Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Isidora Sekulic

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : 1, 2  Sledeći
AutorPoruka
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Isidora Sekulic   Sre 29 Feb - 18:30




Isidora Sekulic





Pisanje kao religija

Sva sećanja na Isidoru Sekulić kazuju o njenoj krajnjoj usredsređenosti na stvaralački rad, na pisanje koje je za nju bilo "slično religiji". Među savremenicima koji su je poznavali i posećivali u skromnoj prizemnoj kući sa baštom na Topčiderskom brdu vladalo je neizmerno poštovanje prema ovoj ženi "apostolu samoće", kako su je zvali, njenom enciklopedijskom znanju, njenom izvrsnom poznavanju mnogih stranih jezika, redovnom praćenju domaće i svetske literature, prema njenoj oštroj kritičkoj reči...

Ukratko, rođena je 1877. u Bačkoj, Učiteljsku školu završila u Somboru, Viši pedagogijum u Pešti, doktorirala u Berlinu. Govorila je sedam jezika, izvanredno poznavala književnost, umetnost i kulturu. Na jednom od svojih putovanja upoznala je Poljaka dr Emila Stremickog za koga se i udala, a posle njegove iznenadne smrti posvetila se isključivo književnosti i umetnosti. Bila je prva žena akademik u Srbiji, prvi profesionalni pisac u Srbiji, prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba u staroj Jugoslaviji.Napisala je:

Analiticki trenutci
Dzakon Bogorodicne crkve
Jezik i kultura
Hronika palanackog groblja
Domaca knjizevnost I,II
Jezik i kultura
Njegosu knjiga duboke odanosti
Pisma
Pisma iz Norveske i drugi putopisi
Saputnici
Pripovetke
Svetska knjizevnost I, II
Zapisi o mom narodu


Posle napada Milovana Đilasa na njenu knjigu Njegošu, knjiga duboke odanosti, i posle nerazumevanja književnih krugova prema njenim misaonim kosmopolitskim širinama, sklanjajući se od njihovog podozrenja, usamljena i odbačena, ostatak života provela je u strahu od anateme kulturne elite "vunenih vremena". U rezignaciji spalila je svoju drugu knjigu o Njegošu. Nije slučajno govorila "naćutah se i nastrahovah se..." i nije slučajno mlade pisce savetovala da uče strane jezike i da putuju, govoreći "i komunizam će proći...". Ceo život posvećujući usamljeničkom radu, putovanjima, borbi za drugačije kulturne vrednosti, za kosmopolitski duh, stvorivši vrednu, misaonu i duboku književnost, Isidora Sekulić je umrla 1958. godine, sahranjena skromno, bez govora i venaca, samo uvijena u beli čaršav.





"Međutim, u onoj maloj, mučnoj, jednostavnoj Srbijici onoga vremena, ko je bio kosmopolit, i su čim?! Ko je u krvi, i u tradiciji svojih otaca mogao biti kosmopolit u ondašnjoj Srbiji koja je, kao obično, na sebe natovarila bila vazdan teških domaćih problema oko Srbije, Bosne, Jugoslavije u začetku. Ili smo kosmopoliti bili mi, iz Vojvodine, koji smo baš krvi radi bežali u Srbiju?", pisala je Isidora.


Na ulazu u Univerzitetsku biblioteku "Svetozar Marković" u Beogradu, još nema putokaza niti obaveštenja gde se u tom velikom zdanju nalazi legat Isidore Sekulić. njena spomen-soba, koja je tu već 50 godina, a nedavno uz pomoć Ministarstva kulture renovirana i ponovo otvorena. Zapravo, u ulaznom holu, iza velikog stepeništa, postoje uzane strme stepenice koje vode do donjeg nivoa, odakle treba zaviti desno u hodnik. Idući tuda, prvo se naiđe na vitrinu, izložbeni legat sitnih predmeta Isidore Sekulić, u kojoj se nalaze njena pisaća mašina, pero, mastilo, naočare za rad, nekoliko fotografija, priznanice i računi, uspomene sa putovanja... Malo dalje je spomen-soba, ujedno i radni prostor i čitaonica.

Spomen-soba Isidore Sekulić nije zatvorenog tipa, nije ograđena "svečanim" kanapom koji visi sa mesinganih stubića, kako imaju običaj da se distanciraju pojedine muzejske vrednosti i spomen-legati. Naprotiv, u dostojanstvenom miru prenesenom iz radne sobe najumnije žene Srbije, mogu se čitati i istraživati rukopisi i najstarije, retke knjige. Istina, izvesnu zabunu posetiocu može napraviti to što sve stvari u spomen-sobi nisu iz Isidorinog vlasništva, ali knjige svakako jesu, i radio "Kosmaj", i zidni sat, sekreter, svećnjaci, skromna lampa, slike poznatih domaćih umetnika, ili posuda u kojoj je spalila svoju drugu knjigu o Njegošu.






Isidora je Njegoša doživljavala kao vrhunac pesničkog i umetničkog izražavanja, ali je pod pretnjama hapšenjem knjigu o njemu spalila. Daleko od sveta i očiju javnosti, bolešljiva i ranjiva, Isidora je uništila i sva svoja pisma. U njenoj radnoj sobi koju je zajedno sa bibliotekom u testamentu ostavila Univerzitetskoj biblioteci, od pisama je pronađen samo koncept saučešća SANU-u povodom smrti slikara Paje Jovanovića i kratka poruka Miloša Crnjanskog stigla 1928. iz Berlina. (Kada je reč o pismima, "Matica srpska" poseduje najveću zbirku Isidorinih pisama, onih koje su drugi dobijali od nje i predavali Matici kao kulturnu baštinu.)

Svi rukopisi Isidore Sekulić iz ovog legata, a njih ima 216, digitalizovani su i dostupni javnosti na veb sajtu Univerzitetske biblioteke. Kao poznavalac Isidorine ostavštine, Danica Filipović, bibliotekar-savetnik Univerzitetske biblioteke, inače dobitnik nagrade za najboljeg bibliotekara u Beogradu 2007. godine, za "Vreme" objašnjava da su među digitalizovanim rukopisima oni koji su objavljeni, ali i oni koje je književnica ponovo spremala za objavljivanje, pa se, na primer, nalaze na novinarskim šlajfnama, sa autorkinim ispravkama. Pretraživanjem obimnog fonda Isidorinih rukopisa na veb sajtu, između ostalog se može naći i esej s upečatljivim opisima Beograda, Beograđana, umetnika, pod nazivom Beograd i, povodom jedne izložbe, objavljen 1935. godine od nepoznatog izdavača:
"Beograd nije lirski grad. A dela beogradskih umetnika još su uvek najlepša i najraznovrsnija lirikom svojom. (...)Nema još sinteze u odnosu između grada i njegovih umetnika. (...) Nikome još, kao El Greku Toledo, Beograd nije postao kosmična vizija. Slikaju ga u vidu neke gluve ulice, detalja periferijskog. A Beograd se umetnički može komponovati samo sa celim visom svojim, i sa celim svojim velikim nebesima, koja su svako predveče ili nebesa nad Golgotom, ili nebesa vaznesenja, ili suda božjeg, ili lepote rajske."

Pored digitalizacije rukopisa, i knjige iz Isidorine biblioteke unose se u elektronsku bazu. "Od 2000 knjiga iz njene biblioteke elektronski je evidentirano 900 i očekujem da će do kraja godine ceo posao biti završen", kaže Danica Filipović. I posle 50 godina ove knjige se koriste, pa je njihovo povezivanje i spasavanje od nagrizanja vremena postalo najvažniji zadatak u očuvanju Isidorinog legata. "Takođe, u njenoj biblioteci ima preko 100 knjiga sa posvetama naših eminentnih pisaca, i te posvete su takođe popisane. Čak su koleginice objavile i rad o njima u našem glasilu ‘Bibliotekar’."

Među predmetima iz radne sobe Isidore Sekulić veliki je broj reprodukcija Bogorodice s Hristom, a u spomen sobi je i uramljen njen Oče naš Vrbničkog misala iz XV veka. Kada je išla na putovanja, evo šta je donosila: oko 190 razglednica katedrala, ili razglednica iz muzeja sa reprodukcijama umetničkih dela.

Sa slikarkom Zorom Petrović se i privatno družila pa je u slikarskoj zbirci najviše njenih radova, ali tu je i Emanuel Vidović, Konjović, crtež Milene Pavlović-Barili, Jovan Bijelić, čak i nekoliko akvarela filologa i predsednika SANU-a Aleksandra Belića. Za nju je kultura bila kosmopolitska ideja, a život borba protiv nacionalizma, lažnog elitizma i predrasuda. U svojim poznim godinama, pod teretom nacionalističkih osuda, brani se ćutanjem. "Volim tišinu", rekla je pred sam kraj života. "Ako nešto vredim neka kažu posle moje smrti, a ni dva dana pred smrt ne želim da me hvale."

( Ivana Milanovic Hrasovec, vreme.com )






Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Sre 29 Feb - 18:47

Су­зе Иси­до­ре Се­ку­лић

По­сле 12 го­ди­на про­ве­де­них у Пан­че­ву, књи­жев­ни­ца га је на­пу­сти­ла 1909. го­ди­не, то­ли­ко по­вре­ђе­на да о овом пе­ри­о­ду свог жи­во­та ни­је оста­ви­ла за­пи­са.



Пан­че­во – Два­де­се­то­го­ди­шња го­спо­ђи­ца Иси­до­ра Се­ку­лић, „оспо­со­бље­на за учи­те­љи­цу у ви­шим на­род­ним и гра­ђан­ским шко­ла­ма из свих пред­ме­та ма­те­ма­тич­ко-при­ро­до­слов­не стру­ке“, ка­ко је са­ма на­ве­ла у мол­би за при­јем, ја­ви­ла се упра­ви Срп­ске ви­ше де­во­јач­ке шко­ле у Пан­че­ву, 4. де­цем­бра 1897. го­ди­не.

Де­це­ни­ју и две го­ди­не при­де по­то­ња по­зна­та књи­жев­ни­ца про­ве­шће у овој ва­ро­ши ко­ја је та­да има­ла 20.000 ста­нов­ни­ка. Пан­че­вац Ча­слав Ђор­ђе­вић, ко­ји је об­ја­вио књи­жи­цу „Иси­до­ра у Пан­че­ву“, твр­ди да је „го­спо­ђи­ца Се­ку­ли­ће­ва“ ода­бра­ла Пан­че­во, јер то је би­ло нај­бли­же рад­но ме­сто Зе­му­ну у ко­јем јој је би­ла по­ро­ди­ца.

Са­чу­ва­ни школ­ски из­ве­шта­ји по­ка­зу­ју да је о ра­ду Иси­до­ре Се­ку­лић школ­ски са­вет имао ви­со­ко ми­шље­ње. Школ­ске 1901/1902. би­ла је вр­ши­лац ду­жно­сти управ­ни­ка шко­ле. Али, та­да по­чи­њу ње­ни су­ко­би са упра­вом шко­ле, а ка­сни­је и ма­ло­гра­ђан­ском сре­ди­ном.


Те 1902, по ис­те­ку управ­ни­ко­ва­ња, тра­жи да јој се одо­бри по­ла го­ди­не од­су­ство­ва­ња због пу­та у ино­стран­ство и уса­вр­ша­ва­ња ен­гле­ског. Школ­ски са­вет је од­би­ја. На­ред­не го­ди­не по­на­вља мол­бу. Пи­ше Школ­ском са­ве­ту да јој је по­тре­бан „јед­но­го­ди­шњи до­пуст“ због ле­че­ња „од ка­та­ра плу­ћа са обе стра­не“. Мо­ли да јој се у вре­ме од­су­ства ис­пла­ћу­је це­ла пла­та, с об­зи­ром на тро­шко­ве ле­че­ња. Од­су­ство јој одо­бра­ва­ју, али уз на­док­на­ду у ви­си­ни по­ла пла­те. Иси­до­ра, по­вре­ђе­на, не узи­ма од­су­ство, већ бо­лу­је у Пан­че­ву, и тек по­вре­ме­но др­жи пре­да­ва­ња.

По­чи­ње при­ја­те­ље­ва­ње са пан­че­вач­ким ком­по­зи­то­ром Пе­тром Кран­че­ви­ћем, ко­је ће јој до­не­ти мно­го не­при­јат­но­сти. Пе­тров отац Ата­на­си­је је из­ри­чи­то про­тив ове ве­зе, јер по ње­му Иси­до­ра ни­је за ње­го­вог си­на. При­ти­сак је та­кав да мла­ди Кран­че­вић бу­квал­но бе­жи из Пан­че­ва и од­ла­зи у Срем­ску Ми­тро­ви­цу. Ње­гов отац, ки­ван што је син оти­шао, на­ста­вља да ха­ран­ги­ра про­тив Иси­до­ре.

Ве­ро­ват­но „за­хва­љу­ју­ћи“ ста­ром Кран­че­ви­ћу, у шко­лу сти­жу при­ја­ве про­тив Иси­до­ре Се­ку­лић. У њи­ма се на­во­ди да је бо­ле­сна, па ро­ди­те­љи стра­ху­ју за здра­вље сво­је де­це, жа­ле се на учи­те­љи­чи­но по­на­ша­ње пре­ма уче­ни­ца­ма, а Ата­на­си­је Кран­че­вић под­но­си при­ја­ву у ко­јој на­во­ди да је сум­њи­во мо­рал­но по­на­ша­ње Иси­до­ри­но.

Школ­ски са­вет не­ма куд. Пр­во на­ла­же ле­кар­ски пре­глед. Дво­ји­ца ле­ка­ра на­ла­зе да го­спо­ђи­ца Иси­до­ра Се­ку­лић „бо­лу­је од хро­нич­ног плућ­ног ка­та­ра“ и пре­по­ру­чу­ју опо­ра­вак од бар шест ме­се­ци.

Глав­ни школ­ски ре­фе­рент Ђор­ђе По­по­вић до­би­ја за­да­так да ис­тра­жи све оста­ло, а Иси­до­ра из­ја­вљу­је да ће под­не­ти остав­ку ако се уста­но­ви да је би­ло шта од кле­ве­та исти­на. По­по­вић пре­да­је из­ве­штај у ко­јем сто­ји да ни­је на­шао да учи­те­љи­ца ло­ше по­сту­па са де­цом, али јој тре­ба да­ти од­су­ство да се ле­чи. Ча­слав Ђор­ђе­вић сма­тра да су се и школ­ске вла­сти окре­ну­ле про­тив Иси­до­ре, ко­јој су ина­че ве­о­ма би­ле скло­не, по­сле ње­ног члан­ка „За жи­вот“ у ко­јем пи­ше да по­сто­ји „скроз по­гре­шан вас­пит­ни си­стем“.

