Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Najveći uspesi Srpske atletike

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
AutorPoruka
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85796

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Najveći uspesi Srpske atletike   Pon 30 Jan - 10:08

Вера Николић - европска првакиња у трци на 800 метара 1966. и 1971, светски рекорд: 2:00.5 (1968-1971)
Снежана Пајкић - европска првакиња у трци на 1500 метара 1990.
Драгутин Топић - европски првак у скоку у вис 1990, европски првак у дворани 1996, бронзана медаља на светском дворанском 1997. и европском дворанском првенству 1992. и 2000, универзитетски и јуниорски светски првак (лични рекорд 2,37 метара),
Оливера Јевтић - сребрна медаља у женском маратону на Европском првенству 2006.

Београд је један од кандидата за организовање Европског дворанског првенства 2015.




Вера Николић

















Poslednji izmenio wild filly dana Čet 17 Jan - 0:04, izmenjeno ukupno 1 puta
Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85796

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike   Pon 30 Jan - 10:58

Vera Nikolić



Evropska šampionka. Helsinki 12. avgust 1971. Foto: Ed Lacey

Vera je još kao devojčica počela da “ubija” kilometre na čuvenom ćuprijskom nasipu. Ubrzo – zvezda je bila rođena. Već 1966. godine osvojila je evropsko zlato u Budimpešti. Dve godine kasnije na stadionu “Kristal Palas” u Londonu oborila je svetski rekord na osamsto metara. I, onda iste godine, na Olimpijadi u Meksiku – sunovrat. Pod strahovitim pritiskom cele nacije da osvoji olimpijski tron nije izdržala. Odustala je i ostala bez plasmana. Usledio je, naravno, balkanski linč. Optužbe su se ređale: “Tolike pare je potrošila na pripremama u Sent Morisu, a nije ni potrčala”, optuživali su je da je pre trke na travu bacila verenički prsten (a bio je to, u stvari, ručni sat), govorili su: “Pa ona je trudna – zato nije mogla da trči!”

Samopouzdanje su joj, kaže, povratili roditelji i Josip Broz, lično. Na prijemu za olimpijce, dok se krila iza vaterpolista, pozvao ju je, rekavši: “Vera, glavu gore. Hoću ponovo da slušam našu himnu u tvoju čast”. Sledi odlazak u Zagreb gde je preuzima novi trener Leo Lang. Osvaja evropsku bronzu u Atini već sledeće godine kao i pomenuto zlato u Helsinkiju. Ali, samo dvadesetak dana posle Helsinkija usledila je “trka života” Vere Nikolić. Trka koja najbolje ilustruje “terijerski” duh i karakter ove velike žene i sjajne sportistkinje. Nemci iz Zapadne Nemačke su, naime, kukali da bi njihova favoritkinja Hilda Falk sigurno pobedila samo da se nije spotakla o zemljakinju iz Istočne Nemačke.

– Leo Lang je prihvatio izazov – priča Vera. Rekao im je: evo vam prilike za revanš. Gde hoćete: u Zagrebu ili nekom drugom gradu. Oni su ponudili Zapadni Berlin, a ja prihvatila. Došle su i sve moje velike suparnice. Tu trku na stadionu je gledalo oko petnaest hiljada Jugoslovena. Vikali su: “Vera, Vera..”. Više od dvadeset hiljada Nemaca uzvraćalo je: “Hilda, Hilda..”. Hildegar Falk je povela kolonu. Nametnula je strašan tempo želeći da me odmah slomi. Prvih 400 metara prošle smo za 56.8. Bio je to moj maksimum, moja puna snaga… Sama sam sebi u bradu govorila: “Dobro, idemo još tako sledećih sto metara pa ću onda odustati jer sigurno do kraja neću izdržati taj ludi ritam”. Kad smo tako prošle i 500 metara, onda sam opet u sebi ljutito pomislila: “Ako si ti mene uništila do 500 metara ja ću tebe na 600 metara”. Naglo sam ubrzala planirajući da izađem iz staze, ali kad sam izborila neočekivanih trideset metara “fore”, u meni se rodila neka nova neverovatna snaga i volja. Izdržala sam do kraja i pobedila. Hilda je na cilj stigla tek peta, slomljena i potučena.


I svetski rekord je oborila na ovakav, njoj svojstven način. U Londonu su se udružili jed, inat i adrenalin.

– Stigla sam na stadion u Londonu sa najboljim rezultatom sezone. Međutim, novinari i fotoreporteri su trčali isključivo oko pokojne Lilijan Bord, Engleskinje. Mene je to povredilo i zarekla sam se: u ovoj trci mogu biti i pretposlednja, ali Lilijan će biti iza mene, poslednja. Povela sam trku znajući da nemam šta čekati pošto je ona bila odlična četiristometrašica. Želela sam nametnuti brzi tempo, ali prvih 400 metara smo prošle sa sporih 60.08. Onda je počela sumanuta jurnjava do cilja…. Srušila sam svetski rekord. Nastalo je pravo oduševljenje čak i među hladnim Englezima. Od sreće pala sam u travu. Ta slika s mojim srećnim brojem 44 brzo je obišla svet.

I onda, u dvadeset šestoj godini, Vera Nikolić je hladno odbacila sprinterice. Zaposlila se kao činovnik u zagrebačkoj opštini Dubrava želeći da ubuduće svoj neiscrpni elan troši na decu i supruga. Muž Paja Ćasić, Srbin iz sela Bučje kod Pakraca, pao je, izgleda, na “moravsku” kuhinju.

– Paja i ja smo se zatekli kod zajedničkih prijatelja. Kad je video da sam za samo sat vremena skuvala kompletan ručak sa supom, pohovanim šniclama, restovanim krompirom i palačinkama, rekao je: “Ja ću ovom malom da se oženim”. Vodio me je i na “gledanje” kod roditelja. Njegov otac je samo kratko upitao: “Je li naša?” Tek posle Pajinog objašnjenja shvatila sam šta je, u stvari, pitao stari. Kad smo stali pred matičara, bila sam već trudna. Tog dana igrala se fudbalska utakmica između reprezentacija Jugoslavije i Španije. I dok je matičar čitao poduku, moj Pajo je uzviknuo: “LJudi, Marić je odbranio penal Špancima!” On je, dakle, stojeći pred matičarem sa bubicom u uvu slušao radio-prenos utakmice. Takvi smo nas dvoje. Eksplozivci. Ispucamo jedno drugom sve što imamo, i onda, posle pet minuta, kao da se ništa nije desilo. Razumemo se i verujemo jedno drugom. A kako i ne bi kad smo sve u životu prošli zajednički. Bilo je i trenutaka kad smo, verujte, bukvalno bili gladni.

