Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 11 ... 17, 18, 19
AutorPoruka
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:40

Priča o dva grada
Sećam se da sam u srednjoj školi bio ubedjen u teoriju koju sam izmislio da bih sebi predstavio razlike izmedju Beograda i Novog Sada. Po toj teoriji, odnos izmedju ta dva grada je otprilike kao odnos izmedju Njujorka i Los Andjelesa. Beograd je uvek bio užurban i bučan, sa nervoznim stanovnicima koji nemaju razumevanje za sugradjane. Adu sam zamišljao kao Koni Ajlend, a Dunav i Sava su za mene bili srpska verzija njujorških reka Hadson i Ist River. Sa druge strane, Novi Sad nije imao Pacifik, ali je opuštenost ljudi podsećala na Kaliforniju, barem u odnosu na beogradsku užurbanost. Ta razlika sa najbolje videla u gradskom prevozu – dok ste u beogradski autobus u vreme š***** ulazili isključivo uz pomoć laktova, za novosadski ste morali da strpljivo sačekate svoj red.
Onda sam vremenom počeo da uvidjam da postoje i puno sličnosti. Prve zanimljive sličnosti, koje se i najlakše vide, tiču se geografije. Beograd sa juga nadvisuje Avala, a Novi Sad Fruška gora. Na ulasku u oba grada posetioce su prvo ''dočekivali'' tornjevi po kojima su ti gradovi prepoznatljivi – sada srušeni Avalski toranj i televizijski toranj na Čotu. Oba grada leže na dve ''tekuće vode'', Beograd na dve reke a Novi Sad na Dunavu i Kanalu. Kada posmatrate gradove, možete uočiti da je Novi Sad kao umanjeni Beograd, ali obrnut, kao u negativu. Kao što se i tornjevi nalaze na ''suprotnim stranama''. Novi sad ima Petrovaradinsku tvrdjavu, ali oko nje se ne nalazi grad kao oko beogradske. Na mestu na kojem u Beogradu teče Dunav, u Novom Sadu je kanal Dunav-Tisa-Dunav, a Dunav teče pod skoro istim uglom pod kojim Beogradom prolazi Sava. Novi Sad ima i potencijalnu Adu ciganliju, Kameničko ostrvo, ali se i ono, naravno, nalazi sa ''suprotne'' strane. Beogradska ''ča-ča-ča'' naselja (Borča, Ovča, Krnjača) imaju svoju novosadsku verziju u naseljima oko Klise. I Novi Sad i Beograd imaju autobusku i železničku stanicu jednu pored druge. Što se tiče delova grada, Beogradjane bi Podbara mogla da podseti na Dorćol, Rotkvarija na Čuburu, Detelinara i Banatić na Paviljone, a Limani bi mogli da budu neka verzija novobeogradskih blokova. I čistoća ulica u ovim gradovima je slična. Ne sećam se kako je bilo ranije, ali danas priče o čistoći Novog Sada ne drže vodu, čak bi se moglo reći da je Novi Sad prljaviji, barem u centru grada.
Beograd, kao veći grad, ima nekoliko stvari kojih u Novom Sadu nema, što je i razumljivo. Ali, Novi Sad ima nešto čega u Beogradu nema, rekao bih, srećom – različite statue konja, krava i jelena koji se iz nekog meni nepoznatog razloga postavljaju i smenjuju u gradskoj pešačkoj zoni.
Večernji izlasci u grad se razlikuju, naravno najviše zbog razlike u veličini gradova. Oba vrste provoda imaju svoje vrline i mane. U Novom Sadu najviše dešavanja ima u samom centru i, pored nekoliko izuzetaka, uopšte vam nije potreban prevoz da biste obišli najzanimljivija mesta. Pod 'centrom' noćnog Novog Sada podrazumevam krug od 500 metara oko ulice Zmaj Jovine, jer se tu praktično nalazi sve. Od pravih kafančina, preko raznih diskoteka i kafića sa različitom muzikom, vinskih podruma, sve do izdvojenih i mirnih romantičnih mesta na kojima se ne čuje ništa od gradske vreve. Van ovoga, ukoliko je to nekome potrebno, vredi obići nekoliko lokala kod Spensa, Route 66 na keju, 'Ritch' kod hotela Park, Grafite na Podbari, Gradilište kod Filozofskog i leti kafiće na Štrandu.
U Beogradu tolika koncentracija različitih mesta za izlaske na jednom mestu ne postoji. Mesta na kojima je grupisano više kafića i restorana (na primer, Strahinjića bana, dunavski i savski kejovi) su lokacije na kojima su takvi kafići slični jedni drugima. Da biste našli drugu vrstu provoda potreban vam je prevoz. Što naravno, ne mora da bude loše. A u tome je i razlika u korišćenju večernjeg izlaska. Dok ljudi u Novom Sadu u vreme izlaska svo vreme imaju osećaj da propuštaju nešto bitno na drugom mestu, pa je centar pun ljudi koji su na putu iz jednog lokala u drugi, u Beogradu je sasvim u redu da, ukoliko niste srednjoškolci koji još istražuju grad, provedete veče na jednom mestu.
Priča o noćnom životu ova dva grada je nemoguća bez spominjanja dve ulice – Strahinjića bana i Laze Telečkog. Pre svega, Novi Sad nema svoju ''silikonsku dolinu''. Gomila skupih i relativno skupih lokala koje posećuju silikonske sponzoruše i njihovi sponzori je fenomen rezervisan za ulicu Strahinjića bana. Neki novosadjani smatraju da su ulica Modena ili jedan deo Spensa 'dolina sponzoruša', ali realno gledano, uzevši u obzir šta bi taj termin trebalo da znači, to nije ni blizu istine. Jedina prava ''silokonska dolina'' je u ulici Strahinjića Bana.
Ono što je jedinstveno za Novi Sad i čega nema u Beogradu je ulica Laze Telečkog. U uskoj ulici u samom centru grada, i tu u jednom malom njenom delu, načičkano je desetak kafića, praktično jedan uz drugi. Različita muzika, vrsta lokala i njihova medjusobna blizina je ono što ovu ulicu čini jedinstvenom. Jedan drugome ne smetaju, a očigledno je da ne mogu da smetaju ni komšiluku jer, koliko znam, u tom delu ulice niko ne živi.
Novosadski Kasino i beogradska 'Poslednja šansa' su još dva mesta koja bi trebalo spomenuti kao deo noćnog života ovih gradova. Oba mesta su stara i predstavljaju 'poslednju šansu' za one kojima noć nije bila dovoljno duga. Beogradska kafana, smeštena na Tašmajdanu, je do početka devedesetih bila verovatno jedino mesto koje se nikad nije zatvaralo. Jedina obaveza gostiju je bila da negde oko pet ili šest ujutro izadju ispred kafane sa pićem u ruci i sačekaju da spremačica završi svoj posao, nakon čega su ponovo mogli da se vrate. Novosadska verzija 'Poslednje šanse' je Kasina, u ulici Modena. Do pre nekoliko godina, ona je bila utočište pijanim klincima, boemima i propalim muzičarima, a poslednje vreme je malo ispeglana i doterana. Ni ona se nikad ne zatvara.
I letnji provod na reci je sličan. Dve najveće plaže se razlikuju po tome što se na Štrandu ulazak naplaćuje, dok je na Adi on i dalje besplatan. Osim toga, dunavska plaža je peščana, a na savskoj je šljunak. Što se tiče letnjih večeri, one su na Štrandu iste kao na Makiškoj strani Ade Ciganlije, i do pre par godina na Zemunskom keju.
Mentalitet novosadjana nije toliko različit od beogradskog koliko bi neko želeo da prikaže. Niti su novosadjani toliko fini, niti su beogradjani neotesani. Stanovnici oba grada samo koriste različite stavove u pristupu životu i kontaktu sa drugim ljudima. Dok su beogradjani decenijama morali da se kroz gužvu i stalnu konkurenciju probijaju laktovima i grubim držanjem, da bi uopšte došli do izražaja, novosadjani su ono što žele mogli da dobiju mirnim držanjem distance. Dok je u Beogradu nemoguće držati distancu i istovremeno ostati u životnoj igri, u Novom Sadu kao manjoj sredini energičnost i grubost je nepoželjna, jer nije ni potrebna. U sredini u kojoj se svako lako primeti nije neophodno na silu dokazivati nešto. Kada se maske sklone, vidi se da je mentalitet ljudi zapravo isti. Kažu da se narav ljudi prepoznaje i po tome kako ko vozi. Ako je verovati tome, u automobilima gde niko nema razloga da se pretvara da je nešto što nije, vozači ova dva grada se ne razlikuju, jer voze podjednako energično.
Maturske slike u izlozima su još jedna pojava koju Beograd nema, a koja je u Novom Sadu duga tradicija. Dugo godina one su mi bile uzrok dilemi, nisam znao kako je moguće da su sve devojke na tim slikama lepe. Verovao sam da je posredi neki trik, igra svetla i zavera veštih fotografa. Onda, kad sam malo odrastao, shvatio sam da nema trika. Ma koliko to možda seksistički zvučalo, novosadjanke su lepše od beogradjanki. A beogradjanke su zgodnije od novosadjanki. Kad bi postojao neki etalon za merenje gore navedenog, siguran sam da bi to bila egzaktna i dokaziva činjenica.
Kada se pogledaju sve razlike i sličnosti, može se reći da velikih i neuobičajenih razlika zapravo i nema, i da je Novi Sad samo Beograd u malom. Ne znam kome odgovara da plasira priče o velikim razlikama, ali je istina da običnim ljudima takve priče nisu ni bliske, ni potrebne. One uzrokuju da se manje sigurni beogradjani stalno pravdaju zbog svoje navodne nekulture, dok novosadjani koji nemaju drugi izvor sigurnosti u sebe neprekidno ističu neku svoju posebnost koja ne postoji.
Zoran Grbić








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:41

Brod

Bio jednom jedan mali ribarski brod sa veselo crvenim jarbolom i snežno belim jedrom. Svakoga jutra maleni brod bi se sa osmehom budio u zoru i odjedrio da ribari na otvorenom moru. Mada je bio sasvim mali, bio je to najbrži brod u luci i uvek se vraćao sa mora sa mnogo riba – dovoljno za ceo grad. Veći brodovi u luci često su se čudili kako to može biti.
Maleni brod je znao da je to zbog toga što svi na brodu rade zajedno. Sidro, Jedro, Mreža, i Kormilo su svi želeli uspeh brodu, tako su oni uvek radili zajedno i svako je radio ono što je znao najbolje.
Sidro je znalo kako da zahvati dno mora kako bi brod sigurno pristao. Jedro je znalo kako da uhvati vetar tako da brod glatko jedri kroz valove. Mreža je znala kako da uskoči u vodu i prostre se široko tako da bi brod uhvatio mnogo i mnogo riba. Kormilo je znalo kako da kormilari tačno desno ili levo čuvajući brod da se ne izgubi i naleti na ledene bregove duž puta.
Ali jednoga jutra, Vetar je bio vragolast, i kao da je sve krenulo krivo.
„Diži sidro! Idi na pučinu!“, povikao je stari kapetan, kao što je to činio svakoga jutra. U stvari, on je jedrio brodom tako dugo da se čak niko nije sećao njegovog pravog imena i svako ga je zvao „Kapetan.“
„Diži siii-dro! Idi na pučinu!“, ponavljao je Kapetanov odani prijatelj – siva vrana. Ona je dobila ime „Gusar“ zbog velike crne mrlje preko njenog oka, koja je nalikovala gusarskom povezu.
„Aye-aye, Kapetane! Pevali su Jedro, Sidro, Kormilo, i Mreža u harmoniji. I maleni brod je zaplovio ka otvorenom moru.
Kapetan je uputio brzi pogled na mapu, pregledao kompas, navlažio prst i podigao ga gore u vazduh da odredi smer vetra.
„Danas ćemo jedriti istočno,“ odluči on. „Gusaru, ispravi kormilo! Diži jedro!“
„Pričekaj minut“, reče Jedro.“ Zašto se ja uvek moram penjati na Jarbol i lelujati na vetru? Zar ne mogu plivati kao Mreža danas?“ Njoj može da uskače u vodu i da se brčka svaki dan“.
„Da li si je čuo? Ha-ha! Karr-karr!“, smejao se Gusar. „Jedro želi da uskoči u vodu! Mrežo, šta ti misliš o tome?“
„Biću srećna da zamenim mesto sa Jedrom,“ odgovori Mreža. „Ja se moram kvasiti svaki dan u toj ledenoj vodi i ne volim golicanje riba. Ne skačem više nikada u vodu!“
Sada, s ovim je započeo veliki metež na brodu. Svako je pokušavao da viče na druge i niko nije radio svoj posao.
Čak je mirno i vredno Kormilo reklo: „Zapravo, ja bih želeo posao Sidra. Ono uspeva da se odmara ceo dan na brodu i celu noć da spava u vodi“.
Svi su bili toliko uključeni u svađu da nitko nije niti primetio kada je mudar stari Kapetan isčezao u svoju kabinu, osavivši ih same.

