Maraton

Маратон је трка на 42.195 м (26 миља и 385 јарди).

Име „маратон“ долази од легенде о Фидипидесу, грчком војнику, који је, према легенди, трчао од града Маратона до Атине да јави да су Персијанци поражени у Маратонској бици, а одмах потом издахнуо. Не постоје докази да се такав догађај стварно одиграо: према грчком историчару из 5. века пре наше ере, Херодоту, Филипид је у ствари трчао од Атине до Спарте. Легенду да је трчао од Маратона до Атине записали каснији аутори, и она се појављује у Плутарховој књизи О Слави Атине у првом веку нове ере. Међународни олимпијски комитет процењује раздаљину од Маратонског бојишта до Атине на 34,5 км (21,4 миља).

Хаиле Гебрселасије на берлинском маратону 2008. године.

Дужина маратона није испрва била стандардизована, важно је било само да се сви атлетичари такмиче на истој стази. Тачна дужина олимпијског маратона је варирала у зависности од руте која је одређивана за свако такмичење. Прва и трећа маратонска трка су биле у дужини од 40 км (24,85 миља).

1908. олимпијски маратон у Лондону је требало да стартује код Виндзорског дворца, а да се заврши на олимпијском стадиону, али су организатори трке одлучили да се трка заврши испред краљевске ложе (Royal Box). Ово је стазу учинило дугом 42,195 км. На 6 олимпијских игара између 1900. и 1920, било је 6 различитих дужина, укључујући и 2 нове дужине после Британских игара 1908.

Фиксирана дужина од 42,195 км је усвојена 1921, од стране Међународне Аматерске Атлетске Федерације (ИААФ) као званична дужина маратона.

Историја

Идеја организоваања трке је потекла од Мишела Бреала (Michel Bréal), чија је жеља била да се маратон уврсти у програм првих модерних Олимпијских игара, одржаних 1896. у Атини. Ову идеју су снажно подржали Пјер де Кубертен, оснивач модерних Олимпијских игара, као и Грци. Грци су организовали квалификациону трку за олимпијски маратон, и на овом првом маратону је победио Харилаос Василакос (Charilaos Vasilakos) са временом од 3 сата и 18 минута. Спиридон „Спирос“ Луис је стигао пети на квалификацијама, али је на олимпијади победио са временом од 2 сата, 58 минута и 50 секунди, иако је успут застао да попије чашу вина у локалној крчми.

Олимпијске традиције



Олимпијски маратон 1896.

Од оснивања модерних Олимпијских игара, традиција је да је мушки олимпијски маратон последње такмичење у атлетском календару, са финишем на олимпијском стадиону, често само пар сати пре церемоније затварања игара.

Ова традиција је оснажена много старијом традицијом на Летњим олимпијским играма 2004, када се давно успостављена рута од Маратона до Атине завршила на Олимпијском стадиону Спиридон Луис где су се одржавале Летње олимпијске игре 1896.

Трчање маратона

Такмичење у маратону се често сматра надљудским напором, али многи тренери верују да је могуће за свакога ко је вољан да уложи време и труд. Многи људи који заврше маратон део или целу стазу преходају.

Гликоген и „зид“

Угљени хидрати које човек поједе се у јетри и мишићима претварају у гликоген, који се складишти. Гликоген брзо сагорева и снабдева брзом енергијом. Тркачи могу да ускладиште око 2000 kcal у гликогену у телу, што је довољно за око 32 km (20 миља) трчања. Многи тркачи кажу да после ове тачке трчање постаје знатно напорније. Како се резерве гликогена троше, тело мора да сагорева ускладиштене масти да би обезбедило енергију, а масти не сагоревају толико ефикасно. Када се ово догоди, тркач осећа драматичан замор. Овај феномен се назива ударањем у зид. По многим тренерима, циљ тренирања за маратон је да се максимизује ограничена количина расположивог гликогена, да замор кад се „удари у зид“ не би био толико драматичан.

Тренинг

За већину тркача, маратон је најдужа трка коју су икада предузели. Многи тренери верују да је најважнији елемент у тренирању за маратон трчање на дуже стазе. Обично рекреациони тркачи покушавају да достигну максимум од око 20 миља (приближно 32 км у једном трчању и око 40 миља (64 km) недељно кад тренирају за маратон. Искуснији маратонци некад трче на дуже стазе, и претрчавају више километара недељно.