Vera sa decom živi u Kruševcu gde trenira pionire u atletskom klubu. Paja je trenutno u Beogradu za koji ga veže posao. Naš susret sa supružnicima desio se ispred “Partizanovog” stadiona. Tamo nam je prišao visok i vitak gospodin: “Jeste li vi novinari koji čekaju Veru Nikolić? Ja sam njen muž. Sad će ona stići sa klincima iz atletskog kluba, kasni jer im je kombi ostao bez goriva”. Paja je čekao Veru ali i njene štrudle s jabukama. U ruci je držao poklon kojim će joj uzvratiti pažnju. Ritual razmene darova na njihovim susretima je obavezan. Pitali smo Paju da li je istina da je kao vojnik, dok još nije poznavao Veru, isecao njene slike iz novina? Uzvratio je: “Sve je moguće, mada mislim da je to Vera izmislila”.

Kruševački pioniri su treći u atletskoj ligi Srbije. Umorni od puta odmah su izašli na stazu, spremni za start. Njihov trener ih bodri i podstiče kao da će uslediti takmičenje na život i smrt. “Ume li Vera Nikolić da uradi bilo šta bez groznice i satiranja “, pitali smo je. “Ništa u životu nisam uradila s pola snage. Šta ću kad sredina za mene ne postoji”.



Ilustrovana Politika















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85796

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike   Pon 30 Jan - 11:10

Ненад Стекић



Ненад Стекић (рођен 7. марта 1951. у Београду) је бивши југословенски атлетичар. Био је члан АК Црвена звезда.

На атлетску стазу крочио је кад је имао 12 година, а већ са 14 је имао прве резултате. Почео је као скакач увис, а касније је наставио као скакач удаљ. Увис је скакао најпре (1963) 1,50 м да би после 6 година постигао висину 1,95 метара,. Био је пионирски првак, града, републике и Југославије, а тел после тога определио се за скок удаљ. Први му је резултат би 6,26 м, а само две године касније прешао је „зачарану“ границу од 7 метара.

Пет година је био "власник" европског рекорда у скоку у даљ - 8,45m (Монтреал, 1975). Проглашен је за најбољег спортисту у Југославији исте године када је поставио европски рекорд. На првенствима Европе освојио је три сребрне медаље (Рим 1974 — 8,06,Праг 1978 — 8,12 и Зинделфингену 1980 — 7,91 дворана). Био је двоструки првак Медитеранских игара, те освајач златне и сребрне медаље на Универзијадама. На Светском првенству у Хелсинкију 1983. био је пети (8,09 m). За репрезентацију Југославије наступао је 64 пута. У тиму Европе наступао је на Светском купу 1977. Данас живи и ради у Београду.


Освојене медаље
Атлетика
Европско првенство
Сребро 1974. Рим Скок удаљ
Сребро 1978. Праг Скок удаљ
Европско дворанско првенство
Сребро 1980. Зинделфинген Скок удаљ
Медитеранске игре
Злато 1975. Алжир Скок удаљ
Злато 1979. Сплит Скок удаљ
Универзијада
Злато 1977. Софија Скок увис





Nenad Stekić pet godina najbolji na svetu


Bi­o­gra­fi­je be­le­že da je atle­ti­kom po­čeo da se ba­vi u 12. go­di­ni, ali ne­ka­da­šnji evrop­ski pr­vak u sko­ku udalj ot­kri­va da ni­je baš ta­ko:

– Po­čeo sam u Mo­skvi u ško­li 136 na Ku­tu­zov­skom pro­spek­tu u dru­gom osnov­ne. Otac Ži­vo­jin je bio do­pi­snik Ra­dio Be­o­gra­da iz glav­nog gra­da Ru­si­je pa smo se ta­ko maj­ka Dra­gi­ca i ja ta­ko­đe ob­re­li ta­mo. Ko­men­ta­ri­sa­li su već ta­da: „Sr­bin mno­go do­bro ska­če“ i po­čeo sam da se ba­vim vi­som, ali po­ma­lo, ni­šta ozbilj­no.

Po­vra­tak ku­ći usle­dio je po­sle dve go­di­ne. Opet je bio u sta­rom dru­štvu ško­le „Jo­sif Pan­čić“ na Ba­no­vom Br­du.

– U Ru­si­ji sam sa­znao ko je bio Va­le­rij Bru­mel i da je svet­ski re­kord dr­žao sa 2,29 me­ta­ra. Odu­še­vio sam se ka­da sam mo­gao da ga gle­dam na Pr­ven­stvu Evro­pe na sta­di­o­nu JNA u Be­o­gra­du 1962. go­di­ne. Od­mah sam kod ku­će u Lje­škoj uli­ci ra­za­peo ka­nap iz­me­đu dva šta­pa i do­ska­kao u pe­sak po­zajm­ljen sa obli­žnjeg gra­di­li­šta. Po 20 do 30 cen­ti­me­ta­ra le­teo sam vi­še od osta­lih.

NO­SIO TOR­BE PE­RI I PA­JI

Ne­na­dov ta­le­nat za­pa­zi­li su bli­zan­ci iz kom­ši­lu­ka.

– Bi­li su to Pe­ra i Pa­ja Pe­tro­vić. Re­klu su mi: „Ma­li, ako ho­ćeš, mo­žeš s na­ma na tre­ning u Zve­zdu, ali pod jed­nim uslo­vom – da nam no­siš tor­be“. Pri­stao bih na sve. Oni su već ima­li ne­ke me­da­lje, ta­len­to­va­ni mom­ci. Šte­ta što su bi­li u du­hu – kad do­đe le­to ju­riš na Sa­vu...

Bra­ća su tre­ni­ra­la kod sa­da po­koj­nog, le­gen­dar­nog Alek­san­dra Ma­rin­ko­vi­ća, pa su i svog mla­đeg dru­ga­ra ta­mo po­ve­li.

– Aca mi je dao da ska­čem uvis. Iz pr­ve sam nad­ma­šio 150, imao sam 11 go­di­na. „Od­lič­no, ni­si loš. Do­đi u po­ne­de­ljak na tre­ning“. Ta­ko je po­če­lo.

BRU­ME­LO­VIM KO­RA­CI­MA

Kre­nuo je Bru­me­lo­vim ko­ra­ci­ma i po­sta­vio naj­pre 1966. pi­o­nir­ske re­kor­de Sr­bi­je: 1,81, za­tim 1,84 i 1,85 me­ta­ra, da bi 1967. mla­đe­ju­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je po­bolj­šao na 1,94, a 1968. na 1,95 me­ta­ra. U dru­gom sred­nje po­vre­dio je ko­le­no.

– Imao sam eks­plo­zi­van od­raz i pra­vio sam ga pod ne­kim čud­nim uglom. Dok­tor Bi­ša sa Or­to­pe­di­je na Ba­nji­ci, Lju­bi­ša Jan­ko­vić, re­kao mi je da ne smem šest me­se­ci da tre­ni­ram.

Pro­bao je Ne­nad u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ da ska­če udalj.

