Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Živi sahranjeni

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Živi sahranjeni    Sub 4 Feb - 19:30

ŽIVI SAHRANJENI

STRAVIČAN KRAJ, U POTPUNOJ TAMI I BEZ IZLAZA...

Smrt je, kada se bolje sagleda, privremeno stanje i, kao i bolest, može da se govori o 'napadu smrti' i potrebno je praviti razliku između nekog ko je 'malčice' umro, i nekog ko je zaista 'ozbiljno mrtav'. Tako kažu savremeni lekari. Sa njima se sasvim slažu, za razliku od mnogih 'klasično-obrazovanih' stručnjaka - svi oni koji su bili - živi sahranjeni.

VELIKA ZABLUDA

'Oslušni mu srce!'
'Ne kuca'.
'Znači - gotovo je'.
Dijalog sličan ovome vođen je vekovima, i vekovima je činjena ista greška: sahranjivali su ljude čije je srce prestalo da kuca, jer je smatrano da bez rada srca - život više ne može da postoji. Kakva zabluda! Čak i kad srce prestane da kuca - život može i dalje skoro sasvim normalno da se odvija. Jedan francuski kardiolog, koji je u Indiji boravio sa pokretnim elekrokardiografom zabeležio je na traci mnoge slučajeve živih ljudi čije srce na osetljivom instrumentu nije davalo znake života. Reč je naravno o poklonicima joge. Jedan francuski stručnjak za jogu pre 35 godina javno je demontrirao lekarima i svim zainteresovanim da je čovek u stanju da živi, a da mu pri tome srce ne kuca. Pod kontrolom više lekara je privezan za mnoštvo instrumenata koji su merili sve životne funkcije, a on je u više navrata zaustavljao rad sopstvenog srca po tri minuta, a nekad i duže. Američki istraživač dr Vatson zabeležio je u Indiji slučaj fakira koji je bio u stanju da zaustavi u potpunosti rad srca - 12 minuta.
U školi se i danas uči da je osnov života - krvotok, i cirkulacija krvi u organizmu. Osnov svega je, naravno, srčani mišić: on tera krv kroz telo, zahvaljujući njegovom radu mi živimo. Zanimljivo je, sa stanovišta danas razvijenih tehničkih nauka, pobliže osmotriti ovu teoriju: da li je srčani mišić zaista u stanju da svojom snagom, potpomognut kontrakcijama arterija, potera krv do najsitnijih kapilara, kilometrima dugim putem kroz organizam? Hidroinženjeri tvrde - da nije. Čak je pravljen i eksperiment: uvećani krvotok, pumpa snage srca, u odgovarajućoj srazmeri, i - pun promašaj. Tečnost gustine krvi nije stigla ni do krupnijih krajeva sistema, a kamoli do kapilarnih žilica.
Navešćemo odmah primer od pre skoro 40 godina kada je jedna devojka dovedena u bolnicu zbog trovanja barbituratima. Konstatovani su svi znaci smrtnog slučaja. Na svu sreću jedan novinar je zamolio da još jednom bude izvršena kontrola rada srca, kardioskopija, ali da instrument bude povezan sa zvučnim signalizatorom, koji lekari ređe koriste. Molba mu je uslišena, i kad je već i njega napustila nada, začulo se spasonosno 'bi-bip'. Zahvaljujući hitno izvedenoj reanimaciji, devojka je preživela. Kod trovanja barbituratima dolazi do zaustavljanja krvotoka, i simptoma koji su veoma slični smrti. Lekari su se posle objavljivanja ovakvih slučajeva pozabavili mišlju - kako bi to izgledalo da se ne samo u slučaju sa barbituratima, već prilikom svakog konstatovanja prestanka života - upotrebe svi raspoloživi metodi reanimacije: ostalo je otvoreno pitanje koliko bi života na taj način bilo spašeno i koliko bi manje ljudi bilo živo sahranjeno.



Mnoge smrti su se zaključile na osnovu prestanka disanja i odsustva pulsa. Koliko je to danas bespredmetno, ilustruju i današnje operacije na sniženim temperaturama, na kojima se srce zaustavlja samo od sebe. Da se, nekim slučajem u operacionoj sali neke savremene bolnice danas zatekne hirurg iz prve polovine XIX veka - ne bi mu sigurno bilo jasno zbog čega se njegove kolege petljaju oko 'leševa'. Bez pulsa, pod narkozom, on bi pacijenta glatko proglasio mrtvim. Da ne govorimo o operacijama srca, gde njegovu funkciju obavlja aparat, dok druga mašina radi umesto pluća.
'Ukoliko priznamo, izgubićemo klijentelu. Svi će da pređu na kremiranje!' - izjavio je u jednom razgovoru direktor firme koja se bavi sahranama u Parizu. Reč je o priznanju činjenice da kod svakog otkopavanja starog dela groblja, u kome se oslobađaju mesta za nove pokojnike biva pronađen isuviše veliki broj skeleta sa izlomljenim prstima, i tragovima noktiju, pa čak i kostiju u unutrašnjem poklopcu sanduka: tragovima uzaludnih pokušaja pogrešno sahranjenih da se izvuku iz groba.

