Sveti Vladika Nikolaj Velimirović

На супрот једним и другим Индија и Тибет муче се, и то страшно муче, ни за рај земаљски ни за рај небески, него за уништење живота, за престанак реинкарнације, за несвест и неосетљивост, за нирвану. Јер је за њих живот Маја, обмана, и Самсара, вртлог, у коме се налазе и људи и богови. За њих не постоји ни рај небески нити, још мање, рај земаљски. Чак ни богови њихови нису у Рају, него у несрећи постојања, у обмани личног живљења, у вртлогу Самсаре. И колико људи очекују спасење од богова, исто толико богови очекују спасење од људи.
Због тога је Гаутама Буда имао смелости да каже: Ја сам дошао да спасем људе и богове!
Заиста, лажан је појам о Богу и о човеку тамо где се такав језик могао чути. Но није мање лажан језик на Западу где се говори: Уживај! Енџој јурселф! (Задовољи самога себе! говоре Енглези). То не само да није језик хришћанских народа, него то није језик ни бољих и отменијих философа јелинских. Ни Сократ, ни Платон, ни Аристотел нису се усудили тако говорити. Него је тако проговорио онај који представљакукољ и болест јелинске философије. - Епикур. Он се усудио рећи трозну реч:
Граби дан! То јест, уживај данас, јер сутра можеш бити мртав за вечност. Граби сваки нози дан и сисај га до крви. То је паганизам западни коме се некадашња хришћанска Европа сада приволела.

Шта да кажемо на погледу мучења источног и западног човечанства, на огромној панорами мучења ради нестварног и неостварљивог циља?
Нестваран је и неостварљив циљ, коме тежи и ради кога се мучи исламски свет Истока. Јер на небу не постоји телесни и страстни рај.
Неостварен је и неостварљив циљ, коме је хиљадама година тежио и за кога се мучио свет Велике Азије, Средње и Крајње. Јер постоји Бог, један и једини, који је створио све душе и који их све чека у крило своје. Самоуништење је злочин и Нирвана лаж.
Неостварен је и неостварљив циљ научног и безбожног Запада. Рај на земљи јесте рај без пророка; такав рај није ни обречен ни проречен, нити је био нити ће бити. Тамо је рај где је л^убав. А љубав је тамо где је Родитељ. Према томе рај није на земљи него на небу, није чулан него духован, нити је харемски него ангелски.
Јасно је из свега овога, да православни народи не могу стајати између Истока и Запада него - изнад. Нарочито православни Балкан, који је плакао у ропству пола хиљаде година, више него ма који други хришћански народ у свету. Балкан мора бити видовит и разликовати дан од ноћи и пшеницу од кукоља.

Не сме се Балкан колебати између Истока и Запада, т.ј. између исламског небесног али чувственог раја и материјалистичког земаљског раја западних народа.
Балкан није ни Исток ни Запад, нити је између Истока и Запада. Него је Балкан изнад Истока и Запада. Јер Балкан видовито види и провиђа, да је мучење источњака мучење за смрт и да је мучење западњака мучење за смрт. Тамо да се помоћу аскезе пређе у Нирвану, овде да се помоћу уживања умре за навек или пак да се по смрти сиђе у подземне подруме Валхале, где се продужује телесно оргијање почето на земљи.
Балкан мора стајати између свих нечистих рајева Истока и Запада; и мора знати за пречисти рај Христов, који није ни оргијање нити очајање. Само тако хришћанска Србија може имати апостолски задатак, да приволи Исток крштењу а Запад покајању.
Да би тако сав род људски био благословен као једно стадо једног пастира, на век века. Амин.

Свети Владика Николај

[*]Bogatstvo je jedno veliko dobro i jedno moćno oružje protiv zla, ali, ono bogatstvo od koga su čak i moljci jači ne vredi ništa.
[*]Pravi je gospodin onaj koji ima gospodsku dušu i gospodski karakter.
[*]Što veće bogatstvo sabirate, to ste žalosniji, što više znanja trpate u sebe to ste manje radosni. Sve su priče na površini, a smisao njihov u dubini.
[*]Dani poraza teže se zaboravljaju nego dani pobede.
[*]Kad čovek misli da je na vrhuncu svog uspeha, tada, u stvari, stoji na granici svoje propasti.
[*]Ljudi koji ne mogu učestvovati u tuđem bolu, još manje mogu učestvovati u tuđoj radosti.
[*]Samo ono što je bitno ima vrednosti. Ostalo je sve priča o bitnosti i vrednosti. No, bitnošću se ne može ono što čas jeste, a čas nije.
[*]Učini dobro i zakopaj pod kamen, ono će od kamena načiniti sebi jezik i objaviti se.
[*]Vreća prašine ne povećava vrednost jednom zrnu zlata u prašini.

