Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Priče.....

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14 ... 19  Sledeći
AutorPoruka
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Dec - 11:51

Nikola Smolenski: LOŠ UTICAJ
Lijeijvijelijer je gledao Vijelijejievijenu kako se kupa u potočiću nastalom posle skorašnje oluje. Mada je znao da to ne bi trebalo da radi, prizor zraka svetlosti koje šalje prolećno sunce kroz mlado zeleno lišće kako osvetljavaju njeno savršeno telo pokriveno ogromnim kapljama vode koje su klizile niz nju i koje je raspršavala krilima, bio je jednostavno prelep da bi mu se odupro. Lijeijvijelijer je bio zaljubljen u Vijelijejievijenu ali nešto se desilo što ga je mučilo, i nije više bio siguran u svoju ljubav.

Drevni, isti vanzemaljci koji su genetskim inženjeringom napravili ljude su takođe napravili i vile*. Vile su počele svoj život kao igračka, šala – ali završile su kao umetničko delo, jedan od radova Drevnih na koji su bili najponosniji.

Vekovima, mada su se krile iz očiglednih razloga, vile su bile učitelji ljudima – mnogo mlađoj i nezrelijoj, mada gruboj i žestokoj rasi. Vatra, točak, astronomija… vakcina, penicilin bili su pokloni jedne rase drugoj. Ali, sada je učenik prerastao učitelja – i vile su uobičajile da uzmu ljudsku tehnologiju i prilagode je svojim ciljevima i načinu življenja, čak je ponekad poboljšavajući pritom. Na sreću, bile su dovoljno pametne da ne prihvate užasavajući ljudski način življenja, mada je za neke bilo glasina da gledaju televiziju ili čak surfuju Internetom!

Pre nešto vremena, dok je Vijelijejievijena pomagala jelenku on joj je slučajno odgrizao ruku. I mada je ona mogla da usredsredi svoju bioenergiju u izrastanje nove ruke, odlučila je da nosi veštačku ruku umesto toga. To je bila vrhunska elektromehanička ruka čiji je dizajn bio uzet od ljudi i unapređen. Crna kao noć, sa realističnim, mada vidljivo mehaničkim pokretima, bila je jača od prave ruke, mada manje precizna. Vijelijejievijena je tvrdila da se sa njom oseća moćnije i više seksi – ali Lijeijvijelijerova osećanja su sada bila pomućena. Još uvek je voleo njen izgled i karakter, ali ta neprirodna ruka ga je mučila.

Tehnologija je dobra za poboljšavanje života, ali menjati nešto što neko već ima istim takvim ili gorim samo zato što je to delo tehnologije nema smisla. Ljudi su to radili – menjali društvena okupljanja televizijom, koncerte CD-ovima, noge autobusima i tako redom, ali to jednostavno nije bilo prirodno. I Lijeijvijelijer je osećao da bi to trebalo da bude objašnjeno njegovoj ljubavi.

„Nešto mora da se uradi sa tom devojkom. Pričaću sa nekim iz njene porodice da je ubedi da se otarasi te crne monstruoznosti. Mi, vile, nikada nismo bili robovi tehnologije kao ljudi, i nikada nećemo biti!“, odlučio je Lijeijvijelijer dok je leteo do svog helikoptera.

*) – vile u ovoj priči su vile visoke petnaestak centimetara sa krilcima (faeries) a ne vile ljudske veličine (elves)
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Dec - 11:53

Oto Oltvanji: RETKA KRVNA GRUPA
Vojni helikopter ga je spustio pred zavejanu gostionicu u Alpima.

Preletevši petsto kilometara, Estrogen Moroder imao je priliku da se uveri sopstvenim očima da je Stari kontinent čvrsto u šaci virusa i da se svikao na njegovu vlast. Umesto čekića, marširaju očnjaci: bledolike krvopije u crnim uniformama postrojene po prostranim trgovima glavnih gradova; ulicama krstare limuzine sa zatamnjenim staklima ko moderne piratske lađe; predgrađa nikad tiša i lišenija dece. Povremeni bezazleni izgredi isključivo su njegova briga. Kao ovaj put.

Jedino se na selu već primećivala nestašica hrane, što je samo potvrđivalo njegovo uverenje da je zabrana preobraćenja usledila prekasno. Svuda oko sebe osećao je gladnu braću, a ono malo smrtnih ljudi koje je sretao davali su od sebe više nego što imaju.

Za stolovima krčme “Kod Šagala” proređeni seljaci namreškanih sivih lica umorno su markirali konobaricu, očigledno gostioničarevo vlasništvo: teturala je između stolova ko da će svaki čas da izvede piruetu i bez glasa se strovali na daščani pod, dok su dežmekasti gazda, njegova jedra žena i maloletna kćerka ponosno šetkali zarumenjene obraze. Njih troje srkali su jadnicu nasuvo.

Naravno, zabava je trajala samo dok se sa svoja dva metra nije pojavio na vratima; čim su ga ugledali, gosti se povukoše u senke po ćoškovima, dve žene – majka i kćerka – iza pulta, a gazda pohita ka njemu udvorički pokazujući zašiljene zube. Estrogen Moroder izloži očnjake duplo duže od gostioničarevih. To nije bio osmeh, već obično ustanovljavanje statusa. Estrogen Moroder nije posedovao smisao za humor.

Predstavio se.

Rekao je: specijalni inspektor taj i taj. Krčmi nije bila potrebna veća proba živaca.

“Ja sam vas zvao, inspektore”, reče gostioničar, gutajući knedlu veličine grejpfruta (koji u životu nije video). “Odmah sam znao da je ovo posao za ministarstvo.”

Estrogen Moroder nije bio zadivljen.

“Prvo želim obrok, i to obilan”, reče on, svukavši rukavicu i neodređeno mahnuvši ka supruzi. “Dovešćete mi je odmah u sobu. Posle pola sata, pošaljite mi kćerku.”

Gostioničar se smanji za dva broja, ali samo klimnu glavom.

Ženu je opalio da bi se opustio i ponizio krčmara; kćer je pio da bi se počastio. Nakon okrepljenja, Estrogen Moroder je bio spreman za ozbiljan rad. Gostioničar ga je poveo do potkrovlja, vodeći za sobom i pola kafane radoznalaca.

Telo je ležalo na podu sobe na kraju hodnika.

Ignorisavši namigivanje gostioničareve žene i mrštenje njegove kćerke, Estrogen Moroder pođe ka dovratku ukrašenom licima. “Ja ću vam sigurno biti potreban”, reče gostioničar. “Znate već, da vam odgovoram na pitanja.” Estrogen Moroder mu zalupi vrata pred nosinom.

Ostao je sâm s lešom. Ovaj je ležao u crnoj lokvi, glavom okrenut ka spoljnom zidu. Prozor se zapekao od nekorišćenja; Moroder ne bi uspeo da ga otvori a da ne napravi veću štetu. U sobi se još nalazio običan krevet, prazan orman i noćna posuda.

Skinuo je sa ramena mantil kojim je bio ogrnut, pažljivo ga složio na krevet i izvukao rukavice. Čovek koji je ležao pred njim bio je sportski građen, visok, srebrnaste kose. Prešavši čitavu sobu u jedan i po krakati korak, kleknuo je do njega. Umočio je prst u rukavici u gustu krv i liznuo. Nikada nije okusio ništa oporije.

Tragovi ugriza nalazili su se na desnoj strani vrata, bliže potiljku. Neko je bez svake sumnje prekršio strogu zabranu preobraćenja i ubijanja ljudi. Napadač je očigledno prišao žrtvi s leđa; u ovim uslovima, mogao je da bude bilo ko. Estrogen Moroder se nije mnogo jeo. Trebalo mu je malo vremena nasamo i uskoro će znati ko je počinilac. Zato je u ovom poslu najbolji.

Seo je na pod i naslonio leđa na vrata. Ispraznio um. Petnaestak minuta kasnije, i dalje mu se ništa nije ukazivalo.

“Baš me mučiš, a?” reče lešu.

Poželeo je da od gostioničara zatraži flašu najboljeg vina koje ima, kada mu nešto privuče pažnju. Kleknuo je do žrtve i zagledao se u njenu fatalnu ranu. Oklevajući, on prisloni prst u rukavici uz tragove ugriza i – obrisa ih sa kože. Estrogen Moroder nehotice poskoči u mestu. Nestali su sa vrata kao da ih nije ni bilo.

Nije mu trebalo mnogo da skine odeću sa pokojnika i prouči svaki pedalj njegovog tela. Tada je bio siguran. Ubica nije krvopija, ali je tako želeo da se predstavi.

Ko onda?

Prizvao je u sećanje lica koja je sreo tokom večeri i nijedno mu se nije činilo kao promišljeni, hladnokrvni tip spreman za zaveru, makar i skromnijih razmera.

Estrogen Moroder nije prepuštao stvari slučaju. U tri brza koraka našao se kod vrata, cimnuo ih prema sebi i naglo provirio napolje. Hodnik je bio prazan. Zamišljeno se vratio sobi i njenoj misteriji.

Ključ se nalazio u bravi sa unutrašnje strane. Žrtva je morala da pusti ubicu unutra. Ili se nije zaključala? U ovakvoj gostionici, teško. Nekoliko puta samo što nije osetio prostoriju i događaje koji su se u njoj odigrali. A onda je krenulo, kao što uvek kreće. Osetio je ukus šerbeta u ustima. Estrogen Moroder počeo je da prisustvuje prošlim događajima kao da se odigravaju sada.

U sobu je ušla žrtva. Sa naočarima metalnog okvira na vrh nosa delovao je kao knjiški moljac. Na krevet je oprezno položio kofer koji je doneo sa sobom i seo do njega. Duboko je udahnuo, otvorio ga i izvadio dva predmeta. Prvo je olovčicom iscrtao vrat, a zatim raskopčao košulju – Estrogen mu u ruci razazna špric – i ubrizgao sebi nešto u mišicu.

Čekao je, a Estrogen Moroder zajedno s njim.

Gosta uhvatiše grčevi. Odigrao je po sobi polku kao vođen koncima, zatim se prostro u položaj u kojem ga je zatekao. Na uši i nozdrve mu potekoše tanki mlazevi krvi. I to je bilo to. Više se nije mrdao.

Estrogen se počeša po glavi.

To ništa nije rešavalo. Iako je mnogo više uživao u svojim posebnim metodima, moraće da podvrgne goste klasičnom policijskom ispitivanju. Pokaže malo grubosti.

Nije stigao da se osovi na noge i pozove gostioničara, zato što predstava pred njim još nije bila završena – nikad ne napuštaj bioskop pre kraja odjavne špice. Još se nešto dešavalo posle žrtvine smrti.

Leš zasvetli. Tek tako. U početku žućkastom svetlošću, da bi postepeno potamnela u zagasito crvenu. Ukus šerbeta u ustima bio je jači nego ikad.

U svom nekoliko vekova dugom životu Estrogen je video svašta, ali nikada ništa slično. Crvena svetlost obuzela je telo kao da će pred njim planuti i pretvoriti se u pepeo. Bleštavocrveno obličje poče da se odvaja i izdiže iz tela domaćina. Što je više buljio u njega, ono je poprimalo konkretniji oblik: humanoidan, a opet tako stran. Telo koje se bez ikakvog napora uzdiglo pred njim bilo je sačinjeno isključivo od pulsirajućih crvenih vena. Ni oči mu se nisu videle od njih.

Estrogen Moroder se skameni.

Koliko god da mu je stvorenje ulivalo strah – Estrogen? uplašen? – nije mogao a da mu se ne divi. Nije uspevao da odagna utisak da je stvor, ovaj fantom prošlosti, svestan njegovog prisustva. Stajali su i zurili jedan u drugog.

Stvor se neznatno pomeri ka njemu, kao da on neće primetiti. I još malo. A zatim, sasvim polako, stojećki, dolebde pred njegove noge. Zastao je tek kada su se našli licem u lice. Moroder je mogao da mu razazna svaku živu venicu na glavi.

Estrogen je istovremeno bio zadivljen i osećao glad. Poželeo je da ga dodirne, ali nije se usuđivao. Znao je da ne bi imalo smisla. Bio je odvojen od prikaze vremenski, a ne prostorno.

Fantom nagnu lice prema njemu i Estrogen na jedan suludi trenutak pomisli da ovaj želi da ga… poljubi?

A onda ga stvor ugrize za vrat.

“Ujebote!” vrisnu Estrogen.

Ukočio se od bola. Shvatio je da je načinio stravičnu grešku. Ukus šerbeta u ustima prvi put ga je izneverio. Stvor nije bio nikakva prikaza iz prošlosti, nije uopšte, već konkretna spiritualna manifestacija u sadašnjosti.

Umesto da ga sisa, ovaj ga ispuni nečim… živim.

Kada je ****** sa njim, stvor ga odbaci poput krpe u ćošak prostorije. Nacerivši mu se licem od vena, vratio se u telo domaćina, kao u zarđalu magičnu lampu.

Estrogen Moroder je počeo da diše, prvi put posle dugo vremena. Ličilo je više na plitke uzdahe i kašljucanje, ali njegovim plućima jeste prostrujao vazduh. Na sebi je osetio miris ljudske krvi, koji nije dolazio od spolja, kao slučajni ostatak obilne večere; krv se sada nalazila duboko u njemu i ponovo je kolala njegovim venama.

Estrogen je bio zgrožen.

U sebi je nosio nekakav novi virus, savršeniji od prethodnika, jer nije moglo da mu se odoli. Pretvarao je izgladnele lovce u hranu, a, budući da hrane nije bilo dovoljno, drugi lovci bi je odmah primetili i pecali se. Preobraćao je preobraćenike.

Nazad u ljude.

Zavrtelo mu se u glavi. Odakle je došao novi Princ crvenog svetla? Mora da su se ljudi ovako osećali kada su se prvi put sreli sa prvim sinom tame, Velikim Zubom, njegovim i ocem svih krvopija.

U sobi nije video tragove posete osvetničkog duha krvi. Leš je i dalje ležao na istom mestu obliven tamnom tečnošću. Da li je sve samo sanjao? Da li se zarazio kada je liznuo krv, još na početku istrage, a ostatak predstave sa stvorom doživeo samo kao vizuelizaciju širenja virusa?

Osećao se čudno: u isti mah bolesno i prosvećeno. U svakom slučaju, nije smeo sada da poklekne. Obukao je mantil kao u transu. Moraće da se probije do ministra kako zna i ume, upozori braću na propast koja im se nakačila na vrat.

A šta ako se radi o vladinom projektu? pomisli panično.

O eksperimentu sa zadatkom da ugasi globalnu krvopijsku glad? U tom slučaju, ministar ga je smišljeno odabrao kao prvog nosioca zaraze i poslao u nedođiju – za svaki slučaj, ako stvar pođe po zlu, da se zaustavi na vreme.

Ako je to i istina, problem je što se stvar istinski otela kontroli. Već posle prvog srka, krvopija je protiv svoje volje bivala preobraćena. A budući da je glad u svetu bila prevelika, ova zaraza bi se širila brže od prethodne. Izračunao je na brzinu: ono za šta su Imperiji bili potrebni vekovi, u ovom slučaju raščinilo bi se za nešto više od godinu dana. Drugim rečima, moraće da dela pažljivo i brzo.

Promolio je glavu u hodnik. Desno, ništa. Levo….

Trgnuo se unazad, a iz usta mu se ote mešavina uzdaha i zmijskog šištanja. Tu, u mraku, nagurao se nestrpljivi odbor za doček, svi u spavaćicama.

Gostioničar.

Supruga.

Njihova kćerka, nakežena. Iza nje buljuk kasnih kafanskih gostiju, predvođenih njegovim rođenim pilotom. Namirisali su ga dva sprata iznad.

I dok je odmahivao glavom povlačeći se pred čoporom, oni su polagano stupali za njim, merkajući ga očima užarenim i gladnim.

“Ujebote”, rekao je samo.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Dec - 11:53

Pavle Zelić: SAMI
“Mama, mama, dođi brzo! Dođi da vidiš!”

“Šta je bilo sine? “

“Vidi, vidi ovog šim-pan-zu” – devojčica od oko pet godina je sricala reč sa ploče.

“Zar nije čudan, a? I ružan. Fuj, kako smrdi!”

Slatko dete. Majka joj se pridružila i sada obe stoje neposredno uz šipku koja predstavlja granicu za posetioce. Mala radoznalo protrčava ispod i hvata šipke na kavezu.

“Hajde, uradi nešto! Mama, zašto on ništa ne radi?”

Bože, jel’ ova žena luda, zar nije videla upozorenje? Ostavljam metlu i polako im prilazim. Sami je skoro uvek miran i nezainteresovan, ali ima i on svoje bubice.

“Gospođo, molim vas sklonite dete od kaveza.”

“Zašto? I uostalom, šta nije u redu sa ovom, hm.. životinjom?” Gleda me značajno, i klima glavom ka klinki. Ne, naravno da joj neću reći. Da nije te dece, teško da bih primao platu.

A onda joj izraz razumevanja preplavi lice. Odmah za njim, strah.

“Milice, odmah da si došla ovamo, odmakni se od tog kaveza!”

“Ali mama.”

“Smes-ta!” Smešno je videti joj paniku na licu. Ne slaže joj se sa odelom.

“Ma ionako je dosadan” Klinka prekršta ruke na grudima i mršti se. Ustvari, odlično imitira mamu, i ne mogu da se ne nasmešim.

“I ti si ružan.” kaže mi i i odlazi ka prometnijem delu parka. Majka je isprati pogledom, a onda se okrene ka meni.

“Bože, jesam li ja to dobro razumela? Nisam davno bila ovde, ali da li je moguće.?”

“Da gospođo, to je on. Original. On nam je poslednji, već mnogo godina. Više ih nećemo dobijati, previše su skupi. Znate već kako je.” Zaćutim. Ovo mi je svaki put mučno. Saberem se i iscedim osmeh.

“Dodjite nam još neki put. Ovo što vidite je pravi raritet.”

Ona promrmlja nešto nalik na odgovor i požuri stazom kojom je otišla mala.

Uznemirio sam je, znam. Svi se uvek uznemire. Bude i žalbi. Uprava jedva čeka da nas se reši. Samija i mene, njegovog zakonskog staratelja. Ali, mi smo dobri i ne mogu nam ništa.

Ostatak dana je zato bio pakao. Pet ekskurzija iz unutrašnjosti je opsedalo kavez. Ne verujem da je to slučajno, uputili su ih ovamo. Očekuju da pogrešimo, da im damo izgovor. Na viku i bačeni kikiriki, Sami se samo sve dalje povlačio u uglove. Posle ga više nisam ni gledao. Zagrlio bih ga, da ga smirim, ali čak ni to ne mogu do zatvaranja.

Kada je sve to konačno prošlo, neodlučno sam otključao vrata i ušao u kavez. Večernje sledovanje sam ostavio po strani, a tamnoj prilici u najmračnijem kutku prišao sam sa par oprobanih poslastica. Naravno, kupujem ih iz svog džepa.

“Hej, drugar, kako si? Težak dan, a? Evo, imam nešto što će te sigurno oraspoložiti.”

Muk. Ne pokreće se. Šta mu je, obično živne kad oseti miris čokolade. Kleknem iza njega. Sada me je već uplašio. Prodrmao bih ga, ali se ne usuđujem. Umesto toga, posegnem rukom i blago ga pomazim po leđima. Sami skoči kao oparen i baci se na mene. Obori me na zemlju. Paničim, pokušavam da ga stresem. Ne vredi, i dalje je mnogo jači od mene. Trgnem se još jednom, a onda shvatim da me grli. Samo me grli. I trese se. Trese se od straha; straha od spoljnog sveta koji ne razume i nikada ga neće razumeti. Drži me čvrsto, prejako. Sve me boli, ali se ne suprotstavljam. I razumem ga, bolje nego iko.

Drhtimo tako zajedno, još dugo.

Kasnije, izvlačim i polazim niz jedinu stazu koja vodi do i od ovog mesta. Usput prolazim pored brojnih kaveza. U njima su životinje, ali samo na prvi pogled. Sada su to tek ukočene lutke. Nikada ne liče na prave. Ne u potpunosti. Predobro se sećam pravih. I ne mirišu kako treba. U stvari, ne mirišu uopšte.

Sve prelepe, savršene. A tek kad se uključe! Druželjubive, zabavne, izvode trikove i obožavaju da se maze. Sve lažne. Iako ih viđam svaki dan, ovakve kakve su sad, izazivaju u meni nelagodnost. Kao da se pretvaraju. Kao da me posmatraju senzorskim očima, vide u meni uljeza, podsećanje na neprijatnu istinu usred ove bajke za malu decu u kojoj su oni glavne zvezde. Nemoguće naravno, ali ipak ubrzavam korak.

* * *

Dan kasnije, mama i mala su opet tu. Devojčica plače, i cima majku za ruku.

“Slušajte, ja stvarno ne znam šta ću sa njom. Sinoć joj je brat napričao gomilu gluposti, kako više ne postoje prave životinje, i da su sve one koje je juče videla u Vrtu samo roboti, a da u životinje i u Deda Mraza veruju samo mala glupa deca.” – opet mi upućuje onaj pogled.

“Uglavnom, ne prestaje da plače i morala sam da otkažem tri sastanka da bih je dovela jutros ovde. Kaže da je juče videla pravu životinju. ‘Oćete molim vas da ga izvedete, pa da mogu da je vodim u školu.”

Nasmešim se. Bistro dete, na mamu. Možda i nov drugar, bog zna da ih davno nismo imali.

“Zdravo.” Čučnem sa naporom, sve dok nam lica nisu u istoj ravni. “Znaš, ti si potpuno u pravu, ali neka to bude naša mala tajna, važi? Ne mora ni mama da zna.”

Mama je već daleko od nas, priča mobilnim.

Šta ja znam? Ja sam samo stari isluženi čuvar. Ali osećam da je ovo važno.

“Nego, hoćeš li da se upoznate?”

Suze više ne teku, i musavo lice sada klima nemo “da”.

Nešto kasnije, pošto sam ga razbudio, odvodim ga za ruku do šipki. Mrzovoljan je i uporno pokušava da se vrati u kućicu, ali ne dopuštam da mi to pokvari predstavu.

“Slobodno priđi, nemaš čega da se bojiš.” Preturam po džepovima i krišom joj dodajem čokoladicu.

Malo okleva, a onda mu je pruža kroz šipke na otvorenim dlanovima. Sami zgrabi poklon i pritom je slučajno gurne.

Vidim šta će se dogoditi, i ne mogu ništa. Nisam mogao da predvidim. Glava joj udara o šipku ispod koje je juče protrčavala. Zvuk je neobično prodoran u tišini jutra. Malo telo se samo strovali na zemlju, a kosa prekrije najgore. Ono što sledi je kovitlac događaja, prebrz da bih mogao da mu se umešam. Dok sam stigao da zaključam, majka ju je već ponela daleko, predaleko da bih mogao da je sustignem ičim osim besmislenom vikom i preklinjanjem. Glupi, glupi starkelja. Čuvari su ubrzo tu, previše brzo da bih mogao da poverujem da su obratili ozbiljnu pažnju na devojčicu. Ali u trenutku nisam tako pronicljiv, tada ih samo molim da poštede Samija.