I tako su prijatelji odlučili da zamijene poslove. Mreža se popela na Jarbol i spremila da uhvati vetar čim je dobila signal od Gusara.
„Diži Mrežu!“, naredi Gusar.
Mreža se otvorila i pokušala vrlo teško da uhvati vetar. Ali vetar se lelujao pravo kroz široke otvore u mreži, i maleni se brod uopšte nije dao pokrenuti.
„Kakvo Jedro!“, smejuljio se vetar. „Ono je puno rupa! Kakav luckasti brod!“
Zbunjena, Mreža je pala sa Jarbola. Ona je bila veoma tužna jer je uzrokovala da se vetar smeje brodu.
U međuvremenu, Jedro nije moglo da sačeka a da ne uskoči u vodu. Ali kada je Jedro uskočilo u vodu, umesto da ide pod vodom i uhvati mnogo riba, ono se prostrlo preko valova kao široka prostirka.
„Ha,ha! Da li ste ikada videle mrežu bez rupa?“, hihotaše se ribe , golicajući Jedro perajima.
„Vau, šta je to? Ćilim na vodi?“, upitaše iznenađeno galebovi, i bez razmišljanja sleteše na vrh Jedra. Jadno Jedro počelo je da tone; srećom Mreža je to primetila i spasila ga pre nego što je potonulo.
Iscrpljeni, svi prijatelji odlučiše da se vrate u luku na odmor. Jedini je problem bio što niko osim kapetana nije nikada određivao kurs brodu.
Sada pošto je toga dana svako zauzeo mesto onog drugog, Gusar je odletio do Kapetanovog mosta da čita mapu. Upravo pored njega bova za spašavanje pokušavala je da kormilari kao kormilo. Gusar se veoma trudio da okrene brod u pravom smeru, ali nije bilo koristi.
„Levo Kormilo! I sad... levo! Nešto malo na levo!“, Naređivao je Gusar sa ukopanim nosem u mapi.
„Zašto kružimo?“, upita maleni brod „Stvarno mi se počinje vrtjeti“.
„Možda bi trebalo da idemo nešto više u levo?“ upita Gusar, osećajući se manje sigurnim od Kapetana.
„Ja nisam uhvatila niti jednu ribu“, prisetila se Mreža. „Šta ćemo doneti u luku?
„Ja se želim vratiti na Jarbol i osušiti se na toplom povetarcu“, priznaše Jedro.
„Ja se tako-o-o dosađujem viseći upravo oko ovog lanca i čekam da budem bačen na dno mora,“ žalilo se Kormilo.
„Meni nedostaje naš Kapetan“, plakao je brod. „I nedostaje mi kako smo svi navikli da radimo ono što smo radili najbolje. Nakon svega, Kormilo je najbolje u kormilarenju, i Mreža je najbolja u hvatanju riba. Bez Jedra, vetar nas ne može nositi kroz valove, i bez Kapetana izgubićemo naš put“.
Svako je odahnuo u olakšanju. Saglasili su se sa brodom u potpunosti! Obečali su si da će se vratiti na svoja uobičajena mesta što je pre moguće. Ali gde je Kapetan?
„Kapetane! Kapetane!“ plakali su zajedno. „Gde si? Nedostaješ nam!“
Smešeći se, stari Kapetan je otvorio vrata kabine.
„Diži jedro, Mreža u vodu. Gusaru, drži kormilo. Krećemo!“, naredio je srećno Kapetan.
Prijatelji su se radosno prionuli poslu. To je tako dobar osećaj deliti svoje najbolje sa drugima. I sada, to je izgledalo kao da su dva puta jači.
Gusar je cvrkutao harmonično, ponavljajući naređenja Kapetana sa velikom brigom. Jedro je graciozno lepršalo na vetru, i Kormilo je kormilarilo prema naređenjima Kapetana. Ponovo, brod je glatko jedrio valovima- činilo se kao da lete. Riba koju je toga dana uhvatila Mreža bila je veća i ukusnija nego ikada. I nikada pre grad nije video takvu raznolikost.
Od toga dana, svi zajedno veselo rade. Shvatili su da njihova vlastita udobnost nije toliko važna kao što je uspeh zajedničkog rada. Najzad, shvatili su da je to ono što ih sve čini srećnima!
I stari Kapetan je pogledao napred sa sigurnošću... Uskoro, mali će se brod vratiti kući








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:41

Beskrajno čudo

Autor: Michael Arshavsky


Davno, u jednoj udaljenoj začaranoj šumi, beše škola za mlade
čarobnjake. Kao sve druge škole, imala je učenike i učitelje, domaće
zadatke i raspuste. Ali ova škola je od drugih bila drugačija jer se na
kraju školske godine tamo održavala velika magična predstava za učenike
kako bi pokazali ono što su naučili.
Jedan od učenika na prvoj godini beše dečak po imenu Artur. On je
posedovao divan smisao za humor i uživao je da zasmejava svoje
prijatelje.
Artur je za predstavu smislio veoma poseban magičan trik. To nije
bio običan leteći krevet ili beskrajni slatkiš; Artur je izumeo maleni
magični ćilim želja! Kako bi izveo trik, dete bi stalo na ćilim,
poskočilo na jednoj nozi dva puta, izgovarajući magične reči „Klik –
Klak.“ Dečakova želja bi onda, odmah bila ispunjena. Ali tužno, magija
je trajala samo jedan minut pošto je Artur bio učenik prve godine.


Pre izvođenja magične predstave, Artur je odlučio da uvežba svoj
izum u susednom vrtiću. On je pozvao svako dete da stane na mali tepih
i poželi nešto. Sva su deca pretrčala preko malenog magičnog ćilima.
Ali mali Nik, najmanje dete u razredu, je pristupio prvi. Mali Nik je
staona tepih i poskočio na jednoj nozi dva puta. Onda, on je izgovorio
čarobne reči, „Klik- Klak“ i zavrištao na sav glas: „Ja bih želeo da
budem visok, najviši od svih!“


U tom momentu, Nik je počeo da raste. Razred je posmatrao sa velikim
iznenađenjem. Najpre, on je postao viši od svakoga u razredu, zatim
viši od Artura, zatim viši od učitelja, i najzad njegova je glava
dotakla tavanicu. Međutim, on nije uzeo u obzir svoju odeću dok je
izgovarao želju, i njegova odeća je postala uska. Njegove su se
pantalone pocepale široko otvorene, usledila je majica, i čak kaiševi
njegovih sandala su podelili se i odleteli u suprotnim pravcima.
Devojčice su počele da se kikoću. Dečaci su pukli od smeha. Čak i
učitelj nije mogao da se ne smeje. Ali kada minuta prošla, magija
takođe; Nik se vratio svojoj originalnoj veličini i njegovo maleno
odelo mu jeponovo pristajalo.


Džesika je bila sledeća koja je zakoračila na ćilim. Dva poskoka na
jednoj nozi, „Klik, Klak!“ Iznenada ona se sledila – bešetako puno
želja koje su joj prolazile kroz glavu i ona nije znala šta da izabere.
„Lutku! Ne, tablu čokolade! Možda autić igračku? Ne, to je za dečake.
Novu haljinicu! Ne, mama će mi ionako kupiti haljinicu, a ovo će
nestati za minut. Šta bih mogla da izaberem?“
Iznenada njen pogled je pao na policu punu punjenih životinja i ona
se prisetila kako je jednom zamišljala kako su sve te životinje bile
žive. Njeno je sećanje potisnulo sve druge želje, i mali magični ćilm
je počeo da oživljava životinje.
U istom momentu soba beše ispunjena zvukom lepršanja krila i ptice
su udarale kljunovima u prozore pokušavajući da pobegnu. Mačke su
mjaukale i jurile za pticama. Psi koji su lajali pojuriše za mačkama, i
mladunče medveda se kotrljalo po podu režući i dohvatajući ostale dole.


Dok su se deca u strahu okupljala u gomili oko učitelja, Artur je
pojurio kako bi otvorio prozor. U tom momentu ptice su odletjele kroz
prozor; mačke pojurile za pticama; psi pojurili za mačkama, i mladunče
medveda se otkotrljalo van zajedno sa njima. Najzad, minuta je završila
i sve životinje su postale ponovo igračke.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego se iko usudio da ponovo stupi na
maleni čarobni ćilim. Tada je dečaku po imenu Aleks došla zamisao. On
se setio svog prijatelja Petra, koji je imao užasnu zubobolju toga
jutra. Petar čak nije mogao da pojede ni jabuku koju je doneo sa sobom
od kuće. Aleks je zakoračio i stao na čarobnan ćilim. On je poskoči na
jednoj nozi dva puta i rekao: „Klik, Klak! Ja želim da Petru prođe
zubobolja“. U jednom trenutku, svi su čuli Petrov radostan smeh. „Hvala ti Aleks!“ uzviknu Petar „Hajde da podelimo moju jabuku.“


U tom momentusu deca bila pozvana u kafeteriju na ručak i igra
magije je bila završena. Artur je uvio svoj izum i krenuo za decom.
Znao je da će se za minut Petru vratiti zubobolja, i da bi trebalo da
pronađe način da ga uteši. Ali, nije bio u pravu. Štaviše, na Arturovo
veliko iznenađenje, Petar je nastavio da jede jabuku osmehujući se.
Artur proveo dugo vremena razmišljajući o tom čudu. Zašto magija
nije prošla za minut? Artur je izumeo maleni tepih, i pošto je bio
učenik prve godine magija je trebala da traje samo jedan minut. Nemoćan
da nađe razlog, odlučio je da pita veoma mudrog učitelja koji je
poznavao puteve magije. Mudar učitelj je pažljivo saslušao Arturovu
priču i nasmejao se iz sveg srca. On je nežno pomazio Artura po kosi
dok je izgovarao ove reči koje će ostati u Arturu zauvek:
„Upamti, mali moj prijatelju, magijakoja činimo za druge NIKADA ne završava.“








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:41

Čuda se mogu dogoditi

Autor: Michael Brushtein
Bio jednom jedan dečak po imenu Petar. Petar je izgledao kao običan
dečak, ali je Petar u stvari bio veoma drugačiji dečak. To nije bilo
zato što on nije voleo da se igra i da vozi svoj bicikl, kao svi
njegovi prijatelji. Ono što je Petra činilo posebnim bilo je to što je
on jedino verovao stvarima koje je mogao da vidi, dodirne, ili proba.
Dok njegovi prijatelji nisu dovodili upitanje bilo šta od onoga što su
učili, Petar je bio skeptičan o svemu što nije mogao dokazati. On je
ozbiljno sumnjao o elektricitetu, pošto ga zapravo nije mogao videti.
On je čak sumnjao u to da je Zemlja okrugla, pošto je sve oko njega što
je mogao da vidi bilo ravno. Druga deca su često pričala o
magičnom čarobnjaku koji je živeo u začaranom vrtu izvan grada. Mnoge
su priče bile ispričane o tome kako taj čarobnjak ispunjava želje
ljudi. Ali Petar nije verovao u to. Petar je viđao čarobnjake.
Posmatrao je kako izvlače zečeve iz svojih šešira, čine da novčići
nestaju, i čak lete sve do tavanice. Alii sami čarobnjaci će vam reći
da je svaki trik iluzija. Sa dosta vežbi i brzom rukom, oni su u stanju
da učine da njihovi trikovi izgledaju stvarno čak ako oni to nisu.
Petar je znao da nema nečeg takvog kao čarobnjak. „Kakva glupost!“
pomislio je. „Čarobnjaci nisu stvarni, oni samo postoje u bajkama“. Jednoga dana kada je Petar otišao da poseti svoju bolesnu baku, vraćajući se kući zaspao je u autobusu. Probudi se mladiću,“ preplaši ga bučan glas, „Autobus se vraća na stanicu.“Petar je protrljao oči i probudio se. Shvativši da je propustio
stanicu, on je sišao s autobusa i našao se na nekom nepoznatom mestu.
Pogledao je oko sebe i spazio da je on u malom vrtu okruženom glatkim
kamenim zidovima i drvećem sa svetlucavim listovima koji su se činili
da se naziru iza zidova. Petar je odmah prepoznao da je to vrt o kome
su svi pričali – mesto gde živi čarobnjak.„Hmm, hajde da vidimo ko zapravo ovde živi“, pomislio je Petar dok je
otvarao gvozdenu kapiju i zakoračivao unutra. On nije mogao verovati
vlastitim očima. Vrt je bio začaran upravo onako kako je opisivan u
pričama. Petar je zaista bio opčinjen dok je koračao kaldrmisanim
putem; nikada pre on nije video tako veličanstveno cveće i drveće! Put
ga je doveo do sredine vrta, i tamo, sedeći na klupi, beše jedan stari
čovek sa dugom, sivom bradom. „Da li si ti čarobnjak?“, upita Petar stranca sumnjičavo. „Da i ne“, odgovoričovek. „Šta to znači?“, upita Petar. „Ti pitaš mogu li ja učiniti da se događaju čuda, i odgovor je ne potpuno, samo polovično.“ „Polovično? Šta to znači?“, Petar je bio zbunjen. „Magija jedino deluje ako ljudi pamte da sam im pomogao, ali obično zaborave i završi ni sa čim.“


„Umm, ja tone razumijem“, Petar je priznao. „Zamisli da pitaš svoju mamu da ti kupi bejzbol palicu. Pre nego je pitaš, misli na svoju mamu. U redu?“ „Naravno“, složi se Petar.„Ali kada se počneš igrati bejzbola sa prijateljima, ti zaboravljaš na
svoju mamu i jedina preostala stvar koju imaš na pameti je kako da
udariš loptu. Magija radi na isti način. Ona pomaže da se mnoge važne
želje ostvare, ali čim me ljudi zaborave, sve izčezava.“ „Mogu li ja poželeti nešto?“ upita Petar.„Apsolutno! Kada poželiš svoju želju, samo izgovori magične reči: Čuda
se mogu dogoditi – i tvoja će se želja momentalno ostvariti! Ali
zapamti, možeš poželeti samo jednu želju“. Petar se oprostio od čarobnjaka i uskoro je bio u autobusu pravo natrag kući.„Ja bih poželeo da baki bude bolje!“ pomislio je Petar u sebi. „Ali ako
zaboravim da je čarobnjak bio taj koji je nju izlečio, ona će se ponovo
razboleti... Ne, to ne bih želeo da uradim. A šta sa biciklom? A onda
opet, jednom kada krenem da ga vozim zaboraviću na činjenicu da je to
magija i bicikl će nestati“. „Pa, šta mogu da učinim?“ U međuvremenu autobus je stigao na stanicu. Petar je izašao, pogledao na sve putnike, i iznenada je znao šta da radi.

