Civilizacija Inka

Kada govorimo o Inkama, govorimo o jednom mučnom periodu svetske istorije, u kojem se često naglašava postojanje misterije. Mada, malo tu ima misterije. Dolaskom Španaca, koji su bili u potrazi za južnoameričkim blagom, zbrisana je čitava jedna civilizacija. Bez milosti su se obračunavali i iživljavali nad stanovništvom Anda. Ali, nije to jedini razlog odumiranja. Različite evropske bolesti koje su ušle u organizme Inka, polako su odnosile čoveka za čovekom. Atahualpa je bio poslednji car Inka. Njega je 1533. godine ubio konkvistador Fransisko Pizaro, a ostali su umirali radeći kao robovi u najvećem rudniku srebra na svetu, Potosi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Bogatstvo carstva Inka bila je zemlja i radna snaga. Stanovište Inka bilo je svi moraju da rade, niko ne treba da radi previše ili predugo, niko ne sme da trpi nestašicu. Aristokratija i administrativna klasa sastojala se od većeg broja ljudi, a ne samo od pojedinaca kraljevske krvi. Poglavice svakog plemena ili države koji su ušli u carstvo imenovani su za Inka plemiće.

U školama za plemiće je bila zastupljena čvrsta disciplina. Učenici su, pored intelektualnog obrazovanja, bili pod stalnim testovima fizičke izdržljivosti. Od učenika se tražilo da pokažu svoju veštinu u trčanju, borbi, okretnosti, snazi.

Društvo Inka ne bi bilo tako celovito da nije bio razvijen sistem komunikacije. Izgradili su preko 20 hiljada kilometara popločanih puteva. Putevi kojima su se kretali glasnici, nosači nosiljki i prpitomljene lame pružali su se od Pacifika do amazonskih šuma i od severa do krajnjeg juga carstva.

Kazneni zakon Inka bio je kratak i strog. U njemu je bilo pravičnosti, kao na primer kada bi se radilo o krađi: ako bi lopov ukrao zato što nije imao da jede, onda bi kažnjen bio njegov poglavica zato što mu nije obezbedio minimum onoga što pripada svakom čoveku.

Verovali su u Majku zemlju, Majku more, boga Sunca, boga Meseca, bogove Zvezda. Sam Inka je predstavljao Sunce na zemlji, jer Inka znači sunce. Iznad svih drugih bogova bio je bog tvorac, Viracocha, ili drevni temelj, gospodar, učitelj sveta.

Vera u besmrtnost bila je dosta dominantna u životu Inka. Kad bi neki Inka umro, vodio ga je na drugi svet njegov pas, koji je bio ubijen da bi mogao da vodi svog gospodara.

Ekonomija je bila bazirana na kolektivnom vlasništvu zemlje i dobro rešenom navodnjavanju. Postojala su dobro rešena velika skladišta hrane, koja su omogućavala napredak carstva i u doba loše žetve. Mreža puteva je bila veoma raširena, što je omogućavalo lak transport robe i hrane.

Arhitektura, umetnost i obrada metala bili su visoko razvijeni. Postojala je izuzetno napredna medicina sa razvijenom hirurgijom lobanje.

Novi španski vladari su se brutalno ophodili prema narodu Inka i njihovim tradicijama. Kultura Inka je sistematski uništavana da bi konačno postala još samo jedan deo tužne istorije američkog kontinenta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Otkriven stravični ritual Inka: Djecu su drogirali, opijali i ostavljali da se smrznu

[You must be registered and logged in to see this image.]


ZNANSTVENA su istraživanja dala stravične rezultate. Mumificirana djeca, pronađena 1999. godine u Argentini, bila su ritualno žrtvovana, piše Daily Mail.

Analizom njihove kose utvrđeno je da su bila drogirana listovima koke, opijena pićem od fermentiranog kukuruza i ostavljena da se smrznu u grobnici Anda.

Vjeruje se kako su njih troje bili žrtvovani u ritualu capacocha koji je služio da umiri strah Inka zbog naglog širenja njihovog carstva.

