Logika

gr. logiké = proza, veština koja se odnosi na reči i njihovu upotrebu u zaključivanju i dokazivanju. Logika je izučavanje idealne metode mišljenja i ispitivanja; unutrašnje i spoljno posmatranje, dedukcija i indukcija, obrazovanje hipoteza i eksperimenat, analiza i sinteza, to su oblici ljudske delatnosti što ih logika teži da razume i njima da se bavi. Ljudi ponajviše misle da je ona prazno zanimanje; pa, ipak, veliki događaji u istoriji mišljenja jesu one popravke koje su učinjene u metodama mišljenja i istraživanja.

Nauka o formalnim uslovima, principima i pravilima ispravnog, korektnog mišljenja. Kao takvu, logiku je utemeljio i razvio Aristotel, iako se u njegovim spisima za tu nauku ne upotrebljava naziv »logika«. Naziv potiče od stoičara koji filozofiju dele na tri osnovne discipline: logiku, fiziku i etiku.

Bivalentna logika je logika koja sadrži samo dve istinosne vrednosti: istinito i lažno.

Modalna logika za razliku od klasične prihvata modalne operatore. Modalni operator, propozicionalni operator koji nije funktor istine, nego pojmova kao što su mogućnost, kontingentnost, nemogućnost, nužnost.

Moderna logika, za razliku od klasične, aristotelovske, uvodi nove tipove logičkih veza i stroge postupke aksiomatizacije, formalizacije i simbolizacije.

Polivalentna logika za razliku od klasične, bivalentne, prihvata više od dve istinosne vrednosti.

Formalna logika opisuje forme sistematskog ispravnog mišljenja: pojam, sud, zaključak (silogizam). Izraz se najčešće upotrebljava kao oznaka za tradicionalnu, aristotelovsku logiku.

Hegelova logika, za razliku od aristotelovske, zasnovana je kao sinteza tradicionalne logike, gnoseologije i ontrlogije, pa su u njenim okvirima svi principi aristotelovske logike revidirani i prikazani samo kao prazne forme »razumskog mišljenja«. Ona se ponekad neadekvatno poistovećuje s dijalektikom.

Logički principi, uobičajeni naziv za četiri osnovna principa ili »zakona« korektnog mišljenja: princip identiteta (principium identitis), princip protivrečnosti (principium contradictionis), princip isključenja trećeg ili srednjeg (principium ehclusi tertii sine medii), princip dovoljnog razloga (principium rationis sufficientis). Prva tri principa u osnovi je nagovestio Aristotel, a četvrti potiče od Lajbnica.

Klasična logika je uobičajeni naziv za logiku konstituisanu na osnovu Aristotelovih logičkih spisa, bivalentna, podrazumeva tri temeljna principa: p. identiteta, p. neprotivrečnosti i p. isključenja trećeg.
Neklasična logika je opšta oznaka za modalnu, polivalentnu i oslabljenu logiku.

Filozofska definicija logike

Logika, prosto govoreći, znači veštinu i metodu pravilnog mišljenja. Ona je »logija« ili metoda svake nauke, svakog učenja i svake umetnosti, i čak je sakrivena i u muzici. Ona je nauka zato što ce proces pravilnog mišljenja može, kao kod Fizike i Matematike, svesti na zakone, i njih može naučiti svaki normalan čovek; ona je veština zato što vežbanjem daje mišljenju najzad onu nesvesnu i neposrednu sigurnost kojom prsti pijanista klize preko njegovog instrumenta do slučajnih harmonija. Ništa nije suvlje od logike, a ništa važnije.

Ovu nauku nagoveštavali su već Sokrat, koji je neprestano tražio da ce sve definiše, i Platon, koji je neprestano izglađivao sve pojmove. Mala rasprava Aristotelova O definiciji pokazuje kako ce njegova logika hranila iz tih izvora. »Želite li da ce razgovarate sa mnom (rekao je Volter) onda mi definišite svoje pojmove.« Kolike bi ce debate bile svele na jedan paragraf, samo da su disputanti preduzeli da definišu svoje pojmove! Alfa i omega logike, njeno telo i duša, jeste to da ce svaki važni pojam u ozbiljnom govoru podvrgne najstrožijem ispitivanju. To je teško, i to bezobzirno stavlja duh na probu; ali, ako je ova jedared izvršena, onda je i svaki zadatak već napola rešen

Matematička logika

Matematička logika formalizuje postupke dobijanja složenih rečenica od prostih(iskaza i predikata), utvđivanje istinitosne vrednosti ovih rečenica u skladu sa pravilima ispravnog logičkog zaključivanja.

