Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Ludvig Van Betoven

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Simfonijska muzika Ludviga van Betovena   Sub 18 Feb - 22:04

Simfonijska muzika Ludviga van Betovena

Idejna osnova Betovenove simfonijske muzike

Ludvig Van Betoven (1770 – 1827) je, polazeći od one tačke do koje su stigli Hajdn i Mocart, najpre izgradio svoj sopstveni stil proširivši simfonijski oblik i menuet u trećem stavu zamenivši njegovom ubrzanom varijantom – SKERCOM – revolucionisao simfoniju za ceo XIX vek, pridružujući orkestru vokalne soliste i hor. To je postigao u jednom velikom stvaralačkom rasponu od 32 godine, počevši 1791. godine prve radove na muzici za poemu ’’Oda Radosti’’ Fridriha Šilera, što se zatim pretočilo najpre u Prvu Simfoniju, pa u čitav jedan niz simfonijskih dela koje se kao karike jednog velikog lanca nadovezuju jedna na drugu, da bi konačno, 1823. godine u Devetoj Simfoniji, ostvario u jednom kolosalnom vidu, svoju prvobitnu ideju. Na desetom simfonijskom delu, rad je sprečila majstorova smrt. Simfoničar Betoven – treći i najsnažniji predstavnik prvog Bečkog trijumvirata i pionir romantizma XIX veka.


Razvojni periodi Betovena simfoničara

I Betovenovo simfonijsko stvaralaštvo (kao uostalom i stvaralaštvo u celini), može se posmatrati kroz tri razvojna perioda: prvi - gde Betoven preuzima muzičko nasleđe svojih prethodnika i već izgrađuje sopstveni stil na osnovi tog nasleđa. Tom periodu pripada Prva Simfonija. Drugi - Betoven je već zreo umetnik koji na vlastiti način tretira nasleđene forme, značajno ih obogaćujući. Sve Simfonije od Druge do Osme, pripadaju ovom stvaralačkom periodu. Treći i pozni period - Betoven još smelije obogaćuje, pa i razlaže nasleđene forme (nikad ih ne napuštajući), iz potrebe da izrazi sva svoja umetnička stremljenja. Majstorova Deveta Simfonija, pripada ovom periodu.

Simfonija broj 1, C - Dur, opus 21, (posvećena baronu Gotfridu Van Svitenu (Gottfried van Swieten)) Ludviga van Betovena.

Punih deset godina, radio je Betoven na svom simfonijskom prvencu. Započeo ga je 1791. godine, iz ideje da napiše muziku za Šilerovu Odu radosti. Tu ideju će ostavriti tek 1823. godine, kada je dovršio Devetu Simfoniju, a u međuvremenu je tokom 32 godine stvaralaštva, načinio jedan veličanstveni simfonijski lanac. Najpre se iz te, početne ideje, iskristalisala Prva Simfonija, dovršena 1797. godine, a zatim dorađena i premijerno izvedena 1800. godine, a u konačnoj verziji objavljena 1801. godine. Već u ovom delu Betoven postaje rastom viši od svojih prethodnika, iako polazi od njihovih dostignuća. Nastala je pod očiglednim uticajem Hajdna. Tadašnja bečka kritika je delo smatrala teškim i preopterećenim, iako su docnija simfonijska dela tu konstataciju postupno opovrgavala, svojim sve novijim efektima. Jer, i u njoj je za doba njenog nastanka bilo toliko novog i originalnog. Četiri njena stava obrazuju celinu trajanja 23 minuta.
[уреди]Instrumentacija

Ova simfonija je napisana za 2 flaute, 2 oboe, 2 klarineta u C i D, 2 fagota, 2 horne u C i F, 2 trube u C, timpane i gudače.

Forma i analiza

Prvi stav je Adagio molto - Allegro con brio. U laganom uvodu od 12 taktova, prvi takt je postao manifest budućeg Betovena: disonantni početak. Kakofonija za Betovenovo vreme nečuvena! Materijal uvoda se kratko reprizira pre kode. U daljem toku, lagani uvod podseća na Hajdna i uliva se u sonatni stav. Njegov muzički materijal se razvija u vedrom toku Mocartove Jupiter - Simfonije. Samo, u razvojnom delu, pre prelaska u reprizu, javljaju se tihe meditacije u baspovima nad materijalom druge teme i ukazuju na kasnijeg Betovena.

Drugi stav je Andante cantabile con moto, u Betovenskoj je dramatici i fugirano razrađen. Zvuk postupno nabujava do eksplozivnog pražnjenja, praćenog udarima timpana i postepeno splašnjava.

Treći stav, iako se još zove Menuet zapravo je već jedan prkosni skerco. Ritmički pokret bočnih delova je izrazito brz, a u središnjem triju, pažnju privlači mirno talasanje akrada u duvačima koje se preobražava u smele begove violina.

Finalni stav, za koji postoje skice nastale u prolece 1795, za vreme Betovenovih studija sa Albrehtsbergerom (Albrechtsberger) je Adagio - Allegro vivace, gde u laganom uvodu, violine nastupaju neobično duhovito, a iz njih lagano nastaju motivi i iznenadne pauze, što sve dobija na ubrzanju do Hajdnovski šeretskog ronda. Majstor Betoven, polako je nastajao.



wikipedija










Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Sub 18 Feb - 22:08

Simfonija broj 2, D-Dur, opus 36, Ludviga van Betovena.


Nastala je i premijerno izvedena u vreme čuvenog majstorovog Hajligenštatskog testamenta u jesen 1802. godine, dokumenta o prvim velikim Betovenovim patnjama izazvanim otkrivenom gluvoćom u progresiji. Kao prkosni odgovor na te patnje i krupan korak napred u razvoju simfonijske muzike nastala je Druga Simfonija.

Međutim, ona je jedno izrazito vedro, čovek bi rekao radosno delo, puno melodijske inventivnosti. Nespokojstva gotovo da i nema. Kritika je i prema ovom delu bila uzdržana. Betovenovim savremenicima, ova je Simfonija ličila na zmaja koji iz usta bljuje vatru, a repom maše i razbacuje blato na sve strane. Na šta li im je tek ličila potonja Treća, Eroika? Četiri stava Druge Simfonije obrazuju celinu trajanja 34 minuta.

Forma i analiza

Prvi stav je sonatni Allegro con brio. Počinje ga snažna uvodna akordika koja već ukazuje na majstorovu Sedmu Simfoniju. A zatim, u snažnom unisonu celog orkestra, na koji se nadovezuje izlaganje tema, već nailazimo na prve nagoveštaje Devete. Mada u ovom sonatnom stavu tematski materijal ima puno reljefnosti i masivniji zvuk, Betoven se u izlaganju tema, njihovoj razradi i rekapitulaciji, vraća stilu svojih prethodnika.

Drugi stav je vedri i raspevani Larghetto, koji objedinjuje intimnost i smirenu sreću.
Treći stav je konačno, pravi skerco. U jednom žustrom pokretu bočnih delova, osećamo prisustvo razigranih vilenjaka, koji prestrašuju jedan drugog. Za dirigente je ovo posebno interesantan komad, jer se u njemu svaka notna vrednost treba doslovno taktirati. Središnji trio deluje mistično i već ukazuje na postupak iz središnjeg dela skerca Devete Simfonije.

Četvrti stav, finalni Allegro, najpre nastavlja neobuzdano raspoloženje skerca, a zatim se pretače u jednu tipično Olimpsku vedrinu koja u veseloj završnici ukazuje na finale Osme Simfonije.

wikipedija









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Sub 18 Feb - 22:09

Simfonija broj 3, Es - Dur, opus 55, Eroika, Ludviga van Betovena.


Nastala je tokom 1803. i 1804. godine. Premijerno je izvedena u Beču 7. aprila 1805. godine, u organizaciji tada istaknutog Bečkog violiniste i koncertmajstora Franca Klementa.
Bila je pravi bum u simfonijskoj muzici toga vremena. Imala je do tada najduže vreme trajanja i značajno proširen, ali veoma jedinstven sonatni stav. Simfonija je prosečnog trajanja oko 49 minuta.

Priča o njenom nastanku veoma je poznata. Prvobitno je bila zamišljena kao oda Napoleonu, za koga se do samokrunisanja za cara verovalo da pronosi Evropom ideje francuske revolucije. Napoleon je nakon tog fatalnog 31. marta 1804. godine kao car pošao putem zavojevanja i tiranije, što je slobodoljubivog i do srži demokratiji naklonjenog Betovena nateralo da delo preradi u veliku simfoniju, dajući joj moto U spomen na jednog velikog heroja.