Najstarija od njih, 13-godišnja djevojčica poznata kao "Ledena djevica", pronađena je u sjedećem položaju, prekriženih nogu, glave nagnute naprijed i s rukama u krilu. Umrla je prije više od 500 godina, no tijelo joj je savršeno očuvano.

Među njenim zubima i u ustima pronađeni su tragovi listova koke. Najveće su količine opijata pronađene upravo kod nje, a vjeruje se da je ona, jer je bila najstarija, pružala najveći otpor.

Koka i alkohol od kukuruza, chicha, pomogli su djevojčici da se bori s hladnoćom, no vjerojatno su joj i ubrzali smrt.

Smatra se da su svećenici Inka čekali da opijena djeca padnu u nesvijest te su ih zatim položili u grobnice.

Dr. Andrew Wilson sa Sveučilišta u Bradfordu, kaže: "Mislimo da je "Ledena djevica" odabrana kao žrtva 12 mjeseci prije svoje smrti".

(Index.hr)

Carstvo Inka je najveće carstvo u pretkolumbovskoj Americi. Nastalo je u 14 veku. Tokom 15 veka Inke su se proširile duž planine Anda. Bilo je to jedno od najvećih carstava u svetu u doba raspada. Administrativni, politički i vojni centar je bio Kusko. Nastao je na visoravnima Perua oko 1200. Od 1438. do 1533. Inke su koristile osvajanja i miroljubivu asimilaciju šireći svoje carstvo na velike delove zapadne Južne Amerike. U sastavu carstva su bili delovi Ekvadora, Perua, Bolivije, Argentine i Čilea.

Atahualpa je bio poslednji car Inka. Ubio ga je 1533. konkvistador Fransisko Pizaro označavajući time početak španske vladavine. Tokom španske uprave otvoren je najveći rudnik srebra na svetu Potosi u kome su Inke radile kao robovi. pod teškim uslovima umirali bi već za godinu ili dve rada u rudniku.

Privreda je bila bazirana na kolektivnom vlasništvu zemlje i dobro rešenom navodnjavanju. Postojala su dobro rešena velika skladišta hrane, koja su omogućavala napredak carstva i u doba loše žetve. Mreža puteva je bila beoma raširena, što je omogućavalo lak transport robe i hrane. Arhitektura, umetnost i obrada metala bili su visoko razvijeni. Postojala je izuzetno napredna medicina sa razvijenom hirurgijom lobanje.
Inke su započele kao narod u području Kuskoa u XII veku. Pod vođstvom Manko Kapaka osnovali su mali grad državu Kusko. Započeli su ekspanziju 1438. pod vođstvom vođe Pačakutija. Tokom njegove vladavine veći deo Anda, tj. uglavnom Peru i Ekvador dolaze pod kontrolu Inka.

Pačakuti je reorganizovao kraljevstvo Kusko u carstvo, jedan oblik federalnog sistema, gde su Inke bile na čelu centralne vlasti, a 4 regionalne vlasti su imale jake vođe. Smatra se da je Pačačuti izgradio Maču Piču. Pačakuti bi obično slao špijune u oblasti, koje bi nameravao osvojiti. Špijuni bi doneli bitne informacije o političkoj organizaciji, vojnoj snazi i bogatstvu. Pačakuti bi posle toga pozivao slao poruke vođama te zemlje da se pridruže njegovom carstvu, šaljući pri tome skupocene poklone i obećavajući bogatstvo, ako se pridruže njegovom carstvu. Većina bi prihvatila ponudu i mirno bi postali deo carstva Inka.

Deca od vladara takve nove zemlje dolazila bi u Kusko i tu bi ih učili administrativnom sistemu Inka. Posle toga oni bi bili vladari svojih zemalja. Deca vladara novih zemalja bi postajala plemstvo od Inka. Tradicionalno sin vladar Inka bi predvodio vojsku. Pačakutijev sin Tupak Inka započeo je osvajanja severa 1463. i nastavio je i nakon očeve smrti 1471. Najznačajnije osvajanje je predstavljalo osvajanje Kimora, koji je bio jedini ozbiljan protivnik Inka na obali Perua. Carstvo Tupak Inka širilo se do Ekvadora i Kolumbije.