Добар програм тренирања траје пет или шест месеци, са постепеним повећавањем дужине сваке две недеље.

Током тренинга за маратон, важно је дати телу довољно времена за опоравак. Ако осети замор или бол, тркач би требало да се одмори неколико дана да дозволи телу да се опорави.

Пре трке

Током последњих две или три недеље пре маратона, тркачи обично редукују свој недељни тренинг (обично за око 50%-75% од највеће километраже) а последњих неколико дана се потпуно одмарају да би омогућили телу да се опорави за већи напор. Многи маратонци повећавају унос угљених хидрата у недељи која претходи маратону, да би омогућили телу да направи веће залихе гликогена. Ова фаза тренинга се такође назива наоштравањем.

Непосредно пре трке, многи тркачи се уздржавају од конзумирања чвсте хране, да би избегли проблеме са варењем. Такође воде рачуна да буду добро хидратисани и да уринирају и обаве велику нужду пре трке. Многе стазе имају портабл тоалете, али редови могу бити дугачки, посебно на већим маратонима. Лагано истезање пре трке чини да мишићи буду савитљивији.

За време трке

Тренери саветују да се за време маратона одржава једнак темпо ако је могуће. Вода и лагани спортски напици као што је Гаторејд који су доступни током трке би требало да се редовно конзумирају. Гелови на бази угљених хидрата попут ПауерГела су такође добар начин да се стекне више енергије, али они би требало да се разреде у води кад се козумирају; у супротном могу да доведу до мучнине и повраћања.

Обично постоји максимум дозвољеног времена од око шест сати, после чега се стаза затвара, мада неки већи маратони држе стазу отвореном значајно дуже. За оне којима је трчање само хоби, времена испод четири сата се могу сматрати добрим. Зацртавање циљног времена олакшава одржавање равномерног темпа.

После маратона

Нормално је да се после маратона осећају болови у мишићима. Већини тркача треба око недељу дана да се опораве од маратона.

Светски рекорди и „најбољи на свету“



Светски рекорди нису званично признати од стране ИААФ-а до 1. јануара, 2004; пре тога најбоља времена на маратонима су називана 'најбољим на свету'. Стазе морају одговарати стандардима ИААФ-а да би рекорди били признати. Ипак маратонске трке се умногоме разликују у узбрдицама и низбрдицама, стазама и подлози, што егзактна упоређивања чини немогућим. Најбржа времена се углавном постижу на равним стазама близу нивоа мора, за време добрих временских услова и уз помоћ подизача темпа.

Први признати светски рекорд за мушкарце је 2 сата 4 минута и 55 секунди, а поставио га је Пол Тергат на Берлинском маратону, 28. септембра, 2003. (ратификован као светски рекорд од стране ИААФа 1. јануар 2004.), што је напредак од 20 минута и 44 секунде од 1947. године. Светски рекорд за жене Пола Редклиф, са временом од 2 сата, 15 минута и 25 секунди, а поставила га је на Лондонском маратону, 13. априла, 2003. године.

Тренутни рекорд код мушкараца је 2:03:23 а поставио га је Вилсон Кипсанг Кипротич из Кеније 29. септембра 2013. на трци у Берлину. Код жена рекорд држи Пола Редклиф из Уједињеног Краљевства резултатом 2:15:25, а постигнут је у Лондону, 13. априла 2003..

Ne možete da prevarite maraton



Šta je potrebno čoveku da bi završio maraton? Onima koji nikada nisu probali da trče, 42 kilometra izgleda kao nerealna distanca. Svako ko u nedelju bude došao na start Beogradskog maratona ispred crkve Sv. Marka imaće priliku da spozna šta je bila osobina koja je njemu bila najznačajnija. Oni koji su imali iskustva sa maratonom rekli bi najčešće da je odgovor na ovo pitanje: dobar i isplanirani trening, istrajnost, volja, karatkter…

Ipak, ima onih koji mislie da je za završavanje maratona potrebno biti mnogo pametan. Hajde da se podsetimo 9 najpametnijih “maratonaca” u istoriji.