Forma i analiza

Jedinstvo i širina klasičnog sonatnog stava su posebno vidljivi u prvom stavu, Allegro con brio. Počinje sa dva snažna udara u čitavom orkestru, a zatim se snažno razvijaju prva i druga tema sonatnog stava, evocirajući nam idealnog heroja i njegovu borbu. Veoma je opsežan razvojni deo koji sa efektnim kontrastima forte-piano, razrađuje teme ekspozicije. Repriza, oko koje se Betoven dvoumio zbog dužine razvojnog dela, majstorski ponavlja teme i uvodi u najpre patetičnu i na kraju efektnu kodu.
Drugi stav, Adagio assai je najmonumentalniji (pre Gustava Malera) i u muzičkoj literaturi jedinstven posmrtni marš. Upravo je on to sećanje na jednog velikog heroja. U njemu se, kroz formu od tri bočna dela i dva trija, muzika u ritmu procesije i marša postepeno kuva, dostiže veoma bolnu kulminaciju, izjada se i ispovedi, a na kraju zamire, kao poslednji znak života velikog heroja.

Treći stav, Allegro vivace, je već ustaljeni skerco u simfonijskoj muzici. Umesto dotadašnjeg menueta, koga Betoven zamenjuje (u svojoj prethodnoj, Drugoj simfoniji), skercom. To je zapravo, ubrzani menuet. U Eroici, treći stav je jedna groteska, igra senki, koja u svom predahu, triju, ima karakteristične fanfare tri, ponekad pet, horni.
Finalni stav, Allegro molto, donosi razrešenje. Kroz uvodnu temu i jedanaest varijacija (to je oblik kojim se Betoven rado služio u svom stvaralaštvu), prikazuje nam se konačna pobeda velikog heroja, pobeda dobra nad zlim. Konačnu potvrdu, ona dobija u završnoj kodi, u tempu Presto, karaktera ditiramba.

I kao što je bila sudbina brojnih drugih velikih dela, ni ova simfonija nije u početku nailazila na razumevanje. Ipak, ona je kao dragocena partitura i udžbenik orkestarskog zvuka, puna dva veka redovno prisutna na programima koncerata svih simfonijskih ansambala sveta. Jedna koncidencija: ova simfonija, koja je dala ovom muzičkom rodu nov razvojni tok, napisana je upravo u vreme, godini, izbijanja Prvog srpskog ustanka.

wikipedija









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Sub 18 Feb - 22:13

Simfonija broj 4, B - Dur, opus 60, Ludviga van Betovena.

Godine 1806, između Četvrtog Klavirskog i Violinskog Koncerta, Betoven dovršava svoju Četvrtu Simfoniju, koja između Treće, Eroike i Pete Simfonije, predstavlja trenutak predaha, idile. Njom je Betoven ustanovio jedno lično pravilo, koje je zatim primenjivao na potonje četiri simfonije: Peta i Šesta, te Sedma i Osma, grupisane su 1808. i 1813. godine u parove, jedna iza druge, idilična posle dramatične.

Betovenova Četvrta Simfonija je umereno romantičarska, vedra Simfonija, sa obiljem komičnih efekata. Četiri njena klasična stava, obrazuju celinu trajanja 32 minuta.

Forma i analiza

Prvi stav je Adagio - Allegro Vivace. Tajanstven lagani uvod, dočarava nam igru duhova, na šta se nadovezuje razigrani sonatni stav, sa komičnim pauzama i skokovima u drugoj temi.
Popularan je drugi stav, Adagio, koji se smatra muzičkom parafrazom pisma Besmrtno voljenoj. Stav je melanholičan, uzdržano sanjalački i komponovan je pod uticajem Betovenove ljubavi prema grofici Terezi Brunsvik.

Treći stav je opet jedan menuet, Allegro vivace, sada već pravi menuet, ali burniji u pokretu, sa više tamnijih mesta. Konačno se ustanovljava i značenje toga: u Prvoj Simfoniji, menuet označava betovenski preobražaj u skerco; u Četvrtoj, on simbolizuje idilični predah. To će zatim biti slučaj i u Osmoj Simfoniji.

Iza njega nastupa finalni stav, Allegro ma non troppo, vedar, razigran, sav u Mocartovom stilu.


Simfonija broj 5, c - moll, opus 67, Ludviga van Betovena

Upravo je ova Simfonija najpoznatija, ona osnovni moto Eroike - ideal herojstva junaka pojedinca - prenosi na opšti, čovečanski plan i evocira borbu i pobedu čovečanstva kao svetske celine. Zato je Peta Betovenova simfonija postala „Simfonija sudbine“.

Nastala je i premijerno izvedena u Beču 1808. godine, zajedno sa Šestom, Pastoralnom. Ni za nju u Bečkim muzičkim krugovima i među publikom toga vremena, nije bilo mnogo razumevanja. Zbog smelih idejnih i melodijskih rešenja. Muzički pisac Paul Beker je srećno okarakterisao četiri njena stava kao: I. Borba; II. Nada; III. Očajanje; IV. Pobeda. Tek kasnije, u Devetoj Simfoniji, Betoven će ponovo obraditi muzičke ideje ove Simfonije, samo u još širem i još snažnijem (mada ne i dovršenom) idejnom i zvučnom kontekstu. U Petoj Simfoniji, postignuto je do tada i gotovo do danas, neprevaziđeno jedinstvo oblika i sadržaja, zbog čega se ova Simfonija kod šire publike najviše i ceni. Ukupno, Simfonija traje 31 minut.

Forma i analiza

Prvi stav je svuda poznati Allegro con brio. Početni motiv MI - MI - MI - DO, postao je praktično najcitiraniji muzički motiv svuda u svetu, kada bi se o klasičnoj muzici poveo makar neki razgovor. Na ovom motivu, praktično se razvija ceo prvi stav, a zasnivaju i tri potonja. Tako sudbina kuca na vrata opisao je Betoven. Nastupa u ovom stavu i druga tema, jedna dolce-melodija, koja međutim ne predstavlja nikakav kontrast demonskoj snazi prve. Betoven u razvojnom delu vrlo sažeto, sa ona četiri osnovna tona, razrađuje borbu i iznurenost opštečovečanskog junaka, a u reprizu uvodi jedan impresivni rečitativ oboe.

Drugi stav je Andante con moto i jednostavna tema stava, koja za osnovu ima početni motiv Simfonije, raspreda se u čitav niz varijacija, u kojima trube razlažu prva tri tona u jedan sekundni pomak, na koji odgovaraju violine, a u violončelima se konačno obrušava početni motiv sudbine. Nakon skalnih pasaža gudača, orkestar najvaljuje trijumf poslednjeg stava, na šta fagoti i oboe daju smireni dijalog, potcrtani akordima gudača. Prema kraju, ovaj dramatično - ljupki tok dobija na širini i uzvišenosti.

Treći i četvrti stav su povezani u jednu celinu i nose identičnu oznaku: Allegro. Trećem stavu teško da odgovara naziv skerco, jer deluje vrlo mračno, avetinjski. Srodnost sa prvim stavom i ovde je upadljiva: posle zatamnjenog nastupa violončela, rogovi daju signal uzbune, u tempu početnog motiva Simfonije. Središnji trio u fugiranju započinju basovi, ali fantomska melodija u violončelima ponovo unosi strepnju, a kada na akorde gudača nastupi bubnjanje timpana, sledi burno nabujavanje kojim ulazimo u finalni stav.

Nabujavanje se razlije u jedan snažni i jednostavni marš koji slušaoce osvaja na prepad. I tada se prvi put oglašavaju tromboni. Prvi talas napada se razvio, ali biva odbijen i nakratko nastupa smirivanje, vraćanjem u idejne okvire trećeg stava. Finalni marš ponovo započinje i vođen početnim sudbinskim motivom, prelazi u pobedonosni jurš, koji narasta u pravi finale: zanos konačne pobede. Ali, završnica je podosta razvučena i u tom pogledu, ona je pravi izazov za dirigente. Potrebno je dosta kontrole i maštovitosti, da se ovaj zanos drži u što manje razvučenom vremenskom okviru, za šta je potrebno sporije i raspevanije - nikako žustro - izvođenje svih prethodnih stavova. Završnica predstavlja konačni trijumf čovečanstva i Veru u njegovu konačnu pobedu.









Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Ned 19 Feb - 23:51



Simfonija broj 6, F-Dur, opus 68, Pastoralna, Ludviga van Betovena.

O prirodi su pevali i muziku stvarali gotovo svi veliki kompozitori Evropske muzičke baštine, na svim stvaralačkim poljima. A na polju simfonijske muzike, kultno delo posvećeno prirodi je SIMFONIJA broj 6. F-Dur, opus 68. zvana PASTORALNA, velikog Ludviga Van Betovena.
Nastala je i premijerno izvedena zajedno sa Petom, 1808. godine, izazivajući nerazumevanje ondašnjih bečkih muzičkih krugova, svojim smelim muzičkim rešenjima. U odnosu na ostalih osam simfonija, u Pastoralnoj su harmonmije posebno bujne, bogate i smele. Nema mnogo praštavih tema, izuzimajući snažni četvrti stav. I dalje, to je ipak jedna prava klasična simfonija iako se u njoj uočavaju pet zasebnih stavova. Četvrti stav je samo uvod u finalni peti, sa kojim ipak gradi jednu formalnu celinu. Što je posebno značajno, u ovoj simfoniji stavovi imaju i programske nazive, ali je Betoven,poput objašnjenja koje izvinjava, naznačio: Delo je više izraz osećanja, manje je slikanje. Dovoljno da se shvati suština dela. Ukupnog je trajanja 40 minuta.