GLEDAO SOPSTVENU SAHRANU

Navešćemo slučaj Huana G. iz Španije koji je preživeo svoju smrt pod zaista neuobičajenim okolnostima. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći, u toku noći i lekari hitne pomoći su ga bez većeg problema proglasili mrtvim, a zatim je kolima hitne pomoći prebačen do bolničke mrtvačnice. Stavljen je u sanduk-frižider, na temperaturu od -6 stepeni, i tu je ostao celih pet dana, dok nije otkriveno njegovo poreklo, s obzirom da u trenutku nesreće nije imao nikakva lična dokumenta kod sebe, a niko u tim danim nije prijavio njegov nestanak. Kada je otkriveno ko je, bio je prebačen u rodno selo, gde je trebao biti sahranjen. Sam Huan je kasnije pričao kako je, u trenutku kada je osetio toplinu, prilikom vađenja iz frižidera, imao utisak da se budi iz nekog dugog i teškog sna. Nije bio svestan gde se nalazi, znao je samo da ga nekuda voze, ne pretpostavljajući uopšte da se nalazi u mrtvačkom sanduku. Shvatio je o čemu je reč tek kada je na odru u kući čuo plač i glasove porodice, koja ga je oplakivala, ali nije bio u stanju da ispusti glas, ili da prisutnim da bilo kakav znak da je živ. Nešto kasnije je, pri svetlosti sveća, kroz proreze očnih kapaka koje nije bio u stanju da pomeri, video uplakana lica svojih najbližih. Nije znao koliko je vremena prošlo od časa kada su ga okupali i obrijali, pripremivši ga za sahranu. Bio se nadao da će primetiti koliko mu je brada porasla za vreme dok je 'bio mrtav', ali na taj detalj izgleda da niko nije obraćao pažnju. Obukli su ga svečano, i preneli u kapelu. Tu je prisustvovao sopstvenoj sahrani. Virio je kroz sopstvene oči na okolinu, na rođake, i video ono što bi mnogi voleli da vide - kako se ko ponaša u trenutku kada se oprašta od njega. Kada je ceremonija bila završena, rodbina se razišla, a na scenu su stupili grobari. Premestili su ga iz sanduka u kome je bio smešten u bolnici u obloženi sanduk za sahranu, koji je pripremila rodbina. Da nije bio nešto kratak za Huanov stas, verovatno bi ostao sahranjen zauvek. Ovako su grobari imali muke da mu smeste noge u prekratak sanduk, i jedan se dosetio da bi to lakše moglo da se izvede pomoću čekića. Kada je prvi put udario čekićem po potkolenici, ne bi li je nagurao u sanduk - grobar je spasao život Huanu: bol koji je osetio, pomešan sa željom da pokaže neki znak života i strahom da ne bude živ sahranjen, izazvao je reakciju koja se ne očekuje od mrtvaca: kriknuo je. Grobari, navikli na svakodnevni kontakt sa mrtvima, nisu baš lako preživeli susret sa živim čovekom. Pobegli su glavom bez obzira. Huan je trenutak posle toga uspeo sam da izađe iz sanduka. Grobari su u međuvremenu došli k sebi, vratili se nazad, dali mu čašu vode i pozvali lekare. Posle nekoliko dana vratio se kući, kao da se nikada ništa nije desilo. Posledice su bile zanimljive: promenio je ranije pripremljen testament, jer mu se činilo da su žena i sin kojima je ostavio imanje, pokazivali na sahrani više radosti nego tuge. Zanimljivo je da je Huan odbio svaki razgovor sa novinarima o svom 'periodu smrti'.
Samo u mediteranskim zemljama, za koje se imaju pouzdani podaci, govori se godišnje o više od dvestotine slučajeva živih - sahranjenih. Možda je prava sreća umreti u Španiji i Grčkoj, gde postoje običaji brzog sahranjivanja, i otvaranja groba posle nekoliko dana. Šta da rade oni kod kojih je običaj da se u zemlju spušta jednom zauvek?

BUĐENJE MRTVACA

Još u starom Rimu lekari su imali zakonom propisane elemente na temelju kojih su ustanovljavali smrt. Poznati lekar toga doba, Forestus, izazvao je mnoge polemike i navukao na sebe gnev kolega tvrdeći da sahranjuju žive ljude. Insistirao je da pojedini grobovi budu otvoreni, i izašao je kao pobednik iz toga duela: konstatovano je da je nekolicina pacijenata čije je otvaranje groba Forestus zahtevao, očigledno bila živa sahranjena. Za njih je, naravno bilo kasno. U svojim spisima Forestus je zabeležio da je veći broj ljudi vratio u život posle prividne smrti, koja je u nekim slučajevima trajala i više od 48 časova.
Biografi kojima zbog ugleda koji su uživali, svakako možemo da verujemo beleže da je čuveni pesnik Frančesko Petrarka bio proglašen mrtvim, i kao mrtvac proveo na odru osam časova, u doba kada je imao četrdeset godina. Bio bi verovatno sahranjen, i mnoge njegove pesme ne bismo danas čitali, da nagla promena atmosferskog pritiska, i naglo zahlađenje nisu izazvali njegovo buđenje iz neobičnog mrtvačkog sna. Živeo je posle ovoga još punih trideset godina.



'Ako ne možeš da izbegneš silovanje, ti lezi pa uživaj' - kaže jedna stara kineska poslovica. Ovo je primenjivo, naravno, za života. U slučaju smrti - više nije reč o silovanju. Lekari imaju naziv za takvu vrstu polnog čina: nekrofilija. Seksualni čin opštenja sa mrtvacima oduvek je bio kažnjavan. Šta učiniti sa nekim ko je izvršio to nedelo, ali zahvaljujući kome je mrtva devojka o kojoj je reč - oživela? Ovaj pravno zamršen slučaj, zanimljiv u svakom pogledu, opisuje nam u 18. veku sekretar Hirurške akademije u Parizu, izvesni Luis. Devojka o kojoj je reč, proglašena je mrtvom, i pored nje je u toku noći, čuvajući je, kao što je to bio običaj u to vreme, bio i jedan monah. Sutradan ujutro devojka je trebalo da bude sahranjena. Njena lepota dovela je monaha u iskušenje do te mere, da pred zoru više nije izdržao: devojka se probudila iz mrtvih u okolnostima u kojima se za života nikad nije nalazila. Monah je prestravljen pobegao, a ona se potpuno osvestila i povratila tek po njegovom odlasku. Pronašli su je, zahvaljujući pozivima u pomoć, ljudi koji su stanovali u blizini. Devet meseci kasnije, na zaprepašćenje svojih roditelja, a i svoje sopstveno - donela je na svet zdravo i normalno dete.



Mnogi koji su čitali ManonLasko ne znaju da se njen autor, sveštenik Prevost, probudio jednog dana u zaista neobičnoj situaciji: pod hirurškim nožem nekog studenta medicine, koji se bio spremao da počne seciranje.

U isto vreme, u 18.veku , danski astronom Wislav pobegao je dva puta, kao dečak i kao mladić, lekarima i grobarima kojima se isuviše žurilo. Kasnije je u Parizu objavio rad pod naslovom 'Od nesigurnih znakova smrti do još nesigurnijih hirurga koji sa njom eksperimentišu'. Delo je postalo veoma poznato, i u Francuskoj je prevedeno pod naslovom 'O nesigurnosti znakova smrti'.