е­бру­а­ра 1905. опет тра­жи „јед­но­го­ди­шњи до­пуст“ због ле­че­ња. Опет јој одо­бра­ва­ју, али уз ис­пла­ћи­ва­ње по­ла пла­те, па Иси­до­ра на­кнад­но тра­жи от­прем­ни­ну, ко­ју 1906. и до­би­ја, у ви­си­ни дво­го­ди­шње за­ра­де.

Оста­је у Пан­че­ву још три го­ди­не. Дру­жи се са др Вла­ди­ми­ром Алек­си­ћем, вла­сни­ком са­на­то­ри­ју­ма, пе­сни­ком и пи­сцем му­зич­ких кри­ти­ка. Ка­да је ми­ну­ло при­ја­тељ­ство, али не зна се да ли са­мо због то­га, Иси­до­ра је на­пу­сти­ла Пан­че­во. То­ли­ко ти­хо, да то ни­су за­бе­ле­жи­ле ни та­да­шње ло­кал­не но­ви­не, а био је то уста­ље­ни оби­чај. На згра­ди у ко­јој је слу­жбо­ва­ла пан­че­вач­ки књи­жев­ни­ци су 80 го­ди­на по­ста­ви­ли спо­мен-пло­чу. Је­ди­но она и име јед­не основ­не шко­ле да­нас све­до­че о Иси­до­ри­ном бо­рав­ку у Пан­че­ву.



Спо­мен-пло­ча по­ста­вље­на 80 го­ди­на по Иси­до­ри­ном од­ла­ску из Пан­че­ва

(Фо­то i tekst М. Ша­шић, politika.rs )






Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Pet 2 Mar - 9:21




SUSRETI SA ISIDOROM SEKULIĆ - Vladeta Jerotić




U poznao sam je zahvaljujući Miodragu Pavloviću, a od početka 1955. godine posećivao sam je i kao njen lekar. Patila je od nesnosnih migrenoznih bolova kao posledice oftalmičnog herpesa. Pokušavao sam da joj homeopatskim injekcijama olakšam muke jer mi je izgledalo da ova vrsta lekova, pre energetska nego materijalna, više odgovara njenoj energiji duha. Brzo sam saznao da se bavim uzaludnim poslom. Isidora je sebe uporno smatrala neizlečivim bolesnikom, čak i kada sam joj rekao da je Tomas Man bolovao od iste bolesti i da se posle mnogo pokušaja ipak izlečio zahvaljujući nekoj Ruskinji u San Francisku koja nije, bila lekar. Bilo joj je bolje posle devet injekcija, ali je došao grip koji je sve pokvario. Vukla ga je nekoliko nedelja, čak je malo i kašljala. Kada je prošao, započeo sam drugu seriju. Pojavili su se, međutim, neki želudačni bolovi, pa sam je često zaticao sa toplim termoforom na stomaku. Ali nikad u krevetu, ma koliko joj bilo teško. Govorila je da ne voli krevet, u njemu se noću teško uspava, iako vrlo kasno legne.

Na samom početku bilo mi je naglašeno da ću imati posla sa vrlo nezahvalnim bolesnikom, koji je oduvek pokazivao otpornost prema svim lekovima, naročito onim protiv bolova i nesanice. A tvrdila je da ima bolova i da pati od nesanice otkad zna za sebe. Kao da nije ni znala za drugu vrstu života, osim ovog bolesnog. Govorila je, a u poslednjem pismu koje sam od nje primio, od 25. februara 1958. godine, i napisala: „Ono što mi najviše treba, glava, tu je, u njoj je usredsređena sva nemoć, i neživot, i puno bola.“
Dok je nisam dovoljno upoznao, pokušavao sam da ostvarim nemoguće: govorio sam šta bi trebalo da jede, koliko da radi i spava da bi lečenje nekako koraknulo napred. Ništa od svega. Branila se Luterovim rečima pred Koncilom: „Neka mi je Bog u pomoći, ne mogu drukčije. Kad čovek jedared zavazda ne može drukčije, sreća i nesreća su slivenosti, istovetnosti.“

Već sam ranije slušao o izvanrednoj obaveštenosti Isidore Sekulić. Ipak, njena konstantna i uvek živa prisutnost u raznobojnim zbivanjima svakidašnjice premašila je moja očekivanja. Znala je tačno cene mladom grašku na pijaci, ko je i gde objavio poslednju filosofsku studiju o Spinozi, kao i o skorašnjim uspesima Jehudija Menjuhina ili Žan-Luj Baroa. Gnevom mladog čoveka sipala je varnice na poslednji broj jednog našeg književnog časopisa, u kojem je pogrešno odštampano ime Ogista Konta u jednom njenom članku povodom Prvog maja.

Nikada u životu nisam doživeo susret sa takvom pronicljivošću uma i živošću duha kakvu je imala Isidora u svojoj sedamdesetosmoj godini kada sam je upoznao. Nešto pogurena, lako nakrenute glave na jednu stranu, kretala se po sobama hitro i nečujno kao duh. Uvek spremna na svakovrsne razgovore, orna da priča, nestrpljiva da sluša; ako je sabesednik dug u izlaganjima, počinjala bi nervozno da tapka nogama i nešto nevidljivo kida rukama. Divno ju je slušati. Bilo je muzikalnosti u njenom nešto od starosti pooštrenom glasu, sa takvom gamom, da sam pomišljao, neka progovori sada kineski, razumeću sve šta hoće da mi kaže. Nije znala za nedovršene rečenice, isprekidanu misao, nervoznu rimu. Iako joj je svaka misao bila naelektrisana visokim nabojem, nije bilo grčevitosti u mišljenju. Podsticala je i kod drugih do kraja izgovorenu reč. Sećam se kako se nezadovoljno mrštila kada sam jednom, glasno sanjareći, govorio o mogućnosti boljeg sporazumevanja ljudi samo putem prenosa misli. Od tada kao da se još više trudila da mi dokaže da svako ko je kadar dobro i do kraja da domisli svoju misao, mora da bude u stanju da je isto tako dobro i do kraja izgovori. Retko, vrlo retko je zaboravljala i počinjala da priča isto, i to obično kada je bila bolesnija nego inače.
...
Dva puta sam prisustvovao jakim uzbuđenjima kojima se Isidora rado predavala kada su bili u pitanju susreti sa umetnicima visokog reda. Čudno je bilo posmatrati je transformisanu, kako na nekoliko minuta postaje odjednom mlada, dobija boju na uvek bledim i bledožutim obrazima, kako joj mišići u čitavom telu podrhtavaju nekim finim treperenjem, ili kako nije više kadra da sedi, već gonjena unutrašnjom vatrom koja se razgorela do ushićenja, nečujno, hitro hoda kroz sobe kao na krilima.

Prvi put je to bilo posle izložbe Henrija Mura, sa koje se upravo bila vratila, drugi put u vreme zajedničkog slušanja Laloove Španske rapsodije u izvođenju Jehudija Menjuhina. Za ovog velikog umetnika imala je samo relji divljenja i poštovanja. Znala je o njegovom životu mnogo zanimljivih detalja, čak i godinu rođenja, iako je govorila da godine loše pamti. Muzičko obrazovanje Isidorino bilo je tako izdiferencirano da mi se pri njenoj analizi ove Laloove rapsodije učinilo daje bila rođena za još jednog kritičara. Umela je u toj analizi da uoči mnoštvo finih detalja iz solističke violinske partije i da zrelim muzičkim rečnikom objasni šta je uvek iznova oduševljava kod Menjuhina.
...

O ocu je govorila sa poštovanjem i odanošću, kao o čoveku visoko obrazovanom za ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači, do duboko u noć čita razne tvorevine ljudskog uma. Bio je znatiželjan, putovao po svetu i znao jezike. O majci je govorila mnogo ređe i sa izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, priprostoj, koja je ušla u kuću koja joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i tuberkulozna, pa joj je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost tokom čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata. Položivši veliku maturu, mladić je na njene oči i skoro na njenim rukama umro od tuberkuloze za nekoliko meseca.

Iščitavajući Tomasa Mana, naročito njegova poslednja dela, tražila je da objasnim šta medicina zna o odnosu bolesnog u čoveku i njegovog mišljenja, odnosno stvaranja. Man je za nju primer bolesnog genija. Naravno da smo u tom razgovoru u odnosu fiziološkog i psihološkog u čoveku došli do starog i prastarog problema genija i ludila, pred kojim smo nemoćno zastali. Činilo mi se da se iza ovog pitanja krilo interesovanje za njenu sopstvenu nervnu ustreptalost koja joj je čitavog života donosila toliko fizičkih bolova, ali i stalni podstrek za raznovrstan i plodan duhovni rad. Inače, Isidora je veoma dobro poznavala Manovu biografiju, znala je čak i sve njegove bolesti, od kojih ga je, poslednja, plućna, naterala i na tešku operaciju koju je vrlo dobro podneo, i to u 72. godini. Kao što to uvek biva kod stvaralaca, i nju je interesovala geneza njegovih dela, kojoj je sam Man posvetio posebnu pažnju, objavljujući posebne knjige na ovu temu. Iako je dobro poznavala nemački duh, ne samo posredstvom literature već i u neposrednim susretima sa Nemcima prilikom njenog dužeg boravka u Berlinu, davno, pre rata, bila je ipak iznenađena ogromnom sistematičnošću u radu Tomasa Mana. Ponekad joj je izgledalo kao da je bio samo genijalni sređivač i sintetičar skupljenog znanja i materijala kome je udahnuo prvi život. Ovo se naročito odnosilo, po njenom mišljenju, na Doktora Faustusa.
......

Integralni tekst možete pročitati na sajtu Zadužbine Vladete Jerotića
Susreti sa Isidorom Sekulic





Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Sub 9 Mar - 20:09





Od radjanja svetlih svetova iz tame, do survavanja svetlih svetova u tamu, i opet iznova,
i svugde, svakad, kroz večnost, prisutan ČOVEK. (Njegošu knjiga duboke odanosti)

Mi smo narod nejaka života, ljudi koji najmanju pobunu glave ili barikadicu
srca plaćamo jakim ličnim potresima, bolom koji dolazi od brzog shvatanja pojava,
i od sporog shvatanja onoga što je ispod pojava.

Za onoga koji misli, svet je komedija, za onoga koji oseća, svet je tragedija.

Kad srce može da preskoči liniju, zašto ne i mozak?
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Sub 9 Mar - 20:17





Isidora Sekulić je bila pisac, profesor, prevodilac, ali svetski putnik. O putovanjima je, u eseju Putovanje je problem egzistencije, napisala: „Otići, to je mahnita nostalgija u čoveku, urođen nagon kojem se jedva odoleva. Daljina vuče, vijugava putanja vuče, more vuče, planina usisava. Vuče ono što volimo, vuče ono čega se bojimo. Deca rano slute putovanje: beže od kuće, od škole, beže „u svet“. Zreo čovek hteo bi da je večeras makar za mikron drugde i dalje, nekim iskustvom osveženiji, potencijalniji no što je bio jutros. Malo je čoveku, usedelački mu je, reći: da je od majke i oca rođen. „Otkud si ti?“ – pita u jednom romanu neko nikoga. – Došao sam iz ovoga jutra. – A ti? – pita drugoga. Ja sam počeo onda kad je prepukao prvi atom – kosmogonijci nas uče: kad se raspao prvi atom počelo je nestajanje sveta, krenula sva kretanja i tada, i zato, krenuo i veliki problem prostora i vremena. Putovanje je nagon divan i problem opasan. Ne putuje se da se razdrma dosada, ni ubije vreme, nego da se, između bezbroj pitanja, nadnese čovek, zaviri u zagonetku, u tešku iluziju vremena.“ (…)

Putovala je mnogo, najviše je želela da proučava kulturu i umetnost drugih naroda na njihovoj, njoj do tada nepoznatoj, teritoriji. Bila je u Francuskoj, Nemačkoj, Engleskoj, Skandinaviji, Rusiji, Africi, Maloj Aziji. U Maroko je putovala ugljarskim brodom, „kako putuju siromašni ljudi kao što sam ja“, opisivala je. Putovanja su još više osnažila njen kosmopolitski duh, te se zalagala za priznavanje i razumevanje drugačijih kulturnih vrednosti. Takvi su stavovi u ondašnjoj Srbiji nailazili i na oprečna mišljenja i neshvatanja, naročito zato što sredina u kojoj je obitavala nije mogla, a možda nije ni htela, da prizna i prepozna njenu književnu vrednost. Ipak, ni kritike i neslaganja nisu promenili Isidorino mišljenje, dok je bila živa bila je ono što jeste, verna svojim principima i kosmopolitskim pogledima na svet. Isidora je, naime, bila žena ispred svog vremena i ona koja može da gleda u daljinu a da ne zaboravi na postojbinu. Govorila je francuski, engleski, nemački, ruski, italijanski, norveški, grčki i latinski jezik.

O putovanjima je napisala i ove reči: „Ja sam išla u Carigrad još kad mi je bilo devet godina. Bila sam u Francuskoj, Nemačkoj, išla sam u Englesku, Skandinaviju. Rusiju slabo poznajem, bila sam u Moskvi, Petrogradu, i još nekim gradovima. Zakučila sam i malo severne Afrike, bila sam u Alžiru, Maroku; tamo sam putovala ugljarskim brodom. Tako putuju siromašni ljudi kao što sam ja. Na brodu kojim se prevozi ugalj ima i nekoliko kabina za siromašne putnike. Tu se jede zajedno sa mornarima, ono što oni za sebe kuvaju. Bila sam i u Maloj Aziji, u Brusi i u još nekoliko mesta. Za svako putovanje sam se dugo i brižljivo spremala. Moj otac Danilo bio je mnogo obrazovan čovek. Radio je u magistratu u Zemunu; on me je upućivao. Kad sam trebala da idem u Italiju, on mi je rekao da moram godinu dana pre toga da učim, jer ću se tamo susresti sa dvadeset vekova. I da mi nije dovoljno što znam italijanski. Ja sam učila ne jednu nego dve godine: šta sam god našla čitala sam, učila sam književnost, umetnost, geografiju, istoriju. Tako sam o Italiji više znala od kustosa što su me vodili. I za Norvešku sam se spremala, samo manje nego za Italiju, jer o Norveškoj ima manje da se uči. Tamo može da se putuje sa znanjem engleskog i nemačkog. Ali sam ja, kao i svi ljudi koji znaju više jezika, posle tri dana čitala novine, a posle tri meseca romane na norveškom». Sa putovanja je uglavnom donosila knjige i časopise na stranim jezicima, kao i mnoge razglednice katedrala, ili muzejske razglednice sa reprodukcijama umetničkih dela“.

..............

anaatanaskovic.rs

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 31 Okt - 21:27

.............

