Haoss forum: Pravo mesto za ljubitelje dobre zabave i druženja, kao i diskusija o raznim životnim temama.
 
PrijemČesto Postavljana PitanjaTražiRegistruj sePristupiHimna Haoss ForumaFacebookGoogle+


Delite | 
 

 Carstvo misterija

Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Ići dole 
Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći
AutorPoruka
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 11:20

PROJEKAT HAARP

High Frequency Active Auroral Research




HAOS IZ DALJINE ...
Program HAARP čini mnoštvo nizova radiotransmitera ogromne snage i
odgovarajućih instrumenata za detekciju. Tačnije sadrži se od preko 180
antena smeštenih na nekoliko hektara.HAARP je smešten blizu Gekone,
jedne zabačene lokacije na Aljasci.
Ovi moćni transmiteri svakodnevno, u kontinuitetu, odašilju preko
3.000.000 vati koristeći 6 generatora jačine 3,6 hiljada konjskih
snaga. To je 100 puta snažniji odašiljač od onih kakve na primer, u
Evropi koristi TV BBC.
Ipak, pulsna energija koju odašilje
HAARP može biti i više desetina hiljada puta jače. Tvorac ovog demonskog
čuda je dr Bertran Istlund sa Kolumbija univerziteta, a prvi izgrađen
grejač na Aljasci isproban je još 1996. i to vrlo uspešno, na snazi od
oko 20 milijardi vati. Američki Senat svake godine odobrava u proseku 20
milijardi dolara za usavršavanje sistema HAARP.
Ovaj sistem ima
višestruke funkcije i mnogo jr više od izučavanja fenomena polarne
svetlosti i radio komunikacija, kako tvrde zvaničnici istraživačkog
'Geofizičkog instituta na Aljasci' i njihovi finansijeri - Ratna
mornarica i Ratno vazduhoplovstvo SAD-a. Armija SAD-a je sa HAARP-om
postavila sledeće ciljeve:

komuniciranje sa podmornicama u velikim dubinama
okeana, pomoću radijacija ekstremno
niske frekcvencije (ELF)
prodiranje na isti način u zemljino tlo, radi potrebe
pretraživanja skrivenih tunela, ili podzemnih
skrovišta od vojnog interesa
zaštita teritorije Amerike od neprijateljskih aviona i interkontinentalnih
balističkih projektila
uništavanje neprijateljskih satelita
raspoznavanje vrsta projektila koji se približavaju američkoj teritoriji
ometanje i apsolutno onemogućavanje komunikacija na određenim
područjima
menjanje
hemijske strukture viših slojeva atmosfere, odnosno programiranje
klime na željenom delu planete (nema više nikoga ko se ne pita; 'Šta se
to dešava sa klimom? Sada znate odgovor. )
izazivanje zemljotresa
kontrola mentalnih funkcija i reakcija miliona ljudi
upravljanje zdravljem ljudi i biološkim procesima na Zemlji !!!