„Želim da svi upamte da čuda zaista postoje i da postoji čarobnjak koji
čini da se ona ostvaruju!“ Petar je tako povikao da ga je svako u
autobusu mogao čuti.I on izgovori tajne reči: „Čuda se mogu dogoditi!“ On je znao da je
koristio svoju jednu i jedinu želju, ali to je bilo u redu, zato što
sada čarobnjak može svakome ostvariti želju. Petar je sišao s autobusa šetajući kući trotoarom. Njegova je kuća
izgledala baš onako kakvu je ostavio napustivši je idući da poseti
svoju baku. Ali čim je otvorio vrata, on je začuo zvonjavu telefona;
bila je to njegova baka. „Petre, nećeš verovati, ali iznenada se osećam mnogo bolje! To je čudo!“„Ti si u pravu, bako, to jeste čudo!“, reče Petar osmehujući se srećno,
sećajući se divnog čarobnjaka koji je učinio da se to dogodi.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 16 Maj - 14:42

Dva kuvara
Autor: Igal Reznik
Nekada
davno živela su dva divna kuvara, Bojler i veliki Tiganj, i obojica su
imali svoje restorane. Jednoga dana Bojler reče velikom Tiganju
:„Obojica smo veliki kuvari pa zašto onda ne napravimo nešto zajedno?“
„U
pravu si!“, složio se revnosno veliki Tiganj. „Zašto nisam razmišljao o
tome? Jelo pripremljeno zajedno razlikovaće se od svega što je iko pre
probao, i pozvaćemo ceo grad da to proba! To će biti prava gozba!“
„Da, gozba! To je sjajna ideja!“ uskliknu Bojler. „Koje jelo trebamo pripremiti?“ „Nisam siguran,“ reče veliki Tiganj. „Ali svakako nešto zaista ukusno!“Nakon veoma duge diskusije, kuvari odlučiše da pripreme ribu, ali ne
samo uobičajenu ribu – vrstu ribe koja će naterati ljude da čisto
poližu svoje tanjire.
„Počećemo sutra“, reče veliki Tiganj. „Hajde da uradimo ovo: Ja ću pržiti ribu, a ti ćeš za nju pripremiti sos!“
„Dogovoreno!“, reče Bojler, i kuvari napraviše planove da sve
sastojke moraju dostaviti u restoran velikog Tiganja. Zadovoljni svojim
planovima, oni se rukovaše i odoše različitim putevima.
Narednog jutra veliki Tiganj ode do riblje pijace. On provede puna
tri sata birajući najbolju ribu sa sigurnošću da je ta najsvežija.
Sedamdeset bačvi ribe iz različitih zemalja bile su utovarene u kola i
dostavljene u njegov restoran. U međuvremenu, Bojler ode do pijace
povrća i trebalo mu je tri sata da odabere najukusnije povrće i začine
iz mnogih različitih zemalja. Dostavljači su nosili sedamdeset korpi
koje su do vrha napunile restoran velikog Tiganja.
Kuvari se odmoriše kratko vreme i onda se latiše posla. Veliki
Tiganj je pržio svoju ribu u sedamdeset različitih tava, i Bojler je
kuvao svoj sos u sedamdeset različitih lonaca.
Nakon četiri sata sve je bilo spremno. Riba koju je veliki
Tiganj pripremio izgledala je tako čudesno dobro da se činilo da sija
kao sjajno uglačane bronzane tave u kojima je bila pržena. U stvari, ona je izgledala tako divno ukusno da veliki Tiganj više nije želeo da stavi Bojlerov sos preko nje. U međuvremenu, miris Bojlerovog sosa je tako dobro mamio vodu na usta
da niko nije mogao da prođe restoran bez zaustavljanja, i velika gomila
ljudi skupi se pored restorana. „Da li moram da sipam ovaj predivni sos preko ribe velikog Tignja?“, reče Bojler tužno. Namrgođeni kuvari pristupiše jedan drugom.
„Pa, pretpostavljam da je došlo vreme da tvoj sos staviš preko moje ribe“, reče veliki Tiganj ne gledajući u Bojlera.
„Prelijem svoj sos preko nje?“ upita Bojler začuđeno. „Proveo sam
tako mnogo vremena pripremajući ovo kulinarsko remek delo, i ti želiš
da to stavim preko tvoje ribe da bi ljudi rekli, ’Kako je veliki Tiganj
pripremio sjajnu ribu!’?
„Znaš šta?“ veliki Tiganj odgovori ljutito, „U tom slučaju, ja ne želim
da uništim čudesan ukus svoje ribe stavljajući tvoj sos preko nje!
Hajde da svako od nas zadrži ono što je pripremio“.
Bojler pozva neke konobare i naredi im da odnesu sos u njegov restoran, i on takođe ode tamo i sjede ljut na na ceo svet.
„Niko mi nije potreban!“ pomisli on u sebi! „Moj sos je predobar za njih. Ja ne trebam ničije pohvale; pojest ču taj sos sam“.
I uzeo je veliku kašiku i počeo da jede, ali sos je bio previše začinjen i nakon par zalogaja Bojleru pozli.
„Napravio sam grešku“, pomisli on. „Ali još nije prekasno.“
„Hej, konobari!“ pozva ih on.
„Da, Bojleru!“ odgovoriše oni. „Da li biste hteli da ovaj sos odnesete natrag
velikom Tiganju?“
„Da, ti si u pravu“, reče veliki Tiganj.
„Oprosti mi, moj dragi prijatelju, napravio sam grešku“, poče
Bojler. „Ne znam šta mi je bilo. Ovaj sos je napravljen da bi prelio
tvoju ribu“.
„Ne, ne!“ usprotivi se veliki Tiganj. „To sam bio ja koji je
napravio grešku misleći da je moja riba divno ukusna bez tvog sosa.
Nisam mogao jesti ni malo od toga jer nema ukusa samo po sebi. Kako je
divno što si se vratio!“
Bojler i veliki Tiganj zagrliše se srećno i odmah serviraše čudesnu
gozbu koju će grad zauvek pamtiti! Ljudi dođoše odasvud samo da bi
probali najukusniju ribu na svetu. Nikada pre oni nisu probali tako
nešto!
Do dana današnjeg muškarci i žene pričaju ovu staru priču svojim
unucima. Moj deda ispričao je priču meni i zamolio me da je prenesem
svoj deci sveta. Na ovaj način, ona će saznati večnu istinu: samo
zajedno možemo učiniti nešto divno, i niko ne može biti srećan sam.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 23 Maj - 14:33

Džon Dos Pasos, Meri Frenč


Pre nego što se vratila u Vasar, svratila je u Kolorado Springs. Njena majka je sada živela u otmenom apartmanu u Broudmuru; dobila je na akcijama „American Smelting & Refining“ onda kad joj je brat Henri poginuo u saobraćajnoj nesreći negde u Denveru. Imala je godišnja primanja u visini od čak 20.000 dolara. U međuvremenu se zainteresovala za bridž, putovala je i držala govore protiv davanja glasačkog prava ženama. Oca je pominjala hladnim, afektiranim glasom: „tvoj jadni dobri otac“, upozoravajući Meri da mora da vodi računa o zdravlju, da se bolje oblači i da baci te grozne naočare. Meri ni na pamet nije padalo da uzme novac od majke; i inače je smatrala da niko nema pravo da ono što nije sam zaradio, ali je, ipak, na poklon uzela kostim od tvida i laganu haljinu sa čipkom oko vrata i lepim manžetnama. Bilo je očigledno da se majka i ona sada bolje slažu, ali je između njih i dalje postojala hladna distanca.

Majka je rekla da ne zna gde joj otac sada stanuje, pa je Meri morala da ode u ordinaciju. Tamo je čekaonica bila prljavija nego ikad ranije, krcata bolesnicima, uglavnom siromašnih, zapuštenih ljudi; prošao je čitav sat dok otac nije završio s poslom, a onda su otišli na ručak.

Ručali su za šankom malog restorana neposredno uz ordinaciju. Kosa njenog oca sada je bila skoro potpuno seda, lice su mu brazdale duboke bore, dok su mu podočnjaci bili skoro ljubičasti. Uvek kada bi ga pogledala, Meri bi se zagrcnula od brige: „Tata, tata, morao bi da se odmaraš...“

„Znam. Malo bih mogao da se spustim na zemlju. Matora pumpa nije više kao nekad.“
„Zašto ne bi došao kod mene za Božić’“
„Ako budem skupio novac, možda i dođem; veći je problem to ko će me menjati.“

Meri je stvarno volela duboki bas njegovog glasa.
„To bi bilo dobro za tebe... Ionako već godinama nismo negde zajedno putovali.“

Već je bilo kasno. Osim neljubazne konobarice koja je večerala za stolom u dnu sale, u restoranu više nije bilo nikoga. Veliki sat iznad automata za kafu glasno je otkucavao u pauzama između očevih tihih rečenica.

„Nisam ni nameravao da zapostavim svoju dragu devojčicu... Znaš kako je... Kako je mama?“

„Ah, mama je, kao i uvek, u oblacima“, rekla je Meri nasmejavši se, dok joj se sopstveni smeh činio lažnim. Nije htela da otežava ocu, trudila se kao prava Samarićanka.

„Da, sve je to prošlo... Za nju nikad nisam bio pravi muž“, reče otac.

Meri oseti da joj se oči pune suzama.
„Tata, kad završim studije, da li bi mi dozvolio da vodim tvoju ordinaciju? Ona tvoja gospođica Hajlen je tako strašna...“

„Ma, imaćeš ti pametnija posla. Uvek se čudim kako ljudi plaćaju račune, ja svoje ne plaćam.“

„Tata, ja ću morati da se brinem o tebi.“

„Računam na tebe... Taj tvoj dobrotvorni posao je zapravo izvrstan trening da sa starim ljudima radiš kako hoćeš, a?“

Osetila je da je pocrvenela.