Sin Tupak Inke je bio Huajna Kapak, koji je osvojio velike teritorije na jugu, tj. severni Čile i delove Argentine i Bolivije.

Društvo i religija[uredi - уреди | uredi izvor]
Bogatstvo carstva Inka bila je zemlja i radna snaga. Stanovište Inka bilo je “Svi moraju raditi, niko ne treba da radi previše ili predugo, niko ne sme trpeti nestašicu”. Osnovna društvena i ekonomska jedinica bila je aullu. Zemlja od auljua se nije mogla outđiti. Po zakonu Inka, jedan deo zemlje aullua bio je posvećen Suncu (državnoj religiji), jedan Inki i jedan naselju u kome se nalazi. Ovaj poslednji navedeni deo bio je dovoljan za sve stanovnike u tom naselju. Kada bi stanovništvo poraslo, taj problem bi se rešavao dodeljivanjem zajednici Inkine zemlje, pomoći iz Inkinih skladišta i preseljavanjem stanovništva iz prenaseljene u retko naseljenu zemlju.

Upravni sistem Inka zasnovan je na osnovi aullua, ali to nije samo društvena zajednica, nego je predstavljalo i ljude i zemlju zajedno. Često su se ti aullui spajali u male države, pod poglavicama čija je vlast bila nasledna. Te male države su se spajale u neku vrstu konfederacije. Svaka ta mala država dodavana je carstvu Inka.

Hijerarhijski sistem se sastojao u sledećem: deset domaćinstava bili su pod jednim poglavicom, koji je imenovan između članova tih domaćinstava; pedeset domaćinstava pod takođe jednim poglavicom izabranim na isti način; stotinu domaćinstava bili su pod curacom, koji je bio član plemstva, potom idu hiljade, deset hiljada domaćinstava. Zatim, četrdeset hiljada domaćinstava čije su se poglavice zvale tuciricuc-cuna ili oni koji vide sve. Nad ovim poglavicom bili su četiri apa-cune, svaki za po jedan deo carstva, a nad tom četvoricom bio je vrhovni Inka. Funkcioneri dvaju najviših rangova imali su poreklo Inke. Svaki funkcioner izabirao je onog ispod sebe po rangu, a odobrenje je morao tražiti od vrhovnog Inke.

Aristokrarija i administrativna klasa sastojala se od većeg broja ljudi, a ne samo od pojedinaca kraljevske krvi. Pachacutec, osmi Inka, shvatio je da Inka kraljevske krvi ima premalo za državne poslove. Proširio je privilegije Inka na sve stanovnike carstva koji su govorili quechua jezik. Poglavice svakog plemena ili države koji su ušli u carstvo imenovani su za Inka plemiće, i oni ili njihovi sinovi odlazili su u Kusko na školovanje. Kada bi se pokazali da su sposobne vođe njihova vlast postajala je nasledna.

U tim školama bila je zastupljena čvrsta disciplina. Učenici su, pored intelektualnog obrazovanja, bili pod stalnim testovima fizičke izdržljivosti. Od učenika se tražilo da pokažu svoju veštinu u trčanju, borbi, okretnosti, snazi, itd.

Mera za jedinicu merenja zemlje bila je tupu (šezdeset naspram pedeset koraka). Jedan tupu navodnjavane zemlje smatrao se dovoljan za bračni par bez dece. Svaki rođeni dečak donosio bi još jedan tupu, a svaka devojčica pola tupua. Podela zemlje bila je u rukama poglavice zaduženog za deset, pedeset ili stotinu domaćinstava.

Quipu je bio jedini instrument računanja, a isto tako i pisanja. Istorija, zakoni, sve je bilo zapisano pomoću quipua. Njegova upotreba bila je tako mnogostrana da bi ga gotovo mogli nazvati nekim oblikom pisma. Tipični quipu sastoji se od duge uzice s koje visi stanovit broj glavnih uzica, od jedne do preko stotinu. Glavne uzice dugačke su oko trideset centimetara, a uz njih su pričvršćene manje uzice. Dok su se neki quipui upotrebljavali u prvom redu za numeričke beleške, drugi su predstavljali čitave knjige. Pomoću njih Inke su našli način da sačuvaju svoju istoriju, svoje zakone i ceremonije, kao i svoje poslovne stvari. Danas postoje jedino oni koji su nađeni u grobovima. Njih su Španci intenzivno spaljivali.