Ne morate da trčite ceo maraton

Ime Rozi Ruiz je sinonim za maratonski skandal. Na bostonskom maratonu 1980. manje poznata Rozi završila je trku za 2 sata, 31 minut i 56 sekundi i tako zauzela prvo mesto među ženama. Stigavši na cilj bez ijedne mrlje od znoja odmah je probudila sumnju. Kada ju je muški pobednik Bil Rodžers upitao kakva su joj bila prolazna vremena ona nije znala ni šta su to prolazna vremena. Zatim su se pojavila dva studenta sa Harvarda koja su trvrdila da su videla kako ova dama izlazi iz gledališta i utrčava u trku samo 800 m pred finiš.

Vrhunac ove priče je podsećanje fotografkinje Suzan Morou na njen susret sa Rozi u metrou tokom njujorškog maratona 1979. godine, trkom kojom se Rozi navodno kvalifikovala za bostonski maraton. Zvaničnici ove trke izbrisali su Rozi iz evidencije i oduzeli joj titulu pobednika.

Nađite nekog da trči umesto vas

Kineski “maratonci” su 2010. godine privukli pažnju širom sveta svojom ne tako genijalnom idejom da istrče maraton. Od ukupnih sto trkača koji su završili trku njih trideset je diskvalifikovano. Ovi genijalci bili su pretežno studenti koji su želeli da dobiju koji bod više na priemnom ispitu. Sve što je trebalo da urade je da istrče maraton za 2 sata i 32 minuta. Pa tako su jedni to pokušali da urade uz pomoć automobila, neki uz pomoć drugih trkača koji su trčali umesto njih, a bilo je i onih koji su svoje čipove predavali onim bržima pa su neki trkači završavali trku sa po tri čipa.

Neka vas menadžer preveze svojim automobilom

Na Olimpijadi 1904. u Sent Luisu pobednik je bio maratonac Fred Lorc sa vremenom od 3 sata i 13 minuta. Ubrzo je otkriveno da je ovaj gospodin većinu trke proveo u kolima svog menadžera, a kako ih je na njegovu žalost automobil izneverio i pokvario se na jednoj deonici trke, on je morao da ostatak trke zaista i pretrči. Lorc je tvrdio kako je to bila zapravo šala koja je otišla predaleko, međutim to nije sprečilo organizatore Olimpijade da mu doživotno zabrane učešće na takmičenju.

Preskočite one kilometre između npr. 21. i 36. kilometra

Na londonskom maratonu 2010. godine šezdesetdevetogodišnji Entoni Gaskel ostvario je rekord kada je prešao finiš liniju posle tri sata i pet minuta. Postao je najbrži trkač u svojoj grupi iznad 65 godina starosti. Pažljivom analizom ispostavilo se da je Gaskel morao da pretrči drugu polovinu trke od 21. kilometra za manje od sat vremena što je nemoguće čak i za svetskog prvaka. Ispostavilo se da je gospodin Entoni presekao jedan deo puta od 15 km tvrdivši kasnije da se povredio i da sve što je želeo da uradi je da dođe do cilja po medicinsku pomoć. Bilo kako bilo, honorar i titula nisu našli mesta u njegovim rukama.

Zaobiđite kontrolne tačke

Meksička politička nada iz 2006. godine Roberto Madrazo bio je glavni akter sopstvenog skandala, što sa svojom Revolucionarnom partijom na izborima, što na berlinskom maratonu naredne godine. Ovaj mudri čovek završio je trku nakon 2 sata, 41. minuta i 12 sekundi i postao pobednik u svojoj grupi. Međutim, zli elektronski čip koji meri tempo svakog trkača pokazao je svoju zloću prema ovom trkaču otkrivši da je Roberto preleteo 14 km za samo 21 munut. Diskvalifikovan je.

Uhvatite bus

Rob Sloan, član trkačkog tima Sanderlend Herijer zauzeo je treće mesto na Kielder maratonu u Engleskoj. Moguće da je Robu dosadila kiša pa je zato bacio peškir preko ramena i uredno sačekao autobus u okolini staze na 32. kilometru. Potom se sakrio iza drveta kako bi sačekao pravo vreme i završio trku. Sreća mu se nije osmehnula jer je autobus kojim se poslužio bio autobus sa gledaocima trke koji su ga prepoznali i osujetili mu plan. Sloan nije imao zbog čega da dobije medalju, diskvalifikovan je, a Britanski sportski savez pokrenuo je i istragu protiv njega. Šta bi rekli engleski džentlmeni na ovo?

Bicikl?