(sa američkog engleskog: Nikola Todorović)
izvor








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 23 Maj - 14:35

Vilijem Golding, Gospodar muva


PRVO POGLAVLJE

Šum školjke

Svetlokosi dečak sišao je poslednjih nekoliko koraka niz stenu i oprezno krenuo prema laguni. Iako je skinuo školski džemper i vukao ga za sobom, siva košulja lepila mu se za telo, a mokra kosa po čelu. Dugački ožiljak koji je parao džunglu isijavao je vrelinu svuda oko njega. Dečak se s mukom pentrao preko puzavica i oborenih stabala kada je jedna ptica, utvara crvenog i žutog, prhnula uvis s veštičjim
krikom; za njenim krikom, kao odjek, usledio je još jedan.
„Hej!“, čulo se, „Sačekaj malo.“
Žbunje se na ivici rane prodrma i silne kišne kapi padoše po tlu.
„Sačekaj malo“, rekao je glas. „Zakačio sam se.“
Svetlokosi dečak stade i cimnu dokolenice uvis automatskim pokretom od kog je džungla za trenutak izgledala kao Prestonički okruzi.
Glas ponovo progovori.
„Ne mogu da mrdnem od ovih puzavica.“
Vlasnik glasa izašao je unatraške iz žbunja; grančice su mu grebale masnu vetrovku. Goli prevoji kolena bili su mu punački, izbodeni i izgrebani trnjem. Sagnuo se, pažljivo povadio trnje i okrenuo se. Bio je niži od svetlokosog, i vrlo debeo. Krenuo je napred, pazeći gde stupa, a onda podigao pogled iza debelih naočara.
„Gde je čovek s megafonom?“
Svetlokosi odmahnu glavom.
„Ovo je ostrvo. Makar mislim da je ostrvo. Ono tamo je sprud. Možda ovde i nema odraslih.“
Debeli dečko kao da se prenerazio.
„Imali smo pilota, ali on nije bio s putnicima, bio je napred u kabini.“
Svetlokosi je žmirio u sprud.
„Ostali dečaci“, nastavi debeli. „Neki su se sigurno izvukli. Sigurno jesu, je l’ da?“
Svetlokosi pođe ka vodi što je nehajnije mogao. Trudio se da se drži opušteno i ne preterano zainteresovano, ali debeli pohita za njim.
„Zar nema nijednog odraslog?“
„Mislim da nema.“
Svetlokosi je ovo rekao ozbiljno, ali oduševljenje zbog ostvarene želje ipak ga je savladalo. Nasred ožiljka načinio je stoj na glavi i široko se nacerio naglavce okrenutom debelom dečaku. „Nema odraslih!“
Debeli malo razmisli.
„Onaj pilot.“
Svetlokosi se spusti na stopala i sede na zemlju koja se pušila.
„Mora da je odleteo kad nas je izbacio. Ne može ovde da sleti. Avion s točkovima ovde ne može da sleti.“
„Bili smo napadnuti!“
„Vratiće se on.“
Debeli odmahnu glavom.
„Dok smo padali pogledao sam kroz prozor. Video sam drugi deo aviona. Iz njega je izbijala vatra.“
Pogledao je levo i desno duž ožiljka.
„A ovo je načinila putnička kabina.“
Svetlokosi ispruži ruku i dotaknu iskrzani kraj debla. Za trenutak je izgledao zainteresovano.
„Šta je bilo s kabinom?“, upita. „Gde je sada?“
„Oluja ju je odvukla na pučinu. To je bilo manje opasno od ovih stabala što su popadala. U njoj su sigurno još neki dečaci.“
Oklevao je trenutak-dva, pa ponovo progovorio.
„Kako se zoveš?“
„Ralf.“
Debeli je čekao da takođe bude upitan za ime, ali ponuda za upoznavanje nije usledila; svetlokosi dečak po imenu Ralf neodređeno se osmehnuo, ustao i ponovo pošao prema laguni. Debeli se uporno vukao za njim.
„Mislim da nas ima još razbacanih naokolo. Nisi video nikoga, je 1’?“
Ralf zatrese glavom i pruži korak. Onda se saplete preko grane i pade uz tresak. Debeli mu priđe, teško dišući.
„Tetka mi je rekla da ne trčim“, objasnio je, „zbog što imam astmu.“
„Asmaru?“
„Tako je. Ne mogu da udahnem. Samo sam ja u našoj školi imao astmu“, s mrvom ponosa reče debeli. „A naočari nosim od treće godine.“
Skinuo je naočari i pružio ih Ralfu, trepćući i osmehujući se, a onda ih obrisao o prljavu vetrovku. Izraz bola i unutrašnje usredsređenosti izobličio mu je blede crte lica. Razmazao je znoj po obrazima i brzo namestio naočari na nos.
„To voće.“
Pogledao je oko ožiljka.
„To voće“, reče. „Mislim da...“
Stavio je naočari, odgegao se i čučnuo u isprepleteno zelenilo.
„Dolazim za minut...“
Ralf se oprezno raspetljao i iskrao između grana. Trenutak kasnije ostavio je za sobom stenjanje debelog dečaka i hitao ka paravanu koji ga je još delio od lagune. Popeo se preko oborenog debla i obreo se izvan džungle.
Obala je bila posuta palmama. Stajale su, naginjale se, koso stremile svetlosti, a njihove zelene perjanice lebdele su na tridesetak metara visine. Tlo pod njima bila je obala obrasla grubom travom, posvuda iskidana palim stablima, istačkana trulim kokosovim orasima i mladicama palmi. Iza svega ovoga pružala se tama prašume i otvoreni prostor brazde. Ralf je zastao, oslonjen jednom rukom na sivo stablo, i zaškiljio u treperavu vodu. Ispred njega, na kilometar-dva, bela pena gurala se uz
koralni sprud, a iza spruda je otvoreno more bilo tamnoplavo. Iza nepravilnog koralnog luka, laguna je bila mirna kao planinsko jezero – plava u svim nijansama, prigušeno zelena i purpurna. Plaža između terase s palmama i vode bila je uski luk, naizgled neprekidan, jer su se, levo od Ralfa, palme, plaža i voda protezali do u nedogled, a tu je bila, gotovo vidljiva, sveprisutna vrućina.
Skočio je s terase. Gusti pesak prekri mu crne cipele, pogodi ga vrućina. Odjednom svestan težine odeće, žustro je zbacio cipele i u dva pokreta zgulio čarape s elastičnim podvezicama. Onda je skočio natrag na terasu, skinuo košulju; stajao je tako među kokosovim orasima sličnim lobanjama, a senke palmi i šume klizile su mu preko kože. Otkopčao je zmijoliku kopču kaiša, svukao pantalone i gaćice i ostao nag da gleda u zaslepljujuću obalu i vodu.
Imao je dvanaest i nešto više godina; bio je dovoljno veliki da izgubi naglašeni detinji stomačić, ali ne toliko odrastao da zbog puberteta postane nezgrapan. Sada se videlo da bi mogao biti bokser, bar kad je reč o širini i snazi ramena, ali oči i usta bili su mu blagi, ozbiljni. Lako je potapšao stablo i, primoran najzad da poveruje u stvarnost ostrva, ponovo se oduševljeno nasmejao i propeo na šake. Vešto je spustio noge, kleknuo i bacio sebi pune šake peska na grudi. Onda je seo i sjajnim, uzbuđenim očima pogledao vodu.
„Ralfe...“
Debeli se spustio preko uzvišice i pažljivo seo na ivicu.
„Izvini što me nije bilo. To voće...“
Obrisao je naočari i namestio ih na prćasti nos. Okvir mu je u koren nosa urezao duboko, ružičasto slovo V. Pogledao je ocenjivački Ralfovo zlaćano telo, a zatim svoju odeću. Spustio je ruku na kraj patent zatvarača koji mu se pružao preko grudi.
„Moja tetka...“
Onda je odlučno povukao zatvarač i skinuo vetrovku preko glave.
„Tako!“
Ralf ga iskosa pogleda i ne reče ništa.
„Mislim da bi trebalo da saznamo sva njihova imena“, reče debeli dečak, „i da napravimo spisak. Mislim da treba da sazovemo sastanak.“
Ralf nije shvatio mig, pa je debeli morao da nastavi.
„Baš me briga kako me zovu“, reče u poverenju, „samo da me ne zovu kako su me zvali u školi.“
Ralf se blago zainteresovao.
„Kako su te zvali?“
Debeli se osvrnu preko ramena, a onda se nagnu ka Ralfu.
„Zvali su me ’Svinjče’.“
Ralf vrisnu od smeha i skoči na noge.
„Svinjče! Svinjče!“
„Ralfe – molim te!“
Svinjče sa strepnjom pljesnu rukama.
„Rekao sam da ne želim...“
„Svinjče! Svinjče!“
Ralf je odskakutao kroz vreli vazduh plaže, a onda se vratio kao lovački avion unazad zabačenih krila, i izrešetao Svinjče.
„Tataratataaa!“
Bacio se u pesak podno Svinjčetovih nogu i ostao tamo da leži smejući se.
„Svinjče!“
Svinjče se s oklevanjem osmehnu, zadovoljan preko volje zbog makar malo prihvatanja.
„Samo da ne kažeš ostalima...“
Ralf se kikotao u pesku. Izraz usredsređenosti i bola vratio se Svinjčetu na lice.
„Samo trenutak.“
Pohitao je natrag u šumu. Ralf ustade i lako potrča nadesno. Ovde je plažu naglo prekidao četvrtasti motiv okoline; velika platforma od ružičastog granita svojeglavo je štrčala usred šume, terase, peska i lagune, i stvarala dok visok jedan metar. Prekrivao ju je tanak sloj zemlje i čupave trave, a mlade palme pravile su joj senku. Zemlje nije bilo dovoljno da palme izrastu, pa su, kad dosegnu šest-sedam metara, klonule i sušile se, stvarajući izukrštanu šaru debala, vrlo zgodnu za sedenje. Palme koje su još stajale tvorile su zeleni svod odozdo išaran drhtavom mrežom odblesaka iz lagune. Ralf se popeo na platformu, uočio senku i svežinu, zažmurio na jedno oko i video da su senke po njegovom telu zaista zelene. Oprezno je prišao ivici bližoj moru i pogledao odozgo u vodu. Bila je providna do
samog dna i sjajna od bujne tropske trave i korala. Glasom dubokim od uzbuđenja, Ralf samom sebi reče:
„Auuuuu!“
Iza platforme bilo je još čarolija. Neko božje delo – tajfun, možda, ili oluja koja je propratila i Ralfov dolazak – sabilo je pesak u lagunu, pa je na plaži nastao dugačak dubok bazen s visokom ivicom od ružičastog granita na daljem kraju. Ralfa je ranije već obmanula lažna dubina bazena na plaži, pa je ovom prišao spreman da se razočara. Ali ovo ostrvo nije lagalo, i neverovatni bazen, koji je očigledno samo more napadalo tokom plime, na jednom je kraju bio toliko dubok da je bio tamnozelen. Ralf pažljivo ispita sve, a onda skoči. Voda je bila toplija od njegove krvi, kao da pliva u velikoj kadi.
Svinjče se ponovo pojavio; seo je na kamenitu ivicu i sa zavišću posmatrao
Ralfovo zeleno-belo telo.
„Ne umeš dobro da plivaš.“
„Svinjče!“
Svinjče je skinuo cipele i čarape, pažljivo ih spustio na ivicu, i isprobao vodu nožnim palcem.
„Topla je!“
„Šta si očekivao?“
„Nisam ništa očekivao. Moja tetka...“
„Nek se nosi ta tvoja tetka!“
Ralf zaroni i zapliva kroz vodu otvorenih očiju; peskovita ivica bazena drhturila je poput brežuljka. Okrenuo se, držeći nos prstima, a zlatna svetlost plesala mu je i skakutala tik iznad lica. Svinjče je, s odlučnim izrazom, počeo da skida gaćice. Uskoro je bio nag, debeo i bled. Na prstima je sišao niz peskovitu stranu bazena i seo u vodu do vrata, ponosno se osmehujući Ralfu. „Nećeš da plivaš?“
Svinjče zatrese glavom.
„Ne umem. Nisu mi dali. Astma...“
„Nek se nosi ta tvoja asmara!“
Svinjče je ovo podneo s nekakvim krotkim strpljenjem.
„Ni ti ne plivaš dobro.“
Ralf dovesla do kosine, zagnjuri usta i izbaci mlaz vode uvis. Zatim podiže bradu i reče:
„Naučio sam da plivam kad sam imao pet godina. Tata me je naučio. On je kapetan korvete u ratnoj mornarici. Kad dobije odsustvo, doći će da nas spase. Šta je tvoj otac?“
Svinjče naglo porumene.
„Moj tata je umro“, reče brzo, „a mama mi je...“
Skinuo je naočari i uzaludno potražio nešto da ih obriše. „Živeo sam s tetkom. Ona drži radnju s bombonama. Koliko sam samo slatkiša dobijao! Koliko god sam hteo. Kad će nas tvoj tata spasti?“
„Čim bude mogao.“
Svinjče ustade, potpuno mokar; stajao je onako nag i brisao naočari čarapom. Jedini zvuk koji je do njih dopirao kroz jutarnju vrelinu bio je dugački škripavi urlik udara talasa o sprud. „Kako će znati da smo ovde?“
Ralf se zanjiha u vodi. Pospanost se pripijala uz njega poput klizavih odraza što se rvu s bleskom lagune.
„Kako će znati da smo ovde?“
Tako lepo, pomisli Ralf, tako lepo, tako lepo. Urlici sa spruda postali su vrlo daleki.
„Reći će mu na aerodromu.“
Svinjče zatrese glavom, stavi svoje sjajne naočari i pogleda Ralfa odozgo.
„Neće. Zar nisi čuo šta je pilot rekao? Za atomsku bombu? Tamo su svi mrtvi.“
Ralf ustade iz vode, priđe Svinjčetu i razmisli o ovom neobičnom problemu. Svinjče nije odustajao.
„Ovo je ostrvo, je l’ da?“
„Popeo sam se na stenu“, reče Ralf polako, „i mislim da jeste ostrvo.“
„Svi su mrtvi“, reče Svinjče, „a ovo je ostrvo. Niko ne zna da smo ovde. Tvoj tata ne zna, niko ne zna...“
Usne su mu drhtale, a naočari se zamaglile.
„Ostaćemo ovde dok ne pomremo.“
S tim rečima vrućina kao da se pojačala i postala preteći teret, a laguna ih je
napala blistavim šarenilom.
„Daj mi odeću“, promrmlja Ralf. „Tamo je.“
Pretrčao je preko peska, izložen razjarenom suncu, prešao platformu i našao svoju razbacanu odeću. Onda se popeo na ivicu platforme i seo u zelenu senku zgodnog stabla. Svinjče se izvukao uvis, noseći većinu odeće ispod miške. Onda je pažljivo seo na oboreno stablo blizu malog rta koji je zadirao u lagunu, a zamršeni odrazi zaigrali su po njemu. Najzad je progovorio.
„Treba da nađemo ostale. Treba nešto da učinimo.“
Ralf ništa ne reče. Ovo je koralno ostrvo. Zaštićen od sunca, ne slušajući
Svinjčetove zloslutne reči, prijatno je sanjario.
Svinjče nije odustajao.
„Koliko nas ima ovde?“
Ralf mu priđe i stade ispred njega.
„Ne znam.“
Laki povetarac mestimično se šunjao po glatkoj površini vode ispod vrele izmaglice. Kad stigne do platforme, palmovo lišće je šaputalo, pa su tačke mutnog sunčevog svetla klizile po telima dečaka ili letele poput svetlih krilatih stvorenja u senci.
Svinjče pogleda Ralfa. Sve senke na Ralfovom licu ležale su naglavce – zeleno odozgo, belo odozdo, od lagune. Preko kose mu se vukla mrlja svetlosti.
„Moramo nešto da učinimo.“
Ralf pogleda kroz njega. Najzad je zamišljeno mesto, koje do tada nije sasvim shvatio, uskočilo u stvarni život. Ralfove usne razvukoše se u oduševljeni osmeh, a Svinjče se, prihvatajući osmeh kao znak priznanja, nasmejao od zadovoljstva.
„Ako je ovo zaista ostrvo...“
„Šta je ono?“
Ralf je, sada bez osmeha, pokazivao u lagunu. Usred paprati slične morske trave ležalo je nešto svetlo.
„Kamen.“
„Nije. Školjka.“
Odjednom Svinjče zapenuši od oduševljenja.
„Jes’! To je školjka. Video sam jednu takvu. Na nečijem zidu. Zvao ju je morski rog. Kad dune u nju, njegova mama dođe. Mnogo je vredna...“
Pored Ralfovog lakta mladica palme naginjala se nad lagunu. Zaista, težinom je već vukla busen iz posne zemlje i uskoro će pasti. Ralf iščupa mladicu i stade njome da šara u vodi, terajući sjajne ribice na sve strane. Svinjče se opasno nagnu.
„Pazi! Razbićeš je...“
„Zaveži!“
Ralf je govorio odsutno. Školjka je bila zanimljiva, lepa i vredna igračka, ali žive utvare iz njegovih sanjarenja još su stajale između njega i Svinjčeta, koji je sada postao nebitan. Mladica palme, savijena, gurnu školjku preko morske trave. Ralf je upotrebio jednu ruku kao oslonac, a drugom je pritiskao dok se školjka nije podigla, mokra, da je Svinjče uhvati.
Sada, kada školjka više nije bila nešto što se gleda, ali ne dira, i Ralf se uzbudio.
Svinjče je blebetao:
„... rog; vrlo je skupa. Kladim se da bi morao da platiš funte i funte kad bi hteo da je kupiš – stajala mu je na zadnjem baštenskom zidu, a moja tetka...“
Ralf uze školjku od Svinjčeta i malo vode proli mu se niz ruku. Školjka je bila tamnožućkasta, ponegde poprskana ružičastim. Između vrha, izlizanog u mali otvor, i ružičastih usana, pružalo se četrdeset pet centimetara školjke, lako uvijene i prekrivene finim reljefom. Ralf istrese pesak iz dubine školjke.
„...mukala kao krava“, reče Svinjče. „Imao je i neko belo kamenje, i kavez sa zelenim papagajem. Nije duvao u belo kamenje, naravno, i rekao mi je...“
Svinjče zastade da udahne i pomilova blistavu stvar u Ralfovim rukama.
„Ralfe!“
Ralf podiže pogled.
„Možemo ovim da dozovemo ostale. Da sazovemo sastanak. Doći će kad nas čuju...“
Radosno se osmehnuo Ralfu.
„To si i hteo, je 1’ da? Zato si izvadio rog iz vode?“
Ralf skloni svetlu kosu s čela.
„Kako je tvoj drug duvao u školjku?“
„Nekako je pljuckao“, reče Svinjče. „Meni tetka nije dala da duvam zbog astme. Rekao je da duva odavde, odozdo.“ Svinjče položi ruku na svoj istureni stomak. „Ti probaj, Ralfe. Dozovi ostale.“
Ralf sumnjičavo podiže uski kraj školjke na usne i dunu. Čuo se vazduh kako mu izlazi iz usta, ali ništa više. Ralf obrisa slanu vodu s usana i pokuša ponovo, ali školjka ostade nema.
„On je nekako pljuckao.“
Ralf napući usne i naglo dunu; iz školjke se razleže zvuk puštanja vetra. Ovo je obojici bilo toliko smešno da je Ralf nekoliko minuta tako duvao u školjku, između navala smeha.
„On je duvao odozdo.“
Ralf je shvatio postupak i dunuo u školjku iz dijafragme. Odmah se oglasila. Dubok, oštar ton razlegao se ispod palmi, preplavio zapetljanu šumu i odbio se od ružičastog granita planine. Jata ptica prhnula su s vrhova drveća, a u žbunju nešto zaskiča i pobeže. Ralf spusti školjku s usana.
„Čoveče!“
Njegov uobičajeni glas zvučao je poput šapata posle oštre note školjke. Podigao je školjku na usne, duboko udahnuo i ponovo dunuo. Ton je ponovo zagrmeo, a zatim se, na njegov jači pritisak, povisio za oktavu i postao prodorniji nego prošli put. Svinjče je nešto vikao, zadovoljnog lica, blistavih naočara. Ptice su kričale, male životinje su trčkarale. Ralfa izdade dah; nota pade za oktavu i postade duboki mrmor, šuštanje vazduha.
Školjka je bila nema, sjajna kljova; Ralfovo lice potamnelo je od zadihanosti, a vazduh nad ostrvom ispunili su žagor ptica i odjeci.
„Kladim se da se čuje na kilometar!“
Ralf je došao do daha i izveo niz kratkih oštrih tonova. Svinjče uzviknu. „Eno jednog!“
Među palmama se pojavilo dete, stotinak metara niže na plaži. Bio je to dečak od možda šest godina, čvrst i svetlokos, iscepane odeće, lica umrljanog lepljivim zgnječenim voćem. Pantalone su mu bile spuštene iz očiglednih razloga, i navukao ih je samo dopola. Skočio je s terase s palmama na pesak, i pantalone su mu spale do gležnjeva; iskoračio je iz njih i potrčao ka platformi. Svinjče mu je pomogao da se popne. U međuvremenu, Ralf je nastavio da duva sve dok glasovi nisu zagrajali iz
šume. Dečkić čučnu ispred Ralfa i vedro pogleda uvis. Ohrabrilo ga je dešavanje koje ima svrhu, pa mu je lice postalo zadovoljno; gurnuo je u usta ružičasti palac, jedini čist prst. Svinjče se nagnu ka njemu.
„Kako se zoveš?“
„Džoni.“
Svinjče promrmlja dečakovo ime za sebe, a onda ga doviknu Ralfu, koga to nije zanimalo jer je i dalje duvao. Lice mu je potamnelo od divljeg zadovoljstva što stvara ovaj zapanjujući zvuk, a od lupanja srca zategnuta košulja mu je podrhtavala. Graja iz šume se približavala.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 6 Jun - 17:05

