Istorija koju niste učili u školi

Gost

Neophodna revizija istorije:

Napredna ljudska civilizacija je postojala i u praistoriji,u vreme Ledenog doba
Sve što su nas naučili o poreklu civilizacije izgleda da je netačno? Moguće je da su pojedini delovi istorije namerno sakriveni, a možda tek treba da otkrijemo i shvatimo pravu priču o svojoj prošlosti. Nova arheološka i geološka otkrića nam govore o sofisticiranim civilizacijama koje su nekada postojale.

Donedavno, arheološka zajednica je natuknula da se prva ljudska civilizacija pojavila nakon Ledenog doba koje se završilo oko 9.600 godina pre nove ere. Svi ljudski preci do tog vremena su smatrani primitivnima, necivilizovanom sakupljačima i lovcima koji nisu znali za zajedničke organizacije i arhitekturu.

Tek nakon Ledenog doba, kada su se oko 3 kilometra duboki ledeni polovi koji su prekrivali većinu Evrope i Severne Amerike otopili, ljudski preci su počeli da razvijaju i usavršavaju poljoprivredu, formirajući složenije ekonomske i društvene strukture oko 4.000 godina pre nove ere.

Arheolozi su verovali da su se prvi gradovi pojavili u Mesopotamiji oko 3.500 godina pre nove ere, a kratko posle toga i u Egiptu.

Na evropskom kontinentu, najstarije megalitne lokacije potiču iz 3000-te godine pre nove ere, dok Stounhendž datira između 2.400 i 1.800-te godine pre nove ere.

To je ustanovljena hronologija koja se uči u školama i u koju veruje moderno društvo. Praistorijska društva poput Atlantide smatrala su se mitom.

Sve do sada. Nova istraživanja otkrivaju da su Zemlju naseljavali civilizovani ljudi tokom praistorijske ere.
„Sve što su nas naučili o poreklu civilizacija je izgleda pogrešno. Stare priče o Atlantidi i drugim izgubljenim civilizacijama praistorije, davno odbačene od strane arheologa, ispostavile su se kao tačne“, rekao je dr Deni Natavidžaja, viši geolog sa Indonežanskog instituta nauka.

Od 2011. Godine, dr Natavidžaja i njegov tim su radili na geološkoj lokaciji u Indoneziji oko 150 kilometara od grada Bandung. Značaj lokacije je prvi put prepoznat 1914. Godine kada su na većem brdu otkrivene magalitne strukture napravljene od blokova bazalta.

Kada je brdo očišćeno od drveća, shvatili su da blokovi formiraju 5 terasa. Veruje se da su služile za meditaciju i opuštanje. Lokaciju su lokalci proglasili svetomi nazvali je Gunung Padang, što znači „Planina prosvetljenja“.

[You must be registered and logged in to see this image.]

**Učlanjen** : 06.06.2011

ČERČIL O KAKVOM NISTE UČILI NA ČASOVIMA: Ova odluka političara dovela je do smrti TRI MILIONA LJUDI

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na današnji dan umro je britanski državnik sir Vinston Čerčil u svom londonskom domu na adresi Hajd Park Gejt 29. Uzrok smrti bila je serija moždanih udara, koji su započeli godinama pre i vezali ga za krevet. Zanimljivo je da je umro tačno na isti dan kad i njegov otac, samo 70 godina kasnije.

Vinston Čerčil je jedna od najmarkantnijih političkih ličnosti XX veka. Bio je premijer Velike Britanije u najtežem periodu njene istorije u XX veku – Drugom svetskom ratu. Smatra se jednim od najzaslužnijih ljudi za ishod tog rata i izgled sveta u posleratnim godinama.

Da Vinston Čerčil nije došao na vlast u Velikoj Britaniji četrdesetih godina, istorija celog sveta bi bila drugačija. Međutim, i pored svih zasluga i on je imao svoju tamnu stranu, piše britanski Independent.

Opčinjenost islamom u mlađim danima

Vinston Čerčil je u mlađim danima toliko bio opčinjen orijentom i islamom, da se njegova familija zabrinula da će preći u ovu religiju.

U pismu koje je Čerčil dobio od svoje snaje u avgustu 1907. godine pisalo je : „Primetila sam tvoju fascinaciju orijentom. Molim te nemoj da promeniš veru u muslimansku. Ako postaneš islamista, to ti u budućnosti može doneti veće probleme nego što sad misliš. Zato te molim da se boriš protiv toga".

Stavovi na ivici rasizma

Tokom tridesetih godina, Čerčilov odnos prema nekim nacijama bio je na granici rasizma.

Kada je Mahatma Gandi pokrenuo kampanju za nenasilni otpor, Čerčil (koji je u mladosti služio vojsku u Britanskoj Indiji) rekao je: „Gandiju bi trebalo vezati ruke i noge i ostaviti ga da leži na stomaku na kapijama Delhija, a onda mu na leđa postaviti krunu. Mrzim Indijce. Oni su zverski narod sa zverskom religijom."

Čečril nije smatrao da je istrebljenje Indijanaca pogrešno

Čerčil je 1937. godine pisao: „Ne priznajem da je prema Indijancima u Severnoj Americi ili prema Aboridžinima u Australiji urađena nekakva nepravda. Naime, mislim da je njihovu zemlju osvojila samo jača i viša rasa."

[You must be registered and logged in to see this image.]

Čerčil i Tito prilikom posete jugoslovenskog predsednika Britaniji

Odbijao da pomogne gladnima

Britanski zvaničnici iz indijske regije Bengal su molili da Čerčil odobri pomoć za ovaj deo Indije, u kom je 1943. godine vladala glad. Na to je predsednik britanske vlade rekao „da je to njihov problem, jer se razmnožavaju kao zečevi", dodavši da će glad „malo dovesti u red populaciju".

Ovo je dovelo do smrti oko 3 miliona ljudi u toj regiji.

Podržavao korišćenje otrovnog gasa

Kada je u pitanju korišćenje otrovnog, smrtonosnog gasa u ratnim zonama, Čerčil je po tom pitanju držao svoj palac visoko gore.

„Ne razumem tu buku oko otrovnog gasa. Korišćenje takvog gasa protiv necivilizovanih plemena će uvek imati moju podršku", rekao je 1937. godine.

Podržavao „Hitlerova patriotska dostignuća"

Iako je Čerčil bio protiv Hitlerovog sistema vlasti, postoji nešto što mu se dopadalo kod nemačkog vođe. U knjizu „Great Contemporaries" iz 1937, u kom se nalazi 25 eseja o poznatim ljudima, u poglavlju posvećenom Hitleru Čerčil kaže: „Ako bi naša zemlja bila poražena u ratu, nadam se da ćemo uspeti da pronađemo vođu tog tipa, vođu koji bi imao hrabrost i moć da i pored takvih okolnosti u nama probudi nacionalni identitet".