* * *

Pada noć. Sami je još uvek živ samo zato što nisu imali odgovarajuću injekciju kojom bi ga uspavali. Ne sumnjam da bi to učinili i običnom puškom, da nije propisa. Svejedno, ujutru će sve biti gotovo, ali ja sam se već našao na ulici i bez posla. Malo sam besciljno lutao, a onda sam otišao kući. Po ključ.

Sećam se. Kada sam bio mali, jako mali, iz Zoološkog vrta je pobegao šimpanza, i čuvari su ga celu noć vijali po krovovima Dorćola. Svi su slušali radio izveštaje, a ja sam se popeo na prozor i zverao napolje, nadajući se da ću ga baš ja videti i dobiti nagradu. I kao da me je čuo, na krovu prekoputa, iza dimnjaka se pojavila najpre ruka, pa glava i konačno ceo stvor. Ugledao me je i mahnuo mi. Ne sećam se, ali mi se čini da sam mu uzvratio. Bio sam opčinjen. Onda je pokrio oči rukama, i ja sam učinio isto. Kada sam ponovo pogledao, nije ga bilo. Tako me je osvojio za ceo život. Iako sam njega i njegove naslednike viđao hiljadama puta posle toga, nikada više u njihovim očima nisam video takav pogled.

Eh, da. I on se zvao Sami.

* * *

Vratio sam se.

Samijev kavez ne čuvaju, a i zašto bi? Ali su zato zaboravili da ga nahrane. Kod sebe imam par slatkiša, i dajem mu ih da ga ućutkam. Dok je on zabavljen, otvaram vrata i pokušavam da ga što tiše izvedem iz kaveza. Zbunjen je. Opire se, vuče nazad. Bože, koliko je prošlo od kada je bio van ove kutije? Ipak uspevam da ga nekako namamim i sada već idemo stazom, a Sami mi bolno steže ruku. Kuda? Kako? Ne znam, ali neću dozvoliti da Sami umre u kavezu. Želim da me i on onako pogleda.

Put vodi naniže, kroz istočni deo parka, pravo do izlaza. Od zgrade u kojoj su čuvari će nas uskoro zakloniti veliki blok sa primatima, a onda smo napolju! Blok sa primatima. Trebalo je da se setim, ali već je kasno. Lutke su još uvek tu, a Sami ih je video. Pušta me i skače na kavez. Vrišti, dere se, busa se u svoje staračke grudi. Pokušava da impresionira veštačke ženke. Nema odgovora. Besan je, udara po šipkama i povređuje se. Krvare mu šake, grudi, čelo. Pokušam da ga otrgnem, ali me odbaci sa istom lakoćom kao devojčicu. Možda nas još nisu čuli, možda sve nije izgubljeno. Petljam sa svežnjem, znam da sam imao ključ i od ovog kaveza. Kada ga pustim unutra, shvatiće i odustati. Konačno ga pronalazim, a Sami me preskače da bi ušao unutra. Ali tamo, na stranoj teritoriji je oprezan.

Prilazi najbližoj kopiji i njuška je. Onda je gurne, a ova padne. Odjek metala još nije zamro, a Sami je već uhvatio robota uhvatio i zavitlao ga u zid. A onda skače na drugog. Pa na trećeg. Kida im glave, grize krto meso, čupa komade sintetičke kože. Prokrčio je sebi put kroz pleme lutaka, da bi na kraju i sam klonuo. Do tada sam mogao samo da posmatram, zapanjen. Pritrčavam mu, nejasno svestan vike iza sebe, i oštrog klik-klak repetiranja puški.

Pao je na lice, i plašim se da ga okrenem. Ispod njega se širi tamna lokva. Ne, moram ga pogledati u oči! Smeši se. Ruke i grudi su mu uzranavljene, a usta krvava rupa sa krhotinama zuba, ali znam da me je prepoznao. Podiže ruku ka mom licu. A oči.

Glava mu eksplodira.

Okrećem krvlju isprskano lice i vidim cev kako se dimi među mnogim.

“Mogao je da vas povredi, gospodine”, kaže glas iza cevi.

Ja. Želim da učinim nešto, ali u meni više nema volje. Obaram glavu i grlim Samija. Ovoga puta, drhtim samo ja.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Dec - 11:54

Predrag Tomić: BEZREPI
1.

Kada ga je prvi put srela, a dogodilo se to na betonskom šetalištu koje je vijugalo uz obalu, sa jedne strane omeđeno nabujalom rekom, a sa druge načičkano zadimljenim kafićima smeštenim u trošne brvnare, tesnim prodavnicama đinđuva iz domaće radinosti, malenim antikvarnicama, uz mnoštvo kioska i uzanih baštica, prvo što je rekao bilo je:

„Draga moja, dao bih sve na ovom svetu da posedujem tvoju dušu.“

To je zvučalo smešno. Ali, zbog nečega, zbog ozbiljnog tona njegovog glasa, ili pogleda u očima, ili prikrivene rešenosti na njegovom licu, posumnjala je da se šali.

„Pomuči se“, odgovorila je nabusito. „Možda ti je i dam.“

Deset minuta kasnije ljubila se sa njim, na samo dva koraka od obale reke, pod vedrim, noćnim nebom zastrtim tepihom od zvezda, ljubila se i po prvi put u životu osećala se nedoraslo, opčinjeno, čak izgubljeno. Stisnuta uz njega i prepuštena zagrljaju krupnih šaka, bila je već na pola puta da mu da sve fizičko što poseduje: svoje telo, novac, nakit, svoj seks.

O davanju duše, barem tada, nije ozbiljno razmišljala.

2.

Bili su zajedno skoro punih šest meseci. Od prvog susreta, pa do poslednjeg dana nije među njima bilo lošeg trenutka. Ni jedna ružna reč, ni jedna tema oko koje bi bilo ispoljeno nerazumevanje, ništa o šta bi se spotakli i pali kao mnogi parovi pre njih. Ona je bila zaslepljujuće zaljubljena i kao brzo, nekontrolisano klatno njihala se između dva silovita osećanja koja bi je povremeno naterala da se zaplače: osećanja sreće jer je bio njen, i osećanja uskraćenosti u onim noćima koje nisu provodili zajedno. On je bio smiren, pomalo iznenađen ovakvim razvojem događaja. Nikada pre nije mu toliko dugo trebalo da uzme ono što je želeo. Oklevao je.

Najavio je telefonom da dolazi i ona se obukla u izazovnu crvenu haljinu koja je dosezala samo do polovine butina i oštrim, dubokim dekolteom bila otvorena u visini grudi, crne čarape, crne cipele sa visokom štiklom. Tako obučena osećala se pomalo kao kurva, ali to osećanje prestalo je da bude važno onog trenutka kada je otvorila vrata i videla izraz pohote u njegovim očima. Nije se branila kada je poljubio, ni kada je rukom ušao među njene noge, ni kada joj je smaknuo haljinu i otkopčao brushalter.

Vodili su ljubav strasno i brzo, a kada su završili prvi krug, ležeći na njoj, pritiskajući je svojim nagim telom uz krevet, rekao je:

„Ja sam demon i želim tvoju dušu.“

Skoro se zagrcnula od smeha.

„Ti si blesav! Đavo? Ti si đavo?“

„Ne đavo. Demon. To je razlika. Ja sam samo Sakupljač.“

„Šta sakupljaš?“

„Duše.“

Ponovo se nasmejala. Prebacio je prekrivač preko njene golotinje, zavukao se ispod i poljubio dolinu između njenih dojki. Plima uzbuđenja se iznova podizala u njemu.

„Ako si đavo…“, počela je.

„Demon“, prigušeno dodade, ljubeći njenu toplu kožu.

„Gde su ti rogovi i rep?“

Izronio je ispod pokrivača i pogledao je, podsmešljivo naceren.

„Ha! To ne postoji. Mi se ne razlikujemo od drugih ljudi. Nemam rep.“

„Onda si ti bezrepi đavo.“

„Demon.“

„Dobro, demon. Bezrepi demon. Moj Bezrepi. Tako ću od sada da te zovem, mada… možda grešim. Kod tebe je rep napred, kako mi se čini.“

Ćušnula ga je rukom ispod čaršava. Osetio je to kao blagi, prijatni udar struje koji razbuđuje svaki utrnuli nerv u telu. Kratak bljesak želje u njegovim udovima i ubrzan dah. Njena blizina je bila opasna za njega. Ponekad mu se činilo da zbog nje gubi kontrolu. Ponekad mu se činilo da će izdati Gospodare i zaštiti je od njihovog gneva, a ponekad je verovao da je to što njoj čini možda njegov najveći greh do tada. A grehova je bilo mnogo, svi zapisani u Knjigu kao imena i prezimena onih čiju je dušu uzeo.

Borio se protiv osećanja nelagode. Borio se protiv bilo kakvih osećanja. Nisu mu bila od koristi. Samo su izazivala nevolje.

Priznao je sebi, ipak, da ako je ikada ijedna žena prišla blizu tome da ga preobrati, onda je to bila ova, sa kojom je spavao, koju je veće mesecima uveravao kako je voli, čiju je dušu, čistu i prostu, žarko želeo da otme.

Okrenuo se na bok i pogledao je u lice.

„Želim tvoju dušu“, ponovio je.

Položila je ruku na njegovo lice, pritisnula mu obraz i osećanje želje se vratilo u njega, brzo, kratko i silovito kao sevanje munje.

„Moj Bezrepi“, šapnula je. „Ti mi i nisi neki naročiti đavo, da znaš.“

„Demon“, on reče, naže se ka njoj i poljubi je u usne.

Drugi krug. Lagan, nežan, temeljan. Još jedno uživanje u njenom glatkom, belom telu.

Starinski sat u dnevnoj sobi otkucao je ponoć kada se on prenuo iz razmišljanja šta bi mogao da joj ponudi u zamenu za njenu dušu. Šta je to što njoj treba? Koliko je do sada mogao da zaključi, bila je usamljena i željna da je neko voli. Trebala je ljubav. Da li je on to imao i mogao da joj ponudi? Sumnjao je u to.

U svetu tame i beznađa, svetu kojem je pripadao, ljubav i nije bila nešto posebno cenjena.

3.

Ona pruži ruke ka njemu, sklopljenih šaka, kao da u njima čvrsto drži pregršt soli, ili malo vode, vodeći računa da joj ta dragocena tvar ne iscuri kroz prste ili preko ivice dlanova.

„Evo, za tebe“, reče.

„Šta je to?“ upita zainteresovano.

„Moja duša.“

„Tvoja duša. Tek tako. Tek tako daješ svoju dušu?“

„Tvoja je. Pripada tebi. Volim te i verujem ti. Svojevoljno ti je dajem.“

„Svoju dušu?“

„Da.“

On je pažljivo odmeri. Nešto na njenom licu i u njenim očima jasno mu je stavljalo do znanja da to nije samo šala. Nudila mu je ono što je od nje tražio, ali činila je to olako. I bez straha, bez ustezanja, otvorenog srca.

Nije bio siguran da je to pravi način. Nikada pre nije tako uzeo nečiju dušu. Postojali su ugovori, šabloni, vremenski rokovi, ispunjeni zahtevi, pregovori, bekstva, natezanja oko svake sitnice, oko svake reči.

Ne i kod nje.

Ona je volela. Bila je prevarena. Davala je previše.

„To se ne radi tako“, reče on ozbiljno, primakavši se bliže, uronivši u auru toplote njenog nagog tela, merkajući joj ispružene ruke i stisnute šake kao gladan mačak. „Nije pravilno. Kada daješ dušu, bilo kome, moraš nešto da tražiš zauzvrat. Da ne bi bila prevarena. Da ne bi bila izigrana. Postoji i tako nešto kao što je krađa duše.“

„Ja ti verujem“, ubeđivala ga je. „Želim da ti poklonim ono najdragocenije što imam. Sebe. Svoju dušu.“

„U zamenu za… ?“

Pogledala ga je začuđeno.

„Luckasti dečko“, reče. „Volim te. Želim da budem tvoja. Ne treba mi ništa zauzvrat. Tako sam odlučila. Ja dajem, i dajem, i dajem. Uzmi me.“

On joj uputi zgrčeni osmeh nerazumevanja. Mislio je o tome kako je sve to pogrešno još dok je donosio odluku. Osmeh mu je bio zaleđen na licu, osećao ga je kao komad leda oko usana dok je pružao ruke i sklapao svoje šake oko njenih u blagom stisku.

Bilo je toliko lako da se skoro zaplakao od razočaranja. Nije bio siguran da li je ovo što se događalo bilo znak da je previše dobar u svom poslu, ili previše loš.

Čvršće je stegao njene šake. Ona tiho jauknu. Drobio ih je. Glava joj klonu na jastuk.

„Duša je život“, šaputao je. „Ne možeš da živiš bez duše. Ona pokreće. Ona održava život u tvojim venama i sa njenim odlaskom sve se polagano zaustavlja. Srce, um, udisaji… Žao mi je, mala. Stvarno mi je žao.“

Postojao je trenutak u kojem je bio uveren da to neće funkcionisati na uobičajen način. Ugovor nije bio potpisan. Transfer nije ničim bio isplaćen. Bilo je to prosto preuzimanje, na poverenje, na reč, na titraj u oku jedne žene željne uzvraćene ljubavi. Ličilo je na prevaru to što je učinio.

Trenutak sumnje je brzo prošao. Kliznula je u njega, ispunila ga. Transfer je bio lagan kao retko kada. Nije bilo otimanja, nije bilo čak ni pomirene rezignacije, ili posramljenosti, ili bola zbog gubitka. Nije bilo ničega osim predaje. Potpuna predaja zaljubljene žene.

Ležala je nepomično. Njena koža se hladila pod njegovim prstima. Piljio je u nju u neverici. Onda je samo odmahnuo glavom i ustao iz kreveta. Dok se oblačio nekoliko puta se osvrnuo i pogledao njeno lice, a zbog onoga što je na njemu video stan je napustio ispunjen dubokim osećajem nelagodnosti.

Bezrepi, čuo je u glavi ime koje mu je nadenula. Ti mi i nisi neki naročiti đavo.

Ali, bio je.

Bio je.

4.

Kada su je konačno pronašli, bila je mrtva već tri dana.

Policijska patrola, koja je u pratnji službenog lica iz opštine i dva svedoka iz zgrade, razbila ulazna vrata stana, pronašla je njen leš u krevetu. Ispod pokrivača je bila potpuno gola, ruke su joj bile mirno položene uz telo, a pod blagim uglom zakrivljena glava nekako nežno prislonjena uz veliki, mekani jastuk. Pogledali su njeno lice. Oči su joj bile zatvorene, a usne razvučene u okamenjenom osmehu.

Zastali su, ti ljudi koji su je pronašli, i piljili u nju sa nevericom. Osmeh je činio da ona deluje smireno, čak srećno. Bio je to osmeh zaljubljene žene.

5.

Kiša je počela da pada oko šest sati popodne, a kada se potpuno smračilo pojačala se i postala naročito gadna. Teška, ledena kiša.

Kosa mu se lepila uz glavu, sako na njemu bio je potpuno mokar, a cipele pune vode. Drhtao je, zabačene glave, i razmišljao zagledan u mračne prozore stana iz koga su samo nekoliko sati pre toga izneli njeno telo. Piljio je prazno i besciljno kroz magličastu vodenu zavesu koja je padala sa neba.

Zar mu nije dala previše, ta žena? I da li je bila svesna onoga što čini? Mogao je da oseti njenu dušu u sebi jače i bolje nego što je ikada mogao bilo čiju. Obuzimala ga je, sjedinjavala se sa njegovim fizičkim telom. Uvrnuto. Kao da je sada njena duša uzimala njega onako kako je on prethodno uzeo nju. Uvlačila se u zapuštene i mračne uglove, oživljavala utrnule nervne završetke, uzburkala i samu krv u venama.

Njena duša je ostala sa njim. Gospodari su je zahtevali, ali on nije mogao da je pusti. Ona je bila njegovo iskupljenje. Postala je njegova sopstvena zamenivši onu koju je davno dao – tako davno da se nije mogao sasvim jasno ni da seti šta je ono dobio zauzvrat, ako je uopšte i dobio išta više od jalove besmrtnosti i službe Gospodarima.
Ponovo čovek, okrenuo se i odsečnim hodom krenuo niz ulicu, jedva svestan da se kiša pretvorila u žestok pljusak.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Dec - 11:54

Ranko Pavlović: KOS
Iskoračio je iz tijesnog predsoblja i zakoračio u prijatno proljetno predvečerje. Za njim je Vera odgurnula sanjiv pogled. Nebo je bilo još svijetlo, obasjano zracima sunca koje se već strmoglavilo za zapadno brdo.

Ivan će malo prošetati, rekla je Vera kada se vratila u sobu i njih četvoro su, pogledavši je začuđeno, odložili karte na sto, blizu njenih i Ivanovih. Mislili su da je otišao samo do toaleta i da će se brzo vratiti, pa su, do ovih Verinih riječi, držali raširene karte, procjenjujući koja bi im najviše odgovarala u sljedećoj ruci.

Neko je predložio Veri da skuva kafu dok se on ne vrati. Poslije pet minuta ona je na sto donijela poslužavnik sa šest šoljica i rasporedila ih pored šest gomilica karata. Njih petoro polako su otpijali male gutljaje, sve nervoznije pogledajući prema vratima. Došli su samo na jednu noć, u Verinu, od grada prilično udaljenu vikendicu, da se kartaju, ujutro rano moraju natrag, da ne zakasne na posao, a on baš sad našao da se šeta.

Nije ga bilo dvadesetak minuta. Vera je pokupila pet praznih šoljica, a njegovu, punu, ostavila na stolu.

Nije se vratio ni za pola časa, ni za čas, ni za dva časa.

Često su izvirivali, zurili u razrijeđenu tamu, ali ništa nije upućivalo na to gdje se Ivan nalazi.

Pokupili su karte i stavili ih na komodu, kraj televizora. Neko se sjetio da im natoči po čašicu konjaka. Pili su ćutke. Mnoštvo pitanja, poput nevidljivih leptirica, lebdjelo je u tišini, ali nikom nije padalo na um da ih zahvati jezikom, prožvaće i istrese pred ostale.

Pred ponoć izišli su napolje, hodali oko vikendice, vikali, ali nikoga nisu vidjeli ni čuli.

Noć su probdjeli zabrinuti i ujutro otišli u grad, obećavši da će neko od njih doći da obavijesti Veru ako Ivana sretnu ili saznaju kuda je otišao.

Ne znajući šta bi sa sobom i brigama koje su svuda oko nje zujale, Vera je iznijela platnenu stolicu, sjela i zagledala se u dolinu čija je šuma krila iskonske tajne koje nikada niko neće moći da odgonetne. I dobro je što je tako, mislila je, jer kad bi se našli odgovori na sva pitanja, život bi bio sasvim nezanimljiv, besmislen možda. Onda se, na tu misao, trgla. Nije li tajna i to što njenog vjerenika od sinoć nema i što ne zna gdje je? Odgovor na ovo pitanje razodjenuo bi, razgolitio, jednu tajnu, ali bi njoj donio spokojstvo. Uvjerena je da nema nijedne tajne koju bar neko ne bi volio da odgonetne, i kad bi se sve te želje ispunile, onda bi se znali i odgovori na sva pitanja, a to znači da bi život bio bez ikakvih izazova. Siv i dosadan. Jednoličan.

Bližilo se podne, ona je i dalje sjedjela u dvorišu, a Ivan se nije vraćao.

Novo pitanje, koje je moglo biti i nesuvislo, presrete kos, zgrabi ga žutim kljunom i sleti na vrh divlje trešnje, udaljene desetak koraka od vikendice. Vera primijeti da crna ptica, nešto manja od grlice, ima nožice tanke kao vlati sasušene trave i da su joj oči veličine tek zametnutih plodova, jedva uočljivih u bujnom lišću. Ne stiže ni da se začudi kako je uspjela da zapazi kakve oči ima kos, jer joj se želudac stegnu, smuči joj se i osjeti da bi povratila da je bilo šta imala u stomaku.

Poslije podne još jednom osjeti mučninu i nagon za povraćanjem. Otkinu iz trave list kiselice i sažvaka ga. Godio joj je ukus koji je skupljao usta i ukrućivao jezik. Ne ukazuje li taj nagon za povraćanjem i potreba za kiselinom, pomisli, na ono o čemu je govorila majka? Prije mjesec, možda i nešto ranije, sjećala se, ona i Ivan malo više su popili, stigli iz grada u vikendicu, i tada su se vrlo dugo voljeli, ne mislići kakve bi posljedice nepažnje mogle biti. Da, ta mučnina i nagon za povraćanjem…

Bližilo se veče, a Ivan se nije pojavljivao. Ni prijatelji iz grada nisu dolazili, što je značilo da ništa o njemu nisu saznali.

Sutradan je opet sjedjela u dvorištu. Ništa nije remetilo mir majskog dana, obučenog u do grla zakopčan zeleni frak, samo je kos sletio na trešnju, gledao je otud nekoliko trenutaka, pa raširio krila i odletio prema dolini. Pred samo veče sjela je u kola i vratila se u grad. U stanu je nisu čekale nikakve novosti.

Naredni dani postali su nepodnošljivi. Svi su izbjegavali susret s njom, niko joj se nije javljao telefonom, niko nije dolazio u posjetu, ocu i majci koji su provodili proljeće u Herceg Novom nije htjela da javlja ništa u vezi s Ivanom, a sestra se već sedmicama nije javljala iz Toronta gdje od jesenas boravi u okviru programa međunarodne razmjene studenata. Nije znala da li je više tišti usamljenost ili mučnina koja tjera na povraćanje. Sada je već bila sigurna da se u njenoj utrobi, skrivena od neizvjesnosti i straha, razvija klica novog života, proklijalo sjeme njene i Ivanove strasti.

U početku je svaki drugi, pa svaki treći dan odlazila na planinu, nadajući se potajno da će tu bar nešto saznati o vjereniku. Što je proljeće postajalo toplije, a njene mučnine učestalije, počela je da odlazi samo vikendom, na jedan dan. U vikendicu je ulazila tek toliko da uzme stolicu i da se smjesti u hladovinu guste krošnje drveta čije ime nije znala. Odatle se dobro vidjela trešnja, među čijim su lišćem polako krupnjali plodovi, a čim je sunce, sredinom juna, snažnije upeklo i kad su rane trešnje već bile zrele, počeli su da rude.

