo vreme da tvoj sos staviš preko moje ribe“, reče veliki Tiganj ne gledajući u Bojlera.
„Prelijem svoj sos preko nje?“ upita Bojler začuđeno. „Proveo sam
tako mnogo vremena pripremajući ovo kulinarsko remek delo, i ti želiš
da to stavim preko tvoje ribe da bi ljudi rekli, ’Kako je veliki Tiganj
pripremio sjajnu ribu!’?
„Znaš šta?“ veliki Tiganj odgovori ljutito, „U tom slučaju, ja ne želim
da uništim čudesan ukus svoje ribe stavljajući tvoj sos preko nje!
Hajde da svako od nas zadrži ono što je pripremio“.
Bojler pozva neke konobare i naredi im da odnesu sos u njegov restoran, i on takođe ode tamo i sjede ljut na na ceo svet.
„Niko mi nije potreban!“ pomisli on u sebi! „Moj sos je predobar za njih. Ja ne trebam ničije pohvale; pojest ču taj sos sam“.
I uzeo je veliku kašiku i počeo da jede, ali sos je bio previše začinjen i nakon par zalogaja Bojleru pozli.
„Napravio sam grešku“, pomisli on. „Ali još nije prekasno.“
„Hej, konobari!“ pozva ih on.
„Da, Bojleru!“ odgovoriše oni. „Da li biste hteli da ovaj sos odnesete natrag
velikom Tiganju?“
„Da, ti si u pravu“, reče veliki Tiganj.
„Oprosti mi, moj dragi prijatelju, napravio sam grešku“, poče
Bojler. „Ne znam šta mi je bilo. Ovaj sos je napravljen da bi prelio
tvoju ribu“.
„Ne, ne!“ usprotivi se veliki Tiganj. „To sam bio ja koji je
napravio grešku misleći da je moja riba divno ukusna bez tvog sosa.
Nisam mogao jesti ni malo od toga jer nema ukusa samo po sebi. Kako je
divno što si se vratio!“
Bojler i veliki Tiganj zagrliše se srećno i odmah serviraše čudesnu
gozbu koju će grad zauvek pamtiti! Ljudi dođoše odasvud samo da bi
probali najukusniju ribu na svetu. Nikada pre oni nisu probali tako
nešto!
Do dana današnjeg muškarci i žene pričaju ovu staru priču svojim
unucima. Moj deda ispričao je priču meni i zamolio me da je prenesem
svoj deci sveta. Na ovaj način, ona će saznati večnu istinu: samo
zajedno možemo učiniti nešto divno, i niko ne može biti srećan sam.
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Priče.....    

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 19 od 19Idi na stranu : Prethodni  1 ... 11 ... 17, 18, 19

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-