Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
gagasasa

  

avatar

Ženski
Poruka : 9694

Godina : 39

Lokacija : Jug

Učlanjen : 02.04.2011

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove   Ned 19 Feb - 16:40


Савременој жени готово да је незамислив живот њене прабаке. Све оне радње о којима мало или уопште не размишљамо, а свакодневно их обављамо, некада су изгледале сасвим другачије, као и кућа, покућство, посуђеи прибор.

Данас, када је кухиња опремљена савременим посуђем, обиљем помоћних апарата и машина за припрему намирница, електричном енергијом, текућом водом, дакле свим оним стварима о којима је жена пре једног века могла само да сања, не можемо ни замислити колико је мукотрпног рада било потребно да се умеси хлеб, спреми ручак,оперу судови и сл.

Прича која је пред нама посвећена нашој преткињи, жени домаћици и свету који је припадао искључиво жени – свету кухиње




„Кућа је културни предмет изложен еволуцији, оној истој која и човека преображава, преображавајући се, човек мења облик и грађу куће, распоред њених унутрашњих делова и покућанство.” Ј. Цвијић

Кухиња

Сеоска кућа је у периоду о коме говоримо (од краја XIX до седамдесетих година XX века) претрпела огромне промене у просторном и организационом смислу, у погледу уређења, покућства и коришћења простора. У сеоској кући полубрвнари
(данашња кухиња) заузимала је најважније место, док је соба (ако је било) имала функцију просторије за спавање и одлагање ствари.

Oгњиште, као најстарији и најзначајнији уређај,формирано је на средини куће. Коришћено је за припремање хране, загревање и осветљење. Изнад огњишта постављане су вериге са котлом и бакрачем. Око огњишта су били преклад, саџак, црепуље и лонци, а на полицама постављаним дуж брвана одлагани су посуђе и судови са водом. У углу куће налазио се мањи орманић (долавић) за ситно посуђе и прибор,док су се поред врата налазили наћве и жрвањ за млевење жита.

Постепеним издвајањем привредних функција из куће и развојем сеоске привреде која добија већи број зграда са посебним функцијама, кућа се постепено претвара у кухињу. Кућа се постепено просторно шири добивши прво једну, а онда и више соба. Долази до бољег и практичнијег коришћења простора. Са изобичавањем отвореног огњишта и уношењем пећи и шпорета у кућу мењају се и изглед куће
, покућство и уређаји. „У почетку су шпорети занатске израде постављани насред „куће”, где је било огњиште, а потом су померани уз зид, где је озидан оџак кроз који једим излазио ван куће”

Зидају се куће од тврдогматеријала, a кућу замењује кухиња. Кухиња је била опремљена шпоретом, столом и креденцем који замењује дрвене полице и долаве. Жене из околине Чачка (села Остра и Бањица), које су се удавале педесетих и шездесетих година двадесетог века, затицале су у кућама у које су се удале шпорете на дрва, емајлирано посуђе, алуминијумски прибор за јело, али и керамичке ћасе и тестије за воду.
Nazad na vrh Ići dole
gagasasa

  

avatar

Ženski
Poruka : 9694

Godina : 39

Lokacija : Jug

Učlanjen : 02.04.2011

Raspoloženje : Pozitivno


PočaljiNaslov: Re: Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove   Pet 15 Jun - 22:27

Сребрно посуђе из збирке Етнографског музеја у Београду



У Етнографском музеју у Београду чува се збирка сребрних предмета за које је током музеолошког рада и проучавања утврђено да су израђени у XVIII, XIX и XX веку, у земљама западне, северне и средње Европе.

То су уметнички предмети од сребра који су коришћени у кући – делови кућног инвентара и стоног сребра, и представљају: предмете за украшавање куће и оне који су коришћени у свакодневном животу: тањири, тацне, послужавници, бокали, чајници, шећернице, сланици, чиније, вазе пехари, подметачи, кашике за бобичасто воће, чај и со, виљушке, ножеви, лопатице, виљушке и ножеви за колаче. Осим ових предмета постоји и одређен број кашика-сувенира које су украшене сакралним мотивима, флоралним орнаментима, приказима фигура и портрета људи (француског државника Жоржа Клеменсоа), грбовима и симболима градова, приказима архитектуре и др.