Mnogi su Isidoru Sekulić (1877-1958) smatrali najobrazovanijom i najumnijom Srpkinjom
svog vremena (prva polovina XX veka), odnosno «prvom Evropljankom srpske kulture».
Poznavala je mnoga područja umetničkog izražavanja. Po vokaciji bila je profesor,
ali i pisac, prevodilac, svetski putnik. Posedujući enciklopedijsko znanje iz raznih oblasti,
i govoreći više stranih jezika (francuski, engleski, nemački, ruski i italijanski, zatim norveški,
latinski, grčki i još neke) umnogome je bila kosmopolit, osoba koja ceo svet smatra svojom
otadžbinom, a sve ljude svojim sugradjanima i svojom braćom.

           Tokom svog književnog stvaralaštva od oko pola veka Isidora je pisala lirsko-meditativnu
prozu, pripovetke, novele, putopise, eseje i kritike, a bavila se i prevodilačkim radom. Njena
najpoznatija dela su: «Saputnici» (1913), «Pisma iz Norveške» (1914), «Djakon Bogorodičine
crkve» (1920), «Kronika palanačkog groblja» (1940), «Zapisi o mome narodu» (1941), «Analitički
trenutci i teme» (1941), «Njegošu knjiga duboke odanosti» (1951), «Govor i jezik» (1956),
zatim «Iz stranih književnosti», «Iz domaćih književnosti» i druga. Uopšteno govoreći,
pisala je o raznim temama, smatrajući da se o svemu može diskutovati, da ni u čemu
«nema jednog i konačnog odgovora».

            Umnogome je bila prva - prva žena akademik u Srbiji, prvi profesionalni pisac u Srbiji,
prvi predsednik Udruženja pisaca Srbije i osnivač Pen kluba u bivšoj Jugoslaviji, itd. S obzirom
da mene najviše zanimaju Isidorini eseji, moram reći da je ona faktički prva kod nas uvela žanr
esejistike, jer niko pre nje nije, na način kako je ona to činila, pisao kritike i eseje.


.......................

Vladimir Petrovic

deo iz bloga b92.net
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Pet 1 Nov - 18:03

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Pet 1 Nov - 18:04

Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 46017

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 17 Apr - 21:48

Isidorine knjige s posvetama


B. Đ.
Spomen-soba velike književnice u Univerzitetskoj biblioteci „Svetozar Marković“




DANAŠNjI čovek srlja kako niko nikada dosad nije! Pobede su mu veličanstvene, natčovečne. Napravi potop, da bi voda progorela svetlošću i energijom vatre. Zapali vulkan gde hoće, u sićušnom atomu, ili nad celim kontinentom i narodom... Čeka li i njega ograničenje, mora li se vratiti zemlji, i hlebu? A ikad dođe li do toga, dva su nemirna pitanja naša. Šta će biti od njega! Ko će tada biti on?

Ovo su pitanja koja je Isidora Sekulić (1877-1958) postavila pre više od pola veka, u poslednjem napisanom tekstu, nekoliko nedelja pred smrt, a koja su i danas aktuelna, važna i pokazuju svu dalekovidost jedne od najistaknutijih žena srpske istorije, akademika, književnice, prevodioca i vrsnog znalca književnosti.
U programu "Dana Beograda", posetioci će u četvrtak, od 11 do 13 sati, moći da obiđu njenu spomen-sobu u Univerzitetskoj biblioteci "Svetozar Marković". Po Isidorinoj želji, ovde je preneta njena obimna biblioteka od oko 3.000 knjiga, oko 300 rukopisa, delovi nameštaja iz njenog doma, slike Milana Konjovića, Zore Petrović, Milene Pavlović Barili, Emanuela Vidovića...
- Ima oko 170 knjiga sa posvetama autora, među njima od Ive Andrića, Desanke Makimović, Dučića, Crnjanskog, Vladimira Ćorovića, Anice Savić Rebac, Milana Budimira, Milana Grola, i ostalih poznatih pisaca toga doba - kaže nam bibliotekar-savetnik Danica Filipović, i pokazuje metalnu ćasu u kojoj je, po priči, Isidora spalila rukopis svoje knjige o Njegošu, posle Đilasove kritike.




Spomen-soba obnovljena je 2008. godine, renoviran je nameštaj, dosta knjiga je ukoričeno, a svi njeni rukopisi su digitalizovani i mogu da se čitaju na sajtu Univerzitetske biblioteke.
SPOMENIK NA LETO
SPOMENIK Isidori Sekulić trebalo bi da bude postavljen tokom leta, u parku na takozvanoj topčiderskoj Maloj zvezdi, na uglu ulica Andre Nikolića i Petra Čajkovskog. Skulptura Zdravka Joksimovića trenutno se priprema za livenje - rekao nam je književnik Ratko Adamović, predsednik Fonda sa imenom velike književnice pri Opštini Savski venac, i idejni tvorac ove akcije.
ZIDNI ČASOVNIK
U policama, prislonjene na knjige koje je čitala, stoje fotografije Edvarda Griga i Šopena, pored starog radio-aparata "Kosmaj" uramljen "Oče naš" koji joj je stajao pored kreveta, tu je i Bogorodica sa Hristom, čuje se kako zidni časovnik još izbija na pola sata i pun sat. Iz telefonskog imenika iz 1957, izviruje papir na kom je upisala važne brojeve: Akademija, "Jugoslovenska knjiga", mesar, servis, SKZ, Finci, Gavela... Pažnju privlači njen sekreter-sto, na kom leže pero i mastilo, rukopis o Njegošu i Valeriju...

novosti.rs
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 17 Apr - 23:58

Isidora Sekulić: Prva žena akademik

Provela je život skoro u tajnosti, a dela u dvanaest knjiga krase domaću književnost. Ostavila je trag i učinila srpsku književnost lepšom, tematski i misaono bogatijom. A imala je retko ime za ovo podneblje u to vreme krajem 19. veka – Isidora.

Ostalo je zabeleženo da se rodila u Mošorinu 16. februara 1877. godine u kući Ljubice i Danila, opštinskog beležnika. Krstio ju je brat Đure Daničića, pop Zolja, a kum bio tadašnji urednik novosadske “Zastave”, dr Milan Đorđević. Stoga se može zaključiti da joj je nekako od rođenja bilo predodređeno da se bavi knjigom. A ona ne samo da se bavila knjigama, već je i unapredila njene sadržaje. Često je znala da žali nad sudbinom iste: “Naš svet voli svakodnevno da pojede dobar ručak. Zimi, nedeljom, i sarmu. Kad li će tako zavoleti knjigu?”

Provela je detinjstvo u Zemunu, tadašnjoj Austrougarskoj, neprestano žudeći za svetlima Kalemegdana i Beograda. Mnogo vremena je posvećivala školovanju i obrazovanju. Prvo je završila Višu žensku u Novom Sadu, potom Učiteljsku u Somboru, pa Viši pedagogijum u Pešti. Prosvetnim radom je počela da se bavi u Pančevu, gde ubrzo postaje upravitelj Više devojačke škole. Neko vreme provodi u Šapcu, a 1909. je životni put odvodi u večno željeni i voljeni Beograd. I to Beograd kaldrmisanih ulica, učestalih balova, kafanama prepunih književnika i glumaca, prepunih pozorišta.



Mlada Isidora 1912. godine

Međutim, ništa od tog burnog života ne zanima mladu Isidoru. Dane provodi prevodeći, pošto je savladala mnoge jezike, a zatim i pišući, te joj 1913. godine izlazi prva knjiga pod nazivom “Saputnici”.

U to vreme bukte balkanski ratovi i na Isidorinu nesreću u sveopštem leleku, krvi i smrti na svakom koraku, njeno delo biva loše dočekano od strane kritike. To je nije omelo da gaji radost u srcu. Uprkos svemu, putuje u Norvešku gde nalazi dugo traženi mir i tišinu. Tamo, u zemlji bajki, provodi svoje najlepše dane, uživa u šumama i fjordovima, divi se ljudima i irvasima. Preko dana obučena u bundu skija nepreglednim padinama, uveče uz toplu peć druži se sa patuljcima iz dečjih knjiga.

Taj period njenog života je i period njene bračne sreće. To je bio jedini put kada je priznala da ima muža. Sama sebe ponekad naziva gospođom Stremnickom. U to vreme 1913. godine piše iz Osla izdavaču Cvijanoviću u Beograd: “Nedavno sam javila kartom da mi se muž razboleo, i da što pre idemo odavde. Još nismo otišli. Emilu je bilo dosta rđavo (on je preležao ranije zapaljivi reumatizam i ima od toga vremena srčanu manu), a zatim kad se oporavio bilo nam je žao da ostavimo ovu divnu zemlju. Ja ću prosto umirati od jedne nostalgije više.”















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 17 Apr - 23:59

U delu “Pisma iz Norveške”, koje se u Beogradu pojavilo 1914. godine, uobličila je svu čežnju koju je osećala za tom voljenom zemljom: “Severno osvetljenje ne samo da ti svetli, ono te gleda i vidi kao neko oko. Ono ti rastavlja čulo od duše, da jača bude strast gledanja, vid počinje da živi jednim odeljenim životom, jednom strasnom zagledanošću, i ti osećaš kako sunce diže ceo svet u neki prostor gde se kroz kristalni vazduh njihaju srebrne kadionice, i puše se raskošne boje koje nisu vazdušne varke.”

Opet greše kritičari, na čelu sa retko pogrešivim Skerlićem. Međutim, umna Isidora ni ovo ne uzima za zlo. Baš naprotiv, u nekoliko navrata je pisala o veličini i neprolaznosti Skerlićevoj, uoči godišnjica njegove prerane smrti.



Njena "Pisma iz Norveške" zauvek čuvaju ljubav koju je osećala prema toj divnoj zemlji















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Pet 18 Apr - 0:00

Po završetku Prvog svetskog rata, umire joj muž. Ostala je sama u društvu glavobolje, usmerena jedino na neiscrpni rad, usamljenost i bolesti. Jedino što je moglo da je pokrene bila su letnja putovanja u Rim, Beč, Prag, Pariz i London.

Doktorirala je u Berlinu, sarađivala u časopisima, izlaze joj značajne knjige: “Đakon Bogorodičine crkve”, “Iz prošlosti”, “Kronika palanačkog groblja”… Sve ovo je išlo u prilog Bogdanu Popoviću da je predloži u Srpsku akademiju nauka. Iskreno zahvalnu Isidoru bojkotuju neki akademici, jer ne žele žene u Akademiji. Bez obzira ne sve, ušla je u taj “hram besmrtnika”. I to na glavna vrata – postala je prva žena akademik. Ostalo je zabeleženo da je zaodovljstvo bilo slušati njene reči iz pristupne besede.

Skromna i obična, kakva je uvek bila, žuri da se što pre opravda pismom Vasi Stajiću u Novi Sad: “Ja sam skromna, siva figura, nisam bolja od drugih; ne volim značke i povorku koja ide napred. Meni je dakle Akademija priredila zbunjenost veliku…”

Za vreme druge okupacije Isidora je krišom izdala tri knjige i podelila ih prijateljima. Sa slobodom su procvetala i njena dela. Knjige po uspehu dostižu jedna drugu: “Zapisi o mome narodu” (1948), “Njegošu” (1951), “Govor i jezik” (1956), “Mir i nemir” (1957)…

Živela je skromnim, skoro isposničkim životom, često dane provodeći samo na komadu hleba i čaši vode. Za odmor nije znala. Po otomanu večito rastureni spisi, police pretrpane knjigama koje je kupovala novcem od penzije. Honorare je ili vraćala ili poklanjala. Mučena nesanicom, noći je provodila u pisanju i čitanju, u prevođenju sa devet jezika, kucala je sama na pisaćoj mašini… Znanje koje je posedovala objašnjavala je u razgovoru za novine: “Ne pitate po koju cenu? Da sam imala običnu, normalnu ljudsku sreću, da sam imala porodicu, dete neko darovito, šarmantno dete, posvetila bih se njemu. Možda bih krišom plakala, uzdisala za ovim, ovakvim životom? Ali, ovako…”



"Čuvajte se slave. Ljudi nisu došli na svet da budu slavni, već da rade..."

Muzika joj je bila nasušna potreba, a društvo mladih ljudi nešto u čemu je najviše uživala. Mnogi mladi pisci su joj dolazili na razgovor, znala je svaki njihov napisani red i preporučivala im da uranjaju u bogatstvo Vukovog “Riječnika”. I sama je umela da po nedelju dana traži odgovarajuću reč. Fotografisanje nije volela, zato i nema mnogo zabeleženih trenutaka ove velike književnice. Ona je to ovako videla: “Za mene nije bal, ni fotografisanje, ni parada. Za to postoje Lolobriđide. Ja ne volim publicitet. Od mog rada ostaće samo ono što vredi, ako nešto vredi?”

Poslednji put se pojavila u javnosti uoči svog osamdesetog rođendana. Umrla je dve godine kasnije, 5. aprila 1958. godine i skromno je sahranjena na Topčiderskom groblju. Naslednika nije imala, pa je imovina pripala opštini Savski venac, a knjige, pisaći sto i još neke kućevne stvari smeštene su u Univerzitetskoj biblioteci. Među njima je i stari zidni sat koji i dalje otkucava tačno vreme.


Wannabe















Nazad na vrh Ići dole
Esti

  

avatar

Ženski
Poruka : 35419

Lokacija : U spavačici mesečine

Učlanjen : 28.10.2014

Raspoloženje : U bojama duge


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Pon 8 Dec - 13:16

."Poznate i bliske stvari muče čoveka u samoći. Iz njih izvire dugogodišnje sećanje,a u sećanju je uvek puno bola i kajanja. Naprotiv,udaljene i retko viđene stvari ostavljaju čežnju, čežnju i slatku setu za onim što se samo željama miluje i samo uzdasima pozdravlja"...