I prije nego što bi Vera rasklopila stolicu i udobno se smjestila na prugasto platno, nastojeći da se što više opruži, jer je stomak počeo da raste pa je osjećala da joj smeta ako sjedi uspravno ili pognuta naprijed, pojavljivao bi se kos. Oblijetao je nekoliko puta oko trešnje, a onda se spuštao na granu koja se pružala najdalje od debla. Protresao bi krila, pa rasparao tišinu glasom za koji nije znala da li bi ga opisala kao kratak zvižduk ili pisak. Potom bi se sasvim primirio, izlažući pogledu cijelo pernato tijelo, tamnije od olujne noći. U nepreglednom zelenilu ipak su se najviše isticali žuti kljun i tanki sivkasti, možda samo prividni, kružići oko sitnih očiju. Kos je, činilo se, upornim pogledom tražio Verine oči, kao da je želio da joj nešto saopšti, ili da pokaže da saosjeća s njenom patnjom.

Početkom jula, kad su se po trešnjicima neubrani i neopali plodovi već bili smežurali i sasušili, na divljaci pred vikendicom počele su da dozrijevaju trešnje. Mrke bobice, sjajne i radoznale kao zjenice užagrenih dječjih okica, svjetlucale su ispod već otvrdlog lišća čija je boja gubila svježinu, ličeći na kapi mastiljave rose koje su sunčeve zrake ostavile u krošnji da se u njima ogledaju.

Kos više nije mirovao. Slijetao je svaki čas na trešnju, uzimao kljunom bobicu i letio prema dolini, odakle se brzo vraćao po novi plod.

Jednog dana se, kao da se umorio od neprekidnog letenja do doline i natrag, spustio na Veri najbližu granu. Dugo je posmatrao zamišljenu ženu, zatim uhvatio kljunom jednu mrku bobicu, doletio do Vere i spustio je na njen zaobljen stomak, možda baš onako, pomisli ona, kako je prethodne spuštao u kljunove goluždrave mladunčadi.

Vrijeme je prolazilo i dan kada je Ivan iskoračio iz tijesnog predsoblja vikendice i zakoračio u prijatno proljetno predvečerje zaboravili su čak i oni koji su tog popodneva s njim igrali karte. Zaboravila bi ga možda i Vera da osamnaestak godina poslije onog julskog događaja, kada joj je kos spustio zrelu trešnju na stomak, nije na njenu adresu stiglo pismo za njenog sedamnaestogodišnjeg sina. Koverta je bila obična, sivoplava, u kakvima stižu rješenja, pozivi i računi iz raznih ustanova. Poštanski žig bio je razliven, pa se nije moglo pročitati odakle stiže.

Umjesto imena onoga kome je pismo upućeno, nervoznim rukopisom bilo je ispisano: Sinu Vere Maslovarić. Ispod toga, ulica i kućni broj, zatim broj pošte i ime grada.

Verine ruke su zadrhtale kada je pismo izvadila iz poštanskog sandučića. Rukopis joj je bio nepoznat, ali je ipak u njemu prepoznavala, možda samo naslućivala, neravnine slične onima što su počivale na dnu njenog sjećanja ili podsvijesti.

Ušavši u kući, dugo je s neotvorenom kovertom stajala u predsoblju, ispred ogledala iz koga je virkala glava izbezumljene žene.

Da li da otvori pismo?

Ne bi trebalo to da čini, jer ono nije bilo upućeno njoj.

Jeste njenom sinu, a to je gotovo isto.

Nije isto, neka ne zavarava samu sebe.

Ali, sin se tek uveče vraća iz škole.

To nije bitno. On zapravo i ne zna da je dobio pismo, pa zato ne može biti ni nestrpljiv da sazna šta se u njemu nalazi.

Ali, ona? Ona ne može toliko da čeka. One neravnine u rukopisu, ona čvornovatost tamo gdje bi trebalo da budu pitome vitice slova…

To ne treba da je uzbuđuje, jer – zar treba ponavljati? – pismo nije upućeno njoj.

Dosta prepirke!

Glasno izgovorene riječi odjeknuše praznim predsobljem i trgoše je iz košmarnih misli.

U liku izbezumljene žene u ogledalu prepozna svoje oči.

U redu, otvoriće pismo!

Palcem i kažiprstom desne ruke uhvati ivicu koverte i poče lagano da cijepa sivoplavi papir.

Kad otvori pismo, karton nešto manji od poštanske dopisnice pade na tamnosmeđi itison. Saže se, podiže ga i u pogled joj se zasiječe ledena žućkasta praznina.

Brzo okrenu kartončić i oči joj sprlji vodenim bojicama vješto nacrtan kos, iz čijeg je otvorenog žutog kljuna ispadala mrka bobica, svježa i sjajna, kao da je baš tog trenutka ubrana sa grane davno posječene trešnje divljake u dvorištu njene vikendice.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Dec - 11:55

Ratko R. Radunović: AVET
Starica je naumila ustati s poda i u polučučnju shvatila da gubi svaku vezu sa nogama. Zaustila je nešto, no naglo čiljenje snage samo je natjeralo rijedak osmijeh na usne, kao da je prvobitno i znala da će se to dogoditi. Zapravo, imalo je svrhe nalaktiti se na dušek i pomoliti se na taj način, direktno pod krstom, kao što je nekada činila svake večeri. Zajedno sa koljenima poklekle su joj i ruke, istovremeno gubeći oslonac u laktovima i u žbicama, i to pod uglovima za koje je mislila da nisu iscrtani na njenim nelojalnim udovima. Desna joj je upesničeno počivala na krevetu pred kojim je do maločas klečala, a lijeva na vrhu povijenog hrastovog štapa – jedine stvari s kojom je toliko bila u neposrednom kontaktu da, za razliku od okoline, nije ostala lišena ni najelementarnije nijanse onog ravnodušnog sjaja, a ponajmanje svoje svrhe.

Starica je izgubila momentum i zabrektala, više u kikotu koji se otrgao od njenih usta nego od sveopšte nemoći. Glavom je uronila u postelju, isprva ni ne osjetivši bol u koljenima nakon što su ona odlučno udarila u lelujavi, zveketavi parket. Dozvolila je da joj pleća odzvone u seriji tahikardičnih otkucaja srca prije nego što je glavu okrenula u stranu i s olakšanjem je položila na svilenkasti lokvanj od vlastite bale. Hvala Bogu što toga jutra nije stavila zube, pomislila je. Potom se presabrala, uvidjevši da joj se puls vraća u normalu, kao i to da su joj ekstremiteti, kao i sve njihove koščice, još uvijek na broju.

Trebalo je vremena da se ispravi i prvo postrance sjedne na krevet, i zanemari pulsirajuću bol u nožnim zglobovima, osjećajući kako ti naumi, bilo fizičke ili kontemplativne prirode, bespoštedno deru i svlače sa nje podjednako istu količinu energije. Smirivši sopstvene uzdahe, osluškivala je na ivici snage. Umalo nije izustila, “Bože, gdje je on već jednom!”

Desna šaka joj je pritom počivala na pištolju, no više iz navike nego fatalizma. Iako nevična, htjela ga je stalno nositi u džepu, ili nadohvat ruke, u slučaju ako osjeti da sama sebi postaje antitezom; ako joj izanđali vuneni prsluk u kome ga je teglila još više oteža; odnosno, čim pretpostavi da zalutali tromb upravo hita ka jednoj od četiri arterije u njenom mozgu. Jer čim uvidi da joj se postepeno gase prsti na udovima, slutila je, biće uveliko kasno, iako će pištolj sigurno biti na dohvatu obje ruke.

Dovoljno svojeglava bila je i jutrošnja genikulacija. Prilikom saginjanja mogla je ostati bez kuka. Ipak, srećna okolnost bijaše što je još uvijek znala razlučiti čemu taj krst u spavaćoj sobi. Kao i većina života, koji joj se vraćao u sporadičnim i sve kraćim retrospektivama, mislila je da je previdjela i tu pojedinost. Ona je sada doprinijela golicavom sjećanju na fragment od prije par ljeta – možda i osam ljeta! – otkako je prestala letargično mumlati svoje molitve. Jer, zbilja, kako već apsolutno ništa na svijetu nije imalo nikakve svrhe, prvi iole racionalniji prezviter, ili pontifeks, da je uopšte mogao pojmiti način na koji će skončati – nezanemarljivo sâm – priznao bi da tek danas molitva, osim grotesknog šarma, više nije posjedovala ni najpovršnijeg smisla niti vrijednosti.

Ležala je tada starica u istoj postelji na leđima, sa rukama čiji su prsti bili izukrštani na daleko mesnatijim plećima i s pištoljem do lakta, uzaludno priželjkujući od sna da je omami i pokori. Pogled joj nije imao volje lutati po rijetkim drangulijama u sobi, pa se, u sekundama kad je duh najviše prijemčiv za utiske, prvi put zagledala u krstaču visoko nad svojom glavom, očarana njenom jednostavnošću: dvije tanke šperovane daske, i to je sve, uz pomoć majušnog klina nekako su tvorile savršeno proporcionalan simbol nekadašnje hrišćanske crkve. Čak i dok se molila, starica je rijetko dizala pogled ka daskama, a sada, kada to više nije kanila činiti, one su joj naprečac postale nepodnošljive. Brže-bolje je zato dohvatila štap kod uzglavlja, ispravila se u krevetu i njime pokušala smaći krst sa zida, jednom, dvaput.

Momentalno joj bijaše drago što joj je onda prifalilo više od metra visine u tu svrhu. Čim je uvidjela da bi sama sebe eventualno pečatirala kao budalu da se, nakon svega, i nogama pripodigla na krevet, stekla je utisak da bi, pridajući toliko pažnje kojekakvom praznovjerju, izgubila sav kredibilitet jednog nereligioznog primarijus-doktora; zato je krst i ostavila da počiva tu gdje jeste.

Praznovjerje ili ne, pričinilo joj se da njena jutrošnja zahvala Gospodu, prva od ko zna kad, bez prisustva toga krsta ne bi sadržavala logičnu težinu. Dalo se zaključiti da ko god da je prije nje boravio na tome mjestu, nije bio prvi vlasnik. Sudeći prema ostavljenim knjigama, većinom u francuskim tomovima odavno upotrijebljenim za potpalu i potrebe toaleta, krstu svakako nije bilo mjesta u prvobitnoj kući; krst je neko prokreirao u toj sobi, od ostataka fijoke iz starog šifonjera. Bog je sâmi znao koliko je dúšā defilovalo tom kamenom jednospratnicom sve dok se starica napokon nije uselila u nju. Štaviše, možda je u kući sa njom sada stanovao još neko.

Stoga je starica, kao i minulih dana, nastavila osluškivati.

Noćima nije spavala kako treba, čekajući avet u svojoj fotelji. Koračaji na spratu nisu mogli biti očitiji; neko je zaista naseljavao prostor nad njenom glavom, ne prestajući da se mota po dvijema od tri sobe za koje je starica, dok je još imala volje – ako već nije snage – penjati se na sprat, znala da se tamo nalaze. Zvuk stopala podsjećao je na prigušene flatulentne jecaje nezgrapnog klavira koga neuviđavno vučete po raštimovanom parketu, što je bilo više nego dovoljno imajući u vidu koliko su zidovi i podovi kuće bili stameni. Takođe je zaključila da se isti zvuk, začudo, nikada nije mogao čuti iz treće sobe na spratu, što nipošto ne bi bila odlika normalnog ljudskog bića u ovakvoj sredini. Normalno ljudsko biće, kao takvo, najvećma satkano od životinjskog kurioziteta i atavističkog straha, valjda bi ipak nekad smoglo hrabrosti da siđe strmim stepenicama i obznani joj svoje prisustvo. Starica, doduše, nije ni primijetila kad je ono ušlo u kuću – ako je ono ikada i ušlo u kuću – i to kroz vječno otključana vrata pored kojih je, osim po noći, bezmalo bila osuđena da provodi čitavo svoje vrijeme. Šta je to njen gost mogao da izgubi? Starica bi mu dala svu uskladištenu hranu, pa i tu dnevnu sobu, ako treba.

Ponekad to zdanje neharmonično cvrči, pogotovo zimi dok ga bez predaha šiba bura, a najčešće u prizemlju parket rasijano pucketa pod njenim onemoćalim koracima. Lokoti na sporednim vratima zveckaju tako drčno da se čini da joj se njišu pored samih ušiju. A zamandaljene i odveć rasklimatane žaluzine, njih sveukupno dva tuceta okrenute šetalištu, odbijaju reski huk šljunka koga talasi izvlače na obalu a potom ga ponovo neumorno vraćaju u more.

Ustaljena primorska kakofonija ju je, uostalom, i navela da se naseli baš na tom području, gdje jezivo mrtva tišina nije u prednosti da je privoli da prije vremena podigne pištolj na sebe.

Iako nevoljno, ustalila je spavati u sobi s krstom, desetak metara od dnevne sobe od koje su je razdvajala dvoja vrata. Činila je to koliko zbog treninga toliko i zbog promjene vazduha. U prostranom dnevnom boravku, zarad kamina, uvijek je bilo papreno komforno, dok je u spavaćoj sobi naizgled vladala zima, međutim to je samo moglo ojačati njen organizam, ma koliko zebljiv, i ne podvrgnuti ga gubitku imuniteta zbog konstantnog boravka u toploj prostoriji. Baš zbog spavanja u studenoj prostoriji, podsjećala je sebe, bila je u stanju zimi često napraviti tih nekoliko koraka pred kućom i brzo se skloniti unutra, odakle bi potom satima kataleptično promatrala pučinu.

Putešestvije do spavaće sobe, ne bi li se pomolila, već je uzelo danka, no ispade najmanje na staričine ekstremitete sa izrazito slabom cirkulacijom krvi. Disanje joj je naročito otežalo pola sata kasnije i najmanji trud da se vrati u dnevnu sobu i izmjeri sebi pritisak sigurno bi je dokusurio. Zato je napipala pištolj ne bi li se uvjerila da joj oružje doista počiva pod dlanom, odlučivši da u polu-horizontali i na tri jastuka sačeka bolji dio dana.

Kao i često do sada, borila se za svaki besani dah, hvatajući se za kiseonik nalik ribi na suvom. Međutim, sebi je u ogledalu više ličila na stisnutu uvoštenu pesnicu, podignutih i zategnutih jagodica, i spuštene, nabijene arkade između kojih su se, negdje iznutra, pomaljala dva nekada zelenkasta oka danas bukvalno lišena boje, kao uostalom i žućkasto-sive usne stopljene sa jednoličnom nijansom staričinog lica, neprimjetne ispod konkavnog, orlovskog nosa. Naprotiv, smatrala je da bi, da je doista bila vodozemac, izgledala naveliko humanoidnije, iako je u tom času povjerovala da se zaista praćaka na nečijoj udici. Jednolična ishrana bez određenih vitamina kadra je da učini da se ljudska koža uvošti, pa i pretvori u krljušt, te bi neko bez problema uvidio da se njene ruke ništa manje zahvalno ne tresu dok se rvaju sa konzervom mesa.

Ono što ju je nukalo da se izbori za svoja pluća, bijahu prokleti šumovi na spratu; praktično su joj se odomaćili u mislima tokom posljednje dvije sedmice. Jer to gore sigurno bijaše kakva avet prije negoli životinja, i ta avet je donosila čitav jedan gargantuanski smisao sa svojom ektoplazmom što joj je već danima pomagao da se, umjesto učmalo, osjeti rasterećenije. I ako je bilo Boga, onda je On zbilja bio nesaglediv u svojim namjerama čim je odlučio pomoći njoj, ostavivši joj sadruga kako starica najposlije ne bi zamrla vulgarno polemišući sa samom sobom.

Nadjačavanje sa disajnim organima nije je napokon uspavalo, koliko mîsli o tome što li će sve zateći ukoliko se uspije popeti na sprat. Istovremeno je to bio dan kada se godišnje doba očevidno transformisalo u nešto nadasve podnošljivije, i prvi put te zime kosti joj nisu bile teške kao stalaktiti. Toga jutra nije ložila ni vatru u kaminu, ali ne iz bojazni što je morala istrgnuti još jednu stranicu iz knjige za koju je kontala da joj se nekada sigurno dopadala.

Prije tridesetak dana, jedini preostali smotuljak hartije u toj varoši sveo se na četiri knjige, jedine što joj ostadoše u posjedu i na kojima je već pune tri godine postojano habala svoj vid putem golemih naočara. Sebi je tvrdila da ih zna napamet, sve dok se nije našla u nedoumici koju od četiri knjige da žrtvuje za kućne svrhe, nikada se do sada ozbiljnije ne upoznavši sa nezahvalnim truizmom da svaki dan iziskuje po jednu intimnu žrtvu.

Odluka koju je iznebuha stavila preda se, ubijeđena da se nikada neće naći pred nečim sličnim, pa i uprkos stalnoj blizini pištolja kojim bi eventualno oduzela sebi život, doimala joj se nečovječno, bezmalo poput čedomorstva. Pretpostavljala je da je nesagledivo teško podići ruku na sebe; no ubrzo je saznala da je taj akt, prirodno, stostruko lakši od podizanja ruke na drugu osobu, životinju, ili stvar.

Zavjerenička pomisao da je idućeg jutra prinuđena potpaliti vatru sa listom iz jedne od te četiri knjige jezom joj je osula nerve po skvrčenim šakama. Od pomenutih, Floberov roman Salamba sadržavao je najmanje strana, međutim, starica je voljela Flobera, i od njega se još nije mogla rastaviti, kao uostalom ni od Nikolasa Niklbija. Kroninov Šeširdžijin zamak bio je na drugom mjestu po količini materijala za čitanje. No to je bilo djelo koje je, osim neizbrisivog detalja da je njegov autor bio doktor kao i ona, najslabije pamtila. S te strane, ako bi se odlučila za drugog Dikensa u biblioteci, Martina Čazlvita, za koga nije bila u nedoumici da joj se oduvijek najmanje dopadao, i ako pritom ponovo počne iščitavati Šeširdžiju, strahovala je da će joj se već nakon prvih par glava u potpunosti vratiti sjećanje na Kroninov roman, i onda zažaliti što je žrtvovala Čazlvita, bogatijeg za nekih dvjesta pedeset stranica.

Isto je doživjela i dana kada je, nakon molitve, umalo izdahnula, i potom, varljivo odmorna, ustala iz postelje sa namjerom da se, poslije pet-šest godina otkako je posljednji put bila, ponovo nekako ispne na sprat. Tek tako. Ne samo što je znala da će gore ugledati svoju nestalnu avet, već da će i otkriti da se avet pribojavala sići k njoj zbog toga što je ova stalno imala oružje pri sebi. Starica joj je što prije željela objasniti zbog čega je u stvari naoružana – sigurno ne da bi naudila nekome, a ponajmanje daru od samoga Boga.

Oštre stepenice, dvadeset pet njih, nisu je odvratile od nauma, koliko su je, bolje reći, učvrstile u toj misiji, jer nije htjela gubiti vrijeme na pripreme. Svako jutro neopozivo je odavalo ukus posljednjeg, tako da ni to odjednom nije potpalo u kategoriju da se, zbog malo visočije temperature vani, trebalo sagledati iole drugačije.

Uz dvije kratke stanke u hodniku, dogegala se do dnevnog boravka i sa čiviluka ubrala i, jedva se održavajući na stopalima, navukla kaput sa džepom dovoljno prostranim da u njega ubaci i da iz njega, u slučaju potrebe, isuče pištolj bez mnogo muke. Prethodno je odatle izvadila tanke dronjave kožne rukavice i posadila ih na prste; kada bi izlazila u šetnju, odabirala bi zamamno otmjenije rukavice.

Nije zavaravala sebe da će lako prebroditi tu prepreku. Još čega je bila svjesna jeste da je u zadnjoj probi pucanja iz pištolja od prije dva dana – štrakajući okidačem uprazno, koliko da joj prsti obje ruke ne smetnu sa uma tu prostu komandu – jedva uspjela tek dvaput napeti oroz u stanje za okidanje, umalo povrativši sebi u krilo od zadihanosti i vrtoglavice koja ju je namah opsjela dok je sa suzama po obrazima rukovala oružjem.

Naime, njenim godinama je u mnogome više laskalo odlaziti po napuštenim prizemnim kućama niz šetalište, bez ikakve elevacije i uspona, i odatle malo po malo dovlačiti kući potrepštine, počevši od hartije i drvnog materijala, sve dok lani nije shvatila da joj je rejon kretanja postao drastično ograničen. Došlo je doba kad je jedva mogla gmizati po šetalištu pred kućom prije nego što bi izgubila oslonac i pošto-poto morala odmoriti par sati. Blagodareći popriličnom robinzonskom iskustvu, nekada je u takvim pohodima sa sobom nosila i lagani ligeštul na rasklapanje, koji ubrzo potom više nije mogla ni podići s poda sa obje ruke.

Džombaste, uske stepenice počinjale su u hodniku, pokraj sobe s krstom. Kako je kuća imala čudesno visok plafon one joj nikada nisu izgledale u tolikoj mjeri prijeteće, a, opet, smatrala je da je, recipročno tome, u sebi rijetko kad imala podesniju gomilu upornosti i anti-paretičnosti kao u datom trenutku.

Rukavica na ljevici perfektno je prianjala za priručje, pružajući joj čvrstu ravnotežu prilikom penjanja, skoro bez imalo trenja. Ipak, nepopustljivi, mada pomalo i pretjerani stisak lijeve ruke za priručje počeo joj je rađati dobro znani bol u plućima, zbog čega je morala zastati poslije četiri stepenice i postarati se da zauzda dahtanje. Čim se leđima oslonila o stabilno priručje, jedva je na stepeniku imala mjesta poprečno posaditi obje noge, jednu uz drugu.

Uobičajeni vanjski žamor, larma kotrljajućeg pijeska i mora, kao i vitlanje žučnih žaluzina, postao je odjedanput nerazgovijetan i prigušen. Čak su i šumovi sa sprata zazvučali udaljenije i blagozvučnije nego obično, poput neke mistične simfonije, kao da, sa svakim nejednakim stepenikom, oni brže odmiču od nje.

Svjesna da je obuzeta blaženom hitnjom, znala je da je time sebi samo pogoršavala disanje. Štaviše, staričini udovi, za razliku od njenog mozga, osjećali su poroznost i limite kostiju, kao i njihove motorike. Podignuta desna noga na prvom narednom stepeniku, manje-više nije imala nikakvu funkciju, osim da sačeka da joj se pridruži ostatak tijela, što je starica postizala snagom urukavičene ljevice, polako njome klizeći uz priručje i na žbici tegleći većinu svojeg organizma. Ubrzo joj je, na polovini stepeništa, pridružila i žbicu druge ruke, balansirajući tijelom s dvije ruke, sada donekle i lakše nego maločas, prethodno svoj štap uglavivši ispod desnog pazuha.

Bol joj je iznenada zaparao pluća i umalo je izbacio iz ravnoteže. Desna ruka joj se odvojila od oslonca, dok se lijeva instinktivno obavila oko priručja; desna noga mrtvo je skliznula na stepenik ispod, što je naglo promijenilo položaj zapanjenom tijelu, i to u času dok je ono pokušavalo uzdići sebe za korak više. Štap se stropoštao u dno stepenica i ostao dodirivati prvi stepenik svojim gumiranim vrhom.