„Jevrejske teorije zavere"

U tekstu naslovljenom „Cionisti protiv boljševika" koji je objavljen u februaru 1920, Čerčil piše: „Ovaj pokret među Jevrejima nije ništa novo. Još od dana Adama Vajshaupta pa sve do Karla Marksa i preko Trockog u Rusiji, Bele Kuna u Mađarskoj, Roze Luksemburg u Nemačkoj i Eme Golman u Americi, ova svetska zavera, koja za cilj ima svrgavanje civilizacijskih vrednosti i obnovu društva punog zlobe i nerelanih jednakosti – sve više raste."

Čerčil kao cionista?

Sir Martin Gilbert, Čerčilov biograf, tvrdi da je i pored pomenutih stavova o Jevrejima, sam Čerčil u neku ruku bio cionista. Gilbert je pisao: „Čerčil je podržavao osnivanje jevrejske države i smatrao je da je Palestina savršeno mesto".

Ipak, kako je u najvećem delu Velike Britanije tokom tridesetih i četrdesetih vladao antisemitizam, tako je i Čerčil u tom periodu u javnosti pokazivao umanjene simpatije prema Jevrejima.

dnevno

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]

**Učlanjen** : 06.06.2011

'Ko bude na ovoj slici, živ će se vratiti kući': Priča o slučajnosti i hrabrosti srpskih seljaka na Solunskom frontu

[You must be registered and logged in to see this image.]

I danas u mačvanskom selu Radenkoviću pričaju potomci slavnih vojnika u balkanskim i Prvom svetskom ratu kako je 44 vojnika, oficira i podoficira preživelo ratne strahote od 161 mobilisanog iz sela.

Jednoga dana na bojištu se nalazio slavni ratni fotoreporter „Njujork heralda" Rista Marjanović i sreo se sa vojnicima još slavnijeg Šestog puka Drinske divizije u kojoj su pretežno bili Mačvani. Bilo je to uoči proboja Solunskog fronta.

Ristu su prepoznali srpski vojnici rodom iz mačvanskog sela Radenkovića, a u ime njih obratio mu se narednik Ivan Filipović: „Gospodine, da li ste vi Rista Marjanović, sin Dragojla Marjanovića, rodom iz sela Radenkovića, srez mačvanski, okrug podrinjski".

Rista se malo trže i odmače, videvši pred sobom stasitog i otresitog srpskog komandira uzvrati: „Jeste! Moj otac Dragojlo je rodom iz Radenkovića. On je žitni trgovac u Šapcu i ja sam se tamo rodio. Bio sam u Radenkoviću kao dete kod stričeva i braće. A, vi ste naredniče iz Radenkovića? Koliko vas ima što branite Srbiju"?

– Jesam, ja sam Radenkovac! Ovde nas je tridesetak! Ima nas još u drugim jedinicama. U konjici, u artiljeriji... Ne znamo ko je živ, a ko ranjen. Najviše nas ima koji su pali za Srbiju. U rat nas je pošlo više od 160. Ko će doći kući živ sam Bog zna. Ali, gospodine ovde o tome niko ne razmišlja. Nama je važno da nam Srbija bude slobodna. Da naša deca žive u slobodi, pa makar svaki deseti došao kući – odgovori mu narednik.

Saslušavši ovo, Rista reče: „Naredniče, okupi sve koji su iz Radenkovića da vas slikam i videćeš svi ćete koji budu na slici doći kući živi i zdravi. Slike će te dobiti za koji dan i poneti sa sobom."

Narednik Ivan Filipović ga je pogledao sa nevericom, ali je ipak pozvao svoje Radenkovce (tako se u Radenkoviću nazivaju meštani iz ovog sela) da se zajedno slikaju. Nekima je to bila prva fotografija u životu.

U proboj Solunskog fronta srpski vojnici iz Radenkovića krenuli su sa slikom u nedrima koju im je podelio Rista Marjanović. Od ukupnog broja poginulih srpskih vojnika u proboju Solunskog fronta (4.643) njih 3.804 je iz Drinske divizije, a najviše je stradao Šesti puk u kome su bili ratnici iz Radenkovića.

Za divno čudo svi koji su bili na fotografiji Riste Marjanovića došli su kući živi, gotovo svi sa nekim odličjima za hrabrost. Ovom prilikom pominjemo i njihova imena: Ivan Filipović, Pantelija Seizović, Milan M. Vladisavljević, Milosav Berić, Aleksa Đorđić, Živan Stanić, Radivoj Jovanović, Nikola Janković, Živan Pantelić, Dragutin Janković, Pavle Dimitrijević, Ivan Korlatović, Živan Perišić, Milorad Rudić, Dušan Ličanić, Đura Stanić, Sava Filipović, Cvetin Berić, Milan Tufegdžić.

I žene su narod!

Da podsetimo, Rista Marjanović je rođen u Šapcu 1885. godine gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Slikarstvo je učio u Beogradu kod čuvenih Bete i Riste Vukomanović, a zatim se opredelio za fotografiju i postao slavan kao fotoreporter u Parizu gde je 1917. godine njegovu izložbu fotografija otvorio predsednik Francuske Remon Poenkare. Ristine fotografije su bila živa reč o borbi srpskog naroda za slobodu kojima je animirao saveznike da se više založe u pomoći srpskoj vojsci.

Međutim, njegova fotografija na kojoj žene guraju top srpskoj vojsci naišla je na osudu srpskih oficira prilikom ukrcavanja u Draču za Krf.

Jedan od poručnika ga je prozvao oštrim rečima: „Gospodine Marjanoviću, sram da vas bude, obrukali ste srpsku vojsku sa vašim slikama na kojima se pokazali kako nam žene guraju topove..."

Rista je na to mirno odgovorio i prošao: „Gospodine poručniče, i žene su narod! I one imaju pravo da se bore za slobodu svoje zemlje i dece! To je svet lepo prihvatio, samo vi to ne znate"

dnevno

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]

**Učlanjen** : 06.06.2011

AMERIČKA OSVETA Kada su videli jezive prizore u logoru Dahau, vojnici SAD nisu mogli da se suzdrže od ubijanja

Američki vojnici pogubili su na desetine Nemaca u logoru Dahau u Drugom svetskom ratu. Nakon što su ih postrojile, američke trupe su rafalnom paljbom izvršile egzekuciju 50 članova Šucštafela i Vermahta.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Preživeli logoraši dočekuju američke vojnike

Amerikanci su se osvetili jer ih je razbesnelo i potreslo ono što su videli kada su oslobodili Dahau, logor u kojem su 32 000 zatvorenika držani u jezivim uslovima, svedoči nova knjiga o poslednjim trenucima Hitlerovog života „Hitlerov poslednji dan“ Eme Krejgi i Džonatana Mejo.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Zatvorenici iz logora Dahau

Američki vojnici naišli su na 39 vagona koji su bili puni mrtvih tela, a neka od njih su ih posmatrala razrogačenih očiju. Priče i prizori koji su ih dočekali u logoru bili su toliko jezivi da su teško mogli da poveruju sopstvenim očima i ušima.