“

Молитве на језеру
Владика Николај Велимировић

Благослови непријатеље моје Господе

И ја их благосиљам и не кунем.
Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.
Они су ме чинили странцем у земаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него ли негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима нашао најсигурније склониште, сакривши се по Твој шатор, где ни непријатељи, ни пријатељи не могу погубити душу моју.

Благослови непријатеље моје Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Они су место мене исповедали грехе моје пред светом.
Они су ме шибали, кад сам се ја устезао шибати самог себе.
Они су ме мучили када сам ја бежао од мука.
Они су ме ружили онда, кад сам ја сам себи ласкао.
Они су ме пљували онда, када сам се ја гордио собом.

Благослови непријатеље моје Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Када сам се ја правио мудрим они су ме називали лудим.
Када сам се ја правио моћним, они су ми се смејали као кепецу.
Када сам хтео водити људе, они су ме гурали у позадину.
Када сам журио да се обогатим, они су ме тукли гвозденом руком.
Када сам мислио мирно спавати, они су ме из сна будили.
Када сам зидао дом за дуг и миран живот, они су га рушили и изгонили ме ван.
Заиста, непријатељи су ме одрешили од света и продужили руке моје до Твог скута.

Благослови непријатеље моје Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
Благослови их и умножи их; умножи их и још више их огорчи против мене –
да би моје бекство к Теби било бесповратно;
да би се нада у људе искидала као паучина;
да би се сирење потпуно зацарило у души мојој;
да би срце моје постало гробом моја два зла близанца: гордости и гнева;
да би све моје благо сабрао на небу;
ах, да би се једном ослободио самообмане, која ме је заплела у страшну мрежу варљивог живота.
Непријатељи су ме научили да знам – што мало ко зна – да човек нема непријатеља у свету изван себе.
Само онај мрзи непријатеље, ко не зна, да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи.
Заиста тешко ми је рећи, ко ми је учинио више добра и ко више зла у овоме свету: пријатељи или непријатељи.
Зато благослови Господе и пријатеље и непријатеље моје.
Роб куне непријатеље јер не зна. А син их благосиља јер зна.
Јер син зна, да му се непријатељи не могу дотаћи живота. Зато слободно корача између њих и моли се Богу за њих;

Благослови непријатеље моје Господе. И ја их благосиљам и не кунем.
”

A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda...



"Jednom prilikom sam sedeo sa svojim dugogodišnjim prijateljem, izuzetno obrazovanim i duhovno iskusnim čovekom, vladikom Srpske pravoslavne crkve. Kao i uvek, čitav naš razgovor je imao tih i svečan karakter. Bez mnogo reči, sa dugim periodima ćutanja, u zajedničkom osećanju težine vremena u kome živimo.
Pred zidovima ispunjenim knjigama i ikonama, pod prigušenim večernjim svetlom, čitav ovaj nesvakidašnji razgovor sveo se na zajednički pokušaj našeg odgovora na jedno podjednako komplikovano koliko i tajanstveno pitanje. Rekli bismo pitanje svih pitanja: koji je to najveći, onaj prvorodni srpski greh?

Da, zaista, koji je to najveći naš greh? Iz koga se kasnije šire i umnožavaju svi ostali naši grehovi, mane i nedostaci. Koji prethodi svakom srpskom stradanju, svakom našem padu i svakoj propasti.

I razgovor se tako pretvorio u veliko i strašno podsećanje na sve ono što nam se dešavalo.

Pred mirnim pogledom mog ćutljivog sagovornika, ja sam polako nabrajao užasne scene našeg pada u istoriji. Jednu po jednu.
Kao na ispovesti, ređao sam strašne scene krvavih stratišta i narodnih zbegova. Sećao sam se svega onog što mrzne srce i ledi dušu.