Isidora Sekulic - Samoca








Ne sudite mi danas,možete sutra,kada me iz sna probude jutra!
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Poslednje putovanje Isidore Sekulić   Sre 7 Jan - 23:57

IMALA je 67 godina kada su joj, početkom novembra 1944. godine
krasnoarmejci ušli u kuću, na Topčiderskom brdu (Miodraga Davidovića 70,
potom Vase Pelagića). Front se od Beograda pomerio prema Sremu. Nemci
su se grčevito borili, ali ih je srpska mladež potisla što dalje od
prestonice.
Krasnoarmejci su banuli u njen dom jednog hladnog kišovitog novembra,
 a to je prema Isidorinom kazivanju izgledalo ovako:
"Spazih kroz prozor kako baštenskom stazom dolaze tri krasnoarmejca, neobični,
umorni, bledi, u zavojima. Nevesela poseta... Traže prenoćište, za noć,
dve, pa će dalje. Pokazujem im šta imam, samo jedan otoman, i sa sasvim
nedovoljnim prekrivačima. Kao u jedan glas me prekinuše. - Pa mi ćemo u
predsoblju, na podu spavati! Sedite, odmorite se, skuvaću čaj, popušite
cigaretu, i onda neka jedan od vas pođe da u susedstvu pronađe
prenoćište u postelji za dvojicu bar. Zgrčili se kao što se čovek grči u
tuđoj kući. Ćute. Srču čaj... prokisli, malokrvni, slabo odeveni...
Oficir skida pelerinu i neki kaputić, vidim odomaćuje se. Veša odelo i
jednako mrmlja: "Možemo tu, na podu, biće dobro. Mrmljam i ja sebi: Da
dam i krevet, kuda ću ja... Oko ponoći legnem i ja. Legnem, i ne
spavam..."
Već 3. decembra 1944. godine Komanda grada Beograda izdaje
joj potvrdu: "Zabranjuje se konačenje, ulaženje i sve druge smetnje u
stanu književnice Isidore Sekulić. Upozoravaju se svi vojnici NOV
(Narodnooslobodilačke vojske) da se strogo pridržavaju ove naredbe".
NEŠTO
ranije dirnula ju je vest da ju je ugledni arheolog i istoričar Nikola
Vulić, redovni član Srpske akademije nauka, predložio za redovnog člana:
"Gđa Sekulić je najdarovitija i najobrazovanija žena u našoj književnosti.
Ona je naš najsjajniji putopisac.
Kao pripovedač gđa Sekulić može se meriti s našim najboljim piscima tog roda.
Raznovrsnost
književnog rada gđe Sekulić izaziva divljenje. Gospođa Isidora Sekulić
već je više godina naš dopisnik. Ona u punoj meri zaslužuje unapređenje u
redovne članove."
Da nova, partizanska vlast drži posebno do nje
pokazuje i njeno angažovanje prilikom osnivanja udruženja pisaca, po
ugledu na sovjetske pisce. Naime, poslednjeg dana 1944. godine, 31.
decembra (nedelja) sastali su se, u prostorijama Srpske književne
zadruge, pozvani pisci koji za vreme rata nisu sarađivali sa Nemcima ili
četnicima - došli su Marko Ristić, Dušan Matić, Radovan Zogović, Miloš
Moskovljević, Božidar Kovačević, Veljko Petrović, Eli Finci, ali i Ivo
Andrić, dok su prisutni obavešteni da je Isidora bolesna... Međutim, ona
je ipak izabrana za prvog predsednika Udruženja pisaca Srbije - Jovan
Popović je biran za potpredsednika, a za sekretara
Oskar Davičo. U sud časti birani su Marko Ristić, Đuro Gavela, Jelena Bilbija,
 Eli Finci i Milan Dedinac.
Iako je formalno čelna ličnost Udruženja, tu novu organizaciju spisatelja
vode Jovan Popović i Davičo, jer ona živi povučeno, na Topčiderskom
brdu, nema prevoza, teško joj je da dođe do grada, mada joj Zogović nudi
da joj po potrebi pošalje vojnika sa džipom. Tu privilegiju koristi
Andrić, do koga je takođe novoj vlasti veoma stalo, ali ga je zbog toga
čaršija "uzela na zub".
Tih prvih posleratnih meseci, početkom 1945.
godine, iz rata stižu mladi intelektualci koji su golobradi otišli u rat
i sada nastavljaju započete studije. Oni se zanimaju za literaturu i
neki od njih našli su put do Isidorinog poverenja. Među njima su, između
ostalih, Dejan Medaković, Borislav Mihailović Mihiz, Živorad Stojković,
Miodrag Pavlović, Eli Finci, Vladeta Jerotić, Miroslav Belović...
Obično su je posećivali, povremeno, četvrtkom i pio se čaj od nane,
lipe... ono do čega se moglo u nemaštini doći.
OBRADOVALA se pismu
koje joj je stiglo iz preka, iz Sremskih Karlovaca, od profesora Vase
Stajića, dragog prijatelja kod koga je volela između dva rata da ode u
posetu i odšeta do Stražilova ili posedi u vladičanskoj bašti...
Odgovorila mu je na Božić, 7. januara 1945. godine:
"Teško mi je
kazati Vam pravu reč u pravom stilu: kao brat rođeni ste se javili
odnekud iz svetlosti posle našeg teškog beogradskog mraka. Ja sam, da
tako kažem, opustošena: mogu verovati i biti sigurna samo u neke
savremenike. Milo mi je što sam stigla da Vam to kažem po ljudskoj, a ne
po anđeoskoj pošti... Ovde se pričale istine i neistine o vama kao tamo
o nama.
Sad više ne pucaju ni Nemci, ni Rusi, ni Englezi. Trebalo bi
da se preslišam još jedared da li sam sve naređala: ko sve nije pucao
na nas i bombama nas gađao. Da ću u stare dane na front, i protrčavati
ulicama pod punom artiljerijskom vatrom, to nisam mogla ranije misliti.
Vi ste mi poslali toliko novca da me je sramota i da sam u neprilici kako
prema njima da se odnosim, toliko ih je (Stajić je kao levo orijentisani
intelektualac, učesnik narodnooslobodilačke borbe, bio veoma poštovan i
kao takav došao je na čelo Matice srpske). Zahvaljujem za srdačno
starenje... Tako sam se bila naučila da mogu i kad nemam. Sad treba još
da kažem da ću, ako bude mira kakvog-takvog početi zarađivati, i da ću
opet, iz svojih snaga i truda što mi treba... Kao što ne slutite pošto
je sutra jedna cepanica, tako ne slutim, nisam slutila, da ćete mi
poslati toliko novaca da kupim nekoliko cepanica, i da mi još puno
ostane... Hvala vam srdačno i za brigu i za prijateljstvo i bratsko
sećanje..."










Poslednji izmenio neno@1 dana Čet 8 Jan - 0:05, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Sre 7 Jan - 23:58

Isidora Sekulić je samo jednu godinu starija od Stajića, ali su njihovi
odnosi bili krajnje prijateljski, a ovo pismo poslala je po kuriru
Jovana Popovića, koji joj je poruku sa novcem od Stajića i doneo. Ona će
u pismu zamoliti da prenese pozdrav još jednom novosadskom profesoru sa
kojim se između dva rata dopisivala - Mladenu Leskovcu.
Leskovcu će
13. aprila 1945. godine uputiti pismo u kome će slikovito opisati
atmosferu u kojoj živi i radi - pašće u oči da je prihvatila novu
leksiku koju je inaugurisala nova vlast:
"Zahvaljujem vam mnogo na
sećanju i na pismu. Bila sam uvek uverena da ste se i za vreme naše
potpune razlike sećali. To važi i za gospodina Vasu Stajića, i molim vas
odmah da njega i njegovu drugaricu pozdravite najsrdačnije. To važi i
za vašu drugaricu. Vi sad valjda počinjete novu seriju zajedničkih
života: kao istinski drugovi i drugarice. Ja se ne šalim kad ovo pišem.
Ima nešto vrlo jako i vrlo slobodno u odnosu drugova..."
Ona se raduje povratku života u Vojvodini, onog normalnog i što se
vraća život u Maticu srpsku, a onda kaže:
"Volela bih mnogo, kao nekada, načiniti o Uskrsu izlet do Karlovaca i Fruške
gore, i videti tada i Novi Sad i moje malobrojne znance i prijatelje u
njemu. Zbilja!... Mi smo ovde sklopili Udruženje književnika i
pokušavamo neke forme za rad, ali sve još nije ukalupljeno, i kroz sve
se još pomalja rat, nediferencirane funkcije, mnogo vulgarnih briga za
život. Naročito je pomena dostojno da smo književnici bez hartije. Već
pišemo na poleđini starih rukopisa, pisama, makulature... Proleće nam
sad malo maskira porušeni Beograd. Vi ga, Beograd, niste nikako videli
otkada je težak invalid sa svakovrsnim bombama u srcu. Bar ga možemo
očistiti i popatositi! Izgledao bi onda kao stara tuina, a ne kao nanosi
od izvrnutih utroba. Teška impresija. Moja najmilija ulica, Miloša
Velikog, nema dobru kuću... Proleće je tu, bašte ucvetale, jorgovan
miriše, božuri brekću, a u travi, kao retko kad, puno cvetića, belih i
žutih. Mi na brdu ne pešačimo badava, čeka nas gore bezmalo drugi svet.
Dovršavam
"Vladiku Rada" i teško će mi biti rastati se od njega. Kad bude gotov,
naći ću mu trista zamerki; ovako razgovaram s njim prijateljski, i
formalno ga vidim pred sobom, vidim kako se čudi što ga ponovo vraćamo u
telo i u sve njegove nevolje s Turcima, s Austrijom. I kažem mu:
Vladiko, Turaka više nema u Evropi, Austrija više neće biti u Zadru i u
Kotoru, samo "Gorski vijenac" ostade, i miriše u njemu jezik kao šuma i
pod njom đurđevak i ciklamen. I sad da završim na đurđevku i ciklamenu.
Ostajte dobro u znaku proleća i obnove..."
NA jednom od tih predratnih papira, onih drugih, sudskih, na kojima
se
testamenti pišu, Isidora otvara dušu, popunjavajuću upitnik, radi
evidencije koju stvara nova vlast o čelnim ličnostima srpske kulture.
Svojeručno ćirilicom piše da je rođena 17. februara 1877. u Mošorinu
(Bačka), udata je Stremnicki i udova je, srpske je narodnosti, završila
je osnovnu i srednju školu, zatim višu pedagošku (matematički odsek),
potom univerzitet (kao privatni slušalac), i to uporednu književnost, a
kao zanimanje upisala je: književni rad; nastavnik srednje škole, rad u
Leksikografskom odseku Akademije nauka. Kao godinu kada je počela sa
javni radom navela je 1909. ("sa sporadičnim ranijim publikacijama,
godina mi nepoznata"), a za vreme Drugog svetskog rata veli da je davala
privatne časove iz stranih jezika, da je u mladosti bila pod jakim
uticajem ruske književnosti, a u poznim godinama sve se više vezivala za
zapadnoevropsku književnost.
Na pitanje koja su joj dela prevođena i
na koje jezike, Isidora je kratko odgovorila: "Beznačajni podaci:
Slovenci su u dva maha preveli po jedan kratak esej. U Americi, ne znam
više u kojem dnevnom listu, preštampan na našem jeziku jedan kratak
esej". Kaže da govori francuski, engleski, ruski, nemački i italijanski
jezik, da je putovala u Francusku, Englesku, Nemačku, Italiju ("sa
ponovljenim bavljenjem, dužim i kraćim - Rusija, sa vrlo krtkim -
Švajcarska i Norveška, sa kratkim boravkom"). I dodaje:
"Kao član
jedne delegacije (ne znam koje godine), na Univerzitetu u Lajpcigu
održala jedno predavanje o srpskj modernoj književnosti. Na
internacionalnom kongresu Saveza žena govorila o stranim jezicima".
Veli
i da je napisala devet knjiga i da je prevele više knjiga sa engleskog,
nemačkog i ruskog jezika (Emerson, E. A. Po, O. Vajld, Gete, Keler,
Grim, Dostojevski...). A na pitanje koji su prikazi, članci, kritike,
studije i njoj napisane odgovara:
"Po principu svoga života da sa
svojim savremenicima, najbližim rođacima čoveka, ostanem u moralnom
odnosu do groba - nikada nisam čitala nijedan redak ni pogrda, ni
pohvala o sebi..."
Ona se te 1945. godine sva posvetila pisanju
monografije o Njegošu, o vladiki Radu, kako ga je iz milošte zvala. A to
proleće proteklo je u znaku novih romana Ive Andrića - on je veoma
agilan u javnom životu - stiže na književne večeri širom zemlje, putuje u
Bugarsku, potom i u Rusiju, postao je narodni poslanik u Sarajevu. U
Beogradu se često viđa sa Zogovićem i Đilasom, a u Bosni sa Rodoljubom
Čolakovićem.

Na Isidorinu adresu stiže pošiljka - roman "Na drini ćuprija", upravo objavljen,
sa posvetom:
"Azija u mojoj duši - M. Bares.
Gđi Isidori Sekulić
sa zahvalnim sećanjem
i dobrim željama..."