Susrevši se sa takvom strahotom, razjareni, odlučili su da okončaju život svih „nacističkih džukela“, kako su ih nazivali.

Jedna od najkontroverznijih epizoda u istoriji Drugog svetskog rata

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jedan od jezivih prizora koji su razbesneli američke trupe

Formalna predaja logora dogodila se kada je jedan od oficira Šucštafela došetao do Amerikanaca i pristao na kapitulaciju.

Grupu od 50 zatočenika američki vojnici postrojili su uz jedan zid i pukovnik Feliks Sparks naredio je da upere mitraljeze u njih, ali da ne pucaju. Međutim, njegova pažnja na trenutak je popustila i paljba se oglasila.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ubijeni nemački vojnici

Knjiga otkriva da je Sparks naredio svojim ljudima da prestanu, potrčao je, bacio se na mitraljesca, ščepao ga za vrat, ali vojnik je izgovorio gnusnu laž: „Pukovniče, pokušali su da pobegnu“.

Prema zapisima u knjizi, ovaj nesrećni događaj proganjaće Sparksa godinama.

Istoričari su zaključili da je najverovatnije u pitanju ratni zločin, premda je tada Sparks oslobođen svih optužbi.

Slučaj zataškavan decenijama

Ovaj skandal je uspešno zataškavan sve do 1991. kada je kopija zvaničnog istraživanja ugledala svetlost dana. Potom su o tom danu svedočili i zatočenici koji su decenijama strpljivo čekali da ispričaju svoje priče.

Sam Sparks je kasnije pokušao da ublaži skandal i opravda postupke svojih ljudi. Jednom prilikom izjavio je: „Ukupni broj Nemaca koji su pogubljeni toga dana sasvim sigurno ne prevazilazi 50, 30 bi verovatno bio tačniji podatak.“

No, pamćenje nekih drugih koji su bili prisutni u logoru toga dana znatno je drugačije. Nekadašnji vojnik Ricenthaler po prvi put je progovorio o tom događaju u svojoj 91. godini, 1992. godine.

Ovaj vojnik je izjavio: „Nakon onoga što smo videli, upucali smo svakog nemačkog stražara na koga smo naišli.“

blic

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

ISTORIJA KOJU NISMO UČILI NA ČASOVIMA: Miloš Obilić je bio turski zatočnik, ali jeste ubio Murata na Kosovu
Da li je zaista bilo ovako? 'Na Vidovdan 1389. srpske snage predvođene knezom Lazarem sukobile su se sa turskom vojskom koju je vodio sultan Murat. Srpski junak Miloš Obilić je uspeo da ubije Murata, a za vreme bitke je stradao i knez Lazar. I tako je nastao mit o Kosovskom boju, najslavnjoj srpskoj pobedi u istoriji naroda koji i te kako zna šta je rat...'

[You must be registered and logged in to see this image.]

Većina nedoumica o tome šta se zapravo dogodilo za vreme Kosovskog boja potiče od činjenice da se o Milošu Obiliću, čoveku koji je ubio sultana Murata i tako postao, pored Kraljevića Marka, najslavniji srpski epski junak, istorijski sa sigurnošću skoro ništa ne zna. Čak ni to da li je postojao!

Naime, o Milošu Obiliću ne postoji nijedan pisani trag niti dokument iz njegovog vremena koji bi nam otkrio nešto više o ovom čoveku. Sve što sada mislimo da znamo o njemu, plod je kasnijih dopisivanja i narodnih priča i predanja.

Pa, ko je onda bio Miloš Obilić?

– O Milošu Obiliću najrealniju sliku pruža kontroverzni Gerasimov letopis. Po njemu, Miloš Obilić je bio rodom iz Obilova kod Tjentišta, ispod Peštera (između Novog Pazara i Sjenice). U ratu između kneza Lazara i Nikole Altomanovića njegov grad je uništen i da je on utočište potražio kod Marka Mrnjavčevića u Prilepu – priča za Dnevno.rs Aleksandar Tešić, književnik i jedan od prvih koji su progovorili strani srpske istorije o kojoj se malo zna.

Gerasimov letopis je delo brata Vuka Brankovića, monaha Gerasima. O spisu se ne zna ništa sa sigurnošću jer danas ne postoji nijedan zvaničan prepis. Original se čuvao u manastiru Hilandar iz koga ga je jedan monah iz familije Vasojevića preneo kod porodice Femić u Femić Kršu, u Crnoj Gori gde je slučajno izgoreo 1943. godine. O ovom dokumentu se danas zna samo iz onoga što je Milić od Mačve zapisao 1989. da bi sačuvao od zaborava usmeno predanje koje je postojalo u porodici Femić.
Međutim, jedan drugi istorijski izvor, „Kraljevstvo Slavena" Mavra Orbinija iz 16. veka identično opisuje život Miloša Obilića što ukazuje da bi se „Gerasimov letopis" mogao smatrati autentičnim izvorom.

Nezvanično, Gerasimov letopis je sadržao mnogo toga što se ne poklapa sa današnjom, „zvaničnom" srpskom istorijom, a da je to slučaj i sa pričom o Milošu Obiliću.

Citat :: Marko Kraljević je u vreme kada je Miloš boravio kod njega već bio sultanov vazal. Prilikom odlaska na poklonjenje u Jedrene, on je poveo i Miloša Obilića sa sobom koji je svojom pojavom i snagom oduševio sultana Murata koji ga je zadržao tamo. Po nekim indicijama iz Gerasimovog letopisa i iz našeg narodnog predanja i epskih pesama, proističe da je Miloš bio zatočnik, vitez koji se borio za slavu – priča Tešić.

Tako je Miloš Obilić kod Murata u službi ostao, prema Gerasimovom letopisu, sedam godina! Ako je ovo tačno, Miloš je i te kako poznavao turski način ratovanja, sve njihove slabosti i snage.

