Istorija koju niste učili u školi: Hajduk Veljko i Čučuk Stana – ljubavna priča na srpski način

Među srpskim vojvodama i junacima Prvog srpskog ustanka često su izbijali sporovi oko moći, novca i žena. Plahi i žestoki, dovoljno hrabri da preko oštrice sablje na megdan izazovu ogromno tursko carstvo, zaselo na četiri kontinenta, bili su ljudi od boja, a ne razgovora. Jedina titula oko koje se nisu sporili bilo je ime najvećeg junaka. Hajduk Veljko Petrović, zmaj od Krajine, odlazio je u boj uz pratnju muzikanata, pravio haos u turskim redovima i potom se vraćao sviračima da bi u društvu lepih devojaka nastavio sa pićem i veseljem. Legenda kaže da ga je jednom Karađorđe zapitao kako misli da se suprotstavi Turcima, zabrinut njihovom brojnošću na bojnom polju. Veljko mu je odgovorio: “Odjahaću tamo i jebaću im mater!” Veljko je bio prek, nikad nije hajao za disciplinu, često je ulazio u sukob sa nadređenima, ali hrabrosti tako glasovite da je svaki guslar znao po nekoliko pesama o čuvenom hajduku. Devojkama je gorelo u grudima kad bi se pojavio na konju Kušlju, odeven u raskošnu odeću i opasan pozlaćenim oružjem.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Hajduk Veljko je bio poput junaka iz legendi, neumeren, nezasit, uvek željan bitke, pića i žena

Negde tokom 1809. godine Veljko je boravio na Poreču, adi na Dunavu blizu Đerdapa, utvrđenju na kom je vladao zakon jatagana i kubure. Vojvoda Milenko Stojković ovde je imao harem lepotica, pa su mu drugi viđeniji ustanici bili česti gosti u danima primirja. Vreme je najviše provodio sa vojvodom Dobrnjcem i Hajduk Veljkom u kocki i piću. Jednog dana kroz kapiju tvrđave je ujahala Čučuk Stana, obučena kao muškarac, držeći se u sedlu poput najveštijeg jahača. Zaputila se pravo prema najpoznatijem megdandžiji i sa prezirom rekla:

“Zar tvoji momci ne znaju Turke ubijati nego devojačke darove krasti?”

Iznenađenom Hajduk Veljku neko tada objasni da su njegovi momci sakupljajući porez opljačkali i darove koje je Stanin otac, Radovan Plještić sa planine Deli Jovan, spremio za miraz svojim kćerima. Veljko je naredio da se darovi odmah vrate i pri tom je i sam bogato darivao, a potom rekao:

“Sad sam te ja darovao, sad si moja!”

Čuveni junak, čovek koji je imao hiljade žena, već dugo oženjen, u četrdesetim godinama, zavoleo je petnaestogodišnju devojčicu na prvi pogled. Stana je bila sitne, krhke građe, pa je zato i dobila nadimak Čučuk. Imala je dve sestre, dok joj se brat rodio mnogo kasnije zbog čega je otac dugo terao da nosi mušku odeću. O lepoti Čučuk Stane narodni pesnik je ispevao stihove:

“Vitka stasa k’o plavetna jela,

Belo lice k’o u gorske vile,

Košute je rosom zadojile,

Hajduk Veljka lepotom zanela,

Na njoj šušte carigradske svile,

Zveče nize ispod grla bjela,

Vrane kike splela na uvojke,

Tesan jelek pritegnuo dojke…”

Da bi se oženio Stanom, Veljko je potplatio sveštenike, a prvoj ženi poklonio veliko imanje u Jagodini. Sledeće četiri godine Veljko i Stana su delili postelju, sedlo i kuburu. Broj žena koje su legle u postelju Hajduk Veljka verovatno je blizak broju turskih glava koje je posekao, ali mu je Stana uvek bila najmilija. U boj su jahali zajedno, jednake hrabrosti. Stana je ratujući sa Turcima zadobila čak četiri rane. U trenucima odmora dvorila je Veljka u odajama njegove kule Baba Fanke u Negotinu. Veljko je pevao sa sviračima i pio rakiju koju mu je Stana donosila ne obazirući se na đulad koja su proletala kroz zidove drvene kule. Čovek čiju je hrabrost Vuk Karadžić poredio sa Ahilovom našao je ženu sebi ravnu.

Bajka nije dugo potrajala. Godine 1813. nastupili su crni dani za Srbiju. Vojvoda Krajinski, Hajduk Veljko, hrabro se borio sa nadmoćnim Turcima povlačeći se sa vojskom do negotinske tvrđave. Tu je stao i odlučio da neće odstupiti ni korak dalje. Čučuk Stanu je poslao sa ženama i nejakim u zbeg na Poreč, ali se ona vratila posle nekoliko dana, da bude uz svog muža. Tri hiljade srpskih vojnika branilo je utvrđeni grad od 16,000 Turaka. Situacija je svakim danom postajala sve teža, nestajalo je hrane i municije. Veljko je naredio da se sve metalne stvari pretope u puščanu tanad. Naposletku, topove je punio metalnim novcem – talirima. Kad se smrači, Veljko i Stana su izjahivali sa najhrabrijim momcima i udarali na turski tabor unoseći strah i pometnju. Posle dvadesetak dana odbrane, jednog jutra dok je obilazio utvrđenje, Veljka je pogodilo tursko đule u pleća. Uspeo je samo da kaže “Drž’!” i vinuo se u legendu. U legendu su otišle i njegove čuvene reči:

“Glavu dajem, Krajinu ne dajem!”

[You must be registered and logged in to see this image.]

Turci su govorili da nijedna sablja ne može poseći Hajduk Veljka. Bogovi ga nisu zaštitili od topovskog đuleta. Junak je stradao kako dolikuje, sa mačem u ruci

[You must be registered and logged in to see this image.]

Priča dalje kazuje da je neutešna Stana nastavila da ratuje sa Veljkovim drugovima, prkoseći nadmoćnoj turskoj vojsci i sveteći muža. Povukla se tek kada joj je to naredio Veljkov brat Milutin i odjahala preko Dunava. Njen dalji život nije bio ništa manje zanimljiv. Žena najslavnijeg srpskog junaka nije mogla izabrati bilo koga za novog muža. Njeno srce je uspeo da osvoji Grk, Georgakis Nikolau Olimpios, kod nas poznat kao kapetan Jorgić. Borac u srpskom ustanku, borbu protiv Turaka nastavio je kao član tajnog zavereničkog grčkog društva, Heterija, koje je pokušavalo da organizuje opšti ustanak protiv Turaka. Veliku pomoć je imao u lepoj ženi Stani koja je sedlo i kuburu zamenila balskim haljinama, naučila nekoliko jezika, i na dvorovima radila za stvar svog novog muža. Život ove neobične žene krije još mnoge začuđujuće i neverovatne priče, ali o njima nekom drugom prilikom… Za sada, reći ću još samo da je Stana umrla u Atini 1849. godine, godinama posle junačke pogibije drugog muža, kao majka dva sina i kćerke. Leži u neobeleženom grobu, negde ispod senki Akropolja.

[You must be registered and logged in to see this image.]



Wannabe

Istorija koju niste učili u školi: Karađorđe je voleo da bije

[You must be registered and logged in to see this image.]

O Karađorđu Petroviću, voždu Prvog srpskog ustanka, često se govori. Slave se pobede i herojstvo, ali o njegovom ličnom životu ljudi znaju veoma malo. Iza junaka koji je poveo srpski narod u borbu sa vekovnim neprijateljima krije se priča o čoveku čiji je život od rane mladosti bio težak, ispunjen siromaštvom, smrću i ličnom nesrećom. Veoma rano je bio primoran da nauči da preseče, donese tešku odluku i sprovede je, čineći pri tom šta god je potrebno.

Đorđe Petrović je rođen u veoma siromašnoj porodici. Otac mu je bio toliko siromašan da nije mogao da plaća porez, već je to umesto njega činilo selo. Kao dečak je radio u nadnici kod imućnijih Srba i Turaka. Život mladića, kakvih je porobljena Srbija bila prepuna, promenio se oko Božića 1796. godine, nekoliko dana pošto se oženio. Turčin je zanoćio u njegovoj kući i poželeo da iskoristi pravo prve bračne noći sa tek venčanom Karađorđevom nevestom. Đorđe ga je bez razmišljanja ubio. Bežeći od turske odmazde, zaputio se sa porodicom i grupom seljana prema Savi kako bi prebegli u Austrougrasku. Negde uz put, otac Petar se pobunio, uplašen od odlaska u nepoznato. Nagovarao je ljude da se vrate u selo, iako je to značilo sigurnu smrt za njegovog sina. Kada nikog nije uspeo da ubedi, sam je krenuo nazad preteći da će Turke iz potere dovesti do zbega. Majka Marica je tada rekla sinu: “Đorđe, aram ti mleko moje koje si ti podojio iz ove sise, ako onoga psa ne ubiješ. Ubite ga da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u robstvo”.

Đorđe je nanišanio, opalio iz puške i pogodio oca u leđa. Jedan od momaka ga je potom dotukao. Otac nije bio jedini član bliske porodice koga je Karađorđe ubio. Godine 1806. seljaci iz Topole požalili su se voždu da je njegov brat Marinko silovao nekoliko devojaka. Karađorđa je uhvatio nekontrolisan napad besa. Nije mogao da podnese da njegov rođeni brat ne poštuje zakone koje je teškom mukom nametao u zaostaloj Srbiji. Otišao je kući, pretukao brata i obesio ga iznad kućnog praga. Potom je sestrama danima branio da Marinka skinu i dostojno sahrane.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na Oplencu, nedaleko od Topole gde se nalazilo Karađorđevo imanje, danas se nalazi crkva Svetog Đorđa i mauzolej Karađorđevića.

U sukobima sa protivnicima Karađorđe je bio odlučan i nemilosrdan, što je prvi osetio knez Teodosije Marićević. Teodosije se na početku ustanka pominjao kao jedan od mogućih vođa, ali je on odbio da na sebe preuzme tu ulogu, jer se plašio da će ustanak brzo propasti. Posle prvih pobeda, Teodosije se pokajao. Na skupovima je dovodio u pitanje voždove odluke očigledno želeći da preuzme njegovo mesto. Sukob je kulminirao na skupštini knezova i vojvoda. Teodosije je potegao pušku, ali je Krađorđe bio brži i poslao mu kuršum u grudi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Odluka o podizanju ustanka donesena je u Marićevića jaruzi, na imanju Teodosija Marićevića, koga je Karađorđe ubio nekoliko meseci kasnije.

Savremenici pišu da je vožd često zapadao u jarost i batinama rešavao sporove sa političkim protivnicima i vojvodama koje bi se kukavički ponele u bici. Tešku Karađorđevu ruku osetile su vojvode Luka Lazarević i Mladen Milovanović. Pop Luka, zapovednik Loznice, poneo se kao kukavica u jednoj bici i dozvolio Turcima da duboko prodru u zapadnu Srbiju. Kada je Karađorđe pobedio Turke, istukao je nesrećnog Luku toliko da je ovaj jedva preživeo. Drugom prilikom, od batina je stradao kasniji predsednik ustaničke vlade, Mladen Milovanović. Zbog njegove svađe sa drugim vojvodama, pali su srpski položaji na Čegru 1809. godine. Vojvoda Stevan Sinđelić vinuo se na nebo herojski pucajući u skladište municije kada su turski vojnici pohrlili u utvrđenje. Glave stotina palih srpskih junaka Turci su uzidali u zidine Ćele-kule u Nišu. Kada je vojvoda Mladen izašao pred Karađorđa, ovaj je toliko pobesneo da ga je pretukao i potom pucao u njega dok je ležao na zemlji. Mladen je preživeo, ali je ostao impotentan što mu je još teže palo, jer je voleo žene i bio okružen brojnim mladim Srpkinjama i Turkinjama.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Turci su lobanje srpskih boraca sa Čegra ugradili u Ćele-kulu u Nišu. Glavnog krivca za poraz, vojvodu Mladena Milovanovića, Karađorđe je pretukao i pucao u njega, posle čega je ovaj ostao impotentan.