Forma i analiza

Prvi stav je BUĐENJE RADOSNIH OSEĆANJA PRI DOLASKU U PRIRODU (Allegro ma non troppo). Radosna i rustična atmosfera se oseća već u uvodu i prvoj temi stava sa karakterističnim kvinatama u basu, koje dočaravaju zvuk gajdi. Ova tema će se u stalnim promenama oblika pojavljivati kroz ceo stav, koncipiran ipak u klasičnom sonatnom obliku. Povremeno se, posebno u razvojnom delu stava probija i imitativni zvuk pevanja ptica, a susreće se i foklorni motiv koga je Betoven upoznao u Gradišću, slovenskom delu Austrije.

Drugi stav je PRIZOR NA POTOKU (Allegro molto moto). Odmah se mora primetiti da ova Simfonija nema pravi lagani stav iako je drugi po svom obliku njemu najbliži. U ovom opsežnom stavu dominira karakteristični motiv koji svojom ritmikom u stilu dolaska i povlačenja opisuje žubor potoka. A nad njim se uzdižu jedna italijanska tema, te imitativni opis pevanja ptica: pesmu slavuja prikazuje flauta, prepelice oboa, a zov kukavice opisuje klarinet. U miru i stišavanju stav se okončava.

Posle uobičajene pauze u izvođenju, treći, četvrti i peti stav se stapaju u jednu celinu. Treći stav je skerco, VESELI SKUP SELJAKA (Allegro). Nespretnu i premosrenu družinu seoskih svirača i igrača nam prikazuje tema koju započinju oboa i klarinet, a fagot ih prati u nespretnom pokretu f-c-f i f-c-c-f, na šta igrački pokret prihvata ceo orkestar. U centralnom triju, javlja se jedna seoska austrijska igra. Uobičajeno ponavljanje prekida preteća oluja u violončelima i basovima, koja uvodi u četvrti stav, NEVREME, OLUJA (Allegro). Njeno izbijanje, trajanje i zamiranje, prikazani su prodornim tonom pikola, treštanjem truba i udarima timpana. Oluja se smirujue i tako ulazimo u finalni peti stav, PESMA PASTIRA: RADOSNA I ZAHVALNA OSEĆANJA POSLE OLUJE (Allegretto). Pastoralnu, bujnu, pobožnu i ljupku melodiju, neobične lepote i zanosa, naizmenično odnose klarinet i rog, a gudački instrumenti dalje je razvijaju i u ponešto razvučenom toku, dovode je do spokojnog završetka dela.


Simfonija broj 7, A - Dur, opus 92, Ludviga van Betovena.

Betovenovu Sedmu Simfoniju, Rihard Vagner je nazvao Apoteoza igre. I zaista, sva njena četiri kolosalna stava su u razuzdanom igračkom pokretu, pravog laganog stava nema, a Džordž Bernard Šo, veliki britanski dramski pisac i muzički kritičar je sa pravom primetio da je u poređenju sa finalnim stavom i najrazuzdaniji džez prava Molitva Device. Simfonija je nastala tokom Betovenovog boravka u Teplicu od jeseni 1811. do juna 1812. godine (čuven je Betovenov susret sa Geteom u to vreme, kada je Gete rekao za Betovena da je on jedna sasvim neukrotiva ličnost). Simfonija je premijerno izvedena u Beču decembra 1812. godine. Četiri njena stava obrazuju celinu trajanja 38 minuta.

Forma i analiza

Prvi stav je opsežni poko sostenuto vivače (muz. Poco sostenuto vivace). Najpre je to opsežan lagani uvod, sa karakterističnim burnim skokovima, koji nabujavaju i uvode u razuzdani, razigrani sonatni stav. Ni druga njegova tema više ne deluje mirno.

Drugi stav je, skroz neuobičajeno, alegreto (muz.Allegreto). To je jedan posmrtni marš, ali za razliku od onog epski tragičnog u Eroici, ovaj je manjih dimenzija i više lirski intoniran. Nekih burnih izliva bola gotovo nema.
Treći stav je skerco, sa oznakom presto (muz.Presto). To je opet jedna betovenska igra duhova koja između bočnih delova ima idilični centralni trio, asai meno presto (muz.Assai meno presto). Tu nastupa jedna molitvena tema austrijskih hodočasnika.

Četvrti i finalni stav je jedan od najrazuzdanijih u svetskoj simfonijskoj literaturi: vrlo razigrani alegro kon brio (muz.Allegro con brio). Njegovi brzi, vatreni i do krajnih granica razigrani ritmovi, nad kojima se samo razvija odgovarajuća igračka melodika, sa pravom su dali Bernardu Šou razlog za konstataciju koju je izneo o ovom stavu 1927. godine: Do danas neprevaziđena igračka ritmika!
Zbog ovakvog svog zvučnog sadržaja (koju i dalje tumači klasičan orkestarski sastav) Bečka kritika Betovenovog vremena, a i kasnija Evropska, morali su imati malo razumevanja i delo okarakterisati kao proizvod stanovnika ludnice. Ali, Rihard Vagner je među prvima imao puno razumevanja za delo i bio njegov prvi veliki dirigent - tumač, kao što je bio i prvi veliki majstor za Betovenov simfonijski opus.


Simfonija broj 8, F - Dur, opus 93, Ludviga van Betovena.

Svojom Osmom Simfonijom, Betoven takoreći dovršava jedan osoben simfonijski lanac koji se, polazeći od Prve Simfonije, pri čemu se svaka nadovezuje jedna na drugu, pretvara u priču o čovekovom životu i njegovoj borbi. U Osmoj Simfoniji pak, Betoven daje jednu nasmejanu filozofiju života, poput glasa iskusnog mudraca nakon što je na kraju životnog puta, prebrodio sve teškoće pred kojima se našao i svoj žvot zaokružio. Iza nje je mogao napisati samo još veličanstvenu Devetu Simfoniju, kojoj je mesto takoreći za sebe i koja daje opštu rekapitulaciju svih životnih iskustava i završava ciklus pesmom u slavu životne radosti i ljudskog zajedništva.

Simfonija je komponovana u Lincu krajem 1812, a premijerno izvedena u Beču 27. februara 1814. godine, nastala je u jednom relativno mračnom perodu Betovenovog života, kada ga je napustila jedna od poslednjih velikih ljubavi, Antonija Brentano. Ideje, inspiracije, počele su da presušuju, depresija je uzimala maha... Pa ipak, ova kratka Simfonija je sva u znaku životne radosti i humorističkih efekata. Nekada se i ona, zbog svog tonaliteta, zvala Pastoralnom, ali je taj naziv odbačen i ustaljen samo za Šestu. Četiri njena stava obrazuju ukupno trajanje 25 minuta.

Forma i analiza

Prvi stav je sonatni Allegro vivace e con brio. Primećuje se da Osma Simfonja počinje tamo gde se Sedma završava. Ali, muzički materijal se zatim pretače u pravu muzičku vedrinu i Olimpsko spokojstvo. U vezi sa ovim stavom je sa razlogom primećeno da bi ga mogao napisati (kao i celu Osmu Simfoniju) i Mocart, da je poživeo 25 godina više.

Drugi stav je Allegretto scherzando. Opet dakle, nema pravog laganog stava. To je kratak stav, od svega nekoliko stranica i obiluje komičnim efektima: iznenađujuće razlike u tonskoj dinamici i neočekivane pauze. Stav je posvećen pronalazaču metronoma - sprave za označavanje takta - i konstruktoru mnogih specijalno Betovenu namenjenih slušnih cevi, Betovenovom prijatelju Melcelu. Betoven je kasnije metronomizirao sve svoje Simfonije, a u drugom stavu Osme, prve koju je napisao uz pomoć metronoma, iskoristio je svoj šaljivi kanon Ta, ta, ta, moj dragi Melcelu.
Treći stav je još jednom, kao Betovenov simbol predaha, menuet, sa oznakom Tempo di minuetto. Iako je on posle menueta u Prvoj i Četvrtoj Simfoniji, najbliži starome stilu ipak, ni on mu se ne vraća doslovno. Bočni njegovi delovi kombinuju menuet i lendler, dok u središnjem triju imamo karakterističnu, ponešto valcersku, nemačku igru. Na kraju stava, horne, trube i timpani, daju neuobičajeni svečani završetak.

Finalni stav je Allegro vivace. To je jedan razuzdan i veseo stav, pun spokojne, ponešto drastične i luckaste, životne intime. Pravi Olimpski završetak.



wikipedija












Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Simfonijska muzika Betovena   Ned 19 Feb - 23:55


Simfonija br. 9 ili Deveta simfonija, d - moll, opus 125, Ludviga van Betovena.