– Miloš se u Srbiju vratio nešto pre bitke na Toplici, kada se posebno istakao komandujući vojskom kneza Lazara. Pobedio je upravo jer je dobro poznavao Turke i njihov način ratovanja. Nakon toga, po predanju, knez Lazar mu je dao titulu vojvode i na upravu Braničevo gde i danas postoji mnogo toponima sa njegovim imenom. Međutim, tu je vladao samo 2-3 godine, pa i nije stigao da ostavi neki materijalni trag – objašnjava Tešić.
A onda je došla Kosovska bitka...
[You must be registered and logged in to see this image.]
– Po Gerasimovom letopisu, upravo je zbog toga što je bio sedam godina u službi kod njih, Miloš i mogao da prođe pored Turaka i da priđe dovoljno blizu Muratu da bi ga ubio. Potvrdu tome nalazimo i kod pomenutog Mavra Orbinija koji u svom delu kaže da je Miloš došao „u tabor Turaka kod kojih je bio na velikoj ceni. Stoga je smesta bio uveden pod šator turskog cara, koji se jako obradovao njegovom dolasku". Kako bi drugačije, pre ili za vreme bitke, neko uspeo da priđe sultanu? Sultan nikada nije bio u prvom redu vojnika, nego u svom utvrđenom logoru – bivaku, ograđenim rovovima, kopljima i stražom – naglašava Aleksandar Tešić.

O tome kako su Turci vodili bitke najbolje je opisao Konstantin Mihailović u delu „Janičarove uspomene ili turska hronika": „Ovakav je borbeni red kod Turaka najviše za odlučnu bitku: Zastava carskih ima četiri, koje pripadaju dvoru. Jedna je bela zlatnim slovima pisana, i ona je iznad svih, jer označava da je tu čitava carska sila, i zovu je alem-isandžak, to jest zastava čitave sile. Druga je zastava crvena - dvorske konjice. Treća je zelena i crvena, četvrta žuta i crvena, i ove su janičara dvorskih pešaka. I kad god se razviju te četiri zastave tu je i car među svojim dvoranima. (A vojska carskoga dvora) na ovaj način (se uređuje): dvorski konjanici (stoje) pored njega, pred njim janičari, za njim kamile, a oko njih svuda jarak (se načini i bedem); ispod jaraka veliki štitovi su u zemlju pobijeni (sablje su isto tako vrlo oštre i pripremljene i drugo ratno oružje je bogato opremljeno, pa bi se zato i naši morali isto tako dobro pripremati), oko jaraka svuda je nasut bedem nagore, i na ovom (bedemu) svuda su gusto pobijeni kočevi..."
Iako je Mihailović pisao skoro vek nakon Kosovskog boja, za Osmanlije je poznato da su bili okoreli tradicionalisti i da se njihov kako državni tako i vojni sistem nije menjao vekovima.

– Ovakvom utvrđenom taboru moglo se prići samo sa posebnom dozvolom, beratom, koju je Miloš Obilić imao jer se, po priči iz Gerasimovog letopisa, Murat nadao da će se Miloš vratiti njemu u službu. Ovo je Miloš iskoristio da bi mu prišao i ubio ga – priča Aleksandar Tešić malo poznatu verziju o tome kako su se događaji na Kosovu polju zapravo odigrali.

Sve ostale priče – da je Murat ubijen na prevaru posle bitke, da je Miloš sam uspeo da ubije 12.000 Turaka kao što kaže epska pesma, ili da je sa 12 vojvoda uspeo da se probije do sultana, smatra Tešić, malo su verovatne jer bi turski izvori to naveli, a nijedan ne spominje takav scenario.

– Uostalom, za svakog cara najveća čast bi bila poginuti u borbi, a ne kao rezultat nečijeg lukavstva, pa bi savremeni turski izvori s ponosom isticali junačku smrt svog sultana – smatra Tešić.

Gerasimov letopis je izgoreo u kući porodice Femić 1943. i navodno ne postoji prepis.

Citat :: Postoji priča o tome da ga je neki sveštenik čitao i da mu se nije dopalo šta tu sve piše jer bi srpska istorija tog perioda bukvalno morala ponovo da se piše kada bi on ugledao svetlost dana. Zato o njemu ni danas ne znamo mnogo. Ipak, možda ćemo jednog dana saznati istinu i tako što će neko uspeti da se probije do tih turskih arhiva koje oni toliko čuvaju – zaključuje Tešić.

I sam Konstantin Mihailović o oklopnim konjanicima kaže: „Turcima je naređeno od cara da (više) gledaju konje, a ne ljude. Pristupivši s obeju strana s kopljima i sabljama i drugim različitim oružjem da konje tuku i ranjavaju a posle toga im s ljudima laka bitka biva, i zato se svako mora čuvati opterećenja od oklopa, što ćeš lako i "sam razumeti, jer kad tako opterećen iz bilo kojeg razloga sjašeš, bez pomoći sam ne možeš ponovo da uzjašeš." A da su Turci za to znali mnogo ranije dokaz je bitka kod Stefanijane 1344. kada su na prevaru namamili teške oklopnike vojvode Preljuba da sjašu i da pešice krenu za njima uz brdo, dok su drugi Turci iz prikrajka vrebali priliku da se domognu njihovih konja kojim su posle svi pobegli.

**Učlanjen** : 06.06.2011

Zanimljivosti o Karađorđu

[You must be registered and logged in to see this image.]

Karađorđe Petrović je jedna od najistaknutijih ličnosti srpske istorije, i možemo reći jedna od osoba, kojoj najviše možemo zahvaliti za postojanje nezavisne Srbije. Podelićemo sa vama nekoliko zanimljivosti iz njegovog života koje možda niste znali.

- Karađorđeva porodica je, po predanju, poreklom iz Spasojevića, odakle se doselila u Šumadiju. Porodica mu je bila izuzetno siromašna, nisu imali ni za porez, pa se celo selo solidarisalo da bi plaćalo porez za njih.

- Kao dete Karađorđe je sa ocem služio na imanjima lokalnih Turaka spahija.

- Karađorđe se rodio u Otomanskom carstvu, ali ubrzo nakon ženidbe beži u Austriju. Tamo je radio u manastiru Krušedol, ali i stekao prve vojne veštine u austrijskoj vojsci.

- Jedan od razloga njegovog bekstva u Austriju, između ostalog, je bila želja bogatog lokalnog Turčina da iskoristi pravo prve bračne noći sa Karađorđevom ženom Jelenom. Nije još sasvim jasno da li je on ubio tog Turčina ili je samo pobegao.

- Tokom bežanja u Austriju, Karađorđe je ubio svog oca ili očuha, jer se ovaj predomislio i hteo da se vrati nazad.