Batine su se pokazale kao koristan metod da se vojvode potčine Karađorđevoj vlasti i ne pomisle na kukavičluk. Ali otpor prema voždu u mnogima je tinjao. Vojvode su želele moć i vlast. U teškoj borbi sa opozicijom, Karađorđe je posustao kada je najmanje smeo. Godine 1813. nadmoćna turska vojska je sa tri strane napala Srbiju. Iscrpljen dugogodišnjim ratovanjem i borbom sa najbližim saradnicima, Karađorđe je zapao u tešku depresiju. Dok su turske vojske probijale srpske položaje, vožd nije želeo da dođe na front, iako je njegovo prisustvo mnogo značilo srpskim borcima. Psihički slomljen, vožd je napustio Srbiju i prešao preko Dunava, dok su Turci napredovali ka Beogradu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Za vreme turskog napada 1813. godine Karađorđe je bio psihički slomljen, pa je ostao u Topoli gde je podigao utvrđenje i crkvu na svom imanju.

Smucajući se po tuđini, veliki junak je svuda dočekivan tapšanjem po ramenu, ali niko nije bio spreman da obeća konkretnu pomoć u borbi sa Turcima. Nad Evropom se nadvijala senka Napoleona i njegove nepobedive armije i niko, pa ni pravoslavna Rusija, nije bio spreman da pomogne hrabrim ustanicima. Karađorđa su vratile u život tek vesti da se narod ponovo digao protiv Turaka pod vođstvom Miloša Obrenovića. Vožd se vratio u Srbiju s namerom da se još jednom stavi na čelo boraca za slobodu, ali ga je kum Vujica Vulićević ubio po Miloševom naređenju.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Crkvu Pokajnicu podigao je Vujica Vulićević kao simbol pokajanja zbog ubistva kuma.

Školske knjige o većini ovih događaja ćute. Autori su možda mislili da bi ova priča umanjila slavu čuvenog ratnika. Greše. Karađorđe je bio prek i često surov čovek, ali takvo je bilo vreme u kome je živeo, i baš takav je bio potreban Srbiji nakon vekovnog ropstva. Crni Đorđe od čijeg imena će Turci drhtati, koga će saborci obožavati i plašiti ga se. Nesreća i smrt su ga od mladosti pratili, mnogima je smrt i sam doneo. Srbiji je doneo toliko željenu slobodu.

Da Karadjordje je bio prek i covek i istina je ubio je oca i brata, nista cudno s obzirom i da su iz ostalih velikih drzava, oni koji su na vlasti ubijali svoje najblize pa cak i decu. Nasa istorija nije tu mnogo drugacija nego istorije drugih naroda, osim sto kada ih je Karadjordje ubio nije osnovana dinastija Karadjordjevic. Cudno je to ali njegovim ubistvom od ruku Vujice po nalogu Milosa, pocinju srpske podele...na Obrenovice i Karadjordjrvice. da bi 1903 godine prevlast odnela dinastija Karadjordjevic koja preko Apisa koji je i organizovao ubistvo dolaze na vlast. Pocinje dinastija Karadjordjrvic! Inace tog istog Apisa koji je po mnogima umesan za ubistvo Princa Ferdinanda u Sarajevu, po nalogu regenta Aleksandra biva streljan na ostrvu Krfu. Takodje podele na dve dinastije su vremenom bile uzasno teske po Srbiju i gotovo su istrebljivane i nestajala rodbina i pristalice Dinastije Obrenovic.Zar mora sve u krvi. Sta nam je donela dinastija Karadjordjrvic?
Ulazak u prvi svetski rat i pirovu pobedu posle koje demografski Srbija i danas ne moze da se oporavi i pravljenje Jugoslavije koja se pokazala takodje lose resenje po Srpski narod. Hipoteticki sta bi donela Dinastija Obrenovic koja je imala dobre odnose sa Austrougarskom? Verovatno bi uspela da izbegne rat uz cenu da bi vremenom bili u procesu asimilacije. Mozda se ne bi asimilovali mozda....to je vec mozda...ovako ono sto je sigurno to je da ovaj narod na ovim prostorima u procesu bioloskog nestanka, za nekoliko decenija dostici se tacku iz koje se ne moze vratiti....doci ce neki drugi narodi na ove prostore. Nase podele Obrenovici ili Karadjordjervici..Partizani i Cetnici...podele koje nam nedaju za pravo da ce biti bolje osim nade da budemo bolji!

ШОТА
[You must be registered and logged in to see this image.]
Арнаут убија српског калуђера* на Космету у манастиру Девич, 1912.



За опомену и наук: свадбена игра у славу злодјела над српском нејачи

ШОТА

Да ли знамо право поријекло ''ШОТЕ''?

Чим споменемо ријеч ''шота'' одмах помислимо на игру која се, нажалост, игра на свакој српској свадби. Њено поријекло води по злу чувеној Шоти Галици, жени србомрсца качака (одметника) Азема Бејта из села Галице (1189 – 1924.) који је својевремено харао по Косову и Метохији. Шота је након мужевљеве смрти зулумћарила и предводила одметнике. У српском народу сачувано је сјећање на догађај када је Шота ухватила шесторо српске дјеце, чобанчади код стада, на планини Мокри, повезала их, наложила ватру и све их бацила у огањ. Док су дјеца горјела, приповједа се, Шота је са качаницима играла своју игру око ватре, оргијала и пјевала: „Шоте, мори Шоте! Шоте, машала! Давно желим, мори, Шоте, да те играм ја!“ На мјесту страдања невине дјечице подигнута је спомен – плоча која је стајала до свршетка Другог свјетског рата, када су је комунисти уклонили како би сачували '' братство и јединство – зјеницу ока свог''. Ово је сушта истина. Да ли из незнања, или пак из неких других побуда и разлога, Срби, нажалост, објеручке прихватају ову игру која је редовно, чак неизоставно, заступљена на репертоарима њихових славља. И, одиста, нема српске свадбе, која ће протећи без сцена падања на кољена што је саставни дио ове игре!?
[You must be registered and logged in to see this image.]

Право јој је име Qerime Halili, у преводу Шота Гаљици, и њезин муж Азем Бејта, шиптарски терориста који је убијао Србе по Косову и Метохији.

Професор историје и декан косовскомитровачког универзитета, Драги Малинковић, који је на ту тему давно још објавио књигу, наводи историјске податке:

- Песма "Шоте, мори Шоте," настала је као свадбени поклон. Азем Бејта ју је наручио за своју жену Шоту, а Срби су је све време певали као своју. Азем Бејта био је најпознатији шиптарски одметник који је повео устанак качака (одметника) у дреничком крају, истом оном крају који ће касније дати Адема Јашарија.

- Устанак је био велики проблем за Краљевину СХС, све док их војска и жандармерија 1924. године није опколила - наставља Малинковић. - На позив српског команданта да се предају, одметници су одговорили ватром. Шест година су качаци жарили, палили и убијали по дреничком крају, све до 1924.

Тешко рањеног Азема Бејту, према казивању професора Малинковића, из обруча српске жандармерије, спасла је његова жена и саборац Шота Галица. Али, лечили су га надрилекари и Бејта није преживео.

- А Шота Галица, када је њен муж погинуо, обукла је мушку народну ношњу и ставила кече на главу. Наставила је да се бори против Срба и Српства истом силином као њен муж.

Постоји и народно предање, које се на Косову и Метохији преносило с колена на колено. По предању, Шота Галица је после смрти мужа, бесна и дивља, ухватила шесторо српских чобанчића. Свезала их је и затим запалила ватру. Док су деца умирала, она је певала "Шоте, мори, Шоте, Шоте, машала, давно желим, Шоте, мори, да те играм ја".

- То предање нема утемељење у историји, а то значи да немамо податке који би га потврдили - каже професор Драги Малинковић. - Оно се јавило и задржало у народу као језиво казивање и персонификација зла које су Арнаути чинили према Србима. У сваком случају Азем Бејта и Шота Галица убијали су Србе, радујући се сваком убиству. Јер, бројали су узете српске душе. А српски народ, не знајући за све то, обожавао је баш ту песму. Хвала Богу да су из српске музике почеле да се испирају те крваве ноте за крваву невесту.



НАПОМЕНА:

* Игуман Дамаскин Бошковић био је игуман Манастира Девич у време када се завршио Други светски рат. Одмах након што су италијанске трупе окупирале Косово и формирале Велику Албанију, албански екстремисти су у организацији радикала Баљи Комбетара покренули серију напада на српско православно становништво покрајине. Према историјским изворима око 10.000 Срба нестало је у овим погромима, а више од 100,000 Срба и Црногораца су били приморани да напусте Косово и Метохију. Њихове куће и читава села су прво опљачкана од албанских муслимана а затим и спаљена до темеља. Српска Православна Црква је погођена изузетном суровошћу. Током 1941. убијено је 14 свештеника и монахиња. Игуман Дамаскин Бошковић је убијен на најбруталнији начин, док су неки свештеници као што је о. Лука Поповић, о. Урош Поповић и Слободан Поповић убијени током Свете Литургије.

Hvala Romini....

inace ove informacije mogu se lako proveriti i u "Vecernjim novostima" ....

"Novosti" od 22.7.2007...stranica 18.
"Novosti" od 27.7.2007...stranica 29.

inace zlokobna pesma nestaje sa veselja....
i licno sam imao par "intervencija" povodom nje...

Noć kada je rođen Frankenštajn

Junsko veče je bilo neobično hladno. Modro sunce je nestajalo u vodama Ženevskog jezera, bacajući slabu svetlost kroz prozore zamka Šilon (Chateau de Chillon). Teški, tmurni oblaci čitavog dana su pritiskali krov vile. Spremala se oluja.

U jednoj od mnogobrojnih soba okupilo se neobično društvo. U goste kod pesnika Lorda Bajrona (Lord Byron) došli su njegovi prijatelji, takođe čuveni pesnik romantizma, Persi Šeli (Percy Bysshe Shelley) i njegova mlada žena, Meri (Mary Shelley). Sa njima je stigla i Džejn Klermont (Jane Clairmont), Merina sestra po usvojenju i Bajronova ljubavnica. Peti član ove mlade družine bio je italijanski lekar i pisac Džon Vilijem Polidori (John Villiam Polidori), Bajronov prijatelj i saputnik na proputovanju Meditaranom. Prijateljski razgovor je prekinuo prasak groma i mračna senka oluje koja je prekrila jezero. Kroz tamu bi povremeno bljesnula munja i potom bi se začuo udar tako snažan da je izgledalo kao da se nebesa ruše. Podstaknut sablasnom atmosferom, treperavom svetlošću sveća i dobovanjem kiše niz limene oluke, Bajron je predložio da pročitaju gotsku priču o posednutom zamku.

[You must be registered and logged in to see this image.]

U neobičnom ambijentu zamka Šilon, Meri Šeli je skicirala svoj čuveni roman o Frankenštajnu

Na pola priče Persi Šeli je izašao napolje, povraćajući. Prijateljima je priznao da je atmosfera učinila da reči priče zvuče previše stvarno. Poveo se razgovor o pričama strave i uskoro je neko predložio da bi mogli da naprave malo takmičenje u pisanju priča strave. U krugu mladih pisaca ideja je spremno dočekana. Šeli i Bajron su važili za prinčeve engleskog pesništva, pa je njihov književni dvoboj bio poseban izazov. Dogovoreno je da napišu priču tokom noći, i potom sutradan, na dnevnom svetlu, odluče čija je bolja. Iznenađujuće, opkladi se priključio i Vilijem Polidori kao i mlada Persijeva žena, Meri Šeli. Bajron i Šeli su Merinu želju da učestvuje u opkladi dočekali sa blagim podsmehom. Iako su cenili njen spisateljski talenat, smatrali su da neko tako nežan i mio kao što je bila Meri, ne može da napiše priču strave i užasa. Prkosna, Meri je ustrajala u nameri da učestvuje u opkladi.