Matematička logika se deli na:

Iskazni račun
Predikatski račun



Logika je nauka o zakonima saznavanja istine. Ona teži da utvrdi opšta i nužna pravila po kojima moramo misliti da bismo saznali istinu.


Logička pravila i zakoni - psihološki zakoni mišljenja


Psihološki zakoni su pravilnosti koje se ispoljavaju u ljudskom mišljenju u toku dugih perioda vremena bez obzira na to da li je krajnji rezultat mišljenja istina ili zabluda

Primer: Opšta tendencija da u svojim razmišljanjima idemo iz krajnosti u krajnost i da iz vrlo ograničenog broja činjenica izvlačimo opšte zaključke takođe mogu da predstavljaju pravila, iako je njihov rezultat najčešće zabluda – van područja logičkog proučavanja

2. Postanak logike


Logičkim se mogu nazvati samo ona pravila koja uvek od istinitih polaznih uverenja (premisa) vode istinitim zaključcima

Pre nego što je postala nauka, logika je dugo postojala u praksi ljudskog mišljenja, kao skup pravila kojima su se ljudi spontano služili iako ih nisu bili svesni i nisu bili u stanju da ih izlože u eksplicitnom, teorijskom vidu.


Primer: sličnost sa gramatičkim pravilima (Učeći jezik kao deca mi nesvesno usvajamo i upotrebljavamo ova pravila. Kasnije u školi učimo gramatiku kao nauku i tada saznajemo šta je u našim dotadašnjim navikama govora bilo pravilno a šta ne i kakvi sve izuzeci od pravila postoje.)

3. Aristotel, utemeljivač logike


Logiku kao nauku prvi je sistematski izložio antički grčki filozof Aristotel (384-322 g. p. n. e) u delu Organon.


Značajne doprinose logici dali su pojedini kineski i indijski filozofi, kao i neposredni Aristotelovi prethodnici u Grčkoj filozofiji: Sokrat i Platon.


Međutim, tek je Aristotel stvorio logiku kao celovitu nauku obuhvativši sve elementarne oblike mišljenja: poimanje, suđenje i zaključivanje.

Sem toga, već je Aristotel uočio razliku između proučavanja oblika mišljenja koje polazi od utvrđenih, pouzdanih znanja (njih je izložio u svojim Analitikama) i oblika mišljenja u složenim situacijama gde su naše premise nepotpuna, verovatna znanja (o kojima je raspravljao u Topikama)

4. Razvoj formalne logike


Neposredni sledbenici Aristotela uglavnom su se zadovoljavali komentarisanjem njegove logike.

U srednjem veku Aristotelova logika je našla svoju upotrebu u analizi i dokazivanju hrišćanskog učenja, iako su uvedene i neke značajne formalne inovacije (logičke relacije koje Aristotel nije uzimao u obzir)


Nastanak moderne prirodne nauke, počev od Galileja, i veliki polet eksperimentalnih istraživanja uslovili su razvoj učenja o metodi naučnog istraživanja
Tradicionalna Aristotelova logika se i dalje razvijala kao formalna logička nauka, jer se uglavnom bavila formalnom korektnošću zaključivanja i dokazivanja.


Uporedo sa logikom razvijala se metodologija naučnog istraživanja, čiji je glavni problem bio: kako doći do naučnih zakona i teorija polazeći od utvrđenih iskustvenih činjenica.

5. Matematička logika


U 19. veku je formalna logika (o kojoj je Kant mislio da je konačna, završena nauka) doživela veliki zaokret i vrlo brzi razvoj.


Nedovoljno jasni, višesmisleni izrazi običnog jezika kojima se dotle logika služila zamenjeni su u potpunosti simbolima vrlo precizno utvrđenog jedinstvenog značenja.


Operisanje simbolima obavljano je po vrlo egzaktnim matematičkim pravilima.
Područje formi mišljenja je veoma prošireno u odnosu na tradicionalnu logiku.

5. Matematička logika


Na ovom novom tipu logike (koja je okarakterisana kao simbolička ili matematička logika) prvi je počeo da radi već Lajbnic

Prvi uspešan sistem („algebre logike”) sredina 19. veka -Džordž Bul


Krajem 19. veka Gotlib Frege prvi deduktivno izvodi celu matematiku iz logike


Fregeov sistem je dalje usavršen u kapitalnom delu moderne logike Principi matematike Bertranda Rasla i Alfreda Vajtheda

6. Metodologija kao neformalna logika


U 20. veku je formalna logika doživela burni razvoj i mnoge inovacije
Paralelno se, pogotovo u poslednjim decenijama, razvijala i neformalna logika, naročito kao metodologija naučnog istraživanja.