Poznati hemičar Šaptal ostavio je iza sebe autobiografsku belešku: 'Jednog dana Presin je došao da mi javi da je doneo leš i ostavio ga u sali za anatomiju. Uskoro smo se svi skupili u njoj. Pronašli smo telo čoveka koji je umro pre četiri ili pet sati. odlučili smo da seciranju pristupimo odmah. Kod prvog reza hrskavica koja spaja rebra sa grudnom kosti, leš se pomerio, podigao desnu ruku, stavio je na srce i pokrenuo glavu. Instrumenti su mi ispali iz ruku, i pobegao sam glavom bez obzira...'

Dokumenti koji nam govore o brojnim sličnim slučajevima u istoriji, različitog su porekla. Pred francuskim senatom overena je zapisnički i potpisana izjava kardinala Donea 28. februara 1866. Kardinal je tom prilikom izjavio: 'U vreme kada sam počinjao kao sveštenik u jednom selu bio sam prisutan u dva navrata oživljavanju ljudi pripremljenih za sahranu. Jedna od njih je živela dvanaest časova, a druga se u potpunosti vratila u život. Kasnije, u samom Bordou, mlada devojka je bila proglašena mrtvom. Danas je udata i ima decu'. Kardinal tada nije mogao ni da pretpostavi da će se i njemu samom desiti slična stvar: 1872. za vreme službe Božje, u katedrali u Bordou, pao je i izdahnuo.Bio je proglašen mrtvim, i to napamet: pregled je, s obzirom na osobu o kojoj je reč, izvršio ceo konzilijum lekara. Sve je bilo spremno za svečanu sahranu sutradan poslepodne. Kardinal bi bio živ sahranjen, da u toku noći nije, jedva čujnim glasom, uspeo da dozove sveštenike koji su dežurali pored njega.

Biskup iz Lezba je imao drugačiji doživljaj. Proglašen mrtvim, bio je izložen na odru u crkvi u kojoj je služio. Bio je izložen dva dana, i sve vreme su pored njegovog odra prolazili u redu vernici, opraštajući se sa čovekom koga su voleli. Usred te procesije, posle dva dana ležanja na odru, biskup se pridigao, i prvo što je rekao bilo je: 'Šta ste zinuli?'

Zanimljiv slučaj je iza sebe ostavio i Pjer Le Kler, čovek od poverenja sa dvora Luja Velikog: sestra prve žene njegovog oca bila je sahranjena sa dragocenim prstenom na ruci na groblju u Orleanu. Sledeće noći jedan od seljaka iz okoline, koji je čuo za prsten, otvorio je grob i pokušao da skine prsten sa ruke. Nije nikako uspevao, i odlučio je da odseče prst. Kad je pokušao da izvrši svoju nameru, žena je zaurlala od bola. Lopov je, užasnut, pobegao. Pokojnica se sama oslobodila mrtvačkog pokrova, i usred noći stigla kući. Kako su se osećali njeni kada su je videli, nije zapisano. Ostala je samo beleška da je, mada jednom već sahranjena, žena nadživela muža, i rodila mu u međuvremenu još jednog sina.

KAKO SPREČITI

Kako izbeći mogućnost da čovek živ dospe u grob, to je pitanje na koje su odgovor pokušavali da nađu lekari iz najdavnijih dana. Zakoni, običaji, kazne - sve je bilo smišljeno da spreči takvu mogućnost. Još nas Herodot uči da su Persijanci sahranjivali mrtve tek kada su se oko leša sakupljale ptice grabljivice, privučene smradom raspadanja. Neprijatan, ali siguran metod. Ovakav način provere sačuvao se do današnjih dana u nekim indijskim provincijama. Bez obzira što veruju u zagrobni život i reinkarnaciju, Indijci se ne opraštaju lako ni od ovozemaljskog života. Ovakve scene mogu se i dan danas videti u Indiji, gde leševi bivaju izloženi sve dok se ptice ne sakupe na gozbu.

Pišući o antičkim iskopima u vezi sa sahranjivanjem, jedan od autora podseća današnje lekare da bi s vremena na vreme trebalo da ih pročitaju i podsete se starih običaja, i navodi primer Sirakuze. Tirani su konstruisali specijalne grobove na obali mora, neobično velike. Bili su pokriveni desetak centimetara debelom stenom, ali su imali otvore za ventilaciju. Sa pokojnikom je, bez obzira da li je bilo reči o nekom plemenitom podaniku, ili robu, bila ostavljena određena količina hrane i vode. Ukoliko bi se pokojnik vratio u život, imao je mogućnost da preživi, i da dozove stražare koji su, u određenim intervalima, obilazili groblje.
Građani Sparte nisu sahranjivali definitivno svoje mrtve pre isteka jedanaestog dana žalosti. Još su Demokrit i Diogen, koji su bili svedoci oživljavanja, pisali o tome da niko ne bi smeo da bude sahranjen pre isteka od 24 časa posle konstatovanja smrti.
Rimljani su konzervirali mrtve sedam dana i pravili su čitav niz proba pre nego što bi se definitivno uverili da je zaista smrt u pitanju.
Da bi probudili uspavanog mrtvaca, Kinezi su imali običaj da u više navrata zaustavljaju pogrebnu povorku, otvaraju sanduk i svaki put dobro prodrmaju pokojnika, ne bi li pokazao neke znake života.

Hrišćanska ceremonija sahrane nasledila je neke od običaja iz rimske tradicije: prizivanje tri puta glasno imena pokojnika, izlaganje pokojnika sa otvorenim licem, plač nad kovčegom (da bi se probudio mrtvac), period od nekoliko dana pre sahrane. Vatikanski protokol i dan danas zahteva da se Papa, na odru, tri puta pozove po imenu pre početka ceremonije sahrane.

Narikače su poznate i u našem narodu. Poreklo običaja je jasno. Identičan način ponašanja beležimo i u Bretanji u današnje vreme. U Rusiji profesionalne narikače su ukinute posle oktobarske revolucije. U delu Švajcarske postoje još od 1545. godine, 'inspektori mrtvih'.

Mogli bismo da nabrojimo čitav niz običaja koji imaju samo jednu svrhu: da spreče sahranjivanje živih. Bez obzira na sva vekovima stečena iskustva, ista greška se ponavlja i u današnje vreme, i to možda u zabrinjavajućim razmerama.