Te kišne, olujne noći, 16. juna 1816. godine, dva čuvena pisca, prinčevi romantizma, poraženi su u sopstvenom zanatu. Njihove priče su bile potpuno bezvredne i ubrzo zaboravljene. Priče koje su napisali drugo dvoje njihovih suparnika zauvek su izmenile svet romana strave i naučne fantastike. Nežna Meri, mlečnobele kože i tihog glasa, napisala je priču po kojoj je snimljeno nebrojeno filmova i koja je do danas inspiracija brojnim piscima naučne fantastike. Te noći, iz njenog pera rodio se groteskni lik Frankenštajna, čudovišta sastavljenog od delova tela mrtvaca, probuđenih udarom groma i đavolskim izumom doktora Frankenštajna. Kratku priču od doktoru Frankenštajnu Meri je razradila u narednim mesecima i dve godine kasnije objavila prvi roman moderne naučne fantastike: “Frankenštajn, ili moderni Prometej” (Frankenstein; or, The Modern Prometheus).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Frankenštajnova mati. Nežna Meri Šeli, devojka od samo 19 godina, napisala je jedan od najpoznatijih romana naučne fantastike i pobedila u takmičenju sa najvećim piscima svoga doba

Zanimljivo je da je i Polidorijeva priča ostvarila veliki uticaj na svet književnosti, posebno naučne fantastike, iako sa njom nikad nije stekao slavu kao Meri Šeli. Polidori je napisao “Vampire” (The Vampyre), prvu priču u kojoj su vampiri predstavljeni kao prefinjeni zavodnici, čijem seksepilu niko ne može da odoli, za raziliku od teturavih spodoba kakvim su ih pisci do tada uvek predstavljali. Nažalost, Polidori nije stigao da ostavi dublji trag sopstvenim delima. Umro je već 1821. godine, sa samo 27 godina. Verovatno nije ni slutio da će danas, skoro dva veka kasnije, njegova ideja biti toliko popularna i široko obrađena u nebrojenim knjigama, serijama i filmovima o večno mladim i neodoljivim vampirima.

W

Istorija koju niste učili u školi: Da se nikad ne zaboravi


Prošlost piše mnoge priče. Većina stoji zapisana na belim stranicama knjiga, uredno složenih na dugim policama biblioteke. Tu su da ih pročitaju oni u kojima gori strast za prošlošću. Većini ljudi one ostaju nepoznate, jer svako ima svoju strast, svoja interesovanja. Dobro je da je tako. Čitati ih pod pritiskom moranja bilo bi pogrešno, jer ih samo onaj ko to zaista želi može shvatiti i naučiti nešto iz njih.
Postoji, međutim, i jedna posebna vrsta priča. Priče koje su utkane u dušu jednog naroda. Iako ispričane pre mnogo godina, one i dalje oblikuju duh naroda i određuju mu sudbinu. Svi smo mi deca svojih očeva i dedova, i na teretu svojih pleća nosimo kako vrline i grehe sopstvenih prošlih dana, tako i njihovih. Zato treba da ih znamo, i nosimo sa ponosom ili sramotom, kakvim se već kome učine.

Čerčil (Winston Churchill) je rekao da Srbi proizvode više istorije nego što mogu da podnesu. Možda je u pravu, pošto izgleda da je kapacitet iscrpljen, više se niko ničega ne seća. U moru zaborava većine nestalo je i sećanje na dane Albanske golgote, u zimu 1915. na 1916. godinu. Zaboravljeno je nešto što ne sme da se zaboravi. Nemam hrabrosti da pišem o danima kad se od smrti nije bežalo već se očekivala kao spas. Zato ću navesti nekoliko redova iz knjige Dragiše Vasića, člana Srpske kraljevske akademije, koji je kao dvadesetogodišnji mladić preživeo ovaj pakao. Prešao je gudure albanskih planina i stigao do malog pristaništa na koje su pristizale senke nekadašnjih ljudi.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mrtvi nikada nisu izbrojani, ni tela sahranjena. Hiljade su ostale da svojim leševima obeleže put smrti srpske vojske. Neki istoričari navode da je stradalo oko 250,000 odraslih ljudi i 40,000 dece. Neki kažu i mnogo više

“Bilo je to u januaru i februaru 1916. Tih kišnih dana, prepunih tuge, mi smo sa službom na malom pristaništu i na jednoj bolnoj dužnosti da ispraćamo svoje drugove za Ostrvo smrti. Svakodnevno, mrtve i polumrtve čete i bataljoni pritiskahu pristanište, očekujući lađe za prenos na strašno ostrvo. Svi hoće što pre odmor, makar i večan; svi zahtevaju da se odmah ukrcaju. Oh kako se živo sećam jedne takve noći!
- Stoj! … Stanite, braćo! … Nema mesta! Nema mesta! Druga će lađa doći za vas.

Ali ove uzvike niko ne razume i lesa polumrtvih navaljuje ka mostu. Sa nekoliko zdravih vojnika raširenih ruku, promukla glasa, popuštamo pred udruženim samrtničkim potiskom ka mostu, gde pristaju remorkeri. U noći, pod mlazevima kiše i reflektora koji osvetljava sa krstarice “D’Estre”, ova tiskanja mračnih fantoma u surim i izgorelim šinjelima, praćena iznemoglim, umirućim žagorom, odaju sliku meteža u paklu. Na mostu, što se pod navalom talasa nemirnog mora ugiba, kao da će svakog trenutka biti zdrobljen, stoji komandant francuske krstarice okrenut moru koje huči i sa maramom na očima jeca…

Na onom tesnom prostoru pred pristaništem, lesa je pala po zemlji čim se uverila da je lađa otišla. Rekao bi čovek da se nalazi na razbojištu posle jedne očajne bitke. Slabi jauci ne čuju se od huke mora i polegli ljudi liče na leševe. Poneka glava uspravlja se malaksalo i gleda u pravcu odakle druga lađa treba da dođe. Na moru potpun mrak.

- Vojniče, ustani; legao si na samom putu.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na put su krenule čitave porodice, hiljade izbeglica pratile su vojsku koja odstupa. Samo su malobrojni stigli do toliko željenog mora

Neko reče:
- Mrtav je, maločas je izdahnuo.
I dva zdrava vojnika podižu leš i odnose ga u stranu.

Jedan bolesnik domile do ovog leša i podvuče glavu pod pocepani šinjel mrtvaca… drugi, treći, četvrti uradiše to isto. I najupornije odvraćanje ne pomože ništa. Neko prebaci jedno zgužvano šatorsko krilo preko njih. Dežurni oficir krstarice “Morije” povuče nas pažljivo u stranu, pokaza rukom jednu drugu gomilu i tiho pita:

- Šta ovo znači? Svi se okupljaju oko leša.

Pored jedne male vatre koja se gasi, uz ruševinu starog kamenog zida, leže dva mrtva vojnika s rukama u nedrima. Posle jednog sata narednik pokaza na onu petoricu pokrivenu zgužvanim šatorskim krilom i reče:

- Svi su mrtvi…

[You must be registered and logged in to see this image.]

Kada su ostaci vojske i narodnog zbega stigli na Krf umesto vojnika, saveznički lekari zatekli su izbledele senke nekadašnjih ljudi

- Eno lađe!
I lesa polumrtvih zanjiha se ponovo. Novi jauci nade začuše se i ponovo očajnim potiskom lesa krenu napred. Dežurni oficir trubom komandova krstarici:

- Reflektor levo!

Snopovi pljusnuše na uzvišicu desno od pristaništa i stotine lakših bolesnika uskomeša se, pa krenuše ka mostu.

Kada remorker priđe, narednik viknu:

- Prvo mrtve.

Uzbuđen, siđe sa remorkera i objasni naređenje koje beše dobio: u levi čamac mrtve, u desni one kojima nema spasa, a u sam remorker one za koje ima nade da će se oporaviti.

Kroz tisak, s najvećom mukom, probijahu se nosači mrtvih. One što imaju prvenstvo, opuštenih nogu i glava spuštaju u dugački čamac koji zapljuskuje penušava, prljava voda. Poređani jedan uz drugog, sa približenim glavama i raširenim rukama, obuhvataju se uzajamno, oni izgledaju kao da se grle i pozdravljaju. Među njima jedan konjički narednik Odbrane Beograda izvi glavu, podiže je, baci jedan strašan i krvav pogled okolo, pa ponovo klonu i izdahnu. Njega behu doneli kao leš, a on je još bio živ.

U desnom čamcu nosači ređaju teške bolesnike, koje donose u šatorskim krilima ili šinjelima, ali se lesa probija i bez reda uskače u njega i remorker. Jezivi jauci zgaženih mešaju se sa ludačkom bukom talasa. Na ivici mosta, pored prepunog čamca, jedan stari bradati vojnik trećeg poziva drži u naručju svoga sina, izbeglicu, čiji je nosić tanak kao igla i preklinje za jedno malo mesto. Mališan, zaogrnut parčadima šinjela, u vatri i uoči same smrti, gleda nesvesno u oca i brzo diše.

Sa dna desnog čamca jedan težak bolesnik očajno zahteva da ga iznesu. On se upinje da viče i promuklo kaže:

- Ja znam za koga je određen ovaj čamac; ja znam; sve će nas baciti u more. A zatim počinje da peva pesmu o mladoj devojci…”

(iz knjige Dragiše Vasića: “Karakter i mentalitet jednog pokolenja”)

Istorija koju niste učili u školi: Zaboravljena srpska heroina


Ispred brkatog narednika, koji je u Beogradu upisivao dobrovoljce za Prvi balkanski rat, stalo je seljačko momče od nekih dvadesetak godina i promuklim glasom reklo: “Hoću pušku!” Narednik ga je upisao sa ostalim dobrovoljcima i Milun ubrzo odlazi u boj protiv Turaka. Stigao je prekasno da učestvuje u pobedonosnim bitkama. Turci su bezglavo bežali ka jugu. Posle više od četiri veka stara Srbija i Makedonija konačno su ponovo bili srpski. Priliku da oseti pakao rata Milun je dobio ubrzo. Bugarska je napala srpske položaje na Bregalnici. Poraženi su za nekoliko dana, ali i to je bilo dovoljno Milunu da se prokaže. Dobio je prvi čin i komandu nad desetinom koju je hrabro vodio u bitku. Poslednjeg dana borbe, u jednom jurišu, Milun je ranjen u grudi. Stari doktor zaprepastio se kad je hrabrom vojniku otkopčao šinjel i košulju kako bi mu sanirao ranu. Milun je bio Milunka.

Tako je počela legendarna priča o Milunki Savić, hrabroj seljančici iz sela Koprivnice u Raškoj. Niko se nije podsmevao ovoj hrabroj devojci kada je njena tajna otkrivena. Nadređeni su probali da je otpuste iz vojske, ali čim je Milunka zapretila da će se odmetnuti u hajduke, dopustili su joj da ostane, dali čin kaplara i medalju za hrabrost. Milunka je kasnije pričala da je često razmišljala kako bi više volela da pogine, nego da bude ranjena. Ako je već rane, nek’ bude u ruku, nogu, pa i glavu, samo ne u grudi. Sudbina je htela da se njena tajna otkrije, ali je uporna Milunka ostala sa srpskim ratnicima.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mlada Milunka, prerušena u muškarca, hrabro je otišla u balkanske ratove da se bori za slobodu Srba

Mir posle Drugog balkanskog rata nije potrajao dugo. Pucnji Gavrila Principa u Sarajevu zapalili su već odavno spremno evropsko bure baruta, buknuo je Prvi svetski rat. Krila austrougarskog orla nadvila su se nad Srbiju. Vojska je mobilisana, ali Milunku niko nije pozvao da brani otadžbinu. Zaputila se pravo u Kragujevac, u Štab Vrhovne komande. Stala je pred vojvodu Radomira Putnika i hrabro rekla: “Ja sam kaplar srpske vojske i hoću svoj ratni raspored, gospodine vojvodo!” Stari ratnik ju je pogledao, i pomirljivo rekao: “Dobro. Budi bolničarka, šteta je da pogineš tako mlada.” “Neću da budem bolničarka, hoću pušku!” Čitav dan je Milunka čekala pred vratima Štaba. Komandanti za nju verovatno ne bi imali razumevanja da je na savetovanju nije podržao major Voja Tankosić, čuveni četnički vojvoda iz bojeva sa Turcima po Makedoniji. Kada je vojvoda Putnik rekao da mu dosađuje jedna budalasta devojka koja želi da ide u rat, Voja Tankosić mu je odgovorio: “Ako je ta devojka Milunka Savić, trebalo bi je primiti u neku dobrovoljačku jedinicu. Ona se već proslavila u ratu sa Bugarima. Neustrašiva je, brza, okretna, snalažljiva, lukava kao vidra…” Odlučeno je da se Milunka priključi njegovoj dobrovoljačkoj jedinici.