То je Betovenova najveća i najmonumentalnija simfonija. Betoven ju je komponovao između 1818. i 1823. godine. Koncipirana je u četiri velika stava i ukupnog je trajanja oko 1 sat i 6 minuta. Premijerno je izvedena u „Kertnertor Teatru“ u Beču, 7. maja 1824. godine. To je u pravom smislu te reči rezime i kruna Betovenovog simfonijskog stvaralaštva. Prva tri stava su instrumentalni, dok u finalnom četvrtom stavu, opsežnih dimenzija, Betoven uvodi kvartet vokalnih solista i veliki mešoviti hor, čime je simfonijski oblik revolucionisao za ceo XIX vek. I upravo kako to biva sa velikim muzičkim delima, i Betovenova Deveta nije imala slavnu premijeru. Tek je nekih desetak godina kasnije, mladi Rihard Vagner svojim dirigovanjem ovog dela, jasno ukazao na njegovu istorijsku vrednost.
Još jedan podatak danas svedoči o tom istorijskom značaju: centralna horska partija iz finalnog stava, Oda Radosti, danas je zvanična himna Evropske Unije.

Forma i analiza

Prvi stav je Allegro ma non troppo, un poco maestoso. Polazeći od osnovnog melodijskog jezgra, probija se i obrušava jedna titanska muzička misao. To je glas sudbine. Scena njenog prizivanja se ponavlja, ponovo eskalira i mitski heroj se pojavio u svom obliku, sa motom:Ti možeš biti ili beskrajno srećan ili beskonačno bedan. Posle ove, prve teme nema uobičajene druge, već joj Betoven suprotstavlja, da bi dobio valjan kontrast, čitav niz instrumentalnih motiva. Sve se to u burnom toku razvija i prepliće u razvojnom delu, a nakon reprize, ponavljanje uvodnog burnog motiva kao da kaže: Ti si ipak bedan.

Drugi stav je Molto vivace - Presto. To je skerco. Evo prve promene u odnosu na nasleđenu klasičnu simfoniju: skerco je postao drugi stav! Uobičajena trodelna forma je nešto labavija, a stavom sve vreme dominira igra derviša i senki, u jednom vrlo žustrm melodijskom i ritmičkom pokretu. Poslednji akordi su kao potez slikarske kičice.
Treći stav je Adagio molto e cantabile - Andante moderato - Adagio. Treći stav je sada lagani stav. To je u odnosu na prethodne stavove, veoma melodiozan i pevljiv stav, kao trenutak predaha. Samo, u njegovom drugom delu, fanfare u trubama i orkestru, zloslutno podsećaju na surovu stvarnost. Završni akordi odjekuju prazninom. A onda...
... Iznenada ulazimo u finalno razrešenje. To je četvrti stav, Presto - Allegro assai, Oda radosti. Najpre je to orkestarski uvod. Počinje strahovitim disakordom koji kao da briše sve iza sebe, a iza njegovog ponavljanja slede varijacije na temu Ode radosti, koju je Betoven napisao prema tekstu Fridriha Šilera. Dugo je Betoven tražio najpodesniji način da pesmom i muzikom prikaže veličinu konačne pobede dobra nad zlim. Padali su mu na um i neki naivni usklici (Ne, ne ovo, ja tražim nešto drugo, na primer), ali se konačno opredelio za početni nastup baritona, koji nakon serije varijacija i ponavljanja uvodnog disakorda, nastupa rečima:' 'O prijatelji, ne ove zvuke. Zapevajmo umilnije i radosnije. Ovaj rečitativ baritona prihvataju ostali solisti i hor, te sa orkestrom nastavljaju seriju varijacija na stihove Šilerove Ode. Nakon jednog orkestarskog interludijuma punog strepnje, hor peva centralnu partiju:

Radosti, divna iskro Bogova, Kćeri polja nebeskih,
Tvojim žarom opijeni stižemo do hrama Tvog,
Kada tvoja moć izmiri i nestane razdor sav,
Svi su ljudi opet braća ispod nežnog krila Tvog!.

Serija varijacija se zatim produžava i dovodi do veličanstvene završnice. Svi slave Boga, ljubav i radost. Muzika i orkestracija stava je sva u stilu marševske, mornaričke i vojne muzike. Na kraju, solisti, hor i orkestar kliču: Budite zagrljeni milioni!, čime je Betoven konačno potcrtao idejnu osnovu svog stvaralaštva, naplemenitiji uzor i ideal čovečanstva: Prevazilaženje svih raskola i približavanje naroda sveta. Ovaj stav nema ni prave kulminacije ni kraja, nakon Budite zagrljeni, instrumentalna koda u žustrom Prestu, kao da prekida muzički razvoj, jedan pravi perpetuum mobile na temu radosti.

Betovenova Deveta Simfonija redovno je prisutna na programima koncerata svuda u svetu. Po pravilu se izvodi kao celovečernje delo, ali dirigenti prema potrebi, mogućnostima, prilikama i ukusu, mogu delo izvoditi i kao finalno na konkretnom simfonijskom koncertu. Gotovo svaki dirigent obavezno u svojoj umetničkoj biografiji ima i po nekoliko velikih izvođenja ovog moćnog dela. U svečanijim i prazničnim prilikama, ova se Simfonija gotovo redovno izvodi. Na njenim dostignućima, napajali su se i kasniji veliki simfoničari, kao što su bili Berlioz, List, Maler, Skrjabin i Šostakovič.



wikipedija








Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Ludvig Van Betoven   Pet 24 Feb - 15:12




LUDVIG VAN BETOVEN (1770-1827) je jedan od najsnažnijih ličnosti među muzičkim stvaraocima sveta. Rođen je 16.12.1770. godine u Bonu na Rajni tadašnjoj prestonici kelnskog okruga, kao sin rimokatoličkog dvorskog tenora Johana van Betovena (preminuo 1792.) i njegove supruge Marjie Magdalene Keverič (1749 - 1787). Na krštenju 17. XII 1770. dobija ime po dedi Ludvigu koji je tada imao funkciju upravnika dvorske kapele.
Rano je zavoleo muziku, učio da svira klavir, violinu, flautu i orgulje pa je već sa 13 godina postao član kneževskog dvorskog orkestra. Betovenov otac bio je pevač tenor u kneževskom horu, odan piću i grube naravi, silio je mladog Ludviga čiji je talenat rano bio primećen, da već od četvrte godine provodi sate i sate vežbajući na klaviru. Neki pisci Betovenove biografije izveštavaju da ga je vezivao uz instrument, drugi opet da ga je noću znao dići iz kreveta, siliti batinama i pretnjama na sviranje. U takvim okolnostima dete je postalo plaho, povučeno i bojažljivo.
Otac je malog Ludviga ispisao iz škole kada mu je bilo tek jedanaest godina. To je bila neizreciva šteta za Betovena koji je kasnije sa mnogo muke nadoknađivao sve što mu je nedostajalo u obrazovanju. Pri tom mu je bilo od velike koristi poznanstvo sa porodicom Breuning kod koje se često zadržavao i od koje je mnogo naučio.



Među prvim njegovim značajnim učiteljima muzike spominje se tada slavni orguljaš Kristian Nife (1748-1798). Uz njegovu podršku Betoven već sa dvanaest godina komponuje svoja prva dela. Godine 1783. god. dobija mesto u dvorskoj kapeli, a sledeće godine je imenovan za drugog dvorskog orguljaša. Najveći uticaj na razvoj njegovih duhovnih kvaliteta imali su učitelj muzike Nife i drugi iluminati iz kruga ansambla. Betoven mu je bio zahvalan učenik i znao je govoriti: “Postanem li ikada veliki čovek, tada će to biti uglavnom vaša zasluga, cenjeni učitelju!”. Izučavali su Dobro temperovani klavir i dela Filipa Emanuela Baha. Želeo je da nastavi studije muzike sa Mocartom u Beču (1787), ali taj prvi odlazak u ausrijsku prestonicu nije dugo potrajao. Zbog bolesti majke morao se vratiti u Bon, a po njenoj smrti preuzeo je brigu o porodici, jer je otac bio alkoholičar. Betoven je nežnom ljubavlju prijanjao uz nju i ona je bila jedina svetla tačka njegovog inače tmurnog detinjstva. Posle majčine smrti otac se odao raspusnom životu, izgubio zbog toga posao, a briga oko kuće i za mlađu braću prešla je na malog Ludviga. Muzika kojoj je već tada služio predanošću zrelog čoveka i umetnika, pomogla mu je da prebrodi teškoće tog vremena. Upisao se na univerzitet, što takodje svedoči o njegovoj zainteresovanosti za filozofske i politicke probleme vremena, mada studije zbog porodičnih neprilika nije mogao da završi.