Topla, letnja kiša. U vazduhu se osećao miris mokrog asfalta, dobovanje kišnih kapi na simsu prigušivalo je zvuke pokislog grada... Svetlost male lampe obasjavala je samo knjigu koju je čitala, ostavljajući sobu u polutami. Zvuk zvona sa ulaznih vrata je prekinulo tišinu.
"Dobro veče! Budite dobri pa umornom i pokislom putniku-namerniku podarite jedan osmeh da se ogreje!"
Pomerila se i bez reči ga propustila u stan. Zbunjena neočekivanom posetom i dalje je ćutala. Skuvala je čaj i donela mu peškir da obriše lice i kosu.
...
Kuhinja, njeno carstvo, noćas je postala neprijateljska teritorija. Pripremala je večeru, a činilo joj se da to radi prvi put. Ruke su joj drhtale dok je nosila tanjire i čaše na sto. Skoro nesvesna onog što čini, ispustila je jednu čašu. Pružila je ruku da pokupi krhotine i osetila bol. Kap krvi je pala na pod. Brzo je sve to očistila, pre nego što on dodje.
"Mmmmm, divno miriše! Gladan sam, nisam ni bio svestan toga do sad."
Večerali su ne razgovarajući. Povremeno su se gledali, kao protivnici koji odmeravaju snagu.
"Posekla si prst."
"Da, ali nije strašno."
Uzeo je njenu ruku i lagano je prineo usnama. Ljubio joj je svaki prst i onda pritisnuo usne na njen dlan. Ustala je i polako krenula, a on za njom.
Soba je bila tamna, muzika jedva čujna. Odeća je šuštala padajući na pod...
Poljupcima je merio udaljenost od njenih usana do vrata, grudi, stomaka... Bezbroj otisaka jagodica njegovih prstiju na njenoj užarenoj koži... Zatvorenih očiju, uživala je ljubeći njegovo telo... Kao sudar galaksija... nabujala reka koja ruši sve brane... Prestalo je da postoji sve, oni su se pretvorili u ljubav koju jedno drugom daju... Padala je u bezdan, očajnički se držeći njegovih poljubaca i dodira, a onda su zajedno krenuli ka zvezdama... Vrela noć zaviruje u sobu u kojoj su on i ona sjedinjeni u iskonskoj želji uzimanja i davanja...








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 6 Jun - 17:05

Ne postoji put do srece..Put je sreca

Nemam problem sa odlascima na put..kratak .dug ..uzastopan ..u trenutku mogu da donesem odluku i da se spremim za dvadeset pet minuta koliko mu treba da dodje i jos pet minuta koliko da strcim niz stepenice,ubacim torbu u gepek..poljubim ga i sednem u kola..znaci pola sata u vrh glave..i aloha..idemo..ne povracam..nisam gladna u putu i ne piskim na svakih sto metara.
e..sada pitam se..a ko ne voli da putuje?..cak mislim da je to svima nama u genima..putovati..menjati sredinu ..gradove..covek je nomad odvajkada..vremenima evoluirao od putnika pesaka do svaremenog putnika..vozom..kolima,autobusom i da..avionom..hm..dobro de..plasim se i nije me blam da to priznam..sve do trenutka kada ne uzletim..onda se lepo u mislima oprostim sa svima meni dragim i..budem manje bleda u licu..ali jos uvek dovoljno uplsena da nikada ne prodje a da mi neka od stjuardesa u prolazi ne pita..da li sam dobro..ohhh, da da..dobro sam,hvala ..samo sam se setila da sam zaboravila da ugasim ringlu na sporetu..
Ne znam odakle mi taj strah od letenja..ali stvarnog.. ne erikinog..ako ne letim sama vec je neko pored mene onda ta osoba najblaze receno nahebe,njegova ruka najvise..koju stezem toliko jako da ni sama ne znam odakle mi ta snaga..i kada avion udje u miran let..stisak popusti ali mu ruku ne ispustam kao slamku spasa..a pojas ne otkopavam..ni za zivu glavu kao sto ni usta tada ne zatvaram..brbljam za deset..nista ne jedem ..nista ne pijem u avionu..nista mi ne treba samo da izadjem iz njega..jednom mi je posle loseg leta i nevremana,turbolencija i propadanja doslo da kada smo sleteli kleknem i zemlju poljubim..stikle,uska kratka suknja i pune ruke rucnog prtljaga mi to nisu dozvolili.. ali dobro..opet cu ja leteti..i pobediti svoj strah ponovo,po ko zna koji put..
Ovog puta sam putovala kolima zbog osetljivog prtljaga..poznati grad..nekolicina poznatih ljudi..poznata klopa..poznata zgrada u koju sam usla..poznat razlog zbog koga sam i putovala..nekolicina nepoznatih ljudi sa kojima sam se uctivo upoznala i rukovala...i gomila nepoznatih ljudi...poznata moja draga prijateljica koja je dosla..poznat dan koji smo provele zajedno..puno jedne ceznje i jednog nedostajanja i puno poznatih mirisa..koji mi svaki put u tom gradu vracaju secanja..
Nisam ja neki svetski putnik..mnogo je vise gde nisam bila nego gde jesam..ali dovoljno da mogu da osetim mirise gradova, njihovih ulica, trgova..crkava i katedrala koje mirisu istim mirisima stolecima..mokre zemlje,snegom pokrivene planine,bistrih jezera,planinskih sela..cveca u martu..pedolina,maslina...ruzmarina i vinovih loza,dobrog vina..sira i suve prsute..mirise spomenika kulture i istorije..gustog saobracaja..velikih fabrika..metroa..mostova..skupih ulica gde mozete samo da gledate i nista da pipate..svetlicavih reklama..svuda istih taksista..nervoznih vozaca..prosjaka..tramvajskih sina..brze hrane..finih restorana..ulicnih sviraca..kobasica sa senfom u kifli..sladoleda.belih kuca..mirisa cimeta. .sarenih pijaca..ogromnih trgova..uskih ulicica..zidina..bedema...zamkova i dvoraca..muzeja..galerija..reka.marina..brodova..j ahti..morske ribe...kanala.vapora..ogromnih panoa..guzvi..lopova i sanera...sve su to negde isti mirisi..cak su i ljudi isti..samo su im osmesi razliciti..ne smeju se svi ljudi isto ili se smeju malo..ima ljudi koji se uopste ne smeju..ma koliko ih zabavljali..ne umeju i to ti je..a ne mozete se smejati za ceo svet..pogotovo kada zelite svoje osmehe da poklonite samo jednoj osobi..
Nikada me ne hvata nostalgija na putu,u nekoj drugoj zemlji,nekom drugom gradu..ustvari nju sam imala i prebolela pre par godina..ne hvata me nista..cak ni briga..osim misli za moje najblize ali ovog puta uhvatila me neka ceznja..ebeno teska.. kao klupko umotana..stajala je tako u najvecem delu moje duse i cekala da bude odmotana..Nista joj nisam mogla..nicim da je primirim..sklonim...odlozim..mozda bi je jedan telefonski poziv bar malo ublazio ..ali tada sam osetila malaksalost..groznicu..noc je bila kao u bunilu..povratak jos tezi ..sada sam kod kuce a klupko je jos u meni..i jedan san u kome sam ga trazila...rukama sam kopala po mulju ne bi li ga nasla..mog malenog.. meni namenjenog..suza je krenula...ne mogu da prebolim sto je bacen na dno reke..kao da sam sa njim i ja bacena..zaglavljena u tom mulju na dnu reke..
Postoje razliciti putevi..na primer..poslovni,turisticki..avanturisticki..tuzni ..veseli..kratki..dugacki..ali postoje i oni drugi..usamljenicki..oprostajni..svadbeni ili pak putevi pocetka..postoje putevi do slave..moci..bogatstva..putevi izdaje..oslobodjenja...sudbinski putevi..ili oni vodjeni zvezdama..postoje putevi razuma i putevi ludila..krijumcarski..kozji putevi...planinski...utabani..ravni..strmi..neproh odni ili putevi koji vode u srediste zemlje. ceo nas zivot sastoji se od puteva kojima idemo..puteva odabira kojima cemo ici..postoji i put kojim nas srce vodi...i to je put koji donosi srecu ili bol..ako ne zakoracite njime.. necete znati..
Ono sto je meni i najlepsi deo puta je..vratiti se kuci..








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Jun - 16:07

Čajna Mjevil, Stanica Perdido

Nakratko sam se čak predao, zastavši kod prozora sobeda pogledam svjetla i tamu, osvijetljene ulice. Jedan od oblikaumiranja je i kad na taj način izgubiš vezu s gradom."Philip K. Dick,


Mi vas možemo oblikovati. Od otvorenih kamenih stepa do polja, do seoskih imanja, do tih prvih naherenih kućeraka koji se uzdižu iz tla. Već je jako dugo noć. Te kolibe, koje prekrivaju obalu reke, izrasle su u tami oko mene poput gljiva.
Ljuljamo se. Bačeni smo u jaku struju
Čovek iza mene nespretno vuče kormilo i lađa se ispravlja. Svetlost posrne svaki puta kad se svetiljka zaljulja. Taj čovek me se boji. Nagnuo sam se iznad ramca male brodice, nad mračnu vodu koja promiče.
Brektanje podmazanih motora i tiho milovanje reke polako nadglasavaju domaći zvuči. Daske šapću, a vetar dirka slamu kojom su prekriveni krovovi, zidovi se sležu i podovi pomiču kako bi ispunili prazninu; deseci kuća prerasli su u stotine, u hiljade ; udaljavaju se od obala i prolevaju svjtlost po celoj ravnici.
Okružuju me. Rastu. Više su, deblje i bučnije, krovovi su im od škriljca, zidovi od izdržljive opeke.
Reka krivuda i zakreće prema gradu. On se ukazuje iznenada, golem, utisnut u pejzaž. Njegova se svetlost gomila oko rubova stenovitih brda, kao krv porubovima modrice. Njegovi prljavi tornjevi svetle. Ponižen sam. Prisiljeno poštovati tu čudnovatu prisutnost što se izdigla iz blata na ušću dve reke. On je strašan zagađivač, širi smrad, stvara buku. Debeli dimnjaci bljuju prljavštinu čak i sada, u gluho doba noći. Ne nosi nas struja nego nas privlači sam grad, usisava nasnjegov utjecaj. Jedva čujni povici, tu i tamo glasanje kakve zveri, ružni zveket i udarci iz tvornica u kojima se iz golemih strojeva diže para. Tračnice, poput vena koje su iskočile, prate anatomiju grada. Crvene opeke i tamni zidovi, zdepaste crkve koje podsećaju na pustinjake, lepršaju otrcane tende; labirinti starog grada opločeni kamenim kockama, slepe uličice, odvodni kanali presecaju tlo poput svetovnih grobova, novo područje smetlišta, smrskan kamen, biblioteke prepune zaboravljenih svezaka, stare bolnice, tegljači, brodovi i metalne pandže koje podižu teret iz vode.
Kako bi nam moglo promaći približavanje nečeg takvog? Kakvim se to trikom služi topografija, koja dopušta tom čudovištu opruženom po tlu skrivati se iza uglova i iznenada iskakati pred putnika?
Više nema uzmaka.
Čovek nešto mrmlja, govori mi gde smo. Ne okrećem se prema njemu.
Ovo su Gavranova Vrata, ovo izmučeno, ograđeno područje oko nas. Trule kuće iscrpljeno se naslanjaju jedna na drugu. Reka razmazuje mulj po obalama od opeke, gradske se zidine izdižu iz dubina kako bi zadržale vodu. Smrad je nepodnošljiv.

