Orhan Pamuk

Jergović o romanu “Čudan osećaj u meni” Orhana Pamuka


U zagrebačkom „Jutarnjem listu“ 25. jula 2015. godine poznati književnik Miljenko Jergović objavio je izuzetno afirmativan prikaz najnovijeg romana Orhana Pamuka „Čudan osećaj u meni“, koji je nedavno objavila beogradska Geopoetika. U tekstu je posebna pažnja posvećena kvalitetu prevoda, te istaknuto da je ovo prvi prevod na bilo koji svetski jezik, pa samim tim za sada i jedini u regionu.



Ovo su odabrani odlomci iz teksta, a ceo prikaz može se pročitati na blog-stranici autora http://www.jergovic.com/ajfelov-most/orhan-pamuk-cudan-osecaj-u-meni/ 

‚‚... Roman naslova “Kafamda Bir Tuhaflik” autora Orhana Pamuka u Istanbulu je objavljen 9. prosinca 2014. Usporedo s pripremom za tisak, rukopis je na srpski jezik prevodila Mirjana Marinković, po narudžbi beogradske Geopoetike, stalnoga Pamukovog izdavača. Krajem svibnja prijevod je objavljen pod naslovom “Čudan osećaj u meni”. To je prvi prijevod u svijetu nove knjige Orhana Pamuka. Prevoditeljica je svoj posao i kreaciju izvela na uzoran način. Njene rečenice lijepe su i tačne, pomno stilizirane u duhu naših jezika, a vjerne Pamukovom stilu. Leksik je izraženo okcidentaliziran, izbjegnuti su turcizmi, čak i oni koji su suživljeni i stopljeni sa srpskim (i hrvatskim) jezikom, pa je tako efendija (uglavnom) postao gospodin, a dženaza je (dosljedno) sahrana. Ali kako je i to učinjeno sa znanjem, mjerom i prevoditeljičinim književnim darom, ovom čitatelju nije zasmetalo, premda mu je bliži pristup dvoje velikih Pamukovih hrvatskih prevoditelja, Ekrema Čauševića i Marte Andrić, koji turcizmima pristupaju s nekom bosanskom mjerom i sa sviješću o višestoljetnoj integraciji islama i turskoga jezika unutar hrvatske kulture. (Uzgred, nije vjerojatno da će se uskoro – u sljedećih godinu ili dvije – pojaviti hrvatski prijevod Pamukova romana. Razlog je dvojak: nitko u Hrvatskoj, osim Frakture, nije u stanju prirediti i objaviti ovako zahtjevnu knjigu; raniji Pamukov hrvatski izdavač nekorektno se ponio prema Ekremu Čauševiću i Marti Andrić, i ne može se očekivati da bi se ijedno od njih dvoje poduhvatio ovakvog posla.) 

(…) 

“Čudan osećaj u meni” nesumnjivi je vrhunac pripovjedne umjetnosti Orhana Pamuka. Najbolji i najveći njegov roman. Nije čest slučaj – zapravo to se nikad ili skoro nikad još nije dogodilo – da pisac nakon dobivanja Nobelove nagrade piše svoje najbolje romane. Obično je to nagrada za kraj, za grob, slavu i lijepu mirovinu. Tko je nagrađen, taj prestaje pisati ili piše memoare, vrši konačno pospremanje kuće, pospremanje groba. Pamuku se dogodilo nešto drugo: stekao je samopouzdanje – kojeg mu, istina, nije ni ranije nedostajalo – i napisao “Čudan osećaj u meni”, svoju najljepšu knjigu o Istanbulu. 
“Čudan osećaj u meni” kulturni je, a pomalo i životni događaj ljeta 2015. Naravno, za ovog čitatelja. Da u njemu, čitatelju, ima dobrote, sad bi se, po ovoj vrućini, otputio u Beograd, napunio bi prtljažnik primjercima Pamukova romana, i vratio se u Zagreb, da knjigu dijeli i poklanja onima koji će je znati pročitati. Ali nema u njemu dobrote, a ni vjere u pismenost ljudi među kojima živi. Nema, nažalost, takvih ni za pun gepek knjiga. A oni koji jesu pismeni, sami će u Beograd po knjigu. U Beograd ili u Superknjižaru, gdje će “Čudan osećaj u meni” sigurno stići. 

Pročitanom romanu mjesto je negdje uz Andrićeve i Kadareove romane. To je Pamukovo stvarno društvo, njegova istinska književna domovina. Uz bosanskog (srpskog i jugoslavenskog), te uz albanskog pisca nalazi svoj prostor, široko polje razumijevanja i pripadanja, i ovaj veličanstveni Turčin. Zajednicu ne čine slava ni nagrade. Ne čini je ni jezik. Pa čak ni suvremeništvo. Zajednica je u priči koja može biti takva da u čašu boze stane čovječanstvo.)

b92.net

.................