– Na­sta­va je po­či­nja­la u osam, a ja sam u se­dam uju­tru do­la­zio i ska­kao. Mo­gao sam da pre­sko­čim ja­mu du­gu pet me­ta­ra. Re­kao sam to Aci, kao i da me ko­le­no ni­je za­bo­le­lo. „Pro­baj na škol­skom, na­pra­vi je­dan skok da ne ri­zi­ku­ješ“ po­sa­ve­to­vao me je. Bi­la je to gim­na­zi­ja­da, tak­mi­čio sam se za „Tri­na­e­stu“. Na pr­vom tak­mi­če­nju sam sko­čio ne­kih 6,26, a na na­red­nom ni­vou 6,70 u pr­vom po­ku­ša­ju i sve ih „odrao“ dva me­tra. Ko­le­na me ni­su bo­le­la. Ubr­zo sam za­be­le­žio 7,04 me­tra, što je bi­lo naj­bo­lje u Ju­gi za mla­đe ju­ni­o­re. Pre­ba­cio sam se na dalj.

Bi­lo je to 1968. go­di­ne. U tom tre­nut­ku naj­bo­lji re­zul­tat jed­nog mla­đeg ju­ni­o­ra u Ju­go­sla­vi­ji bio je 6,90. Nad­ma­šio ga je sa go­re po­me­nu­tih 7,04, pa 7,16 me­ta­ra (u Va­ra­ždi­nu), za­tim 7,25 (u Be­o­gra­du), pa 7,34 (u Ce­lju). Tih 7,34 je bio i re­kord Ju­go­sla­vi­je za sta­ri­je ju­ni­o­re.

Idu­će 1969. go­di­ne, ska­kao je: 7,34. pa 7,45 i 7,60, da bi na Pr­ven­stvu Evro­pe 19. sep­tem­bra u Ati­ni sko­čio 7,73 či­me je iz­jed­na­čio se­ni­or­ski re­kord Ju­go­sla­vi­je Mi­ljen­ka Ra­ka. U glav­nom gra­du Grč­ke sko­čio je i 7,78 (kao 10.), ali skok ni­je bio re­kor­dan, jer je ve­tar bio pre­jak.


PRE­LE­TEO BRA­ZIL­SKU MA­RA­KA­NU

Na­red­ne 1974, opet je usle­dio ne­ve­ro­va­tan re­zul­tat.

– Za­vr­šio sam se­zo­nu i le­to­vao u Iga­lu, ku­pao se opu­stio pot­pu­no. Aca mi je re­kao: „Do­bi­li smo po­ziv za otva­ra­nje atlet­ske Ma­ra­ka­ne. Da ide­mo?“ Od­go­vo­rio sam: „Aj­mo, ni­smo bi­li“. Sko­čio sam 8,24, što u to vre­me ni­je us­peo ni­ko ni­ka­da iz Ju­žne Ame­ri­ke. Nji­ho­ve no­vi­ne su pi­sa­le: „Ste­kić pre­le­teo Ma­ra­ka­nu“.

SKOK U TI­GRO­VOJ OBU­ĆI

Do­šla je ču­ve­na 1975. go­di­na i Pre­do­lim­pij­ski mi­ting na istom sta­di­o­nu na ko­me su go­di­nu da­na ka­sni­je odr­ža­ne Igre.

– Sti­gli smo dan ra­ni­je. Is­pred sta­di­o­na su pro­da­va­li sprin­te­ri­ce i ugle­dao sam sjaj­ne „Oni­cu­ka taj­ger“, da­na­šnje „Asiks“. Hteo sam da ih ku­pim, a re­kli su mi: „Sa­mo upi­ši­te ime“. Uzmem sprin­te­ri­ce i pa­ti­ke od istog pro­iz­vo­đa­ča. Sprin­te­ri­ce kao sa­li­ve­ne, pro­sto le­tim u nji­ma, a či­ste sprin­ter­ske. Bi­lo je šest sa­ti po­pod­ne. Is­pro­ba­vam za­let i do­sko­či­šte mi krat­ko, ja­ma od osam me­ta­ra, a da­ska na me­tar od pe­ska, ni­je dva kao kod nas. Di­rek­tor tak­mi­če­nja me pi­ta ka­ko mi se či­ni, iskre­no mu ka­žem: „Pre­sko­či­ću je, is­pa­šću“, a on se sme­je.

Su­tra­dan sa­mo što se to ni­je do­go­di­lo, bi­lo je isto kao mno­go go­di­na ra­ni­je u ško­li „Jo­sif Pan­čić“ ka­da mu je bi­la krat­ka ja­ma od 5 me­ta­ra.

– Sve što sam od 1962. ra­dio u atle­ti­ci sli­lo se u taj pr­vi skok: ide­al­no uhva­će­na da­ska, le­tim, vi­dim da se ne­što de­ša­va, du­že sam u va­zdu­hu ne­go ina­če i pa­dam na kraj ja­me. Di­rek­tor sta­di­o­na uhva­tio se za gla­vu. Mi­slio sam da je skok si­gur­no na 8,30, o ne­čem bo­ljem ni­sam smeo da mi­slim.

Ni­je od­mah po­čeo da se ra­du­je, jer je re­zul­tat ob­ja­vljen u fi­ti­ma.

– Bi­lo je 28 i ne­što. Čak i ka­da se po­ja­vi­lo 8,45 me­ta­ra ni­sam smeo da vri­snem od sre­će, jer sam bo­jao da su se pre­ra­ču­na­li. On­da sam če­kao br­zi­nu ve­tra i tek ka­da sam vi­deo da je do­zvo­lje­nih 2,0 u le­đa, po­če­la je erup­ci­ja odu­še­vlje­nja. Aca je pre­sko­čio ogra­du sa se­di­šta na ko­me je se­deo do ta­da uz za­ne­me­log Igo­ra Te­ro­ve­ne­si­ja­na, So­vje­ta ko­me sam upra­vo bio sru­šio evrop­ski re­kord od 8,35. Gr­lje­nje, če­sti­ta­nje.

Si­li­na odu­še­vlje­nja je bi­la to­li­ka da je emo­tiv­no is­pra­žnjen po­tom na­či­nio pre­stup, pa 7,97 i 7,99 me­ta­ra i – od­u­stao.

Odr­žan je na golf te­re­ni­ma sa­sta­nak IAAF na ko­ji ih je od­veo Ar­tur Ta­kač. Bio je ta­mo ta­da­šnji pred­sed­nik or­ga­ni­za­ci­je Adri­jan Pa­u­len.

– Eufo­ri­ja kod ku­će – do­ček na aero­dro­mu, me­re se po me­di­ji­ma auto­bu­si či­ju du­ži­nu pre­ska­čem od­jed­nom, pa ši­ri­ne uli­ca... Bio mi je to naj­ve­ći uspeh...

PRI­ČA O MON­TRE­A­LU 1976.

Eufo­ri­ja se ni­je sti­ša­va­la ni 1976. go­di­ne. Že­le­li su Alek­san­dar Ma­rin­ko­vić i Ne­nad Ste­kić da u tre­na­žnom de­lu pre­ko­pi­ra­ju 1975. i uzmu olim­pij­sku me­da­lju. Svi su u SFR Ju­go­sla­vi­ji od njih to oče­ki­va­li.