- Karađorđe je bio izuzetno visok i stasit čovek. Svojom visinom se prilično izdvajao od većine ljudi.

- Karađorđe se vraća u Šumadiju, gde se povezuje sa lokalnim hajducima i svima koji više nisu mogli da izdrže tursku vlast i dahije. Bio je i vešt trgovac, i zaradio dosta novca trgujući svinjama.

- On uopšte nije bio prvi izbor za vođu ustanka u Orašcu. Nekoliko ustanika je ponudu odbilo, dok izbor nije pao na Karađorđa. Sam Karađorđe je rekao da bolje da ga ne biraju, jer je previše prek i da može da srlja u nemoguće. Ustanici su na to odgovorili da im baš takav vođa i treba. Karađorđe se posebno zakleo da neće imati ni zrnca milosti za izdajnike.

- Bio je izuzetno vešt vojni strateg, pa je uspevao da dobije i one malo verovatne bitke. U borbi je bio neustrašiv i nije znao za strah. Nikada se nije pokolebao, iako realno šanse za pobedu nad turskim carstvom nisu postojale. Neke od strategija koje je primenjivao su bile strategije iz nemanjićke Srbije, koje su ostale sačuvane u manastirima.

- Ono što je obećao za izdajnike, to je i ispunio. Svako ko se malo kolebao ili nije želeo da se bori protiv Turaka (a takvih je bilo, verovali ili ne) je bio surovo pogubljen. Prema Srbima izdajnicima je bio naročito nemilosrdan.

- Priče o njegovim podvizima su se raširile celom Evropom, pa su čak plemići na dvorovima o njemu pričali sa divljenjem.

- Napoleon je za Karađorđa rekao: “Lako je meni biti veliki sa našom iskusnom vojskom i ogromnim sredstvima, ali daleko na jugu, na Balkanu, postoji jedan vojskovođa, iznikao iz prostog seljačkog naroda, koji je okupivši oko sebe svoje čobane, uspeo bez oružja i samo trešnjevim topovima, da potrese temelje svemoćnog osmanlijskog carstva i da tako oslobodi svoj porobljeni narod. To je CRNI ĐORĐE i njemu pripada slava najvećeg vojskovođe!”

- Zameralo mu se da je loš diplomata, mada neki današnji istoričari to osporavaju. Nisu imali bog zna kakvu podršku drugih sila, jer nijedna velika sila ne voli buntovnike. Jedina novčana pomoć i pomoć u oružju je dolazila iz Rusije. Oružje su ustanici morali da kupuju iz Austrije sopstvenim novcem.

- Kada su Turci počeli da napreduju i doveli pojačanje, Karađorđe je bio svestan da će ustanak propasti i da se nalazi u bezizlaznoj situaciji, ali je predvideo da će se desiti novi ustanak. Naročito ga je pogodila pogibija Hajduk Veljka.

- Posle propasti ustanka je pobegao u Rusiju, što mu mnogi zameraju.

- Turci su se surovo svetili za podizanje ustanka nad domaćim stanovništvom, mnoga sela su ostala bez stanovnika, bilo da su stanovnici pobijeni ili pobegli u Austriju. Sve je to Karađorđu i njegovim saborcima mnogo teško padalo.

- Dok je boravio u Rusiji, zapao je u veliku depresiju i silno je želeo da se vrati, ali su ga Rusi raznim varkama ubeđivali da još uvek nije vreme za to. Miloš se dogovorao sa Rusima da ga drže što je moguće više, jer mu nije odgovaralo da Karađorđe bude u Srbiji.

- Karađorđe, na kraju, nije mogao da izdrži, pa krišom beži i dolazi u Srbiju, kod svog kuma Vujice, želeći da ponovo okupi ljude i nastavi ustanak. Miloš, lukavi diplomata, je naredio da ga ubiju, želeći da se dodvori sultanu i dokaže mu kako Srbi poštuju sultanovu vlast.

- Karađorđe je krstio Miloševog sina prvenca, i dao mu ime Petar, po svom ocu. Petar Obrenović je umro, dok je, kao dete od pet godina, sa majkom Ljubicom boravio u zbegovima po planinama, bežeći od Turaka. Grob dečaka se nalazi u manastiru Nikolje, kod Čačka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

- Karađorđev kum Vujica se kasnije pokajao duboko pokajao za to delo. Kasnije u životu i nije imao mnogo sreće, pa je umro u najgorem siromaštvu.

- Smatra se i da je sam Miloš, koji važi za čoveka bez savesti i milosti, često imao napade kajanja, kada god bi se setio Karađorđa. U narodu postoji verovanje da se svakome ko je učestvovao u ubistvu Karađorđa ugasila loza.

- Prvi srpski igrani film je posvećen upravo Karađorđu. Zvao se: “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa”. Snimljen je 1911. godine, i decenijama je bio izgubljen. Slučajno je pronađen u bečkoj filmskoj Arhivi, 1993. godine. Zaposleni u austrijskoj filmskoj arhivi su pronašli film i nisu znali o čemu se radi, ali su, videvši turske fesove, pretpostavili da bi neko iz naše Kinoteke mogao da im pomogne u identifikaciji, pa su ih kontaktirali.

- Kao dokaz svoje odanosti sultanu, Miloš Obrenoviće je Karađorđevu glavu poslao u Carigrad, čemu su se Turci izuzetno obradovali, i okačili je na bedem grada da je svi vide. Glava je, posle toga, ukradena, i ne zna se šta se sa njom desilo. Njegovo telo je sahranjeno u crkvi na Oplencu.

daliznate.

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta [You must be registered and logged in to see this image.]

Gost

Izgubljeni drevni gradovi o kojima niste učili u školi
Svi znaju najpoznatije drevne gradove na svetu. Njihove ruševine odmah iskrsnu u svesti kada čujete imena: Pompeja, Maču Pikču, Troja... Rad na njihovom iskopavanju je san svakog arheologa, milioni turista ih obilaze svake godine, a čak iako niste među onima koji su imali sreću da ih posete, sigurno ste videli fotografije ovih mesta. Ali, postoji još mnogo "izgubljenih gradova" širom sveta o kojima verovatno ne znate ništa...

[You must be registered and logged in to see this image.]
Ovu su neki od najdrevnijih i najmanje poznatih "izgubljenih gradova" na svetu, a njihovu listu sastavio je portal VIralnova.

Skara Bre

[You must be registered and logged in to see this image.]
Skara Bre je neolitsko naselje izgrađeno od kamena na arhipelagu Orknijskih ostrva, na krajnjem severu Britanije. Skara Bre je najočuvanije evropsko neolitsko naselje. Sastoji se od 8 grupisanih kuća. Smatra se da je ostrvo bilo naseljeno između 3180. i 2500. godine p. n. e. Zbog odlične zaštite od nevremena, Skara Bre se naziva još i "Škotska Pompeja".