Mnogi logičari danas smatraju da su to dve različite nauke i da je logika u užem smislu reči samo matematička ili simbolička logika


Istina je jedinstvena, pa se utvrđivanje uslova saznanja istine mora shvatiti kao celovit naučni zadatak za čije rešavanje su potrebne različite discipline jedinstvene logičke nauke.



ef.uns.ac.rs

Logičke nauke


Nauku logike sačinjavaju logičke nauke. Sa stanovišta opštosti u prirodi logosa,logika je opšta ili teorijska, i primenjena ili praktička nauka:

- u teorijskoj logici mišljenje je mišljeno uopšte – misle se principi, zakoni i oblici mišljenja, poreklo i priroda mišljenja kao mišljanja, pa je otuda teorijska (ili opšta) logikačista logika, apstrahovana od primene u nekom obliku naučnog znanja.

-prakitčka logika obuhvata konkretne oblike logičkog znanja, koji sačinjavaju momente primenjenih logika, logika specijalnih nauka. Metodologija je tako jedna praktička logika, logika naučne metode; zatim kanonika kao konkretna nauka primenljivih obrazaca mišljenja, kao primenjena normativna logika kojom se propisuju norme mišljenja u nekoj posebnoj oblasti naučnog znanja ili oblasti moći mišljenja (lingvistička logika, hermene-utička logika, logika razuma, logika uma, logika intuicije...). U istom tom smislu u potrebljenog logičkog znanja logike mišljenja može se govoriti i o logici književnosti, logicifizike, logici volje, duha, religije, mistike, srca, mita, dakle svega onoga što je predmetnamogućnost ljudskog mišljenja.


Ako je osnov zasnivanja logike svrha tog zasnivanja, onda se logika pokazuje kao poduka i kao vežbanje mišljenja, što pretpostavlja znanje o tome šta logika doista jeste, ne svodeći se pri tom na jedno od ovih svrha naučnog znanja logike. A na temelju toga šta je predmet tog znanja, same stvari mišljenja ili sâmo mišljenje stvari, logika je predmetna logika ili logika mišljenja :naziva se još i realna logika.

Ona tvrdi kako su sve logičke ideje u samoj stvarnosti, kao i same stvari logičkih ideja. Predmet logike su predmeti mišljenja,stvari, pa je onda i mišljenje realna stvarnost, logički pojmovi su slike, odrazi svojstavastvarnih objekata onako kako su oni mišljenjem zatečeni u prirodnom poretku datostisveta. Mišljenje je, ovim, odslikavanja sveta, misao je stvar mišljenja, a svet je konačna nepromenljiva stvarnost.

-logika mišljenja misli mišljenje izvan i nezavisno od datosti predmeta mišljenja – mišljenje je onda jednako samome sebi a predmet mišljenja pridolazi mišljenju kao od njega nezavisna stvarnost. Mišljenje se ovim prikazuje kao akt duha, kao mišljenje mišljenja, čisti akt svesti izvan svog prirodnog toka događanja. Istinito mišljenje je, tako, podudaranje mišljenja sa samim sobom, a svrha mu je vlastiti svet neprotivrečnosti. Tako se misleće mišljenje uzima izvan bića koje mu je sadržina, materija mišljenja, pa se logika mišljenja pokazuje kao čista logika, kao apsolutna teorijska nauka logike.- no, stvar je u tome da se predmetnost logike ne shvata kao jedno jedinstveno izvorište, jer, niti je ono logičko samo u mišljenju, niti samo u stvarima mišljenja, nego su mišljenje stvari i stvar mišljenja jedan te isti proces, jedno je drugome izvor i utoka, istina. Dakle,logika je istovremeno i predmeta i misleća nauka, logika stvari i logika mišljenja.

Ovome drugom obliku zasnivanja logike, logike kao logike mišljenja, odgovara apriorističko zasnivanje logike , kako kod Kanta, tako i kod neokantovaca i logicista moderne matematičke logike. Apriorno znači nezavisno od iskustva, mišljenje nezavisno od materije mišljenja – jedan apsolutni gnoseologizam i matematizam apstraktnih formi mišljenja. Po ovome, stvarnost je istinita ako odgovara stvar mišljenju stvari, gde je onda mišljenje mera stvari mišljenja. Mišljena misao je logički istinita ako odgovara samom tom logičkom mišljenju.

scribd.com