Društvo Inka ne bi bilo tako celovito da nije bio razvijen sistem komunikacije. Izgradili su preko 20 hiljada kilometara popločanih puteva. Putevi kojima su se kretali glasnici, nosači nosiljki i prpitomljene lame pružali su se od Pacifika do amazonskih šuma i od severa do krajnjeg juga carstva. Na putevima su postojala neka vrsta odmarališta za glasnike. Glasnicima je posvećivana velika pažnja, oni su bili vežbani od rane mladosti. Odmarališta su radila danonoćno na svim glavnim putevima. Ta služba radila je pre svega za administrativne i vojne izveštaje i naredbe. Uz puteve bile su izgrađene tampu-cune, ili prenoćišta za putnike.

Kazneni zakon Inka bio je kratak ali pre svega strog. Njegova primena bila je nepromenljiva čak ako bi se radilo o osobi kraljevske krvi. U njemu je bilo pravičnosti, kao na primer kada bi se radilo o krađi: ako bi lopov ukrao zato što nije imao da jede, onda bi kažnjen bio njegov poglavica zato što mu nije obezbedio minimum onoga što pripada svakom čoveku. Inke su imale dve važne institucije koje su se nazivale mita i yanacona. Mita je bio inkaički sistem javnih radova za potrebe države, i glavna briga Inka bila je da taj posao rotira u pravo vreme, odnosno da na vreme menja radnike. Yanacona se sastojala uglavnom od kvalifikovanih radnika (klesara, kovača, itd.). oni su bili oslobođeni od poreza i njihova zanimanja su smatrana časnim i smatralo se da se ne smeju iskorišćavati.

Religija Inka bila je veoma važna za čitavu civilizaciju Inka. Po celom carstvu postojala su mesna svetilišta (huaca), od kojih su mnoga bila hramovi sa sveštenicima. Verovali su u Majku zemlju, Majku more, boga Sunca, boga Meseca, bogove Zvezda. Sam Inka je predstavljao Sunce na zemlji, ili tačnije on je bio Sunce, jer Inka znači sunce. Iznad svih drugih bogova bio je bog tvorac, Viracocha, ili drevni temelj, gospodar, učitelj sveta. Vera u besmrtnost bila je dosta dominantna u životu Inka. Kad bi neki Inka umro, vodio ga je na drugi svet njegov pas, koji je bio ubijen da bi mogao da vodi svog gospodara. Postojale su neveste sunca. Kada bi devojčicama bilo deset godina, carski službenici su ih pregledali. One koje su imale veliku fizičku lepotu postajale su “izabrane žene” i odgajane su u samostanima blizu hramova Sunca. Neke bi se kasnije vratile svojoj porodici, a neke bi postajale plemićke žene. Ali nekoliko je bilo od samog početka određeno za žrtvu. One su smatrane najsrećnijim od svih.

Dinastija Inka zahvatala je dvanaest generacija. Šest od tih dvanaest generacija je prošlo pre nego što je formirano carstvo. Osnivač dinastije po predanju bio je Manko Kapak. Njega je bog Sunce poslalo na zemlju da stanovništvo Anda okupi oko sebe. Zadatak mu je još bio da ih nauči raznim zanatima, poljoprivrenoj proizvodnji, arhitekturi, itd. Manko Kapak je i prema predanju osnovao glani grad Inka koji je nazvao Kusko.

Kusko je po Inkama predstavljao “pupak sveta”, odnosno mesto odakle su svi ljudi nastali. Kasnije, u doba velikog razvoja carstva, Kusko postaje velika prestonica sa oko sto hiljada stanovnika. U odnosu na ostale gradove širom carstva Kusko je bio veoma veliki, jer su andski gradovi u suštini bili mali. Tipičan provincijski grad brojao je oko 15 hiljada stanovnika.