Sećam se kumovske sekire; sećam se oficirske sablje koja seče dojke srpske kraljice; sećam se krvavog noža kako se u Topčiderskoj šumi nemilosrdno zabija i kasapi lice najplemenitijeg vladara naše moderne istorije; sećam se prosjaka i bogalja sa najvišim vojnim odlikovanjima posle svakog srpskog rata; sećam se budućeg srpskog vojvode Živojina Mišića kako zalaže kod poverilaca sve što ima, čak i svoj šinjel (pošto je kao obrenovićevac izbačen iz vojne službe); sećam se najveće junakinje Solunskog fronta, besmrtne Milunke Savić (nosioca Karađorđeve zvezde sa mačevima, medalje Obilića i dva ordena francuske Legije časti) kako posle Prvog svetskog rata radi kao čistačica i kleči pored kofe sa prljavom vodom samo da bi ishranila svoju porodicu – u istoj onoj kraljevini u čijem je oslobođenju onako slavno učestvovala, prerušena u muškarca, višestruko ranjavana…

Sećam se pravoslavnih crkava podignutih u vazduh srpskom rukom; streljanja Hristove ikone; ugašenih krsnih slava; zabranjene ćirilice; prećutanog Jasenovca…
Sećam se svega što inače pokušavamo da zaboravimo, svega onog što nas prati kao demonska senka, udobno smeštena između redova naše istorije…
Trebalo je podneti sav ovaj odjednom oživljeni užas.

Dugo ćutanje. I jedva savladan, teški uzdah pokajanja za sve ono što su najgori među našim precima radili svojoj rođenoj braći, svojim kumovima, prijateljima, vođama, vladarima…

Gospode Isuse Hriste, sine Božji, pomiluj nas grešne! Pomiluj nas, Blagi!
A posle molitve, pokušali smo da nekako rastumačimo ovaj jezivi haos bezumnih, neljudskih grehova našeg naroda.
I probao sam. Nabrajajući redom: greh očeubistva; izdaju; samovolju; sebičnost; pohlepu; nepoštovanje svega velikog i zaista vrednog…
Moj ćutljivi, mudri sagovornik podsetio me je da su ovo "samo odblesci nečeg starijeg od svega nabrojanog”. Da postoji prauzrok čitave ove tužne hronike naše sramote i beščašća. I da je "ovaj strašni greh vešto prerušen u jedan naizgled sasvim bezazleni oblik". U nešto što nam se i ne čini kao greh.

Otkrio mi je, u jednoj jedinoj reči, suštinski razlog svih razloga našeg ponovljenog stradanja. Izrekao je rešenje:

"Najveći srpski greh, onaj iz koga kasnije proizlazi sve zlo, sva strava i užas naše istorije i svakodnevice, jeste nestrpljenje."
Obično, malo, svakodnevno, tobože bezazleno nestrpljenje. Ono je naš najveći, najteži, onaj originalni greh. Prauzrok svega što ćemo kasnije upropastiti, izdati, uništiti, oskrnaviti, odbaciti, zaboraviti…

Kao i uvek, najkomplikovanija pitanja zahtevaju one najjednostavnije odgovore. Koji su, pokazalo se, često i jedini pravi.
Jer nestrpljenje nije suprotnost „strpljenju”, već mudrosti.
Nestrpljenje je očito pokazani nedostatak vere u Boga i u sebe. Nestrpljenje je malodušje i maloverje.
Nestrpljenje je uzrok svakom razočaranju. Nestrpljenje je pobuna protiv onoga "neka bude volja Tvoja".
Nestrpljenje je početak svakog kraja. Nestrpljenje je ono samoubilačko srpsko "buntovništvo bez razloga".
Nestrpljenje je bezbožni otpor svemu onome što ne razumemo.
Nije mi ostalo ništa drugo nego da se složim sa svojim mudrim, strpljivim prijateljem.
I da sada ovde i vama, dragi moji, prenesem sećanje na ovaj davni razgovor. Sa nadom da ćete me razumeti. I poverovati rečima srpskog episkopa, nadahnutih hiljadugodišnjom mudrošću pravoslavne civilizacije.

Zato, molim vas, nemojte biti nestrpljivi. Koliko god da vas boli. Koliko god da vam se čini neizdrživo...."