Milunka je na ramena okačila redenike, bombe obesila o pojas i zakoračila u legendu. Sa srpskom vojskom je preživela Cer i Kolubaru, strahote albanske golgote i proboj Solunskog fronta. Govorila je da se samo jednom uplašila. Kada je posle Cerske bitke neprijatelj oteran preko Drine, komandant puka je zapitao vojnike čije grudi zaslužuju medalju? Puk je kao grom odgovorio: “Kaplar Milunka Savić!” Na grudima joj je zablistala Karađorđeva zvezda sa mačevima, a noge su joj zaklecale jedini put u životu. Do kraja rata Milunka je dobila preko dvadeset odlikovanja. Jedina je žena na svetu koja je odlikovana francuskim ordenom Ratnim krstom sa palmama. Kada je posle rata dojahala pred kuću svojih roditelja na grudima su joj blistale medalje Miloša Obilića, dve francuske Legije časti, engleski Orden Svetog Majkla, ruski Svetog Đorđa Pobedonosca… Iz rata je ponela devet rana i bezbroj priča koje je često pričala svojim kćerima i unicima. Najpoznatija je ona kada je u bici na Gorniku 1916. godine sama zarobila 23 bugarska vojnika! Njeni potomci sa ponosom čuvaju slike mlade Milunke u društvu velikana vremena: Arčibalda Rajsa (Rudolph Archibald Reiss), admirala Geprata (Émile Paul Aimable Guépratte), generala Franša D’Eperea (Louis Félix Marie François Franchet d’Espèrey).

[You must be registered and logged in to see this image.]

Milunka Savić sa odlikovanjima na grudima, 1916. godine

Život posle rata Milunka je provela mirno. Nije tražila nikakve povlastice i pomoć od države, branila je svoju otadžbinu, a za to je jedina plata ponos i čast. Iz kratkotrajnog braka u Mostaru dobila je ćerku Milenu. Sa mužem se ubrzo razišla, pa je usvojila još tri devojčice. Živela je tiho, radila kao švalja, kuvarica i čistačica. Umrla je kao starica, u 84. godini, u malom stanu u naselju Braće Jerković. Kao sećanje na ovu hrabru ženu ostao je samo spomenik u Jošaničkoj banji i ime ulice na Voždovcu gde je dugo godina živela. “Dosta je to”, verovatno bi rekla ova skromna žena. Jer sve sto je uradila za Srbiju uradila je zbog časti i patriotizma, ne zbog slave.

Milunka je posleratne dane provela mirno, uz svoju porodicu, četiri ćerke i mnogobrojne unuke. Ratni drugovi je nikad nisu zaboravili i na njihovim skupovima ponosno je nosila svoja najvrednija odlikovanja

[You must be registered and logged in to see this image.]

Istorija koju niste učili u školi: Nesrećna ljubav maršala Tita


Josip Broz Tito je imao dve velike strasti. Lov i žene. Kažu da u lovu nije bio preterano dobar i da su lovočuvari često morali da nateraju nakoliko fazana da mu istrče pred karabin kako bi ustrelio kojeg. U drugoj vrsti lova je bio mnogo uspešniji. Voleo je žene i one su volele njega. Teško je i pretpostaviti broj nepozantih devojaka i svetskih diva koje su prodefilovale kroz njegov krevet. Ipak, dve žene su u Titovom životu ostavile dubok trag. Pored druge supruge Jovanke, najvažnija žena u Titovom životu bila je Davorjanka Paunović Zdenka.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Upoznali su se u predvečerje rata. Tito je bio prvi čovek Komunističke partije Jugoslavije, privlačan čovek, blizu pedesete godine. Mlada i lepa studentkinja francuskog, više puta prekorevana od partijskih drugova zbog modernog i izazovnog oblačenja, brzo se zaljubila u moćnog i misterioznog partijskog vođu. Avantura je prerasla u ljubav i Zdenka, kako ju je Tito nazvao, nije se više odvajala od njega.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Mlada i lepa Davorjanka bila je skoro 30 godina mlađa od Tita kad su se upoznali

Ubrzo je stigao rat. Zdenka je pratila Tita na svakom koraku, kao njegova lična sekretarica. Jednom prilikom se poverila Cani Babović: “Moj pisaći i polni stroj moraju biti stalno u stanju pripravnosti. Ni za jedan ni za drugi Tito nema određeno vreme. Nekada sam neke naredbe kucala izašavši iz kolone i držeći mašinu na krilu. Jednom prilikom za vreme našeg odnosa neprijatelj je bio veoma blizu mesta gde smo se mi nalazili. Čula se jaka paljba koja se približavala. Ja sam bila jako uplašeno i Tita upozoravala, međutim, on je i dalje radio svoj posao. Njega to nije nimalo ometalo u njegovoj pohoti niti je hteo da prekine, sve dok nije doživeo vrhunac.” Iako već zašao u pedesete, Tito je bio nezasit ljubavnik.

Franc Leskošek je jednom prilikom ispričao sledeću anegdotu: “Na čelu slovenačke delegacije jednog popodneva došao sam na zakazani sastanak kod Tita. Stražar ispred Titovih vrata rekao mi je: “Možete da uđete, Tito vas očekuje”. Kad smo ušli u sobu u njoj nije bilo nikoga. Iz susedne prostorije čuli su se uzdasi i krici praćeni jakom škripom kreveta. Krici su postajali sve glasniji, a škripa kreveta sve jača. Izgledalo je da će se krevet raspasti, a osoba u jaucima izdahnuti. Rekao sam drugovima da izađemo napolje da se malo prošetamo, jer ko zna kad će se ovo završiti. Posle jednočasovne šetnje, kad smo ušli u sobu, Tita smo zatekli za radnim stolom, krepkog i dobrog raspoloženja. Pogledao je u časovnik i rekao: Ne smeta što ste zakasnili, ja sam završio neke važne i neodložne poslove.”

Prve godine rata bili su dani sreće za ljubav Tita i Zdenke. Međutim, ubrzo su počele svađe, strasne koliko i njihova ljubav. Zdenka je grmela kao nemačke ofanzive. Jednom prilikom, sav pokunjen, Tito je za savet upitao starog partizana Đura Vujevića. “Reci, druže Đuro, što da radim s njom?” Đuro je odgovorio bez mnogo premišljanja: “Ja bih je streljao, druže Stari…” Svađe su se ipak smirivale i strast i ljubav bi pobedili. Titovi najbliži saradnici nisu voleli Zdenku. Bila je sujetna, zajedljiva, volela je da naređuje. Kad je njen uticaj toliko porastao da je počela da se meša u neke važne odluke, odlučeno je da se sazove sastanak najužeg partijskog rukovodstva sa samo jednom tačkom dnevnog reda: rešiti problem Zdenke.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Iako ispunjenim strahom i borbom, dani rata su bili vreme sreće za ljubav Tita i Zdenke

Na sastanku, Tito i Zdenka su kritikovani zbog kršenja inače oštrih partijskih normi. Tito je samo mogao da kaže: “Radite šta hoćete, ja ne mogu bez nje…” Odlučeno je da se sekretaru partije progleda kroz prste ako obećaju da će se venčati posle rata, što njima nije bilo teško da učine.
Kraj rata je umesto spokoja i mirnog zajedničkog života doneo crne dane. Umorna od marševa po bosanskim gudurama, iscrpljena zimom i glađu, Zdenka je obolela od tuberkuloze. Nakratko odlazi u Rusiju na lečenje, ali se ubrzo vraća da bude pored svog Tita. Bolest joj se povratila i ubrzo je umrla, 1946. godine. Ne obaveštavajući nikog, Tito je naredio da je sahrane u krugu Belog dvora koji je uzeo za rezidenciju. Želeo je da mu ljubljena Zdenka zauvek ostane blizu…

[You must be registered and logged in to see this image.]

I danas Zdenkin grob leži u bašti Belog dvora, gde je Tito naredio da je polože kako bi mu uvek bila blizu

W

Istorija koju niste učili u školi: Prijateljstvo, rat i igra sudbine


Tri mlada oficira vojske Kraljevine Jugoslavije krišom su 15. marta 1941. godine prešli jugoslovensko-grčku granicu preko planinskog venca iznad Đevđelije. Na samoj granici u zemlju su zabili svoje oficirske sablje i ostavili kratko pismo za kneza namesnika Pavla Karađorđevića:

“Vaše kraljevsko visočanstvo,

Izdaju koju spremate narod će suditi. Mi smo za nju saznali i zato napuštamo Kraljevu gardu kojom Vi komandujete. Odlazimo u Grčku da se stavimo na raspoloženje prijateljima za borbu protiv zajedničkih neprijatelja. Ako Vas narod zbog ove izdaje pozove na odgovornost, mi ćemo se vratiti u zemlju da se, kao i naši očevi, borimo protiv neprijatelja slobode.

Poručnici: Sava Konvalinka, Momčilo Smiljanić i Zvonimir Vučković”

Tek stasali mladići, klasni drugovi sa Vojne akademije, saznali su da će knez Pavle potpisati pristupanje Jugoslavije Trojnom paktu. Pritisnuta sa svih strana, Kraljevina se nalazila u bezizlaznom položaju. Knez Pavle je između neminovnog stradanja s jedne, i napuštanja demokratije i starih saveznika nemoćnih da pomognu s druge strane – izabrao sporazum sa nacističkom Nemačkom. Hladni, suzdržani knez nije razumeo mentalitet i želje svojih podanika, posebno Srba. Dok je u zemlji tinjalo potmulo nezadovoljstvo, tri mlada gardijska oficira odlučila su da stave svoju čast ispred zakletve monarhu i prebegnu u Grčku. Dočekani su sa oduševljenjem Grka, teško pritisnutih italijanskom ofanzivom na severu. Ipak, pre nego što su stigli da odu na front, u Atinu su stigle vesti da je srpski narod ustao protiv saveza sa Nemačkom i Italijom i zbacio kneza Pavla. Dok se na ulicama Atine slavio herojski potez jugoslovenskog naroda, trojica oficira su se zaputila nazad u svoju zemlju. Stigli su u Beograd u danu kada su nemački bombarderi posejali smrt po srpskim gradovima. Tri pobratima stegli su jedan drugom ruke, kratko se zagrili i zaputili se u svoje jedinice, da svojim životom brane otadžbinu. Nisu ni sanjali da su tog šestog aprila poslednji put sva trojica stajali zajedno.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Šestog aprila 1941. Beograd je krvario iz mnogo rana. Prestonica je postala grad duhova i pustih ulica prekrivenih leševima. Vojska je odmarširala u susret neprijatelju. Otpor je trajao samo 12 dana

Sava Konvalinka je bio Slovenac, rođen u Dolenjskim Teplicama. Momčilo je bio Srbin, iz ugledne porodice Smiljanić, rođen u selu Ravni podno Zlatibora. Zvonimir Vučković je bio sin Hrvata i Srpkinje, rođen u Bijeljini. Otac mu je rano preminuo, pa se majka udala za Srbina, oficira Aleksandra Vučkovića iz Vranja. Zvonko je očuha veoma voleo, pa je kao znak zahvalnosti uzeo njegovo prezime. Iako različitog porekla i nacionalnosti, tri mladića su postala nerazdvojna u Nižoj školi Vojne akademije. Nazivali su jedan drugog pobratimom, a Zvonko se zabavljao sa ćerkom Momčilovog brata. Sva trojica su odrasli uz priče o herojstvu srpske vojske u Prvom svetskom ratu, zadojeni patriotizmom i osećajem časti.