1789. je godina u kojoj se pojavljuje gigantska ličnost Betovena – umetnika koji svojim stvaralaštvom povezuje dve velike epohe: klasiku i romantizam. On gleda u prošlost – sintetiše nastojanja Hajdna i Mocarta, i smelo kreće u budućnost. Svojim načinom života, svojim moralnim pogledima, republikanskim idejama o slobodi, jednakosti i bratstvu svih ljudi, Betoven pripada novom dobu. Njegove vizije o muzici kao mostu koji spaja sve ljude izraz su romantizma. U svom muzičkom jeziku Betoven je takodje romantičar – tretmanom forme, melodije, harmonije, sadržajnom sferom kompozicija – smelo napusta klasične obrasce i otvara nove puteve u razvoju muzike koje će drugi kompozitori slediti kroz ceo XIX vek.
Za razliku od većine svojih savremenika, nije želeo da radi za crkvu, već je postao slobodni muzičar, koji je živeo od javnih nastupa, prodaje svojih dela i donacija aristokrata koji su prepoznali njegov talenat.
Kada je 60-godišnji Hajdn na putu u London doputovao i u Bon, hteo je upoznati i čuti mladog muzičara Betovena o kome se dobar glas već bio proširio celom zemljom. Ohrabren Hajdnovim laskavim priznanjem, Betoven odluči da napusti rodni Bon i da se preseli u carski Beč, tada središte kulturnog života Evrope. Nekoliko sedmica nakon što je revolucionarna francuska armija prodrla u krajeve oko Rajne, novembra meseca 1792., preselio se Betoven u Beč gde je našao drugu, trajnu domovinu. Betoven 1792. po drugi put i zauvek, uz pomoć svog bonskog prijatelja Ferdinanda Ernsta von Valdsteina (1762-1823), odlazi u Beč.
Za taj grad ostaće vezana njegova celokupna umetnička aktivnost. Želeci da produbi teorijska znanja Betoven je započeo proučavanje kontrapunkta sa starim Hajdnom, ali je njegov nemirni, revolucionarni duh ubrzo potražio drugog, manje strogog i konzervativnog učitelja. Radio je sa A. Salijerijem, velikim Mocartovim suparnikom na bečkom dvoru, i čuvenim kontrapunktičarem Albrehtsbergerom. To su godine kad intezivnije počinje da se bavi stvaralaštvom. Kritički preispituje svoja dela nastala u Bonu, te sa op. 1 označava klavirska trija napisana u Beču 1793. godine. Betoven postaje poznati pijanista, improvizator i kompozitor.



Ali se ubrzo pojavljuju prvi znaci gluvoće. Zid koji ga razdvaja od sveta zvukova postaje sva veći i on proživljava tešku psihičku krizu. Kad je navršio 28 godina pojavili su mu se prvi tragovi bolesti, počeo je gubiti sluh. Bolest oba uha se postepeno pogoršavala tako da uskoro jedan od najvećih muzičara nije čuo nijedan od onih muzičkih tonova koje je sam stvarao i napisao. Ali je Betoven bio strpljiv i snosio hrabro svoju tešku nesreću. U Hajligenstatu, gdje se u jesen 1802. nalazio na lečenju, piše čuveni testament, u njemu izliva reči gorčine i beznađa dirljivi Svetogradski testament. Već tada ga muči sve osetljivija slabost sluha, ali je u tom periodu komponovao svoje najpoznatije simfonije (napisao ih je ukupno devet) i klavirske koncerte (ukupno pet). U njegovoj jedinoj. i operi Fidelio iz 1814. godine (obrada bezuspešnog dela Eleonore iz 1805/06. god.) glavni lik Eleonore ima pantalone-ulogu, odnosno obučena je kao muškarac. Uprkos tome što je potpuno ogluveo (1819.) u tom periodu nastaju epohalna dela kao Missa Solemnis (1822/23.) i Deveta simfonija (1824.).
Ali ljubav prema umetnosti i snažan etički temelj njegove prirode pomažu mu da smogne snagu i nastavi borbu sa sudbinom. Tada započinje novi period u njegovom stvaralaštvu, pa se taj period naziva drugom fazom Betovenovog stvaralaštva, koja je ujedno bila i daleko plodnija. Tada nastaju značajna dela: simfonije- od druge do osme; klavirske sonate od op. 27 do op.90; kvarteti Razumovski op. 59, Harfen op. 74 i Ozbiljni kvartet op. 95; deset violinskih sonata; tri sonate za violončelo i klavir; klavirski koncerti (od trećeg do petog), Trostruki koncert za klavir, violinu i violončelo, Koncert za violionu; uvertire Leonora br. 1, 2 i 3, Koriolan i Egmont; opera Fidelio; brojna kamerna i klavirska dela.



Većinu svojih dela Ludvig van Betoven je napisao potpuno gluv, oslanjajući se na svoj apsolutni sluh, uz izuzetno veliku volju i koncentraciju.
Uprkos sve izražajnijoj gluvoći, on ima želju da svira i diriguje. Teško podnosi izolaciju. Utočište je često tražio u prirodi, govorio je kako više voli stabla nego ljude. Na kraju, sa prijateljima je mogao komunicirati samo preko sveščica. One su ostale kao dragoceno svedočanstvo o mislima velikog majstora, i u nekoliko navrata su izdavane i prevođene na druge jezike.
Veliki Betoven je, takođe, odao počast Mocartu tako što je napisao set varijacija na nekoliko njegovih tema. Posle jednog susreta dvojice kompozitora, Mocart je zabeležio da će Betoven „dati svetu nešto po čemu će se spominjati.“
Betoven je, za razliku od Mocarta , bio već i za života vrlo cenjena i uvažena ličnost u Beču. Živeo je od pripomoći bogatih mecena, ali je znao povremeno doživljavati i teže trenutke.
U Beču je stekao toliku popularnost da je primao i poštu na čijem je omotu bilo označeno samo "Betoven - Beč". Bečko opštinsko veće imenovalo ga je počasnim gradjaninom. U Beču je upoznao i puno važnih ličnosti iz sveta muzike koje su mu pomogle u daljem stvaralaštvu. U ovom gradu proveo je period od 1792. do svoje smrti 1827. godine. Bio je zatvorena ličnost, neoženjen, vezan za uzak krug prijatelja i retko je putovao.
Svoja dela je tada prodavao mnogim publicistima jeftino, jer je često zapadao u velike finansijske krize. Pored toga, veoma rano je gotovo potpuno ogluveo i teško je komunicirao sa ljudima. Zbog toga je često padao u velike depresije, a jednom je čak pokušao da izvrši i samoubistvo.



Ljudi Betovenovog vremena nisu imali dovoljno razumevanja za umetnikov rad i nisu shvatali njegovu muziku. Poznat je ostao i po tome što je jednom posetiocu koji mu je rekao da ga ne shvata, odgovorio: "Ovo nije muzika za tvoju generaciju, već za buduće generacije." Ispostavilo se da je ovo tvrđenje tačno, budući da je Betovenova muzika pravu slavu doista stekla tek decenijama nakon umetnikove smrti.
U kući dvorskog savetnika Emanuela Josefa von Breuninga i njegove supruge Helene, Betoven pronalazi u neku ruku zamenu za svoju porodicu. Njihova ćerka Eleonore ('Lorchen') će se kasnije udati za Betovenovog dugogodišnjeg prijatelja iz mladosti, profesora medicine Franca Gerharda Vegelera (1765-1848) sa kojim je osnovao "Hram svetog prijateljstva". Breuningov sin Stefan ('Steffen') bio je tako Betovenu privržen i sa njim se seli u Austriju (zajedno sa njegovim sinom Gerhardom).
Svojim bečkim učiteljima Josefu Hajdnu, Johanu Baptisti Šenku, Johanu Georgu Albretsbergeru i Antoniu Salieriu, Betoven kasnije ne pridaje veliki značaj. Počev od 1795., svoje sopstvene kompozicije prezentira u javnosti. Bečki dvorski krug ga je smatrao plemićem te je od samog početka bio prihvaćen kao jedan od njih. Otuda je bez problema imao pristup vodećim bečkim kućama tog vremena: Ličnovski, Rasumovski, Kinski, Lobkovic, Brunsvik, kao i svom najvećem darodavcu habsburškom nadvojvodi Rudolfu, kasnije kardinalbiskupu od Olmütza (1819). Nakon prvih uspeha na dvorovima u Pragu, Drezdenu, Lajpcigu i Berlinu, Betoven se sve više povlači iz krugova visokog plemstva a nove prijatelje pronalazi u jozefinskim dvorskim službenicima: Nikolausu Zsmeskallu von Domanovec, Karlu Pientricu, Karlu Bernardu i Francu Janschickhu.