– Stvo­re­na je at­mos­fe­ra da će­mo uze­ti zla­to sa­mo ako se po­ja­vi­mo. Po­če­li smo s tak­mi­če­nji­ma 1. ju­na 1975. i na­me­ra­va­li da to po­no­vi­mo i u olim­pij­skoj se­zo­ni. Me­đu­tim, iz ASJ su tra­ži­li od nas da se tak­mi­čim za re­pre­zen­ta­ci­ju već 1. ma­ja u Spli­tu, na tro­me­ču Ju­go­sla­vi­ja – Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja – Is­toč­na Ne­mač­ka, pa po­no­vo 7. ma­ja. Kroz tak­mi­če­nja, zna se, ula­ziš u for­mu, a to ni­smo že­le­li u ovom pe­ri­o­du. Ra­no sam ostva­rio špic, u To­ri­nu na Uni­ver­zi­ja­di do­šao sam na naj­vi­ši ni­vo te se­zo­ne sa 8,39 me­ta­ra, što je me­sec da­na ka­sni­je na Olim­pij­skim igra­ma do­no­si­lo zlat­nu me­da­lju. For­ma ni­je mo­gla da se po­no­vi. Na Igra­ma ni­sam pre­sko­čio osam me­ta­ra. Bio sam še­sti sa 7,89.

NAJ­DU­ŽI LET U KA­RI­JE­RI

Ame­ri­kan­ci su iz­ra­ču­na­li da je 8,45 me­ta­ra ta­da to bio naj­bo­lji skok svih vre­me­na u nor­mal­nim uslo­vi­ma. Bob Bi­mon svo­jih le­gen­dar­nih 8,90 u Mek­si­ku 1968. ostva­rio na vi­še od 1.000 me­ta­ra nad­mor­ske vi­si­ne.

Uma­lo ga Ne­nad Ste­kić ni­je nad­ma­šio 1979. na Uni­ver­zi­ja­di baš u Mek­si­ko Si­ti­ju.

Kva­li­fi­ka­ci­o­na nor­ma iz­no­si­la je tač­no 8 me­ta­ra.

– U osam sa­ti uju­tru sko­čio sam 8,21 me­tar. Ne­ra­sa­njen ni­sam ni do­šao do da­ske.Su­di­ja je iz­me­rio da sam se od­ra­zio 64 cen­ti­me­ta­ra ra­ni­je. Bio je za­pa­njen , pa mi je iz­me­rio da­lji­nu od me­sta od­ra­za –8,84 me­tra! Moj naj­du­ži let u ka­ri­je­ri.

Svi su u fi­na­lu s raz­lo­gom oče­ki­va­li na­pad na svet­ski re­kord, po­red ja­me na de­se­ti­ne ka­mer­ma­na i fo­to­re­por­te­ra.

– Po­čeo je plju­sak pre tak­mi­če­nja. De­mo­ti­vi­san hteo sam da od­u­sta­nem. Kao mlad tak­mi­čar okli­znuo sam se na da­sci po ki­ši i po­sle sam imao stal­ni strah. Dva pu­ta sam sko­čio i to ne­kih 7,97, bio pe­ti...

NAJ­VA­ŽNI­JE JE PO­VE­RE­NjE U TRE­NE­RA

Ne­nad Ste­kić pro­ce­nju­je da je naj­ne­op­hod­ni­je za uspeh, po­ve­re­nje spor­ti­ste u tre­ne­ra:

– Ta­ko mo­že da se ostva­ri mak­si­mum za ko­ji si spre­man. Ka­da atle­ti­čar poč­ne da po­sta­vlja pi­ta­nja, tu pre­sta­je sve. Ja sam Aci ap­so­lut­no ve­ro­vao. Isti­na, on se ce­log ži­vo­ta usa­vr­ša­vao, dok je sam do­ži­veo da ne­ki mla­di tre­ne­ri skla­nja­ju pu­le­ne od nje­ga ka­da ih ne­što po­sa­ve­tu­je. Za­to što ne­ma te že­lje za sa­zna­njem kao ne­ka­da, ne stva­ra­mo po­no­vo tak­mi­ča­re pre­ko osam me­ta­ra. Ne mo­ra to da bu­de no­vi Ste­kić, ali pre­ko osam me­ta­ra – za­što da ne?

NAJ­DRA­ŽI USPEH

Mno­gi bi oče­ki­va­li da je naj­dra­ži uspeh Ne­na­da Ste­ki­ća onaj ko­ji mu je obe­le­žio ka­ri­je­ru, od 8,45 me­ta­ra, ali ni­je.

– Ni­ka­da ni­sam bio to­li­ko odu­še­vljen kao 1973. go­di­ne ka­da sam na Pr­ven­stvu Bal­ka­na u Ati­ni pre­sko­čio pr­vi put 8 me­ta­ra. Ni­ko u SFRJ ni­je to us­peo, Mi­ljen­ko Rak je do­šao do 7,99. Ka­da sam vi­deo na se­ma­fo­ru 8,12 bio sam neo­pi­si­vo sre­ćan, jer je osam me­ta­ra ono što de­li bez­i­me­ne od šam­pi­o­na ko­ji osta­vlja­ju trag.

AM­BA­SA­DOR JU­GO­SLA­VI­JE

Za­ni­mljiv je de­talj sa bra­zil­skim ca­ri­ni­kom 1974. go­di­ne.

– Ka­da smo do­šli, ni­ka­ko ni­je uspe­vao da po­go­di da sam iz Ju­go­sla­vi­je, pri­čao je da zna za Če­ho­slo­vač­ku i slič­no. Na­le­te­li smo na nje­ga pri po­vrat­ku, po­sle sko­ka od 8,24, bio je u sme­ni i re­kao mi je od­mah: „Ste­kić, Ju­go­sla­vi­ja“. Spor­ti­sti su za­i­sta naj­bo­lji am­ba­sa­do­ri svo­jih dr­ža­va.