Net
















Nazad na vrh Ići dole
Ivkic

  

avatar

Muški
Poruka : 16474

Godina : 34

Lokacija : Negde u Srbiji

Učlanjen : 05.09.2012


PočaljiNaslov: Re: Živi sahranjeni    Sub 8 Sep - 14:12

Monahinja ozivela treceg dana posle smrti

Pskovska monahinja Antonija je videla ad i Gospod ju je vratio na zemlju

Ona je videla svoje telo sa strane - lezalo je na operacionom stolu.Okolo su se skupili lekari. Ka grudima su prinosili pribor slican pegli. Praznjenje! - uzviknuo je Profesor Psahes.

Telo se trgnulo. Ali ona nije osetila bol.

- Praznjenje!

- Srce ne reaguje!

- Praznjenje! Jos! Jos!



Lekari su pokusavali da 'ozive' njeno srce skoro pola sata. Ona je videla kako je mladi asistent stavio ruku na rame profesoru:

- Borise Isakovicu, ostavite. Pacijentkinja je mrtva.

Profesor je svukao rukavice, skinuo masku. Ona je videla njegovo nesrecno lice - celo u kapljama znoja.

- Kako zalosno! - rekao je Boris Isakovic. Takva operacija,sest sati smo setrudili…

- Ja sam tu doktore! Ja sam ziva! - povikala je ona. Ali lekari nisu culi njen glas. Ona je pokusavala da uhvati Psahesa za mantil, ali tkanina cak nije mrdnula. Profesor je otisao a ona je stajala pored operacionog stola i gledala kao omadjijana na svoje telo. Bolnicari su ga premestili na kolica, prekrili carsavom. Ona ih je cula kako govore:

- Opet glavobolja: dosavsi je preminula, iz Jakuti…

- Rodbina ce je sahraniti. Da ona nema nikog rodjenog, samo maloletnog sina.

Ona je isla pored kolica, i vikala:

- Ja nisam umrla! Ja nisam umrla! Ali niko nije cuo njene reci.

Monahinja Antonija se seca svoje smrti sa trepetom

- Gospod je milostiv! On nas sve voli, cak i poslednjeg gresnika…

Antonija je neprestano okretala brojanicu. Njeni tanki palci drhte. Izmedju palca i kaziprsta se vidi stara tetovaza - jedva primetno slovo "A". Matuska Antonija 'hvata' moj pogled. Ja sam se zbunio, kao da sam ugledao nesto zabranjeno.

- To je secanje na prolost u tamnici - govori monahinja. Prvo slovo moga imena. Po pasosu ja sam Angelina. Iz mladosti neposlusnost …

- Ispricajte nam!



Matuska Antonija ispitivacki gleda u mene. Imam takav osecaj, kao da me skroz vidi. Minut se cini kao vecnost. Najednom zacuta, najednom tajac? Nas susret nije bio slucajan. U Pecor-Pskovskoj oblasti, gde u blizini poznatog Sveto -Uspenjskog manastira zivi 73-godisnja matuka Antonija, doputovao sam dobivsi vesti od poznanika vernika: 'Imamo cudesnu monahinju! Bila je na mnogim mestima.' Matuka Antonija, kako se pokazalo, u ne tako davnoj proslosti je bila neimarka i nastojateljka zenskog manastira u Vjatskim Poljanama Kirovske oblasti. Posle treceg infarkta, slabog zdravlja, trebalo je da bude sahranjena. Slozila se da se sretne sa novinarem lista 'zivot' posto je dobila preporuku od duhovnika. Cini mi se da je moju molbu uputila negde navise. I dobija odgovor. Meni staje dah. Na kraju ona iznosi:

- Ispricacu. Ne znam moju prolost, ne shvatam to sto se desilo sa mnom posle smrti. Sta je bilo - bilo je…

Matuska Antonija stavlja krsni znak na sebe. Jedva cujno, samo usnama, sapce molitvu. Osecajuci da povratak u prolost zahteva od nje ne male dusevne i fizicke napore slicno plivacu, koji treba da uroni u bucan vodopad.

Detinjstvo

Rodila sam se u cistopolju. To je mali grad na Kami u Tatariji. Otac, Vasilij Rukabinikov, je otiao na front kao dobrovoljac. Poginuo je na Brjancini, u partizanima. Mama, Ekaterina, se ponovo udala za starijeg – on je 30 godina bio stariji od nje. Ja sam ga zamrzela, tako da sam bezala od kuce. Obrela sam se u decijem domu kao siroce. Na kraju rata obucili su me zajedno sa drugaricama za masinca i poslali u rudnik u Sverdlovsku oblast.

Prvih dana smo se pobunili - zbog …..Mi smo maloletne, a rudari su tamo dosli. Prvog dana su nas nezgrapno grlili…Ali ja sam pobegla u Moskvu, drugu Voroilovu, zalivsi se. Dokopavajuci se visecih stepenica vagona, bili smo ocajni, hrabri. Nocevali smo u parku Gorki, u zbunju, pribijajuci se jedno uz drugo…

Voroilov

Ujutru ja , kao najmanja, iako su mi davali 12 godina, podjoh u izvidjanje. Izabrala sam ducancic starijeg cike. Prisla, upitala kako da nadjem Voroilova. Dekica je odgovorio da se upis na prijem vri na prijemnici Vrhovnog Saveta u Mohovoj ulici. Nasli smo tu prijemnicu.

Tu je bila gomila ljudi. 'Kuda?' - upitao nas je milicioner na vratima. 'K Voroilovu' - 'Zasto?'

-To cemo samo njemu da kazemo. Milicioner nas je doveo u neki kabinet. Za stolom je sedeo debeli nacelnik. Viknuo je na nas strogo: 'Govorite!' A ja dreknuh: 'Bezite devojcice!To nije Voroilov!" Takav smo zvuk culi da smo se svi razbezali. I tad videh kako Voroilov ulazi. Znala sam ga na osnovu fotografija. Uveo nas je sa sobom. Naredio je da se donese hleb, caj. Sasluao je i upitao:

'Hocete da ucite?' - 'Da'.