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Sre 7 Jan - 23:58

Mladen Leskovac iz Novog Sada povremeno Isidori šalje "hartiju i pisaljke i indigo", a ona mu se zahvaljuje:
"Kako ste tako lepo pogodili asortiman..."
I dodaje aktuelna događanja među piscima:
"Ovde
su bugarski književnici. Znate, naravno, a znate i da će za dan-dva
biti kod vas. I to je problem: niti jedno drugom znamo jezik, niti
poznajemo književnost. Balkan je tragičan još od Vizantije, koja nam je
svima u krvi. Krv u krvi. Grci, međutim, kao da nam i nisu zemljaci.
Rumuni su drski da nam okreću leđa. Albanija je muzej preistorijskih
stvari, zasada bar još. Mi i Bugari šalimo se na kulturnom polju..."
Leskovac joj nudi da knjigu o Njegošu objavi u Novom Sadu, kod Matice srpske - nudi joj i avans... A ona će na to:
"Dug
je ono što neću i nemam. Celog života se uvrćem kao živa riba bačena na
žar, samo da nemadnem duga. Sama sam, nema ko da preuzme moju obavezu,
ako umrem. I isterala sam da živim bez duga... To je povelika knjiga, i
nije u seriji onoga što se izdaje..."
Predviđa, međutim, da će konačnu verziju rukopisa završiti do kraja 1945. godine.
Njeni
ispisnici među piscima su se proredili: Jovan Dučić je umro 1943. u
Americi, Milan Grol je u Londonu, u emigraciji, i najavljuje povratak u
zemlju, u Londonu su Slobodan Jovanović i Miloš Crnjanski, Rastko
Petrović je ostao u Americi, Bogdan Popović je umro krajem 1944. godine,
ali neki pisci su dobili i lepa nameštenja - Marko Ristić je tog leta
otputovao u Pariz, za ambasadora, Veljko Petrović je postao upravnik
Narodnog muzeja, Milan Dedinac je postao glavni urednik "Politike", Ivo
Andrić je žitelj Sarajeva (konači u hotelu "Evropa"), ali svraća i u
Beograd; poslao joj je "Izabrane pripovetke", kao sećanje, kako kaže, na
Sarajevo.
Žali se bliskim prijateljima na život na Topčiderskom brdu, na daljinu od grada u kome nema prevoza:
"Brdo - to je sada tundra i pustinja... Kao da je doba Miloša Obrenovića..."
Kaže Leskovcu na početku zime 1945. godine:
"Ponekad
je sasvim neverovatno kako se ljudstvo poprimitivilo, kako nekoliko
godina varvarstva mogu uništiti stoleća, kako džunglu treba krčiti u
svemu. Sada je osam uveče, peć se davno ugasila, jer nemam dovoljno
goriva, ja drhćem, i vidim da ću skapati u nekom logoru neminovno. Ne
što sam nešto skrivila, i što me sud osudio, nego što je to imanentno u
stvarima takvima kakvima jesu, i ne može drukčije biti. Mrtvački sanduk,
pokrov, sveća, taljige da me odnesu - toliko rekvizita nema i to ne
može biti za jedan leš, čak tamo do general-majstora valjda..."
Leskovcu se dalje žali na Veljka Petrovića, sa kojim se vazda, još od početka dvadesetih godina "nosi", po prečanskoj liniji:
"Veljko Petrović i ja, nas dvoje koji se ne bismo mogli složiti nad formulom 2 puta 2 jeste četiri..."
Izabrana je na Prvom kongresu Saveza književnika Jugoslavije za potpredsednika - čelna ličnost je Ivo
Andrić,
a ona je potpredsednik zajedno sa Krležom, Otonom Zupančičem, Radovanom
Zogovićem, Isakom Samokovlijom i Blažom Koneskim. Vera Zogović, supruga
Radovanova, koja rukovodi izdavačkim preduzećem "Kultura" daje joj
poslove - lektoriše prevedene knjige, mahom sa ruskog jezika i na taj
način obezbeđuje joj izvesne novce. Mada, i dalje veoma drži do svog
"asketskog temperamenta i morala, i discipline u radu". Počeo je da
izlazi i "Letopis Matice srpske", pa prvi književni časopis u
jugoslovenskoj prestonici - "Naša književnost", ali je u poslednjem
trenutku intervenisao Jovan Popović, zbog ono - srpska... Na Savindan,
27. januara piše Leskovcu:
"Valjda prvi Sveti Sava kao radni dan! Ni u
Londonu nije bio tako siv... To s obzirom na datum koji gore vidim...
Ima ljudi koji kažu da je sveska 'Letopisa' bolja od sveske 'Naše
književnosti'. Ja mislim da su obe hladne, nekomunikativne..."
ČEŠĆE,
jednom nedeljno, dolaze joj na Brdo, na razgovor Mihiz, Dejan
Medaković, Žika Stojković, koji beleži na parčetu papira njenu
meditaciju:
"Melanholija je pola duše... Poljaci, jedino oni žive za
svoju romantiku, jesu najistaknutiji romantičari... Moj muž, Poljak
Stremnicki, kipteo je od besa kad sam ja u učenju poljskog naglašavala
po ruskom. Za mene je brak imao smisla jedino radi dece, a kako ja nisam
mogla zbog svoje bolesti imati dece - udala sam se za Stremnickog, jer
je on bio blizu smrti i jer je to od njega radi trebalo..."
Ovo je
retka ispovest Isidore o svome bračnom životu - tu temu je izbegavala. A
onda Stojković beleži njenu opservaciju o diplomatiji:
"Diplomatija
je najodvratnija stvar na svetu. Jedan umetnik inteligentan, pametan i,
naročito ozbiljan čovek ne može biti diplomata. Svu ovu diplomatsku igru
ne treba shvatiti tako ozbiljnom kao što ona danas izgleda. Rata neće
biti, bar za nekoliko godina..."
U jednom od susreta ona je nametnula
temu: "Individualnost i čovečnost". Po Medakoviću, "čovečnost je
poštovanje svake ličnosti". Isidora, pak, smatra da je neophodan "sklad
ličnosti sa zajednicom - ličnost mora biti, osećati se i raditi kao deo
zajednice, uključujući se u život zajednice, a s druge strane, zajednica
mora priznati razliku ličnosti, kvalitet, sposobnost". Isidora veli da
"masu nije poznavao ni Marks ni Engels, masu je poznavao Šekspir".
Zanimljivo je njeno sećanje na prvu posetu Krleže njenom domu: primetio
je da joj je upaljeno kandilo usred dana i zapitao je da li ona prima
crkvu? Odgovorila je, kaže: "Da, primam svaku crkvu jer je to jedino
mestu u kome nema ni šporeta, ni nužnika, ni kreveta, ničeg od telesnih
potreba..." A što se kandila tiče, kazala mu je da je to pagan u njoj
koji ga pali, da uživa u plamenu kandila, da je taj plamen nosi "sa
mislima možda i pračoveku koji je živeo pored vatre". Krleža joj ni na
jedno ni na drugo nije pokušao da odgovori, niti da "ironiše".








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Sre 7 Jan - 23:59

KAD stigne do grada, Isidora odlazi u Akademiju nauka, gde se najčešće
sreće sa Aleksandrom Belićem (zidove njenog doma krase tri Belićeva
akvarela koja je dobila na poklon od velikog lingviste), a potom obiđe
čitaonicu u Britanskom savetu, gde pozajmljuje novine, pre svega
literarne dodatke. Pomno prati anglosaksonsku književnost i o tome
obaveštava naše čitaoce preko "Letopisa" uglavnom. Svraća i u francusku
čitaonicu, uzima časopise i uredno ih vraća. Nešto od tih novina doturi,
na pozajmicu i Leskovcu, pa mu jednom prilikom piše:
"Na pošti su me
sa dva-tri pitanja pitali: šta je unutra, kakve su to štampane stvari? I
čeprkao je jedan u otvorenoj strani kese, i, dakako, nazreo tekstove
koje mu nikoje čeprkanje nije moglo pročitati..."
U pismima Leskovčevim iz Novog Sada ima i poneka intriga iz novosadske čaršije. Ona mu kaže da ne brine:
"Za
pismo sa ogovaranjem - ne brinite. Ja svaku cedulju uništavam... A u
ogovaranju je bilo istine: to su ti koji uvek s torbama (praznim) putuju
u goste i u nadleštva, i mahom se s punim vraćaju. I to je način
života, čovečna stvar. I sve je u redu..."
Kad joj je Leskovac nagovestio da će možda putovati u Englesku, u London, ona mu daje savet:
"A
kad jedared odete u Britiš mjuseum, pođite rano, budite u devet pred
kapijicom i čuvarima u cilindru, i uletite prvi i sedite na mesto Di
ilevn, D eleven (jedanaest), to je moje mesto, uvek isto, mesecima i
mesecima. Englez vam, ako ste dete duha i knjige, iznajmljuje mesto rado
i bez kirije. Tamo je bio moj raj, sa knjigama i sa mislima, i kad
sednete, pomenite me s kapom u ruci kao na parastosu..."
BILA je
srećna kad su joj uveli telefon, zahvaljujući intervenciji akademika
Siniše Stankovića (uglednog naučnika-biologa, ali i predsednika
Prezidijuma Narodne skupštine Srbije). Javlja se Vasi Stajiću, u Sremske
Karlovce:
"Htela bih jednog majskog dana do Karlovaca. Volim da
vidim to istorijsko naše selo kad se okreči, i izbaci maketu pod
prolećnje sunce..." U jednom drugom pismu Stajiću kaže:
"U Novi Sad
ne želim dolaziti sve dotle dok ne bude železnice, i ja ne mognem,
slobodno, putovati sama i kako mi je prijatno, ili kako me moja nužda
goni na trpljenje i pretrpljenje. Da drugi čita moj tekst, dok sam živa,
ne bih htela. Ja za svoj tekst imam svoju intonaciju..."
Čita prevod Tolstojevog romana "Ana Karenjina", lektoriše, "da bi nešto zaradila", i primećuje - "šta tu sve ima i nema!"
Svetislavu
B. Cvijanoviću, čuvenom knjižaru i izdavaču između dva svetska rata,
odanom prijatelju u čiji je dom rado svraćala i bila primana kao rod,
krajem maja 1946. piše:
"Hvala što ste se javili. Uvek je prijatno
čuti vaš uvek isti prijateljski glas. Prođem nekada blizu vas, pa ne
svratim. Uvek je nešto prešnije... Šta radite?...
U leto 1946. prvi
put počela je da koristi usluge taksija, ali se kući vraćala peške, kako
bi uštedela izdatke za automobil... A taksi-automobili su bili, kako je
jednom prilikom kazala - drpavi...
Kaže Leskovcu:
"Kad mi opet budete pisali, a vrućina još bude trajala, počnite pismo: Zar vi još niste umrli?"
Bila
je u jesen 1946. godine, u oktobru, u Novom Sadu - držala je predavanje
o "Ani Karenjinoj", o Tolstoju i njegovom velikom delu. A po povratku
kući pričala je o utiscima - nije bila zadovoljna svojim predavanjem,
ali ni publikom koju nije poznavala. Ustala je rano i krenula u Beograd
fijakerom do železničke stanice.
"Kočijaš je bio vojvođanski pošten. Htela sam da platim: `Platili su, gospoja.` Srbijanac bi bio racionalan u takvom slučaju..."
Kada
je krajem godine u Novom Sadu otvorena izložba slika Milana Konjovića -
iako je kupila autobusku kartu, nije otputovala. Nije se osećala
zdravo.
ZANIMLJIVO je u to vreme njeno druženje sa Verom Zogović,
suprugom Zogovićevom. Sačuvano je petnaestak njenih pisama upućenih
Zogovićevoj ženi. Ona joj tepa - Vera-veverica:
"Imate zube kao onaj
mali glodarčić... lunoški osmeh preko lica, i one knjižurine oko vas
gipke i tanke, to je kao ogromni, bogati rep veverice koji je formalno
zaogrće. Eto vam portre!...", kaže u pismu od 28. novembra 1946. godine i
nastavlja:
"U poslu sam... Nauživa se čovek slatkog čekanja i
fantaziranja, i jednog dana mu lepo sklizne s leđa taj teret i varka
koji se zove sreća... Možda je ovo pesimizam, i ja treba da idem u
aps..."
Najradije piše pisma Leskovcu, u Novi Sad - on je delikatan u komunikaciji i ne libi se da mu otvori dušu:
"Hvala
Gospodu što mi je život težak, trudan i otrovan. Poći ću u smrt
istrošena i iskidana, neću umreti kao brav... Ide Božić: dobro je te je
Dikens napisao duše-priče, 'Božićne priče'. I, da nisam prodala klavir,
mogla bih svirati divnu Čajkovskovu poemu `Kad je Hristos bio dete...`
Svako vam dobro od Boga."
Drži, veoma, do hrišćanskih praznika, do
pravoslavlja - obeležava svoju slavu Svetog Nikolu, a na početku 1947.
godine Leskovcu se javlja:
"Pišem vam na sam Božić, što je toliko kao
da sam došla da vam čestitam praznik, i da s vama zajedno malo ne dam
da se zbriše i ta intimnost jednog svakogodišnjeg lepog trenutka... Ove
godine više nije došlo do izraza ništa slično - u prošlogodišnjoj
božićnoj 'Politici' ja sam jedina ispisala reč `Božić`, i mitropolit mi
je pismom zahvalio na tome. Ove godine ni ja nisam pomenula Božić..."
Zahvalna je Veri Zogović što joj redovno plaća lektorisanje knjige za "Kulturu". Kaže joj:
"Ružna
stvar, taj novac. Vi ste mi u dva maha poslali cveće, i to je, prema
novcu, visoka kategorija stvari. Mnogo sam se obradovala. Čudno su,
zumbuli i magnolije, preminuli kod mene. Zumbul se sušio i žuteo i ostao
do kraja ceo, kao mumija. Magnolija, odjedared, srušila se..."
Žali
se da joj ponekad dođe bolest, malaksalost... Nagovara Veru da krenu na
put, negde, ona i da povede obavezno Zogovića - "da tamo, gde bilo,
proživite proleće, koje ove godine hoće, izgleda, da bude dugačko i
svetlo i puno talenata"."








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 8 Jan - 0:00

U NOVOM Sadu preminuo je Vasa Stajić, za kojeg je tvrdila da je bio
"predstavnik i duhovno svedočanstvo vitalne Vojvodine", "prvorazredni
javni radnik, pisac i čovek".
Piše 17. maja 1947. godine Mladenu Leskovcu, pa između ostalog i sledeće:
"Ja
autobiografije ne volim, ne volim ni one engleske koje su takođe sasvim
specifične. Juče sam - spremajući se za smrt - izgorela nekoliko pisama
Milana Rakića i sasvim pokojnog Disa. Otac moj nije ni otvorene karte
nas balavaca, moga brata i mene, čitao. 'Trebalo je da si pročitao, i da
si nam javio to i to'. 'Ne čitam tuđa pisma.' Ja sam dete svoga oca po
svemu. Ne volim tuđ nos gde mu mesto nije; ne vidim smisao, a vidim
odvratnost da čovek pred grobom žuri da još poslednji put nasiti jezik
ogovaranjima i indiskretnostima... Smrt je ćutanje; pred smrt treba
ćutati..."
Iako govori o tome da ne voli pisma, ona piše najčešće
duga, ispovedna pisma i ona, u stvari, na posredan način otkrivaju njenu
ličnost.
U jednom od tih pisama Leskovcu ona kaže da bi Biblioteci
Matice srpske poklonila svoju biblioteku i sve hartije koje nije
spalila, ali bi poklonila i nameštaj, kao što je pisaći sto, orman za
knjige, pet kožnih stolica, zidni sat, tri originalne slike vojvođanskih
slikara (Ivana Radovića i Zore Petrović). (Tu odluku, međutim, u svojoj
poslednjoj volji će izmeniti - biblioteku će zaveštati Univerzitetskoj
biblioteci u Beogradu, kao i nameštaj sa slikama i zidni sat...)
Ministarstvo
prosvete Narodne Republike Srbije dodeliće Isidori u jesen 1947. godine
nagradu za književnost u iznosu od 20.000 dinara (nagrađeni su i Milan
Bogdanović, Oskar Davičo, Čedomir Minderović, Velibor Gligorić, Dušan
Kostić, Gvido Tartalja, Bogdan Čiplić i Jelena Bilbija???). Obradovala
se kada joj je Vera Zogović poklonila celokupno izdanje Šelija, sa
slikom njegovog groba iz 1853. godine (a izdanje je iz 1862. godine) pa
ga sad "kao luda" neprestano čita.
Neprekidno misli na smrt i ne krije kada najbližim prijateljima kaže:
"Jedva čekam da umrem, da se to svrši, da ostavim i ovog Šelija, i sve ostalo..."
Sve slabije vidi, a obraduju je ptice koje sleću u njenu baštu, njihov crkvut je oraspoloži.
Šalje
pozdrave Veri Zogović na Zlatiboru, gde se oporavlja od bolesti. Želi
joj brz oporavak. Treba da se raduje životu, a ona ustaje u četiri sata
ujutru i "zaviruje šta su noć i sinoćnje zalivanje produkovali", pa,
veli, "porazgovaram naročito sa "poniženima i uvređenima", s krivima,
kržljavima i teško borbenima, stavim ruku nad oči i odmerim koliko
sunce, usijano sunce još ima da počuči iza Topovskih šuma, i mislim,
mislim o predviđenom i nepredviđenom za taj dan, o jednolikom programu i
o gostima u taj program".
Videla je u pozorištu "Otela" Šekspirovog,
a u glavnoj ulozi Raša Plaović - u Narodno pozorište ju je odvezao i
dovezao šofer "Kulture" i ona Zagovićki piše:
"Šoferu sam dala ono što bih dala i taksi-šoferu,
a
on me je iznenadio: izvadio knjigu, i ponudio me da zapišem svotu u
bilans preduzeća. Nisam učinila, i ne znam da li sam dobro postupila,
ali mi se takva praksa čini vrlo pravilna i odlično vaspitna: što dalje
od novca koji direktno u šaku pada i glupo zaslepljuje i opasno
zavarava. Hvala vam na usluzi - bilo bi teško vraćati se peške na Brdo,
jer je predstava dodirnula i noć..."
Zamara je leto u Beogradu, sparina, žega - Beograd živi od ekstrema, kaže. Zabavlja se čitanjem Bajrona... Kaže Leskovcu:
"U
vezi sa idenjem u smrt - nedavno sam videla umiranje jednog
intelektualca, koji nikada nije mislio na smrt, nikada je nije pominjao:
umirao je, i umro, kao životinja, u animalnom strahu do kraja svestan
od onoga na što treba misliti koliko i na život. Sram je i stid da čovek
umire kao vo koga vuku za konopac u smrt! Pfuj! Svima kukavicama! I
mizerije su svi oni koji ni toliko religije nemaju da znaju da moraju
umreti. Ne znaju, glupaci, dok ih za jaku ne potegne!"
"... Štampanje
knjige čeka takođe - sem hartije - hladnije dane. Volela bih da još
pitam u 'Kulturi' da li mogu pomoći s hartijom, ili možda i sa
štampanjem - ali i to se odlaže, jer je Bukvalno ceo Beograd na
letovanju i blagovanju. Niko nije otišao da uz promenu okolnosti uživi u
sebi potrebu učenja i studije; bukvalno dremaju i brekću u vodi i na
suhu. Retko se kad sećam perioda kad je ceo Beograd vešao mozak o klin
tako kao sada... Juče sam ušla, u varoši, s namerom da posmotrim, u
jedan dosta skup restoran, i ostala tamo dobar sat. Šteta što ne smem o
tome napisati zapis ili reportažu ili hroniku. 'I što se više menja, sve
je više jedno isto.' Atmosfera, maniri i nemaniri, javno i tajno, novac
i primena, ljudi i žene, smisao mnogih butelja i jakih cigara,
fiziognomije, odnos bogatih i prodavanih - kao u nekom francuskom romanu
pre osamdeset godina. Jer to je bio oduvek beogradski luksuz i šik i
viša klasa: imitacija Francuske od pre osamdeset godina.
Ostajte zbogom, s pozdravom..."
Stojković,
ljut i razočaran u sve i svašta, napustio je prestonicu i otišao za
učitelja u Novo Selo na planini Goč, pošta Vrnjačka Banja.
Javlja se pismom, 27. septembra 1947. godine, Veri Zogović:
"...
Tražila sam vas telefonom u dva maha, da vam zahvalim za sve dobrote,
vrlo srdačno. Zapanjili ste se kad ste videli moju hartiju: ni riba ni
meso; s jedne strane muzika, s druge strane muzika, s druge literatura -
pa ste mi i hartije poslali. Eto, ne izlazim iz položaja da primam što
nisam zaradila!
Molim vas ovo: kad neko devojče iz 'Kulture' prekuca
nekoliko mojih listića, učinite uslugu, pošaljite mi to, prilikom. Ja ne
prevodim s lista u mašinu, nego pravim koncept olovkom, popravim, i tek
onda štampam - ali, imaće ovde-onde ponešto da se zameni preciznijim,
srpskijim... Druga stvar: ja kucam samo u jednom primerku... Kucati sa
kopijom, zametnije je; troši više hartije i indigo hartije..."