PET GO­DI­NA NAJ­BO­LjI NA SVE­TU

o Pet se­zo­na uza­stop­no bio je naj­bo­lji na svet­skim rang li­sta­ma (1974 – 8,24,

1975 – 8,45, 1976 – 8,39, 1977 – 8,32 i 1978 – 8,32)

o Tri pu­ta je bio vi­ce­šam­pi­on Evro­pe, dva pu­ta pr­vak Me­di­te­ra­na, a sa Uni­ver­zi­ja­da ima jed­nu zlat­nu i sre­br­nu me­da­lju, dok je na SP u Hel­sin­ki­ju bio pe­ti sa 8,09 m

o U ka­ri­je­ri je 100 pu­ta pre­sko­čio 8 me­ta­ra, ukup­no u 116 na­vra­ta

o Na 3 tak­mi­če­nja svih 6 sko­ko­va imao je bo­ljih od 8 me­ta­ra

o U jed­nom da­nu, na Pr­ven­stvu SFRJ u No­voj Go­ri­ci 1977. imao je 7 sko­ko­va bo­ljih od 8 me­ta­ra (ra­ču­na­ju­ći ju­tar­nje kva­li­fi­ka­ci­je)

o Bio je re­pre­zen­ta­ti­vac Evro­pe i 51 put bra­nio bo­je SFRJ, a ima i 64 po­je­di­nač­na tak­mi­če­nja


ASS
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85796

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike   Pon 30 Jan - 11:19

Snežana Pajkić Jolović

Atletska legenda Snežana Pajkić Jolović


Split, 2. sep­tem­bar 1990, sta­di­on Po­ljud. Po­sled­nji dan Evrop­skog pr­ven­stva, fi­niš tr­ke na 1.500 me­ta­ra za da­me. Svi na tri­bi­na­ma su na no­ga­ma, za­vr­šni­ca je iz­u­zet­no dra­ma­tič­na. Kroz cilj pr­va pro­la­zi Sne­ža­na Paj­kić. Do­ju­če­ra­šnja ju­ni­or­ka do­ži­vlja­va ova­ci­je za sen­za­ci­o­na­lan neo­če­ki­van uspeh. Po­pe­la se na krov Evro­pe, iako ni­je bi­la ni bli­zu kru­ga fa­vo­ri­ta.

Split je bio vr­hu­nac, na­ža­lost pre­krat­ke ka­ri­je­re jed­nog od naj­sjaj­ni­jih bi­se­ra ću­prij­ske ško­le pro­fe­so­ra Alek­san­dra Pe­tro­vi­ća.

- Kao i ve­ći­na sred­nje­pru­ga­ša, po­če­la sam na škol­skom kro­su. Ima­la sam de­set go­di­na – pri­se­ća se Sne­ža­na pr­vih atlet­skih ko­ra­ka. – Osvo­ji­la sam dru­go me­sto i naš pro­fe­sor ge­o­gra­fi­je Alek­san­dar Pe­tro­vić je, kao i obič­no, de­voj­či­ca­ma ko­je su se pla­si­ra­le me­đu pr­vih pet ili de­set, po­ru­čio „Da vas vi­dim na sta­di­o­nu“.

Br­zo je po­ka­za­la ve­li­ki ta­le­nat, Pe­tro­vić ju je uvr­stio u sta­ri­ju gru­pu tr­ka­či­ca. I po­sle sa­mo dve go­di­ne ba­vlje­nja atle­ti­kom, 1982. po­zva­na je u re­pre­zen­ta­ci­ju Ju­go­sla­vi­je i uče­stvo­va­la na Bal­kan­skom kro­su u Tur­skoj.



Va­tre­no kr­šte­nje na ve­li­kim tak­mi­če­nji­ma ima­la je 1985, ka­da je de­bi­to­va­la na Evrop­skom ju­ni­or­skom pr­ven­stvu. Go­di­nu da­na ka­sni­je sti­gla je i pr­va me­da­lja, na Pr­vom svet­skom ju­ni­or­skom pr­ven­stvu u Ati­ni – bron­za­na.

Ti­me je po­če­la ni­ska od če­ti­ri od­lič­ja na ve­li­kim tak­mi­če­nji­ma u če­ti­ri ju­ni­or­ske se­zo­ne. Na Evrop­skom pr­ven­stvu u Bir­min­ge­mu 1987. oki­ti­la se zla­tom. Na Svet­skom u Sad­ba­ri­ju 1988. sre­brom, a uče­stvo­va­la je i na Evrop­skom se­ni­or­skom pr­ven­stvu, obo­riv­ši dr­žav­ne ju­ni­or­ske re­kor­de na 1.500 i 3.000 me­ta­ra. Ju­ni­or­sku ka­ri­je­ru kru­ni­sa­la je još jed­nim evrop­skim zla­tom, u Va­ra­ždi­nu 1989. Sva ta od­lič­ja Sne­ža­na je osvo­ji­la na 1.500 me­ta­ra.

- Od po­čet­ka je pro­fe­sor Pe­tro­vić vi­deo da na 1.500 me­ta­ra mo­gu naj­vi­še da pru­žim. Ali uvek sam tr­ča­la još ne­ku di­sci­pli­nu. U za­vi­sno­sti od tak­mi­če­nja, kon­ku­ren­ci­je, pro­fe­sor je pro­ce­nji­vao da li tre­ba da star­tu­jem na 800 ili na 3.000 me­ta­ra. Ta­ko sam na na ju­ni­or­skim evrop­skim i svet­skim pr­ven­stvi­ma sam uvek ima­la pet tr­ka u pet da­na, na 800 i 1.500 me­ta­ra.

Va­žno od­lič­je ima i na 800 me­ta­ra. Na Me­di­te­ran­skim igra­ma u Si­ri­ji, 1988. bi­la je dru­ga, iza Slo­bo­dan­ke Čo­lo­vić.

Pa­da­li su re­kor­di, ni­za­li se ju­ni­or­ski us­pe­si i 1990. u pr­voj se­ni­or­skoj go­di­ni naj­ve­ći iza­zov bio je šam­pi­o­nat Sta­rog kon­ti­nen­ta u Spli­tu. De­se­tak da­na pred EP u Sa­ra­je­vu je pr­vi put po­sti­gla se­ni­or­ski dr­žav­ni re­kord – 4:08,21.

- Bi­lo je to dr­žav­no pr­ven­stvo, kon­trol­no tak­mi­če­nje pred EP. Pra­vu kon­ku­ren­ci­ju za pr­vo me­sto na do­ma­ćoj sce­ni ni­sam ima­la. Tre­ba­lo je da is­tr­čim ja­ku tr­ku, a ne sa­mo da bu­dem pr­vak, pa sam se bo­ri­la sa što­pe­ri­com. I us­pe­la sam da spro­ve­dem tak­ti­ku, obo­rim re­kord, či­me sam na­ja­vi­la da sam sprem­na za Split, da mo­gu do fi­na­la.

Pr­vi Sne­ža­nin start na šam­pi­o­na­tu u Spli­tu bi­la je tr­ka na 3.000 me­ta­ra.

- Uče­stvo­va­la sam ka­ko se po­sled­nji da­ni pred start na 1.500 me­ta­ra ne bi sve­li sa­mo na tre­nin­ge i da bih ose­ti­la sta­zu, at­mos­fe­ru. Tre­ba­lo je da is­tr­čim do­bro, mo­žda na­pad­nem i dr­žav­ni re­kord, ali od­u­sta­la sam. I to u de­lu sta­ze gde je start za 100 me­ta­ra, ka­ko bih što pre po­be­gla u tu­nel. Ni­je mi išlo, bi­lo mi je te­ško, a i tr­ke na tri ki­lo­me­tra ni­sam baš vo­le­la. Na­rav­no, pro­fe­sor ni­je bio za­do­vo­ljan, ali br­zo sam se po­vra­ti­la, što ma­sa­žom, što raz­go­vo­ri­ma.