Nesrećni Aprilski rat nije potrajao dugo. Za 12 dana vojska sila Osovine je pregazila Jugoslaviju i preko 270,000 oficira i vojnika, mahom Srba, našlo se u zarobljeništvu. Igrom sudbine sva tri pobratima izbegla su nemačke logore. Neko vreme su se krili kod rodbine. Kada su stigle vesti da se organizuju pokreti otpora protiv okupatora, spremno su se odazvali. Sudbina ih je smestila na različite strane. Sava Konvalinka i Momčilo Smiljanić priključili su se partizanima, dok je Zvonimir Vučković otišao na Ravnu goru, kod Draže Mihailovića.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Tri pobratima nekoliko dana pred beg u Grčku

Prvi meseci ustanka doneli su nenadani uspeh. Oslobođena je velika teritorija, omeđena Drinom na zapadu, rekom Uvac na jugu i velikim gradovima centralne Srbije na istoku, dok se na severu pružala sve do predgrađa Beograda. Borci ideološki suprotstavljenih pokreta otpora ponekad su sarađivali, a češće se tolerisali i sa podozrenjem gledali jedni na druge. Sa početkom nemačke ofanzive započeli su i međusobni sukobi, koji su uskoro prerasli u građanski rat. Srbiju je zadesila katastrofa. U okupiranoj zemlji, rasparčanoj i izmučenoj, narod se podelio i teško zakrvio. Na obroncima Gojne gore iznad Užičke Požege ponovo su se sreli pobratimi Momčilo Smiljanić i Zvonko Vučković. Posle ogorčene borbe, jedan od komandanata je saznao da protivničkom jedinicom komanduje njegov pobratim i pozvao ga da se sastanu i razgovaraju. Sreli su se na mostu na ničijoj zemlji. Ovako se Zvonko Vučković seća susreta:

“Desetak naoružanih mladića, među njima i Momčilo koji je ostale nadvisio za glavu, prilazili su mostu. Potrčah mu u susret bez Ljubiše, koji je skamenjen ostao na mestu. Razdvajajući grupu partizana žurio sam Momčilu u susret. Sačekao me na sredini drvenog mosta podbočenih ruku, kao da me prvi put u životu vidi. Kad htedoh da ga zagrlim, on oštro odmače glavu. Kao ukopan stajao sam pred njim. Iako se fizički nije promenio ni za dlaku, ja sam se u neverici pitao da li je to zaista moj drug Momčilo. Čuo sam samo prvih desetak reči koje je sa visine izbacio:

‘Zdravo, druže. Za koga se boriš? Za kapital, za Engleze, za kralja, za zlato i đubre kao što ste svi vi sa Ravne gore?’

Ne sećam se koliko je još govorio i šta je rekao. To više nije bilo važno. Verovatno me Ljubiša poveo za ruku, jer bih se teško dovukao do naših.”

Dva pobratima su se razišla na uskom mostu na Gojnoj gori, činilo se – zauvek. Sudbina je imala druge planove. Krajem novembra, u danima sloma slobodne teritorije, Momčilo Smiljanić je sa svojim partizanskim odredom branio visoravan Crnokosu iznad Kosjerića od napredovanja Nemaca. Herojski se borio protiv nadmoćnog neprijatelja i kao Tanasko Rajić do poslednjeg trenutka ostao uz svoje topove. Teško ranjen u glavu, bez jednog oka, poslednjim atomima snage uspeo je da se sakrije u obližnjem potoku kada je svaki otpor slomljen. Pod okriljem noći dovukao se do obližnjeg sela. Seljaci su ga odneli kod rodbine koja ga je krila neko vreme.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Na slici desno stoji Zvonimir Vučković, poručnik u Kraljevoj Gardi vojske Kraljevine Jugoslavije. Godine 1942. proglašen za vojvodu takovskog. Levo od njega je pukovnik Draža Mihailović

Nastupili su dani straha. Partizani su potpuno razbijeni i povukli su se u Rašku. Četnici su se sakrili kod jataka po selima. Nemci su češljali sela i tražili skrivene borce. Kazna za svakog partizana koga bi pronašli bila je smrt, kao i za one koji su ga krili. Momčilovi rođaci se u strahu obraćaju Zvonku Vučkoviću da im pomogne i sakrije pobratima. Zvonko se sa pukovnikom Dražom Mihailovićem nalazio u selu Lunjevica kod Gornjeg Milanovca. Prihvatio je da pomogne drugu i organizovao da ga ranjenog prebace kod njega.

Do ove tačke, verzija sudbine Momčila Smiljanića, koju će godinama kasnije pričati Zvonko Vučković, istovetna je onoj koju je zapisao Momčilov saborac iz redova partizana Ratko Martinović. Vučković piše da tek što je Momčilo stigao, bez oka, sa zagnojenom ranom i u teškoj groznici, čuli su se glasovi da nailazi nemačka patrola. Zvonko je brže-bolje pobratima sakrio kod rođaka i sa ostalim četnicima pobegao u planinu. Kada se vratio posle sedam dana skrivanja, rođak ga je dočekao ćutnjom. Jedva je priznao da je naišla nemačka patrola i primorala ga da izda Momčila, koga su odveli u Milanovac i ubili. Vučković beleži da je za izdaju bila zaslužna grupa oficira iz štaba pukovnika Mihailovića. Oni nisu želeli da kriju partizana, a sa podozrenjem su gledali i na Vučkovića zbog njegovog hrvatskog porekla. Zvonko je bio očajan i teško je podneo smrt prijatelja.

Druga verzija je znatno drugačija. Smiljanićev saborac Martinović navodi da Zvonko nikad nije ni želeo da pomogne Momčilu, već ga je samo namamio da mu se preda i potom ga zverski ubio pred ostalim četnicima. Potom ga je, navodno, ostavio da trune u jednom potoku i danima branio da ga rodbina sahrani.

Istina je zauvek ostala pokopana sa telom nesrećnog Momčila Smiljanića. Možda neka naznaka može da bude činjenica da je Zvonko ostao u dobrim odnosima sa delom Momčilove rodbine i potom oženio njegovu blisku rođaku, sa kojom je u braku proveo duge godine.

Dva preživela pobratima, Zvonko Vučković i Sava Konvalinka, nastavili su sa ratom na sukobljenim stranama. Partizani su pobedili, a Vučković je bio među retkim četničkim komandantima koji su uspeli da se izvuku preko granice. Proveo je život u emigraciji, zauvek odvojen od svoje domovine. Sava Konvalinka je učestvovao u pobedi, postao general i decenijama živeo u Beogradu. Nikada se više nije sreo sa svojim pobratimom, niti mu oprostio što je stao na stranu ideoloških protivnika. Doživeli su duboku starost i igrom sudbine umrli u samo nekoliko dana razlike, 2004. godine. Tri pobratima konačno su se opet srela, u tišini smrti.

W

Iza svakog uspešnog muškarca stoji jaka žena

“Žena je kamen spoticanja za karijeru jednog čoveka”, reče Lav Nikolajevič Tolstoj (Лев Николаевич Толстой) i ostade živ – doduše, samo do 1910. godine.

Tolstoj je bio od onih koji ne samo da obeleže ceo vek već ostave dubok trag na celo čovečanstvo. Da je bio samo pisac, danas bismo uglavnom govorili o njegovom uticaju na književnost. Tolstoj je bio mnogo više od pisca: umetnik, filozof, anarhista, pacifista, borac za pravdu, učitelj, reformator… Imao je sudbinu kakvu doživi retko koji pisac – ceo život uživao je veliko poštovanje, te imao razne privilegije koje je takav položaj mogao da donese. Rođen je u plemićkoj, veoma bogatoj porodici, ali je u mladosti krenuo očevim stopama. Bio je strastveni kockar, voleo je žene, krčmu i piće.

Zanimljivo, ali plemićko poreklo nije bilo nešto čime se Tolstoj ponosio, niti su ga te privilegije zanimale. Kao velikog pobornika ljudske slobode i odsustva bilo kakve vrste hijerarhije (dakle, anarhista), bolela ga je nepravedna raspodela dobara, hipokrizija ljudi i crkve, besmisleni ratovi i sve ono na čemu je počivalo tadašnje, a i današnje društvo. Smatrao je da se “zadovoljstva bogataša stvaraju suzama siromaha”. Pisao je članke protiv smrtne kazne, protiv telesnog kažnjavanja seljaka, pozivao cara da ukine privatnu svojinu, zapošljavao studente izbačene s fakulteta zbog učestvovanja na demonstracijama, pisao bukvar i priče za decu, pokušavao da reformiše obrazovni sistem… Javnost ga je obožavala, vlast mu ništa nije smela. Ipak, uvek postoji i druga strana priče.

[You must be registered and logged in to see this image.]

I pored plemićkog porekla, Tolstoj se, shodno svojoj ideologiji, trudio da živi kao seljak

Nezadovoljan poročnim životom, Tolstoj je spas video u braku i porodici. Tako je iz drugog puta dobio ruku Sofije Andrejevne Bers (Софья Андреевна Берс). U početku im je bračni život bio idiličan, i izrodili su čak trinaestoro dece. Međutim, da li možete da zamislite kako je izgledao Sofijin život? Ne samo da je imala zadatak da bude i majka, već je trebalo da bude i otac, jer Tolstoj nije imao mnogo vremena. Ona je bila žena možda najuvaženije ličnosti tadašnje Rusije – cenjenog pisca, plemića, čoveka na čijim je načelima Gandi (Gandhi) utemeljio filozofiju nenasilnog otpora. A ako mislite da je njen položaj bio lak, iznenadićete se.

Kako je sve više produbljivao svoje učenje, Tolstoj je preduzimao radikalne korake u životu. Odbijao je ponuđene poslove, jer je smatrao da su nepošteni. Delio je seljacima svoju zemlju kako bi radili za sebe, a ne za drugoga. Nameravao je da se odrekne autorskih prava, kako bi svako mogao da čita njegove knjige. Za to vreme, Sofija je podizala decu i strahovala za njihov opstanak. Pored oca koji je bio u stanju da razdeli svu imovinu u korist drugih, njihova deca lako su mogla da postanu siromasi. Sofija je podržavala muževljev književni rad (čak je sedam puta prepisivala njegov “Rat i mir”), trpela njegove razne poduhvate koji su štetili porodici, a javnost je smatrala da je njena dužnost da podnosi žrtvu zarad tako velikog čoveka kao što je Tolstoj. Kada se pobunila protiv odricanja autorskih prava, više joj niko nije bio naklonjen.

[You must be registered and logged in to see this image.]

Sofija i Lav Tolstoj bili su u braku 48 godina

Tek je pred kraj života napisala autobiografiju kako bi joj ljudi sudili na osnovu činjenica, a ne neistina. Iznela je mnogo toga iz njihovog privatnog života: da nije mogla više da se potčinjava mužu zarad njegovog pisanja, jer je morala sama da gaji decu; da ju je napustio uoči porođaja i po povratku prenebregavao njene strašne porođajne bolove; da je morala sama da se nosi sa smrću troje dece, a ipak ostane odana muževljevom radu; da je Tolstoj imao dete sa drugom i da je pretio da će je ostaviti… Po Sofijinoj autobiografiji nastala je predstava “Misis Tolstoj”, koja se daje u beogradskom Narodnom pozorištu.

Lave Nikolajeviču, neizmerno smo ti zahvalni na tome što si se svim silama trudio da ovaj svet učiniš boljim i veoma smo srećni što si postojao. Da li bi sve to postigao da nije bilo tvoje drage Sofije, koja ti je poturanjem pleća omogućila da neguješ svestranost? Znam, to više nije važno…

Istorija koju niste učili u školi: Car koji nam je darovao vino

Godine trećeg veka naše ere bile su burne. Rimsko carstvo je još snažno i uspešno odbija napade varvara, ali iznutra je rastrzano građanskim ratovima. Vremenom, smena careva nasilnom smrću postaje nešto uobičajeno, a jedna od carskih dužnosti da progoni uzurpatore. Ovo je priča o Marku Aureliju Probu (Marcus Aurelius Probus) i tome kako je za vjek i vjekova zadužio – vinare!

[You must be registered and logged in to see this image.]