Vladika Nikolaj Velimirović

.. Ko me to gleda netremice kroza sve zvezde na nebu i sve stvari na zemlji? Zakrijte oci svoje, zvezde i stvari; ne gledajte nagotu moju. Dovoljno me stid pece kroz moje oci. Sta imate da vidite? Drvo zivota, koje se smanjilo u trn na drumu, te ubada i sebe i druge. Sta drugo - nego plamen nebesni zaronjen u blato, ne niti svetli niti se gasi? Sta je sve vreme ljudsko do jedan talas sto okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja sto ostavi jezero, jer presahnu? ...

Molitve na jezeru

Orači, nije glavno vaše oranje no Gospod što posmatra.

Pevači, nije glavno vaša pesma no Gospod što sluša.

Spavači, nije glavno vaše spavanje no Gospod što bdi.

Nije glavno nešto vode u škaljama oko jezera no jezero je glavno.

Šta je sve vreme ljudsko do jedan talas što okvasi vreo pesak na obali, pa se pokaja što ostavi jezero, jer presahnu?

O zvezde i stvari, ne gledajte u mene no u Gospoda sa očima. On jedini vidi. U njega gledajte i videćete sebe u domovini svojoj.

Našto vam gledanje u mene: u sliku izgnanstva svoga? U ogledalo svoje žurne prolaznosti?

Gospode, lepi ubruse moj, optočeni zlatnim serafimima, spusti se na mene kao veo na udovicu, i pokupi suze moje, u kojima vri žalost svih Tvojih stvorenja.

Gospode, lepoto moja, dođi mi u goste. Da se ne bi stideo nagote svoje. Da se mnogi žedni pogledi, što padaju na mene ne bi vraćali doma žedni.

Molitve na jezeru

XIII

Ti ne tražiš mnogo od mene, ljubavi moja. Gle, ljudi traže više.

Obmotan sam u debeli obmotač nebića, što zaklapa oči duše moje. Ti samo tražiš, da duša moja skine sa sebe magloviti obmotač i otvori oči prema Tebi, silo moja i istino moja. Ljudi traže, da se duša moja obmotava sve gušćim i sve težim obmotačima.

O pomozi mi, pomozi mi! Pomozi duši mojoj da dođe do slobode i lakoće; da dođe do lakoće i vazdušnih krila; da dođe do vazdušnih krila i ognjenih kola.

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Priče se prelivaju u priče, kao glatko lice moga jezera iz boje u boju. Gde je kraj bojanom prelivanju vode pod suncem, gde li kraj prelivanju priča u priče?

Duge su priče, preduge; kratak je moral - jedno slovo. Ti si to slovo, slovesni Bože. Ti si taj moral svih priča.

Što zvezde pišu po nebu, to trava šapće po zemlji. Što voda struji na moru, to oganj burla pod morem. Što angel zbori očima, to imam viče na kuli. Što prošlost reče i uteče, to Sada veli i beži.

Jedna je suštnost svih stvari; jedan je moral svih priča. Stvari su bajke o nebu. Smisao Ti si svih bajki. Priče su Tvoja dužina, širina. Kratkoća Ti si svih priča. Grumen si zlata u bregu kamena.

Kad ime Tvoje izrečem, sve sam izrekao, i više

nego sve:

Ljubavi moja, pomiluj me! Silo i Istino moja, pomiluj me!


Molitve na jezeru

XXXIV

Ljubav me čini Bogom, a Tebe, Bože, čovekom.

Gde je jedan, tu nema ljubavi. Gde je dvoje ujedinjeno, tu je samo prizrak ljubavi. Gde je troje ujedinjeno, tu je ljubav. Tebi je ime Ljubav zato što Ti je ime Jedinstveno Trojstvo.

Da si jedan, Ti ne bi bio ni ljubav ni mržnja.

Da si dvojstvo, Ti bi bio neizmeničnost ljubavi i mržnje. Ali Ti si trojstvo, zato si ljubav, i u Tebi nema tame ni naizmeničnosti.

Ljubav ne zna za vreme i prostor. Ona je van vremena i van prostora. Za nju je jedan dan kao hiljada godina i hiljada godina kao jedan dan.