Glav­ni za­da­tak, pla­sman u fi­na­le na 1.500 me­ta­ra is­pu­ni­la je par da­na ka­sni­je.

- Kva­li­fi­ka­ci­je ni­su bi­le ni­ma­lo la­ke. Ušla sam po pla­sma­nu i to kao dva­na­e­sta, bo­ri­la sam se do po­sled­njeg me­tra. Ka­da su mi re­kli da sam 12, lak­nu­lo mi je, is­pu­ni­la sam cilj s ko­jim sam do­šla u Split.

Za­to su fi­na­le i Sne­ža­na Paj­kić i Alek­san­dar Pe­tro­vić do­če­ka­li ras­te­re­će­no.

- Ni­sam ima­la ni­ka­kvu oba­ve­zu. Ni­smo ima­li ni po­seb­nu tak­ti­ku, do­go­vo­ri­li smo se da tr­čim u gru­pi i da iz­dr­žim ko­li­ko mo­gu. Im­po­no­va­lo mi je da već u pr­voj se­ni­or­skoj go­di­ni tr­čim u fi­na­lu sa ve­li­či­na­ma ka­kve su Doj­na Me­lin­te, Elen Ki­sling, Ljud­mi­la Ro­ga­če­va.

Me­đu­tim, tr­ka se odva­ja­la baš ona­ko ka­ko je Paj­ki­će­voj od­go­va­ra­lo.



- Sve one su se ve­ro­vat­no ču­va­le za fi­niš, a ja sam baš u za­vr­šni­ci do­bi­ja­la tr­ke. I dr­ža­la sam se u gru­pi neo­če­ki­va­no du­go. Jer, ni­ka­ko da se de­si da ne­ko po­ja­ča tem­po, tr­ka je bi­la baš tak­tič­ka. Pro­la­zi su za me­ne bi­li ide­al­ni, kao u Sa­ra­je­vu. Vi­de­la sam da mi ni­je te­ško da pra­tim taj tem­po i u pred ula­zak u po­sled­njih 150 me­ta­ra po­sta­la sam sve­sna da mo­gu da osvo­jim me­da­lju. Ta­da već ni­je bi­lo sve­jed­no. A kad smo ušli u cilj­nu rav­ni­nu, kad sam vi­de­la da mo­gu da fi­ni­ši­ram u svom sti­lu, na­sta­la je eufo­ri­ja, pu­bli­ka mi je da­la još ve­ću sna­gu i po­be­di­la sam u gla­mu­ro­znom sti­lu.

Za­si­ja­le su se ta­da na Sne­ža­ni­nom li­cu su­ze ra­do­sni­ce, u za­gr­ljaj ju je pri­hva­tio Dra­gu­tin To­pić, ko­ji je ma­lo ka­sni­je ta­ko­đe osvo­jio zla­to. U ta­kvoj at­mos­fe­ri, ve­li­kom sla­vlju dr­žav­ni re­kord 4:08,12 ostao je u sen­ci.

Na­ža­lost do­me­te iz Spli­ta Paj­ki­će­va vi­še ni­je po­no­vi­la. Koc­ki­ce se ni­su skla­pa­le na pra­vi na­čin i br­zo je za­vr­ši­la ka­ri­je­ru.

- Uče­stvo­va­la sam na Svet­skom pr­ven­stvu u To­ki­ju 1991, lo­še sam is­tr­ča­la. U Ja­pan smo oti­šli tri da­na pre tr­ke, po­ka­za­lo se da je to bi­lo pre­ka­sno, ni­sam ima­la do­volj­no vre­me­na da se akli­ma­ti­zu­jem. I pro­fe­sor je ka­sni­je pri­znao da je tu na­pra­vio gre­šku. Ne­de­lju da­na po po­vrat­ku tr­ča­la sam na Ku­pu šam­pi­o­na, kao po­ja­ča­nje Cr­ve­ne zve­zde, i po­sti­gla re­zul­tat 4:08 – 4:09, či­me sam po­ka­za­la da sam bi­la sprem­na.

Do­šla je po­tom 1992, olim­pij­ska go­di­na. Sne­ža­na, kao i svi vr­hun­ski spor­ti­sti, se na­da­la da će se po­ja­vi­ti na naj­ve­ćoj svet­skoj smo­tri spor­ti­sta.

- Če­ti­ri go­di­ne ra­ni­je, na Igre u Se­u­lu ni­sam oti­šla, jer je na­še ru­ko­vod­stvo oce­ni­lo da sam bi­la pre­mla­da. To­kom 1992. ni­sam bi­la u for­mi kao pret­hod­nih go­di­na, ali i sprem­na za so­lid­ne re­zul­ta­te, s tim što mi je bo­lje išlo na 800 me­ta­ra. Uoči Iga­ra su mi po­sta­vi­li uslov, da ću ići u Bar­se­lo­nu ako do­bro is­tr­čim tr­ku na Zve­zdi­nom sta­di­o­nu, ne znam da li je bi­lo pr­ven­stvo ili Kup. Ima­la sam i ze­če­ve, ali ko­or­di­na­ci­ja ni­je bi­la do­bra, ni­sam po­sti­gla tra­že­ni re­zul­tat. A i pro­fe­sor ni­je baš bio za to da uče­stvu­jem na Igra­ma ako ni­sam sto od­sto sprem­na, ako ne mo­gu da idem na me­da­lju. Ali, ne mo­že se uvek po­be­đi­va­ti...

I po­sle 12 go­di­na ba­vlje­nja atle­ti­kom kod Paj­ki­će­ve je do­šlo do za­si­će­nja.

- Po­če­li su pro­ble­mi sa po­vre­da­ma. Zbog sank­ci­ja se te­ško iz­la­zi­lo van ze­mlje. Ni­sam ima­la mo­ti­va da tr­čim sa­mo na do­ma­ćoj sce­ni, na ko­joj sam osvo­ji­la sve što sam mo­gla. A i mo­ja i pro­fe­so­ro­va raz­mi­šlja­nja se ni­su po­du­da­ra­la. Re­kla sam – bo­lje da odem sa­da ka­da sam pre­po­zna­tlji­va, a ne da če­kam da mi ka­ri­je­ra kre­ne niz­br­do. Okre­nu­la sam se dru­gim stva­ri­ma, osno­va­la po­ro­di­cu. Ali, si­gur­no je da na atlet­skoj sta­zi ni­sam da­la mak­si­mum.

Sne­ža­na se, ipak, vra­ti­la Kra­lji­ci spor­to­va u je­sen 1995. go­di­ne, na na­go­vor Ve­re Ni­ko­lić, ta­da se­lek­to­ra žen­ske re­pre­zen­ta­ci­je.