Ovako je umetnik video Marka Aurelija Proba
Marko Aurelije rođen je na imanju u okolini Sirmijuma (Sremska Mitrovica). Otac mu je bio vojnik (veteran) koji je posle službovanja dobio od države imanje. Čim je postao punoletan, Marko je stupio u vojsku i ubrzo se istakao, te zaslužio čin vojnog tribuna (oficir u rimskoj armiji). Napredovao je i postepeno dospeo do funkcije zapovednika svih armija istočnog dela carstva. Tek tada, uključio se u borbu za presto i pobedio nadmoćnijeg Florijana (Marcus Annius Florianus Augustus), polubrata pokojnog cara Tacita (Marcus Claudius Tacitus Augustus Tacitus).

Kad ga je vojska proglasila za cara, Probov carski mandat potvrdio je i senat. Odmah je pošao sa vojskom na Gote i potukao ih kod Dunava, čime je stekao titulu Gothicus. Uspešno je ratovao i u Galiji protiv Alemana, a zatim i protiv drugih germanskih osvajača (Franaka i Burgunda), pa su mu nadenuli nove titule: Gothicus Maximus i Germanicus Maximus.

Probus je, kao iskusan vojnik, bio svestan da je za vojnike najpogubnija dosada. Stoga bi uvek, u predasima između bitaka, naredio da vojnici pomažu da se opustošeni predeli koliko-toliko saniraju. Zbog toga je u narodu bio poznat kao dobričina, a i vojnici su ga poštovali.

Jedan od načina da se oživi privreda bio je da se prekine monopol na vino, koji su držale mediteranske provincije. Stoga je za njegove vladavine prvi put zasađena vinova loza izvan Italije. Plemenitu biljku posadili su na brdu Glavica na Fruškoj Gori, u okolini današnjeg sela Šuljam. Sađenje je nastavljeno, pa je tako vinova loza došla i u okolini Smedereva, na Zlatnom Brdu. Tu je nastala autohtona sorta grožđa – Smederevka. U Mačvanskom okrugu, u opštini Vladimirci postoji selo Provo, za koje priča kaže da je dobilo naziv po ovom istaknutom rimskom caru.

Prob je nastavio da ratuje i sadi lozu po Francuskoj, Britaniji i Španiji, čime je mnogo više zadužio svet nego pobedama protiv varvara i uzurpatora. Istorija kaže da su ga vojnici izdali u korist komandanta pretorijanske straže, Marka Aurelija Kara (Marcus Aurelius Carus). No, zanimljivo je da se Kar oštro obračunao sa vojnicima koji su ubili cara. Stoga je, možda, istinito predanje sačuvano u okolini Sremske Mitrovice koje kaže da su Proba ubili jer je po vrelini terao vojnike da kopaju kanale i popravljaju puteve. Priča se da su se gorko pokajali kad su shvatili šta su učinili, te da su ga sahranili sa najvišim počastima. Nadgrobni spomenik imao je sledeći zapis: “Prob je bio dobričina, pobednik svih varvarskih naroda i tirana.”

Kako bilo, sledeći put kada budete pili dobru Smederevku ili kakvo drugo vino, fruškogorsko, na primer – setite se starog dobričine Proba.


vanabe

Историју пишу победници тако да за сваки период може да се одбаци најмање 50% историјске ''истине''. Најбољи начин да се сазнају тачне појединости ( које су доступне, наравно) је читати архиве и документа.

Če Gevara i sport

Če Gevara je bio strasni obožavalac sporta. Hronična astma, od koje je patio još od djetinjstva, spriječila ga je da ide u školu, ali čim mu se zdravlje poboljšalo, počeo je da se bavi sportom. Začuđuje žestina, kojom je trenirao nekoliko sportova.
Počeo je da igra ping-pong nakon što je sam napravio teniski sto. Osvojio je drugo mjesto na regionalnom takmičenju,
Njegova vještina u ragbiju, ali i u fudbalu, bila je još bolja. Fudbal je i danas vrlo popularan u Južnoj Americi, a Gevara ga je igrao još od djetinjstva. Pošto zbog astme nije mogao da trči, Gevara je bio golman.
Streljaštvo je usavršio zbog puške koju je dobio od oca. Takmičio se i u skoku sa motkom. Bez obzira na to kojim se sportom bavio, uvijek je imao inhalator pri ruci u slučaju astmatičnog napada.
Gevara je mrzio da gubi i počeo je da se bavi kontaktnim sportovima. Na univerzitetu se priključio ragbi timu, uprkos protivljenjima ljekara zbog opasnosti od srčanog udara. Sasvim je zanemario ono što mi je ljekar rekao i odgovorio je:"Po cijenu života, neću se odreći ragbija."
Otac nije imao izbora, osim da ga pusti da igra, ali je zamolio jednog od njegovih saigrača da ga stalno drži na oku sa ivice terena, držeći inhalator u ruci. Gevara je kasnije radio kao urednik u jednom ragbi časopisu.

Hilda i Aleida

Gevara se ženio dva puta, dvjema potpuno različitim ženama. Hilda, njegova prva žena, bila je vrlo ozbiljna. Gevara je od nje učio marksizam i ljubav se polako razvijala. Uprkos njegovim prijetnjama, Hilda je odbijala da se uda za njega. Kada je konačno pristala, vjenčali su se, ali izgleda da su većinu vremena provodili u vatrenim intelektualnim debatama, a manje u ljubavi. Pošto je Gevara bio par godina mlađi od nje, postoji mišljenje, da je u izvjesnoj mjeri i zavisio od nje.
Hilda je bila idealna supruga. Ipak, par se ubrzo razišao kada je Gevara odlučio da ode na Kubu. Po završetku revolucije, par se ponovo sastao, ali je Gevara već započeo vezu sa Aleidom. U maju 1959.godine, razveo se od Hilde i slijedećeg mjeseca oženio se Aleidom.
Aleida je bila gerilac, ponašala se kao ađutant i sve vrijeme odano je izvršavala naređenja komandanta. Poznato je samo nekoliko detalja iz njenog privatnog života. Gevara ju je iskreno volio i uglavnom su viđani zajedno. Kada je nekud i išao bez Aleide, stalno se zalio da je usamljen. Svi jaki ljudi imaju svoju slabu stranu, a Gevara je, avanturista, bio slab na obe ove žene.

Doktorove loše navike

"Vojnici posebno cijene duvan. Kada usamljeni vojnik nađe nekoliko trenutaka za odmor, duvan mu postaje najbolji prijatelj", napisao je Gevara u svojoj knjizi.
Iako je patio od astme, Gevara je bio strastven pušač. Počeo je da pusi nakon dolaska na Kubu, jer je to bio efikasan način odbrane od komaraca. Uskoro je ovo "nužno zlo" postalo navika. Uvijek je pušio kubanske cigare, što će postati jedan od njegovih prepoznatljivih simbola. Ipak, duvan je nanosio štetu njegovim bolesnim plućima.
Ubrzo nakon okončanja revolucije, zbog otkazivanja pluća, primljen je u bolnicu, gdje su ljekari otkrili veliki tumor na desnom plućnom krilu.
Zabrinut zbog Gevarinog stanja, Kastro mu je ponudio vilu na obali da bi se oporavio od bolesti. Ali Gevara je odbio i nije imao namjeru da se odmara. Žalio se da je vila prebogata i nije se odrekao svojih navika, ignorišući savjete trojice ljekara. Na kraju, nakon velike svađe, bila mu je dopuštena jedna cigara dnevno. Iako je i sam bio ljekar, nije mario za vlastito tijelo.

Hitlerov rodoslov

Hitler je poznat po tome što je počinio genocid nad milionima Jevreja, a, ipak, postoje neki dokazi da je i sam bio jevrejskog porijekla. Otac Alojz mu je rođen u vanbračnoj vezi, tako da njegov rodoslov nije poznat. Majka Ana je rodila Alojza dok je radila kao spremačica u jednoj jevrejskoj porodici u Gracu, u Austriji, pa neki istoričari propagiraju teoriju da bi njegov otac mogao biti izdanak upravo te jevrejske porodice. U slučaju da je to istina, Hitler je imao četvrtinu izraelske krvi, sasvim dovoljno da bi se smatrao Jevrejinom.
Ipak, tada nije postojao običaj izdavanja krštenica, a Jevrejima nije bilo dozvoljeno da žive u Gracu, pa je moguće da Ana nikada nije ni radila u jevrejskoj porodici. Teoriju o Hitlerovom mogućem semitskom porijeklu savremeni istoričari nisu odbacili, ali identitet njegovog oca Alojza je ostao nepoznat do danas.
Neki istoričari tvrde da je njegov otac Alojz bio sin ili Johana Hidlera, koji je istovremeno bio i djed njegove treće supruge Klare, ili njegovog brata. Ako bi bilo tako, pokrenuo bi se niz novih pitanja: Hitlerovi otac i majka bi tada bili stric i nećaka, a on bi tim bio proizvod incestuozne veze. Hitler je imao mnogo braće i sestara, od kojih je jedna umrla u djetinjstvu od mentalne bolesti. Možda je ovo imalo nekakve veze sa Hitlerovom neuračunljivom ličnošću.

Kakva je njemačka nacija

Adolf Hitler je sanjao o tome da Nijemci osvoje cijeli svijet. Bio je ubijeđen da je njemačka nacija superiornija od drugih, a upravo takvo ubjeđenje je ulijevalo strah u kosti ljudima cijelog svijeta. Koristio je svaku priliku da izrazi svoje mišljenje da su "pravi Nijemci visoki, svijetle puti i plave kose". Ove crte su bile specifične za stanovnike sjeverne Njemačke, a nisu se odnosile čak ni na njega samog.
Nijemci su u početku bili germansko pleme koje se doselilo sa sjevera Evrope i pomiješalo sa stanovnicima na prostoru današnje Njemačke, poslije čega se rodila njemačka nacija za koju danas znamo. Da bi se sačuvala čistoća njegovog naroda, Hitler je smatrao da je imperativ da se njemačka krv ne miješa sa drugim nacijama ili rasama. Svakako, da bi neko dokazao da je pravi Nijemac, morao bi da se vrati hiljadama godina nazad, a to je bilo nemoguće.
Antički rimski istoričar Kornelije Tacit je u svojoj knjizi "Germanija" opisao Germane kao veoma ponosne, hrabre i kultivisane ljude. Hitler je ponovo aktuelizovao i naglašavao ove kvalitete kod Nijemaca njegovog doba. Pokušao je da oživi njemački ponos u očima naroda, provodivši brojne sate u izučavanju njemačke kulture i običaja. Ali. pogriješio je u tome što je kulturu pomiješao sa nacijama i rasama.

Adolfov najbolji prijatelj - pas

Hitler, kao dijete nije imao bliske prijatelje, nikada nije vjerovao drugima, a svu svoju ljubav i privrženost je poklanjao najboljem prijatelju - psu.
Dok je sa svoje dvadeset četiri godine u vojsci bio kurir, pronašao je jednog psa lutalicu , kojeg je nazvao "Fuhsl" i kojeg će mu drugi vojnici kasnije ukrasti. Kada je postao vođa Nacističke partije, kupio je sebi njemačkog ovčara.
I njegova ljubavnica Eva je imala dva psa, koji su joj bili utjeha u trenucima kada Hitler nije bio pored nje i kada se osjećala usamljenom. Izgleda da su Evini psi za vrije njihovog boravka u njenoj planinskoj kući uživali veće privilegije od Adolfovog vučjaka.
Čak i pred sam pad njegovog režima, Adolf je stalno bio u društvu svog novog psa kog je zvao Blondi. U stvari, Hitler i Eva su na ovom psu ispitali otrov pomoću kojeg su namjeravali da nekoliko minuta kasnije počine samoubistvo.
"Pas vas nikad neće izdati; on je uvijek na strani svog gospodara i pruža mu podršku", Hitler je tako govorio onima koji su mu bili bliski. Uvijek okružen neprijateljima, smatrao je da su mu samo njegovi psi uvijek odani.

Čudotvorac: Gebels

[You must be registered and logged in to see this image.]