Špansko osvajanje[uredi - уреди | uredi izvor]
Španske konkvistadore je predvodio Francisko Pizaro. Tokom istraživačkog putovanja 1526. dolaze do teritorije Inka. Postalo im je jasno da se radi o bogatoj zemlji punoj zlata i srebra. Posle drugog putovanja 1529., Pizaro je otputovao u Španiju, da bi dobio kraljevu dozvolu da osvoji to područje i postane vicekralj.

Kada se Pizaro vratio u Peru 1532., trajao je rat za nasleđe između sina od Huajna Kapaka i Atahualpe. Osim toga pojavili su se i nemiri u novoosvojenim teritorijama. Pizaro je imao samo 180 ljudi, 1 top i 27 konja. Često je morao da pregovara ne ulazeći u sukobe, jer su bili malobrojni. Prvi sukob je imao blizu zaliva Gvajakil u Ekvadoru. Tu je osnovao grad Pijuru 1532. Hernando de Soto je krenuo da ispita unutrašnjost i vratio se sa pozivom da se sretnu sa Atahualpom. Atahualpa je upravo tada pobedio u ratu za nasleđe, pa se odmarao u Kahamarki sa 80.000 vojnika.

Kada se Pizaro sreo sa Atahualpom, Atahualpa je došao samo sa malim brojem vojnika. Razgovarali su preko prevodioca, koji nisu baš dobro naučili jezike. U Pizarovoj pratnji je bio fratar, koji je nastojao da uveri Atahualpu, da pređe na hrišćanstvo, pokušavajući da objasni doktrinu. Atahualpa nije razumevao, a Španci su postali nestrpljivi i sukobili su se sa Atahualpinim vojnicima, pobedili ih i zarobili Atahualpu.

Atahualpa je obećao Špancima da će sobu ispuniti zlatom, a dve takve srebrom, samo da ga posle toga puste. Atahualpa je to i učinio, ali Pizaro nije oslobodio Atahualpu, nego ga je ubio 29. avgusta 1533. Španci su postavili Atahualpinog brata Manko Inku na vlast. Manko je neko vreme surađivao sa Špancima, dok su Španci gušili otpor na severu. U međuvremenu Pizarov saradnik Dijego de Almagro pokušao da preotme Kusko od Pizara, pa je Manko Inka zauzeo 1536. Kusko iskoristivši sukob među Špancima. Španci su onda ponovo zauzeli Kusko.

Manko Inka se povukao u planine, gde su on i njegovi naslednici vladali još 36 godina. Ponekad su napadali Špance. Zadnje uporište Inka je otkriveno 1572., pa je uhvaćen i ubijen zadnji vladar Inka Mankov sin Tupak Amaru. Time je okončan otpor španskom osvajanju.

Posle španskog osvajanja[uredi - уреди | uredi izvor]
Novi španski vladari su se brutalno ophodili prema narodu Inka i njihovim tradicijama. Kultura Inka je sistematski uništavana, uključujući i njihovo napredno stočarstvo. Španci su zloupotrebili inkanski sistem obaveznih javnih radovova, pa su terali ljude da rade dok ne izdahnu. Po jedan član svake porodice morao je raditi u rudnicima srebra i zlata. U Peruu je otvoren najveći rudnik srebra na svetu Potosi. Kada bi jedan član porodice umro od teškog rada u runniku, drugi član bi ga morao zamenjivati. Mnogi su umirali za godinu do dve rada u rudniku.

Kečua[uredi - уреди | uredi izvor]
Najveće jezike carstva Inka, kečua i ajmara jezik koristi katolička crkva pri pokrštavanju toga područja. Kečua i Ajmira su zato ostali kao najrašireniji indijanski jezici. Legende o Inkama su poslužile kao inspiracija pobunjenicima. tako se Tupak Amaru II pobunio 1780 protiv Španaca, a sadašnji gerilski pokreti su tupak amaru revolucionarni pokret i Sendero Luminozo u Peruu i Tupamarosi u Urugvaju.