- Pro­fe­sor Pe­tro­vić i ja smo po­če­li prak­tič­no po­no­vo od nu­le i to je neo­če­ki­va­no do­bro kre­nu­lo. Po­čet­kom 1996. uče­stvo­va­la sam na šta­fet­nom ma­ra­to­nu u Ja­pa­nu, ostva­ri­la do­bar re­zul­tat. Ali, ka­da je tre­ba­lo da poč­ne­mo sa tre­nin­zi­ma za sta­zu po­če­li su pro­ble­mi sa iši­ja­som, bo­lo­vi­ma to­kom tr­ča­nja… Le­če­nja ni­su da­va­la re­zul­ta­te. Na kra­ju su mi le­ka­ri u Kli­nič­kom cen­tru re­kli da je reč o sin­dro­mu iši­ja­sa. Du­ži pe­ri­od sam se mu­či­la. Sva to je bi­lo mal­tre­ti­ra­nje i za me­ne i za po­ro­di­cu, dok je is­hod bio ne­iz­ve­stan. Ni­sam že­le­la da se vra­ćam na sta­zu, ako ni­sam spo­sob­na za pri­me­ran re­zul­tat. I de­fi­ni­tiv­no sam sta­vi­la tač­ku.

Tač­ka je sta­vlje­na, a ni­je re­če­no sve što je Sne­ža­na mo­gla.

NAJ­DRA­ŽA JU­NI­OR­SKA ME­DA­LjA

Od če­ti­ri ve­li­ke me­da­lje u ju­ni­or­skoj kon­ku­ren­ci­ji Sne­ža­na iz­dva­ja po­sled­nju.

- Zla­to u Va­ra­ždi­nu mi je naj­dra­že zbog to­ga što je osvo­je­no na do­ma­ćem te­re­nu i za­to što sam od­bra­ni­la ti­tu­lu, što je uvek te­že, ne­go pr­vi put je osvo­ji­ti. Te go­di­ne sam ima­la i ma­ler. To­kom pri­pre­ma sam do­bi­la bo­gi­nje, ali na vre­me sam se opo­ra­vi­la. Ta­ko da sam u Va­ra­ždin oti­šla sa­mo­u­ve­re­na, zna­la sam da u ju­ni­or­skoj kon­ku­ren­ci­ji mo­gu mno­go.

BOR­BA PRO­TIV KAR­CI­NO­MA

Po­sled­njih me­se­ci Sne­ža­na Paj­kić je vo­di­la i bor­bu sa opa­kom bo­le­šću, ko­ju na sre­ću uspe­šno za­vr­ša­va.

- Na ru­tin­skoj kon­tro­li mi je ot­kri­ven kar­ci­nom jaj­ni­ka. Na vre­me je, hva­la bo­gu, re­a­go­va­no, ot­klo­nje­no. Po­sle je uklju­če­na pre­ven­tiv­no he­mo­te­ra­pi­ja. Do sa­da su kon­tro­le po­ka­za­le da je sve u re­du. Ja se do­bro ose­ćam.

Bor­ba sa bo­le­šću ni­je mno­go po­re­me­ti­la Sne­ža­ni­ne ak­tiv­no­sti. De­se­tak da­na po­sle ope­ra­ci­je iza­šla je iz bol­ni­ce i po­ja­vi­la se na Kon­ven­ci­ji Evrop­ske atle­ti­ke u Be­o­gra­du.

- Ne vi­dim raz­lo­ga za­što bi čo­vek pre­ki­dao sa ne­kim nor­mal­nim ži­vo­tom, ta­ko se op­ho­dim ja, po­ro­di­ca, pri­ja­te­lji. Sva­kom bih po­ru­či­la da se ne tre­ba pre­da­va­ti, klo­nu­ti du­hom, me­di­ci­na je na­pre­do­va­la, na­la­ze se re­še­nja... Hva­la svi­ma ko­ji su do sa­da bi­li uz me­ne, sla­li po­ru­ke po­dr­ške. Hva­la i spor­tu, atle­ti­ci. Kroz tak­mi­če­nja, tre­nin­ge sam na­u­či­la da se bo­rim i ni­kad se ne pre­da­jem. Mi­slim da mi je sport mno­go po­mo­gao i u ovoj bor­bi, jer sam osta­la fi­zič­ki i du­hov­no ja­ka.

TUĐ­MAN BIO U LO­ŽI

Pr­ven­stvo Evro­pe u Spli­tu, odr­ža­no je kra­jem le­ta 1990, ka­da se na­zi­ra­lo da će za­jed­nič­ka dr­ža­va te­ško op­sta­ti. U Hr­vat­skoj je an­ti­ju­go­slo­ven­sko ras­po­lo­že­nje ra­slo. Na­ša re­pre­zen­ta­ci­ja je na otva­ra­nju EP ima­la ne­pri­jat­no­sti. Zvi­žda­lo se za­sta­vi.

- Kad je kre­nu­lo tak­mi­če­nje, ka­ko smo po­če­li da osva­ja­mo me­da­lje, svi su se okre­nu­li sport­skom de­lu i bo­dri­li na­šu re­pre­zen­ta­ci­ju.

Po­sled­njeg tak­mi­čar­skog da­na u sve­ča­noj lo­ži bio je i pred­sed­nik Hr­vat­ske Fra­njo Tuđ­man, pa je i on apla­u­di­rao Sne­ža­ni­noj po­be­di.

- Tuđ­man nam je po­nu­dio da se he­li­kop­te­rom vra­ti­mo u Ću­pri­ju, ali pro­fe­sor ni­je baš vo­leo le­te­nje, pa smo se u grad uše­ta­li auto­mo­bi­lom, kao on ne­kad sa Ve­rom Ni­ko­lić.

ZDRAV­KO­VI­ĆE­VO ZA­DIR­KI­VA­NjE

U vre­me kad je Sne­ža­na po­či­nja­la evrop­skom atlet­skom sce­nom ha­rao je Dra­gan Zdrav­ko­vić.

- Ta­da sam ja bi­la ma­lo po­pu­nje­na, ne baš de­be­la, ali do­volj­no da bi me Dra­gan, kad me je vi­deo za­dir­ki­vao „Šta ma­la, do­šla si da tr­čiš da bi po­sle bo­lje je­la“.

Ne­ko­li­ko me­se­ci po­što je Paj­ki­će­va ušla u atlet­ske vo­de Zdrav­ko­vić je, sa Alek­san­drom Pe­tro­vi­ćem oti­šao na pri­pre­me u Mek­si­ko.

- Tih par me­se­ci dok oni ni­su bi­li tu ja sam upor­no tre­ni­ra­la, za­gre­ja­la sam se za atle­ti­ku. Tr­ča­la po pu­tu, po sne­gu... Ka­da su se vra­ti­li ni­su me pre­po­zna­li.