Slobodnom desnicom se latila kaputa, crveneći se od utučenosti. Proželo ju je spoznanje da joj je pištolj ispao iz džepa, no čim je duže usredsredila oči na liniju u dnu stepenica, uočila je svoj štap kako počiva na nepomirljivoj distanci. Bol u grudima postao je sveprisutan i obasuo joj lice graškama znoja. Da bi zatim oprezno splasnuo, lagano jenjavajući, ostavljajući je u bezuslovnom saznanju da će se satiruća bol vratiti sa prvim sljedećim naporom.

Jače se nalaktivši na priručje, uznemirila ju je pridošla navalica skučenosti izazvana nedostatkom suvislih ideja u glavi. Izvadi li pištolj, postoji mogućnost da će joj oružje takođe nehotično ispasti iz ruke a ona, paralizovana, ostati da trune na vrhu stepeništa. Razumije se da možda u pitanju nije bilo njeno srce, nego mišićni grč prouzrokovan jutrošnjim gubitkom ravnoteže prilikom molitve u spavaćoj sobi. Ne bi bio prvi put.

Nozdrve su joj zviždale pri nervoznim odisajima.

Kako zbog vertiga nije više primoravala sebe da gleda preko ramena, usplamsala glavobolja nije je spriječila da nastavi uspon, ponovo se pomažući s obje šake.

Ne bi li smanjila napor sa ruku, za promjenu je uposlila i podagričnu desnu nogu, čije joj je grozomorno pulsiranje više odgovaralo od prenapetog štektanja u prsima. Skoro da ju je radovalo što uopšte i osjeća donje ekstremitete, gradualno, sa svakim osvojenim stepenikom, sve više nazirući prolaz u turobni hodnik.

Na spratu je došepesala do prvih vrata i otvorila ih. Rukama se pridržavala o zidove, a kada bi se pribila uz kakav dovratak, desnu bi instinktivno položila ispod lijevog ramena gdje ju je najviše probadalo.

I krajnja vrata što je otvorila na spratu u svojem luku zvonko su udarila u najbliži zid i podigla prašinu. Dočekala je da je zapahne jedva osjetna promaja što je sada energičnije prostrujala kroz sve tri tragično memljive sobe. Ni traga od aveti. Ni traga od smisla.

Zvukovi koje je je već nedjeljama upijala dopirali su u stvari sa tavana, čiji je lepezasti ulaz, tri metra iznad vrata treće sobe, postavljenim u sâmom krovu kuće, zahtijevao i visoke kućne ljestve smještene u sobi gdje je starica spavala. Međutim, zvuk koji je navodno slušala, ili možda umislila da čuje, a zatim ga transformisala u istinski zanimljivu hranu za mozak, ovdje nije bio mnogo drukčiji od standardnog lupkanja ruiniranih metalnih dijelova na raslojenim drvenim žaluzinama na vjetru. Prozorska okna sa žaluzinama su očito postojala i na tavanu.

Najzad, otkrila je da je parket u trima sobama bio nakazno valovit, pa čak i raznijet na nekim mjestima, vjerovatno zbog vlage. Utuvila je sebi u glavu da bi trebala nekako doprijeti do prozorâ i otvoriti sve žaluzine na kući, kako bi je valjano provjetrila, premda je znala da ne bi mogla koračati po toliko izdignutom podu. Isto tako, ono što je preostalo od drvenarije po sobama, barem tih nekoliko polica i kreveta, jesu se mogli upotrijebiti za potpalu, ali nagli nedostatak preduzimljivosti kod starice učinio je da i oni ostanu van svakog zamislivog domašaja njenih ruku.

Sjela je, stoga, na hoklicu u hodniku i tareći se o topli propuh, leđima se pribila uza zid. “Gusko jedna, to kuća samo diše”, prozborila je prikladno, osluškujući pritom pod kako se uvija i orkestarski pucketa svuda oko nje. Tu se negdje i prisjetila Kroninovog Šeširdžije, i bezmalo na prstima mogla pobrojati njegove ključne detalje.

Šezdesetak minuta kasnije, u dnevnoj sobi, stajala je malo iznad jedine svoje tri knjige, naslonjena na štap, nezadihana ali zato mamurna. Otvorila je zatim ulazna vrata i sa nekim čudnim olakšanjem uvidjela kako brava postaje sve teža; iskoračila je vani, na šetalište, i krenula ka jugozapadu. Ovog puta je odlučila da sa sobom ne nosi nijednu knjigu.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Dec - 11:56

Sava Damjanov: PREOBRAŽAJI
Tanji, u ime Onog preobražaja…



…Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Bio sam princeza, lepa razuzdana Princeza koja je svake noći začinjala čedo sa stotinak svojih ljubavnika. Bio sam telo, Telo koje osluškuje samo glas svog srca, Telo koje oseća i prati samo tamni ritam svoje podsvesti. I bio sam majka, Majka praroditeljka svetova, Majka i rođenog i nerođenog deteta, Deteta koje sam bio Ja…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Neko je ulazio u mene, neko je bolno osvajao moju utrobu, neko je prosipao svoje hladno seme koje mi je darivalo strepnju, nemoć, užitak. Neko je ostavljao svoj demonski trag u meni, neko se hranio mojim mesom, neko je svojim prstima, svojim zubima, svojim jezikom ispisivao nepoznata slova, nepoznate reči na mojoj koži, na mojim leđima. Neko je ostavljao tajanstvenu poruku onima koji će doći posle: Neko je iskonskim proročkim znakovljem progovarao o meni, o tome Gde se krijem, Sta mi je suština i Ko sam, zapravo, ja…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam žena. Zvali su me Prvom i poslednjom, zvali su me Kurvom i sveticom, zvali su me belom neshvatljivom tišinom. Zvali su me palom dušom, koja je izgubila prvobitnu dvopolnost; dušom koja je bludničila i podavala se svakom; dušom koja je napuštajući jednog ljubavnika odmah hitala drugom, da ga u njegovoj postelji služi kao istinskog Gospodara. Zvali su me Onom koja nema svog pravog Muža da je voli, neguje i poštuje, Onom koju svi izdaju i svi su joj neverni, Onom koja uvek na kraju ostaje sama – udovica čiju duboku patnju ne želi da oslušne niko…

* * *

…Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Dečak ili devojčica, ne znam, ali znam da sam svoje devičanstvo pro¬dao prvom ko mi je ponudio željenu cenu. Dečak ili devojčica, ne znam, ah znam da sam ubrzo postao nadaleko poznat po svojoj razvratnosti i da me je stoga kupio neko veoma moćan. Dečak ili devojčica, ne znam, ali sam tom Moćniku postao rob: činio je sa mnom sve što je poželeo, oplodio mi je usta (verujući da je to deo drevnog šamanskog rituala), davao me je svojim prijateljima koji su strasno uživali u mojim telesnim dražima i mojoj beskrajnoj veštini da drugim telima podarim zadovoljstvo…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Sićušno, malo stvorenje što se instinktom životinje parilo sa bilo kim ko je to hteo ili zahtevao od njega: da, upravo tako – sićušno malo stvorenje koje se parilo, a ne “vodilo ljubav” ili “odlazilo s nekim u krevet”. Sićušno malo stvorenje čiji su udovi bili sitniji od Udova koji su prodirali u njegovo telo, od Udova koji su ga razarali, od Udova koji su tako nemilosrdno sa njim izvodili iskonsku Igru. Sićušno malo stvorenje koje je, ipak, zaista čeznulo da bude pokidano, raskomadano, uništeno: takva mogućnost uzbuđivala je to stvorenje do bezumlja…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam dete. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, bleštava nesreća koja je tražila drugu nesreću, pošto je osećala da dve nesreće čine jednu Sreću: kao u matematici gde minus i minus daju plus, kao u stapanju boja kad žuta i crvena daju narandžastu; kao u Ljubavi, uostalom. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti potpuno svestan svoje dramatične telesnosti i tu dramu uistinu živi. Zračak svetlosti u plimi metafizičke noći, zračak svetlosti večno zapitan, večno u traganju za Nečim, u večnom Nemiru…

* * *

…Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Bio sam sopstveni muž i sopstvena žena u isti mah, voleo sam samog sebe i voleo sam se sa samim sobom. Bio sam strastveni poklonik vlastitih dojki, iz kojih je teklo mleko namenjeno novorođenčadi što sam ih napravio sa samim sobom: napravio sam ih u grčevitom zagrljaju sa samim sobom, u zanosu koji se – možda – može porediti sa ljubavnim zanosom bogova. Bio sam ljubavnik koji je poljupcima pokrivao sve otvore svog tela, i ne samo otvore nego i njegove ostale delove…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Ako bi me moja ženska priroda ljubomorno upitala zašto mnogo više volim onu mušku, odgovarao bih joj: “A zašto tebe ne volim kao što volim muškarca u (i na) sebi?” Ako bi me to isto zapitala moja muška priroda, naime, zašto više volim onu žensku, dobijala je identičan odgovor. Ako bi me, pak, neko pitao ko mi je suprug, odgovarao bih mu da je moj suprug zapravo moja supruga i da stvarajući potomstvo činimo ono što je činio sam Bog. Ako bi neko zatražio da pojasnim to, govorio sam da je božja priroda (na ma kojeg se Boga ovo odnosilo) u biti hermafroditska, da sadrži i muški i ženski princip, pa je stoga u jednom specifičnom teološko-erotskom smislu samodovoljna i samostvarajuća…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam hermafrodit. Jedanput sam imao ljubavnika, drugi put ljubavnicu; nisam morao da ih imam, a mogao sam ih imati još više. Jedanput je moje srce bilo ranjeno: bol koji sami sebi nanosimo ranjava više od onoga koji nam nanose drugi, a ovaj moj – naravno – naneo sam sebi ja lično, ulazeći svojim muškim delom duboko u matericu mog ženskog dela, pri čemu je taj surovi ples ovaj put trajao satima. Jedanput je moj ženski deo odbio da vodi ljubav i to me je (tj. moj muški deo) bacilo u depresiju koja bi se možda završila samoubistvom da se tome nije protivio upravo njen krivac – moj ženski deo. Jedanput sam poželeo da se razdvojimo, da živimo kao svi drugi ljudi sa identitetom pola, ali je taj rastanak onemogućila Ljubav, Ljubav koja nas je sjedinjavala onako kako nikada, čak ni u bajci, nisu bili sjedinjeni neki ljubavnici: verno, do groba, ali i večno, u grobu i na onom svetu…

* * *

…Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Slušao sam majčino srce dok sam spokojno počivao u njenoj utrobi, dok sam zaštićen plivao u njenim toplim sokovima. Slušao sam buđenje svojih čula, dodirivao i milovao sve ono na meni i oko mene što mi je donosilo fizičku radost, gutao sam tečnost iz koje sam nastao i koja je sada za mene predstavljala najuzvišeniju slast. Slušao sam zvuke koji su značili da moj otac uzima moju majku: ti zvuči kao da su uzimali i mene, ti zvuči kao da su i mene punili onim vrelim, pulsirajućim mesom koje je tako moćno ispunjavalo moju majku iznutra…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam embrion. Sklupčani embrion koji se zadovoljava samim sobom, ali i telesnim dodirima, telesnim drhtajima svoga oca i svoje majke: svaki njihov orgazmički grč bio je i moj, svaki njihov uzdah strasti takode je bio i moj, sva energija koju je emitovao njihov divlji eros bila je energija koja je i u meni stvarala – doduše još nedozrelu, neartikulisanu, nesvesnu – ali ipak takođe snagu divljeg erosa. Sklupčani embrion, još nerođeno stvorenje, maleno biće koje u majčinoj utrobi sisa prst, samo je divlji eros doživljavalo kao istinski eros, osetivši da je njegov vrhunac, njegov čudni smisao upravo u neobuzdanosti, preterivanju, animalnosti: ako nas Ljubav čini ravnim bogovima, rekao bi sklupčani embrion svojim nemuštim jezikom, onda nas telesnost na jedan sakralni način vraća našim korenima, našim arhetipovima…

* * *

…Bio sam zatočenik sna, bio sam ameba. Živeo sam u vodi, živeo sam nestvarno, živeo sam životom bespolnog organizma, živeo sam za onaj čas kada ću se susresti sa drugim entitetom i spojiti u potpunosti, živeo sam za to pretapanje kada postajemo novo, jedinstveno telo i novo, jedinstveno biće. Živeo sam nesvestan da je to zapravo savršenstvo, živeo sam nesvestan da je savršenstvo i posedovanje promenljivog oblika tela, živeo sam nesvestan da savršenstvo predstavlja i mogućnost razmnožavanja prostom deobom, kada se iz jednog preobraziš u Dva. Živeo sam nesvestan da je svako razmnožavanje na izvestan način erotski čin, živeo sam nesvestan da imam moći koje nemaju ni najrazvijenija božja stvorenja. Živeo sam i jednostavno plutao, nošen vodenim strujama i svojim mutnim nagonima…

…Bio sam zatočenik sna, bio sam Biće Ništavila. Ili sam bio Ništavilo samo: sastojao sam se od Mraka, bio sam prvobitni Haos, bio sam Nebiće koje će u kosmološkoj erotskoj Igri Stvaranja začeti beskrajne svetove i bezbrojna bića tih svetova, a ova će – opet – u odrazu moje prvobitne igre ponavljati svoje (beskrajne, bezbrojne) oblike erotske igre i istovetnog stvaranja…

Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 25 Dec - 11:56

Stevan Šarčević: ZAUVEK MLAD
U krvi je počelo i krvlju će završiti. Traže me, znam. Ali neću da završim kao cmizdreća vreća govana u izolovanoj sobi. Ovde sam slobodan. Ovde sam gospodar.

Pogled mi pada na grivnu oko zglavka. Krasi je rezbarija sa motivom varvarske carice koja uzdignute glave upravlja zahuktalim dvokolicama. Ogrtač joj vijori na vetru, duga haljina naglašava obline. Leva ruka zateže kajase, a uzdignuta desnica zamahuje kamdžijom. O pojasu visi mač. Deo narukvice gde bi trebalo da se nalazi parip oštećen je i tu se gravira gubi. Čini mi se da bi sve bilo drugačije, samo kad bih video celu sliku. Možda bi imala moć da mi vrati zdravlje. Maštam o tome i prisećam se zelenih očiju došljakinje. Riđokose lepotice tananog struka, predugih nogu i zamamnih oblina. Nikad nisam otkrio način kojim bih otvorio narukvicu. Nosio sam je sve ove godine, neosetno i bezazleno.

Prisećam se mehane u kojoj mi je šef razjasnio da sam propao u neki od drevnih laguma po kojima je okolina bila čuvena. Posao rekonstrukcije biće odložen. Aheolozi iz prestonice polažu monopol na tajne podzemlja.

Kad je bager propao u prazninu, sve čega sam bio svestan bio je škljocaj zuba i tresak u stomaku. Zemlju što zasipa mašinu primetio sam tek trenutak kasnije. Kad sam izašao iz kabine, prokletinja mi se jednostavno sručila na glavu. Nisam ni bio svestan da sam je strpao u džep.

Trzam se na zvuk očekujući gonioce. Ipak, samo pseto rovari po đubrištu. Najednom mi postaje neodoljivo zabavna činjenica da sam iz sterilne bolničke sobe pobegao samo zato da bih skončao krijući se po deponiji. Pravo mesto za one aidsom rasturene. Zadnja destinacija sveg otpada civilizacije.

Podižem pogled sa narukvice i sa gađenjem proučavam čireve i gnojne rane na otekloj podlaktici. Bolest krvi! Svaka bezazlena infekcija me razara. Telo mi se rastače i uskoro neće ostati ničeg ljudskog. Nema načina da se zdravlje vrati.

Dok odlučno rasklapam brijač, pomišljam na zdravlje koje mi nikad neće biti vraćeno. Spuštam sečivo na zglavak i povlačim. Krv kulja i sliva se na drevni nakit. Naglo gubim snagu i u zadnjim trenucima prisebnosti uobrazilja divlja. Čini se da krv nekom suludom logikom pronalazi prava mesta dok boji rezbariju. Varvarska carica postaje crvenokosa veštica. Upravo ona koja me je zarazila i eto, umreću nju posmatrajući. Mislima caruje toplota njenih čulnih usnica što počivaju na meni. Prisetio sam se kako sam joj pružio ono što sam pronašao u lagumima. Strepio sam od njene ozbiljnosti dok me zajahivala i igrala se grivnom, sve dok je naposletku nije sklopila oko mog zglavka. Njeni zubi su mi se zarili u ramena i vrat, a plameni bol širio se iz njenih noktiju što su mi cepali kožu. Noć sladostrašća dovela me je dovde i sada plaćam poslednju cenu. Tonem u bezdan kroz tamne virove otkucaja sopstvenog srca i jedna jedina misao sve slabije i neprimetnije prati istakanje života: kad bi mi samo zdravlje bilo vraćeno…

Ne znam koliko je trajalo vreme bez vremena i postojanje bez svesti. Kad se život vratio, prvo je stigao užas zbog činjenice da sam živ. Zatim misao: pronašli su me i vratili u sobu gde će mi se telo raspasti. Iznenada shvatam da je vazduh koji udišem sladak i mirisan. Otvaram oči. Nalazim se na obali jezera, a svet oko mene kupa se u zelenilu. Dokle god pogled dopire, nepregledna je ravnica, prekrivena morem trave. Spuštam pogled na zglavak i shvatam da je, iako ne vidim ni zavoj, niti bilo kakav trag medicinske intervencije, krvarenje prestalo. Ruka mi je još uvek prljava od valjanja po đubrištu, i to postaje nepodnošljivo. Prilazim do kristalno bistre vode i zaranjam ruke. Dah mi zastaje. Dodir sa vodom čini čudo. Otok, ranice i čirevi trenutno nestaju, a živcima se vraćaju osećaji. Voda je sveža i prijatna. Umivam se i koža mi bridi. Ne znam kako, ali najednom sam siguran da ta voda ima moć da mi vrati zdravlje. Bacam odeću i spuštam se u jezero. Osećam promenu! Kola mi po krvotoku. Euforčno zaranjam, a probuđeni nervi mi govore da bolest umire. I ne samo to! Godine spadaju poput ljušture i svaki zamah otkida vreme sa mog postojanja. Sati, dani, meseci i godine kopne. Kao da je satni mehanizam poludeo i krenuo unatrag. Ponovo mlad! Ta misao me ne napušta dok prskam vodu unaokolo izbacujući telo na površinu.

Idućeg trenutka postajem svestan da nisam sam. Podižem pogled i susrećem toplo zelenilo pogleda. Pod zalazećim suncem njena kosa plamti. Lagani vetrić poigrava se dugom haljinom i bujne obline se povremeno jasno ističu. Široki opasač prikuplja haljinu uz tanani struk i zapažam dršku mača skrivenog pod ogrtačem. Čulne su joj usne poluotvorene i otkrivaju biserne zube. Pruža mi ruku dok nogom odbacuje u stranu odeću. Znam pred čim se narod sklanjao u lagume. Trebalo bi da se stidim zbog svoje golotinje, ali nekako je i ona prirodna. Parnjak narukvice mi se sklapa oko zglavka i najednom mi je poznato šta se nalazi na oštećenom delu gravure. Shvatam ulogu zazora na narukvicama dok kroz njih provlači kajiševe učvršćene za rude karuca do kojih me je nežno dovela. Ne opirem se oglavu koji mi postavlja i prihvatam ga zubima. Grubi kaiševi koje mi priteže bolno se urezuju u kožu.

Znam da mi zdravlje nije uzalud vraćeno i bojim se da će predugo trajati. Juriću još dugo po ovim beskrajnim ravnicama. Osećam pomeraj ruda i čujem škripanje karuca pod teretom. Kamdžija puca i jezivi bol tera me da krenem. Upirem i točkovi se pokreću, nesnosno teško. Falsetni uzvik trijumfa ispraća udarce što cepaju kožu i teraju me da ubrzavam i ubrzavam. Očajnički urlik prolama se iz grla u trenutku kad shvatam svoju sudbinu.

Sad znam. Nedostajući parip na gravuri nije bio konj. I znam da ću zauvek biti mlad.
Nazad na vrh Ići dole
Malena40

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 34310

Godina : 42

Lokacija : Jednostavno ja...

Učlanjen : 22.01.2017


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 28 Dec - 11:57

Jednoga dana je neki stranac, zadubljen u crne misli tumarao iznad sela. Susreo je pastira.
Pastir, dobar čovjek bistra oka, osjeti strančevo očajničko raspoloženje i upita:
Što te toliko muci, prijatelju?
Neizmjerno sam usamljen.
I ja sam sam, ali nisam tužan.
Možda zato što je Bog s tobom...
Pogodio si.
Ja, naprotiv, nemam Boga, ne mogu verovati u njegovu ljubav. Kako Bog može voljeti ljude, svakoga pojedinog? Kako je moguce da mene voli?
Vidiš li ono naše selo u dolini?
Vidiš svaku kuću, zar ne?
Vidiš li prozore svake kuće?
Onda nemoj očajavati! 
Sunce je jedno, pa ipak obasja svaki prozor u gradu, i onaj najmanji skriveni prozor tokom dana ono obasja. 
Možda si ti očajan zato što ti je prozor zatvoren?








Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 7 Feb - 10:05

Verovala je u pogrešno. Zanela se, ali, takvi su to počeci… Verovala je da se neke stvari mogu popraviti, ali nisu mogle. Shvatila je to. Zapravo, odavno je to znala, ali je dozvoljavala da je nezadovoljstvo ispunjava svakim danom sve više, ni sama ne znajući zašto sebi to dopušta.

A onda je jednog dana uzela sve svoje. Svoj osmeh, svoje reči, uzaludna nadanja, svoje suze, svoju preostalu snagu, sačekala voz na stanici zaborava i krenula u potragu. Da ponovo pronađe izgubljenu sebe. Svaku svađu, svako nerazumevanje, sebičnost, sve je to ostalo upravo tu gde i treba biti, na stanici zaborava. Gurnula je sve to i onog momenta kada su počeli da se kotrljaju u zaborav, ona je izvadila kartu za lepše sutra i ušla u voz.

Radoznalost i uzbuđenje su tinjali u njoj, neizvesnost joj je sada prijala a istovremeno je obuzme i neka mirnoća koja je ispunjavala njeno telo i njen um. Prijalo joj je to. Prijala joj je prazna glava, prijao joj je momenat u kom nije razmišljala. Tražeći svoje sedište, prolazila je pored ljudi tužnih i zabrinutih pogleda, koji su se međusobno sudarali dok su takođe tražili svoja sedišta. Svako od njih je bio u svom svetu i nisu se puno obazirali jedni na druge. Bili su kao i ona. Izgubljeni u nadi da pronađu sebe.