U 15. i 16. veku carstvo Inka bilo je najveće na prostorima južne Amerike. Saznajte šta ih je to razlikovalo od svih ostalih naprednih civilizacija u istoriji.
Sa cenrtom u današnjem Peruu, carstvo Inka se protezalo preko vrhova Anda do obale i uključivalo je delove današnje Kolumbije, Čilea, Bolivije, Ekvadora i Argentine. Carstvo je bilo povezano mrežom puteva čija kompleksnost je mogla da konkurše onima u Starom svetu. Imali su mnogo hrane, tekstila, zlata i lišća koke, bili su majstori gradnje Novog sveta. Uprkos svemu tome nikada nisu imali novac. Osim toga, nisu imali ni jednu jedinu pijacu.

Carstvo Inka verovatno je jedina napredna civilizacija u istoriji koja na nijednom delu svoje teritorije nikad nije imala trgovački stalež ni bilo kakvu trgovinu. Kako im je to uspelo?

Mnogi aspekti života Inka su ostali tajna, delom i zbog toga što izveštaji o životu tog naroda dolaze od Španaca koji su ih na kraju i istrijebili raznim evropskim bolestima. Prvo su im preneli boginje koje su po nekim procenama ubile i do 90 posto populacije Inka, a zatim su ih dokrajčili tifusom, sifilisom, gripom, difterijom, rubeolom i ponovno boginjama. Naše znanje o tim događajima i razumijevanje kulture Inka dolazi od nekoliko posmatrača, većinom španskih misionara i istoričara Blasa Valere, koji je rođen u Peruu dve decenije nakon pada carstva Inka.

Bogatstvo i bez novca

Beleške misionara i Valere opisuju Inke kao majstore gradnje i planskog raspolaganja zemljom, sposobne za sofisticiranu planinsku poljoprivredu. Gradove su podizali od velikih kamenih blokova koji su bili tako precizno isklesani da su međusobno prijanjali bez ikakvog veziva. Njihovo društvo je bilo toliko bogato da su sebi mogli da priušte da stotine ljudi specijalizovanih za planiranje poljoprivrede ‘osmisli’ kako će da iskoriste novoosvojena područja. Gradili su takozvane terasaste farme na obroncima planina i na njima su sadili od krompira i kukuruza do kikirikija i tikvica. Gde će se šta saditi pažljivo je birano prema prosečnim temperaturama i nadmorskoj visini. Takođe su sadili i drveće kako bi tanki gornji sloj tla ostao u dobrom stanju.
Njihovi arhitekti su bili jednako talentovani kao i poljoprivrednici. Dizajnirali su i izgradili enormne piramide, koje su navodnjavali sofisticirani vodovodi poput onog pronađenog u Tiponu i spajali sisteme popločanih puteva, izgradili su enormno velike hramove poput Pačakamaka kao i grad Maču Pikču koji nije bio grad u klasičnom smislu reči. Najverovatnije je izgrađen kao carski posed i religijsko utočište. Nisu imali pismo pa su graditelji matematički sve tačno izračunavali uz pomoć sistema čvorova na kanapima. I uprkos svoj toj produktivnosti Inke su uspjele da se odupru uvođenju novca i trgovina.

Tajna njihovog velikog bogatstva je možda u njihovom neobičnom ‘poreznom sistemu’. Naime, radnici i poljoprivrednici su proizvodili deo robe za sebe, a dio za cara i plemstvo. Vlasti su pak, oni bili siguran izvor radne snage za radove bilo kakve vrste, ali i ostale kraljevske poduhvate. Država je sakupljala svu proizvedenu robu – hranu, vunu, tekstil, itd. i spremala je u skladišta. Svaki grad je imao najmanje dva skladišta – jedno za vladara i jedno za građane. Dakle, produkcija, distribucija i upotreba svih dobara bila je kontrolisana od strane vlasti. Svaki građanin je pak, od države zauzvrat dobio sve što mu je bilo potrebno za život – hranu, alat, neobrađene materijale i odeću i nisu imali potrebu da ništa kupuju. Kako nije bilo trgovina, nije bilo ni potrebe za uvođenjem neke valute ili novca. Ipak, Inke ponekad jesu i trgovale. Ali, nikada među sobom već samo sa drugim narodima. Menjali su svoja dobra jedino za ona koja nisu mogli da proizvedu sami.