Dobitnik je Nagrade za mir knjižara Nemačke za 2005. godinu, a 2006. dodeljena mu je Nobelova nagrada sa obrazloženjem da je "u potrazi za melanholičnim duhom svog rodnog grada, Pamuk otkrio nove simbole sudara i prožimanja raznih kultura". Iste godine odlikovan je francuskim Ordenom viteza reda umetnosti i književnosti, a Univerzitet u Vašingtonu dodelio mu je medalju, koja se bijenalno dodeljuje naučnicima i umetnicima za vrhunska dela i hrabrost. 

"Ono do čega je meni stalo jeste moderan i pristojan čovek koji ima savest i oseća solidarnost sa drugim ljudima", rekao je Pamuk u nedavnom intervuu listu "Danas".

Slavni pisac više puta je optuživan da je protiv Turske, jedan je od retkih u svojoj zemlji koji se usuđuje da javno kritikuje predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, a zbog izjave da je u Turskoj "ubijeno milion Jermena i 30.000 Kurda" pretila mu je kazna od tri godine zatvora. 

"Ne pišem svoje romane da se borim protiv nečega. Volim mitove, kopanje bunara, pisanje priča koje su povezane sa tradicijom i savremenošću. Volim te stvari, ali ne pišem romane da bih u njima izneo politički komentar. Nikad nisam imao probleme zbog svojih romana. Ja jesam imao političke probleme u Turskoj zbog onoga što sam iznosio izvan romana", rekao je Pamuk beogradskim listu. 
Zadatak modernog intelektualca je, kaže, možda, ono što smatra svojim zadatkom - zalaganje za slobodu govora, liberalizam, demokratiju. "To su moje ideali, ali niti sam pisao, niti je ijedan od mojih romana napisan da bih zagovarao slobodu govora ili demokratiju. Te stvari radim izvan mojih knjiga. Romani su mi suviše dragoceni da bih u njih unosio političke poruke", dodao je nobelovac. 

Počasni je član Američke akademije umetnosti i književnosti i Kineske akademije društvenih nauka, a 2010. uručena mu je nagrada "Norman Majler" za životno delo. Pamuk će u utorak, 20. decembra, posetiti Ogranak SANU u Novom Sadu, gde će mu biti uručena međunarodna književna nagrada "Milovan Vidaković", koju dodeljuje Međunarodni festival proze "Prosefest".



b92.net

" Kada sa cetvrtog dana ustao da proverim serpu s jelom, pogledao sam majstora 
Mahmuda koji je spavao onde gde je legao, ispruzen poput neke stvari na zemlji,
 posmatrao sam njegove duge ruke i noge, zamisljajuci da je on div a ja patuljak,
 poput Gulivera u zemlji divova, kao sto sam nekad cinio, kada sam bio mali, gledajuci 
usnulog oca.Sake i prsti majstora Mahmuda nisu bili elegantni kao ocevi, vec cvrsti i 
kvrgavi.Na rukama je imao posekotine koje su se videle na rubu kosulje kratkih rukava.
Zacudjeno sam gledao kako mu se nozdrve dugog nosa lagano sire i zatvaraju dok dise, 
kao sto sam radio dok je otac spavao.Na grguravoj, mestimicno prosedoj kosi bilo je 
sitnih komadica zemlje, a po vratu nemirnih mrava koji su se znatizeljno peli uvis. "

" Zena cvrene kose "

Muzej Nevinosti

"Trenuci koje zovemo sada možda mogu, ponekad, da nam pruže sreću dovoljnu i za čitav jedan vek."

"Osećanje sreće je najvažnije pitanje u životu. Neko je srećan, neki ne mogu da budu srećni. Naravno, većina je negde između.Tih dana bio sam veoma srećan,ali nisam hteo to da spoznam. Sada, posle mnogo godina, mislim da je odsustvo znanja o njoj najbolji način da se sreća očuva."

"Sreća je da čovek bude makar samo u blizini onoga koga voli."

"Verovatno sam tada prvi put počeo da naslućujem da je život za većinu čovečanstva stanje neprestanog pretvaranja na jednom uskom prostoru načinjenom, ne od sreće koja treba iskreno da se doživi, nego od prinuda, kazni i laži u koje treba da se veruje."


" Žena koja ne voli mačke, ionako ne može da usreći muškarca."

" Svaki pametan čovek zna da je zivot lep i da je njegov cilj biti srećan.. no ipak su na kraju samo glupani srećni. Kako to objasniti?"


" Najveća greška u životu je tražiti više i truditi se da se bude srećan."


"Nema srca koje čovek ne može zadobiti, nema tvrđave koju ne može osvojiti strpljenjem i uzdanjem u božju milost."

Druge boje

"Čeznem za sobom kakav sam nekad bio, kao da čeznem za dragim prijateljem, voljenim likom i žudim da se vratim svojoj staroj ličnosti. Kao da su me na silu obukli u odeću koju ne želim i napravili od mene drugog čoveka."

"Smrt svakog muškarca počinje smrću njegovog oca."
Istanbul
"Prvo što sam naučio u školi bilo je to da su neki ljudi glupi: drugo, da su neki još gluplji."