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 8 Jan - 0:00

PIŠE da je jesen stigla, cvetova u bašti je sve manje, suvog lišća sve
više. U drugom pismu, na početku zime, zahvaljuje se što joj je Vera
Zogović poslala masnu boju i četke, i Adolfa molera da joj okreči vrata,
i napominje: "Njegov veliki imenjak, Hitler, ako se ne varam, bio je
takođe moler... Obojeno je izgrebeno mesto na vratima, osušilo se, ne
gledam više oljuštenu dasku oko brave".
Kad dospe i siđe u varoš,
svrati na kafu u "Mažestik" ili u "Moskvu" - tu obično i zakazuje
sastanke sa preostalim prijateljima. A i njih je sve manje. One najbliže
poziva da dođu, da svrate na Svetog Nikolu. U navečerje Badnjeg dana
1948. godine piše Mladenu Leskovcu:
"Sutra je Badnje veče. Ja tada,
kao moji prapreci neznabošci, iznosim na drum večeru kurjaku, i činim
neke napore da sagledam pretka u dubokoj prošlosti, ili da se dam
sagledati od njega. Žižak od kandila na Badnje veče meni je čudesan
signal... Pozdravite sutra naveče od mene vašu porodicu; i čuvajte u
sebi i u njima tajnu jedne čudesne svetske tradicije koja će možda opet
jedared ujediniti svet... Zima je, svirepo hladno. Ja još dva do tri
puta dnevno dobijam i jezu. U postelju metnem termofor - i to me seća
običaja u hladnoj, vlažnoj Engleskoj - ugrejem se, ali onda me zagrli
nesanica. Doduše, pravim tada leksikografske studije... Kako ludo volim
leksikografiju! O Vukovom prevodu Novog zaveta mogla bih govoriti i
pisati tako slatko čitave sate... Odmorite se o prazniku, i ugrejte se, i
javite se nekom rečju..."
Za nju su verski praznici, rituali,
sećanje na pretke, a Hristos - "jedan od najsimpatičnijih pesnika i
lutalica kroz ljubav i stradanja", tamjan, mir, molitva,
starostavnost...
NA zaprepašćenje sveštenika, kad joj je došao o
slavi da osveti kuću i počeo da čita molitvu, prekinula ga je: "Oče, ne
preskačite..." - ona je znala naizust sve najvažnije molitve još od
detinjstva.
Zogovićku i dalje oslovljava sa - gospođo, kao što i ova
nju oslovljava. Ona joj je obezbedila karte za baletsku predstavu
"Ohridska legenda" Stevana Hristića, a bila je i u Ruskom domu, na skupu
posvećenom jugoslovensko-ruskoj saradnji, pa je iznenada nestalo struje
- doneli su šest sveća, a za Isidoru je to bila "zgoda da otfantazira -
visoka dvorana, mrak debeli... tako su u srednjem veku, u Engleskoj,
starešine pokrajina držali zborove i sednice: u visokim gotskim
dvoranama, sa visokim prozorima, koji se ne otvaraju nikada, a svetlost i
vazduh dolaze kroz male otvore pod plafonom... sede starešine pokrajine
Kenta, u mraku, u hladnoj dvorani, sa šest sveća..."
Sa Leskovcem je u stalnoj prepisci - on joj profesorski, pedantno kakav je bio, šalje informacije
o
događanjima u Novom Sadu i u Vojvodini, što se kulture tiče. A kada
dolazi na sastanke u Savez književnika Jugoslavije, u čijem je
rukovodstvu, ili u Udruženje pisaca, obavezno je posećuje ili se nalaze u
varoši. Evo kako mu Isidora 31. januara 1948. godine zakazuje viđenje:
"Moj
telefon ima broj 50-685, i stoji u telefonskoj knjizi; sem ako niste
zagledali u staru neku knjigu, iz srećnijeg vremena kad nisam imala
telefon. Vi dolazite poslom, i bićete sigurno od časa na čas; programski
zauzeti. Najbolje je zato da porazgovaramo kad ste na odmoru, za vreme
ručka. Ako još budem živa i čitava, čekala bih vas u 'Mažestiku' (stolić
pred garderobom, u holu restorana) od jedan do jedan i po. Ne dođete
li, ručaću sama i otići. Učinila bih to i trećeg i četvrtog februara.
Jeste li angažovani trećeg i za ručak, možda možete biti slobodni
četvrtog. Ako ne može ni to, pokušajte telefonom dogovor za neki drugi i
drukčiji sastanak. Zbogom, ostajte dobro..."
SA Leskovcem se često razgovara - na početku leta 1948. godine kaže:
"Ja
živim u potpunoj pustinji... Klavira nemam, na koncerte ne mogu, jer
nema načina da se kući vratim. I ono malo taksi kola prestalo je
saobraćati, jer nema benzina. Fijakeri, truli, sa mrtvim konjima, to je
danas slika Beograda..."
Podseća se svoje duge pripovetke "Hronika palanačkog groblja" i priča o poslednjim Grcima u Zemunu:
"Ja
sam još učila grčki u četvrtom razredu osnovne škole: naravno, ne
pisati, samo čitati, i memorirati tekstove, uglavnom crkvene stihire.
Privlačile su me dve porodice: družila sam se sa Sofijom Hariš,
bogatašicom devojčicom; ispratila sam na groblje nekoliko poslednjih
Grka... Izvinite ovo musavo pismo: moja mašina, to je takođe vrsta
poslednjega Grka."
Veoma uviđavna u svemu, Isidora se tako ponaša i
prema Veri Zogović kada je u septembru 1948. godine rodila kćerku Mirku
(potonju profesorku Beogradskog univerziteta, italijanistu). Isidora joj
brižno, tim povodom, piše:
"Devojčica se rodila. Vi ste sad sebi
dali najrođeniji rod, i mislim da to već osećate. Otac ima kćer ili
sina, sestra brata, brat sestru, a majka ima komad svoga mesa, krvavoga
mesa. Zato je majci ovo milo milije no ikom, sve tužno i teško oko
deteta, i sa detetom, teže no ikom.
Kako se osećate? Rešila sam da
lično odnesem ovo pismo na vaše odeljenje u sanatorijumu, ali da ne
ulazim. Iz 'Kulture' su mi rekli da se beba rodila u ponedeljak; dakle,
tek osam dana od porođaja, pa ste možda umorni, možda iscrpljeni. Zatim,
vaše društvo nije moje, meni je verovatno uglavnom i nepoznato, pa je
bolje da ne prekinem neku posetu, neki razgovor."








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 8 Jan - 0:01

ISIDORA priprema knjigu "Zapisi o mome narodu"; daje rukopis na
prekucavanje. Muke muči sa hartijom za pisanje - nema je u slobodnoj
prodaji. Milan Bogdanović joj recenzira rukopis za "Prosvetu" i ističe
njen talenat i kulturu, i ukus "da rukuje jednim stilom koji je poznat
kao usavršen i rafiniran". Reč je o zapisima o "našem, srpskom čoveku,
čoveku Srbije pretežno, u nemirnim i teškim godinama od Balkanskog rata
do Drugog svetskog rata" - o Šumanovićima, o Marici, o gospodinu Mići,
Dinićima, deda Maši... Knjigu će joj "Prosveta" objaviti krajem 1948.
godine, sa njenom posvetom: "Rad ovaj posvećujem izginuloj mojoj braći
1912-1945, sa mnogo minuta ćutanja, do u grob." Tu je i pesma-posveta:
"Svetle noći su palih heroja nebo":
"Borci naši su davno mrtvi.
Hleb ne jedu više.
U prozirene noći slike njihovih najboljih
života lebde,
plove, proleću -
ne vide nad njima, nego nad nama!
Verujete li Njegošu da 'Obilić nad sjenima
vlada',
nad sjenima kojih ima,
u velike, svetle noći."
U
decembru 1948. godine povredila je glavu, okliznula se i pala. U
bolnici su je previli i mora da miruje. Pa i tako povređena, od honorara
dobijenog od "Prosvete" (5.000 dinara), šalje Leskovcu u Novi Sad da je
pretplati na "Letopis Matice srpske", a za ostatak da Leskovac kupi
poklone svome sinu i kćerki, a ako nešto preostane, da da "nekom detetu,
nekom poslužitelju".
Leskovcu kaže:
"Ja velike stvari Šekspira znam pola napamet, a poznajem svaki korak, kao korak moga nekada obožavanoga oca."
A na Svetog Jovana 1949. godine mu piše:
"Ja
pišem stvarnost, ne pesimizam. Pogledajte račun u porodici Slobodana
Jovanovića; u porodici Jovana Subotića; u porodici Milana Gavrilovića;
porodici Lazarevića, i dalje i dalje. Sve je to počelo sa vijoravim
perjanicama u vazduhu; a danas, to su već grobnice tužne, iako još ima, u
većini slučajeva, smrtnih ostataka već u drugoj generaciji, a kod
Subotićevih ako i staroga pop Vasu uzmemo - u četvrtoj... A boli me što
je sve to moj narod... U Francuskoj, živi su, i nešto su, potomci
Šatobrijana; a u Engleskoj potomci Kromvela."
Leskovac joj i dalje nabavlja hartiju, olovke, pantljike za pisaću mašinu, ali šalje joj čak i češalj za kosu...
Jada se u pismu Veri Zogović:
"...
Izgleda, tako misli lekar: tek sada stičem posledice pada i jakog
udarca u glavu. Imam teške glavobolje, uz još neke simptome potresena
ili povređena mozga. Čitam i pišem, ali mučno mi je dešifrovanje
nečitkoga..."
Ali, kao da se nešto dogodilo u njihovim odnosima. Više
nema topline u pismima, kao nekad. Na to je svakako uticalo i
isključenje iz Komunističke partije i javnog života Radovana
Zogovića, zbog njegove vezanosti za rusku politiku. U pismu na početku 1949. godine, Veri Zogović kaže:
"...Ja
bih samo zamolila vas, sa starim prijateljstvom i dobronamernošću
najvećom: nemojte se i vi dodavati u nesreću koja me je sada okupila u
telu i duši. Ostanite podalje, jer to se može rđavo svršiti, a ja sam,
ipak, čovek, i ne poslednji čovek u najvišim sferema kulturnih vrednosti
moga naroda. Ostanite zdravo i dobro, a mene pustite da izdržim kako mi
liči, ili padnem kako mi diči..."
Pa, ipak, Zogovićeva joj šalje cveće - sveže ljubičice koje "mirišu na svežu mladu zemlju i prolećne vode", a potom veli:
"...
Za poziv, nemilosrdno ste se izrazili. Draga gospođo - prvo, nikada me
niste pozivali, drugo, niste održali reč da dođem na koji časak da vidim
devojčicu. Ima i treće, vrlo teško i nepravedno. Mogu kazati, ako vas
nekada još vidim... Svejedno, nije trebalo od prvoga poziva meni praviti
proces. Nisam kriva. Krivica, ako je ima, do vaše je kuće. Najzad, ja
sada ne mogu nikuda: bolesna sam akutno, a sa glavom sa sasvim malo kose
ne mogu ni zbog hladnoće ni zbog nakaznog izgleda..."
To je kraj
korespodencije i druženja - i Vera Zogović je uskoro smenjena kao
direktor "Kulture" i porodica Zogović će narednih petnaestak godina biti
odstranjena iz javnog života.
U Srpskoj akademiji nauka u oktobru
1949. godine održana je proslava 50-godišnjice rada Aleksandra Belića,
predsednika Akademije, vodećeg lingviste u srpskoj nauci o jeziku.
Isidora, tim povodom, kaže:
"E, taj čovek, prof. Belić, govori čisto i
plemenito čist i plemenit srpski jezik... Kaže mi sinoć prof. Belić:
'Ono što ste u 'Našem jeziku' napisali: da padež nije nastavak nego je
situacija, to je zanimljivo i dobro, ali vi niste do toga došli putem,
putem mmm...' Zaista, gospodine profesore, ja sam do toga došla svojim
putem koji sigurno nije pravi put, ali, eto, odveo je do zaključka. Sa
jednim idiomom koji me je u srpskom jeziku zainteresovao, prošla sam
kroz nekoliko jezika, uhodila razna jezička sredstva za istu stvar,
videla isti padež u neverovatno različitim pojavama, i tako došla do
onoga zaključka... Razgovor se prekinuo. Ili sam ja bila nejasna, ili
filologa ne mogu zanimati putevi koji nisu filološki pravilna sukcesija
postupka..."
Neki izdavači žele da objave novo izdanje njenih "Pisama iz Norveške", ali ona na to odgovara:
"Kada
bih je danas pisala, ja bih je napisala drukčije... Tu knjigu sam
radila neposredno po povratku sa putovanja po Evropi. U njoj je čak
strašno mnogo stranih reči. Trebalo bi je bar redigovati... I potrebno
bi bilo da napišem jedno poglavlje o intelektualnom životu Norveške,
recimo o Ibzenu..."