Skara Bre je nekoliko hiljada godina ležalo zatrpano peskom. Na ostrvo su neolićani dospeli čamcima. Ne zna se zbog čega su se odlučili da naselje sagrade na ovom neplodnom ostrvu. Ispitivanja su pokazala da su se ovde duže zadržali i da je naselje služilo tokom nekoliko generacija.

Caral

[You must be registered and logged in to see this image.]
Caral je veliko naselje u Dolini Supe, u Peruu, oko 200 km severno od Lime. Caral je bio nastanjen otprilike između 3000. p. n. e. i 1600. p. n. e. i predstavlja najstarije poznato gradsko središte u Amerikama, koje je imalo oko 3.000 stanovnika.

Caral je središte civilizacije Caral Supe, koja se prostirala preko nekoliko naselja duž peruanske obale. Caralske piramide datiraju iz 27. veka p. n. e. pa njihova starost odgovara starosti Velike piramide u Gizi, sagrađene između 2600. i 2480. godine pre nove ere.

Vavilon

[You must be registered and logged in to see this image.]
Iako o njemu kruže mnoge legende i mitovi, Vavilom je potpuno stvaran! Reč je o drevnom, uništenom gradu u Mesopotamiji koji je u svoje vreme bio najveći na svetu. Nalazio se blizu današnjeg grada Al Hilaha u Iraku, odnosno oko 88 km južno od Bagdada.

Vavilon je bio glavni grad Vavilonskog carstva i jedan od najstarijih i najpoznatijih kulturnih, političkih i trgovačkih centara u antičkom svetu. Ime mu potiče od akadske reči Vavilu, što znači „božja kapija“. Ta reč bila je prevod sumerskog imena Kadingira.

Timgad

[You must be registered and logged in to see this image.]
Timgad je bio rimski kolonijalni grad u severnoj Africi koji je osnovao imperator Trajan oko 100. posle Hrista. Ruševine su poznate po tome što su jedan od najboljih primera rimskog načina gradnje naselja u obliku kvadrata.

Ruševine grada nalaze se u današnjem Alžiru, oko 35 km od grada Batna. Grad je izgrađen "ex nihilo" (na pustoj zemlji) kao vojna kolonija, pre svega kao bastion protiv Berbera sa obližnjih planina Aures.

Grad je mirno živeo prvih nekoliko vekova i bio je centar hrišćanskog delovanja od 3. veka. U 5. veku grad su opustošili Vandali. Vizantijski general Solomon ga je obnovio 535. i on je ostao hrišćansko središte dok ga u 7. veku nisu opustošili Berberi, kada je i napušten. Grad je bio izgubljen do ponovnog iskopavanja 1881.

Mohendžo-daro

[You must be registered and logged in to see this image.]
Mohendžo-daro je bio centar civilizacije doline Inda od 2.600. do 1700. godine pre nove ere. Nalazi se na 20 kilometara od Larkane i 80 kilometara od Sukura u Sindu, Pakistan.
Grad je razaran i ponovo građen najmanje sedam puta. Svaki put bi se novi grad gradio povrh staroga. Pretpostavlja se da su poplave Inda bile razlog tim razaranjima.

Grad je napušten oko 1700. pre nove ere, verovatno zbog promene smera reke. Otkrio ga je Džon Hubert Maršal '20-ih godina prošlog veka. Jezik civilizacije doline Inda još nije dešifrovan, tako da se pravo ime grada ne zna. Mohendžo-daro na sindskom znači „grad mrtvih“.

Hatra

[You must be registered and logged in to see this image.]
Hatra je drevni grad u iračkom delu oblasti Al Džazira (drevna persijska oblast Hvarvaran), 290 km severozapadno od Bagdada i 110 km jugozapadno od Mosula.

Grad je najpoznatiji po monumentalnim ruševinama prvog arapskog kraljevstva koje je nastalo pod partskim uticajem u 2. veku. One su poslužile kao scenografija na početku filma "Isterivač đavola".

Hatuša

[You must be registered and logged in to see this image.]
Hatuša je bio glavni grad Hetitskog carstva. Bio je smešten u centralnoj Anadoliji, oko 145 km severoistočno od Ankare.

U ruinama starovekovnog grada bili su pronađeni arhivi sa 35.000 tablica od gline koje su pisane klinastim pismom. Sadržaj u njima su činila državna saopštenja, kraljevski anali, korespondencije, naučna i lepa literatura i drugi tekstovi koji su vodili u delimično poznavanje hetitskog društva. Naučnik koji je najviše zaslužan za rešavanje zagonetke hetitskig pisma i jezika bio je češki naučnik i lingvista Bedržih Hrozni kojem je uspelo da odgonetne jezik i pismo 1913. godine.

Persepolis

[You must be registered and logged in to see this image.]
Persepolis je bio ceremonijalni glavni grad Ahmenidskog carstva u od 550. do 330. godine pre nove ere. Nalazi se u današnjem Iranu. Kompleks Persopolisa nalazi se na uzvišenoj terasi, a sastoji se od nekoliko kraljevskih palata, riznica i popratnih građevina, zatim dve velike ceremonijalne dvorane - „dvorane od hiljadu stubova“ i apadane, koja je mogla primiti 10.000 ljudi.

Uništenje Persepolisa 330. pre nvoe ere uglavnom se pripisuje Aleksandru Makedonskom, ali za ovo nema čvrstih arheoloških dokaza.

Lepis Magna

[You must be registered and logged in to see this image.]
Leptis Magna poznat i kao Lektis Magna ili Neapolis, bio je drevni grad u Rimskom carstvu. Njegove ruševine se nalaze u El Humsu u današnjoj Libiji, 130 km istočno od Tripolija, na obali gde se vadi Lebda uliva u more. Lokalitet predstavlja neke od najbolje očuvanih rimskih ruševina na području Mediterana.

Tijavanako

[You must be registered and logged in to see this image.]
Civilizacija Tijavanako je bila najdugotrajnija civilizacija smeštena u blizini jezera Titikaka, visoko u planinama današnjih država Perua i Bolivije. Na vrhuncu moći bila je između 500. i 1000. godine. Nestala je 1000. godine pod misterioznim okolnostima.

Gost

Rešena misterija: Evo zašto Napoleon nije uspeo da osvoji Rusiju

Arheolozi veruju da je oko 3.000 vojnika, sahranjenih u Litvaniji, umrlo od gladi.[You must be registered and logged in to see this image.]
Na kostima muškaraca koji su 1812. godine pod vođstvom Napoleona umrli tokom pokušaja napada na Moskvu, pronađeni su tragovi gladovanja, navode arheolozi sa Univerzteta u Centralnoj Floridi, a piše Indipendent.