A ona, smestila se, sela i njeno putovanje je počelo.
Posle nekoliko treptaja i uzdisaja, uz istovremeno skljupljanje one preostale snage koja joj je ostala, voz staje. Pauza. Vrata se otvaraju. Sva njena mirnoća odjednom nestaje. Zamenjuju je strah i nervoza. Ljudi oko nje trče, žure, jure i ona odjednom ne zna gde pripada. Jedan je vuče za ruku i sa smeškom kaže: ,,Hajde, ovamo“, dolazi drugi, grli je, i kaže: ,,Znam da ti ovo nedostaje, moraš ostati, ostani sa nama“. Zbunjena je, vrti joj se u glavi. Neki težak vazduh je stiska u grudima. Ne oseća se dobro. Onesvestiće se. A onda tu agoniju prekida jedan glas: ,,Hajde, ostaviće te voz, ovo nije mesto za tebe“- gura je jedna devojka prema vratima – ,,samo budi strpljiva“- namiguje joj i nestaje u gužvi.
Odjednom, olakšanje. Opet voz, sedište, mirnoća. Oseća se dobro. Bila je tamo svega nekoliko treptaja a izgledalo joj je kao večnost.

,,Vidim, ipak si nastavila put!“ – dobacuje joj jedan dečko ispred nje. Pogledala ga je a on je nastavio: ,,Znaš, mnogi ostanu. Mnogi se vrate tamo odakle su jedva krenuli.“

,,Kako to misliš?“ – upitala ga je devojka- ,,Kakvo je to mesto? Ko su svi oni ljudi?“

,,Draga, to mesto je mesto zvano iluzorni početak“- rekao je dečko.

,,Iluzorni početak?“ – zapanjeno je upitala devojka.

,,Da. Vidiš, to ti je bila šansa da se vratiš odakle si krenula. Vukli su te prema nazad. Pokušavali da te ubede da se vratiš. Da ponoviš sve uz iluziju da će ovoga puta biti bolje….“

,,Ali ne bi bilo…“- dodaje devojka.

,,Emocije su čudo“ – uz smeh dodaje dečko.

Tišina. Kroz glavu joj prolaze mnoga pitanja. I na kraju, progovora…

,,Ali, ko je onda ona devojka? Ona nije želela da ostanem.“ upitala je devojka.

,, Ona je tvoja racionalna strana. Ona uvek ljude pokušava spasiti tog iluzornog početka ali ne uspe baš svaki put u svojoj nameri. Ljudi su čudo kad ih obuzme sav onaj haos koji si doživela.

A sad odmori, možda je najteže prošlo ali čeka tebe još toga.“

Sve ove njegove reči su je zbunile. Razmišljala je o tome šta joj se to upravo desilo? Čega se to upravo spasila? I da li je to stanica na kojoj svi ljudi staju? Bilo joj je drago što nije ostala, bila je nekako mirnija jer je najgore prošlo. Nadala se da će sve bolje i bolje da nailazi. A onda je zatvorila oči i zaspala.

Jutro je. Čuje se galama, smeh, muzika. Ona shvativši da je prespavala celu noć, otvara oči i shvata da voz već neko vreme stoji na ovoj stanici. ,,Hajde, požuri. Brzo ustaj!“- govori joj grupa veselih devojaka. Zbunjena ovom situacijom, posmatra lica ljudi oko sebe. Ako je nešto naučila , to je da te izraz lica onda kad te reči varaju, zapravo ne može prevariti. Na njihovim licima naziru se osmesi. Neki se još uvek bore sa svojom tugom, ali ih ljudi oko njih zasmejavaju, guraju ih iz voza. Zainteresovalo ju je sve ovo. U njoj se probudila radoznalost i ona izlazi iz voza. Počinje da pleše, peva. Ovde se oseća tako slobodno i srećno. Sve joj ovde tako prija. Svi su srećni, nema tuge, nema straha, nema svađe i nerviranja. Ceo dan predstavlja uživanje. Međutim, čuje se sirena kao znak za povratak. Ponovo voz, isto sedište i ogromno uzbuđenje koje luduje u njoj.

,,Posle kiše dolazi sunce.“ – uz smešak je prekomentarisao dečko koji je video koliko je ona srećna i nasmejana.

,,Žao mi je što odlazimo.“ – dodala je devojka.

,,Na ovom mestu ne možeš ostati dugo. Tako je to.“

,,Ali zašto?“ – upitala ga je devojka.

,,Jesi primetila nešto neobično na ovom mestu?“ – upitao je dečko.

,,Nisam, svi su tako srećni. Stalno je ludilo.“

,,Da, u pravu si. Sve ti je ovo do sada nedostajalo zar ne? Ali, vremenom bi se ti ovde umorila. Shvatila bi da ti nedostaje sunce, da ti osim onog uzbuđenja, nedostaje mir, tišina a na ovom mestu to ne bi pronašla.“

,,Znači li to da me čeka još izazova?“ – upitala ga je znatiželjno.

,,Upravo tako.“ – nasmejao se dečko – ,,Ovo je mesto koje te podseća na ono što si zaboravila ali svakako nije mesto na kom treba da ostanes.“

Sad već previše znatiželjna upitala ga je: ,,Kako ti znaš sve ovo?“

,,Bio sam tu već nekoliko puta, šta ćeš. Zaljubljena budala.“ oboje su se nasmejali. ,,Veruj mi, tebe čeka nešto još bolje od ovog“.

Ovo je ulilo neko tiho, željno iščekivanje onog što joj sledi. A nestrpljivost je na momenat počela previše da igra u njoj i ona je uzdahnula…

,,Moraš biti strpljiva.“ – dodao je dečko jer je znao šta taj uzdah znači.

Koliko strpljiva? Šta to uopšte znači, pitala se. Naslonila se na prozor i dok je tako razmišljala, san je prevario i ona je zaspala.

Mrak. Tišina. Ona sama, stoji na raskrsnici.

Želiš da učiš? Želiš izazove? Želiš da se zabavljaš? Želiš da putuješ? Želiš, želiš, želiš…mnogo glasova je dolazilo do nje i sve je želela. Želela je da čita, da piše, putuje, da uživa. Sve je odjednom za nju bilo tako primamljivo. Stoj! – povika neki glas i ona se trgne i naglo probudi. Voz je naglo zakočio i to ju je zapravo probudilo. ,,Šta je bilo? Šta se dešava?“ – upitala je, ali nije bilo odgovora. Svi su bili preplašeni. U vozu je bio muk, kao da je neko zaledio sve te ljude oko nje. Ovo je momenat kog se svi jako plaše. Dolaze dva ogromna čoveka. Sama njihova pojava u njoj izaziva neki nemir i strah.

,,Tebe tražimo. Ti ovde izlaziš.“ – govore joj.

,,Ali zašto? Zašto baš ja? Kakvo je ovo mesto?“- uplašeno ih je upitala. Ništa joj ne odgovaraju, uzimaju joj stvari, hvataju je za ruke i izvode iz voza.

,,Šta to radite? Nemojte.“ – kroz plač im govori.

Sad već stojeći napolju govore joj: ,,Vratićemo se po tebe kad budeš spremna.“

,,Kako to mislite? Kad? Šta treba da radim sada?“. Uzalud im je postavljala pitanja. Vrata su se zatvorila i voz je odjurio.

Sama je. Potpuno sama. Pogledala je oko sebe i videla…ništa. Upravo tako. Oko nje nije bilo ničega. Samo ona, nebo i trava. Šta sad? Šta može na ovom praznom mestu i na šta su to ova dvojica tupana koja su je tu tako ostavili bez ijedne reči mislili pod tim ,,Kad budeš spremna“? Na šta treba da bude spremna? Da se bori sa zmajevima?

U njoj se pored svog gneva koji je osećala a koji je bio pomešan sa strahom, odjednom probudila radoznalost za ovo mesto. ,,Hajde da otkrijemo. Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo…“ – počela je da se zabavlja jer joj je to jedino preostalo. Sama je sebi sada bila sve. Dok je tako šetala, razmišljala je o svemu onome što voli, što je ispunjava, čemu je istinski posvećena i sve je odjednom bilo tu, upravo na ovom mestu. Sve ono u šta je bila sigurna. Tu je mogla da pleše a tamo da se igra sa životinjama, malo dalje bilo je mesto za pisanje, a pored toga biblioteka za čitanje…ovo nepoznato mesto je odjednom postalo sve ono njoj blisko i mesto na kom se osećala sigurnije nego bilo gde drugde. Provela je ovde nekoliko meseci. Uživala je u svakom treptaju, svakom novom udahnuću, sve ju je ovo ispunjavalo i imala je utisak da sebe sve više i bolje upoznaje a onda je odjednom ugledala nekog momka u daljini.

Ko je on? I otkud on ovde u njenom svetu? Pokušala ga je prizvati: ,,Hej, ti!“ Ali, nije se odazivao. Kao da je nije zapravo ni čuo. Bio je zagledan negde u daljinu i činilo se kao da gleda u nju, ali je nije video. U šta li je to gledao? Krenula je napred prema njemu. Ali odjednom…provalija. Ovde se završavao njen svet. Ovaj momak nije pripadao njenom svetu. Ono tamo, sa druge strane provalije, bio je njegov svet. ,,Hej…!“-vikala je ali uzalud. Nije je čuo. Posmatrala ga je neko vreme. Bio je tako nekako poseban. Izgledao je ozbiljno, ali istovremeno je davao utisak mirne i staložene osobe. ,,Nije moj svet, možda ipak treba da se vratim nazad“ pomislila je dok je istovremeno nešto vuklo da ostane ovde i da ga posmatra. A onda je odjednom rekla: ,,Želim da ga upoznam. Želim.“ I odjednom su se začuli glasovi.. ,,Hajde, ovamo onda“. Nije ih pitala ni ko su, ni kako su se odjednom tu stvorili, tu je bio most i ona je prešla na drugu stranu.

,,Hej“ – ponovo se javila.

,,Hej“- odgovorio joj je dečko.

,,Ugledala sam te sa druge strane i vikala ali se ti nisi odazivao.“

,,Nisam te video, izvini“ – rekao je dečko.

,,Ja sam Sonja“ – prišla mu je i ponudila ruku u znak prijateljstva.

,,Stefan“ – odgovorio joj je.

,,Kako su samo hladne…“ – rekla je a onda se nasmejala. Bilo je to glasno razmišljanje. Razmenili su poglede a onda je upitao: ,,Pa šta te to dovodi ovde?“

,,Dugo sam već na ovom mestu, poželela sam neko društvo“ rekla je.

Nasmejao se a ona se zagledala u njegov osmeh. ,,Tako je lep kad se smeje“ – pomislila je.

,,Znam, ja sam ovde isto već jedno duže vreme. Drago mi je da si se pojavila. Neću da pitam odakle, samo mi je drago. Hoćeš da prošetamo?“ upitao je.

,,Želim“ – odgovorila mu je.

Dok su tako šetali, po tom njegovom svetu, shvatila je da provalija polako nestaje.

,,Hej, ovo je nešto novo. Pogledaj!“ – viknuo je.

,,Znam, ovo sa druge strane je moj svet. Odatle sam ti ,,banula“. Veoma komplikovano mesto“ nasmejala se. Pogledali su se zbunjeno. Šta ovo znači? Jesu li njihovi svetovi toliko slični? Nastavili su da šetaju, nastavili su da slušaju jedno drugo, da razgledavaju svoje svetove i shvatili koliko se nadopunjavaju, koliko se slažu. Bio je poseban u načinu na koji se ophodio prema njoj. Mogla je da razgovara sa njim dugo. Svideo joj se, znala je to. Ali , odjednom su strah i neka nervoza ispunili njeno telo, njen um…počela je ponovo da razmišlja. Previše. ,,Smem li da te poljubim?“ upitao je i prekinuo njene misli.

Dva čoveka koja su je pustili u njegov svet su vikala ,,Smeš,smeš!“ a ona na kraju odluči da isključi razum i kaže: ,,Probaj“

,,Ne znam da li smem, ne želim da se naljutiš“ – dodao je.

,,Kad ti žena kaže probaj to znači da smeš“ – uz osmeh je dodala.

A onda je on pogledao, onako kako je niko do sada nije gledao, pogledom koji je govorio koliko mu se sviđa i verovala mu je. A onda…onda su se njihove usne nežno spojile…

U tom trenu, provalija je nestala, njihova dva sveta postala su jedan. Gorela je. Osećala je toplinu u grudima, a istovremeno je obuzme osećaj mirnoće i neko čudno blaženstvo.

Tiruriru…začula se truba. ,,Mole se putnici da zauzmu svoja mesta i vežu pojaseve.“ voz je ovog puta bio drugačiji. Crvenom bojom bila su ispisana sledeća slova: Za novu ljubav, za savršenstvo. ,,Hajde, požurite, vikala su ista ona dvojica koja su devojku izbacila iz voza. Namignuli su joj, a ona je sa osmehom na licu zajedno sa Stefanom, držeći se za ruke, ušla u voz.

,,Držite se, polećemo. Da, polećemo…“
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sre 14 Feb - 12:16

Doris Lessing, Ispod moje kože

Krajem 1949. iznenada se sve pokrenulo. Gottfied je dobio britansko državljanstvo, ja također. Ne preterujem kad govorim o tome kako sam se osećala kad sam udajom izgubila svoju britansku nacionalnost, i kad sam se morala ponovno prijaviti da je dobijem. Ovo se ne može izraziti rečima, suzama ili – čime drugim? Ovakvi procesi odvijaju se potpuno izvan pogleda i izvan razumevanja. U vezi sa svojim britanskim pasošem imala sam osećaj kojem bi aplaudirao i najgluplji patriot. Zakon se u međuvremenu promenio. Postupak za razvod je počeo. Pošto je Gottfried bio dobro poznat u pravnim krugovima, to je bila formalnost, i odvijalo se brzo, mada su sudovi bili pretrpani ratnim razvodima. Ja sam ostavila njega, ili on mene, zaboravila sam, ali ostali smo sve vreme živeti zajedno. Ništa poželjnije od toga. Imala bih starateljstvo nad detetom do njegove petnaeste godine, a nakon toga Gottfried; oba roditelja imala bi pravo na posete, a Gottried bi plaćao mj+esečno malu sumu za izdržavanje – on je insistirao na ovome, iz nekih pravnih razloga. Zaključili smo, pošto ćemo živj+eti u istom gradu, Londonu, i oboje ćemo zarađivati, da novac neće predstavljati problem. I danas mi se sviđaju razlozi za ovaj razvod. Tih dana u naprednim krugovima uzimalo se zdravo za gotovo da dobra volja treba upravljati razvodima, što je u svakom slučaju bila formalnost koju je zahtevao zakon, a što je – treba li to uopšte reći – budalaština. Kad danas vidim ove pohlepne i osvetoljubive razvode koje feministkinje zahtevaju, a sve u ime progresa, mislim da je naša generacija bila simpatičnija.

U međuvremenu, oboje smo imali novca tek za trošak do Engleske. Gottfried je stvorio jednu finu naprednu pravnu firmu doslovce iz ničega, ali zauzvrat nije nikad dobio ništa osim ljubaznih reči. Ja sam zarađivala male sume novca za kratke priče i kao daktilografkinja za parlament.
Jedan izdavač iz Johannesburga otkupio je knjigu Pevaju trave (The Grass is Singing). Kad je Juliet O'Hara iz londonskog Curtis Browna videla ugovor, pobesnela je, rekavši da bi ovaj izdavač trebalo da bude proglašen kriminalcem, i poslala mu je telegram u tom smislu. Kao prvo, izdavač bi dobio pedeset procenata od prodaje. Njegovo mišljenje bilo je, kako sam čula, da je ovo rizična knjiga i da on za to treba biti nagrađen. U svakom slučaju, nije se potrudio da je objavi, i odustao je od toga po primitku Julietinog telegrama. Nikad nisam dobila nikakvu najavu o bilo kakvom napretku. Juliet je knjigu gotovo istog trena prodala Michaelu Josephu.
Ja bih prva otišla u Englesku, sa detetom, a kad Gottfried dođe, dobio bi dobar posao i pomogao mi novčano.
Još nije bilo lako dobiti mesto na brodu, posebno ne iz Rodezije.
Jedan Gottfriedov prijatelj iz Johannesburga došao je u posetu, nekoliko puta. Bio je bogat. Savetovao nam je da se odreknemo ove male kuće kako bismo uštedeli novac od najamnine, a ja da dođem u njegovu kuću, dok ne budemo u stanju da dogovorimo mesto na brodu. Gottfied je trebalo da boravi kod prijatelja. Tako smo i uradili. Napokon, napustila sam Salisbury - zbogom, zbogom. Izvlačila sam se – i odjednom sam se našla u Johannesburgu, u velikoj kući, u istom bogatom predgrađu gde sam boravila 1937., sa psima čuvarima, s rešetkama na prozorima, noćnim stražarima, bogatstvom. Ali, ovi su bili komunisti, a ono je bilo Komora Rudnika. Nije bilo razlike u načinu života.
Nacionalisti su bili na vlasti, a neki bivši komunisti su se uspaničili; spaljivali su knjige i vrlo pazili kako će se sretati. Atmosfera je, blago rečeno, bila drugačija od onog preobilja poverenja od pre samo dve godine.
Jednog dana možda ću i napisati knjižicu pod naslovom Bogataši koje sam poznavala. Porodica kod koje sam sada bila imaće glavnu ulogu. On, muž, pravio je scene oko nekoliko penija više plaćenih za kilo paradajza, dok se žena smejala. On je insistirao da se kolima ide kilometrima daleko do pijace gde je povrće malo jeftinije. Ona je bila cockney, iz pozorišta Unity u Londonu, čuvenom po svojim političkim pogledima i levo orijentisanim komadima u doba kad je Hladni rat bio najžešći. Mnogi čuveni glumci i glumice školovali su se u pozorištu Unity, koji je kasnije izgubio sjaj, zato što je '50-ih i '60-ih socijalizam bio ponovo u modi i teatar Unity u tome nije bio usamljen. Sada je nemoguće opisati nekoga kao cockney. Ta elegantna pametna cockney devojka, gde li je? Nekad je bila u knjigama i pozorišnim komadima (Pigmalion je jedan od njih), prepoznatljiva od prve reči. Ako je živa, više je ne smatraju reprezentativnom. Ova cockney devojka, u ovoj kući, sada bogata žena, ludela je od dosade baš kao i žena u drugoj kući. Ona je također bila prilično izluđena od ljubomore, zbog mene. Čula sam je – a ona je htela da čujem – kako telefonira svojim prijateljima i ponavlja ove reči, vičući: «A ona je ovde, u ovoj kući.» Polako mi je postalo jasno da ona misli na mene. Nije mi ni padalo na pamet da se zaljubim u njenog muža. Kao prvo, bila sam previše uznemirena. Je li on bio zaljubljen u mene? Ako jeste, to se nije moglo opisati nikako drugačije nego nežnost. Vrata su lupala, telefoni vrištali, muž i žena vikali jedno na drugo. Rekla sam da ću istog časa otići, oni su rekli besmislica, moram ostati, ali nastavili su da viču. Nije bilo nikakvih vesti o kakvom čamcu što stiže u Cape Town. Sredila sam karte za Južnu železnicu, ali pre nego sam otišla iz ovog mrskog grada, evo dva događaja.
Prvi je kada me neki student medicine odveo jedne subotnje večeri na kliniku koja je pružala besplatne medicinske usluge u crnačkom predgrađu. Svakog petka i subote ova velika, gola, bedno nameštena prostorija bila je puna žrtava u borbi noževima. Sela sam na stolicu u uglu i satima gledala kako posrćući ulaze crnci, ili su ih donosili na nosilima, svaki rasporen nožem i izboden, sav u krvi. Ovo su bile plemenske svađe. Neke su rane bila zastrašujuće. Nekoliko njih je umrlo. Četiri decenije kasnije srela sam mladog doktora, belca, iz Johannesburga, koji mi reče da vikende provodi na klinici za crnce koji dolaze ili ih donose sa ranama od noža, pijane ili, češće, pomahnitale od droge. Krv je tekla, rekao je, rekama. Opisala sam šta sam ja videla 1949. Ništa se nije promenilo, osim što je sad i droga tu; onda je bio samo alkohol.

Druga stvar koju pamtim jeste ručak u moju čast – ali ne mogu se setiti ko ga je priredio, znam samo da su za stolom bili književna i politička «imena» koja su tada pripadala levici. Uys Krige, pesnik, bio je tamo, i urednici časopisa koji su štampali moje kratke priče. Bio je i Solly Sachs, sindikalist, i nekoliko ostalih sindikalista. Kratko vreme u Južnoj Africi – nacionalisti su tome stali ukraj – bilo je sindikalista koji su udružili siromašne radnice belkinje i Indijke i obojene, kako bi im poboljšali uslove rada. Nemoguće – pomislili biste, ali snaga ličnosti ovih ljudi to je napravila. O čemu smo raspravljali za ručkom? Ne moram se prisećati: svi smo raspravljali, sve vreme, o tome kako nacionalisti dolaze na vlast i šta će to značiti za Južnu Afriku, i o tome da komunisti dolaze na vlast u Kini.
Kasnije, u Engleskoj, dobila sam pismo od jednog od tih sindikalista, koje je išlo ovako:
«Drugarice! Ja sam svoj život utrošio na služenje napaćenom ljudskom rodu, uzdižući život prezrenih na svetu. U svako doba moje oči su uprte u sjajni horizont prema kojem maršira celo čovečanstvo. Mogu reći da sebe nikad nisam štedeo, da je sve što sam ikad radio ili mislio bilo namenjeno opštem dobru i …»
Ovako je išlo pismo nekih šesnaest strana, a na samom kraju shvatila sam da je to bio predlog da podelimo život ili bar postelju. Bila sam iznenađena jer za tim ručkom nisam čak ni sedela do tog čoveka. Kasnije, međutim, skupila sam priličnu kolekciju sličnih pisama: takav je bio duh vremena. To je, ipak, bio stil svojstven samo određenim nacijama: teško se može zamisliti Anglosaksonac koji bi se upustio u nešto ovakvo. Dva Poljaka, tri Jugoslavena, dva Afrikanera i revolucionar iz Čilea; njihova pisma nisu se razlikovala.