Zadnje četiri tačke su ono na čemu se najviše radi u projektu HAARP i ono šta veliki moćnici najviše negiraju.
Ovaj signal detektovan je u višim slojevima atmosfere na visini
između 100 km i 350 km, gde ga potom apsorbuje jonosfera. To je i uzrok
blagog zagrevanja oblasti na velikim visinama, koje se protežu
desetinama kilometara.
Po ovome se može zaključiti da je HAARP
ogromna i poprilično skupa grejalica za spoljnu upotrebu. Ali,
zagrevanje jonosfere na severnim širinama ima veoma čudan efekat.
Za razliku od nižih geografskih širina, u oblastima na velikim visinama postoji prirodan protok električne struje kroz jonosferu, koji se povezuje sa pojavom spektakularne polarne svetlosti - aurore borealis.
Zagrevanjem se menja provodljivost jonosfere i utiče na njene prirodne
električne struje, a to je ključna stvar u postojanju programa HAARP. Na
taj način HAARP pruža svojim gazdama mogućnost da se dočepaju prekidača
atmosferskog elektriciteta i da ga uključuju i isključuju kao da je
obična sijalica. Omogućava im, takođe, da menjaju i moduliraju prirodni
obrazac niskofrekventnih radio talasa koje emituje jonosfera. Zagrejani
deo jonosfere tako postiže džinovski, ekstraniskofrekventni (ELF) radio
transmiter. Američka vojska je itekako zainteresovana za ovakvu vrstu
odašiljača, pa je HAARP izgrađen zajedničkim snagama Istraživačke
laboratorije ratnog vazduhoplovstva i odeljenja za pomorska istraživanja
SAD.
ELF talasi imaju takvo svojstvo da mogu prodreti bukvalno
kroz svaku materiju.Normalni radio talasi na mogu prodreti duboko kroz
vodu, ali ELF talasi mogu. ELF radio će uskoro postati jedino sredstvo
komunikacije u nuklearnim podmornicama koje krstare morskim dnom, tako
da HAARP nudi daleko moćnija sredstva prenosa poruka od konvencionalnih
radio odašiljača i prijemnika. To ukazuje na interese i umešanost Ratne
mornarice SAD u projekat HAARP, i njegova primena u komunikaciji je već dokumentovana ali se detalji čuvaju pod oznakom vojna tajna.
ELF talasi takođe prodiru daleko dublje u tlo i stenje nego radio
talasi. Georadar za istraživanje tla je prilično ograničen dubinom, ali
sistemi koji koriste ELF talase mogu bez problema da zavire duboko,
duboko ispod površine zemljine kore i bez izuzetka da lociraju i
identifikuju sve podzemne bunkere i skrovišta. Ovo je oblast koju već
godinama temeljno proučava američko vazduhoplovstvo. Javnosti su naravno
nedostupne informacije o rezultatima tih istraživanja. Američka vlada
je izjavila da je njegov zadatak pored komunikacije sa podmornicama i
saniranje ozonskog omotača, što on stvarno i može da uradi, ali tamo gde
to amerikanci odrede, zatim uklanjanje zagađenja ugljen-dioksidom i
ugljen-monoksidom. Amerikanci povremeno sa HAARP-om čiste nebo i
zagađenja nad Amerikom. Vrlo je zanimljiv nepobitan podatak da jedino u
Americi opada stepen aero-zagađenja, mada njeni stanovnici i dalje
nesmanjeno zagađuju atmosferu.
Naučnici kojima je stalo do
zdrave planete, smatraju i upozoravaju da bi HAARP s obzirom na njegove
mogućnosti, trebalo koristiti sa mnogo više opreza. Jedan od razloga za
zabrinutost je činjenica da se zagrevanje vrši u obliku ispaljivanja
kontrolisanih mlazova elektrona na metu brzinom supersoničnog aviona
(mehanizam još neobjašnjen normalnom svetu). Elektrone apsorbuju niži
slojevi atmosfere, ali na velikim visinama mlaznica se rasprostire
stotinama kilometara u krug i u stanju je lako oboriti balistički
projektil. To je i jedan od razloga za spekulacije o umešanosti HAARP-a u
eventualnom namernom ili slučajnom rušenju spejs šatla Kolumbija,
u februaru 2003.godine. Ovakvim korišćenjem HAARP bi dejstvovao kao
štit protiv napada svih vrsta dirigovanih prjektila iz vazduha.Upravo
zahvaljujući HAARP-u, Reganov projekat Rat Zvezda je ušao u završnu fazu.Da je tako, pokazuje samo ponašanje Amerike.Bombardovanje Srbije i Iraka, a slična sudbina
čeka i Iran, Siriju i Severnu Koreju.Vladu SAD odavno ne interesuje
mišljenje Ujedinjenih Nacija sa sa partnerima iz NATO pakta se
konsultuju samo reda radi.
HAARP se može koristiti i za
manipulaciju klimatskim uslovima. Efekat zagrevanja se koristi da bi se
krajnje suptilno izmenile vazdušne struje i stvorili masivni,
kumulativni meteorološki efekti iznad određenog područja, koji mogu tako
trajati danima i nedeljama.
ELF talasi su frekvencije koja je
vrlo bliska prirodnoj frekvenciji moždanih talasa ljudi. Ideja da se ELF
talasi tako koriste za kontrolu ljudskog uma, stavlja HAARP na prvo
mesto potencijalnih emitera radio talasa za masovnu kontrolu
čovečanstva.