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 8 Jan - 0:01

Poklonila je Isidora sirotinji sto i četiri hiljade dinara, a piše na
dotrajaloj maloj pisaćoj mašini (ćirilici), u kojoj su poispadala slova,
jedva da se čita ono što otkuca.
Oduševljava je delo Tomasa Mana, njegov roman "Lota u Vajmaru" i Doktor Faustus:
"Taj
pisac, taj Nemac, zaprepašćuje veličinom i moćima, dalje i dalje.
Muzika, poezija, filosofija, savlađuje ga već oko pedeset godina; on sad
sve to savlađuje jednim humorom koji ne znam od čega je, ako nije od
nadmoći nad muzikom, poezijom i filosofijom. Niko bolje i prodornije od
Mana ne poznaje i ne ocenjuje Getea, a niko ga kao Man nije obavio, od
glave do pete, jednim humorom koji dodaje, koji podiže besmrtne
kvalitete toga nemačkog džina..."
Mladenu Leskovcu otkriva u februaru
1950. godine da vodi dnevnik "u koji upisuje najradije ono što je
imalo, ne sudbinu od Boga, nego od ljudi..."
Kaže mu i da je zanima sudbina Zaharija Orfelina, pisca i kaligrafa:
"Da,
Orfelin je baš Orfelin: nešto ubogo, siroto, mučno je u njemu i oko
njega, i neće biti čudo ako mu skinu i ono što smo dosad smatrali da mu
je plašt i neko dostojanstvo. Uvek sam želela da napišem neki život toga
siromaška; kao život despota Stevana Lazarevića koji nije trpeo muziku,
jadna mu glava! A jadna i muzika koju je on slušao, uostalom."
Eliju
Finciju, pozorišnom i književnom kritičaru, s kojim se, posle onih
prvih susreta posleratnih, sprijateljila, Isidora u jednom avgustovskom
razgovoru 1950. godine kaže:
"Imamo velikih stvari. Na primer, Kočić
sa onom divnom slikom oko kazana. I drugih. Uzmite Andrića. Čudnovato:
njega je još pre rata odlično preveo na nemački Šmaus i objavio ga kod
dobrog izdavača i u lepoj tehničkoj opremi, a ipak se nije pojavio
nijedan iole ozbiljniji, studiozniji prikaz. Možda je to zato što su
naši pisci, i kad su najdublji i najizgrađeniji, uvek nekako regionalni,
što ih je teško razumeti, što su vezani za naše običaje, naš folklor,
za našu jezičku materiju... Kod Andrića ima i svetskih stvari. Sećam se,
na primer, njegove priče 'Žeđ', koju Šmaus nije uneo u svoj nemački
izbor. Tu dvoje ljubavnika, u sladostrasnom zagrljaju, vrše čin ljubavi,
dok ispod njih jedan ranjeni hajduk, okovan u podrumu, umire od žeđi i
stalno vapi: vode! vode! Andrić ume da oseti te bolesne stvari..."
Izabrana
je krajem novembra 1950. godine za redovnog člana Srpske akademije
nauka. Novine su objavile da su za redovne članove proglašena "dva
krupna književnika koji su ukras naše kulture - Miroslav Krleža i
Isidora Sekulić" (to su reči akademika Aleksandra Belića u pozdravnom
govoru). Skupu su prisustvovali najviši rukovodioci Srbije, generali,
sveštena lica... Ona je u pristupnoj besedi govorila o značaju anonimnog
rada ne samo u Akademiji već u društvu uopšte. Pre nje govori takođe
novi član Moša Pijade, koji je izabran kao slikar.
Žali se prijateljima
na boleštine, najčešće malaksalost i nesnosne glavobolje:
"Bolest
je za mene uvek neobično zanimljiv doživljaj, sem što je mučan. (Kad
čovek ne može da radi, treba da se bar muči, inače nije opravdano što je
još živ.) Za vreme bolesti, čovek izađe iz istorije i iz društva,
potpuno. Uđe u nešto sasvim privatno. Po tome je bolest veća, ozbiljna,
sa posledicama, sa progresom u smrt - po tome je bolest sasvim slična
smrti... Ja sam još bolesna - piše Leskovcu - ponekoga dana vrlo
indisponirana, sasvim daleko od normalnosti. Zasada, mislim da poseta,
čija bilo, te i vaša, može ispasti vrlo rđavo..."
Rukopis odanosti
Njegošu je završila i za njega je zainteresovana Srpska književna
zadruga. Njegoš je godinama opseda - do tančina je proučila njegove
osobine, njegove bolesti, umiranje i smrt.
Krajem 1951. godine Srpska
književna zadruga objavila je Isidorinu knjigu "Njegošu - knjiga duboke
odanosti". Ona se i pismeno odrekla honorara od 202.000 dinara da bi se
pokrili troškovi štampanja. Sve do izlaska iz štampe monografije je
naslovila "Vladika Rade", a onda se predomislila.
"Autor ovoga rada,
kad se prvi put ispeo na Lovćen i do kripte Vladičine, prošao je kroz
jako i složeno uzbuđenje" - napisaće u uvodu, a zatim nastaviti: "Šta je
ovo? Grob nije, kapela nije, spomenik nije. Možda bi trebalo nasuti
debeo sloj zemlje i posaditi travu i šiblje. Vetrovi, mećave, i munje,
sve bi to poharale, sažegle... Njegoš je u Crnoj Gori i u Srpstvu bio i
ostao Prometej. Vatra bi trebalo da plamti i svetli na Lovćenu. Oteo je
od bogova vatru, i sve vatreno, taj čaroviti, ljupki, snažni, genijalni
Rade Tomov. Bogovi su mu se svetili kako se samo ljubomora sveti. Teško
je živeo, teško radio i učio, teško bolovao i umro. Ali je, sav vatren,
iskrama mislio i pisao, iskrama govorio... Sve što jesmo i imamo, vatra
je. Vrelina vatre drži život. Eros je vatra, heroizam je vatra, rad je
vatra, milovanje je vatra, poljubac je vatra, poezija je vatra - Njegoš
na Lovćenu neka bude što je i bio, vatra..."
Još jedna teška zima,
bez drva, bez struje. Svaki čas je nestajala. Prestale su njene šetnje
po brdu ispod razgranatih kestenova. Albanac, čovek koji joj je pomagao u
obezbeđivanju uglja i drva, donošenju namirnica sa pijace, sve je teže
uspevao da joj obezbedi ono najnužnije. Najbliži prijatelji su znali da
Isidora teško živi, pa su joj oni imućniji, bliži vlasti, slali hranu.
Kao, na primer, Jara Ribnikar, žena direktora "Politike" i potom
saveznog ministra (a i sama se interesovala za literaturu i pisala pod
pseudonimom Dušanka Radak). Preko starog radija sluša uglavnom ozbiljnu
muziku - bila je sva srećna kada je na nekoj stranoj stanici uhvatila
prenos koncerta violiniste Jehudija Menjuhina:
"Tako je svirao da sam klečala..." - govorila je i pokazivala ugao sobe, dok je velikan "svirao neizdržljivo lepo".








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 8 Jan - 0:02

RADOMIR - Rade Konstantinović objavio je prvi prikaz na knjigu o
Njegošu, u „Politici“ (19. decembra) i da je reč o istinskoj odanosti
rečenoj „jednim jezikom koji se nadovezuje na atmosferu Njegoša i koji
ne izneverava opšte obeležje tradicionalne i tradicionalističke 'Srpske
književne zadruge’“, dodajući da nužna kritička reč „ne može da baci
senku na vanrednu sintezu analitičkog i poetskog, sintezu koja nije
slučajnost u stvaranju Isidore Sekulić“.
Mihailo Lalić joj šalje
svoju novu knjigu, pripovetke „Prvi snijeg“, s posvetom: „Isidori
Sekulić u znak zahvalnosti za lijepu knjigu o Crnoj Gori...“, misleći na
knjigu o Njegošu.
U novogodišnjoj „Borbi“ (30. decembra 1951) izlazi
prikaz na ovu knjigu iz pera Đuze Radovića, s puno pohvala i lepih
reči. Međutim, potom će se u ovom partijskom dnevniku oglasiti Milovan
Đilas s pamfletom, u kome zamera najpre redakciji „Borbe“ što je
nekritički objavila pohvalu knjizi koja je pisana „idealistički“ i koja
je „napola mističarska“. Đilas se hvalio da je članak napisao „na
dušak“. Ali, on članak nije potpisao, već je izašao kao redakcijski
komentar, a u stvari, to je značilo da predstoji hajka na pisca prikaza
(Radovića), a i autora (Isidoru). On je lično poslao po svojoj
sekretarici članak Isidori, a onda se i sam odlučio da napiše knjigu
(odgovor) o Njegošu. Isidora je, po sekretarici, poručila Đilasu da je
ona „pošten čovek“, ali to ga nije sprečilo da napiše „Legendu o
Njegošu“ i on joj je poslao primerak. Ako je verovati Jari Ribnikar,
Isidora joj je rekla:
„Gospodin Đilas je uzeo sekiru i ubio jednu
staricu... Gospodin je napisao celu knjigu da dokaže da spadam u
mračnjake... Drugi deo moga rukopisa o Njegošu je za vatru...“
Tako je i uradila - gotovu knjigu spalila je!
Đilas
se kasnije kajao što je bio vinovnik Isidorine drame, pokušao je da
preko Žike Stojkovića dođe i lično joj se izvini, čak se i sam javio
telefonom i molio da ga primi, ali mu je Isidora odgovorila:
„Za vas, gospodine Đilas, nisam kod kuće...“, i spustila slušalicu.
Uskoro
je i u NIN-u izašao i drugi negativni prikaz, ovoga puta iz pera
Borislava Mihajlovića Mihiza, ovoga puta na njena dva eseja štampana u
knjizi pesama Milana Rakića (stari eseji); Mihiz kaže: „Ali 6.000
čitalaca koji budu kupili ovu zbirku pesama i oni koji je od njih budu
pozajmili neće dobiti, ako pročitaju ovaj predgovor, pravu sliku
Rakićeve poezije i tačan putokaz gde i na kojim stazama treba pronaći,
odabrati i sučelice staviti njegove vrednosti.“
Na lep prijem,
međutim, nailazi i roman-prvenac Dobrice Ćosića „Daleko je sunce“ o kome
je ona dala najlepše ocene (i sama ga je redigovala) najavljujući da je
rođen veliki pisac (Knjigu je objavila „Prosveta“).
Hvali je i Marko Ristić u svojoj upravo objavljenoj knjizi članaka i pamfleta „Književna politika“ na čijem
kraju je svojevrsni imenik pisaca i jezgrovita ocena o njihovom radu, a o Isidori piše:
„Osetljivošću,
vrednoćom svoje intelektualne senzibilnosti (koja ne prestaje da radi),
zaista ogromnom književnom kulturom, osobenim stilom koji je, bez
preciznosti, izradila do utančanosti, Isidora Sekulić redak je primer
kod nas književnog pregalaštva. Iako je katkad impresionizam i neka
vrsta filozofskog eklektizma cena kojom plaća svoju svestranost i
sposobnost za saživljavanje i za divljenje, mnoga njena opaska,
impresija ili misao udružuju dubinu sa osećanjem.“
Mnoge je
iznenadilo njeno pojavljivanje na sahrani Anice Savić-Rebac, pesnika,
heleniste, prevodioca, univerzitetskog profesora, kćerke Milana Savića,
dugogodišnjeg urednika „Letopisa Matice srpske“ i uglednog novosadskog
građanina. (Anica se ubila na porodičnoj sofi - danas u svečanom salonu
Matice srpske)
Njena ulica (Miodraga Davidovića) dobila je novo ime - Vase Pelagića, ali je broj ostao isti - 70.
Gvozdenu Miloševiću, novom svešteniku u topčiderskoj crkvi, koji je u ovu crkvu došao 1954. godine, Isidora kaže:
„Volim naše crkvene praznike, naša crkvena bogosluženja, crkveno blagoljepije...“
Sve
ređe piše, teško čita - glavobolje, slepilo, razne upale... Na pitanje
jednog radoznalog bliskog mladog prijatelja, odgovara:
„Dragi su mi
Rusi... Pa, ja sam Sloven. Uzmite samo ruski devetnaesti vek. Kakva
lepota! Ima li Evropa nešto veće u to vreme? Ali ja nisam rusofil, kao
što nisam ni anglofil. Ja sam fil svega što je čovečno i kulturno....
Koga volim? Pa, volim Puškina, ali mislim da nije bio dobar čovek...
Puškinov blistavi genij pokopalo je rusko plemstvo.... Puškin je
genijalan pisac, ali vrlo pokvaren, potkupljiv, loš čovek. Ja mislim da
bi on i vlastitu ženu ustupio za novac. A na koncu je junački
poginuo.... Možda se sebi zgadio...“
Ali, napominje:
„Personalnost Bajronova mi celoga veka ne da mira...“
Mladi
lekar dr Vladeta Jerotić, kojeg zanima psihijatrija, ali i literatura,
jedan je, pored Miodraga Pavlovića, takođe lekara i pesnika, koji je
posećuju i ona ih rado prima u svoj dom. Jerotić pokušava da joj pomogne
u lečenju glavobolje homeopatijom. On je zabeležio da je Isidora o ocu
govorila s poštovanjem i odanošću - kao o čoveku visoko obrazovanom za
ono vreme, uvek gladnom nauke, evocirajući njegov lik kako u naslonjači,
do duboko u noć, čita razne tvorevine ljudskog uma. “Međutim, po
Jerotićevim rečima, Isidora je o majci govorila mnogo ređe, i to s
izvesnom gorčinom, kao o ženi koju nije čestito ni upamtila, prostijoj,
koja je ušla u kuću što joj ni po čemu nije odgovarala. Bila je uz to i
tuberkulozna, pa je izgledalo da je pomalo kriva i za njenu bolešljivost
u toku čitavog života, kao i za ranu smrt njenog brata, koji je
položivši veliku maturu, na njene oči i skoro na njenim rukama, umro od
tuberkuloze...“