Ови музејски предмети припадају збирци градског покућства, тј. посуђа. Високе су занатске и уметничке израде, настали су ван територије наше земље и припадају европском, тј. светском културном наслеђу.

Израђени су у XVIII, XIX и XX веку у најпознатијим радионицама и фабрикама сребрнара и златара у Француској, Великој Британији, Холандији, Норвешкој, Аустро-Угарској, Пољској и другим европским земљама.

Проучавање и музеолошко обрађивање ових уметничких предмета, њихова идентификација, одређивање порекла и земаља у којима су израђени, као и типологија предмета, извршене су на основу стручне специјализоване иностране литературе и литературе појединих наших стручњака.

Приликом идентификације жигова, у случају да је жиг оштећен или нечитак, релевантни су били: форма, функција и намена предмета, материјал од ког су предмети израђени (чистоћа сребра), уметничке одлике предмета. Примењиван је компаративан начин проучавања са предметима из музејских збирки појединих европских и наших музеја на основу литературе, података и личног стручног искуства.

Уметничке одлике тих предмета осликавају се у хармоничном односу скулптуралности, финоће материјала, њихове лепоте и функције.

За комплетно проучавање сребрних предмета, поред одлика предмета, неких детаља њихове форме и употребне вредности самих предмета, врло је важан историјски контекст.

Нисмо желели да документациони недостатак података о тим предметима умањи њихову праву културну, историјску и уметничку вредност и сведе их на једноставну вредност материјала од ког су израђени, па смо покушали да оживимо историјске периоде у току којих су такви предмети коришћени и да их сместимо у куће и палате грађана и племића који су их користили. Прикази значајних историјских банкета пружају мноштво података и информација о коришћењу сребрног посуђа и омогућавају да поједине предмете сместимо у одређени историјски контекст одређујући њихову функцију, намену и улогу.

Опстанак сребрног посуђа кроз светску историју био је врло угрожен јер је сребро, као племенити материјал, могло да се претапа у ковницама новца, и омогућавало је појединцима да финансијске проблеме решавају претапањем сребрног посуђа, а то су радиле и саме државе у одређеним историјским ситуацијама због ратова и сукоба.



Виљушка и нож за колаче

Француска 1838. Историја Европе била је прожета различитим ратовима током којих су многе колекције европских владара, као и приватне колекције сребрног посуђа, биле девастиране. Претапања сребра била су наметнута и тренутном модом, мењањем укуса, намене, навика или променом у друштвеном устројству.
Нестајање сребрног посуђа у Европи разликује се од земље до земље, зависно од историјских, политичких, економских и уметничких условљавања и одлика. У неким европским земљама с уметничком и занатском традицијом, повољнијим историјским и географским одликама у смислу мањег броја ратних сукоба, као и изолованости од других земаља (Енглеска), очувана је знатна количина сребрног посуђа, али у већини европских земаља није тако.

Француска и њена уметничка метропола Париз изгубили су огромно уметничко наслеђе у сребрном посуђу због ратова и претапања посуђа у новац у кризним ситуацијама по налогу владе, и због промене моде која је у Француској била израженија него било где другде. Утицај француске школе сребра имао је пресудан значај за све остале земље Европе, нарочито за Холандију, Фландрију и Шведску. Сребрно посуђе које је сачувано у Француској не може дочарати прави значај и величину раскошне и блиставе уметности сребрног посуђа.

На изложби је презентовано деведесет осам експоната (каталошких јединица), односно сто тридесет седам предмета из фонда Етнографског музеја у Београду, од којих се на четрдесет три експоната уметничког сребрног посуђа налазе различити француски државни и други жигови.



Звоно за покривање хране

Средња Европа, XIX-XX век Музејски предмети од сребра који су презентовани на изложби никад до сад нису били излагани, тако да је стручна и културна јавност први пут у прилици да види ове репрезентативне сребрне експонате.
Надамо се да ћемо овом изложбом дати мали допринос тумачењу и изучавању сребрног посуђа, и да ћемо пружити и по неки одговор на питања која постављају стручњаци, као и све бројнији колекционари сребра широм света.

Посуда

Средња Европа, XIX-XX век

Сматрамо великим културним богатством то што се ово сребрно посуђе настало од XVIII до XX века у земљама западне, северне и средње Европе, а које припада светској културној баштини, чува у у збирци Етнографског музеја у Београду.