(Pitam se kako sve ovo izgleda iz visine; gledan odozgo, grad se ne može sakriti, ako biste mu se približili nošeni vetrom ugledali biste ga izdaleka; izgledao bi vam kao prljava mrlja, kao opružena strvina koju su preplavili crvi. Ne bih trebao razmišljati na takav način, ali sada ne mogu prestati, mogao bih uzjahati ramenove dima koje izbacuju dimnjaci pa na njima jedriti visoko iznad ponosnih tornjeva i posrati se na sve koji su vezani za tlo, mogao bih jahati na haosu i sjašiti gde mi se prohte; ne smem razmišljati na taj način, ne smem to sada raditi, moram prestati, ne sada, ne to, ne još.)
Ima kuća koje ispuštaju bledu sluz, organski premaz koji se razmazuje po pročelju i kaplje s najviših prozora. Dodatni spratovi niču u hladnom, belom gnoju koji ispunjava pukotine između kuća i slepih uličica. Područje je nagrđeno naborima sličnim otopljenom vosku koji se iznenada prelio preko krovova. Neka druga inteligencija prisvojila je ove ulice ljudi.

Žice su čvrsto zategnute preko reke i streha, i zacementirane mlečnim gomilama sluzi. Zvuče poput žica kontrabasa. Iznad nas je nešto šmugnulo. Lađar je s gađenjem pljunuo u vodu.
Njegov ispljuvak se razleva. Gomila pljuvačke-žbuke iznad nas se smanjuje. Pojavljuju se uske ulice. Voz zviždi dok ispred nas prelazi reku po uzdignutim tračnicama. Pratim ga pogledom prema jugu i istoku, vidim niz malih svetala kako promiču, kako ih guta ova tmina, ova neman koja jede svoje građane. Uskoro ćemo proći pokraj tvornica. Dizalice se poput vretenastih ptica izdižu iz tame; tu i tamo se pokreću, kako bi zadržali posade skeleta, ponoćne posade na radnim mestima. Lanci njišu brodski teret poput beskorisnih udova, a kada se pokrenu zupci i okrenu zamašnjaci, njega iznenada zahvata zombijevsko lelujanje.
Nebom se šuljaju debele, grabljive sene. Odjeknula je tutnjava, odjek, kao da je jezgra grada šuplja. Crna barka se probija kroz gomilu svojih družica pretovarenih koksom i drvetom i gvožđem i čelikom i staklom. Ovde voda odražava zvezde kroz smrdljivu dugu nečistoće, otpadnih voda i hemijskih pomija od kojih je troma i nepostojana.
(Oh, uzdići se iznad ovoga, ne udisati ovu prljavštinu, ovaj gnoj, ne ući u grad kroz ovu latrinu, ali moram prestati, moram, ne mogu nastaviti, moram.)
Motor smanjuje okretaje. Okrećem se i gledam čoveka iza sebe, on skreće pogled i kormilari, pravi se da gleda kroz mene. Vodi nas prema doku, tamo iza skladišta, koje je toliko prepuno da se sadržaj izliva s druge strane potpornih stupova u labirint od golemih kutija. Probija se između ostalih brodića. Iz reke izranjaju krovovi. Niz potopljenih kuća, podignutih s pogrešne strane zida, naguranih uz poplavljenu obalu, čije se crne opeke premazane bitumenom cede. Ispod nas komešanje. Reka ključa od vrtloga iz dubina. Mrtve ribe i žabe, koje su se predale i prestale disati u ovom gnjilom gulašu otpadaka, pomahnitalo se kovitlaju između ravnog boka barke i betonske obale, zarobljene u uzburkano mvrtlogu. Praznina je premoštena. Moj kapetan iskače na obalu i privezuje barku. Izluđuje me što vidim da mu je laknulo. Pobednički i mrzovoljno mudruje i požuruje me, govoreći neka se iskrcam i udaljim, a ja izlazim polagano kao da hodam po žeravici, birajući put kroz smeće i razbijeno staklo.
Zadovoljan je kamenjem koje sam mu dao. Nalazim se u Smog Okuci, kaže mi,a ja se prisiljavam skrenuti pogled dok me upućuje u kojem smeru trebam krenuti kako ne bi znao da sam izgubljen, da sam nov u gradu, da se bojim ovih mračnih i zastrašujućih zdanja od kojih se ne mogu osloboditi, da mi je mučno od klaustrofobije i zlih slutnji.
Malo dalje prema jugu iz reke se uzdižu dva velika stupa. To su gradska vrata kroz koja se ulazilo u Stari Grad, nekad grandiozan, a sada derutan i uništen. Uklesane istorije koje obavijaju te obeliske sastrugali su vreme i kiselina, opstaju samo grube spirale, kao one od starih vijaka. Iza njih, neki niski most (Druidsko Raskrižje, kaže on.) Ne obraćam pozornost na čovekova užurbana objašnjavanja i odlazim kroz ovu ispranu zonu, pokraj zjapećih vrata koja obećavaju uživanje u pravoj tami i beg od rečnog smrada. Od lađara je ostao samo tihi glas, i moram reći kako mi pomisao da ga nikada neću videti pruža barem malo zadovoljstvo.
Nije hladno. Na istoku se obećavajuće pojavljuju gradska svetla
.Slediću tračnice. Prikradaću se u njihovoj seni dok prolaze iznad kuća i tornjeva i baraka i kancelarija i zatvora grada, slediću ih po lukovima koji ih vezuju za tlo. Moram pronaći način kako ću ući.
Ogrtač (od teške, nepoznate tkanine koja mi ranjava kožu) me stišće i mogu osetiti težinu vreće s novcem. To je ono što me ovde štiti; to, i iluzija koju sam prisvojio, izvor moje tuge i moga srama, teskobe koja me je dovela do ove velike izrasline, ovog prašnjavog grada podignutog u snovima od kostiju i opeke, ove urote industrije i nasilja uronjene u istoriju i opkoljenu moć, ove zle zemlje koja nadilazi moju sposobnost shvatanja.

Novi Krobuzon.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Jun - 16:08

Danilo Kiš, Rani jadi – Priča o pečurkama

Jednostavno, ovde ih niko nije tražio”, reče dečak.

“Gospode”, reče gospođa Sam ushićeno i izruči u travu šišarke.

Stajali su na proplanku, na samom izlazu iz Grofovske šume. Sunce je oblivalo crvenom svetlošću sasušeno lišće i borove iglice. Mirisalo je na trulo seno i na šumsku smolu.

“Ovde ih niko nije tražio”, ponovi dečak.

Ali se niko nije pomerio s mesta. Stajali su i gledali kao zapanjeni. Svuda naokolo, po ivicama proplanka, rasle su velike pečurke, odozgo sjajne i mrke kao hlebovi.

“Kada smo ovuda prošli, nije ih bilo”, reče Ana.

“Da”, reče gospođa Sam poučno, “vrganji mogu da izrastu za svega nekoliko sati. Naročito posle kiše.”

“Kad smo bili kod Carskog duba”, reče dečak, “padala je kiša”.

“Da”, reče gospođa Sam, “sevalo je sa zapada. Mora da je pljusak tuda prošao.”

“Imam utisak da je zemlja još vlažna”, reče Ana i zagreba nogom sloj trulog lišća.

Ali se još niko nije pomerio da uzbere gljive. Stajali su i posmatrali ih.

Činilo im se da gledaju kako izrastaju tu pred njihovim očima. Kao da vide kako svrdlaju odnekud iz dubine, poput neke čudne gliste, zatim kako se nadima sloj trulog lišća. Onda se ispod zemlje pomalja mrka glatka kapa, kao testo koje se rumeni i nadolazi.

Prvo su ih brali pažljivo, otkopavajući pristima sloj vlažnog lišća koji je zaklanjao koren. Zatim su odjednom, jer im se učinilo da bi mogao naići neko, počeli da ih grabe, da ih lome i trpaju u džak iz kojeg su izručili šišarke. Već su čitavu jesen krstarili šumom, skupljajući šišarke koje će ložiti zimi a jedva da su nekad našli po koju pečurku.

“Eto”, reče dečak, “gospodin Molnar ustaje u tri i ide negde daleko, mislim čak do Kesthelja. Pečurke obično rastu u dubinama šuma.”

“O ovome nemoj nikome da pričaš”, kaže Ana s prekorom u glasu. “Nemoj odmah da se izbrbljaš.”

“Tako je”, kaže gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba. Tako ćemo reći.”

“Gospodin Molnar kaže da svako ima svoje mesto gde bere vrganje”, reče dečak. “I to nikom ne kazuje”.

“Samo se bojim da ih neko ne otkrije”, kaže Ana. “Ovo je sasvim pored puta. Dovoljno je da nekome svrati krava.”

“Moraću da pitam gospođu Sabo kako se suše”, reče gospođa Sam. “Da napravim zalihu za zimu.”

“Samo se iseckaju, ovako, uzduž”, reče dečak. “Zatim se suše na belom čaršavu. Gospoda Molnar ih suši na krovu.”

“Na krovu?” kaže Ana sumnjičavo.

“Da, na krovu kokošarnika”, reče dečak. “Prvo razastre čaršav, zatim razvije po njemu iseckane pečurke. Kada zađe sunce, ona ih pokupi. To je sve.”
One najmanje nisu pobrali. Ostavili su ih da porastu.

“Dakle, nikom ni reči”, ponovi gospođa Sam. “Našli smo ih iza Carskog duba, ako neko pita.”

“Što se mene tiče”, reče Ana, “ja se neću izbrbljati.”

“Nekome je dovoljno da vidi pečurke pa da odmah zna gde su ubrane”, reče dečak. “Samo ih pogleda i već sve zna.”

“On to kaže zato”, reče Ana, “što će se hvaliti pred gospodinom Molnarom i pred onim Ciganinom Viragom s kojim je počeo da se druži”.

“Ne znam samo šta će mu taj Virag”, reče gospođa Sam.

Išli su prečcem, preko vlažnih livada. Na zapadu, iza sela, dizali su se rumeni oblaci. Gledali su u te oblake. I išli ćutke po vlažnoj travi. Džak je prvo nosila gospođa Sam. Zatim joj je pomagala Ana. Andi je išao ispred njih, rijući sveže krtičnjake svojim štapom od klena.

“Dobro veče, gospođo Sam”, reče stari Horvat. “Danas smo bili vredni, a?”

“Dobro veče, gos’n Horvat”, reče gospođa Sam i premesti džak na drugo rame.

Starac zabode šiljak svog štapa u pečurku koja se dokotrljala pred njegove noge.

“Gle”, reče on, “čemu će vam ti otrovni vrganji?”

“Kako otrovni, gospodine Horvat?” upita dečak.

“Savetujem vam, gospođo Sam”, reče seljak, “da to što pre bacite. I to ne na moju njivu, nego u reku, iza sela… Gospode, da nisam naišao na vreme, od ove bi čestite porodice ostao samo onaj ludi otac!”
Gospođa Sam spusti džak na zemlju i htede nešto da kaže. No ne reče ništa. Samo cimnu dečaka za ruku i krenuše sve troje ka reci.

Danilo Kiš








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pet 8 Jun - 16:14

Mi mislimo da je sve izgubljeno čim nas izbace iz svakodnevnog koloseka, a ono tek onda nastaje ono što je novo, dobro. Dok ima života, ima i sreće.

- Nema životnih uslova na koja se čovek neće navići, naročito kada vidi da su ih svi oko njega prihvatili.
Ana Karenjina - I u najboljim, prijateljskim i prostim vezama potrebno je laskanje ili pohvala kao što je potrebno podmazivanje točkova, da bi mogli ići.

- Kad čovek sve razume, on sve i oprašta.

- I nema veličine onde gde nema jednostavnosti, dobra i istine.

- Ljubav je život. Sve što razumem, razumem samo zato što volim.

- Uvek biva da glup čovek doskoči u lukavstvu pametnijima.

- Gde je sud, tu je i nepravda.

- Bitku dobija onaj ko je čvrsto odlučio da je dobije.

- Mi ne volimo ljude toliko za ono dobro koje su oni nama učinili, koliko ih volimo za ono dobro koje smo mi njima učinili.

- Mi možemo znati samo to da ništa ne znamo. I to je najviši stupanj čovečje premudrosti.

-Viša mudrost i istina to je kao najčistija tečnost koju hoćemo da primimo u sebe. Mogu li ja primiti u nečist sud tu čistu tečnost, pa suditi o njenoj čistoti? Samo unutrašnjim čišćenjem samog sebe mogu ja dovesti do izvesne čistote onu tečnost koju primam. Viša mudrost ima jednu nauku - nauku svega nauku koja objašnjava sav sklop sveta i u njemu ono mesto koje čovek zauzima. Da bi čovek mogao primiti u sebe tu nauku, potrebno je da očisti i obnovi svog unutrašnjeg čoveka, i zato, pre nego što sazna, treba da veruje i da se usavršava. A da bismo postigli te ciljeve, stavljeno je u dušu našu videlo božje, koje se zove savest.

- Nije dato ljudima da sude šta je pravo i šta nije pravo. Ljudi su večito grešili i grešiće i to najviše u tome šta smatraju da je pravo, a šta nepravo.

- U nerešenim prilikama uvek je pobednik onaj koji je uporniji.
- Sposobnost da se sećamo prošlosti i da zamišljamo budućnost data nam je samo stoga da, kad razmišljamo o jednom ili o drugom, tačnije rešavamo zadatke sadašnjosti, a nikako da žalimo za prošlošću ili da spremamo budućnost...
- Vreme je iza nas, vreme je pred nama... čim samo počneš da duže misliš o onome što je bilo ili o onome što će biti, odmah gubiš ono što je glavno: istinski život u sadašnjosti...
- Ništa nije važno osim onoga što radimo u sadašnjem trenutku...
- Pobediti loše navike može čovek samo danas, a ne sutra...

- Kad bi se samo češće sećali da se propušteno vreme ne može vratiti, da se učinjeno zlo ne može nikad popraviti, mi bi smo više činili dobra a manje zla...
- ljudi svoj život kvare ne toliko time što ne čine ono što treba da čine, koliko time što čine ono što ne treba da čine...
- U prepirkama se zaboravlja istina... prepirku prekida onaj ko je pametniji...

- Trudi se da ti u prepirci reči budu meke a dokazi jaki! Gledaj da uveriš protivnika a ne da mu dosadiš...
- Što manje ljudi znaju o lošim delima drugih ljudi, tim strožiji su prema samima sebi...
- Ne slušaj nikad one koji govore loše o drugima, a dobro o vama! - Velika je snaga onog čoveka koji ume da prećuti i onda kad ima pravo...
- Daj više odmora jeziku nego rukama...

- Oni kažu: religiozan, karakteran, pošten, pametan čovek, ali oni ne vide ono što sam ja videla. Oni ne znaju kako je on osam godina gušio moj život, gušio u meni sve što je bilo živo, da on ni jednom nije pomislio na to da sam ja živa žena kojoj je potrebna ljubav.