Francuski naučnik dr Šarl Laverdir, fizičar sa instituta koji se
nalayi u Sent Etjenu, fokusira svoju pažnju na takozvane 'bioefekte
projekta HAARP', odnosno posledice dugotrajne izloženosti ljudi
elektromagnetnom zračenju koje dovodi do učestale pojave umora, nervoze,
gubitka memorije. nastanka katarakte, leukemije, urođenih deformiteta,
raka i promena na mozgu. Ekstremno
niske frekvencije (do 10 Hz) mogu se upotrebiti za manipulaciju i
rušenje mentalnih procesa te kontrolu stanovništva na daljinu. Ljudski
mozak proizvodi električne talas čija se frekvencija kreće između 0.5 i
25 herca. Takozvane alfa, beta, delta i teta frekvencije povezane su sa
stanjima ljudske svesti. Koncentrisana pulsna energija ovih učestalosti
može izuzetno efikasno da promeni ponašanje čoveka. I tu nastupa HAARP.
Da bi se emitovala radio talasi veoma niske frekvencije od oko 8 herca,
bila bi potrebna dužina antene od oko 20.000 kilometara. Naravno da je
ovo nemoguće ostvariti na zemlji. Ali ako se linije Zemljinog magnetnog
polja iskoriste kao virtualna antena, i to postaje moguće! Gustina
slobodnih elektrona, koji u spiralnim putanjama kruže oko linija
Zemljinog magnetnog polja, putujući od Severnog do Južnog pola, modulišu
se pomoću HAARP-a i tako napajaju ovu virtuelnu antenu sinusoidnim
strujama željene talasne dužine.
Da vlada SAD, na neki način
pomoću aktiviranja HAARP-a, deluje na svest celog čovečanstva utičući
pojedinačno na mozak ljudi, dr Laverdir iznosi niz dokaza. Na prvom
mestu je pojava neke vrste opšte ravnodušnosti i prevladavanje američkog
stila života. Više im nisu potrebne reklame i skupe kampanje, danas i u
najzabačenijem afričkom selu stanovnici pričaju o koka-koli, big meku i
borbi protiv terorizma.Američki način života se bezrezervno
prihvata.Kada pitate ljude dok punih usta žvaću 'kartonska čuda' big
meka, šta im se u njemu dopada, ne umeju da kažu. U takozvanim zemljama u
tranziciji američki big mek restorani su puni, a procenat njihove
reklame u medijima je mizeran. Kad ste zadnji put u Srbiji na televiziji
videli reklamu za Mekdonalds? A dovoljno je otvoriti takav američki
restoran i on je odmah pun.



Dr Laverdir takođe nagoveštava mračne perspektive koje očekuju
'neposlušno čovečanstvo i društva koja ohrabruju terorizam'. Primena
veštačkih elektromagnetnih polja širokog dometa podrazumeva kontrolu
mase gde dolazi do delimičnih ili potpunih poremećaja percepcije i
dezorijentacije. Kako
se videlo pri napadu na Irak, sposobnost iračkih pojedinaca za borbu se
degradirala ili potpuno izgubila. Posledica upotrebe ove najmodernije
tehnike je jaka kontrola i nadgledanje ponašanja stanovništva Zemlje. U
bližoj budućnosti može da se razvije sistem koji slabi moždane funkcije
ljudi u ciljnim regionima tokom dužeg perioda. Danas se, tehnologija
manipulacije ljudskim ponašanjem, već svakodnevno primenjuje.

Prilikom jedne posete Evropi, Džordž Buš je u razgovoru sa novinarima
istakao veliki uspeh 'plišanih revolucija koje su se odigrale u Evropi,
navodeči Srbiju, Čehoslovačku, Ukrajinu' rekavši pri tom: 'Više nema krvavih revolucija. Sada su one mekane... '
Na pitanje novinara da li je u tome imala ulogu i Amerika i korišćenje
'ogromne odbijajuče električne sile, koja utiče na rasuđivanje ljudi',
Buš se nasmejao i rekao: 'Važni su rezultati - dolazak demokratije i borba protiv terorizma'
(fraza kojoj trenutno amerikanci ispiraju mozak celom svetu i skreću
pogled sa svojih zločina). Italijanski novinar je potom pitao: 'A HAARP,
šta nam o tome možete reći'? Uz osmeh, Buš je samo kratko rekao: 'Sledeće pitanje, molim'.