Jozef Gebels je bio jedan od onih koji su pomagali Hitleru kada je stupio na vlast, a bio je zadužen za nacističke propagandne aktivnosti. Pored toga, bio je prvi koji je uveo pojam "propaganda" u politiku. Prije nego što je on postao član partije, nacisti su smatrani malom, beznačajnom grupom terorista. Kako mu nadimak govori, "mali doktor", bio je doktor nauka i uspješan govornik, što je koristio da širi svoje ideje kod narodnih masa. Neke od osobenosti koje su ga krasile bile su njegova dosjetljivost kod publike i veoma izražajan govor tijela.
Gebelsov propagandni moto je bio opšte pojednostavljivanje. On je čak pravio propagandne filmove i preko radija saopštavao poruke, kako bi doprle do što više ljudi. Nacistička Njemačka je bila prva država koja je za stanovništvo emitovala TV rpogram. Pored vizualne propagande, Gebels je bio vrlo vješt i u pogledu psihologije masa. Izmislio je razne poze i slogane, kao i poznati pozdrav "Hajl Hitler!", koji je mogao da izgovori svako. Ovo je bilo jedno efikasno sredstvo za kontrolu narodnih masa.
Gebels je imao prelijepu ženu i šestoro djece i tako je gradio imidž porodičnog čovjeka. Bez obzira na to, u danima nakon Hitlerove smrti, on je otrovao svoju ženu i djecu, nakon čega je izvršio samoubistvo. Hitler je bio njegov idol i on je cijeli svoj život posvetio njemu.

Da li je Hitler imao sina?

Nije poznato da li je Hitler imao još neke ljubavne veze, osim one sa Evom Braun, ženom sa kojom je počinio samoubistvo, i one sa svojom rođakom Geli Raubal. Godine 1925-e, Hitler je imao ljubavnu vezu sa Geli, koja mu je pravila društvo na izletima, ali pošto je izgledalo da nije dijelila njegova osjećanja, ona se vratila kući. Sutradan je nađena mrtva. Iako je zvaničan izvještaj glasio da je počinila samoubistvo, postoji nekoliko teorija o njenoj smrti. Hitler je bio samac i nikada nije zasnovao vlastitu porodicu (mada je u Vučijoj jazbini vjenčao Evu Braun), ali se 1978.godine pojavila osoba koja je za sebe tvrdila da je njegov sin.
Zvao se Žan Mari Role i bio je Francuz. Istoričar Verner Mazer je započeo istragu o ovome i, nakon razgovora sa ogromnim brojem stručnjaka, došao do zaključka da je Role zaista Hitlerov sin, što je i objavljeno u javnosti 1978.godine. Mnogi se nisu slagali sa ovakvim ishodom, a istina je ostala nepotvrđena do danas. Više od pola vijeka nakon Hitlerove smrti, interesovanje za bivšeg diktatora se nije smanjilo niti jenjalo i još uvijek se pojavljuju ljudi koji tvrde da su njegovi potomci.

Duhovna braća - Hitler i Musolini

Hitler je govorio da Musolini "nije čovjek koji živi u nekom istorijskom trenutku, već je to čovjek koji stvara istoriju."
Musolini je bio italijanski novinar. Poslije I svjetskog rata, 1919.godine, osnovao je fašistički pokret. Godine 1921. postao je poslanik u parlamentu, a 1922.godine premijer.
Dvojica lidera su se upoznali tokom Hitlerove posjete Italiji, 1934.godine. Hitler je bio srećan što je upoznao rodonačelnika fašizma, ali je Musolini u Hitleru vidio najobičnijeg klovna.
Ipak, između njih dvojice su se vremenom razvile jače veze. Musolini je 1937.godine posjetio Njemačku i navodno bio zadivljen nacističkom paradom kojoj je prisustvovao. Gomile ljudi su uzvikivale Hitlerovo ime, i to je na njega ostavilo snažan utisak pa je rekao:"Boriću se na vašoj strani do kraja."
Po izbijanju rata, Italija se priključila Njemačkoj 1940.godine. Musolini nije bio spreman da se umiješa u rat baš od samog početka, ali kada je vidio da Hitler planira da napadne Francusku, smatrao je da "Italija ništa neće dobiti time što će biti posmatrač sa strane."; tako je uveo svoju zemlju u rat.
Odnosi između dvije zemlje su zahladnjeli 1943.godine, jer su Musolinija zbacile i uhapsile antifašističke snage. Kasnije je trebalo da ga spasi Hitler, ali je pogubljen kada je Njemačka izgubila u ratu, zajedno sa svojom ljubavnicom Klarom Petači.

Beograđanin - rimski imperator

[You must be registered and logged in to see this image.]

Dvjesto dana nesrećnog Jovijana

Prelaskom rijeke Tigris, granice Rimskog Carstva i Persije, rimsku vojsku kao da je stigla kletva porušenih domova na njihovom osvajačkom pohodu. Suviše dugo traje opsada i otpor Persijanaca, a u jednom sukobu sa njima hrabri car Julijan smrtno je ranjen.
Tribuni i najviši oficiri u legiji, okupljeni da izaberu novog cara, nisu ni slutili da će da budu svjedoci najčudnijeg izbora u istoriji Rima. Ogroman šator u kome su se nalazili bio je okružen legionarima koji su sa nestrpljenjem očekivali odluku tribuna. Odjednom su se začuli povici: "Jovijan, Jovijan ... " od grupe legionara iz zadnjih redova. Prečuvši ime, pomislili su da bučni legionari uzvikuju ime cara Julijana u znak posmrtnog pozdrava i sa odobravanjem, podignutih ruku, to prihvatili. Ono što će se potom dogoditi uvjeriće tribune kako nedisciplina i neozbiljnost legionara postaju opasna zbilja.
Okružen legionarima, među kojima su najbrojniji bili Gali i Iliri, pred njih je stupio dostojanstveni dugajlija u odori komandanta carske garde. Tek tada su shvatili da su svojim odobravanjem ovog čovjeka imenovali carem. Ali, nesporazum više nije mogao da se ispravi jer su i ostali legionari gromoglasnim skandiranjem prihvatili novog imperatora.
Tako je 26. juna 363. godine Jovijan Avgust, rodom iz Singidunuma, postao novi rimski imperator, kako je zapisao njegov savremenik, istoričar Amijan.
Njegovim izborom kao da počinju sudbonosni dani za Rimsko Carstvo, ali i za cara Jovijana, čovjeka vesele i blage naravi. Već prvi dani vladavine počeli su veoma burno. Jedan od legionarskih oficira, koji je od ranije bio u sukobu sa njim, u strahu od osvete prebjegao je Persijancima i caru Saporu otkrio tajnu o smrti cara Julijana, njihovog protivnika.
Ohrabreni Persijanci kreću u napad na Rimljane koristeći svoje tajno oružje - slonove - koji prave pravu pometnju u redovima rimske vojske. Rimljeni uz velike gubitke uspjevaju da se izvuku i dođu do rijeke Tigris. Prvi okršaj prošao je ne baš slavno za novog cara. Uz pomoć Saracena, Persijanci ne ostavljaju na miru Rimljane i oni moraju da se povlače dalje. Pontonski most od volujskih mješina je popustio i tako su mnogi, pošto nisu znali da plivaju, ostali u Tigrisu.
Iste noći, car Jovijan je odredio grupu Germana i Gala, dobrih plivača, da pod okriljem mraka preplivaju rijeku i napadnu Persijance. Napravili su stravičan pokolj. Lukavstvo je uspjelo i car Sapor šalje izaslanike da pregovaraju o miru, ali pregovori su se otegli.
Pored nediscipline, u redovima Rimljana pojavila se i glad. Car Jovijan je kasno shvatio da je otezanje pregovora u stvari lukavstvo cara Sapora pa je odlučio da se povuče. Uz strašne napore, oskudjevajući u hrani, stigao je do ruševina prastarog sumerskog grada Ura i smjestio se u jednoj tvrđavi iz koje šalje izaslanike da po Iliriku i Galiji objave njegov izbor za imepratora. Put ih je vodio i kroz Sirmijum (današnja Sremska Mitrovica) da bi predali povelju kojom Jovijan svog tasta Licijana imenuje magistrom konjice i pješadije i zadužuje ga da ide u savezne provincije i spriječi mogućnost pobune.
Iako su se legije cara Jovijana oporavile u tvrđavi Ur, Persijanci su ih opet prinudili na povlačenje, mučno i dugo, sve do grada Pilibe u koji nisu ušli jer je Jovijan znao da ga ne može odbraniti od Persijanaca. Nisu pomogla ni preklinjanja stanovnika Pilibe i nekih legionarskih tribuna pa je došlo do razdora među legionarima. Da zavede red, Jovijan je morao da pogubi svog imenjaka pisara Jovijana. Nardio je da ga bace u isušeni bunar i zatrpaju kamenjem.
Stanovnici Pilibe nisu željeli da sačekaju Persijance. Uz plač djece i kuknjavu žena napuštali su svoje domove i krenuli za vojskom u neizvjesnost. Car Jovijan podnosio je sve ovo veoma teško, piše istoričar i njegov saborac Amijan. Kao da se srdžba bogova sručila na njega u šta se uskoro i uvjerio. Po dolasku u Antiohiju iz predvorja carske palate neobjašnjivo je nestala tučana krigla iz ruke statue cara Maksimilijana. Grede u zgradi Senata počele su jezivo da pucketaju a na nebu se usred dana pojavila kometa. Sve ovo je bilo i previše za nesrećnog imperatora. Brzo napušta Antiohiju i stiže na Kapadokiju gdje se susreće sa izaslanicima koje je iz Ura poslao u Galiju i Ilirik. Ali, vijesti koje je dobio uvjeriće ga još jednom da bogovi nisu na njegovoj strani. Slaba utjeha bio je glas da ga je jedan dio Galije priznao za cara i poslao svoje predstavnike da mu se poklone.
U Ankari, sa sinom Veronijanom u kolijevci, prisustvuje ceremoniji dodjele počasne titule konzula. Djete je toliko plakalo da je svečanost protekla krajnje neugodno. I ovo je protumačeno kao loš predznak. Još jedan u zaista čudnom carevanju cara Jovijana. Iste noći stižu glasnici sa viješću da je njegov tast Licijan ubijen u jednoj pobuni.
Noć 17. februara 364. godine, biće poslednja u životu imperatora Jovijana. U zoru je nađen mrtav u svom krevetu. Zagonetna smrt objašnjavana je isparavanjima iz svježe okrečenih zidova a po drugima od lošeg uglja kojim je ložena peć u carskoj odaji.
Tako je car iz Singidunuma završio svoje kratko carevanje isto onako kako je i započeo - u mučnom povlačenju pred neprijateljem iz mjesta u mjesto donoseći njihovim stanovnicima samo nesreću. Nije doživio da ga sunarodnici vide kao rimskog cara, umro je daleko od rodnog mu Singidunuma - kod mjesta Šalun Kapsija, zapadno od Ankare. Njegova smrt kao da je označila početak raspada Rimskog Carstva.

Poslednje zelotsko uporište

[You must be registered and logged in to see this image.]

U jednom od najužasnijih činova otpora jevrejski branioci Masade, planinske tvrđave u judejskoj pustinji, 73. godine odabrali su da izvrše masovno samoubistvo da se ne bi predali opsadnoj vojsci koja se ulogorila ispod tvrđave.