-Recite koji smer da napisem. Ja sam izabrala geologiju u Kelirovskoj oblasti. A tamo je isla sirotinja - povezivala se sa lopovima. Zbog gluposti i od gladi. Svidelo mi se kako zive: rizicno, lepo. Napravila sam tetovazu kako bi svi videli da sam …..Samo nije trajalo dugo: nasu druzinu su uhvatili. U zatvoru mi se nije svidelo.

Sin

-Kada sam izasla na slobodu zaklela sam se sebi da nikada vie ne dodjem iza resetaka. Udala sam se, otisla u Jakutu - u seoce Njiznij Kuran. Radila sam tamo u 'Jakutzolotu'. cak sam dobila orden - Radnik Crvenog znaka…U pocetku je u porodici sve bilo normalno, rodila sam sina, Sasenjku. Zatim je muz poceo da pije. I da me bije zbog ljubomore. Zatim se bacio. Nisam patila - tako sam se s njim namucila! A jos me je i bolest savladala. U pocetku nisam pridavala znacenje, a zatim kako je pocela da prtiska (nekoliko puta u sred bela dana sam ostajala bez svesti), posla sam lekarima. Ispitivali su me i nasli tumor u glavi. Upitili su me hitno u Krasnojarsk, na kliniku medicinskog instituta. Ja placem: 'Spasite me!'. Imam jednog sina, jos ide u skolu, ostace sam…Profesor Psahes je poceo da operise…Znala sam da je operacija opasna, bojala sam se strasno! Tada sam se setila Boga. Pre sam bila ateista, bogohulnica, ali je odjednom molitva dosla na um. Tacnije, duhovni stih kome me je jednom u detinjstvu jedna zena naucila. Zove se 'San Bogorodice'. O Isusu, svim Njegovim stradanjima, skoro celo Jevandjelje je u tim stihovima prepricano…Povezli su me na operaciju, a ja drhtim i sve 'San Bogorodice' sapcem…Dali narkozu, poceli da probadaju lobanju…Ja bol ne osecam ali sve cujem - kako s mojom glavom rade. Dugo su operisali. Zatim sam, kao kroz san cula, kako me po obrazima pljeskaju. Sve si prespavala - govore mi. Ja sam se porbudila od narkoze, mrdnula, htela da ustanem, podigla se i tu je srce stalo. A meni je nesto iz tela isteklo - moze biti iz haljine, skliznula…

Smrt

Kolica sa bezivotnim telom su odvezli u hladnu sobu bez prozora. Angelina je stajala pored. Videla je kako su njen les premestili na gvozdenu seciju.Kako su skinuli s nogu cipele, koje su bile na njoj za vreme operacije.Kako su privezali etiketu od museme i zatvorili vrata. U sobi je postalo mracno. Angelina se zadivila: ona je videla! - Udesno od mog tela je lezala neka zena sa na brzinu zasitim razrezom na stomaku, seca se monahinja. Bila sam porazena: pre je nikada nisam znala. Ali sam osetila da mi je skoro rodjena. I ta ja znam od cega je ona umrla desilo se zavrtanje creva. Meni je postalo strasno sa mrtvakinjom. Udarila sam vrata i prosla kroz njih! Izasla na ulicu - i zaprepastila se . Trava, sunce - sve je nestalo! Bezim napred, a nema puta. Kao privezana za bolnicu. Vratila sam se nazad. Vidim lekare i bolesnike u bolesnickim sobama i hodnicima. A oni mene ne primecuju. Glupa misao mi pade na pamet: 'Ja sam sad nevidljiv covek!' Samoj mi je postalo smesno. Pocela sam da se kokocem, ali me niko ne cuje. Trebalo je skroz kroz zid da prodjem - uspela sam! Vratila sam se u mrtvacnicu. Opet sam videla svoje telo. Zagrlila sam se (telo), pocela da drmam, i da placem. A telo se nije mrdalo. I ja sam zaridala, kao nikada u zivotu - ni ranije, ni kasnije nisam tako nikad ridala…


Ad

Prica Matuska Antonija:

-Odejdnom, pored mene, kao iz vazduha, pojavile su se figure. Ja sam ih za sebe nazivala - vojske. U odeci kao Sv.Georgije Pobedonosac na ikonama.
Nekako sam znala da su oni isli za mnom. Pocela sam da se otimam. Vicem:'Ne dirajte me fasisti!' Oni su me bukvalno uzeli pod ruku. I unutar sebe sam cula glas: 'Sada ce saznati gde si se obrela!' Meni se zavrtelo u glavi, smracilo. I tako je navalilo - uzas! Bol i zalost neopisiva! Ja urlam, grdim a mene sve vise boli. O tim mucenjima ne mogu da pricam - nema tih reci da to opisem…I odjednom na desno uvo neko neto tiho sapce:'Rabo Bozija

Angelina, prestani da grdis manje ce te muciti…Ja sam ucutala. I iza ledja bukvalno osetila krila. Poletela sam nekud. Vidim: tinjajuci plamicak napred…Plamicak takodje leti, i ja se bojim i odmicem od njega. I osecam da desno od mene, kao ,mala pcela takodje neko leti. Pogledala sam dole, kada tamo puno muskaraca s crnim licima. Dizu ruke uvis i cujem njihove glasove:'Pomoli se za nas!' A ja sam pre toga bila neverujuca. U detinjstvu su me krstili, a zatim u Crkvu nisam isla. Odrasla sam u decijem domu, tamo

su nas sve ateisticki vaspitavali. Samo pre operacije sam se setila Boga.

Tu 'pcelicu' s desna ne vidim, ali je cujem. I znam da nije zla. Pitam je o ljudima: 'Ko je to i sta je to?' I umilan glas odgovara: 'To je tartar, mesto tame…' Shvatila sam da je to ad.