Nazad na vrh Ići dole
Dala

Urednik
Urednik

avatar

Ženski
Poruka : 26537

Godina : 30

Lokacija : U reči

Učlanjen : 29.10.2014

Raspoloženje : Nizvodno od juce


PočaljiNaslov: Re: Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove   Sre 30 Nov - 19:53

Tiganji od livenog gvožđa su se počeli proizvoditi za vreme dinastije Han u Kini 206. godine pre nove ere.

Tiganj kroz istoriju
Email, RSS Follow
Tiganji od livenog gvožđa su se počeli proizvoditi za vreme dinastije Han u Kini 206. godine pre nove ere.




Ovaj i proizvodi poput lonca koji su korišćeni u kuhinji, imali su sposobnosti da dugo zadrže toplotu čime su poboljšavali kvalitet kuvanja jela, a poznato je i da su dugotrajni. U Evropi, pre korišćenja šporeta sredinom 19. veka, jela su kuvana u ognjišta ili kaminima u loncima i tiganjima koji su specijalno bili dizajnirani za korištenje u ognjištu. Osim poznatih holandskih peći, koje su razvijene početkom industrijske revolucije, obično su se koristile posude od livenog gvožđa za pečenje. Poznata je bila posuda pod nazivom “Pauk” koja je imala ručku i tri noge koje su bile napravljene da bi se tiganj mogo staviti iznad samog užarenog uglja ili direktne vatre. Kuvanje u tiganjima i loncima bez nogu sa ravnim dnom počeli su se praviti krajem 19. veka od trenutka kada su se u domaćinstvu počeli koristiti šporeti sa grejnom pločom.

Posuđe od livenog gvožđa posebno je bilo popularno među domaćicama tokom prve polovine 20. veka. Većina američkih domaćinstava je imalo barem jednu posudu za pečenje od livenog gvožđa tada popularnog brenda kompanija Griswold i Wagner Ware. Iako su obe ove kompanije poslovale u kasnim 1950-im godinama, brendovi koji su sada u vlasništvu američke korporacije Culinary, Wagner i Griswold, njihovi proizvodi od livenog gvožđa poput tiganja i lonaca iz tog doba i sada se svakodnevno koriste u mnogim domaćinstvima u današnje vreme. Ovi proizvodi su u sadašnje vreme veoma traženi i cenjeni od strane antičkih kolekcionara. Lodge Manufacturing Company je trenutno jedini veliki proizvođač posuđa od livenog gvožđa u Sjedinjenim Američkim Državama.
U 20. veku se počelo sa uvođenjem i popularizacijom emajliranog posuđa od livenog gvožđa. Posuđe od livenog gvožđa je počelo biti zapostavljano prilikom kupovine 1960-ih i 1970-ih, početkom proizvodnje posuđa koje je u unutrašnjosti bilo premazano teflonom.
Zanimljivo je da se posuđe od livenog gvožđa, počevši od tiganja i dalje preporučuje od strane većine kuvara kao bitan element svake kuhinje. Tiganj od ovog čvrstog materijala može da zadržava dosta dugo vrlo visoke temperature te je zbog toga idealan za pečenje te dugo kuvanje variva,a smatra se odličnom varijantom za pripremu svih vrsta jela od jaja. Ovi tiganji su na primer odlični za izradu kukuruznog hleba i kolača, a najviše kolača pod nazivom Cobblers. Većina posuđa od livenog gvožđa su pravljeni iz jednog komada, kako bi se osigurala ravnomerna raspodela toplote.
Mnogi recepti pozivaju na korištenje tiganja od livenog gvožđa, kada se u receptu zahteva od domaćice da određeno jelo za početak prži na grejnom telu na šporetu, a da se lako kasnije prebaci u rerun. Smatra se kako se neke namirnice najbolje mogu pripremiti baš u ovakvom tiganju koji se najpre zagreje u rerni, zagrejan izvadi na trenutak napolje da bi se stavili sastojci potrebni za pečenje, zatim se tiganj vrati u rernu da bi se jelo direktno peklo. Ovaj način pripreme jela se razlikuje od mnogih priprema jela u drugim tiganjima i loncima, koji su napravljeni od različitih komponenti koje mogu biti oštećene od prekomerne temperature od 200 stepeni i više.
Poznato je da tiganj od livenog gvožđa ima izvrsna termička svojstva i da se unutrašnja površina tiganja izuzetno brzo zagreje. Ovaj tip tiganja se može veoma jednostavno proizvoditi bez korišćenja savremenih tehnologija.