Montreal je poznat po biciklističkim stanicama koje se nalaze po celom gradu. Pešaci mogu da iznajme bicikl na jednoj lokaciji a da ga vrate na drugoj. Jedan domišljati trkač odlučio je da iskoristi ovu prednost, ali nažalost, u pogrešno vreme – na kavalifikacijama za bostonski maraton. To je bio montrealski maraton 2011. godine kada ga je u grehu uhvatio jedan fotograf posle čega je još jedan skandal završen trkačevom diskvalifikacijom i zabranom učešća naredne tri godine.

Šta mislite da uskočite u televizijski kombi?

Pošto je pobedio u NBC-ijevom realitiju The Biggest Loser u poseldnjoj epizodi šoua Dejn Paterson je prikazan kako sa svojom ženom prolazi kroz cilj maratona u Arizoni posle 3 sata i 53 minuta, bar su tako producenti NBC – a želeli da bude. Ono što se zapravo desilo je da je iscrpljeni Dejn odmorio malo u kombiju svojih saučesnika. Nekih pet kilometara vožnje u kombiju NBC ekipe, nakon dvadesetsedmog kilometra trke mu je obezbedilo dovoljno da snage za finiš kako bi postigao ovo vreme.

Za razliku od ostalih sa ove liste, Paterson je rekao da se kasnije vratio na mesto prekršaja i istrčao 5 km koji su nedostajali i uspeo da završi trku za manje od 6 sati koliki je limit trke.

Podelite trku sa svojim bratom

Ultramaraton u Južnoj Africi, izuzetno zahtevna trka, mnogima poptuno sumanuta. Međutim, ako uspete da je podelite sa svojim bližnjim, ona više ne mora da bude tako strašna. Ovako su razmišljali i braća Serđo i Fika podelivši muku Comrades Maratona. To su postigli tako što su iskoristili činjenicu da veoma liče, pa su uspeli da se zamene dva puta tokom trke. Ipak, i pored sveg treninga izgleda da su zaboravili onu staru: u laži su kratke noge pa su i zaboravili da stave satove na istu ruku. I tako su braća imala 11 godina da razmišljaju o onome što su uradili, koliko im je bilo zabranjeno da učestvuju na ovoj trci, ali nekim ljudima nije ni toliko dovoljno, pa je Serđo 2010. godine ponovo bio diskvalifikovan nakon pozitivnih rezultata na doping testovima.


Maraton je sam po sebi rezultat i pobeda.

Pakleni maraton



Maraton je jasno najteža disciplina, ali je jedan bio posebno težak. Radi se o trećem u istoriji, takmičenju koje je održano u Sent Luisu 1904. Staza je bila najteža moguća, 40 kilometara po blatu i paklenoj vrućini, a verovali ili ne, trebalo je preći osam brda!

Od 32 takmičara, samo 14 je završilo trku, Vilijam Garsija umalo nije umro pre odustajanja, problem su bili automobili koji su prolazili kraj staze i izduvni gasovi koji su praktično trčanje učinili nemogućim.

Kubanac Feliks Karbahal, avanturista koji je vodio u jednom trenutku nije imao novca da jede puna dva dana, pa kada su mu ponudili neko voće usred trke, on je jednostavno uzeo odmor, stigao je na cilj kao četvrti.

Džon Lorc je odustao povezao se kolima, a onda rešio da nastavi da trči. Stigao je kao treći, ali kada su mu stavili lovor, priznao je da ne zaslužuje nagradu, pa je diskvalifikovan.

Ni to nije bilo sve, šampion Tomas Hiks je bio dopingovan, prijatelji su mu dali malu količinu strihinina (znamo da se koristi kao otrov za pacove, ali u malim količinama stimuliše nervni sistem). Ipak, osvojio je zlatnu medalju, a morali su da ga odvezu kolima jer nije mogao da stoji na nogama.

Katarina Švicer – prva žena u istoriji koja je istrčala Bostonski maraton



Nije to ni bilo tako davno – 1967. godine. Ženama je bilo zabranjeno da učestvuju na Bostonskom maratonu, jer se smatralo da nisu sposobne da istrče 42 kilometra.

Katarina Švicer - prva žena u istoriji koja je istrčala Bostonski maraton
Hrabra i srčana, tada dvadesetogodišnja Katarina Švicer je odlučila da se prijavi na maraton pod inicijalima K.V. Švicer. Dobila je startni broj, a kada se pojavila na startu mnogi trkači su, začuđujuće, bili oduševljeni što će među njima biti i jedna dama.