Pred kraj života ga pritiskaju i druge bolesti, nerazumevanje sa ljudima. Preživljava jos jednu stvaralačku krizu. U toku nekoliko godina poslednjeg stvaralačkog perioda (1815-1827) napisao je srazmerno mali broj dela. Zatvorio se potpuno u svoj unutašnji svet i gigantskim koracima zaputio muzičkoj budućnosti: Deveta simfonija, Erioka, poslednje klavirske sonate i naročito kvarteti (od op. 127 do 135), izlaze iz okvira njegovog vremena, pokazuju neugaslu snagu invencije, udružene sa smelošću kakva se retko sreće kod starih kompozitora. Ta dela imaju značenje sinteze baroknih i klasičnih kompozicionih principa, pa po tome postaju uzor romantizmu.
Betovenov privatni i seksualni život je vrlo tajnovit. U Beču je takođe iskazivao intenzivnu potrebu za muškim prijateljstvom: mesto njegovog starog bonskog prijatelja Vegelera (koji se uskoro vraća na Rajnu) i mesto Stefana von Breuninga, sada zauzima kurlanski prepošt Karl Amenda. U društvu mladih muškaraca Betoven, okarakterisan kao mizantrop i nepristupačan, iznova cveta: svoja 'srculenca' je prekoravao, udarao, drmusao i ljubio...
Pored toga, kroz Betovenov život prolazi mnogo lepih žena, na visokom položaju. Važne uloge u njegovoj biografiji igraju grofica Giulietta Guicchardi (oko 1801.) kao i njene rođake Tereza i Josefina von Brunsvik. U novijim biografskim istraživanjima težište se pomera na Antoniju von Brentano, koju neki prepoznaju, mada bez jasnih dokaza, u teplitzkom ciklusu pisama (1812.), kao besmrtno voljenu. Drugi tvrde da je Betoven otac devojčice Minone, koja je rođena 1813. od majke Josefine von Stackelberg (udovice grofa Josefa Deyma). Ovde se radi faktički skoro samo o udatim ženama iz plemićkih krugova o čijim 'neverstvima' i vanbračnim vezama ne postoje ubedljivi dokazi. 'Daleka voljena' iz ciklusa pesama iz 1816. god. je takođe zagubljena u tami istorije. Ako je Betoven imao seksualne kontakte sa ženama, onda najverovatnije,i najčešće, sa izvesnim prostitutkama bečkih javnih kuća i zbog navodnih, retkih poseta njima, imao je grižu savesti.



Radoznalci verovatno znaju da je čuvena "Oda radosti" ponikla iz velike Betovenove ljubavi prema ženi čije je ime, sve do skoro, bilo pod velom tajne. Osećanja za dotičnu damu, tada već poznati kompozitor, ovekovečio je u dirljivom pismu, u kome nisu naznačeni ni godina ni mesto pisanja niti ime primaoca - osobe koju oslovljava sa "Besmrtna draga", "Moj anđele, moje sve, moje Ja". Prema novom otkriću, izgleda da je zagonetku ove "večne" i neostvarene ljubavi rešio češki muzički istoričar Jaroslav Čelada. U Čeladinoj knjizi, koja je posthumno objavljena, navodi se ime Almerije Esterhazi, ćerke generala Valentina Esterhazija. Gospođica Almerija je, po ovoj teoriji, uprkos Betovenovoj nadi u pozitivan ishod njihove veze, a usled nepremostivih razlika u društvenom statusu, prihvatila bračnu ponudu izvesnog grofa i prekinula sve kontakte sa 36-godišnjim kompozitorom. Nežna ljubav temperamentnog virtuoza je, tako, ostala usamljena i zapečaćena u njegovom srcu, a sa njom i "misteriozno" pismo kojim Ludvig van Betoven (ot)pozdravlja svoju Dragu:

PISMO BESMRTNOJ DRAGOJ
(6. jula, ujutro)
Moj anđele, moje sve, moje Ja - samo nekoliko reči danas, i to olovkom (tvojom) - tek sutra će se znati moj stan; koji nedostojan gubitak vremena u sličnim stvarima! - zašto ovaj duboki jad, kad govori potreba - Može li naša ljubav postojati drugačije nego zahvaljujući žrtvovanju, zahvaljujući tome što ne zahteva sve, možeš li ti promeniti to što nisi u potpunosti moja, i što ja nisam sasvim tvoj - Ah Bože pogledaj divnu prirodu i umiri svoju dušu zbog onoga što se mora - ljubav traži sve i to s punim pravom, tako je meni s tobom, tebi sa mnom - samo tako lako zaboravljaš, da ja moram živeti za sebe i za tebe, kad bismo bili sjedinjeni u potpunosti, onda bi ti ovaj bol osećala jednako malo kao i ja - moje putovanje je bilo jezivo, stigao sam ovde tek juče ujutro u 4 sata, budući da nije bilo dovoljno konja, izabrala je pošta jednu drugu rutu putovanja, ali koji užasan put, na pretposlednjoj stanici su me odvraćali od putovanja noću, zaplašivali me nekom šumom, ali je to mene samo izazivalo - nisam bio u pravu, kola su se morala slomiti na tom strašnom putu, bez podloge, čisti seoski put, bez takve posade kola, kakvu sam ja imao, ostao bih da ležim usput - Esterhazi je na drugom uobičajenom putu dovde imao istu sudbinu sa osam konja, kao ja sa četiri. - Ipak sam delom osećao zadovoljstvo, kao i uvek, kad nešto srećno prebrodim. - sad brzo sa ovih spoljašnjih stvari na one unutrašnje, mi ćemo se sigurno uskoro videti, ni danas ti ne mogu izneti svoje misli o životu koje su me pratile ovih nekoliko dana - kad bi naša srca uvek bila tik jedno uz drugo, zasigurno ne bih imao misli slične ovima, grudi su mi pune onog što ti želim reći - Ah, ima trenutaka, kad mislim da jezik ne znači baš ništa - razvedri se - ostani moja jedina verna draga, moje sve, kao ja tebi ono ostalo ti moraju poslati bogovi, ono što za nas mora i treba da bude.
- tvoj odani Ludvig.

(Uveče, ponedeljak, 6-og jula)
Ti patiš moja mila dušo, upravo sam saznao da se pisma moraju predati vrlo rano ujutru. Ponedeljak i četvrtak su jedini dani kad pošta ide odavde u K. Ti patiš. Ah, tamo gde sam ja, ti si sa mnom i tebi govorim, učini da mogu živeti s tobom, kakav život, tako, bez tebe. Praćen tu i tamo dobrotom ljudi, koju mislim isto tako malo hoću da zaslužim, kao što je i zaslužujem. Poniznost čoveka prema čoveku me boli i kad posmatram sebe u sklopu univerzuma, šta sam ja a šta je taj kojeg nazivamo najvećim, a ipak, opet je u tome ono božansko u čoveku, plačem kad pomislim da ćeš prvu vest od mene dobiti tek u subotu, ma koliko da me voliš, ja te ipak volim jače, ali ne skrivaj ništa preda mnom. Laku noć, moram ići na spavanje, jer sam u banji. Ah, boze, tako blizu, tako daleko, nije li naša ljubav prava nebeska građevina, a i tako postojana kao nebeska tvrđava.

(Dobro jutro 7.-og jula)
Već u krevetu roje se misli o tebi moja Besmrtna Draga, tu i tamo vesele, onda opet tužne, iščekujući, od sudbine, da li će nas uslišit ziveti mogu ili samo potpuno s tobom ili uopšte ne živeti; rešio sam da lutam dalekim prostranstvom sve dotle, dok ti ne budem mogao poleteti u naručje, i dok ne budem mogao reći da sam kraj tebe našao dom, dok ne budem mogao poslati svoju dušu okruženu tobom u carstvo duhova - a to na žalost mora biti - ti ćeš se sabrati utoliko više, jer poznaješ moju odanost prema sebi; nikada nijedna druga ne može imati moje srce, nikada, nikada… O, Bože zašto se moramo odvojiti od onoga što toliko volimo a ipak je moj život u V. takav kakav je sad kukavan život. Tvoja ljubav me čini najsrećnijim i istovremeno najnesrećnijim čovekom, u godinama u kojima se sada nalazim potrebna mi je izvesna ujednačenost života, da li ovo može da postoji kod našeg odnosa? Andjele, upravo saznajem da pošta ide svaki dan i zato moram završiti da bi odmah dobila pismo, umiri se, samo mirnim promišljanjem o našem životu možemo postići svoj cilj da živimo zajedno, umiri se, voli me danas, juce… Koja čežnja sa suzama za tobom, tobom, tobom, moj živote, moje sve, zbogom ostaj - o voli me i dalje - nemoj nikad pogrešno shvatiti najvernije srce svog dragog.”