Devedeset poslanika ruske Dume uputilo je u augustu 2002. godine
pismo predsedniku Rusije Vladimiru Putinu, Ujedinjenim Nacijama i drugim
međunarodnim organizacijama, u kome ih je obavestilo o svim opasnostima
kojima svet izlažu Amerikanci eksperimentišući radiotalasima visoke
frekvencije. To je korak koji deputati ocenjuju kao pokušaj stvaranja
novog, ni sa čim uporedivog oružja, kojim se iz korena menjaju sve
tradicionalne postavke o mogućim vojnim dejstvima i sa rezultatima mnogo
tragičnijim od Hirošime i Nagasakija.
U Norveškoj, naučna asocijacija EISCAT upravlja postrojenjem za zagrevanje jonosfere, koje se nalazi blizu grada Tromsa.
Njegove
karakteristike su veoma slične programu HAARP. Zvanični cilj ove naučne
institucije je proučavanje interakcija između Sunca i Zemlje praćenjem
poremećaja u gornjim slojevima atmosfere koje izazivaju solarne
aktivnosti, ali se naravno ova tehnologija može iskoristiti za istu
vrstu opakih aktivnosti koje se pripisuju i programu HAARP. Zanimljivo
je da EISCAT nije privukao toliku pažnju kao HAARP, a još je
zanimljivije ako se zna da su Skandinavci vodeći u svetu u istraživanju
efekata elektromagnetnog zračenja na ljude i okolinu.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 11:21

DARVINOVA TEORIJA EVOLUCIJE,
LAŽ KOJA TRAJE







AKO JE ČOVEK NASTAO OD MAJMUNA, ZAŠTO SU DANAŠNJI MAJMUNI ODBILI DA POSTANU LJUDI ?

Svi smo učili u školi da je čovek postao od majmuna i samo od
majmuna.To je vremenom postala svojevrsna dogma koja ne trpi bilo kakvo
protivljenje. Nedavno se
pojavila i jedna teorija iz oblasti evolucije koja govori da su današnje
kokoške nastale od dinosaurusa?! Neverovatno na šta su sve spremni da
bi odbranili teoriju evolucije, ali ...

Naučnici koji su godinama usavršavali Darvinovu teoriju,
pronalazili navodno karike koje nedostaju, pisali brdo knjiga na tu temu
i zarađivali gomile para na njima, jednostavno ne dozvoljavaju bilo
kakvu sumnju u njihove tvrdnje i naravno u Darvinovu teoriju. Međutim, dokazi protiv Darvina, danas ih sve više pritiskaju.
Pre par godina, jedna naša ministarka pokušala je da obrazovanju u
Srbiji predoči istinu o Darvinovoj teoriji evolucije. Međutim, desilo se
da je bukvalno stavljena na strub srama. Osudili su je oni koji su o
Darvinu čuli samo u petom razredu osnovne škole. Danas deca i dalje
slušaju priču o majmunima...
Kada je Čarls Darvin u pitanju i
njegov način razmišljanja, predočiću vam pre svega jednu činjenicu za
koju ne verujem da ste znali:


Prema Čarlsu
Darvinu, jedan od razloga što ljudi nisu tako dlakavi kao majmuni je u
tome što je muškarac pokazivao veću naklonost prema glatkoj koži žene !?

Većina naučnika prihvata evoluciju ne kao teoriju, već kao
ustanovljenu činjenicu. Kenet Hsu u časopisu 'Sedimentarna petrologija'
kaže:'... Darvinizam sadrži opake laži; on nije prirodan zakon
formulisan na osnovu činjeničnih dokaza, već jedna dogma koja odražava
preovlađujuću društvenu filozofiju 19. veka.' Čuveni švedski biolog
Soren Levtrup je napisao: 'Verujem da će jednog dana darvinovski mit
biti tretiran kao najveća obmana u istoriji nauke'.