Ana Karenjina

- Ako želite da budete srećni, budite.

- Najjači od svih ratnika su ova dva – vreme i strpljenje.

- Šta ja mogu želeti? Ja mogu želeti samo to da me vi ne napustite kao što mislite - reče Ana shvativši ono što on nije dorekao. - Ali ja to neću, to je sporedno. Ja hoću ljubav, a nje nema. Znači - sve je svršeno!
Ana Karenjina

-Svi misle o promeni sveta, ali niko ne misli o promeni samoga sebe.

- Istina je toliko evidentna, tako obavezujuća i tako opšte priznata, da je samo potrebno da se to jasno stavi do znanja ljudima pre nego što krenu u zlo koje se zov rat kada to već postaje sasvim nemoguće.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 19 Jun - 11:13

JESENJI DŽEMPER

Uvek kasnije nego što smo mislili. Septembar je prošao tako brzo, prepun obaveza koje donosi početak školske godine. Sa novim kišama, govorili smo: "Evo jeseni"; prihvatili smo da sve postane obična zagrada pre zime. A ipak, i ne želeći da to priznamo sebi, iščekivali smo nešto. Oktobar. Noći prvog mraza, dane sa plavim nebom iznad prvih požutelih listova. Oktobar, to toplo vino, ta nežna blagost svetlosti, kada je sunce pravo samo u četiri sata, posle podne, kada sve postaje blagost duguljastih krušaka popadalih sa krovova oko voćnjaka.
I tada nam je potreban novi džemper. Nositi na sebi kestenje, šumarak, bodljikave ljuspe kestenja, ružičasto crvenilo livadskih šampinjona. Odsjaje godišnjeg doba u mekoći šume. Ali novi džemper: odabrati novi žar koji će početi da jenjava.
U zelenim tonovima? Zeleno Irske, zeleno mahuna, magle, neravnomerno zelenilo viskija, divlje i usamljeno poput tresetnih livada, zeleno pokošene trave? Ali riđa? Ima toliko riđih boja, Ofelijina kosa, želja da okusimo, kao nekada, hleb-maslac-medenjake, boje šume naročito, riđost zemlje, riđost neba, neuhvatljivi mirisi vašara i drveća, vrganja i vode. Ili boja prirodne vune, što da ne? Džemper sa krupnim petljama, sa pletenicama, kao da neko još uvek ima vremena da plete za vas.
Ogroman džemper: telo će nestati, postaćemo godišnje doba. Džemper sa spuštenim ramenim, dok iščekujemo... Dobro je, i za nas same, to iznijansirano prihvatanje kraja. Odabrati udobnost sete. Kupiti boju dana, novi jesenji džemper.


Filip Delerm








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 19 Jun - 11:14

Prvo su me testerom ubili, zatim sekirom kresali, drali i gulili. Na suncu i vetru sušili. Pa opet rezali, tesali, šmirglali. Onda su me bušili, pa brusili. Zavrtnje u moje telo uvrtali. Trovali me raznim farbama, oči crtali. Kosu u glavu sadili. Osmeh štemovali, uši čuljili. Konopcima vezali u dronje oblačili. U glavu šešir zakivali. Od tada me više nema nego što me ima.
Glupo mi ime davali, ni imenjaka nemam!

Mislio sam sve je gotovo dok mi vila nije ponovo udahnula život. Upravo se na to navikavam.
I još me pitaš što će mi satara? Idem sada da od Đepeta napravim drvo, pa da vidi kako je!

Samo tiho da se ne probudi. Pssst...


Dejan Tofcevic, Pinokijeva osveta








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 19 Jun - 11:14

Godinama imam snosaj sa poezijom. Uvek drugaciji.
Gledam je u naslov. Okrecem je na pozamasnu rimu i s'boka joj prilazim suvim dlanom niz tanku liniju uske forme. Hvatam je za obline stiha i grickam joj ustreptale vrhove slogova. Prodirem i razdirem njenu metaforu. Praznim se izmedju redova. U trzajima. Upotpunjujem fabulu pesme..
Nikada me ne tuzi za ocinstvo. Kurva!
Sebicna kurva kroz vekove.
I velika majka -- sve pesme, njena su deca.










Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 19 Jun - 11:18

Naći Kumovu slamu


Zapešće mladež na levom dlanu mali nejasnih granica ožiljak polumesec na desnom kolenu kada sam se kao klinka posekla na bazenu u obdaništu pa su stavljali jod žuto žuto pile knedla u grlu osetljivost šaka prostori skriveni između dva prsta kojima ruka nečija putuje i donosi čudnu i slatku jezu prćasti nos cvikeri ga smanjili još više mali prst na nozi čvarak bleg u obliku kruške na stomaku Milevi su se jele kruške kažu bapske priče uska ramena obrazi čija je linija blago potcrtana volim svojee obraze kratki prstići na rukama mala šaka čvarci opet i trepavice koje prljaju cvikere dok gledam uvek i stalno preko rubova cvikera fetiš masna koža pa cvikeri spadnu gornja usna koja čini da izgleda kao da neko vazda negoduje nezrelo glas čudno zvuči glas kada ga čujem snimljenog dečak neki šuška i buni se i priča preterano žučno kada objašnjava i ubeđuje druge sklonost ka kurjim očima kriva kičma mladeži na oba uva opet mladeži sazvežđa medvedi i slame i student nije zapalio žito brica je to učinio i klecanje kada neko pogleda i oči koje više nisu iste nego su umorne i juče su mene i mog druga Dejana prodavačice sa simpatijom gledale kada sam u prodavnici kupovala posteljinu za jednu bebu i ne to nije naša beba usne što drhte kada ih on pogleda posebno ona gornja i još 6 dana čudan ću ja saobraćajac svat biti ruzmarin osmeh dražesno i zločesto i svraka i nežnost i odanost i reči lepe i slovo treće slovo ćirilice








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 19 Jun - 11:19

Ovo je jedna decija prica o najozbiljnijoj temi.

Od cega je drugarstvo

Jednog jutra, dok sam u kuhinji pio mleko, u meni se iznenada probudila savest. Rekla mi je: Ti mirno pijes mleko, a tvoj drug je daleko, sam i tuzan. Mleko je odmah prestalo da mi prija. brzo sam se obukao, seo u kola i vec sam jurio prema zapadu, svom drugu, koji je bio 500 kilometara daleko.
Putovao sam celo prepodne kada je pocela da me muci zedj.
"Stacu negde na casu mineralne vode," pomislio sam.
"I izgubices pola sata i tvoj ce drug pola sata duze biti sam i tuzan", zacuo se neciji glas sa zadnjeg sedista.
Pogledao sam u retrovizor.
"Ko si ti?"
"Ja sam Drugarstvo. Ja cu ti ugasiti zedj," reklo je Drugarstvo drugarski i prebacilo se na prednje sediste do mene. I - zedj je istog trenutka nestala.
Putovao sam vec sest sati i podne je vec odavno bilo proslo. Bio sam gladan i hteo sam da stanem u jednom restoranu pored puta da rucam.
"Samo napred. Drug ceka. Ja cu te nehraniti." Javilo se Drugarstvo ponovo i glad me odmah prosla.
Putovali smo vec osam sati, Drugarstvo i ja, i osetio sam umaor u rukama, u nogama, u krstima.
"Nema zaustavljanja. Ja cu ti dodati snage," po treci put je progovorilo drugarstvo i umor je nestao.
A prevece, kada se Sunce pocelo spustati prema brdima, zaustavio sam automobil, izasao iz njega i rasirio ruke.
U narucje mi je uleteo drug, koji vise nije bio daleko, nije bio ni sam, pa nije imao ni razloga da bude tuzan.
Tri puta sam ga podigao od zemlje, tri puta sam ga drugarski lupio po ramenu. Zatim je on mene dohvatio za ramena i tako me prodrmusao da mi je sve buve iz kaputa istresao.
"Zdravo stari druze!"
Na kraju smo seli u malu kafanu i popili jednu kriglu u njegovo zdravlje, jednu u moje zdravlje, a jednu u zdravlje naseg Drugarstva.
Zatim smo jeli i odmarali se, pricajuci o svemu i svacemu.
Celo to vreme Drugarstvo je stajalo po strani i zadovoljno se smeskalo. Nije pilo, jer Drugarstvo nema grlo da mu se osusi, nije jelo jer Drugarstvo nema stomak da mu se isprazni, nije se odmaralo, jer Drugarstvo nema ruke, ni noge, ni krsta da ga zabole.
Drugarstvo je, naime, celo od srca.
Stavise, ono je srce nasih srdaca.



iz knjige Zoroslava Jesenskog Ima li drugarstvo stomak?








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 19 Jun - 11:20

Ujutru je znala iskrasti se iz kreveta i izaci pred vrata, sacekati malo i onda pokucati na njih, kao da je tek dosla odnekud.
Ja sam joj otvarao i to je bilo kao da svaki novi dan , to novo jutro svako, dolazi prvi put.
Nije brala cvece iz baste, to bi bilo isuvise nametljivo.
Onako jos topla od postelje, u onako fino zguzvanoj haljini, bosih, finih stopala, ona je sa razdraganim, vragolastim osmehom stajala pred vratima. Ja sam je, naravno, gledao takvu drzeci shirom otvorena vrata, istog trenutka rasanjen, srecan, beskrajno srecan kao da sam godinama samo mastao o njoj, a sada se sve ostvaruje.
Pustao sam je da useta ponosan kao da je stvarno gledam pvi put, a da sam ceo zivot samo nju zeleo i molio Boga da je stvarna.
Ulazila je svecano, ozarena i decije radoznala, zagledala svaki kutak kuce. Ja bih joj pokazao stocic na kojem je stajala nasa zajednicka slika i rekao bih: " Ovo je stocic na koji cu kada se budemo svadjali, baciti ovu vazu, koja stoji na ovoj komodi, koja mi je, eto, na dohvat ruke. Rekao sam joj i da je tek dosla i ne zna jos raspored svih malih ukrasnih figurica poredjanih po celoj kuci - a da ih je sve i postavila - ali da ce me njima, kada tad, pre ili kasnije , gadjati ravno u glavu.
Ona bi se osmehnula i produzila u kuhinju. Tamo bi mi iscedila djus od narandze i sela samnom na ivicu kreveta gde sam je cekao puseci cigaretu.
Ja bih taj djus popio kao otrov a ona bi se onda ispruzila na drugu stranu kreveta i lezala tako kao mrtva Julija.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 9 Jul - 18:44

"Galileova kći" Dejva Sobel
Toplina kojom knjiga odiše a koja proističe iz duboke emotivne posvećenosti oca i kćerke, daje ravnotežu istorijskim činjenicama o previranju vlasti 17.veka i borbi prirode da postavi nove izazove ljudskom poimanju nauke. Galileo je bio nosilac tog novog poretka, čvrsto ukorenjenog u nameri da se izbori za istinu koja ne podriva reči Svetog oca već pogrešno tumačenje Njegovih slugu. Inkvizicija je kao najveća pošast harala Evropom u osvit renesanse, unoseći razdor i smrt kao poduhvat zaštite interesa i ugleda Katoličke crkve. Bezmali broj puta su prekoračena ovlašćenja crkvenih lica kako zbog uskog sagledavanja nauke i zadrtih principa Inkvizicije, toliko i zbog sopstvene pohlepe, ambicije i žeđi za vlašću. Položaj je značio moć, a moć je kontrolisala čoveka iskušavajući ga jače od same jeresi. Sopstveni interesi bili su postavljeni daleko iznad moralnih i ljudskih načela, "hrišćanske samilosti i poniznosti u služenju Gospodu koji jedini ima prava da osudi i oduzme, sa istom blagonaklonošću sa kojom je i dao". U tom kontekstu se uloga Sestre Marije Seleste u životu Galilea može proširiti i obuhvatiti mnogo veći raspon od emotivne bliskosti i privrženosti oca i kčerke koje je život surovo razdvojio; ona je bila više od toga – njegova veza sa Bogom i duhovni vodič ka beskrajnom spokojstvu raja kome je duša njenog oca, poput njene, oduvek stremila. Bila je njegov odraz u ogledalu, hroničar Galileovog vremena i života i najveći prijatelj i saveznik u očuvanju njegovih ideja i dela za buduće generacije nemirnih umova; bila je njegova uteha, sklonište kada bi poželeo da pobegne od vreve svog uzburkanog vremena i smiraj za njegovu dušu u trenucima koji su dovodili do psihičkih razdora i emotivnih slomova velikog naučnika. Nikada nije imao boljeg sabesednika i razboritijeg sagovornika – inteligentna, domišljata i pravična, nasledila je radoznali i nesputani duh svoga oca koji je bio ključni element u njenom razumevanju raskola između crkve i nauke čiji je indirektni pokretač bio baš Galileo.
Snagom duhovne veze koja ih je povezivala i prevazilazila samo krvno srodstvo, otac i kćerka su zajedno ispisali dramu jednog vremena koje su neprekidno potresale spletke moćnika, društveni i socijalni razdori i slepilo katoličke vere. I stoga je nemoguće ikada napisati istoriju Galilea Galileja, a ne spomenuti njegovu kći kao osnovnu figuru i stub jedne povezanosti koja prevazilazi vreme i samu besmrtnost Galileovih dela. Jer njihova povezanost je počivala na ljubavi, istoj ljubavi bez čijeg prisustva Galileo nikada ne bi otkrio žar i ushićenje naučnih otkrića.
Od ljubavi satkan, zbog ljubavi osuđen. Galileo.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 32375

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Nijema priča   Uto 10 Jul - 9:42

Slikarski atellier je zjapio prazan danima. Miris ljepila za drvo i razbacani kistovi mogli su upućivati na nečiju prisutnost,  težak zrak tjerao je na otvaranje prozora.
No Mladen nije mario za vanjske utjecaje, jedino što ga je zanimalo bila je cigareta, zurio je u narančasti kružić na vrhu svog opuška, brojeći u sebi kada će se ugasiti, iščekujući dim koji je potom udisao, kao da mu od toga ovisi život.
 
Njegovu dnevnu filozofiju prekinule su Dijanine potpetice i povišeni ton glasa.
 