Raj

- Odejednom sam osetila kao da sam na Zemlji. Ali je sve mnogo …., lepse, cveta kao prolece. I miris je cudan, sve je blagouhano. Jos me je zapanjilo: na drvecu su istovremeno i cvetovi i plodovi - pa toga nema. Videla sam ogroman, izrezbaren sto, a za njim tri muska lica s istim veoma lepim licima, kao na ikoni 'Trojica'. A okolo mnogo - mnogo ljudi. Ja stojim i ne znam sta da radim. Doletele su do mene te vojske, koje su dolazile u mrtvacnicu, i postavili me na kolena. Ja sam se poklonila do same zemlje,

ali me vojska podigla i gestom pokazala da ne treba tako, vec ramena treba da budu prava, a glava na grudima. I poceo je razgovor s tima , sto su sedeli za stolom. Zapanjila sam se: oni su znali sve o meni, sve moje misli. I Njihove Reci o meni su bukvalno tekle: 'Sirota dusa koliko je grehova nakupila!' A mene je bilo uzasno sramota: odjednom sam se jasno setila svakog mog loseg postupka, svake rdjave misli, cak i one koje sam davno zaboravila. I odjednom sam pocela samu sebe da zalim. Shvatila sam da sam tako zivela, ali nisam nikoga krivila - sama sam svoju dusu pogubila…

GOSPOD

Iznenada sam shvatila, kako da nazovem Tog, Koji sedi u sredini i rekla:

'Gospode!' On se odazavao - u dusi je vec nastalo takvo rajsko blazenstvo. Gospod je upitao: 'Hoces na Zemlju?' - 'Da, Gospode! - A pogledaj okolo, kako je ovde dobro!' Podigao je ruke nagore. Ja sam pogledala okolo – sve je zasijalo, tako je bilo neobicno lepo! A unutar mene odjednom se rodila beskonacna ljubav, radost, sreca, - sve redom. I ja sam rekla: 'Oprosti

Gospode, ja sam nedostojna!' I odjednom mi je dosla misao o sinu; i ja sam rekla: 'Gospode imam sina Sasenjku, on ce propasti bez mene! Jadna sama se nisam zatvora spasla. Zelim da on ne propadne!'

Gospod odgovara: 'Vratices se, ali popravi svoj zivot!'- Ali ne znam kako!

- Saznaces. Na tvom putu ce se naci ljudi koji ce ti reci. Moli se! Ali kako? - Srcem i mislju!

Buducnost

I odjednom su mi otkrili buducnost: 'Udaces se za drugog coveka.' - Ko ce mene da uzme ovakvu?' - On c te sam naci. - Nije mi potreban vise muz, s prethodnim pijancem sam se namucila za ceo zivot.!' - Novi ce biti dobar covek, ali takodje ne bez greha. Sa Severa ne odlazi dok sina u armiju ne ispratis. Zatim cez sresti novog muza i udaces se. A zatim ti je sudjeno da nadjes brata. ' - Zar je on ziv? Ja od rata o Nikolaju nemam vesti!

-'Invalid je, u kolicima.' Nacices ga u Tatariji, i sama ces se s muzem tamo preseliti. Bices veoma potrebna bratu, negovaces ga i sama ces ga cuvati.

'Hoce li sa sinom sve biti u redu?' - 'Za njega se ne brini. On, kad

poraste odvojice se od tebe. Ali ti ne ocajavaj. Seti se Gospoda i pricaj ljudima o tome to si ovde videla! I seti se - obecala si ispraviti svoj zivot!'

Povratak

- Vec sam se obrela u svom telu. Osetila sam da mi je strasno hladno: smrzla sam se veoma. Pomolila sam se: 'Hladno mi je! I cujem glas na desno uvo:

Strpi se odmah cu doci za tobom! I tacno otvaraju se vrata, ulaze dve zene sa malim kolicima - hteli su da me voze na sekciranje. Dosli su kod mene a ja sam zbacila carsav. Oni - u viku i bez! Profesor Psahes, koji me je operisao, dolazi s lekovima. Govori: 'Moguce je da je ziva!' Svetli nekom lampom. A ja sve vidim, osecam, i zavrislo se tako, da nista nisam mogla reci, samo sam namignula. Odvezli su me u bolnicku sobu, oblozili termoforima, umotali u odecu. Kada sam se zagrejala, ispricala sam sta se desilo sa mnom. Boris Isakovic Psahes me je pazljivo saslusao. Rekao je da je posle moje smrti proslo tri dana.

Produzetak

- Jos u bolnici - govori matuska Antonija - ja sam napisala o tome, sta se sa mnom desilo u novinama 'Nauka i religija'. Ne znam da li su tampali. Profesor Psahes je nazvao moj slucaj jedinstvenim. Kroz tri meseca su lepo napisali.

Ocajanje

-Vratila sam se natrag u Jakutiju - govori matuska Antonija. Opet u Jakuzoloto, gde sam na dobroj poziciji bila. Radim, sina hranim. Pocela sam da idem u Crkvu i da se molim. Sve se desilo onako kako mi je na onom svetu bilo predskazano. Udala sam se a zatim sam ozenila sina. I starijeg brata Nikolaja, izgubljenog u ratu nasla - u Tatariji. On je bio sam samcat, invalid u kolicima, vec veoma bolestan. Preselili smo se u Niznjekamsk, blize bratu. Dali su nam tamo stan, kao severcima. Ja sam u to vreme vec bila u penziji. Negovala sam brata do njegove smrti. Sahranila, oplakala. A zatim se i sama razbolela. Probadalo me u krstima, u ustima mi je postalo kiselo. Trpela sam dugo. U poredjenju sa adskim mukama sve zemaljske bolesti su kao ubod iglom. Sin i muz su me nagovorili da podjem u bolnicu. Sa poliklinike su me uputili na ispitivanje u Kazanj. I tamo su nasli rak jetre. Rekli su da sam zakasnila za operaciju, da je metastaza vec pocela.

I takva tuga me je obuzela - predati se. Dosla mi je gresna misao: ' Kome sam potrebna ovakva, samo sam na teretu. Posla sam na most - da skocim. A pre nego sto sam se u vodu bacila resila sam s nebom da se oprostim. Spustila sam oci i videla krstove i kupolu. Hram. Mislim: pomolicu se poslednji put pre nego se utopim. Dosla sam u Sabornu Crkvu. Stojim pred ikonom Bogorodice i placem. Odjednom zena sto je u hramu skupljala, primetila je moje suze, prisla i upitala sta mi se desilo. Ispricala sam joj o raku, o tome da je muz poceo da pije, da nikome nisam potrebna, da sin ima svoju porodicu i da sam mu ja samo teret. Da sam htela ruku na sebe da podignem. A zena meni govori: 'Ti treba sada da odes u Nabereznije celnji. Tu je dosao cudesan bacuka, arhimandrit Kiril iz Rige. On sve na svetu leci!