Međutim, po rečima filozofa Toma Betela:' Evolucija je možda
najrevnosnije čuvana dogma američke javne filozofije. Mnogi zlatni
standardi su napušteni, ali darvinizam će biti branjen do poslednjeg
daha'. Zašto je većina naučnika prihvatila teoriju evolucije? Jesu
li njeni dokazi tako ubedljivi? Videće se da nisu. Sa druge strane, da
li je moguće da tako mnogo naučnika nije u pravu. Odgovor je - DA.
Setite se samo Galileja ili Pastera, koji su dokazali da nije tačno ono u
šta je verovao ceo svet njihovog doba - da je Zemlja u središtu
univerzuma, odnosno da muve i pacovi nastaju od materije u raspadanju.
Naučnik D.Votson je u časopisu 'Priroda' izjavio da je evolucija 'jedina
univerzalno prihvaćena teorija, ne zato što je mogu potvrditi logički
dokazi, već zato što joj je jedina alternativa Božje stvaranje, koje je
naravno velikom broju ljudi neverovatno'.
Čuveni britanski
evolucionista Le Gros Klark kaže:'Da se evolucija stvarno desila, može
se naučno dokazati samo otkrićem fosilizovanih ostataka reprezentativnih
uzoraka pretpostavljenih prelaznih tipova.Ključni dokaz za evoluciju
moraju omogućiti paleontolozi, čiji je posao da proučavaju fosilni
zapis.Međutim, da bi evolucijom nastali milioni postojećih i izumrlih
biljnih i životinjskih vrsta, bilo je potrebno desetak miliona
paralelnih evolucija, a svaka od njih bi imala milione stepenika.Svaki
od njih bi morao da ima hiljade ili milione predstavnika - svaka vrsta
je morala na svakom stepenu 'evolucije' imeti mnoge predstavnike, kao
što i danas postoje, na primer, milioni miševa, a ne samo nekoliko
njih.Tako bi sasvim formirane biljke ili životinje bile samo mali
procenat ukupne populacije koju je imala svaka zasebna
evolucija.Međutim, do danas su nađeni milioni fosila, oko 250.000 vrsta,
a svi su sasvim formirane biljke i životinje. To je tačno ono što
predviđa model stvaranja po kojem su sva živa bića nastala sasvim
formirana.
Evolucionisti često navode kao dokaz za evoluciju
slučaj 'biberastog moljca' (Biston betularia).Populacija ovog leptira
koji živi na svetlom drveću, počela je da tamni kako
se odvijala industrijska revolucija, tako da je postala skoro sasvim
crna.Međutim, ispostavilo se da ta vrsta nije potamnela evolutivno, već
prosto zato što su tamni, melanični primerci, koji su uvek postojali,
bili manje upadljivi na drveću potamnelom od industrijskih gasova, pa su
ih ptice manje hvatale.To je razlog zbog kojeg se se crni leptirovi
namnožili više od belih.Enciklopedija Internešenal Vajldlajf proglasila
je ovaj slučaj za 'najupadljiviju evolutivnu promenu kojoj je čovek
ikada bio svedok'.Ako je to najbolji dokaz za evoluciju, onda zaista
evolucija nije uopte imala ljudskih svedoka, jer ovo uopšte nije bila evolucija.
Prema teoriji evolucije, najprostiji oblici života, nastali su
stvaranjem aminokiselina, koje su se igrom slučaja poređale u lanac i
obrazovale proteine.Međutim, najjednostavniji protein sastoji se od
lanca koji ima približno stotinak aminokiselina.U takvom rasporedu, samo
jedan jedini raspored daje život dok ostali ne, a d se sto
aminokiselina tako poređa šansa je jedan prema jedinici iza koje sledi
još 158 nula!Prema astrofizičarima, bilo koji događaj sa verovatnoćom
manjom od one koja iza pomenute jedinice sadrži više od 110 nula, i sam
je ravan nuli, barem u ovom našem nama poznatom univerzumu.Biolog Edvard
Konklin objasnio je slikovito takvu neverovatnoću sledećim upoređenjem:
'Verovatnoća da je život nastao slučajem može se uporediti sa
verovatnoćom da će rezultat ekspozije u štampariji biti uredno i po
redosledu složeno prošireno izdanje rečnika koji se u njoj štampa'.

Drugi dokaz protiv evolucije predstavljaju fosili.Časopis 'Arizona
dejli star' doneo je fotografiju uginule krave koja se raspada u
pustinji.Uz komentar da od nje uskoro neće ništa ostati osim oštećenog
skeleta, a naučnici pričaju da je potrebno milion godina da bi se dobila
potrebna količina prašine, blata ili nanosa koji će prekriti
životinju.Ali, fosili su pronalaženi gotovo netaknuti, sa svim
unutrašnjim organima, kožom i naborima na njoj, školjke sa očuvanim
mišićima, iako bi u toku fosilizacije usled hemijskog procesa oni morali
da istrule.Evolucionisti ovaj problem nisu rešili, dok pristalice
stvaranja misle da je došlo do velike katastrofe, opšteg potopa, koji je
jedino mogao da iznenadno i brzo nataloži ogromne količine blata i
mulja na uginule životinje.Ali to nije jedino pitanje na koje Darvinisti
ne mogu da odgovore.
Kada su u pitanju geološki slojevi, po
nekoj logici, oni slede jedan drugog po starosti odozdo naviše, ali nije
uvek tako!?Postoje brojni lokaliteti širom sveta gde su navodno stariji
i jednostavniji fosili nataloženi tako da su vertikalno iznad 'mlađih'
slojeva.Međutim prava komedija nastaje kada se pronađe živ i zdrav
primerak zablude evolucionista.Gušter Tuatara izumro
je pre 135 miliona godina, bar tako su tvrdili evolucionisti pošto nije
pronađen nijedan njegov mlađi fosilni ostatak.Ali bruka se dogodila
kada je nedavno na nekim ostrvima u blizini Novog Zelanda Tuatara
pronađen živ i zdrav! Gde su fosilni ostaci ovog guštera u poslednjih
135 miliona godina?
Na reci Peloksi, u blizini Glen
Rouza u Teksasu, velika poplava 1900. godine sprala je naslage mulja i
otkrila krečnjački sloj ispod, star 120 miliona godina.U njemu su blizu
jedno drugom, pronađeni otisci ljudskih stopala i nogu dinosaurusa!
Jedan od evolucionista odmah je ponudio 'logično' objašnjenje; 'da je
stena jednom bila meka, pa je tuda prošao dinosaurus, zatim se
skamenila, a nakon 60 miliona godina, ona je iz nekog razloga ponovo
smekšala, pa je onda tuda prošao čovek'!? Da li je iko ikada čuo ovakvo
nešto? Na pitanje zbog čega u tom ponovnom razmekšavanju stene tragovi
dinosaurusa nisu nestali, pametni evolucionista je samo slegnuo
ramenima.Ali, da bi stvar bila još zanimljivija, biljni ostaci u tom
sloju krečnjaka ispitani pomoću ugljenikovog izotopa C-14, pokazali su
starost između 38.000 i 39.000 godina, što nameće zaključak da ni otisci
čoveka ali ni dinosaurusa ne mogu biti stariji od toga!