Ono na šta se fokusiramo raste, a ono što ignorišemo nestaje.
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove   Čet 12 Jan - 21:13

Српско средњовековно посуђе за кување



Огњиште у Музеју Старо Сирогојно, готово идентично оним средњовековним,фото: Драган Боснић, документација Артис центар, Београд


Савременим истраживачима средњовековне керамике познато је какво се керамичко посуђе правило и на који начин се израђивало, превасходно на основу налаза с бројних археолошких ископавања, с представа зидног сликарства манастирских и других цркава на којима су приказане гозбе и из малобројних писаних извора.

Археолошки локалитети, првенствено утврђени градови и манастирски комплекси међу којима су Рас, Маглич, Ново Брдо, Сталаћ, Крушевац, Београд, Смедерево, Петрова црква код Новог Пазара, Студеница, Ђурђеви ступови, Милешева, Градац, Пећка патријаршија и Нова Павлица, обилују керамичким материјалом који датира од 12. до 15. века. Он сведочи, с једне стране, о технолошким знањима и умећима грнчара тог времена, а с друге пружа потпун увид у естетске домете форми и декорације посуда које су, било да је реч о увозу или локалној производњи, доминирале у средњовековној Србији.

Посуђе коришћено у кухињи, намењено припремању хране, кувању или чувању намирница, најмање се мењало кроз историју. Функционални оптимум достигло је врло рано, већ током праисторије, што доказују резултати археолошких истраживања великог броја насеобинских локалитета од неолита до средњег века.

О кухињској керамици, неатрактивном асортиману једноличних форми, најчешће без декорације или с оскудним украсом, готово да и нема писаних и ликовних података. Тако археолошки запис постаје једини поуздан извор информација. Нажалост, и то обиље археолошког материјала најчешће остаје занемарено, иако се та врста посуђа проналази свуда, од сеоских кућа до царских палата.

Етноархеолошка истраживања и кроскултурне анализе, чији је циљ да пруже додатне релевантне податке о начинима израде и коришћења појединих керамичких облика, несумњиво су драгоцен допринос реконструкцији свакодневног живота у минулим временима, па и у средњем веку.

Иако су у састав средњовековних кухињских предмета улазили и они од метала, дрвета, биљних влакана и камена, а у одређеним ситуацијама се могло кувати данас готово заборављеним начинима: врелим камењем, у мешини, кори бундеве или дрвета, грнчарија је ипак количином и разноврсношћу далеко превазилазила посуде од осталих материјала који су се тада користили.

Међу кухињском керамиком од 12. до 15. века доминантни су црепуље, вршници, лонци, питоси, амфоре и зделе.


Црепуља, Лазарев град, Народни музеј у Крушевцу, фото: документација Артис центар, Београд

Једна од најстаријих форми кухињске керамике свакако је црепуља, плитак реципијент кружног облика у којем се на огњишту пекао хлеб. Неки аутори сматрају да су их на Балкан донели Словени, због назива словенског порекла који се појављује у више варијанти, као црепуља, црепња, црепна, черепња, подница, а који се одомаћио и у несловенским језицима. Међутим, чињеница да се црепуља користила још у млађем неолиту на територијама о којима је овде реч, да је, прошавши кроз све потоње епохе (укључујући и средњи век) у готово неизмењеном облику доспела до наших дана с истим функционалним карактеристикама, доводи у питање веродостојност таквог мишљења.

На средњовековним локалитетима присутност црепуља добро је документована. Има их у утврђеним градовима и насељима, али и у манастирским комплексима. У оквиру утврђења Рас код Новог Пазара откривен је комад окамењене погаче која се обликом уклапа у профил одређених керамичких фрагмената који припадају овој врсти посуда. То јасно потврђује непромењену намену реципијената који се данас идентификују као црепуље. На овом локалитету пронађене су у великом броју, чак 95 примерака, и то у хоризонтима који датирају скраја 9. до првих деценија 13. века.