U slučaju da se krug istorije ponovi, imam nekoliko korisnih saveta za žene. Poslednja stvar koju treba da uradite jeste nešto tako okrutno kao: O, ja se tebi sviđam, je li? U redu, hajde da se nađemo i vidimo o čemu se radi. Ne. Treba da napišete barem isti broj strana sa sličnim uzvišenim osećanjima, završavajući sa «Uvek ćemo biti zajedno u borbi.»
Ovaj savet biće koristan u nekoj paralelnoj situaciji. Dobijete pismo na mnogo strana (pisci uvek imaju mnogo vremena) koje ide ovako: «Kozmičke perspektive večnosti prizivaju me tebi i osećam da se moramo sresti i podeliti misli o…» Odgovor treba da bude: «Ti i ja uvek ćemo biti zajedno na jednom višem planu, čemu potreba za susretom uživo?»
Pronašla sam najjeftiniju kuću za izdavanje u Cape Townu. Opisala sam je u knjizi U potrazi za engleskim (In Pursuit of the English) – u biografiji napisanoj na komički način, i zašto ne? – ali u stvari bilo je to deprimirajuće vreme, koje se razvlačilo i otezalo. Čamac je dangubio blizu obale. Agent je govorio Da, a onda Ne. Čekao je mito, ali meni to nikad nije palo na pamet. Šest sedmica bila je visoka cena da se plati poštenje. Kuća u kojoj sam odsela, izgrađena od drveta, činilo se da pokriva čitavo jutro zemlje, i bila je pretrpana ne samo domaćim svetom, rodbinom Holanđanke koja ju je držala koristeći je kao nadomestak za njihove vlastite domove, nego i engleskim ratnim nevestama. Dva bračna para na putu prema Velikoj kikiriki katastrofi u Istočnoj Africi. Jedan od mladih muževa umreće tamo godinu dana kasnije od malarije. (Ovo je bila šema koja je koštala mnogo miliona funti i u hipu je propala, ostavljajući za sobom uzorke napredne farmerske tehnologije da hrđaju na rubu polja koja su se hitro punila korovom i mladim drvećem. Izgleda da se niko nije potrudio da upita domaći svet za savet.) U međuvremenu, sve četvero bili su puni ideala. Engleske ratne neveste bile su hrabre i uznemirene. Neke su godinama čekale da dobiju mesto na čamcu, a sad je trebalo da sretnu svoje muževe ili zaručnike, koje su zadnji put srele u Britaniji u vreme rata. Neke su imale malu decu. Dvaput za ovih šest sedmica neke Engleskinje su stigle sa čamaca, dok su druge ostale na beskrajnom putu železnicom u Severnu Rodeziju, Južnu Rodeziju i Nyasaland. Tek tada sam u stvari shvatila koliko sam sretna zato što sam morala da odrastem u Africi, a ne u nekoj od domaćih zemalja. Ove su mi žene izgledale kao neznalice, bezazlene, ograničene. Osećala sam se zaštitnički prema njima, kao da su deca. Ali, glavna stvar bila je njihova klasa. Čak i ovde, na ovom mestu za koje biste pomislili da je dobar izgovor za zbližavanje, oficirske gospođe i žene ostalih činova držale su se odvojeno, baš kao kod Kiplinga. Žene srednje klase, i jedna ili dve supruge članova Donjeg doma, sedele su okupljene u defanzivnoj grupi na jednom kraju verande, spustivši svoj visoki naredbodavni glas za decibel kad bi neljubazno davale komentare o deci iz nižih klasa. Ljudi su ih posmatrali čudeći se – ni prvi ni poslednji put suočeni s ovim fenomenom kako to one vide sebe, kako mogu biti toliko arogantne. Nijedna od njih nije bila u stanju da održi konverzaciju ni pet minuta s radničkom klasom ili s nižom srednjom klasom (oprostite, ali ovo je Britanija), s ljudima koji su produkti jedne, nažalost, sada mrtve kulture – ubijene televizijom – radničkih univerziteta, socijalističkih, liberalnih, komunističkih i pacifističkih studija, letnih škola, literarnih kružoka, koji su dolazili na časove i kurseve u Salisbury i Bulawayo. Ipak one su se odnosile superiorno prema ovim ljudima. Ja sam to gledala i klela se: «Ja neću, ja neću» - misleći kako neću sebi dopustiti da postanem igrač u ovoj klasnoj igri. Za koju godinu našla sam se zaključana u njoj. Za koju godinu napisaću jedan književni prikaz za John O'London's Weekly, gde ću bezazleno primetiti da Engleska počiva na klasama kao i Indija – da bih bila zasuta pismima u kojima se kaže da u Engleskoj nema klasnog sistema, a sva pisma napisali su ljudi iz srednje klase. Za koju godinu naći ću se kako sedim u jednoj londonskoj sudnici u vreme velikog Fordovog štrajka, gledajući jednu budalu od suca kako se podsmehuje i izruguje jednom od vođa štrajka zbog njegovog akcenta i njegove gramatike, namerno ga ponižavajući. Dok ovo pišem, podmukli vicevi na račun našeg trenutnog premijera, koji dolazi iz radničke klase, i njegove žene, i njihova seljačkog ukusa, uveseljavaju naše novine. Da, da, nismo mi jedina zemlja snobova, ali ima li ijedna druga zemlja koja je izmislila tu sramnu igricu koja se zove ne pripada boljim krugovima i pripada, i da joj to bude zabavno? Da joj to bude zabavno decenijama? Jedna Engleska - ali nema koristi, očigledno se tu ne da ništa uraditi.

Tri sedmice provedene u onoj iznajmljenoj kući naučile su me kako će male biti moje mogućnosti, s tako malo novca i s malim detetom. Ovde sam bila u glamuroznom, prelepom i – kako sam čula – 'boemskom' Cape Townu, ali ja sam jedva nalazila vremena da izađem iz te kuće i stanem u red u brodarskoj agenciji. Otkako se dete rodilo, moj je muž bio dobar otac, imala sam prijatelje koji su se utrkivali za zadovoljstvo da čuvaju bebu, a moja je majka mislila da nije dovoljno iskorištena. Imali smo i slugu. A sad sam bila potpuno sama. Nikad, međutim, nisam osetila da sam napravila grešku. To je, pretpostavljam, stvar temperamenta. Uvek sam osećala da je glupo reći: Jao, zašto sam to uradila? Ali nikad nisam vodila avanturistički život o kojem sam sanjala – nisam istraživala divlju Afriku ili pustinju Gobi, nikad nisam slobodno švrljala Mediteranom ili uživala u kafanskom životu Pariza. Sve je bilo određeno činjenicom da imam malo dete. Imala sam nameru da živim od pisanja, i živela sam, ali jedno vreme to je bio siromaški život, tek deset godina nakon što sam došla u London zarađivala sam ne više od prosečne radničke plate. Nikad mi nije palo na pamet da žalim zbog toga, jer svi koje sam poznavala bili su siromašni. Danas mladi pisci najpre govore o avansima i sigurnosti; ali mi smo svi mislili drugačije, možda zbog rata. Želeli smo da pišemo, da uspemo pod svojim uslovima, da sačuvamo svoju nezavisnost i svoju privatnost. Nijedan pisac danas to ne može učiniti, jer naše ličnosti, naša istorija, naši životi pripadaju javnoj mašineriji.

Dugo mi je trebalo, vrlo dugo, da vidim nešto sasvim očigledno. Dete – ta košulja od kostrijeti, taj 'teret', kako su moju situaciju videli drugi ljudi – spasilo me je. (Zbog toga ja tako volim prvi roman Margaret Drabble, Mlinski točak.) Da sam u London došla sam, evo šta bi se dogodilo. U to vreme je Soho bio privlačno, da ne kažem zavodljivo mesto. Ja bih vrlo skoro pronašla put do tamo. Po teći put postala bih nova devojka u gradu. Ova posebna podkultura nije bila dobra prema ženama. Devojke su bivale požderane kao čokoladne bombone – ili popijene kao džin i tonik. U knjizi Daniela Farsona Soho pedesetih žene jedva da se pojavljuju. Fotografije Nine Hammet, nekadašnje lepotice i ozbiljnog umetnika - ostarele, pijane, nametljive, kako moli za piće ili milostinju - sve govore. U ranim šezdesetim Elizabeth Smart, koju je Daniel Farson opisao kao građanku Sohoa, došla je jednom da ruča sa mnom. Pila je i naricala i naricala i pila od podne do sedam uvečer i bila divljački duhovita u vezi sa svojim životom i životom žena uopšte. Nju ne bih opisala kao oglas za joie de vivre u Sohou. Od stanovnika Sohoa sigurno je jedino Francis Bacon uspeo. Daniel Farson se iz toga izvukao. Bilo je tu mnogo talenata, ali uglavnom su pili i u razgovoru trošili svoj dar: svet bi mogao biti izgubljen zbog jednog jedinog trača. (Gubio se i zbog mnogo manjih stvari.) Sadašnji ekvivalent, Groucho Club, higijenska boemija, isto tako jede talente, ali konverzacija u starim klubovima bila je bolja. U tome je bila privlačnost mesta kao Mandrake, Gorgoyle, French Pub, Colony. Na svako od tih mesta – po jednom – odveo me John Somerfield, pisac, koji je rekao da treba da vidim kako živi druga polovina. Ja sam ih smatrala prljavim, ali prepoznala sam atmosferu i njenu privlačnost. Svi su bili ekscentrici i neprilagođeni, čudaci i osobenjaci, i bili su stvorili svet kojem su sami davali ton. Boemski, u stvari. Baš kao i mi u Salisburyju, u Južnoj Rodeziji. Kako ne bih razumela da se ljudi tamo mogu izgubiti? I ja bih se izgubila, prilično sam sigurna u to. Lako mogu videti sebe kako ponovo previše pijem, kao što sam činila od 1942., i konac moga prvog braka. A onda bih se zaljubila u jednog od ovih pesnika i slikara. Ne zato što su bili sjajni nego zato što su bili izgubljene duše. Neodoljivo. Ali ovo nisu bili muškarci da se zaljubiš u njih. Ne ako nemaš talenta za patnju.

Verovali ili ne, ja još nisam shvatala da sam predodređena za suze. Ne, Soho bi mogao lako da me upropasti, i bila sam spašena zato što sam imala odgovornost, a to je dete. To je bila teška odgovornost. On je bio dete vrlo dobre naravi i društveno, ali nije voleo da spava. Budio se u pet, a odlazio na spavanje u devet ili deset uveče, i nikad nije spavao preko dana. Ovako je bilo do njegove devete ili desete godine. To je značilo da se i ja budim u pet. U to vreme uzimalo se zdravo za gotovo da se majke bude i ustaju kad i njihova deca, ali danas žene mogu ostaviti svoju decu da se sama o sebi brinu sve dok one ne ustanu. To nekad traje satima. «To je moje pravo.» Autre temps et autre meres također.1

Peter je uživao – osamnaest sati na dan – u toj velikoj iznajmljenoj kući; izgledala je kao komplet Brobdingnagian kofera, s velikom baštom punom stabala voća i mnogo druge dece. Što se mene tiče, ja sam pazila i čekala. Dobar deo svoga života provela sam čekajući. Žene rade tako, više nego muškarci. Evo onog famoznog pitanja ženske pasivnosti, ali to je često odbrambeni mehanizam. A možda je odbrambeno i to kad gledaš ispred sebe i planiraš, a svi su tvoji planovi zasnovani na iluzijama. Nisam očekivala da će mi biti lako u Londonu, ali verovala sam da će Gottfried biti tu negde, otac maloga dečaka i moj dobar prijatelj. Nisam očekivala da ću dete odgajati sama, što se dogodilo. Da sam to znala, bila bih, u najmanju ruku, zabrinuta. Ali uopšte nisam bila uplašena, sedeći na toj verandi, gledajući svu tu dečicu kako se igraju među drevnim stablima voćaka. Bila su to ratna deca, ali priča o rovovima ne bi zasenila njihovo detinjstvo. Dan za danom sedela sam, gledajući tu decu, slušajući ratne neveste smeštene na jednom kraju verande, kako govore o svojoj budućnosti u Africi, a ja sam poredila njihova očekivanja s onim što sam znala da će otkriti. I pitala sam se kako Gottfried napreduje sa svojim planovima da živi u Londonu. Je li već čuo šta obećavajuće od poslodavaca kojima je pisao, spominjući bivše poštovane Lessinge koji su nekada živeli i radili u Londonu?

Evo šta se u stvari desilo Gottfriedu Lessingu. Kratko nakon što sam stigla u London on je došao. Doroti Schwartz odlučila je da okuša sreću u Londonu. Imala je stan, i Gottfried je koristio jednu sobu u njemu. Bio je ubeđen da je s najtežim periodom u njegovom životu gotovo i da će odmah dobiti posao u Londonu. Nije bilo odgovora na njegove prijave za posao. Nastavio je raditi za Društvo za kulturne veze sa SSSR-om i čekao. Taško je zamisliti vreme u kojem je bilo teže jednom Nemcu i komunisti da nađe posao u respektabilnoj firmi. Vic je u tome da, deset godina kasnije, ništa nije bilo tako šik kao zaposliti Nemca, čak crvenog, zato što je komunizam ponovo ušao u modu, i još jednom, kao i uvek kad su se strasti stišavale, ljudi su sebe nazivali komunistima – zarad uzbudljivosti same stvari, zarad zabave što se kopa nos pred Mamom i Tatom. Takvi ljudi nikad nisu isposlovali partijske knjižice. Mnogi 'komunisti' nisu imali pojma šta je komunizam. Sećam se ručka s jednim prominentnim filmadžijom, koji je proklamirao vrline komunizma i Sovjetski Savez, nazivao sebe komunistom, a mene je pitao je li istina da komunist mora biti ateist. Kad sam rekla da postoji nešto što se zove dijalektički materijalizam, on je rekao kako ljudi ne treba da brinu za svoje materijalno blagostanje. Ova vrsta ignorancije bila je tipična za takve pomodne komuniste.
Gottfried je bio obeshrabren, depresivan. Dobio je žuticu, nije mogao raditi. Sve ovo vreme naš odnos je bio odličan. Često je viđao dete, pogotovo kad sam ja slomila rame nakon dolaska. Dobio je vizu za posetu svojoj sestri i njenom mužu – «vječitom studentu» - koji su sada radili u Kulturbundu u komunističkom Berlinu. Kad se vratio, bio je zanesen; vratio se sav njegov optimizam. Rekao je da će otići da živi tamo, i želeo je da mu se pridružim. Ovo me uplašilo: nikada, ni jedan jedini put, nismo govorili da ćemo ostati u braku ili da ćemo živeti zajedno. Rekao je: «Oni tamo žive jako dobro. Imaju dobre stanove i kola i šofere.» I rugao im se što tako preteranu pažnju posvećuju sigurnosti. «Oni su ludi,» rekao je, «misle da špijuna ima i pod njihovim krevetima, i nisu mi dozvolili da išta pričam u kolima zato što bi šofer mogao čuti.» Kad im se nasmijao, oni su rekli da je predugo bio na Zapadu i da ne može razumeti.
Sada se formalno prijavio vladi Istočne Nemačke da mu dozvoli povratak kao njihovom građaninu. Ništa se nije dogodilo. On se ponovno prijavio. Muk. Nije to mogao razumeti. «Naravno da imaju toliko problema, to se mora uzeti u obzir.»
To je bio trenutak kad se pojavljuje Moidi Jokl, koja je imala neverovatan uticaj na moj život, na nekoliko različitih načina, ali ovde ću se ograničiti samo na njen uticaj na Gottfrieda. Ona je pre rata bila vrlo poznata u Beču. Ta vrlo mlada žena – devojka – stvorila je radio program jedinstven za to vreme. Pričala je, pevala, šalila se, ludirala, predstavlja se na način koji joj je obezbedio vrlo široku publiku: dobro su se slagali ta nova stvar, radio, i njen temperament. Bila je, naravno, komunistkinja. Bila je prijateljica s nemačkim komunistima, koji su tada živeli od danas do sutra, skrivajući se, u begu, ili u Sovjetskom Savezu, izvesno «mrtvaci na dopustu», koji su dobili vlast u Istočnoj Nemačkoj. Ona je otišla da živi u Istočnoj Nemačkoj. Onda je došlo Staljinovo čišćenje Jevreja širom Sovjetskog Saveza i satelitskih komunističkih zemalja, koje su oni nazivali «Crnim godinama». Bila je izbačena iz Istočne Nemačke zajedno sa desetak drugih Jevreja. Mladi policajac koji ju je doveo do granice sav u suzama joj je rekao: «Ako oni izbacuju ljude kao što ste vi, onda nešto sigurno ne valja.» Možda je on bio jedan od onih koji su plesali kada je trideset godina kasnije Zid pao. Ona je sada bila jedna od prvih izbeglica iz komunizma, u Londonu, ali bilo je izbeglica odasvud. Živeli su kako su znali, sam Bog zna kako su se održavali u životu; ponekad ih je bilo deset i više u jednoj sobi, ili su spavali na sofama u stanovima svojih prijatelja, seleći se kad potroše gostoprimstvo, a zarađivali su za život kao prevodioci, krojači, frizeri, šta god su mogli pronaći. Svi evropski gradovi bili su puni ljudi kao Moidi. Kad sam joj rekla za Gottfrieda, dok je on čekao službeni odgovor na svoju službenu prijavu, ona se samo nasmejala, rekavši da on ne razume prvu stvar o komunizmu. On treba da u Berlin ode s privremenom vizom za posetioce, a onda da povuče konce. Ima li on rođaka na važnim položajima? Prenela sam ovu informaciju Gottfriedu. On je bio odbojan i besan od prezira: to što je bio siromašan, što je bio bez stvarnog posla, što je bio uplašen i nesiguran - sve je to od njega napravilo još većeg komunistu, još užeg, sumnjičavijeg, paranoičnijeg. Rekao je da nije zainteresovan da sluša antisovjetsku propagandu – to je bila fraza koja se tad koristila čak i za najblažu kritiku komunizma. Nastavio je da čeka. Moidi je rekla: «Ako hoće da me vidi, reći ću mu kako u stvari izgleda komunizam.» Najpre je odbio, ali vreme je prolazilo, a on je čekao poštara. Ja sam priredila večeru. Ovaj susret bio je čak i veće brušenje nego večera za frojdovce i članove sovjetske trgovačke delegacije.

Moidi je bila velika, živopisna, raskošna, ekstrovertna, podrugljiva, zabavna žena, koja je izgledala kao Ciganka – stil koristan kad si u novčanoj stisci. Pripadala je onoj vrsti žena koja bi se Gottfriedu najmanje dopala. On je sedeo tu, elegantan kao i uvek, izgledao je kao diplomata, sve je kod njega bilo na svom mestu. Ništa nije jeo, dok je Moidi jela s uživanjem i pričala mu kakav je u stvari komunizam, a on je otežući govorio o zloupotrebi, o antisovjetskoj propagandi, plaćenicima, trkaćim psima, šakalima i sve u tom smislu. Kad mu je Moidi rekla da on baš ništa ne razume u vezi s komunizmom, on je rekao da on i previše razumije i nju i njenu sortu. Moidi se valjala od smeha. On je nastavio rekavši da sam ja zaražena klasno-imperijalističko-kapitalističkom ideologijom. Bio je vrlo, vrlo ljut. Nikad ga nisam videla takvoga, i uistinu me uplašio. Ali, sudeći po rezultatima, sastanak je bio uspešan, jer samo nekoliko dana kasnije rekao je da se prijavio za vizu radi posete sestri, a onda bi «video šta se može uraditi.» Nikad više nije spomenuo Moidi. Rekao je, kad on bude u Berlinu, Peter bi mogao doći da ga poseti za praznike. Ja sam rekla da bi bilo vrlo loše ako bi započeo nešto što ne može nastaviti: Moidi je rekla da je on lud ako misli da može nastaviti svoje kontakte sa Zapadom, jer kazna je bila smrt ili nešto još gore. Ljudi koji su dolazili sa Zapada ili su tamo imali kontakte uvek su bili pod sumnjom. Prenela sam njene poruke Gottfriedu; on je uzvratio uvredama.
Kad smo ga ja, dete i Dorothy Schwartz ispratili na stanicu, bio je hladan, mrazan, siv dan, a on je već izgledao kao tuđinac, odbojan, u svojoj karakul šubari. Dobio je posao u Kulturbundu. 'Vic' je bio u tome da su - pošto je Hitler poubijao komuniste - svi oni koji su ostali dobili dobre poslove. I ne samo komunisti: ljudi koji su poznavali komunističku hijerarhiju u Berlinu, kako se ispostavilo, bili su iznenađeni da čuju kako su oni u tim ranim danima bili otvoreni i fleksibilni. Jedan nemački biznismen koji je radio u Londonu, a koji je tamo otišao na poslovni put, bio je pozvan na sastanak sa izabranom grupom osoba na visokim položajima koji su ga pozvali da dođe i radi na obnovi Nemačke. Rekao je da nije komunista, da ga ne zanima politika; oni su rekli da to nema veze, da oni žele sposobne ljude. Ali to je bilo pre Staljinovih probljesaka ludila, pre nego što se Istočna Nemačka učvrstila i postala mrtvački sanduk za zapadnjake. Uskoro je Gottfried pisao i zamolio Petera da dođe preko leta. Ovo je bila najstrašnija stvar koju sam ikad uradila, ali nisam videla razloga da ne verujem Gottfriedu. Detetu je bilo četiri godine. Otišao je na dva meseca, bio s rođacima, vrlo lepo se proveo, i vratio se zaboravivši engleski, brbljajući na nemačkom. Također je naučio da jede s levom rukom položenom pored tanjira na stolu i da kucne petama i nakloni se kad mu se obraćaju.

Za nekoliko sedmica nestalo je malog nemačkog dečaka i vratio se mali Englez. Gottfried je po njemu poslao pismo u kojem kaže kako Peter treba da leta provodi tamo. A onda – ništa, muk. Dečak je imao dobrog, dragog i bliskog oca, kojeg je posetio i našao ga s drugom porodicom; a sad njegovog oca više nije bilo. Pisala sam u Nemačku, slala poruke po ljudima koji su išli tamo. Ništa. Pisala sam i rekla da je dete tužno, da pita za njega, da na spavanje ide u suzama. Zar nije mogao čak ni pismo da napiše? Ali ništa. Onda sam otišla u Berlin i pokušala da stupim u kontakt s Gottfriedom. Ali on se nije javljao na telefon niti je odgovarao na poruke. Ovo je bilo pre nego što je podignut Zid. Ja sam već imala izdavača u Istočnoj Nemačkoj. Zamolila sam ga da urgira za mene. On je to učinio. Ne znam kako da urgira. Bila sam previše ljuta da bih brinula o tome je li opasno. Otišla sam u jedan od novih i odvratnih stambenih blokova, i našla sam Gottfrieda; tamo je bila njegova sestra Irene, u elegantnom, novom, ali nevelikom stanu, punom čistog novog nameštaja u stilu koji se tada zvao švedski. Oboje njih izgledalo je kao da se rat nikad nije desio, kao da još žive život koji je Hitler prekinuo. Bili su elegantni, svetski, sa onim poluciničnim šaljivim načinom kojim se često koriste bogati i uspešni. Oni svakako nisu bili bogati. Oboje su naglasili da preko vikenda odlaze «u narod» da rade na gradilištima, ili nešto slično. Rekla sam Gottfriedu da je detetu dao obećanje koje nije održao. Gottfried je bio živahan i arogantan, kao da se nije desilo ništa važno. Mora da je bio jako uplašen, tada nisam ni imala pojma koliko je bio uplašen. Dao mi je nešto novaca, jedva dovoljno da se kupi igračka. Rekla sam da me ne zanima novac, od njega tražim da održi kontakt sa svojim sinom. Ovo je bilo jedno od najgorih iskustava u mom životu. Shvatila sam da moja poseta njemu neće promeniti baš ništa.