Kreacionisti veruju da je starost zemlje mnogo manja, nego što to tvrde
evolucionisti, a da se većina geološki važnih formacija Zemlje može
objasniti samo velikim biblijskim Potopom, kao na primer Tinetanski
plato, Karu grupa u Africi sa oko 800 milijardi kičmenjačkih fosila, 'miocenske'
naslage u Kaliforniji sa oko milijardu fosiliziranih haringi na
području od samo deset kvadratnih kilometara! Potop je doskora bio
generalno prihvaćen.Sve do oko 1800. godine geologija na Oksfordu,
Kembridžu i drugim univerzitetima zasnivala se na Potopu, a tada se
pojavio darvinizam i potreba da mu se geologija prilagodi.

Evolucionisti su uzeli za starost Zemlje 4,4 milijarde godina i to
prosto zato što misle da je to bio period dovoljno dug za evoluciju.Ali,
drugi egzaktni metodi ukazuju na starost Zemlje od samo desetak hiljada
godina!
Međutim, treba znati da nema direktnog metoda određivanja
starosti bilo kakve stene.Mada postoje vrlo tačne metode za određivanje
današnjih razmera uran-olovo, torijum-olovo, kalijum-argon i drugih
izotopskih odnosa u stenama - nema, naravno direktne metode za
procenjivanje početnih odnosa tih izotopa u stenama kad su se one tek
formirale.Radiohronolozi moraju pribeći indirektnim metodama, koje
uključuju izvesne bazične pretpostavke, koje takođe uvek podrazumevaju
milione ili milijarde godina.Međutim, noviji autori uveliko osporavaju
te metode i ukazuju na druge pouzdane metode datiranja koji potvrđuju
vrlo malu starost Zemlje.





SKRIVANJE MIOCENSKOG ČOVEKA



U podzemlju Britanskog prirodnjačkog muzeja nalazi se jedan fosil
ljudskog skeleta, iskopan iz depozita na Grande Teri, delu karipskog
ostrva Gvadalupa. On još leži čvrsto uglavljen u bloku krečnjaka teškom
dve tone, koji je čvršći od mermera za statue. Uglavio se tu dok je taj
krečnjak još bio tečan, a njegovo pokopavanje bilo je iznenadno,
izazvano nekom katastrofom, čemu su dokaz sklop kostiju i visoki
organski sadržaj stene neposredno oko njega. Telo se još nije bilo
raspalo kad je počelo njegovo zatrpavanje, što znači da su te kosti iste
starosti kao i stena. Ništa tu ne bi bilo neobično da moderna geologija
nije odredila da ta stena potiče iz miocena, perioda od pre 12 - 25
miliona godina, kad, po teoriji evolucije, na Zemlji ne samo da nije
bilo ljudi, već ni njihovih navodnih majmunolikih predaka!
I to
nipošto nije usamljen primer. Svugde se uči, i smatra se naučnom
činjenicom da je čovek evuluirao od neke vrste čovekolikog majmuna u
toku poslednjih milion godina. Koriste se razne karte i dijagrami koji
ukazuju na stepene takve evolucije. Ne govori se, međutim, o
mnogobrojnim nalazima fosilizovanih ljudskih skeleta u geološkim
slojevima koji se smatraju milionima godina starijim od onih u kojima se
nalaze čovekovi navodni preci. Spomenućemo samo ljudske ostatke i do
200 miliona godina stare - kod Geli Hila, Ipsviča i Svanskomba u
Engleskoj, u Kastenedolou i Olmou u Italiji, Abevilu, Fonteševadu i
Klišiju u Francuskoj, Kanjeri u Južnoj Africi, Keiloru u Australiji i
Načezu u SAD, zatim fosilizovane ljudske tragove iz perioda kembrija
(pre 570 miliona godina), karbona (345 miliona godina) i jure (195
miliona godina) ..., kao i razna ljudska oruđa iz tih perioda.