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 8 Jan - 0:02

Mladom prijatelju, pesniku i lekaru
Miodragu Pavloviću poklanja 28. avgusta svoju knjigu "Zapisi",
objavljenu 1941. godine u Beogradu, sa posvetom koja je, koliko se zna,
jedna od najdužih u našoj epistolarnoj književnosti:
"Pavloviću,
dobar deo ovih zapisa, to su fragmenti iz mojih pisama pisanih kod kuće u
svet i iz bela sveta kući, prijateljima i dušmanima, po povodu smisla i
po povodu besmisla, na raznim jezicima, iz serija raspoloženja i
neraspoloženja, pisanih nekada mene radi a nekada drugih ljudi radi...
Nisam ostavljala kopije pisama svojih ni originale tuđih. Spaljivala i
karte, reprodukcije slavnih dela, svoj "muzej", recimo: 25 slika Van
Goga. Tabula rasa! ali, kad je čovek do kraja dosledan! Neke fragmente
svoje, eto vodila sam, prevodila, slagala, doterivala čak! i, eto,
štampala. Najzanimljivije sam ipak, dosledno, prećutala: kad, kome,
zašto su pisana bila pisma... Načitala sam se ja štampanih pisama,
verovaćete mi. Nisam ovim svojim sitnim i sićušnim zapisima htela
imitovati nikoga, ni najsićušnijega tvorca pisanih stvari. Sada, ovde,
prvi put kažem da u knjižici ima komada i komadića iz pisama. I stidim
se, crven mi skače u obraze do čela, na dosta stranica knjižice, zbog
sebe, zbog nekih adresanata. Ja sam pisala pismo gde sam trebala kazati:
pomaže bog! i proći. A oni, adresanti, haj.... Od svih velikih pisaca
pisama najviše sam volela Bajrona kao pismopisca: pisma govorena, u zoru
posle cele noći iscrpnoga rada, prijatelju u Engleskoj koga je Bajron
zaneseno dovukao u svoju sobu u Italiji, pisma govorena kako samo može
govoriti pesnik i elitan čovek iz duše, iz ponosa, iz jeda, iz prkosa,
iz čiste šale, iz humora gorkoga, iz čežnje za otadžbinom, iz sreće od
sebe i rada, iz nesreće od života... I sad, laku noć. Bolje reći: dobro
jutro. Četiri sata, zora puca... Ah Pavloviću; čujete li, znate li?
Znate.
Rekoh vam jednom: Kad se vidite s Odnom, pomenite me. - Sad
kažem: kad odete Bajronu na grob, pomenite me, i hvala vam za oboje...
Smejao
bi se Bajron grohotom Englezima svojim: ove godine su prikucali u Ugao
pesnika Šelija i Kitsa! Bajrona, mislim, još nisu..."
Posle Njegoša,
zamišljala je da napiše studiju o Bajronu, ali nije imala snage.
Miodragu Pavloviću, koji tada ima 25-26 godina, završene studije
medicine i objavljene dve knjige pesama (od kojih su 87 pesama, zajedno
sa zbirkom "Kora" Vaska Pope prekretničke u modernoj srpskoj
književnosti druge polovine 20. veka) Isidoru je opčinio svojim
književnim darom, a i zajedničkim divljenjem Eliotu i Vistanu Hju Odnu.
Pavlović je početkom jeseni 1954. otišao na odsluženje vojnog roka.
Isidora mu 11. oktobra šalje opširno pismo kucano na njenoj ćiriličkoj
mašini:
"Dragi Pavloviću,
nema ni dve nedelje, a tako je kao da ste davno i
davno
otišli - ne otišli, nego nestali. Ko bi od knjige i misaone tišine
otišao u kasarnu! Nestali ste. Iz nestalosti svoje ste mi poslali kartu -
hvala mnogo - da je zasad još uvek mnogo bolje no što ste očekivali.
Verujem da ste kazali iskustvo, ali nemam moći da sagledam pozitivnu
razliku. Ostaje u meni zebnja, mili kao stonoga - strah me je od
hladnoće, od ledenih prostorija, od ispretrzanih noći zbog spavanja sa
više ili mnogo ljudi u istoj prostoriji; od sudaranja sa navikama,
običajima, kaprisima onih od kojih se ne možete skloniti...
Sagradite
neki most, ma koliko indirektan, preko vaše kuće, ako ima smisla
graditi ga. Prihvatite soldačke i kasarnske marifetluke i domišljatosti,
ako ih ima sem u pričama Kurtelinovim... To pišem, i govorim, a ne
verujem ni sebi ni vama: kasarna je kao katolički manastir: rešetka, a
vrata nema.
Bio je kod mene prof. Marković: nije našao bauka ni u
jednom oku. Predlagao mi je da operišem levo oko: 'biće lakše desnom'.
Bolovi u partiji glave su isti, i ja, kao prosjak, nastavljam u sebi sve
istu čitaniju.
U prirodi mukla tišina: sve živo nekuda uteklo;
biljke, još zelene, svetlucaju od vlage, turska kaldrma uplakana.
Svetlost, kao u Londonu. Tamo u Blumsberiju, sasvim blizu Britanskom
muzeju, i ne mnogo daleko od Trafalgar skvera - kad stane leti, tešila
sam se Nelsonom, tamo u vrh stuba, preko koga liju vode dan i noć, a
čovek nema ni mekintoš ni kapuljačku.... To je, kobajagi, šala: a istina
je da nije čudo što su Englezi najljući satiričari, i utopisti, čije
utopije razjedaju.
Ima i mit o keltskim bardima: da su sačinjavali
svoju poeziju (ležeći) (ći-ći-ći, ne!) u ovoj kondiciji: leže na leđima,
a na grudima im položen težak kamen. Simbol je tačan, nepogrešiv; kao
svi simboli u mitovima koji se drže, žive, čine onu pravu trajnost koja
nije ni objektivno ni subjektivno vreme... Ja sad sačinjavam, ne
poeziju, nego obično pismo, ali, verujte, dragi Pavloviću, da mi je na
grudima kamen... Kad zapalim električno kandilo - ako i to - biće lakše.
Pročitaću ponovo mali francuski tekst - moderna proza - ali stilom
prosta kao srednjovekovni mirakuli, a sadržinom: bajka, fantazija, mit,
mitska poezija. Francuzi će prvi okrenuti kuda treba.
Ne znam kako da
se oprostim od vas: da kažem: ostajte dobro; da kažem: budite zdravi i
veseli; da kažem: da vam novo iskustvo rasplodi maštu i slutnju?
Svakako, čuvajte telo i dušu..."
Valjda, to je jedino majčinsko,
brižno pismo koje je nekom mladom čoveku napisala. Koliko je poverenja i
ljubavi imala za Miodraga Pavlovića pokazuje i podatak da je (po
izlasku iz vojske) njemu podarila više svojih fotografija (koje je
sačuvala od spaljivanja), a odrediće ga za jednog od izvršilaca svoje
poslednje volje.








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 8 Jan - 0:03

MLADEN Leskovac, koji je postao prvi dekan novoosnovanog Filozofskog
fakulteta u Novom Sadu, šalje Isidori prvi broj Zbornika za književnost
Matice srpske, sa pozivom na saradnju. Odgovara mu:
"Da vam kažem
hvala na pozivu u saradnju, kad već neću moći sarađivati. Videla sam vaš
Zbornik. On podseća na ono što smo dobro imali: Šmausov časopis za
narodnu poeziju, P(avla) Popovića Priloge. Samo, vidite, ja nisam
naučnik, i moje glavno društvo na radu i na poslu nisu naučnici. Ja se
od njih sa vremena na vreme naučavam i poučavam, ali ostajem uvek
autsajder. Mogu naučnik i književnik istu temu voleti i negovati, ali
šta ko od kojih pri tom uzima, i daje - interval je zamašan..."
Miodragu Pavloviću odgovara na pismo od 9. januara 1955. godine:
"Dragi
Pavloviću, posle vrlo dugoga vremena, danas prvi put imam lakšu glavu;
inače, boli u bazi, boli u kaloti sa odgvarajućim delom lica, boli
stalno tamo gde je stalno specifično oboljenje. Nosim i vučem glavu kao
još jednoga čoveka na sebi...
"Nadam se da ste zdravi. Odlično je što
radite istinski: kad se probijete do nekog neposrednog razumevanja
literature, zadobili ste nov svet. Kad god vas stegnu jadi od ovoga
sveta, krenite u jedan nov jezik, sa istorijom i psihom naroda. To su
svakada vrata od raja pred kojima ne treba zvoniti sv. Petru za ključ...
Zbogom, došao je čovek da uzme pošiljku..."
ODBILA
je da učestvuje u radu Novosadskog dogovora o zajedničkom
srpskohrvatskom jeziku, koji su potpisali i Andrić, i Krleža i svi
viđeniji pisci sa srpsko-hrvatskog jezičkog područja. Živanu Milisavcu,
novosadskom piscu i organizatoru ovog skupa u Matici srpskoj, koji ju je
posetio na Topčiderskom brdu, kazala je:
"Ja smatram da je hrvatski
jezik strađan, nemoguć, i mi treba da čuvamo čistotu našeg jezika. Ne
kažem, nije ni kod nas sve u redu, ali neka svako čisti kod svoje kuće. I
latinica. Ja sam evropski obrazovan čovek, jedini možda u ovoj zemlji,
poznajem mnogo jezika, čitam ih na latinici. Ali ja znam ono što kod nas
niko ne zna: latinica nije jedna, njih ima osam, koje ja znam. Ova naša
je deveta... A ovi ovde misle: kad uvedu latinicu internacionalizovali
su jezik. Gluposti. Ćirilica je mnogo lepša, ona je naša... Sto pedeset
miliona Slovena pišu ćirilicu. Još će Rusi dati još po jednog Tolstoja i
Puškina... Ja ovde nisam niko i ništa, ali imam prava da vičem između
ova četiri zida... Gledam neki dan: "Politika" cela štampana ćirilicom, a
usred nje dreči ono ruglo od latinice - diploma Titu. S tim se ja
pomiriti ne mogu..."








Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 25095

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   Čet 8 Jan - 0:04

Evo i jednog zapisa o Isidori Miodraga Pavlovića:
"Običavala je
ponekad Isidora da usred razgovora - u kome je jednu svoju asocijaciju
nadovezivala na drugu, jednu temu preplitala drugom, skoro zaneta
monologom koji vas je dizao ne samo na visinu bitnih problema, nego od
njih samih stvarala za vas jedno novo tlo i novi vazduh - običavala je
ponekad da iznenadi svog sagovornika upitnom rečenicom i upitnim
pogledom. Osećao bi sagovornik tada da je iznenada stavljen na vagu i
dok se još nije snašao, već posle prve rečenice odgovara, znao bi da će
biti sasvim precizno i nepovezano izmeren.... Stalni samotni
razgovor sa sobom Isidora je privremeno rasplela u dijalog, očekujući vas..."
Jedna od poslednjih tema o kojoj je sa Pavlovićem razgovarala bila je na
početku pitanje: "Da li ste razmišljali šta je to svest?"
Dogovorili su se da razgovor nastave. Ali, uznapredovala je njena bolest,
 starost... a Pavlović je u svome sećanju zaključio:
"Do kraja pa i posle njega ona zbunjuje svoje sagovornike. Ali sama nije
nikad bila zbunjena; za mene je izvesno da je Isidora bila onoliko blizu
saznanju svesti koliko je to uopšte mogućno."
DOKTORU Vladeti Jerotiću, kao prijatelju i lekaru, govorila je da smo na našem
 doprinosu svetskoj kulturi siromašni. Od slovenskih naroda najsiromašniji smo -
jedino freske, narodne pesme i Njegoš, kada se prevedu, gube mnogo.
Pisci joj šalju svoje knjige - Vasko Popa, Zoran Mišić, Milan Tokin... svi u
znak poštovanja, iskrenog i dubokog divljenja. Na drugi dan Božića 1956.
godine piše Mladenu Leskovcu:
"Hvala na sećanju. Bilo mi je neobično
prijatno sresti se opet s vama. Šta radite, sem onoga što radite? Šta
mislite sem onoga što morate misliti? Jeste li svi zdravo i spremni za
azijske i afričke ideje i metode? Lepo je živeti kad je svuda nemir -
čovek onda opet uđe u divne tihe, sasvim tihe noći..."
Povodom njene 80. godišnjice, februara 1957. godine izlazi niz tekstova
 njoj u čast.Dušan Matić u "Politici" kaže da se nije usuđivao da o njoj piše:
"Bojao sam se da neću naći meru, neću znati da nađem aršin, dovoljno tačnih,
naših reči, toliko potrebnih kad treba govoriti o nekom koji rečima tako
nepogrešno barata, i s toliko ljubavi, s nekom čarobnom taktičnošću
zaljubljenog, da bih zabeležio taj zamah misaonog talasa kod nas, da bih
istakao onaj žudeo vatrež, kako bi rekao Moris Blanšo..."
Posećuje je povodom godišnjice delegacija Udruženja književnika Srbije
- Stevan Jakovljević, predsednik Udruženja, i Đuza Radović. U Udruženju je
organizovana i svečana akademija na kojoj je govorio Eli Finci. A
predsednik Republike Tito odlikovao ju je ordenom rada prvog reda.
Dva barena krompira, ili dva barena jajeta - to joj je ceo dnevni obrok.
Visok krvni pritisak, problemi s krvotokom i s disanjem. Depresija.
Pomišlja i na najgore - da sama prekine muke i patnje. Prijateljima i
lekarima, koji su joj savetovali lečenje, odgovara odsečno:
"Ja sam celog veka bila bolesnik, od svoje tridesete godine nosim povišeni
pritisak, borim se s neizdrživim migrenama: lekovi i lečenje su za osobe
do 25 godina, a ako moj organizam nema dovoljno odbrambene moći, bolje
da me nestane... Ne pijem, ne pušim, ne jedem, skoro gladujem, treba još
da mi zabranite da radim..."



Iz knjige "Poslednje putovanje Isidore Sekulić"   








Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Isidora Sekulic   

Nazad na vrh Ići dole
 
Isidora Sekulic
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Isidora Sekulic
» Isidora Sekulic
» Isidora Sekulić
» Da li ste na dijeti?
» Šta je vaš najveći porok?
Strana 1 od 2Idi na stranu : 1, 2  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Umetnost i Kultura :: Književnost-