Vojska, koja je na početku marša brojala 500.000 vojnika, nakon 6 meseci, do dolaska u grad Vilnius u Litvaniji, svela se na samo 40.000.

Samo u ovom gradu oko 20.000 muškaraca umrlo je od hipotermije, gladi i tifusa.

Ovaj neuspeh mnogi su videli kao početak pada Napoleonove moći u Francuskoj, koji je vodio njegovom privremenom izgonu 1814. , pre nego što su ga Britanci zarobili nakon bitke kod Vaterloa 1815. godine.

Gost

'STALJINOVA MAŠINA': Najbrutalniji zločinac u istoriji svojom rukom ubijao 300 ljudi na dan
Glavni Staljinov egzekutor je vrsta posla koji bi retko ko na ovom svetu mogao uspešno da obavlja. Međutim, to za Vasilija Blokhina nije predstavljao nikakav problem. On bi svako veče na sebe navukao kožnu kecelju, kako se ne bi isprljao od krvi, izglancao svoj nemački pištolj, sačekao da mu stražari dovedu gomilu ljudi kojima bi, jednom po jednom, smestio metak u potiljak.[You must be registered and logged in to see this image.]
Danas se najvećim zločincima u istoriji s pravom smatraju ljudi poput Hitlera ili Staljina. Međutim, činjenica je da nisu oni lično držali prst na obaraču ili puštali smrtonosni gas u komorama u logorima. Neke od najgorih zločina u ljudskoj istoriji ne bi bilo moguće sprovesti u delo da svi ti zlikovci nisu imali svoje egzekutore koji su umesto njih obavljali sav taj prljavi posao u kome su, po pravilu, pronalazili neko perverzno zadovoljstvo. Jedan ot tih ljudi bio je Vasilij Blokhin - glavni Staljinov egzekutor.

Bucmastog i nemilosrdnog sovjetskog generala, koji je ubio 10.000 ljudi tokom Drugog svetskog rata i Staljinovih čistki, Ginisova knjiga rekorda je prozvala "najučinkovitijim krvnikom u istoriji".

Da bi osvojio tu "titulu", Blokhin je morao nečim da se izdvoji od ostalih konkurenata među kojima je bilo i nacista i pripadnika Crvenih Kmera.

Njegova specijalnost - sav prvljav posao insistirao je da obavi on lično!

Farmer koji je voleo da "zaprlja ruke"

Dok je bio mlad sanjao je da postane farmer. Međutim, u tom planu ga je omeo Prvi svetski rat. Kada se rat završio Blokhin se pridružio komunističkoj partiji, a zatim i tajnoj policiji boljševika - ČEKA. Tu ga je primetio Staljin, ocenivši ga kao osobu koja se nije bojala da "zaprlja ruke". Zbog svoje surovosti uskoro je promovisan u glavnog čoveka u odeljenju za egzekuciju.

Iako je imao tim ljudi ispod sebe, nikad nije prestao da lično izvršava egzekucije, a posebno je uživao u ubijanju visokopozicioniranih neprijatelja stranke, kao što su bili pisac Isak Babel i novinar Mihail Kolstov.

Međutim, njegov najgori zločin je bio pokolj u Katinskoj šumi 1940. godine, kad je po Staljinovoj naredbi za samo 28 dana ubio 7.000 poljskih generala. Blokhin je izvršio naređenje za koje je bio nagrađen posebnim priznanjem.

Za Blokhina je ovo bio posao iz snova

Blokhin je toliko voleo svoj posao da je ponekada znao da ubije i 300 ljudi za samo jedan dan. A, budući da se praksom dolazi do savršenstva, sovjetski ubica je postao pravi virtuoz. On je sam dizajnirao svoju uniformu i odredio "alat" za rad. Njegov pribor je bio nemački valter pištolj, koji se nije zaglavljivao kao sovjetsko oružje, kožna kecelja i rukavice.

Smatrao je da će mu ovakva surovost obezbediti divljenje kod kolega, ali i poverenje kod inače nepoverljivog Staljina.

"Staljin je bio prilično nepoverljiv, pa je samim tim potpuno neverovatno da je ovog čoveka toliko dugo držao pored sebe", rekao je Norman M. Naimark, profesor istorije sa Stenforda, i dodao da je za Staljina bilo karakteristično da često menja šefove policije kako ne bi postali suviše moćni.

Za neke je i danas heroj

Konačno, pravda ga je stigla nakon Staljinove smrti 1953. godine kada ga je Nikita Hruščov lišio svih titula, privilegija i nagrada. Nekih 30 godina nakon svojih zločina, i samo nekoliko meseci nakon degradacije, Staljinova "mašina za ubijanje" je počinila samoubistvo.

Neverovatno je da i pored svega što se danas zna o ovom čoveku, Blokhinov grob u Moskvi je i dalje prekriven cvećem koje redovno donose ljudi koji ga i dalje smatraju komunističkim herojem.

**Učlanjen** : 09.02.2014

Istorijski podaci demantuju ustaljeno mišljenje u narodu da smo bili pola veka deo Otomanskog carstva, jer je veći deo zemlje bio okupiran manje od 350 godina Neretko se čuje da su Srbi pod Turcima bili 500 godina. I to mu dođe kao neupitna istina. Ali da li je zaista tako?

Istorijski podaci ukazuju da je zapravo samo jug Srbije, uključujući Kosovo i Metohiju, bio nepunih pola veka pod Otomanskim carstvom. Na Kosmetu su bili 485 godina, u istočnoj Srbiji, ispod Zaječara, 482 godine. U ostalim delovima Srbije nisu se zadržali duže od 350 godina. Ne kažemo da je to malo, daleko bilo. Nego kažemo da je ono izrečeno na početku teksta jedna od najvećih srpskih zabluda i da je to jasno uočljivo na mapi koju vam pokazujemo.

Tu su prikazane i ostale republike bivše Jugoslavije. I zapravo, jedino Makedonci mogu da kažu da su bili pod Turcima 500 godina, jer zaista i jesu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Prodiranje u 15. veku
Istoričar Mile Bjelajac kaže za Kurir da se priča o pet vekova u narodu odomaćila. – Ta priča od 500 godina je postala predanje. Računa se da je Srbija pala posle bitke na Kosovu 1389. godine, ali se Turci posle Kosovskog boja, narednih 50 godina, nisu ni pojavljivali na ovom prostoru jer su bili zaokupljeni Mongolima.