Zanimljiv aspekt ovog nalaza sa Gvadalupe je to što je on bio izložen
javno kao kuriozitet još 1812. godine, ali kad je jednom darvinizam
preovladao u naučnom svetu, on je prosto - sakriven. Prvi koji je do
njega uspeo da dopre bio je antropolog Bil Kuper i to tek 1983. godine,
koji je zatim o njemu napisao raspravu 'Miocenski čovek'. Razlog tog
skrivanja je jasan. Ovakvim nalazima dovode se u pitanje teorije i
karijere učenih autoriteta, tako da je jednostavno došlo do medijske
blokade - a ta blokada traje sve do danas. Mnogo je naučnika koji su
gubili posao i čiji se radovi ne mogu objaviti ni u jednom 'ozbiljnom'
naučnom časopisu jer se njihovi nalazi ne uklapaju u zvanične teorije o
poreklu kosmosa i čoveka. Spomenimo samo dr Djuena Giša, koji je na
osnovu fosilnih nalaza utvrdio da evolucije nije nikad ni bilo, zatim dr
Roberta Džentrija, koji je dokazao, na osnovu radijacije u granitu, da
je Zemlja stvorena za vrlo kratko vreme, i astronoma Haltona Erpa koji
je dokazao da se svemir ne širi i da nije nastao Big bengom, velikom
eksplozijom, odnosno da takozvani Doplerov efekat treba tumačiti
drugačije - posle čega mu je uskraćeno korišćenje opservatorije Palomar u
Americi!
Iz istih razloga skrivana je i istina o nalazu sa
Gvadalupe. Poslednji naučni spis koji spominje ljudske ostatke u tim
depozitima objavio je istraživač Spenser još 1901. godine. Od tada o
njima nema ni reči, jer taj nalaz podrazumeva da je ili metod procene
starosti slojeva Zemlje sasvim pogrešan, ili je fosilni čovek daleko
stariji od svog pretpostavljenog pretka, što je, naravno, sa aspekta
evolucije apsurdno.
Većina današnjih naučnika rešava ovakve probleme oprobanim sistemom: evolucija je neosporna, a ako se činjenice u nju ne uklapaju - tim gore po činjenice!





LAŽNI ARHEOPTERIKS



Pre 25 godina desilo se nešto o čemu se danas malo priča.Britanski
fizičar Fred Hojl izjavio je da je jedan od najčuvenijih fosila na svetu
- najverovatnije falsifikat.Radi se o fosilu poznatom kao arheopteriks
(Archaeopteryx) koji je smešten u Prirodnjačkom muzeju u Londonu i
sadrži kostur prastarog gmizavca, ukrašen lepo očuvanim perjem.Inače,
ovo stvorenje je ponos evolucionista, i po njima, ono zajedno sa svojom
sabraćom po ostalim muzejima, upečatljivo pokazuje evolutivni prelaz od
gmizavaca prema pticama.Ova izjava Freda
Hojla ima i svoju naučnu pozadinu.Vršene su višemesečne analize u
kojima su sa njim sarađivali i fizičari Čandra Vikramasing iz Kardifa i
Li Spetner, konsultant za elektronske sisteme u Rehovatu u Izraelu..Oni
su utvrdili da je još 1860. godine jedan dovitljivi Bavarac jednostavno
dodao perje na dva originalna fosila gmizavaca.Ovi se falsifikati nalaze
u Londonu i Berlinu.Ova tri fizičara objavili su i sliku londonskog
fosila, tvrdeći da se na njima jasno vide intervencije falsifikatora.(Na
slici je londonski primerak).
Li Spetner je prvi posumljao u
fosili kada je negde pročitao da dva fosila sa najuočljivijim perjem
potiču iz kolekcije bavarskog doktora Karla Haberlajna.Spetner i njegove
kolege fizičari su došli do zaključka da je Haberlajn izdubio prostor
oko dva fosilna ostatka gmizavaca nalik dinosauru i to mesto popunio
matricom od cementa.Zatim je u tu smesu utisnuo kokošije ili slično
perje, kako bi dobio željeni otisak.Otkriveni su i znaci
falsifikatorskog rada: fini zrnasti supstrat ispod perja i grudvice
slične žvakaćoj gumi, koje bi mogle da budu ostaci cementa.Kako kaže
Hojl: ' Otkrivene su i druge anomalije koje bi odmah uočio svaki
fizičar'.
Fosil je prelomljen na pola.Otisak ovog stvorenja se
reflektuje i na drugoj ploči, koja je sačuvana kada je stena sa fosilom
prelomljena.Hojl i saradnici primetili su ulegnuća i izbočine koji se ne
ogledaju jednako perfektno na drugoj ploči.Na kraju su ukazali i na
dvostruke otiske perja koje su otkrili na nekoliko mesta.