POT­PRED­SED­NIK

Atlet­ske vo­de ni­je na­pu­sti­la, da­nas je član Uprav­nog od­bo­ra i pot­pred­sed­nik ASS, član Ko­mi­si­je za že­ne i sport u Olim­pij­skom ko­mi­te­tu Sr­bi­je. Čest je gost na mno­gim tr­ka­ma, sport­skim ma­ni­fe­sta­ci­ja­ma.

ASS
















Nazad na vrh Ići dole
wild filly

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 85796

Lokacija : divljina

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : uvek extra


PočaljiNaslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike   Pon 30 Jan - 11:48

Драгутин Топић



Драгутин Топић (рођен 12. марта 1971. године у Београду), један је од најбољих српских атлетичара свих времена. Тренер му је био Михајло Шврака, највећи део каријере провео је у Црвеној звезди, такмичио се и за Партизан, а пре неколико година прешао је у Војводину. После једногодишње паузе (2006), током које је радио као спортски директор Атлетског савеза Србије каријеру је наставио 2007. године и у Пекингу у августу 2008. пети пут учествовао на Олимпијским играма.

Од септембра 2008. ради као менаџер Атлетског савеза Србије.

Супруг је и тренер Биљане Топић, рекордерке Србије у троскоку.

Од 1993. године држи државни рекорд скоку увис са прескочених 2,38 м, чиме дели од 10. до 17. места на ранг листи најбољих скакача увис свих времена (светски рекордер је Кубанац Хавијер Сотомајор — 2,45 м) Први велики међународни успех Топић је постигао на светском јуниорском првенству у Пловдиву, 1990. године, када је освојио златну медаљу са јуниорским светским рекордом (2,37 м). Његов резултат из Пловдива је и данас (фебруар 2007) званични светски рекорд у тој конкуренцији. Три недеље касније злато је освојио и на сениорском Првенству Европе у Сплиту На крају године га је лист Спорт прогласио за спортисту године у Југославији.


















Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike   Pon 12 Avg - 16:27

Istorijski uspeh: Ivana Španović donela prvu medalju Srbiji sa SP u atletici!


Srpska atletičarka Ivana Španović osvojila je prvu medalju u istoriji za Srbiju na Svetskom prvenstvu u atletici, koje se održava u Moskvi, skočivši 6,82 metara, što je bilo dovoljno za bronzano odličje.



Ovim rezultatom oboren je i državni rekord Srbije u skoku u dalj.

Zlatnu medalju osvojila je Amerikanka Britni Riz sa preskočenih 7,01 metara, dok je srebro pripalo Nigerijki Blesing Okagbare koja je preskočila 6,99 metara.

Srpska atletičarka je mesto na Svetskom prvenstvu u Moskvi izborila kao šampionka Balkana, a njena medalja još više dobija na značaju, ako se uzme u obzir da je imala dosta zdravstvenih problema tri nedelje pre početka Balkanskih igara.

Ona je posle uspeha istakla da je konačno došao njen dan.

Ivana Španović rođena je u Zrenjaninu 10.5.1990. godine i njena osnovna disciplina je skok u dalj. Svoj veliki potencijal najavila je osvajanjem srebra na juniorskom svetskom prvenstvu 2007. godine u Ostravi, a već sledeće godine je bila zlatna u istoj konkurenciji.

Na Univerzijadi 2009. godine u Beograd takođe je osvojila zlatnu medalju, a bronza koju je osvojila u Moskvi joj je prva medalja sa Svetskih prvenstava u seniorskoj konkurenciji. Na evropskim prvenstvima je jednom bila druga u juniorskoj konkurenciji i jednom u konkurenciji seniora do 23 godine.

Do sada je dva puta učestvovala na Olimpijskim igrama, u Pekingu 2008. i u Londonu 2012. godine, a jedna od velikih želja joj je da osvoji medalju na Olimpijadi. Imaće šansu za to na OI 2016. u Rio de Žaneiru.

blic.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75034

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike   Pet 4 Jul - 15:57

Мирослав Церар

Мирослав Церар (р 28. октобар 1939. у Љубљани, Краљевина Југославија) је био словеначки и југословенски гимнастичар који је освајао медаље на две олимпијаде, четири светска првенства и пет европских првенстава.



Каријера

Церарова међународна каријера започела је 1958. године, када је на Светском купу у Москви на коњу са хватаљкама освојио бронзану медаљу. На Олимпијским играма 1960. у Риму, Церар је са југословенским гимнастичким тимом заузео осмо и девето место. Самостално се такмичио само на вратилу где је заузео пето место.
На Европском првенству 1961. године, одржаном у Луксембургу освојио је четири златне медаље: у вишебоју, на коњу са хватаљкама, круговима и разбоју, а бронзе је освојио у прескоку. На Светском купу 1962. одржаном у Прагу, он је освојио злато на вратилу, а на коњу са хватаљкама, испред Бориса Шахлина (Шахлин, Борис Анфиянович). На Европском првенству у Београду одржаном 1963. године, освојио чак шест медаља, четири златне и по једну сребрну и бронзану. На Олимпијским играма одржаним 1964. године освојио је две медаље, једну златну и једну бронзану и шесто место на вратилу.



На Европском првенству 1965. године одржаном у Антверпену, он је освојио злато на разбоју, сребро на коњу са хватаљкама и бронзу на круговима. Злато на коњу са хватаљкама је освојио Виктор Лисицки, што је био један од два укупно пораза која је Церар доживео у својој интернационалној каријери на коњу са хватаљкама. Други пораз је доживео 1967. године на Европском првенству против Михајла Вороњина.
У међувремену Церар је освојио златну медаљу на Светском купу 1966. одржаном у Дортмунду у такмичењу на коњу са хватаљкама и бронзу на разбоју.
На Олимпијским играма одржаним 1968. године, у тимском делу је са југословенском репрезентацијом је заузео 6. место, а појединачно је опет освојио злато на коњу са хватаљкама. Следеће, 1969. године, Церар опет осваја злато на Европском првенству, а на Светском првенству 1970. године одржаном у Љубљани, Церар по трећи пут осваја злато и титулу светског шампиона на коњу са хватаљкама.



Мирослав Церар своју активну гимнастичарску каријеру завршава 1971. године, након повреде коју је доживео на такмичењеу у Јапану.
Приватно, Церар је завршио студије права и радио је као адвокат. Обављао је почасне дужности у Југословенском спортском комитету. Био је први председник Словеначког олимпијског комитета, а сада је председник Словеначке олимпијске академије.
Изабран је за Југословенског спортисту године три пута 1961., 1963. и 1964. године. У 1999. години Церар је постављен у Интернационалну кућу славних за гимнастику








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Najveći uspesi Srpske atletike   

Nazad na vrh Ići dole
 
Najveći uspesi Srpske atletike
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Najveći uspesi Srpske atletike
» Najveći uspesi Srpske odbojke
» Najveći uspesi Srpskih sportista borilačkih veština
» Najveći uspesi Srpskog tenisa
» Najveći uspesi Srpskog plivanja
Strana 1 od 1

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Sport :: Ostali sportovi-