Pismo upućeno Betovenovoj prijateljici grofici Mariji Erdi 1816. nije samo duže od ostalih sačuvanih napisa genijalnog kompozitora, nego i za razliku od ostalih njegovih pisama, otkriva strah od smrti koju je predosetio tada 46-godišnji Betoven i njegovu zabrinutost za nećaka i britku duhovitost. Slavni kompozitor je groficu Erdi upoznao u Beču. Ona je živela odvojeno od muža, pa se na kraju odselila u Padovu. Betoven i Marija Erdi dobro su se poznavali, bili su bliski prijatelji, ali verovatno ipak nisu bili u ljubavnoj vezi. Betoven je svojoj prijateljici poverio da ima nameru da se brine o sinu svog upravo preminulog brata kako bi ga spasao od njegove pokvarene majke. U pismu se žali se na sve slabije zdravlje, rečima "tako da sve češće razmišljam o svojoj smrti, ali ne sa strahom". Betoven je često razmišljao o tome zašto bi još živeo. Takva mračna razmišljanja najčešće su bila podstaknuta rapidnim pogoršanjem sluha velikog umetnika. Međutim, za razliku od ostalih sačuvanih pisama, u kojima bi kompozitor uvek dolazio do zaključka da mu treba još vremena da izrazi svu kreativnost u sebi, u ovom je pismu poverio prijateljici da želi da živi zbog svog nećaka: "...mom bi sirotom Karlu umro prerano...". Ali, već u sledećem pasusu ovog pisma, nakon spoznaje ništavnosti egzistencije, zbijao je šale na račun komičnih imena i osobina ljudi u okruženju grofice Erdi.
U starosti je pristup dozvoljavao samo mladićima, njegovim učenicima i saradnicima: Ferdinandu Riesu, Antonu Felix Schindleru koji ubrzo napuštaju svog nemilosrdnog majstora, violinisti Karlu Holcu, kojeg od milja zove “moje najmilije drvo krsta Hristovog” (igra reči, nem. Holz je drvo,), svom sluzi Mišelu Krenu i na kraju života trinaestogodišnjem Gerhardu von Breuningu. Ovi prijatelji kao i Betovenov nećak Karl, negovali su kompozitora koji je bolovao od ascitesa (skupljanje serozne tečnosti u stomaku) i ciroze jetre, i pomagali mu i u izuzetno intimnim situacijama kao npr. pri obavljanju klistiranja.
Godine 1964. bečki terapeutski bračni par Sterba je uzbudio duhove tvrdnjom da se Betovenova ljubav prema nećaku Karlu van Betovenu (1806-1858.) treba tumačiti kao izraz oslobođene homoseksualnosti: 'Kompozitor je svoja homoseksualna osećanja preneo sa preminulog brata Kaspara Karla (+1815. god.) na njegovog sina Karla i ovoga je kasnije opterećivao sa svim pozitivnim i negativnim impulsima figure-majke. Uistinu, nema potrebe za posezanjem psihoanalitičkog zaobilaznog puta, preko brata, kako bi razumeli nastojanja potpuno nesposobnog za odgoj strica oko svog nećaka, kao nesvesno konkretizovanje homoerotskih nagona i Betovenovu borbu protiv Karlove majke Johanne (rod. Reiss) koju naziva 'starim otrovom', kao izbijanje njegovih potisnutih mizoginih osećanja.
Nakon petogodišnjeg sudskog spora, koji je bio ispunjem brojnim protivrečnim presudama, Betovenu 1820. godine uspeva da dobije pravo na starateljstvo nad nećakom Karlom. Opsednut predstavom da je lično on Karlu pravi otac ( ili bolje: prava majka), Betoven je sve preuzeo da ovoga načini robom njegovih staračkih promenjivih raspoloženja. Kada je očajni Karl pokušao samoubistvo (1826.) na ruševini tvrđave Rauhenstein u Helenentalu, nakon čega konačno beži u zagrljaj majci Johani, Betoven je pao slomljen.

Umro je devet meseci nakon pokušaja samoubistva "njegovog deteta" , 26. 3. 1827. u 56. godini. Betovenova sahrana, na kojoj je pročitan govor kojeg je napisao Franc Grilparzer i gde je Franc Šubert bio jedan od nosača baklji u posmrtnoj povorci, poslužila je za jednu impresivnu predstavu carske i kraljevske monarhije.

Betoven je odbio da napravi kompromis između onoga što je intenzivno voleo i mrzeo, komponovao je burnu, herojsku, upornu muziku, mada je ogluveo u 32. godini. Gete je o Betovenu pisao da nikada nije sreo "intenzivnijeg, dinamičnijeg ili iskrenijeg umetnika" i da je zapanjen njegovim talentom. "Nažalost, on je jedna od onih neukroćenih osoba, koja ne čini ništa kako bi se učinio prijatnijim za sebe ili druge."
Univerzalnost njegovog genija ogleda se u poetskom i duboko proživljenom slikanju prirode, neposrednom izražavanju lirskih i ljubavnih osećanja, potresnom i dramatskom crtanju životnog puta heroja. Mocart je, zajedno sa Hajdnom i Betovenom, bio glavni predstavnik klasičnog muzičkog stila.



Mesečevom sonatom Betoven sasvim nedvosmisleno pomera granice klasicizma idući u susret eri romantike..Njegovo svaralaštvo ujedinilo je zreli klasični stil i nagovestilo romantizam, a neka od svojih najvažnijih dela napisao je kad je izgubio sluh.
Pred kraj života ga pritiskaju i druge bolesti, i nerazumevanje sa ljudima. Doživljava paranoidna stanja, koja su pored već razvijene gluvoće doprinela da se ovaj veliki kompozitor još više osami i distancira od drugih, da prekine komunikaciju sa okolinom i oda alkoholu, što je postepeno dovelo do ciroze jetre.
Ogluveo, usamljen, u novčanim neprilikama, Betoven će lako postati žrtva alkoholizma. Nekoliko puta će se ozbiljno razboleti od žutice, pa je doktor Vavruh morao da ga punktira, i svaki put bi iz njega isteklo i po nekolko litara tečnosti. Pacijent će se zbog toga s prizvukom gorčine u glasu, uporediti sa Mojsijem u pustinji. I, premda je umirao od alkoholičarske ciroze, Betoven će sebi utuviti u glavu da jedino što ga još može spasti jeste vino iz njegovog zavičaja, pa će preklinjati jednog prijatelja da mu pošalje bocu dobrog rajnskog vina. "Što pre stigne, pre ću ozdraviti!" Dana 23. marta, Vavruh će konstatovati da mu više nema spasa. I kako ga bolesnik nije mogao čuti, on mu napisa na parčetu papira da je kraj neizbežan, želeći da ga nekako pripremi za taj trenutak. Betoven je pročitao poruku "savršeno vladajući sobom, polako i odmereno", ispričaće posle lekar. "Njegovo lice se najednom preobrazi. Srdačno mi pruži ruku i ozbiljnog izraza lica mi reče:
“Pozovite sveštenika.”
Nakon toga se ispovedio i obratio prijateljima koji su se nalazili u sobi: "Plaudite, amici! Finita est comoedia" ("Plješćite, prijatelji! Komedija je gotova.") Tako je glasila rečenica kojom su se, po završetku predstave, rimski glumci obraćali publici.
Nešto nakon toga, Brojning, Betovenov sluga, uđe noseći toliko željenu bocu vina, ali Betoven ne htede da ga pije:
"Šteta, šteta. Prekasno..." Zatim zapade u delirijum. Od svega što je govorio, jedino su bile razumljive ove reči: "Čujete li zvono? Novi dekor."
Dana 26. marta, dok je napolju besnela oluja, u toj jazbini u kojoj je vladao neopisiv nered, započeće Betovenova agonija. U jednom trenutku se razleže udar groma, i Betovan ga ču. Kao da kreće sa nekom uvertirom, Betoven podiže ruku, stisnu šaku, ali odmah potom ruka pade i oni izdahnu. Sahranjen je na groblju Vering, u Beču. Njegovoj sahrani prisustvovao je gotovo čitav Beč.



Inače, analiza ostataka lobanje nemačkog kompozitora Ludviga van Betovena potvrđuje da je on duže vreme bio izložen trovanju olovom, što je moguć uzrok njegovog lošeg ponašanja i svakako jedan od uzroka iznenadne smrti, objavili su naučnici koji su učestvovali u obdukciji. On je često bio ljut i nije voleo da sarađuje. Ovo otkriće pomaže da razumemo zašto. Trovanje olovom može dovesti do glavobolja, umora, problema s koncentracijom i drugih zdravstvenih problema. Analize Betovenove kose pokazale su da je on bio izložen trovanju olovom u vreme smrti, ali analiza lobanje pokazala je da je to trovanje trajalo duže vreme, kazao je Kaufman, stručnjak koji je učestvovao u obdukciji slavnog kompozitora. Naknadno je otkriveno, u nekim spisima, da je Betoven koji je bio ljubitelj čašice kao i Mocart, redovno pio jeftino belo vino koje je zaslađivano olovnim šećerom.



Za njega su vezane mnoge anegdote. Ovo su neke koje se stalno prepičavaju:

1) Godine 1808. Betoven se susretne s Geteom u Karlsbadu, gde su se istog dana i upoznali, a nakon toga pođu u šetnju kočijom. Dok su, tako, prolazili ulicama, mnogi građani su ih pozdravljali s oduševljenjem, na što Gete primeti: - Dosadno je, zaista, biti ovako slavan: svi me pozdravljaju. - Ekselencijo - nadoda britko Betoven - ne trebate se zbog toga inkomodirati, jer ja smatram da pozdravljaju mene.

2) Kad je bio potpuno gluv, Betoven je takođe stvarao, pa su tako nastala mnoga značajna muzička dela. Jednom je rekao:
- Mnogi misle da se sluša samo ušima. Ja sve tonove čak i vidim.

3) U društvu nekih političara razgovaralo se o ratu i miru, a neko je nabrajao šta bi sve trebalo učiniti za očuvanje mira. Betoven, koji je čuo ovaj razgovor, upadne: - Gospođo, verujte mi, muzika je efikasnija od bilo kakve politike kad se radi o tome da narodi zavole mir.