Novi život
"Jednoga dana pročitao sam jednu knjigu i čitav mi se život promenio."

"Čovek često čini potpuno suprotno od onoga što misli i onoga što veruje da čini."

"Kako to da čovek razmišlja rečima, a pati u slikama?"

"Važno je da čovek uspe da živi život koji će sačuvati dobrotu u njemu."

Bela tvrđava

"Mnogi veruju da unapred određenog života nema i da je u biti svake priče po jedan lanac sluajnosti. Ali ipak, čak i oni koji to smatraju istinom, kada se u jednom periodu na život osvrnu i sagledaju ga, shvate da su stvari koje su doživljavali kao slučajnosti sve do jedne bile neizbežne."

"Život koji odabere, čovek mora voleti toliko da bi ga kasnije mogao nazvati svojim."


"Kao što u ogledalu gleda svoju spoljašnjost, čovek bi trebalo da bude u stanju da, razmišljajući, posmatra unutrašnjost sopstvenog uma."

Orhan Pamuk: „Bela tvrđava“ (odlomak)

Tih sam godina i upoznao onog starca koji je u moju sobu doneo sa sobom i neku duboku tugu. Od mene je morao biti stariji nekih deset do petnaest godina. Zvao se Evlija, i čim sam ugledao setu na njegovom licu, zaključio sam da ga je mučila usamljenost, ali on to nije kazao: čitav svoj život, reče, posvetio je bio putovanjima i jednom desetotomnom putopisu koji je upravo završavao; nameravao je da pre no što umre, poseti Meku i Medinu, mesta najbliža Bogu, i njih će opisati, ali postojalo je nešto što je nedostajalo u njegovoj knjizi i što ga je onespokojavalo. Želeo je svojim čitaocima da opiše i Italiju, jer je o lepoti njenih fontana i mostova mnogo toga čuo, pa bih mu možda o njoj mogao pričati ja, kojeg je došao da vidi zbog onoga što je o meni čuo u Istambulu. Kada mu rekoh da Italiju nikad nisam video , on je pojasnio kako kao i svi drugi on to zna, ali ja sam nekad imao roba koji je došao odande, a on je meni sve to opisao; a kada bih sada ja njemu to prepričao, on bi meni, zauzvrat, pripovedao neke zabavne stvari: nije li najlešta stvar u životu bila smišljanje i slušanje lepih priča? Stidljivo je iz torbe izvadio jednu mapu, bila je to najgora mapa Italije koju sam video, odlučio sam da mu pričam.

Svojom bucmastom šakom koja je podsećala na dečiju, pokazao bi neki grad na mapi, i nakon što bi sričući pročitao njegovo ime, pažljivo je na papir prenosio moje snove koje sam mu pripovedao. Za svaki grad želeo je po jednu neobičnu priču. I tako smo mi idući od severa ka jugu , provodeći trinaest noći u trinaest različitih gradova, prošli čitavu tu zemlju koju sam video prvi put u životu. Nakon ovog posla koji nam je uzeo čitavo jutro, on se sa Sicilije brodom vratio u Istambul. Pošto je bio veoma zadovoljan mojim pripovedanjima, a odlučivši da i on mene obraduje, stade mi opisivati akrobate koji su se gubili u nebesima nad Akrom, ženu koja je u Konji rodila slona i tog njenog sina, plave krilate bikove na obalama Nila, ružičaste mačke, sahat-kulu u Beču, svoje prednje zube koje su mu tamo napravili a koje mi je pokazivao kroz osmeh, pećinu koja govori na obali Azovskog mora, crvene mrave koji žive u Americi. Ove su priče iz nekog razloga u meni budile neku neobičnu tugu, čak mi je dolazilo da zaplačem: zalazeće sunce je svojim crvenilom potpuno obojilo sobu; kada me je Evlija upitao imam li i ja nekih tako začuđujućih priča, u želji da ga istinski začudim, pozvao sam ga da sa svojim ljudima provede noć kod mene: imao sam jednu priču koja bi mu se mogla dopasti a koja je govorila o dva čoveka koji su zamenili mesta.

Te noći smo se vratili u moju sobu, nakon što su se svi povukli na počinak, a kuću ispunila tišina koju smo obojica čekali. Ovu priču na čijem ste vi sada kraju, ja sam tada prvi put izmaštao! A kao da ono što sam pripovedao nije bilo izmišljeno, kao da mi je sve te reči, tiho i nežno šaputao neko drugi, rečenice su se lagano nizale jedna za drugom: „Plovili smo od Venecije prema Napulju kada nas presretoše turske lađe…“

Orhan Pamuk, „Bela tvrđava“, preveo Ivan Panović, Geopoetika, Beograd, 2008.

Samoća je stvar ponosa: usamljenik se na veoma nadmen način utapa u sopstvenom mirisu.

Za dobro prijateljstvo, zajednička tajna je najbolji početak.

Opsesivna ljubav tiče se i toga da čovek sebe shvata previše ozbiljno, pa tako i svoja osećanja.