Kad sam spojen s Tobom ljubavlju, onda ne postoji nebo i zemlja, - postoji samo Bog. Niti postoji onda ja i ti, - postoji samo Bog.

Ljubav ima tri ipostasi: devičanstvo, poznavanje i svetost. Bez devičanstva ljubav nije milost no zemaljska sebičnost i strast. Bez poznanja ljubav nije mudrost no ludost. Bez svetosti ljubav nije moć no slabost. Kad se ujedine: strast, ludost i slabost, onda postaje pakao, koji đavo naziva svojom ljubavlju.

Kad je duša moja prečista devojka, i svest moja jasnovidna mudrost, i duh moj životvorna svetost, onda sam ja ljubav, koja se poklapa s Tvojom ljubavlju. Kroz ljubav ja vidim Tebe kao sebe, i Ti vidiš mene kao Sebe.

Kroz ljubav ja ne gledam sebe no samo Tebe. Kroz ljubav Ti ne gledaš sebe no samo mene.

Ljubav se žrtvuje, i ne oseća žrtvu kao davanje no kao dobijanje.

Deco zemaljska: reč je najduža molitva.

Postoji li zemaljska ljubav, pitaju me susedi? Onoliko isto koliko i zemaljski Bog! Zemaljska ljubav, kao i sve zemaljsko, samo je san i gatka ljubavi. Koliko idoli liče na Boga, toliko zemaljska ljubav liči na Ljubav. Koliko dim liči na plamen, toliko vaša ljubav liči na božansku ljubav.

Kad razmenite zlatnik u groševe, vi ne nazivate groševe zlatnikom no groševima. Zašto onda ljubav božansku, usitnjenu i samlevenu u pepeo vremenom i prostorom, nazivate ljubavlju a ne pepelom?

Gospode, udostoj me ljubavi, kojom Ti živiš i život daješ.

Udostoj me ljubavi Tvoje, Gospode, i biću slobodan od svih zakona.

Useli ljubav Tvoju u mene, i ljubav će me useliti u Tebe.

Molitve na jezeru

Ako putnici znaju, recimo, koliko je kamenova u kaldrmi puta i koliko je zrna peska pod kaldrmom, i ako znaju imena sveg drveća i svih travki što rastu pokraj puta - šta im pomaže sve to znanje, ako ne znaju gde je put počeo, i gde će se završiti, i odakle su pošli i kuda idu?

Posvednevno ljudi žive i opšte više verom nego ičim drugim. U gostionici čovek ruča s verom da u jelu nije otrov, spava u postelji s verom da pod jastukom nisu škorpije, prima na pijaci banknotu s verom da nije lažna, kupuje u dućanu šibicu s verom da nije vlažna, iznajmljuje kočiju s verom da će ga kočijaš odvesti tamo gde treba, putuje železnicom s verom da je vozovođa normalan čovek, koji ne misli na samoubistvo. Težak seje žito s verom da će seme nići. Čobanin goni stado na pašu s verom da mu trava nije preko noći usahla. Žena žuri s krčagom na izvor s verom da iz njega voda još teče. Škola počiva na veri učenika i učitelja. Država počiva na veri građanina u građanina i u vlast. Brak postoji na veri, u dobronamernost obe strane. Prijateljstvo postoji na veri u iskrenost obe strane.

Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštenje Bogu da uđe?

Moja vera u Boga ne smeta mi da usvojim svu pravu nauku od alfe do omege? Najbolja nauka stoji u savršenoj harmoniji sa najboljom verom. A najbolji se nikad ne prepiru: najbolji se razumeju i ljube. Niski ili nejednaki se prepiru i glože i uživaju u prepiranju i gloženju. No prepiranje i gloženje psevdovere i psevdonauke pokoleba mnoge proste duše u veri.

Obrazovan je onaj koji ima obraza.

Školovan je onaj čovek koji je uspeo da očisti jezik od gadnih reči i svoje srce od smradnih želja i svoj um od bezbožnih misli. Ko nije ovo uspeo tome školovanje pomaže samo da jednom naučenom veštinom zarađuje sebi za hleb kao što školovan (na svoj način) medved zarađuje svojom veštinom igranja.

Bogatstvo je dobro kad se može u dobro delo obratiti. Bogatstvo je zlo kad, mesto da da slobodu čoveku stavi svoga sopstvenika u službu