I to je bilo to. Uskoro je Gottfried dobio položaj jednak predsedniku Ministarstva trgovine, jednu mnogo više političku poziciju nego kod nas. Ljudi koji su se vraćali iz Istočne Nemačke pričali su mi da se do Gottfrieda mora doći kroz sobe pune podređenih službenika. Slao mi je vazdušaste srdačne poruke. Neki ljudi koji su «znali stanje» rekli su da on naravno ne može održavati kontakt sa Zapadom, cena je smrt, posebno za one koji rat nisu proveli u Sovjetskom Savezu nego su bili izbeglice. Drugi koji su «znali stanje» rekli su da će Partija, u stalnoj brizi za humanističke vrednosti, razumeti njegovu potrebu da održi kontakt sa sinom. Videće se… Meni nije bilo stalo da ga ikad više vidim – i nisam, ali bilo je vrlo važno jer se radilo o njegovom sinu. Do tada sam se isključila, moja unutrašnja vrata su se zalupila, ja «nisam htela da znam» - najtačniji opis moga tadašnjeg mentalnog stanja.
U međuvremenu, Gottfried se oženio sa Ilse Dadoo. Dadoo, Indijac, bio je od onih ljudi koji su, u toj značajnoj i kratkotrajnoj klimi pre nego što su nacisti preuzeli vlast, organizovali – kao Solly Sachs – bedno plaćene radnike, Indijce, obojene i bele, sve skupa. Rodila se devojčica iz Ileseinog braka sa Dadooom. Ona je rekla da neće odgajati svoje polu-Indijče u fašističkoj Južnoj Africi i otišla kući. Tamo je srela Gottfrieda. Venčali su se, smatram, verovatno zbog njihovog zajedničkog afričkog iskustva. Mora da su se oboje osećali kao vrlo egzotične ribe u ovim sivim vodama. Gottfried je bio krasan očuh Ileseinom detetu, kao što je bio i krasan otac. A sad nešto što je prilično teško objasniti, to jest ako se koristi uobičajeni način gledanja na stvari, ne računajući komunističku paranoju.

Gottfried je bio degradiran i prisiljen da provede godinu dana u komunističkoj školi za prevaspitavanje. Što bi njemu to trebalo? Kako je uopšte bilo moguće da bude veći komunist nego što je bio? Ali, bio je zaražen zapadnjačkim mislima, i trebalo mu je intenzivno ispiranje mozga. Nije se vratio u trgovinu, barem ne direktno. Poslali su ga u Indoneziju, de facto kao diplomatu, mada Istočna Nemačka nije bila priznata kao nezavisna država, i tamo je predstavljao trgovinu. Imao je mnogo uticaja na lokalnu politiku. Tamo se razboleo: klima i hrana nisu pogodovale njegovoj jetri. Vratio se u Istočnu Nemačku. Onda je poslat u Tanzaniju. Bio je dobro poznata figura u Istočnoj Africi, i imao je više nego lokalni uticaj. Ovo dvoje, Gottfried i njegova žena, bili su u dobrom položaju. Njihovo znanje o Africi malo je ko imao u to vreme u komunističkoj Nemačkoj. Precizno, njihov položaj bio je nesiguran, ali ih je istovremeno učinio dragocenim. U Evropi je neznanje o Južnoj Africi bilo sveopšte. Kad sam došla u Britaniju, i još nekoliko godina posle, nama i drugima koji su pokušali reći da Južna Afrika i Južna Rodezija nisu sretne zemlje pune smeha i zadovoljnih crnaca, rečeno je da ne preterujemo i da smo u zabludi. U pedesetim godinama, kad sam lobirala prominentne članove Laburističke partije u vezi s Južnom Rodezijom, o kojoj se tad mislilo kao o dobrom i pravednom mestu naprosto zato što je bila britanska – a to od strane nekolicine ljudi koji su uopšte bili čuli za nju – ovi političari bukvalno nisu znali ni gde se nalazi, verujući da je ona deo Južne Afrike ili Severne Rodezije.

Postoji živ pogled na Gottfrieda i Ilse u Dar es Salaamu. Jedan moj prijatelj, Gotfriedov također, prominentni afrički političar – jedne je noći svratio, na onaj neformalni afrički način. Čekao je dugo, čuo uplašene glasove, onda se Gotfried pojavio na vratima, očigledno uplašen, dok je njegova žena kao stražar stajala iza njega, gestikulirajući mu da pazi. Kad se moj prijatelj, još stojeći na vratima, narugao Gottfriedu što je tako oprezan, Gottfried je također počeo da gestikulira, pokazujući da je stan ozvučen, dok je glasno uzvraćao šalu, a njegova žena je glasno ružila posetioca – zbog mikrofona – o tome kako je tako nepažljiv, tako bezobziran. «Ali ovo je Afrika», protestovao je moj prijatelj, «ovo je Afrika.»
U međuvremenu, Istočna Nemačka je savetovala razne afričke zemlje kako da najbolje uspostave zatvore, tajnu službu, torture, dojavljivače, po komunističkom modelu. Somalija je bila jedna od njih. Uganda još jedna.
Kasnije je Gottfried postao ambasador u Kampali. Tamo je otišao sa svojom trećom ženom, Margot. Ilse je bila umrla, razočarana u komunizam. Verovatno je ova treća žena bila prva koju je uistinu voleo. Njene slike podsećaju me na njegovu veselu udovicu iz Beča. Izgleda kao topla, ljubazna, prijatna žena. Nije bila intelektualka, pogotovo ne političar. Partija nije želela da se on njome oženi; rekli su mu da nađe ženu koja bi se sad mogla nazvati politički ispravnom. Morao je da se svađa s Partijom – a to mora da mu je teško palo.

Sovjetska «linija» bila je da se podrži kasapin Amin. Podržavali su ga sve dok nije pobegao. To znači, Istočna Nemačka morala je da ga podržava. Kad je Amin pobegao, Tanzanijci su ušli i uspostavili novi red. Sve su ambasade otišle nekoliko dana pre, u konvoju, na cestu otvorenu prema Keniji. Svi osim iračkog ambasadora i Istočnih Nemaca – Gottfrieda, njegove žene i dvoje iz osoblja. Noć pre nego su Tanzanijci umarširali, Gottfried je telefonirao iračkom amabasadoru, svom ličnom prijatelju, kazavši: «Hoćemo li sutra zajedno na otvoreni put za Keniju?» On je rekao: «Jesi li ti lud, jesi li pomahnitao, rečeno nam je da ostanemo u kućama, zaključamo vrata i držimo glave nisko.» Sledećeg jutra Gottfried je u kola smestio svoju ženu zajedno sa ono dvoje iz osoblja, i provezao se pravo pored trga gde su bile tanzanijske trupe, pijane i brze na oružju. Pucali su na sve što se miče. Ispaljivali su bacače plamena na automobile. Ova informacija je došla od Tonyja Aberfana iz Guardiana, koji je bio u Kampali, i od istočnoafričkih prijatelja koji su napravili istragu. Istočnonemački komunisti stavili su jednu nadgrobnu ploču u Berlinu sa četiri imena na njoj preko «groba» u kojem verovatno nema ništa.

Gottfried, ako ništa drugo, nije bio glup. Zapleti koji su se smišljali da objasne ovo glupo ponašanje nadilaze Jamesa Bonda. Ljudi koji su dobro poznavali Istočnu Nemačku rekli su da se očigledno radi o produženoj ruci KGB-a: nekoliko diplomata sovjetskog bloka bilo je u to vreme ubijeno na misteriozan način. Gottfried je bio član KGB-a. Barem se tako govorkalo. Četiri godine ja ovo nisam «kupila» i uvek sam govorila da to nije verovatno. Ali, u stvari, nisam htela da znam. Onda mi je to potvrđeno. Ko mi je to potvrdio? Moj sin John Wisdom. On je imao bliske prijatelje u tajnoj policiji Južne Rodezije. (Ovi ljudi nastavili su da rade za crnačku vladu. To što je nešto takvo bilo moguće još je jedan mali simptom opšteg ludila našega doba.) John je hteo da otkrije nešto o Gottfriedu Lessingu, drugom mužu svoje majke, i zbog svojih kontakata s tajnom policijom Zimbabwea mogao je uspostaviti kontakt s nekim iz južnoafričke tajne policije. Taj čovek rekao je da je Gottfried bio član KGHB-a i da je njegov uticaj u Istočnoj Africi i mnogo šire bio sveobuhvatan. Istina ili laž? Ko zna, u toj blatnoj, prljavoj, mračnoj oblasti. Saradnici u Istočnoj Nemačkoj koji su ga dobro znali kažu da to nije moguće, jer on je bio dobar čovek, ni nalik čoveku kojeg bi uposlio KGB. Pričaju – sa emocijama – da su ljudi o njemu imali običaj reći: «Gottfried Lessing nije komunista, on je pravo ljudsko biće, ljubazan je i velikodušan i dobar prema ljudima u nevolji.»
On je svakako bio komunista drugo vremena, mnogo godina. Partija je za njega bila – kao što je bila za određenu vrstu ljudi – nekakav apsolut, Bog. Psiholozi kažu da postoji jedan broj ljudi koji, kad jednom usvoje izvesna verovanja, nisu sposobni da ih promene. Nikad to ne učine. I nikad neće. Njihov je um zacementiran, jednom zasvagda.
Ali, trenutak samo… čovek koji zna da je Partija uvek u pravu (čak i onda kad nije – to je tek minoran i privremen propust), čovek koji sluša Partiju kao svoju vlastitu savest – takav se čovek ne svađa s Partijom da bi se oženio ženom koja se smatra nepodobnom, koja se smatra pretnjom. Tako dolazimo do uistinu zastrašujuće mogućnosti; pretpostavimo da Gottfried nije više bio stopostotni komunist, pretpostavimo da je onaj cement napukao, pretpostavimo da je bio u situaciji da mora izvršiti naređenja koja mrzi? Ovo nije bilo baš nepoznato u komunističkom svetu…
Gottfried je ubijen 1979. Godine 1949. planirao je svoju budućnost kao novopečeni Englez. Godine 1949. sedela sam na ovoj verandi u Cape Townu, i radovala sam se što ću uskoro sresti Gottfrieda u Londonu. Šest sedmica sedila sam tamo, gledala, slušala, planirala… Šest je sedmica dugo vreme kad si mlad, nemaš još ni trideset.
Radovala sam se, nikad se i ne osvrnuvši za sobom. Čekala sam na svoju budućnost, na svoj stvarni život, da počnu. Za mnom su se vrata zalupila. Za mnom su se vrata zatvarala ceo moj život. Najgore – to jest od onog čega se sećam – bilo je kad su me poslali u internat pre moje sedme godine. Znala sam sve o mehanizmu zatvorenih vrata, prepoznajući ih ne po nekom glasnom udarcu nego po onom što se u meni odvijalo. Ako za sobom ostavljamo neku osobu, onda se vrata zatvore sama. Ah, pomislim, pa vrata su se sama zatvorila, zar ne? Zbog toga ne očekujem ništa, mada se možda ponašam kao što sam to činila uvek, manje ili više nadam se dobru. Ali koliko je stara ta osoba koja prilazi drugome s tolikim poverenjem, tolikom verom, tolikim optimizmom da ima ovde prijatelja, pravog, za celi život? Jednoga previše mladog da bi naučio ludost prevelikog očekivanja. «Ah, vrata su se zatvorila? Interesantno…» Nema ništa tako surovo kao ovaj proces nad kojim čovek nema kontrolu.
U ovoj knjizi predstavljena sam – predstavila sam samu sebe – kao produkt svih onih Mcveagha, Flowera, Taylera, Batleya, Millera, Snewina i Cornisha, zvučnih i zadovoljnih Engleza, Škota, irskog komposta hranjenog Kentom, Essexom, Suffolkom, Norfolkom, Devonom i Somersetom. Ubačena sam na mesto, sitna stvarca na drvetu pokoljenja. Ali tako danas doživljavam sebe iz onog doba. S tim je gotovo, mislila sam, svršeno je, misleći na pipke porodice. Ja sam se branila samom sobom – tako sam osećala. Nisam htela da znam. Nisam bežala kući svojoj porodici, ja sam bežala od nje. Vrata su se zatvorila, i to je bilo to.
S engleskog prevela:
Ferida Duraković


*Doris Lessing, rođena je u Persiji (Iran) 1919. godine. Detinjstvo je provela u Severnoj Rodeziji (Zimbabwe), a prvi put došla u Englesku 1949. Godine 1950. objavila je svoj prvi roman The Grass is Singing (Pevaju trave) i doživela neverovatan uspeh širom Evrope i Amerike. Dobitnik najznačajnijih književnih nagrada u Engleskoj, Austriji, Nemačkoj. Autor niza romana, kratkih priča, drama, poezije… Ovaj, prvi deo autobiografije objavljen je 1994. u Londonu.

1 Autre temps et autre meres (franc.) – Druga vremena, druge majke.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 19 Feb - 14:27

TUGA TREŠNJINOG CVETA Knjige kratkih pričaTodore Škoro(UMIRANJE SRAMA)
(priča iz zbirke)

Ne seća se da li ju je više bolela trešnja puna behara ili ulegnuti, limom zakrpljeni krov njihovog doma ispred koga su, sedeći na klimavim stolicama, ispijali kafu bez snage da se pogledaju u oči. Ona je dlanom lagano prelazila po mušemi, kariranoj, iskrzanoj po ćoškovima. On je, nalakćen na kolena stezao glavu među šakama, drhtao ramenima.
-Ostani – reče. – Snaći ćemo se nekako kao i drugi – molio je.
- Drugi imaju šta da jedu sutra, mi ne.
Stisnuo je glavu jače, poželeo da je smrvi, tiše procedio:
-Ja ću bez para moći, a kako ću bez tebe, dušo?!
Ustala je naglo.
-Ne otežavaj mi. Vratiću se brzo. Čim steknem za život…
Sutradan, veliki avion ostavio je beli trag koji je brzo nestao negde visoko iznad njihovog iskrpljenog krova, ali i bol koji se ugnjezdio u njegovo srce da tu ostane.
Slala je pisma redovno. I novac iz te bogate zemlje gde je posao lekara bio dobro plaćen. A on je kopnio, ćutao. Po zrelim trešnjama znao je da je juni, po kapljicama sa tavanice koja je prokišnjavala da je već stigao novembar. Na šporetu koji se dimio uvek je bio čajnik. Lonac sa hranom tek ponekad. Nije više osećao glad, zato.
Ona, tamo daleko, nije imala vremena ni za san. Mnogočasovno radno vreme, kurs jezika, opremanje malog apartmana u koji se, poput lastavice, šćućurila… Prvih noći uspavljivale su je sopstvene suze, a onda su i one usahle, povlačile bi se pred umorom. Tamnoputi narod koji je svesrdno lečila grejao ju je širokim osmesima kao i sunce koje je u toj blagoslovenoj zemlji uvek sijalo.
Isprva, često je zamišljala trešnju u dvorištu – rascvetalu, zarudelu ili okovanu snegom za Svetog Nikolu – uvek dok je prolazila kroz špalir palmi, oleandera i drugog egzotičnog rastinja žureći na posao. Pogled na palme i raskošne palate kraj kojih je zamicala prijao joj je, ali učini da jednog dana više ne mogaše da se seti da li su njihov maleni krov poslednji put iskrpili plavim ili zelenim limom. Mučila se, dozivala sećanja, zalud. Odmahnu rukom i nastavi dalje. Na muža je mislila, ali na jedan čudan način, kao o starom prijatelju koji je negde daleko u nevolji, osećajući pritom malo krivice i mnogo nežnosti. Kao muškarac, u vrelim noćima, nije joj nedostajao, ali je to ne zbuni.
Hodeći poput mašine, misleći o roku od tri godine koji je sebi zadala da stekne dovoljno novca za sreću i vrati se njihovom malom domu kad trešnja opet bude cvetala, čak se nekako i radovala što su joj osećanja tako utrnula, kao da ih nema.
„Tako je bolje“, mislila je. „To će me zaštititi“.
Nije je zaštitilo.
Osmeh blistav, beo i oči crnje od ijedne neprospavane noći promeniše sve.
Sedela je, zavaljena među mirisne satenske jastuke, igrajući se stotinama narukvica koje su zveckale, ispijala je kafu iz malenog fildžana dok ju je on nežno grlio. Ona zategnu svileni prekrivač na sećiji i tad joj, najedared, iskrsnu pohabana mušema na klimavom stolu u sećanju. I trešnja, i drvena kapijica, i mali sto… Strese se, ustade, rukom popravi zar preko lica, njegovim krajem krišom brišući suzu.
Dok je stajala kraj prozora i gledala u belu veliku palatu preko puta, ali skromniju od njihove, pitala se Ana da li tamo daleko danas gori sveća i kandilo ispred ikone. Bio je Sveti Nikola. Zamislila je njihovo poslednje zajedničko krsno ime, skromnu kuću punu veselog sveta, dece koja se napolju grudvaju, a miris tamjana, voska i sveže ispečene ribe zabole je jako, jako… Ruka joj krete da se prekrsti, ali se, nakićena grivnama, zaustavi postiđena negde na pola puta, negde kod srca.
-Ajša, ljubavi, idemo… – začu tihi Mustafin glas iza sebe.
Ana uzdahnu, prekri zarom lice skroz i pođe za njim.
A tamo, daleko, iznad jednog iskrpljenog krova, grana trešnje bremenita snegom se beše odvalila, pala na krov i probila ga. Ledeni sneg prodirao je lagano u nešto što je nekada bilo dom. Sad je bio pust. Shraniše ga neki dan komšije, samog, slomljenog.
Kandilo ispred ikone Svetog Nikole njihalo se na promaji prazno, zgaslo.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 7 Apr - 18:38

Intervju sa Bogom

Sanjah da sam imao intervju sa Bogom."Dakle ti me zelis intervjuisati"?,upita Bog
"Ako imas vremena",odgovorih.Bog se nasmesi: moje vreme je vecnost,koje ti je pitanje na umu ?
"Sta te najvise iznenadjuje u ljudskom rodu?
Bog odgovori:
"To sto im detinjstvo ide na zivce,to sto se zure odrasti,a onda stalno zale sto nisu vise deca.To sto gube zdravlje da bi zaradili novac
a onda gube novac da vrate zdravlje.To sto su zabrnitu za buducnost,da zaboravljaju sadasnjost,tako da zive ni u sadasnjosti,ni u buducnosti.
To sto zive kao da nikad nece umreti i umiru kao da nikad nisu ziveli".
Bog me uze za ruku,nismo pricali neko vreme a onda upitah:kao roditelj koje zivotne lekcije bi ti naucio svoje dete?
"To da ne mogu nikoga naterati ih voli,ono sto mogu je da dopuste da budu voljeni.Da nauce da nije dobro da uporedjuju sebe sa drugima.
Da nauce da bogat nije onaj koji ima najvise,nego onaj koji treba najmanje.
Da nauce da je potrebno samo par sekundi da se napravi duboka rana osobi koju volimo,a da su potrebne godine da se zaleci.
Da nauce prastati.Da nauce da ima osoba koje ih jako vole ali jednostavno ne znaju kako da iskazu svoja osecanja.
Da nauce da dva coveka mogu gledati istu stvar a videti razlicito.Da nauce da nije uvek dovoljno dobro da im drugi oproste,nego da i oni
moraju oprostiti sebi.Da nauce da sam uvek ovde.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 7 Apr - 18:38

Soba sa 1000 demona



Svakih 5 godina, članovi drevnog reda tibetanskih svećenika skupljaju se na jednoj tajnoj lokaciji visoko u Himalajama radi svetog rituala. Za samo jedan dan, svakom svećeniku se nudi prilika za prosvjetljenjem. Sve što trebaju uraditi jest da prođu cijelim putem kroz sobu poznatu kao “Soba sa 1000 demona” i da izađu iz nje živi.

Problem je samo u tome što se unutar “Sobe sa 1000 demona” demoni pojavljuju u obliku tvojih najvećih strahova - zmija, paukova, dubokih provalija ili čegagod drugog.

Postoje samo dva pravila: prvo, jednom kada uđete u sobu, nitko ne može ući i spasiti vas; drugo, nemoguće je izaći iz sobe kroz vrata kroz koja ste ušli.

A za one hrabre duše koje usuđuju da se suoče sa svojim strahovima u potrazi za prosvjetljenjem, postoje samo dva savjeta:

1. Upamti, šta god da misliš da se nalazi oko tebe, to je samo projekcija tvog vlastitog uma,
2. Bez obzira šta misliš da vidiš, čuješ, misliš ili osjećaš, nastavi hodati. Jer samo ako nastaviš hodati, doći ćeš do izlaza.

Uvijek idi u pravcu u kom raste tvoj strah.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 7 Apr - 18:38

Kad strast prvi put dodje u poznijim godinama, odricanje od nje je teze. I onima koji u poznijim godinama tu zver sretnu, nude se samo djavolski izbori. Da li ce reci zbogom svemu sto poznaju i zaploviti nepoznatim morem bez izvesnosti da ce ponovo videti kopno? Hoce li odbaciti svakodnevne stvari koje su cinile zivot podnosljivim i zanemariti osecanja starih prijatelja, mozda pokojeg ljubavnika? Ukratko, hoce li se poneti kao da su dvadesetak godina mladji, iako je zemlja hanaanska iza prvog grebena?
Obicno nece.
A ako to i ucine, moraces da ih svezes za katarku dok ladja isplovljava, jer je zov sirena jezivo slusati i mogli bi poludeti kad pomisle sta su izgubili.
To je jedan izbor.
Drugi je da naucis da zongliras; da cinis ono sto smo mi cinili devet noci.
To brzo izmori ruke, ako ne i srce.
Dva izbora.
Treci je da odbijes strast. Onako kako bi razuman covek odbio leoparda u kuci, koliko god mu isprva pitomo izgledao. Mogao bi racunati da ces lako prehraniti leoparda i da je vrt dovoljno prostran, ali znaces makar u snovima da se nijedan leopard ne zadovoljava onim sto mu se daje.
Posle devet noci mora stici deseta i nakon svakog ocajnickog sastanka, ocajavaces za jos jednim. Nikad dosta hrane, nikad dosta vrta za tvoju ljubav.
I tako odbijes, a onda otkrijes da ti kucu pohodi duh nekog leoparda.

Kad strast dodje u poznijim godinama, tesko se podnosi.