  • -          Mislim da ću pozvati deratizacijsku službu. Ovo je nesnosno. Ubij se negdje drugdje ako želiš umrijeti, ja ne idem s tobom.
  • -          Naravno, tvoj smisao života sastoji se u traženju cipela na popust, i kad bi ukinuli popuste, onda bi se objesila.
  • -          Ne znam na čemu bi ovdje mogla visjeti, i da želim. Može me ubiti samo luster ako budem dovoljno dugo stajala ispod njega. K vragu Mladen, zaboravi prokletu izložbu. Propalo je i nije kraj svijeta, znaš da danas nikog ne zanimaju slike, pogotovo ovdje na Balkanu, gdje se prodaju samo cajke i golotinja. Ti si profulao vrijeme , stari.
  • -          Zato ćeš se ti savršeno uklopiti sa svojim stilom života, samo trebaš stati na određeni ugao i ući u jedan od onih BMW-a koji se parkiraju ispred klubova u koje ulaziš, ti i tvoje sponzorske prijateljice.

 
Dijana je zavrtjela glavom i bacila krpu prema Mladenu.
 

  • -          Obriši prašinu za početak, nađi smisao. Ja imam noćno dežurstvo večeras, nemoj da zateknem kaos kad se vratim.

 
Nije se ni pomaknuo kad je otišla. Zurio je u nedovršenu sliku, Dijanin portret, koji je trebao predstavljati njenu tajanstvenu stranu, u crno bijeloj tehnici,okružen oblacima. Takvu ju je vidio , ideja je nastala pred mjesec dana, no inspiracija je stala u trenutku kad je počeo sumnjati. Htio je započeti svađu, no nije imao argumenata, samo se sumnja nadvila nad njega , uvukla se u stijenke njegovih živaca, pila mu krv , oduzimala mu zrak.
 
Imao je indicije, kladioničarski listić u džepu njenog balonera, a Dijana nije u životu bila u kladionici, glasine susjeda koje nije mogao potvrditi da je viđena na večeri sa kolegom liječnikom u kineskom restoranu. Činilo se da se i Dijanine prijateljice podmuklo hihoću kad ga vide, možda one vide njegove rogove i to ih zabavlja. Sa portreta su zagonetno gledala njena dva velika oka, lice nije imalo usta, simbolično jer Dijana nije ništa rekla. Zašto i bi, navodni ljubavnik je bio oženjen, Mladen je znao sve detalje ali nije imao corpus delicti.
 
Htjela mu je to dati, tako željno i očajno, ono za čim žudi svaka žena, onaj specijalan dar koji je produžetak njega, ono što obećava nastavak života i daje mu smisao.
Šutjela je i sakrila svoju tajnu u nevidljivi sef, zaključana je pod tajnom šifrom, on neće saznati dok sve opcije ne budu istražene, a toliko se nadala da će konačan rezultat biti povoljan i ova će noćna mora prestati.
 
Čak ni Mladenove sumnje je nisu natjerale da podijeli svoje osjećaje, gušila je tajnu u sebi, zatomljivala je lupanjem potpetica, utapala je u mirisu kave prije odlaska na posao, zakapala je pod velom ironičnih rečenica.
 

  • -          Kad bi naplaćivala svoje usluge, možda bi stan bio bolje uređen..zašto se nisi spetljala sa vlasnikom neke galerije, lakše bi prodali slike – rekao je Mladen jedne večeri, gledajući je kako oblači svoju uniformu medicinske sestre i promatra se u ogledalu.
  • -          Ti  bi bio loš svodnik, za to trebaš imati agresivnu crtu, a tvoja agresija se više ne vidi ni u gaćama..
  • Bila je istina, tjednima nisu vodili ljubav, udaljavali su se iz dana u dan, a ova je primjedba samo pojačala jaz mržnje i netrpeljivosti.

 
Prišao joj je vrlo blizu, toliko da je mogla osjetiti dah cigarete na svom obrazu. Zatim je osjetila njegove prste između svojih nogu, toliko snažno da je vrisnula. No nije ga zaustavila, htjela je sudjelovati u predstavi kažnjavanja i kajanja. Zatvorila je oči i pustila da nijemi kadrovi prolaze sami od sebe, orijentirala se na kucanje sata, dok je Mladen tiho stenjao i obavljao svoju misiju. Na kraju mu je samo pružila maramicu da je obriše, jer se mlaz njegovog sjemena slijevao tik do njenih samostojećih čarapa.
 


  • -          Zašto ne razgovaraš s njim, Dijana? Nije li to zajednička stvar? – kasnije ju je zabrinuto pitao njen kolega i prijatelj, dr. Majer, dok su sjedili u kantini ispijajući čaj , prije noćne smjene.
  • -          On je umjetnik, Leo. A umjetnici od šume ne vide drvo..barem katkad je tako..otkad je propala ta izložba on ne misli na ništa drugo, samo čistim boce i opuške za njim.

 
 
Jedan od najtežih zadataka je bilo crtanje Dijaninih usana. Ili su izgledala pretanka, ili predugačka, ili previše nestvarna. Na tom mjestu Mladen je ostavio samo obrise, orijentirajući se na pozadinu portreta. Dijana je bila u oblacima, no oblaci su bili tamni , kao da će uslijediti oluja. To su bili svakodnevni oblaci, kada je prigovarala jer nije na vrijeme ugrijao vodu da bi se istuširala, jer nije usisavao sobu, jer nije bilo dovoljno seksa. Oblaci su uvijek bili tu.
 
Tisuću puta mu je rekla da promijeni grijač ili kupi novi bojler jer je stari izgledao poput ubojice spremnog na giljotinu, no on bi samo odmahnuo rukom i rekao da emancipacija služi tome da se žena pobrine za neke stvari u kući.
 
 
 
Telefon je zazvonio, Dijana je duboko uzdahnula i tek onda podignula slušalicu. Čekala je vijesti o svom nalazu tjednima, i danas je bio Dan D. Ukočeno lice joj se razvuklo u osmijeh olakšanja kad je čula pozitivne vibracije s druge strane.
 
Kamen olakšanja se kotrljao po cijelom njenom tijelu, sada je sve bilo drugačije, više ništa ne stoji između njih, i sad je vrijeme da kaže Mladenu sve. Trebao se vratiti za sat vremena jer je imao razgovor s vlasnikom galerije o zakazivanju druge izložbe, i htjela ga je dočekati spremna. Za nju, biti spremna je značilo biti čista, priuštit će si jednu kupku u morskoj soli i onda će Mladenu priopćiti vijesti.
 
Mladen se premještao s noge na nogu dok je slušao masu izgovora zašto ne može dobiti termin za izlaganje svojih slika i koje su mu opcije, mrštio se i jedva čekao da ode, jer ovaj razgovor nije vodio nikamo. Trebala mu je cigareta i konjak, nije se mogao sjetiti da li je u boci još ostala koja kap.
 
Pred svojom zgradom je vidio parkiran auto doktora Majera i tlak mu je skočio, požurio je prema stepenicama , a u glavi mu je bila samo misao kako će ih uhvatiti i kako će napokon sve biti jasno. No, doktor je sjedio na stepenicama ispred njihovih vrata, zbunjen kao učenik koji se vraća iz škole i nalazi zaključani stan.
 

  • -          Trebao sam joj donijeti nalaz. Kamo je otišla?
  • -          Kakav nalaz? – Mladen ga je pogledao prijeteći, no zbunjeno, kao da je zalutao u krivi film.
  • -          Nije vam rekla? Ima zakazan pregled u klinici za umjetnu oplodnju. Danas je primila vijesti od ginekologa. Dijana ima mogućnosti zanijeti putem umjetne oplodnje, uspjeli smo joj naći termin, čekala je tjednima.
  • -          Dakle zato se ona s vama sastajala? O moj Bože.

 
Mladenu je tutnjalo u glavi dok je zajedno s doktorom Majerom lupao po vratima i na kraju se svom silinom naslonio na njih da bi ih uspjeli razvaliti. U stanu se širio čudan miris, drugačiji od dima cigareta i alkohola.
 
Krenuli su putem kupaonice, tu ih je odveo mlaz vode. Na sve strane su stršale žice, a Dianino beživotno tijelo je ležalo u kadi, dok se iz bojlera izvijao sivi oblak. Kao u tunelu, Mladen više nije čuo ništa, samo je vidio sjene liječnika iz hitne pomoći i policije, a onda mu se smračilo pred očima i utonuo je u ništavilo.
 
Četiri mjeseca kasnije kroz galeriju se guralo mnoštvo ljudi, uzimajući besplatne kave iz plastičnih čaša, a najviše ih se skoncentriralo oko autora slike „Nijema priča“. Mladen je bio vidljivo blijed, u crnom odijelu, sjetnog izraza lica. Objašnjavao je nastanak portreta, a u njega su gledala dva tamna oka i puna, crvena usta. Na kraju, ta usta su bila boje krvi, između njih je zapela rečenica koju je Dijana htjela izgovoriti, ali je nikad nije rekla. „Htjela bi ti roditi dijete, ali želim na umjetnu oplodnju jer ne mogu roditi normalnim putem“.
 
Svaki put kad bi pogledao u te usne, Mladenu je zapinjao kamen u grlu i gutao je sivi dim iz zapaljenog bojlera..usta i dim bili su nerazdvojno povezani u nijemu priču.

Napisao/la Kristina Gallo








Nazad na vrh Ići dole
Laida

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 20135

Lokacija : I reč je dodir.. ako znaš..

Učlanjen : 26.04.2018

Raspoloženje : Igra uma


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 10 Jul - 11:45

Priča o divljoj, neistraženoj zvezdi…
Moram da vam se poverim. Ne tako davno, možda tokom ovih nekoliko milijardi godina, upoznao sam jednu divlju, neistraženu zvezdu. Pojavila se kao bljesak neke davne svetlosti, toliko divlja da mi je prosto bilo žao da na bilo koji način pokušam da je pripitomim. Iskreno, mislim da to nikada nisam ni želeo i sada mi je žao zato što je u nekim slučajevima možda tako izgledalo. Moja jedina želja bila je da je istražim, makar malo bolje upoznam, i da zajedno sa njom otkrijem neke nove zvezde rasute po našem zajedničkom prostoru. Međutim, u tim vremenima i ja sam bio neistražen baš kao i ona i nisam mogao mnogo toga da pružim. Negde duboko u sebi znao sam da ću vrlo brzo morati da je pustim u neki drugi svet, onaj što luta, tamo gde svaki novi dan vrlo brzo izbledi i gde se životinje smeju iskrenije od ljudi.

Tako je i bilo. Jednoga dana došli su po nju; mutne senke i hiljadu pravila okovanih lancima.
I ona je otišla…

Svet nikada nije želeo da istraži i malo bolje upozna tu divlju, neistraženu zvezdu. Svet nikada nije želeo da zajedno sa njom otkrije neke nove zvezde. Za njega iskrene stvari ne postoje. On je samo želeo da je pripitomi na svoj način, što brže i što bolje, da uz lepu reč i lažan osmeh natera zvezdu da postane hladna i jednosmerna baš kao i on. Muka je to kada je osnova trula i ne želi da se izleči. Kada nemaš sjaj u sebi i želiš da ga drugi izgube, umesto da naučiš nešto više o svetlosti. Opirala se, znam da jeste, ali svet je tamni prevarant koji čak i rat može da predstavi kao priču o ljubavi. Na kraju, ona mu je pružila ruku ne znajući da svaka osoba može da ode na dva načina. Prvi je tužan, kada odlazimo od drugog bića. Drugi je težak, kada odlazimo od sebe…

Ubrzo posle odlaska počeo sam da se menjam. U početku nisam mogao da razumem šta se to dešava i zbog čega iz dana u dan sve više posmatram sebe, zbog čega gledam kroz nebo i danju vidim zvezde. Ubrzo sam shvatio. Ona je uradila baš ono što je bilo potrebno u tom trenutku. Umesto da ja istražim nju i saznam više o toj divljoj, neistraženoj zvezdi, ona je potpuno nesvesno pripitomila mene. Pomogla mi je da shvatim šta je pravi cilj i za šta se vredi boriti, da osetim koliko je života sadržano u jednom gramu bezuslovne ljubavi i da kada god poželim, mogu da vidim druge, lepše svetove, čak i tamo gde ih nema. Njen način je bio poput cveta, nežno iskren i okrenut ka suncu.

To joj nikada neću zaboraviti.
Moram da vam se poverim jer stalno imam osećaj da upravo njoj dugujem sve ono što sam postao i sve ono što ću najverovatnije postati.

Budućnost. Tek što je pomenemo, a već je tu. Vreme leti, grabi sate poput najbržih ptica, dani prolaze, često nas i ne primećuju, baš kao mladost kada prolazi pokraj starosti. Ponekad me sretne. Ponekad je sretnem. Valjda se kosmos još uvek trudi da poveže svoje prvobitne niti. Za razliku od njega, mi smo odavno odustali. Samo poneki zagrljaj zaluta, onako nedovršen, u prolazu dok smenjuju se godišnja doba. Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće. Mi smo tišina želja. Nemamo mi tu snagu. Kost po kost lomili su teški lanci, pravilo za pravilom od nas je napravilo strance. Međutim, morao sam da smislim način. Morao sam nekako da prevarim svet. Shvatio sam da ako nismo u mogućnosti da sačuvamo osobu, trebalo bi da sačuvamo u sebi ono najbolje o njoj. Znam da neka sećanja nisu lagan teret za nošenje, ali tu su, ona su deo nas. Lepi trenuci i srž drage osobe zaslužuju makar jedan siguran brod u moru naših sećanja. Neka plove, odatle ih niko ne može odvesti, tu su na sigurnom.

Znam šta mislite, ali način koji sam smislio nije tu zbog mene. On je vrlo nesebičan i jednostavan i tu je zbog nje. Ako svet još jače pokori moju divlju, neistraženu zvezdu, ako je rani dovoljno da više ne zna da su samo naša dela ono što ostaje iza nas, ako je uplaši i natera je da se još više odalji od sebe… ona uvek može da me pronađe. Ako me pogleda u oči, pokazaću joj more. Negde tamo, na horizontu, gde se sve spaja sa sobom, ugledaće jedan brod. Daću joj vremena, neka se podseti. U meni uvek može da upozna sebe i sve ono što je nekada bila.








Zagrljaj vodi do mesta gde se šapuće  
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Priče.....    

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 19 od 19Idi na stranu : Prethodni  1 ... 11 ... 17, 18, 19

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-