4) Zamoljen da da svoj sud o Sebastianu Bahu, Betoven je rekao: - On nije potok, već more! (Na nemačkom jeziku Bah znači potok).
„Ja sam grozd, govorio je Betoven, i iz sebe cedim vino zvukova za čovečanstvo, koje ga mora piti."

Po toj ideologiji veliki svaki muzičar sam sebe je opravdao za uvek. On se ne pita kao nekad jedan drugi div i sumnjalica: Zašto? Jesam li potreban? Je li čovečanstvu potrebno najsavršenije slikarstvo? Betoven je znao: da čovečanstvo ne može, prosto, prosto, realno ne može bez svoga Betovena, koji dolazi u svoj čas, da spasi ono što se mora spasti, ono što bi bez egzaltacije uvenulo i uvenućem onemogućilo opstanak svega drugoga.
Uprkos teškoj neizlečivoj bolesti i gluvoći, stvarao je neumorno i stvorio neverovatno mnogo. Plod njegovog rada su: 32 sonate za klavir, 10 sonata za violinu, 5 sonata za violončelo, 16 gudačkih kvarteta, 9 simfonija, opera " Fidelio ", 5 klavirskih orkestara, 1 violinski koncert - "Koncert za violinu i orkestar u d-duru", ciklus pesama "Dalekoj dragoj", mise, solo pesme, kamerna muzika, uvertire itd...
Kroz njegovo nasleđe provejava rušilački duh nasleđenih zanatskih kalupa, uz svesnu upotrebu zvuka prošlih vremena. Kao prvi građanski muzičar koji se odmetnuo od mecenstva feudalne vlastele, Betoven, rođeni Bonac, predodređen za Bečliju, stvarao je muziku izuzetnog ličnog pečata sa blagim isparenjima arome epohe. Sonate odišu smirujućom harmonijom i lirikom, ali ne, kao što je to kod većine kompozitora njegovog doba slučaj, lirikom lirike radi.
Betoven je stvarao svet iznova, svet ogromnih zvučnih vulkana, svet kataklizama modulacija, i drevnoga užasa, koji je klicao i zapomagao, jer sam sebe nije mogao ni nadvisiti ni nadkriliti: jer nije bilo nikog drugog sem njega u toj vaseljeni.
Ludvig van Betoven je sigurno jedan od najvećih kompozitora svih vremena, muzički div čije su kompozicije osnova klasične muzike, ali i danas oduševljavaju poklonike muzičke umetnosti svuda u svetu.
Smatra se da je Betoven jedan od onih muzičkih genija koji su najviše doprineli razvoju muzike u celokupnoj istoriji. Njegova dela i danas predstavljaju veliki izazov za sve muzičke umetnike.

Net
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Pet 24 Feb - 16:11
















Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96950

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Sub 25 Feb - 11:07









Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Uto 28 Feb - 18:12






Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Uto 28 Feb - 21:07
















Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131063

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Pet 29 Jun - 0:32









love
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Pon 12 Avg - 1:21

Johan van Betoven (Johann van Beethoven), otac i prvi učitelj čuvenog kompozitora, rođen je 14. novembra, u Bonu. Bio je sin Ludviga van Betovena i Marie-Jozef Pol. Poznati kompozitor je, dakle, svoje ime dobio po dedi.



Johan je bio muzičar – pevao je kao tenor u dvorskoj kapeli u Bonu. U 21-oj godini oženio je udovicu Mariju Magdalenu Keverič. Njegov otac se veoma protivio ovom braku, jer je Marija već imala jedan brak iza sebe i pripadala je nižem društvenom staležu. Johan i Marija svog prvog sina krstili su u aprilu 1769. godine. Nažalost, dečak je živeo samo šest dana. Njihov drugi sin bio je Ludvig, poznati kompozitor. Imali su još petoro dece, ali je samo dvoje od njih preživelo – Kaspar Karl i Nikolaus Johan.

Johan je dobro zarađivao podučavajući pevanju i sviranju klavira decu plemića i lokalnih velikana. Imao je, takođe, i posao na dvoru, zahvaljujući svom prelepom glasu. Međutim, kao i njegova majka pre njega, počeo je sve češće da pije. Posle smrti Marije Magdalene (1787. godine), ovo je toliko uzelo maha da je jednom prilikom Ludvig morao da interveniše, kako njegov otac ne bi završio u zatvoru. Vremenom, Johan je izgubio svoj posao, tako da je Ludvig već u 19-oj godini morao da preuzme na sebe brigu o izdržavanju porodice.

Preci i potomci Ludviga van Betovena:

* Jan van Betoven (Jan van Beethoven, 1470 – ?) – nije poznato gde se tačno rodio, ali se predpostavlja da je to bilo negde u oblasti današnjih belgijskih provincija Flamanski Brabant i Antverpen, jer je većina njegovih potomaka živela u ovim oblastima, dok se nisu preselili u Bon. Nije poznato ko mu je bila žena, ali se zna da je imao bar jedno dete.

* Mark van Betoven (Marck van Beethoven, 1505 – ?)

* Ert van Betoven (Aert van Beethoven, 1535 – 1608/9)

* Henrik van Betoven (Hendrick van Beethoven, 1572 – 1652)

* Markus van Betoven (Markus van Beethoven, 1601 – 1672)

* Kornelius van Betoven (Cornelius van Beethoven, 1641 – 1716)

* Mikiel van Betoven (Michiel van Beethoven, 1684 – 1749) – bio je poslednji iz porodice van Betoven, koji je bio oženjen ženom flamanskog porekla.

* Ludvig van Betoven (Ludwig van Beethoven, 1712 – 1773), deda poznatog kompozitora, bio je prvi u porodici van Betoven, koji se profesionalno bavio muzikom. Preselio se u Bon otprilike neposredno pre ili posle rođenja svog sina i bio je prvi van Betoven koji je oženio Nemicu.


* Johan van Betoven (Johann van Beethoven, 1740 – 1792)

Ludvig van Betoven (1770 – 1827) nikada se nije ženio i predpostavlja se da nije imao dece, tako da danas ne postoji ni jedan njegov direktni potomak. Njegov brat, Karl van Betoven, imao je dece, međutim, danas ne postoji više ni jedan njegov živi potomak koji nosi njegovo ime. Poslednji potomak van Betovena umro je 1917. godine.

zanimljivamuzika.
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Čet 5 Sep - 23:50
















Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75132

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Pet 13 Jun - 23:40









Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85817

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Uto 12 Maj - 0:38
















Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 24346

Godina : 29

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nepredvidivo


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Sub 27 Avg - 11:07

Jedno Betovenovo pismo





Pismo na deset stranica Ludviga van Betovena, upućeno nepoznatoj ženskoj osobi, otkriva svu paradoksalnost kompozitorove ličnosti. Naime, posmatrajući preostale portrete koji su do nas stigli, ulja na prlatnu ili gravire, možemo videti umetnika u svom njegovom zanosu. Kosa, najupadljivi deo Betovenove fizionomije – čiji intezitet dopunjuje intezitet prodornosti kompozitorovog dubokog i strogog pogleda – odaje utisak ličnosti čija je metafora stena. Istoj je nemoguće nauditi, grom koji se o nju odbija zvuči kao uvodni taktovi Pete simfonije koji, prema Betovenovim rečima, jesu Sudbinu koja je pokucala na vrata.
Kosa, njen intezitet, raščupanost i potpuna decentriranost, prisutna je i u rukopisu priloženog pisma. Redak slučaj da je nečija frizura u toj meri reprezent umetnikove ličnosti i stvaralaštva. No, sa druge strane, tu su njegove mnogobrojne klavirske sonate, kao i ovo pismo, a oni zajedno otkrivaju jednu sasvim drugačiju ličnost – krhku i  usamljenu. Ličnost koja nosi prokletstvo velikog umetnika čiji je život, zapravo, primer drevnog mitskog obrasca. U Betovenovom slučaju nemoguće ga je poreći: biti genijalan kompozitor i istovremeno biti gluv jedna je od najokrutnijih ironija bogova.
Citat :
Moje misli idu tebi, moja besmrtna voljena. Mogu da živim samo potpuno sa tobom ili ne uopšte! Budi mirna živote moj, moje sve, samo mirnim priznanjem našeg postojanja možemo postići našu svrhu da živimo zajedno. Nastavi da me voliš. Nikada ne potcenjuj najvernije srce svog voljenog.

Uvek tvoj
Uvek moja
Uvek svoji









happy
Nazad na vrh Ići dole
malalila

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 45964

Lokacija : Haoss

Učlanjen : 04.01.2012


PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   Pon 19 Dec - 1:58

Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Ludvig Van Betoven   

Nazad na vrh Ići dole
 
Ludvig Van Betoven
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Dvorci koje verovatno nikada nećete posedovati
» Zanimljive priče o kompozitorima
» Simfonijska muzika Ludviga van Betovena
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Muzika, Film, Net :: Muzika :: Biografije kompozitora-