Dz. Vinterson "Strast"
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 7 Apr - 18:39

- “Zašto ne stisneš zube i budeš muško?” rekao je. “To bi obradovalo tvog oca gore…”
- “Gde gore?” rekao sam.
- “Na onom svetu.”
To sam čekao.
“Nema onog sveta”, rekao sam. “Nebeska hipoteza je puka propaganda koju su formulisali bogati da zavedu siromašne. Ja poričem besmrtnost duše. To je večita zabluda nasamarenog čovečanstva. Kategorički odbacujem hipotezu Boga. Religija je opijum za narod. Crkve treba pretvoriti u bolnice i društvene ustanove. Sve što jesmo ili se uopšte nadamo da jesmo dugujemo djavolu i njegovim švercovanim jabukama. Biblija sadrži sedamdeset osam hiljada protivrečnosti. Da li je to božja reč? Ne! Ja odbacujem boga! Žigošem ga nemilosrdnim kletvama! Prihvatam bezbožni univerzum.”
- “Ti si lud”, rekao je. “Ti si manijak.”
- “Ti mene ne razumeš”, nasmejao sam se. “Ali to je u redu. Predvideo sam nerazumevanje – ne, ja unapred očekujem najgora proganjanja na svom putu. To je sasvim u redu.”


Džon Fante, “Put za Los Andjeles”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 7 Apr - 18:39

"Iskustvo nam savetuje da se treba bojati, da treba biti oprezan, da ne treba verovati.
Iskustvo nas uči da ne grešimo, da ne ponavljamo ono gde su drugi već stradali.
Svetu, medjutim ne mogu pomoći oni koji su načisto sa životom. Svetu ne trebaju oni koji su ostali bez zabluda i snova. Oni kojima je sve jasno, očigledno, poznato i verovatno.
Svetu pomažu mladi i neiskusni, oni koji ne veruju ni u čije iskustvo. Oni koji ne priznaju argumente. Oni koji ne veruju da se istorija ponavlja. Oni koji se ne plaše da pogreše. Oni koji su gluvi za činjenice, slepi za očigledne stvari, puni iluzija, zabluda, snova, ideala, spremni za najveće podvige i žrtve.
Beznadežan slučaj ne može biti heroj. Čovek bez nade i nije pravi čovek. On je kompromitovao sve ideale i ciljeve. Da su na svetu samo takvi, život bi se zaustavio.
Spas čovečanstva je u tome što se ljudi raduju bez iskustva i što u iskustvo ne veruju. Verovati u iskustvo znači biti očajnik bez ijednog razloga za život.
Životu su potrebni oni koji bi poludeli kada bi sve znali. Oni koji bi se poubijali kada bi svega bili svesni.
Niko nikome nije ništa dokazao. Svako mora da predje svoj put i potroši svoju meru iluzija. Niko ne nastavlja ničiju nesreću. Svako živi svoj život. Ničija starost nije nečija mladost. Ničije iskustvo nije nečiji zakon!”




Matija Bećković, “O medjuvremenu”
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Sub 7 Apr - 18:39

M.Kapor - Stanica gde se vozovi ne zaustavljaju

- Muž me vara - rekla je sestra paleći sigaretu.
- S kim?
- Ne znam - kazala je mislim sa svojom lekarkom.
Ćutale smo i pušile. Mi smo iz Hercegovine; odatle smo došle u ovaj grad kao vrlo, vrlo mlade devojke.
Otac nam je bio železničar, majka, nepismena...
On je bio naočit, stasit čovek, guste kovrdžave kose. Radio je na železničkoj stanici gde se nikada nisu zaustavljali vozovi. Stanica je bila niska žuta zgrada, nalik na karaulu, podignuta još za vreme Austrougarske, sa jednom jedinom prostorijom i sa stolom na kome se nalazio morzeov aparat koji je otkucavao i danju i noću. Iz njega je curila beskrajna papirnata traka na kojoj su bili ukucani neki znaci. Nije nam bilo dozvoljeno da ulazimo u očevu kancelariju, odakle bi nekoliko puta dnevno izlazio, stavljao na glavu crvenu kapu i pozdravljao ispruženim dlanom uz širit vozove koji su prolazili. Lokomotive su mu tuleći otpozdravljale. Verovale smo da nam je otac najvažniji čovek na svetu.
Naša kamena kuća bila je na brdu iznad sela, u zelenoj udolini.
Silazile smo svakoga dana da se igramo školice na malom peronu, jedinom komadu asfalta u čitavom tom kraju i gledamo vozove što prolaze. Išli su sa severa na jug i ponovo se vraćali na sever. Nismo mogle da vidimo putnike iza mutnih stakala prozora koji bi projurili pokraj nas ali bilo je uzbudljivo osetiti vetar na licu posle njihovog prolaska. Posle svega ostajala je tišina poput kamenog predela sa plavičastim brdima u daljini.
Svi su nekuda putovali, osim nas.
Majka nikada nije silazila na stanicu. Kad nije kuvala i prala, čuvala je četiri koze čije smo mleko pili. Predveče bi zahvatila kantu vode i u njoj razmutila so, pa bi granom prskala nisko šipražje iznad kuće, jer kozama je bila potrebna slana voda. Nikada je nismo videle ni u čem drugom sem u crnini koju je nosila za poginulim bratom.
Otac je imao teške crne čizme . Majka je uglavnom išla bosa po stenju, za kozama. Uveče mu je prala noge u lavoru i brisala ih krpom, dok je on pušio zamišljeno gledajući kroz prozor prema stanici u kojoj je kucalo Morzeovo srce. Majčina kosa bila je prošarana sedima. Imala je najkrupnije crne oči koje sam ikada videla na licu neke žene. Nikad se nije smejala. Osećala se izgleda krivom, što našem ocu nije, umesto nas, rodila sina, koga je, kao i većina Hercegovaca, očekivao.
Jednog leta, obile smo patike koje smo dugo priželjkivale. U njima smo mogle trčati po kamenju, a da nas ne peku tabani. To leto je bilo toliko vrelo da su seljaci pričali kako poskoci stoje na repovima jer je kamen bio užaren.
Jedne večeri, spustile smo se na stanicu da vidimo voz koji je prolazio u šest prema jugu. U očevoj kancelariji se dešavalo nešto čudno; iz nje su, kroz otvorene prozore, dopirali dahtanje i kratki, isprekidani jecaji. Privukle smo stari sanduk, popele se na njega, i kad nam se oči privikoše na polutamu prostorije, videle smo oca kako svučenih pantalona, ali ne i čizama, leži na učiteljici koja je jedina u našem kraju nosila svilene čarape.
Oko njihovih tela, zapetljala se traka iz morzeovog aparata.
Otrčale smo kao bez duše uz brdo kući i pronašle majku koja je granom prskala slanu vodu po žbunju. Ispričasmo joj šta smo videle na stanici, našta ona poče da nas tuče mokrom granom kao luda.
- Jeste li gladne?- vikala je ne prestajući da nas šiba.
- Nismo!- odgovorismo kroz plač.
- Jeste li žedne?
- Nismo-rekle smo jecajući.
- Imate li krov nad glavom?
- Imamo.
Listovi sa grane ostavljali su bolne tragove na našoj nežnoj koži jer su bili skoreni od soli.
- Jeste li dobile patike?- vikala je ne prestajući da nas udara.
- Jesmo - odgovorismo u glas.
- Pa šta vas onda briga šta vam otac radi?- kazala je bacivši mokru granu u šiblje, a zatime je sela na kamen zagnjurivši glavu u dlanove.
Sedele smo na kamenju i ćutale.
U tom trenutku, čule smo pisak lokomotive koji je pozdravljao našeg oca.
Taj prodorni zvuk, nalik na krik u kamenoj pustinji, odjekuje u mojoj glavi i večeras, posle trideset godina.
- Imaš nove cipele - kazala sam sestri.
- Da, lepe su ...reče ona pogledavši ih kao da ih prvi put vidi, a onda zaplaka.
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 9 Apr - 14:50

Najveći deo mladosti čovek izgubi u nespretnim postupcima. Bilo je očigledno da će me moja prijateljica napustiti, konačno i uskoro. Još nisam naučio da postoje dva čovečanstva: čovečanstvo bogatih i čovečanstvo siromašnih. Trebalo mi je, kao i tolikim drugima, dvadeset godina i rat da bih naučio gde mi je mesto i da pitam za cenu stvari pre no što ih se dotaknem, a pogotovu pre no što se za njih vežem.

*Za siromaha u ovom svetu postoje samo dva osnovna načina da crkne, bilo od krajnje ravnodušnosti svojih bližnjih u miru, bilo od ubilačke strasti tih istih u ratu. Ako, pak, počnu da misle o vama, odmah ti bližnji pomisle na mučenje i ni na šta drugo. Zanimate ih jedino kad ste u krvi, smradovi! Prenšar je, što se toga tiče, bio u pravu. Pred neminovnošcu klanice ne razmišlja se mnogo o budućnosti, čovek bi samo da u ljubavi provede to malo dana koliko mu je ostalo, jer je to jedini način da nekako zaboravi to telo, koje će mu sutra odrati odozgo do dole.


* Bardami – on će ozbiljno i malo tužan – naši očevi nisu bili ništa gori od nas i ne govori tako o njima!

- U pravu si, Arture, nema šta, tu si u pravu. Ogorčeni i poslušni, silovani, pokradeni, raščerečeni i uvek budale, nisu bili gori od nas! Dobro si rekao! Ništa ne menjamo! Ni čarape, ni gospodare, ni mišljenja, ili ih menjamo dockan, kad više ne vredi. Rodili smo se verni i od toga crkavamo, takvi smo! Uzaludni vojnici, heroji za sve i majmuni koji govore, a reči im se muče, mi smo ljubimci Kralja Bede. Njegovi smo! Kad ne slušamo, on pritegne… Njegovi su nam prsti oko vrata, uvek, ne daju ti da zineš, dobro treba da paziš ako hoćeš da imaš šta da pojedeš… On za sitnicu davi… Kakav je to život?…

- Postoji i ljubav, Bardami!

-Arture, ljubav je beskonačnost dostupna i pudlicama, a ja imam svoje dostojanstvo!”


Putovanje na kraj noći
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 9 Apr - 14:50

* Ko­mu­ni­zam, ma­te­ri­ja­li­zam, zna­či Ma­te­ri­ja pre sve­ga osta­log, a kad je ona u igri, ni­kad ne po­be­đu­je naj­bo­lji, ne­go naj­be­zoč­ni­ji, naj­pod­mu­kli­ji, naj­su­ro­vi­ji. Po­gle­daj­te ka­ko je i u tom SSSR-u lo­va za­čas po­no­vo za­se­la na pre­sto! (...) Prak­tič­na pred­nost hriš­ćan­stva je u to­me što ono ni­je sla­di­lo pi­lu­lu... Šče­pa čo­ve­ka još u pe­le­na­ma i sme­sta mu sve ka­že u li­ce, skre­še mu u brk: Ti si­ćuš­ni, ti na­ka­zni smra­de... Gov­no od ro­đe­nja... Ipak mo­žda... mo­žda ako se za­gle­da... mo­že bi­ti da po­sto­ji ne­ka ma­la šan­sa da ti se mal­či­ce opro­sti, što si ta­kav ga­dan, gnu­san, gov­nav, ne­za­mi­sliv... Ako le­po, pot­pu­no po­ni­zno, pri­hva­tiš sve mu­ke, is­ku­še­nja, be­du i tor­tu­ru sop­stve­nog ži­vo­ta... Ži­vot, pro­kle­ti­nja, sa­mo je ku­ša­nje, teš­ko is­ku­še­nje. Za­to šte­di dah! Ne tr­či pred ru­du! Spa­si du­šu i to ti je do­sta... (...) Sve­sti čo­ve­ka na ma­te­ri­ju, to je no­vi za­kon, skri­ven, neumoljiv... Kad se na­sum­ce sme­ša­ju dve kr­vi, jed­na si­ro­maš­na, a dru­ga bo­ga­ta, ni­kad se ne obo­ga­ti si­ro­maš­na, ne­go osi­ro­ma­ši bo­ga­ta... (...) Čo­vek je hu­man ot­pri­li­ke isto ono­li­ko ko­li­ko i ko­koš le­ti. Kad je iz sve sna­ge cim­neš u gu­zi­cu, kad je zvi­zneš li­mu­zi­nom, mo­že da se vi­ne čak do kro­va, ali se od­mah vra­ća na bu­njiš­te da po­klju­ca ko­ko­ši­njak. To joj je pri­ro­da, am­bi­ci­ja. Isto va­ži i za nas, u druš­tvu. Pre­sta­je­mo da bu­de­mo naj­cr­nja gov­na sa­mo kad nas sna­đe ka­ta­stro­fa. A kad se sve sleg­ne, pri­ro­da po­no­vo uda­ri u ga­lop. I sa­mo zbog to­ga, ni o jed­noj Re­vo­lu­ci­ji ne tra­ba su­di­ti dok ne pro­đe dva­de­set go­di­na.”


Mea culpa,
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Pon 9 Apr - 14:51

Treba čovek kroz to da prođe da bi razumeo mog oca i njegovu stalnu strepnju... Uđe vam kroz stomak i uvuče vam se u dušu...
I danas često razmišljam o očajnicima koji zarađuju za život... Sve su to jadnici priterani uza zid... Sitne duše kojima je izmaklo uživanje u životu... Upušteni slučajevi kojima je preostalo jedino da larmaju... Ne košta ništa. Ne plaća se, besplatno je... Zabava za promašene...
Dođe niotkuda... možda još u gimnaziji... Ispoljava se kao blebetanje u prazno. Prava mržnja, ona koja čoveka ispuni još u mladosti, bude potisnuta negde duboko. Kad dobije zaposlenje, i ostane bez odbrane, takva mržnja se izgubi. Uspeva mu da je uguši. Međutim, u dubini njegovog bića, preostane je dovoljno. Izbijaće iz njega. Kapaće na zemlju u dovoljnoj količini da sve zatruje. Ti ljudi, ti mrtvaci rađaće na površini zemlje sve same gadosti.
Svake večeri, kada se vratim kući, keva me pita da me nisu, slučajno, već otpustili... Uvek je bila spremna na najgore. Dok jedemo supu, ponovo o tome pričamo. Tema je bila neiscrpna. Hoću li ja ikada početi da zarađujem za život?...
Takvi naši razgovori, dok se hleb nalazio na stolu, delovali su užasno na mene. Jedva sam se usuđivao da zatražim parče hleba. Žurio sam da završim s jelom. I moja majka je jela brzo. Međutim, ja sam je nervirao.
“Ferdinande! Opet ti! Uopšte ne gledaš šta jedeš! Gutaš, ne žvaćeš! Proždireš hranu kao pas! Pogledaj na šta ličiš! Providan si! Zelen!... Šta ti misliš? Na takav način nikada se nećeš oporaviti! Činimo za tebe sve što možemo, a ti upropastiš sve što pojedeš!“
Smrt na kredit
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 19 Apr - 14:58

Kafka i djevojčica: Sve što voliš, izgubiti ćeš ali…

Priča kaže da je Franz Kafka sreo djevojčicu u parku gdje je svakoga dana šetao.
Plakala je. Izgubila je lutku i bila je neutješna. Kafka se ponudio da joj pomogne utraženju lutke, pa su se dogovorili da se nađu na istom mjestu sljedećeg dana. S obzirom da nije našao lutku, sastavio je pismo u lutkino ime i pročitao ga djevojčici.

“Molim te, ne žali za mnom. Krenuh na put da vidim svijeta. Pisat ću ti o svojim dogodovštinama.”

Bilo je ovo prvo u nizu pisama. Kada bi se sreo sa djevojčicom, Kafka joj je čitao ova pažljivo osmišljena pisma o izmišljenim avanturama voljene lutke. Djevojčici je to pružalo utjehu. Kako je susretima došao kraj, Kafka je djevojčici donio lutku. Ona, naravno, nije bila slična izgubljenoj. Na prikačenoj poruci pisalo je: “Putovanja su me izmijenila…”

Mnogo godina kasnije, sada već odrasla djevojka, našla je skriveno pismo u lutki. Sažetak tog pisma bi glasio:

‘SVE ŠTO VOLIŠ ĆEŠ JEDNOG DANA IZGUBITI, ALI NA KRAJU, LJUBAV ĆE SE VRATITI U NEKOM DRUGOM OBLIKU.’

Izvor: HeraZnanje
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 19 Apr - 15:00


Budi kraljica, imaj smjelosti biti različita!

Budi kraljica.
Imaj smjelosti biti različita.
Budi pionir.
Budi vođa.
Budi žena koja će, suočena s nedaćama nastaviti da voli život i da bez straha ide u susret izazovima.
Prihvati to!
Traži istinu i vladaj svojim kraljevstvom, ma gdje ono bilo – u tvom domu, u tvom uredu, u tvojoj obitelji – srcem punim ljubavi.
Budi kraljica.
Budi nježna.
Neka te vode uvijek nove ideje, uživaj u tome što si žena.
Ja ću se moliti za to da ne gubimo vrijeme kao nezanimljive i prosječne.
Mi smo kćeri Boga – ovdje smo kako bismo naučile svijet kako se voli.
Nije bitno kroz što si prošla, odakle si, tko su ti roditelji – niti je bitan tvoj društveni ili ekonomski položaj.
Ništa od toga nije bitno.
Bitno je da si odabrala da voliš i da iskažeš ljubav kroz svoj rad, svoju porodicu, kroz ono što imaš da daš svijetu.
Budi kraljica.
Ne odriči se svoje moći i svoje slave!

Oprah Winfrey
Nazad na vrh Ići dole
Gost

Gost


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Čet 19 Apr - 15:01

Živi s namjerom.

Hodaj do samog ruba.

Vježbaj dobrotu.

Poigravaj se s odbacivanjem.

Smij se.

Biraj bez žaljenja.

Cijeni svoje prijatelje.

Nastavi da učiš.

Radi ono što voliš.

Živi kao da je ovo sada jedino što postoji.

Mary Anne Radmacher
Nazad na vrh Ići dole
Hvatac

Super Član
Super Član

avatar

Ženski
Poruka : 650

Godina : 33

Lokacija : Vojvodina

Učlanjen : 18.11.2017

Raspoloženje : Uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Priče.....    Uto 24 Apr - 9:30

KAKO STE?

Dragi naši u tuđini, napisao bih vam da smo, hvala bogu, dobro i zdravo, kao što i vama od sveg srca želimo, ali kod nas su takva vremena da je nepristojno kazati da ste dobro, kad nikome nije.

Kako si?Beograd-MomoKapor

— Dobro.

— Hajde, neka je bar nekom danas dobro! — kažu vam uterujući vas u krivicu. Ako kažete da niste dobro, proneće u varoši glas da ste na samrti.

Znajući to, Beograđani su izmislili najmanje stotinu varijanti odgovora na to pitanje: Kako si? „Gura se…“, „Ide, ide, pa stane!“, „Kako drugi hoće!“, „Živi se…“, „Životinjari se“, „Provlačim se nekako!“, „Langzam, langzam, aber ziher!“ (nikada nisam saznao šta to znači), da ne nabrajam dalje…

Ali najlepši odgovor svakako je „Pomalo…“ U njemu ima neke stare lukavosti i mudrosti: on je kao bajalica, magična reč koja čuva od nesreće. „Pomalo“ kao da govori neprilikama da zaobiđu njegovog vlasnika, jer je beznačajan i nikome ne zauzima mesto.

„Pomalo“ je filozofija skromnosti i neprimetljivosti u životu. Ta reč je proizvod vekovne mudrosti i opreza: slična je onoj tabli koju je na grudima nosio neki ludak, a na kojoj je pisalo: MOLIM DA ME SE NE PRIMEĆUJE.

Ali, najbrojniji su oni Beograđani koji vas pitaju kako ste, a uopšte i ne sačekaju odgovor. Viče vam tako čovek s druge strane ulice: „Kako si?“, a vi mu odviknete da vam je umrla majka i da se baš vraćate sa sahrane, ili da morate na operaciju u bolnicu, a on maše i dovikuje: „Onda, da ne kvarimo!“ ili diže palac uvis: „Bravo! Samo napred!“ Kod nas, naime, „kako si?“ ne znači baš ništa.

Da bih prekinuo tu laž, odlučim jednog dana da stvarno, ali stvarno, ispričam kako sam onome ko me bude pitao. I evo ga, vidim ide mi u susret brzim korakom, očigledno se nekuda žuri. Dovikuje mi: „Zdravo, kako si?“ i hoće da prođe, ali ja ga hvatam za rever jakne i počinjem da pričam.

Obaveštavam ga da mi je donji pritisak sto dvadeset a gornji dvesta, da me je uhvatio išijas, i to u desnu nogu… (otima se, ali ga ne ispuštam), što se tiče materijalnog stanja prezadužen sam, a niko ništa ne plaća; noćas me uhvatila gorušica, a i pas mi nije dao oka da sklopim jer je u blizini neka kučka u teranju, pa se uznemirio, prokišnjava mi krov i hoće da mi popišu stvari zbog neplaćenog poreza…

Najzad, on se otme i otrči kao bez glave. Kladim se da skoro neće nikoga pitati kako je.

Čovek se ipak pokatkad zaželi da ga neko pita kako je i da ga to zaista zanima, ali to je u Beogradu danas nemoguće. Još jedino u najzabitijim selima ljude zanima kako su drugi. Susretneš seljaka na putu, nazove ti Boga i zastane, pa pita: Kako si? Kako familija, imaš li đece, jesu li ti živi roditelji, možeš li da živiš od svog posla i kuda si se uputio? I sve ga to zaista zanima!

U Beogradu se godinama susrećemo sa komšijama, a ne znamo ni ko su, niti kako se zovu! Zujimo u liftovima licem u lice, a ne progovaramo ni reči. Na ulici se ne pozdravljamo. U kakvom to svetu živimo?

U moje susedstvo došla je baba iz nekog dalekog sela, da prezimi kod sina, majstora. Kako izađe iz kuće, pozdravlja sve koji naiđu:

— Dobar dan, kako ste?

Svi misle da je luda i zagledaju je sa čuđenjem. A ona je trenutno jedina lepo vaspitana žena u Beogradu. „Šta je ovo, sine, niko ne otpozdravlja?“, pita me i ne može da dođe sebi od čuda.

„Kakav je ovo narod?“ Ne umem da joj odgovorim…

— Zdravo, baba! Kako si?

— A, eto, pomalo…

Mislim da bi svet, kojim smo nezadovoljni, trebalo početi popravljati najpre od tog naizgled tako nevažnog pitanja „Kako si?“, koje je sasvim izgubilo smisao. Počnimo, dakle, da se zaista zanimamo kako su naši bližnji, saslušajmo ih pažljivo i potrudimo se da ih shvatimo. Možda je u tome izlaz.
Momo Kapor
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Priče.....    

Nazad na vrh Ići dole
 
Priče.....
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Jelenine bajke i priče
» Ljubavne priče
» Net priče..istina ili laž..?
» Legende i priče o Zagrebu i okolici
» Životne priče poznatih
Strana 13 od 19Idi na stranu : Prethodni  1 ... 8 ... 12, 13, 14 ... 19  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-