Црепуље су проналажене на многобројним локалитетима средњовековних српских земаља, на Магличу, у Скопљу, Исару (Штипу), Госпођином виру и Кастаљану, Новом Брду, Сталаћу, Новој Павлици, Смедеревском граду, али и на многим другим местима.


Црепуља на Часној трпези, Дечани 14. век, фото: документација Артис центар, Београд











love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove   Čet 12 Jan - 21:17

Занимљиво је и посебно важно нагласити да се посуде типа црепуље сликају на средњовековним фрескама у сценама где је трпеза. На њима су црепуље представљене најчешће с рибом и печеном перади, а то указује да су, осим за печење хлеба, оне служиле и за печење мањих количина меса. Тако представљене налазе се обично на сценама Рођење Богородице, Чудесни риболов, Јављање Христа апостолима, Свадба у Кани… У досадашњој стручној литератури називају се „зделама за изношење печене рибе или живине на трпезу“. У свести балканског становништва црепуља је све до средине 20. века имала и дубоко симболичко и духовно значење. Као хранитељица породице основном животном намирницом, црепуља, првенствено она прављена у домаћој радиности, уживала је велико поштовање. Колико код жена које су је израђивале, толико и код свих укућана. Имала је карактер светиње, па се за њену израду и употребу везују многи обичаји и табуи. Црепуља симболично представља свет, а њено прављење симболично стварање света. У црепуљи се пече хлеб, који симболизује тело Христово, чијим честицама се причешћују верници. Стога је разложно претпоставити да су црепуље у средњем веку нашле место и на Часној трпези, што је поткрепљено и податком да се обредни хлеб пекао искључиво у црепуљама где год су оне биле у употреби.

Представа црепуље на Часној трпези проскомидије олтарског простора у цркви манастира Дечани несумњиво је још један прилог тој претпоставци. Ни то што је црепуља насликана празна, не противи се таквој могућности. Чињеница да је насликана у проскомидији, у делу олтарског простора у којем се врши обред проскомидије и припремају свети дарови, односно честице хлеба за причешће, то јасно објашњава.

Вршник је по својој функцији нераскидиво везан за црепуљу. То је реципијент, најчешће коничног или калотастог облика, који има исту функцију као и црепуља, а употребљаван је или као део огњишног ансамбла уз црепуљу или самостално. За разлику од црепуља које су опстале до данас, вршници су нестали из употребе на простору централног Балкана пре готово стотину година. У средњовековном кухињском инвентару вршници су честа појава, могло би се рећи готово исто колико и црепуље. Проналажени су на Расу, Магличу, у Сталаћу, Београду и Студеници.


Причешће апостола, детаљ, Дечани, 14. век, фото: документација Артис центар, Београд

Најчешћи облик кухињске посуде, заступљен у различитим димензијама и у више варијанти, јесте лонац. Средњовековни лонци налажени су на свим досад поменутим локалитетима. Разноликост димензија и локалних својстава у облицима и минималистичкој декорацији, која се своди на урезани таласасти или чешљасти орнамент, често праћен урезима, убодима и другим сведеним декоративним елементима, говори о великом броју локалних радионица које су их израђивале. Лонци се у средњем веку праве у више варијанти, а два основна типа су лонци без дршке или с једном дршком. Обликом су прилагођени употреби на отвореном огњишту или пећима какве су у то време коришћене. Мада се формом, коју недвосмислено диктира функција, не разликују суштински од лонаца из претходних епоха, нарочито не од оних из раног средњег века, лонце тог периода, а нарочито оне из 14. и 15. века, одликује већа разноликост у моделовању тела и обода, као и разноврсност комбинација декоративних елемената, такође познатих из претходних периода.

Иако је већина била израђена на витлу, првенствено ручном које не нестаје ни када крајем 13. века започиње масовнија употреба ножног витла, неки лонци пронађени у хоризонтима касног средњег века имали су јасне знаке невеште израде без грнчарског витла. Очигледно је да су они служили само за потребе домаћинства, што је био обичај који ће се на простору централног и јужног Балкана задржати све до наших дана.


Лонац Рас, Градина, 12-13. век, Музеј Рас Нови Пазар, фото: документација Артис центар, Београд

Међу лонцима 14. и 15. века има и примерака који су глеђосани са спољне, а понекад и с унутрашње стране. Налажени су у Београду, Сталаћу, Магличу, Новом Брду, Смедереву и у манастирима Студеници, Градцу, Новој Павлици. Ови лонци се у неким случајевима третирају као трпезне посуде, будући да на њима нема трагова излагања ватри.