Arhimandrit

Matuska Antonija pokazuje fotografiju svestenika koja visi u njenoj keliji.

Na snimku je - blagog lica, stasit bacuka sa dva krsta na odezdi.

- To je moj duhovni otac - umilno govori monahinja. - Arhimandrit Kiril Borodin. cudotvorac i pravednik. Stradao je za veru u vreme sovjetske vlasti. On je sam lekar po obrazovanju, mnoge ljude iscelio. 1998-e godine je otisao Gospodu. On ne samo da mi je spasao zivot, vec mi je dusu iscelio.

Dola sam tada u Nabereznije celnji na recenu mi u Crkvi adresu, cak kuci u Niznjekamsk nisam svracala. Red u stanu u kojem je otac Kiril primao, se oduzio. Mislim, treba cekati celu noc. Odjednom se vrata otvaraju, izlazi svetenik i meni mase rukom: 'Matusko dodji!' Zvao me je k sebi. Stavio mi je dlan na glavu:'Ah, kako si ti bolesna'. I odjednom me je obuzela radost kao onda u onom svetu pred Gospodom…Htela sam da kazem ocu Kirilu sve o sebi, o tome da sam na onom svetu bila, ali me je on zaustavio: 'Ja sve o tebi znam.'

Manastir

- Odejdnom bacuska meni govori: 'Putuj u Elabugu, tamo se nalazi manstir.

Recices matuski Evgeniji, da sam te ja poslao', govori matuska Antonija. Ja sam se zbunila: 'Sta Vam je bacuka? Imam muza i sina.' Odjednom otac Kiril izrece cudne reci: 'Nemas ti nikoga!'Ja ropcem: 'Vec je noc.' A on strogo: 'Blagoslovim, idi!' Kuda da se denem? Posla sam na raskrce. Putnicki autobusi su vec svi otisli. Odjednom neki muskarac koci: 'Ko je za Elabugu?'Dovezao me je do samog manastira. Tamo su vec cekali. Pocela sam da zivim u manastiru i da se molim. A snage je ponestajalo. Vec sam malo sta mogla: jetra je sasvim otkazivala…Jednom usnim ovakav san. Vidim cetiri muskarca, odevena u belo. Oni su oko mene. Ja lezim, a jedan od njih govori:' Tebe ce sad boleti. Istrpi, rak ce proci'. Ujutru sam se probudila, a jetra ne boli. Apetit se pojavio - navalila sam na hranu. Jedem sve sto sam ranije odbacivala - zemicku, supu. Bar da jednom u krstima probode! Odejdnom, otac Kiril doputova. Ispricala sam mu o strasnom snu.

Pitam: 'Ko me je u snu iscelio?' A bacuka odgovara: 'Zar se to desilo? To je milost Bozija!'

Sin

-Otac Kiril me je blagoslovio da otputujem kuci u Niznjekamsk - da uzmem stvari i sredim dokumenta - prica matuska Antonija. - Doputovala, a sin i muz su me zaboravili. Mislili, da sam vec umrla. Muzu sam objasnila da treba da se razvedemo, da ja zelim u manastir, dusa zeli Bogu da sluzi. On se smirio. A sin - nikako: 'Ne pustam te!' Stavio mi je pseci lanac. Tri dana me je drzao tako, cak i u toalet me vodio na lancu. Ja sam se molila da Gospod urazumi sina. Dopustio mi je sada da odem u manastir. Iza ledja je doviknuo: 'Sin se tebe odrice.' Postrigli su me u monahinju po imenu Antonija. U prevodu sa grckog to znaci 'dobijeno mesto'. U manastiru sam promenila svoj zivot, kako sam tad Gospodu obecala. Zatim su me blagoslovili da gradim novi manastir u Vjatskim Poljanama, postavili me za nastojateljicu. Sluzila sam tamo. A posle infarkta molila se da me Gospod uzme. Doputovala u Pskov, potom se obrela u Pecori. Ovde, pokraj svetih mesta lakse je i moliti se i disati…

Dar

O matuski Antoniji u Pecori govore sa ljubavlju. Pricaju to pored velikog dara da utesi ljude ona ima i dar da vidi duhovnim ocima.

-Bilo je vremena kada sam neverovatno 'videla' - govori matuska Antonija. Zatim sam zamolila Gospoda da mi oduzme taj dar. Teko je to.

- Rekli su mi da ste videli cudo u hramu: tajnu pretvaranja hleba i vina u Telo i Krv Hristovu.

- To je bilo na Pashu, kada su Carska Vrata, koja zatvaraju ulaz u oltar, otvorena. Stojim ja pored Carskih Vrata, cekam Pricest. I posmatram kako svetenici u oltaru savravaju tajinstvo, vade iz prosfore cestice….Mislim se: kako ce hleb postati Telo Hristovo? I odjednom je na Oltaru kao sunce zasijalo. Vidim – umesto prosfore Mladenac lezi. Prelep, sav se svetli. A svetenici Njega … u grudi! Povikala sam : 'Ne bodite Mladenca!' Ljudi me gledaju, ne shvataju u cemu je stvar. A ja vidim: casa zlatna, za Pricest, izgleda prozracna, skoro staklena. I sama se puni Krvlju. Posle Sluzbe sam sa strahom pricala o svemu svom duhovniku. On me je umirio: 'Gospod ti je pokazao cudo, raduj se!'

- Evo i zivim u radosti. Hocu svima da kazem: nema smrti, postoji zivot vecni! Treba samo voleti bliznje i biti veran Gospodu.

- A buducnost predskazujete?

- Ne. Jedno znam: Rusiju cekaju teska iskusenja. Ali ako postanemo bolji Gospod ce nam oprostiti…

Izvor: manastir-lepavina.htnet.hr










Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85801

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Živi sahranjeni    Sre 4 Sep - 1:20

Ljudi koji su "ustali iz mrtvih"




Pre vrtoglavog napretka medicine u 20. veku, nije bila retkost da neke ljude prerano proglase mrtvim i žive ih sahrane. Nedavno je objavljena knjiga sa takvim primerima iz celog sveta.