Na jugozapdnoj obai Mrtvog mora, u današnjem Izraelu, sa pustinjskog tla uzdiže se planina visoka 457 metara. Ovaj prirodni bastion, poznat kao Masada, bio je poprište masovnog samoubistva jevrejskih zelota u prvom vijeku nove ere.
Ravni plato na njenom vrhu utvrdio je Irod Veliki negdje oko 37. godine pre n.e. Njegove palate, akvadukti i rezervoari bili su čudo antičkog svijeta. Masada je u 4. godini pre n.e.postala centar pobune protiv Rima koju je vodio Juda iz Galileje, osnivač zelota, sekte čiji su članovi vjerovali da su odabrani od boga da započnu silovitu apokalipsu. Rimljani su okupirali Masadu i ugušili pobunu.
Kada su se 66. godine zeloti opet podigli, rimski garnizon Masada bio im je prva meta. Menahem, potomak Jude iz Galileje, zauzeo je tvrđavu i uništio njene branitelje. Kada je u ostalim krajevima Judeje ustanak propao, Masada je postala simbol otpora rimskoj vlasti. Njenih hiljadu stanovnika izdržalo je nekoliko napada armije od 15.000 vojnika koja ih je opsjedala. Sagradivši platformu uz obronak planine i pomjerivši opsadnu opremu do samih zidova tvrđave, rimska Deseta legija se 73. godine pripremila da zada odlučan udarac. Zelotski vođa Eleazar ben Jair znao je da je situacija za Jevreje beznadežna: muškarce je čekala sigurna smrt, a žene i djecu zarobljeništvo ili nešto još gore.
Obratio se garnizovu riječima: "Život je čovjekova nesreća, a ne smrt." "Smrt daje slobodu našim dušama i dozvoljava im da odu u svoj čisti dom gdje neće znati ni za kakvu nesreću."
Zasnivajući svoju odluku na zelotskom zakonu po kom su odvajanje i skrnavljenje smatrani gorim od smrti, rekao je:"Umrimo nepodjarmljeni od neprijatelja i napustimo ovaj svijet kao slobodni ljudi, zajedno sa našim ženama i djecom."
Garnizon se složio. Petnaestog aprila muškarci su pobili svoje žene i djecu, a onda se podijelili u grupe da organizuju sopstvenu smrt; poslednji preživjeli je zapalio grad i počinio samoubistvo. Ukupno 960 stanovnika je nestalo, ostavljajući Rimljanima grad pepela i leševa.
Priču su prenijele dvije žene koje su se skrile sa svojom djecom u vodovodnim cijevima ispod tvrđave. Svjedočanstvo jedne od njih citirao je jevrejski istoričar Josif. Zelotska odluka bila je u skladu s konceptom vaskrsnuća preuzetim iz starozavjetnih proročanstava, kao što je bilo Jezekijino (37. 13, 14):"I poznaćete da sm ja Gospod, kad otvorim grobove vaše i izvedem vas iz grobova vaših, narode moj...i metnuću duh svoj u vas da oživite".
Ove riječi bile su citirane u svicima pronađenim ispod sinagoge kada je 1963. godine Masada otkopana. Druga nalazišta, uključujući i rimske logore, pružila su dodatne dokaze o tačnosti Josifovih navoda. Izraelci danas u Masadi vide simbol nacionalnog heroizma.

Izvor: "Ilustrovana istorija svijeta"

Zločin iz srca


Kada je 12. jula 1538. godine saveznička vojska Španaca, Mlečana i papskih vojnika, kojima je komandovao vojvoda Andrea Dorija, protjerala Turke iz Herceg - Novog, za tamošnje stanovništvo tek su počeli crni dani. Novi osvajači čiju su većinu činili podanici Karla V započeli su takvu pljačku, razaranja i zvjerstva kakve ni Osmanlije nisu činile. Ipak, kada su se u zoru 1. avgusta naredne godine pod Novim zabijelila jedra 120 brodova turskog admirala Hajredina Barbarose, u gradu nije bilo duše u koju se nije uvukla zebnja.
Najcrnje misli mučile su i vojvodu Lazara, tim prije što je njegova žena bila ljepotica na glasu. Nije bilo muškarca koji mu nije zavidio na njoj, vidio je to po brzim, skrivenim pogledima punim divljenja. Međutim, nije ga brinula samo ona. Tu su bile i njihove dvije kćeri. Onako male, plave kose, svijetlog lika i crnih očiju ličile su mu na anđele. Znao je šta ih čeka padnu li u ruke Turcima. Završiće u haremu, u tuđoj vjeru. I od same pomisli na to Lazara je obuzimala jeza.
Obuzet slim slutnjama, Lazar je razmišljao: jedini način da spase ženu i djecu bio je da ih pošalje u Dubrovnik. Tamo će biti na sigurnom.
No, o odlasku u Dubrovik njegova žena nije htjela ni da čuje. Ništa je neće odvojiti od njega, rekla je. Vjerovala je da će one četiri hiljade španskih vojnika, zajedno sa Srbima, koji su živjeli u Novom, biti u stanju da odbrane grad čiji su joj se bedemi činili dovoljno jaki. Uostalom, rekla je Lazaru, zar ti bedemi i Špancima nisu bili najveća prepreka? I zar im nije trebalo više od mjesec dana danonoćnog bombardovanja da bi načinili prolaz taman toliki da kroz njega uđu u grad?
Lazar je, međutim, znao da je Barbarosa doveo znatno jaču silu nego što je bila španska i flotu naoružanu mnogo bolje. Pored osamdesetak drugih topova, imao je i tri "basiliska" čija su đulad težila oko 50 kilograma i bila daleko razornija od drugih.
Nikakva objašnjenja, uvjeravanja pa i preklinjanja nisu pokolebala njegovu ženu. Odluka da ostane bila je neopoziva. Ni pozivanje na djecu nije ništa vrijedilo. Neizvjesnost šta će se događati sa njim bila bi joj teža od svega, govorila je.
Dok je gledao odlučno lice svoje mlade žene, Lazara je preplavio talas nježnosti. Još niko ga nije tako volio. Koliko li će još u toj ljubavi uživati, zapitao se. Odgovor je stigao i brže nego se nadao.
Sa obale se začulo halakanje koje je do neba stizalo. Hajredinu su se sa vojskom približavali i arbanaški, hercegovački i bosanski paša. Nedugo zatim napad je počeo. Arbanasi su udarili sa istoka, Hercegovci sa sjeverozapada, a Bosanci, zajedno sa Hajredinom, sa sjevera. S mora ih je podržavala neprekidna paljba.
Očajnička borba trajala je punih 25 dana sa velikim gubicima. Samo u jednom danu sa turske strane poginulo je 6000 vojnika, ali ovo nije uzdrmalo Barbarosu - izgubljene ljude zamijenio je drugim, odmornim.
Što se branilaca tiče, oni nisu mnogo računali na pomoć. Vojvoda Andrea Dorija sa svojim brodovima i vojskom nalazio se sa druge strane Jadrana. Mogli su da se uzdaju samo u sebe.
Španci, predvođeni Fransiskom Gonzagom i Huanom Sarmentom, i Novljani, pod komandom vojvode Lazara, borili su se rame uz rame, bez odmora, jer su Turci navaljivali u talasima od izlaska sunca do kasno u noć. Od njihovog halakanja i bubnjeva ni u ono nekoliko sati prekida nije bilo ni mira ni počinka. Osim toga, to je bilo jedino vrijeme kada su mogli da se obnavljaju zidovi koji su tokom dana rušeni.
Dvadeset petog avgusta već je bilo sasvim jasno da je sreća okrenula leđa sve malobrojnijim braniocima. Turci su svom snagom navalili na dio zidina koji je najviše stradao. Sa samo 800 vojnika kapetan Ario Marčeno hrabro je pokušavao da ih zadrži. I baš kada je bio primoran da počne da se povlači, u pomoć mu je pritekao Huan Sarmento. Ogorčeno je branio grad sve dok nije pao pokošen sabljom. Izdahnuo je na rukama sina koji je, uvidjevši da pred sobom ima nezadrživu silu, naredio povlačenje. I upravo u tom času pojavio se Fransisko Gonzaga i pomogao mu ne samo da zaustavi nego i potisne neprijatelja. Zakratko, obojica su to znali.
Na suprotnoj strani grada očajničku bornu vodio je vojvoda Lazar. Njegov mač nije znao za predah, ali Turci su nadolazili kao plima. Tu ništa nije mogla da promijeni ni njegova, ni srčanost njegovih ljudi i Lazar je sa užasom morao sebi da prizna da biju izgubljenu bitku. Grad je bio opkoljen sa svih strana. Dokle je pogled dopirao talasalo se more turbana. Iz Novog više ni ptica nije mogla da se izvuče. Njegova sudbina bila je zapečaćena. S njom i sudbina bića koja je volio više od sebe.
Proticao je 25-i dan opsade Novog. Kada se spustila noć i kada su Španci odlučili da se predaju, Lazar je znao da je došao kraj. I da je to poslijednja noć koju provodi sa ženom i djecom. Srca skamenjena od užasa posmatrao je njihova blijeda, brižna lica. Poljubio je najprije stariju, pa mlađu kćerku, a onda, prešavši rukom preko njihove svilenkaste kose, grozničavo razmišljao šta da radi, kako da ih spasi.
Ponoć je već uveliko prošla kada je u svijesti počela da mu se rađa misao toliko strašna da je od nje cijelo tijelo počelo da mu se trese. Ali, kako je vrijeme odmicalo, sve više mu se činila kao jedina moguća - kad kucne čas, on će biti taj koji će presuditi voljenim bićima. Ne Turci. Neće im dozvoliti da ih zlostavljaju, nadijevaju turska imena i primoravaju ih da se odreknu vjere u kojoj su se rodile.
Borba se i sutradan nastavila, ali nije dugo potrajala. Urnebesno bubnjanje označilo je kraj.
Lazar je, preskačući po nekoliko stepenika, uletio u svoj nekada srećni dom, sada izvor najvećeg jada. Prvo što je ugledao bio je nož u ruci njegove žene. Gorko se omijehnuo. Ni ona, očigledno, nije željela da im kćeri završe u rukama nevjernika. Međutim, njeno srce nije bilo spremno za tako nešto. Kada su se vrata uz tresak zatvorila za njim, podigla je uplakane oči u kojima se istovremeno čitao nijemi užas i molba da učini ono što sama nije mogla.
Pritisnuvši ledene usne na vrele dječije obraze, zamahnuo je jednom, pa drugi put.
- I mene, preklinjem te - prošaputala je njegova žena.
- Ni tebe, ljubavi, neću nikome dati! - jeknuo je Lazar i treći put podigao bodež.
Jedva vidljiv mlaz krvi potekao je iz njenog srca. Ugledavši ga, Lazar je obeznanjen pao preko nepomičnog tijela.
Ovako je kraj vojvode Lazara opisao Tomo Krstov Popović, ugledni Novljanin, istoričar, pisac i prevodilac. Uradio je to na osnovu bilježaka Čedomira Mijatovića, jednog od prvih srpskih akademika.
Kako su se zvale žena i kćerke vojvode Lazara, Mijatović nije zapisao niti ti podaci postoje u arhivi grada Herceg - Novog. Uglavnom, njegova je zasluga što je svijet saznao za ovu tragediju koja je toliko uzbudila i potresla dubrovačkog pisca, profesora beogradskog Liceja i diplomatu Mateju Bana (1818 - 1903) da je napisao pjesmu u desetercu "Lazar novski vojvoda". Istina, u njoj je Lazareva ljuba sama sebi presudila, ali je kraj onakav kakav je bio i u stvarnosti.
Odvažnost koju je vojvoda pokazao u borbi i tragičan korak na koji se odlučio, zadivio je čak i Hajredina Barbarosu. Ponudio mu je da se odrekne pravoslavlja i primi islam obećavajući mu položaj vezira.
Lazarev odgovor je bio da neće "prevjeriti", tim prije što bi to značilo izdaju žene i djece koje je žrtvovao. Kada nikakva ubjeđivanja nisu pomogla, Barbarosa je pribjegao prijetnjama. Ali, Lazara više ništa na svijetu nije moglo da zaplaši. Najgore mu se već dogodilo.
Ne uspijevši da ga privoli, turski admiral poveo ga je u Istambul. Tamo su se paše i veziri utrkivali da vide čovjeka koji je zločin uma došao iz srca ovako objašnjavao:" Ženska je strana slaba, strah me je - neće moći odoljeti mukama turskim, te će vjerom prevrnuti. Bolje da od moje ruke pomru!"
Novljanski vojvoda završio je onako kako mu je Hajredin Barbarosa i obećao - nabijen je na kolac. Umro je, po svjedočenju onih koji su tom činu prisustvovali, sa osmijehom na usnama, čvrsto vjerujući da žuri u susret onima koje najviše voli.

Izvor: "Politikin zabavnik" 2509/2000