Trka je počela, a Katarina je trčala u pratnji svog tadašnjeg momka, fudbalera. No, tada ju je slučajno ugledao jedan od organizatora Džok Semple, koji je istog trena uleteo na stazu i na silu pokušao da izbaci trkačicu. ‘’Beži sa moje trke i vraćaj te brojeve’’ – pretio joj je. Međutim, Katarinin momak je stao u njenu odbranu i uspeo je da izgura Semplea. Nakon četiri sata i dvadeset minuta, Katarina je uspešno uspela da završi trku, postavši tako i zvanično prva žena koja je istrčala Bostonski maraton, sa rezultatom od 4 sata 20 minuta.

Zanimljivo je i to da je samo godinu dana pre nje, to uspelo i Roberti Luis “Bobi” Gib, sa rezultatom koji je bio bolji čak sat vremena od Katarininog, ali se njeno učešće nije moglo smatrati za zvanično učešće jer je Bobi, naime, u Bostonskom maratonu učestvovala tako što se sakrila u žbunje blizu starta, pa je neopaženo mogla uleteti u gomilu trkača i završiti trku. Samim tim što nije započela trku kao svi ostali učesnici, sa starta, bila je diskvalifikovana.

Prve žene maratonke bile su Evropljanke. Mari Luis Ledru istrčala je 1918. godine maraton ‘’Tour de Paris’’ sa rezultatom od 5 sati i 40 minuta. Britanka Violeta Persi je u oktobru 1926. godine razdaljinu od 42 kilometra pretrčala za respektabilnih 3:40:22. Aktuelna rekorderka u maratonu je Paula Radklif sa impresivnim rezultatom kojem bi mogli pozavideti I mnogi muški maratonci od 2:15:25.

Ipak, najviše zahvaljujući Katarini Švicer, čiji je slučaj bio u fokusu tadašnjih medija, ženski maraton je postao olimpijska disciplina od 1984. godine.



zanimljiveinfo

Istorija maratona



Ovu ideju su snažno podržali Pjer de Kuberten, osnivač modernih Olimpijskih igara, kao i Grci. Grci su organizovali kvalifikacionu trku za olimpijski maraton, i na ovom prvom maratonu je pobedio Harilaos Vasilakos (Charilaos Vasilakos) sa vremenom od 3 sata i 18 minuta.

Spiridon „Spiros“ Luis je stigao peti na kvalifikacijama, ali je na olimpijadi pobedio sa vremenom od 2 sata, 58 minuta i 50 sekundi, iako je usput zastao da popije čašu vina u lokalnoj krčmi.

Zašto je maraton produžen u Londonu

Organizatori Olimpijade u Londonu 1908. imali su nekoliko razloga da produže stazu:

Kraljica je želela da gleda start trke, pa su da bi pružili najbolji mogući pogled, kako Kraljici tako i ostaloj publici, prebacili start trke na istočnu stranu Vindzorskog zamka.
Kako bi pružili publici što bolji pogled na finiš trke, produžili su trku za 350 metara i taj deo smestili na stadion.

Trka veka – prvi moderni maraton

Kako je nastao maraton?



Kako se ispostavilo, trka u Londonu te 1908. je imala veoma dramatičan finiš. Prvi trkač koji je ušao na stadion, bio je Italijan Dorando Pietri, bio je slomljen od iscrpljenosti i ekstremne dehidriranosti. Potpuno dezorijentisan i okružen gomilom novinara i sudija, Pietri je pri ulasku na stadion krenuo u pogrešnom pravcu i pao.

75.000 ljudi na stadionu je posmatralo kako sudije podižu Italijana i pomažu mu da krene u pravom smeru. To se ponavljalo svaki put kada je Pietri pao, ukupno četiri puta. Posle deset minuta mučenja Pietri je ušao u cilj, maltene uguran od strane sudija i drugih zvaničnika. Nedugo zatim u stadion je ušao i Amerikanac Johnny Hayes.

Na kraju, ova priča se završila tako što je zlatna medalja oduzeta Italijanu, data Amerikancu, ali je Pietri postao zvezda, odlikovan je od Engledske kraljice. U kasnijim trkama na 42,195 km više puta je pobeđivao Hayes-a