Negde od prve polovine 15. veka počinje polako prodiranje Turaka na ovaj prostor, dok su Beograd i Smederevo pali tek u 16. veku. Delovi Srbije koji su oslobođeni srpskim ustancima bili su pod Turcima oko 300 godina, a najduže su bili Raška, Kosovo i Metohija, oko 400 godina. Nešto malo više, oko 450 godina, današnja Makedonija i nekada južna Srbija – objašnjava Bjelajac.

Ogromne posledice
Iako su Turci na srpskim prostorima bili daleko manje nego što se u narodu ustalilo, oni su imali ogroman uticaj na kulturu i razvoj zemlje. Akademik i istoričar Vasilije Krestić kaže da njihov uticaj nikako ne treba zanemarivati. – Posledice vladanja Turaka su ogromne. Nije slučajno što se toliko razlikujemo od drugih zapadnih država. Sigurno da je ostavljen veliki trag – kaže Krestić.

TRAUME ROPSTVA NE PROLAZE
Sociolog Ratko Božović kaže da su Turci ostavili kulturološki uticaj koji je i dalje primetan. Primer je i to što često govorimo da nismo mogli da imamo prosperitet zbog toga što smo, kako se najčešće kaže, pod Osmanlijama bili pet vekova.

– Nama je uvek neko drugi kriv. Turci nas jesu pretvorili u raju, ali ipak smo morali u međuvremenu to da promenimo. Izgleda, to se teško menja. Kad jednom postaneš raja, traume ropstva ne prolaze lako, teško se posle postane slobodan građanin. Ono što nam je još ostalo od Turaka jeste da smo za vreme njihove vladavine stalno tražili neku rupu u zakonu. To nam je toliko prešlo u naviku da se i sada radi.

Kurir

**Učlanjen** : 09.02.2014

Postoje istorijske činjenice kojima nas sigurno nisu učili tokom školovanja. Mi vam prenosimo najveličanstvenijih 10!

1. Karlo Veliki je u 9. veku izdao jasnu naredbu: Ako Česi napadnu njegovo Franačko carstvo da se digne trećina vojske. Ali ako napadnu Srbi, da se digne cela vojska.

2. Prvi satelitski prenos video signala između Evrope i Amerike realizovan je 1962. godine. Među prvim slikama koji su predstavljali pozdrav Evropljana Americi bio je naš Beli Anđeo iz Mileševe.

3. U Skadarliji je tridesetih godina prošlog veka profesor Velike škole Đorđe P. Jovanović pronašao lobanju “Beogradskog neandertalca”. Prvi “Beograđanin” je dakle živeo pre dalekih 40 – 70.000 godina.

4. Rimski bunar na Kalemegdanu zapravo nije rimski nego austrijski i zidan je od 1717. do 1731. godine, a dubok je 51 metar. Kao i cela tvrđava bio je pravo tehnološko čudo za to vreme.

5. Mošti Svetog Save nisu spaljene na Vračaru nego na Tašmajdanu, otprilike tamo gde se danas nalazi restoran „Poslednja šansa“ a koji je u to doba nazivan Čupina umka.

6. Vuk Karadžić je 1861. godine imenovan počasnim građaninom Zagreba, a Povelja je iz poštovanja prema srpskom velikanu napisana na našoj ćirilici!

7. Beogradsku mumiju je 1888. godine Hadži Pavle Riđički poklonio Narodnom muzeju u Beogradu. Mumifikovane ostatke egipatskog sveštenika Nesmina, stare 2.300 godina je Riđički kupio na svom putovanju u Egiptu. Nije ukradena ili oteta!

8. U Prvom svetskom ratu, Srbija je bila okupirana, vlada izmeštena a kralj u izbeglištvu, ali vrednost srpskog dinara je sve vreme ostala stabilna a kurs nepromenjen – 88 franaka za 100 dinara.

9. Srpski monah Lazar Svetogorac je napravio prvi javni sat čak 200 godina pre nego što su Švajcaraci osnovali prvi časovničarski esnaf.

10. Srbija je prva zemlja koja je u Evropi posle Francuske ukinula feudalizam. Sretenski ustav iz 1835. godine je bio toliko liberalan da je Austrija tražila njegovo hitno ukidanje a ruski ambasador ga je pogrdno nazvao “francuskim semenom na Balkanu”.

**Master** **Poruka** : 358625 **Učlanjen** : 29.03.2018

Pre neki dan, pričao mi jedan čovek, prosed, lep, kako je bilo kad su se Nemci povlačili iz Grčke i stigli u Vojvodinu, Novi Sad. Bili su pod punom ratnom opremom, naoružani. Došli su kod njegove mame u zgradu kod izvršnog veća i kao prvo kucali na vrata. Onda su najljubaznije pitali da li mogu da prenoće, taj oficir i još jedan njegov vojnik a sutra rano bi otišli. Tako je i bilo, ostavili su im mnogo konzervi za hranu i zahvalili se najljubaznije i otišli.
Potom su došli Rusi "oslobodioci" i sve živo su pljačkali i silovali žene..majke sestre, ćerke..po selima su grupno silovali sve žensko pred očima sinova, muževa očeva..da li ste to čuli, da li ste znali..nemoguće je da niste. A oni su nam kao braća i oslobodioci bili. Čak je i Tito intervenisao kod Staljina da nešto preduzme da se to prekine silovanje a Staljin mu je ladno odgovorio da je rat i da on ništa ne može svojim momcima uskratiti kad su oni željni toga..zverstva silovanja su nastavljena..Ćutao je i Tito a i istorija to nije pisala, ali ljudi Vojvodjani su pričali. Tako i ja znam mada o tome još nije vreme da se priča prava istina. Još uvek su Rusi naša omiljena "braća" pa im se i ta zverstva opraštaju. Ali ne svi..Srbi iz Vojvodine ne mogu. Oni su bili veće zveri od omraženih Nemaca. Ali bolje da ćutimo o tome mada mnogi znaju da je to istina. E dragi moji rusofili..nemate vi pojma koliko ste mrzitelji svog naroda ako to podržavate..i nije da nema veze, posebno za žrtve i familiju ruskog iživljavanja i zločina koji su načinili dok su prolazili kroz našu Vojvodinu..Nemci su bili bolji..i znate da je bilo tako ali proćiće još mnogo vremena da se to zvanično obelodani... Cool

» Veliki matematičar za koju nikad niste čuli
» Najbogatiji čovek u istoriji je bio car zemlje za koju niste ni znali da postoji
» Ratne životinje
» Ovo vas ne uče u auto–školi…
» BIL GEJTS: 11 stvari koje nećete naučiti u školi!