Лонац, Рас, 12-13. век, Музеј Рас Нови Пазар, фото: документација Артис центар, Београд









love
Nazad na vrh Ići dole
lana

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 93176

Učlanjen : 06.12.2012


PočaljiNaslov: Re: Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove   Čet 12 Jan - 21:19

Питоси такође воде порекло још из преисторије. Извесно је, међутим, судећи по количини пронађених примерака и разгранатој употреби, да су врхунац достигли у антици. Њихова примарна функција је била складиштење воде, уља, вина, жита и других намирница, али треба имати у виду да су неоргански материјали, као што су пигменти и гипс, регистровани као садржај питоса још у бронзаном добу Грчке и да су се у производњи текстила и ћилима у Србији у 19. веку користили и као посуде за справљање боја. Стога је сасвим могуће да су питоси и у средњем веку имали различите функције које су захтевале посуде великих димензија.



Питоси су готово увек са спољне стране „украшени“ рељефним тракама које се најчешће тумаче као ојачања, међутим, етноархеолошка истраживања су показала да је реч искључиво о украсу, а евентуално и о елементу који може да помогне приликом манипулације посудом великих димензија и тежине, како не би исклизнула приликом померања, али не и о конструктивном елементу. На средњовековним локалитетима питоси различитих запремина налажени су у више димензија, више варијанти и у различитим контекстима. Били су незаобилазни, како у утврђеним градовима (Ново Брдо, Крушевац, Сталаћ, Београд, Смедерево), тако и у манастирима (Милентија, Раваница, Градац, Ариље, Петрова црква код Новог Пазара, Ђурђеви ступови), јер је потреба за складиштењем хране свеприсутна и у мирнодопско време, а нарочито у ситуацијама у којима је постојала потенцијална опасност од рата и опсаде. Важност питоса у средњовековној кухињи и за средњовековну трпезу потврђује њихово представљање на фрескама, као што је то случај с представом Свадба у Кани у Дечанима.

Осим питоса, за чување мањих количина хране коришћени су ћупови који се често обликом, димензијама и украсом не разликују од лонаца, па их често није лако идентификовати. Зато се може само претпоставити мера њихове заступљености.

Амфоре спадају пре у транспортно посуђе, него у посуде за чување течности. Управо због тога, њихова присутност увек асоцира на увоз, било из далека или из околине. Порекло амфора је недвосмислено античко, али се оне појављују и у средњем веку, мада у донекле измењеном облику. Амфоре из тог периода досад су пронађене у Студеници, Прилепу и Скопљу.

Зделе и крчази су она врста посуда које, у зависности од начина и финоће израде, припадају и кухињском и стоном инвентару.


Средњовековни крчаг, Лазарев град, Народни музеј у Крушевцу

Када је реч о кухињским зделама, несумњиво је да су оне имале веома важну улогу у припреми хране, као што је случај и данас. На основу етнографских докумената може се претпоставити да је велики број здела које су у средњовековним кухињама коришћене био од дрвета, али су до данас ипак сачуване и оне керамичке. Често су рађене на ручном витлу, с декорацијом типичном за кухињско посуђе, што подразумева урезане линије, валовнице и отиске прста, нокта или орнаменте урезане алатком, вероватно дрвеном судећи по резултатима етноархеолошких истраживања. Проналазе се на свим локалитетима средњовековних српских земаља.

Иако у археолошком материјалу преовлађују они брижљиве израде намењени трпези, крчази су прављени и у једноставнијој, недекорисаној варијанти, која је свакако имала своје место у кухињи. Често су се само детаљима разликовали од лонаца с једном дршком, па се неретко називају лонци-бокали. Налазимо их на већини средњовековних локалитета, у Београду, Смедереву, Новом Брду, Сталаћу, Прилепу, Штипу и другде.



Биљана Ђорђевић

Извор: avantartmagazin








love
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove   

Nazad na vrh Ići dole
 
Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Dobro posudje-pola posla-posudje kroz vekove
» Niš kroz vekove
» Nakit u Srba kroz vekove
» Moda u Srbiji kroz vekove
» Odeca kroz vekove
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Uradi sam :: Kulinarstvo-