Meri Best imala je 17 godina kada se zarazila kolerom u Indiji. Patila je od užasih bolova i mučnine, dok je njen puls postajao sve slabiji. Na posletku, lekari su je proglasili mrtvom i naložili što hitniju sahranu, kako se bacili ne bi dalje širili.

Te 1871. niko nije preispitivao procenu stručnjaka. Tek deset godina kasnije, kada je u istu grobnicu trebalo da bude sahranjen njen ujak, pogrebnike je sačekalo užasno iznenađenje.

Poklopac na Merinom kovčegu bio je do pola odmaknut, a skelet devojke do pola je virio iz njega.

Meri nije bila mrtva kada je zatvorena u sanduk, ali nije imala dovoljno snage da ga potpuno otvori i preminula je u užasnim mukama.



Ma koliko grozno izgledala njena sudbina, u Viktorijansko vreme, a i ranije, takve životne priče nisu bile retke.

Sve do napretka medicine u 20. veku metode utvrđivanja smrti bili su sve samo ne pouzdani.

Pošto se često dešavalo da “preminuli” ustanu iz kovčega, dešavalo se da im “za svaki slučaj” pre sahrane srce probodu kopljem.

U knjizi obajavljenoj 1905. koja je nedavno doživela još jedno izdanje, dvojica lekara predstavila su slučajeve preranog sahranjivanja iz celog sveta.

Najstrašniji su oni u kojima su žrtve bile neverovatno blizu spasenja, ali su ih njihovi bližnji iz straha od vampirizma ubijali.

Tako je 1887. u Francuskoj jedan mladić nošen u kovčegu na groblje, kada su pogrebnici čuli tiho kuckanje iznutra.

U strahu da će ožalošćena povorka paničiti, nastavili su sa sahranom, ali dok je zemlja padala na sanduk, kucanje je postalo toliko snažno da su ga svi čuli.

Umesto da skinu poklopac, čekali su da stigne gradonačelnik. Međutim, dok je on došao, mladić se ugušio.

Nekada su ljudi koji su pokušavali da spreče preranu sahranu proglašavani “ludim od bola” i nesposobnim da prihvate realnost smrti.

Virdžinija Mekdonald, devojka iz Njujorka sahranjena je 1851. nakon kratke bolesti, uprkos tome što je njena majka tvrdila da nije mrtva.

Porodica je to pripisala njenoj “histeričnosti”, ali je pod pritiscima pristala da posle nekoliko dana otvori kovčeg.

Otkrili su da devojka leži na boku sa teškim povredama na rukama od ugriza, koje je sebi nanela ili iz straha, ili od gladi i zatim preminula.

Pogrešne dijagnoze nastupanja smrti bile su česte prilikom komplikacija na porođaju.



Jedan lekar iz Berkšira u Velikoj Britaniji ispričao je za slučaj jedne mlade majke, koja je osetila bolove u grudima nedugo posle porođaja.

Uprkos naporima lekara da joj pomognu, ona je umrla, ili su oni bar pretpostavili da je tako.

Odmah su počele pripreme za njenu sahranu, ali pomoćnici nisu uspeli da joj sklope oči.

Nakon što su otišli, jedna medicinska sestra rešila je da ostane uz njeno telo i primetila da se čuje tiho disanje. Odmah je zatražila pomoć ostalih, ali lekari nisu uspeli da dokažu da je živa – stavljali su joj ogledalo pored usta, ali pare nije bilo. Takođe, otvorili su joj jednu venu na ruci, ali krv nije potekla.

Pripreme za sahranu su nastavljene, ali odana sestra je nastavila da insistira na tome da je žena živa i mahala joj zapaljenim perjem ispred nosa, kako bi izazvala instinktivnu reakciju.

Njen napor je urodio plodom, jer je žena uspela da se povrati.

Lekarima je rekla da je bila svesna svega što se oko nje dešava, ali da nije imala snage da govori.

Imala je neku vrstu privremene paralize, zbog porođaja.

U nekoliko uzbudljivih slučajeva psi su spasavali živote svojih gospodara tako što su lajali na kovčeg ili napadali pogrebnike i terali ih da oslobode “preminulog”.

Ipak, od onih koji su “za dlaku” izbegli sahranu, većina je pretrpela tolike traume, da se od njih nikad nije oporavila.

Devojka po imenu Sara En Dobins iz Hirforda proglašena je mrtvom 1879. i bila je bez svesti tri nedelje.

Posle utvrđivanja “smrti”, smeštena je u otvoren sanduk, a prostorija u kojoj se nalazila bila je zaključana tokom noći.

Lekar je sutradan primetio da se malo pomerila i shvatio da je i dalje živa.

Sebi je došla tek posle tri nedelje, ali je trauma koju je preživela bila tako velika da se s njom borila ostatak života, pre nego što je izvršila samoubistvo 14 godina kasnije.

Ovakvi slučajevi nisu rezervisani isključivo za vreme pre 20. veka.

Na primer, jedan vojnik sa Fidžija umalo je sahranjen pošto je 2007. raznet bombom u Avganistanu.

Lekari su ga proglasili mrtvim, a tek pošto je njegovo telo okupano pred sahranu, jedan od bolničara je primetio slab puls.

Ispostavilo se da je bio u komi i hitno je prebačen u Veliku Britaniju na lečenje.

Osam dana kasnije probudio se i shvatio da su mu lekari amputirali obe noge. On je predstavljao Veliku Britaniju na Paraolimpijadi 2012.

Sličan slučaj dogodio se sa Morin Džouns, 65-godišnjom ženom iz Jorkšira koja je pala u kući 1996.

Njen sin pozvao je lekara, koji je utvrdio da je “umrla” od moždanog udara.

Pogrebnici su već stavljali njeno telo na nosila, kada je jedan policajac primetio da je pomerila nogu i počeo da joj masira grudi.

Džounsova se na posletku probudila, a kasnije je utvrđeno da je bila u dijabetičnoj komi.

Iako se u potpunosti oporavila, pune četiri godine posle tog događaja imala je košmare u kojima je bila živa sahranjivana.

Ovoliki broj primera dokazuje koliko je linija između života i smrti tanka – tanja nego što možemo da pretpostavimo.

B92















Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Živi sahranjeni    

Nazad na vrh Ići dole
 
Živi sahranjeni
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Astronomija :: Misterije-