Trojica fizičara imala je iduju da skine delić sloja sa krila fosila i
podvrgne ga hemijskim testovima kako bi eventualno otkrili tragove
gumarabike ili nekog sličnog materijala novijeg datuma.Naravno, čelnici
Prirodnjačkog muzeja nisu dali da se 'uznemirava' jedan od
najznačajnijih fosila u svetu.





GDE JE KARIKA KOJA NEDOSTAJE ?




Otkriće koje je izazvalo najviše interesovanja u naše dane načinili su
supružnici Liki 1960. godine.Oni su godinama tražili ostatke
praistorijskog čoveka u klancu Olduvai u Tanzaniji.Jednog dana je
gospođa Liki spazila nekoliko zuba koji su se pomaljali iz
zemlje.Kopajući na tom mestu pronašli su preko 400 fragmenata lobanje
koja je bila teško oštećena.Lice je bilo dugačko, a čelo se spoštalo
neposredno iza očnih arkada.Lice je bilo majmunoliko u proporcijama, ali
ljudsko u ostalim pojedinostima.Zubi su podsećali na zube
australopiteka.Liki je ovoj vrsti dao ime Zinjanthropus africanus, čovek
iz istočne afrike.Iznenađenje je izazvao rezultat kalijum-argon testa
koji je bio obavljen na materijalu u kojem je lobanja bila
pronađena.Test je dao milion i sedamsto pedeset hiljada godina kao
približnu starost materijala.Većina antropologa smatrala je da se čovek
pojavio na Zemlji pre najviše sto hiljada godina, a ova brojka od gotovo
dva miliona godina poremetila je osetno hronologiju ljudske rase.


Dok su rasprave oko ovoga još trajale, nova otkrića unela su dodatnu
zbunjenost među antropologe.U Evropi su pronađeni novi ostaci u
slojevima ispod onih u kojima je nađen neandertalac, a pripadale su
čoveku koji je bio mnogo bliži savremenom čoveku nego
neandertalac.Zastupnici evolucije neandertalca od majmunolikih predaka
bili su toliko zaprepašteni da su bili skloni negirati autentičnost
nalaza.Ali, dokazi su nastavili da se gomilaju.Posebno je jedno
nalazište bilo tako uverljivo da se više nije moglo proveravati.Pećina u
Fontševadu u južnoj Francuskoj pokazivala je tipične oznake
prebivališta neandertalaca.Ispod tog sloja bio je krečnjački talog, a
ispod njega, na dubini od oko dva metra, pronađeno je mnogo životinjskih
kosiju i dve ljudske lobanje.Lobanje su imale obim savremenih, a
nedostajali su im i teški očni lukovi neandertalca.Oruđa pronađena oko
njih pripadala su periodu pre pojave neandertalca.Fluorni test
definitivno je pokazao da su lobanje starije od neandertalskih.
U
praktično svim obeležjima lobanje iz Fontševada bile su jednake
današnjim, a ipak nije bilo nikakve sumnje da su pripadale ljudima koji
su živeli pre neandertalaca.I tako su antropolozi bili prisiljeni da
priznaju da neandertalac nije nastao evolucionim razvitkom od neke
'primitivnije' rase, već da je u stvari rezultat izrođavanja neke
zdravije i naprednije rase.I tu smo dobili situaciju da je bio 'čovek pre pračoveka'.
Problem
porekla pračoveka nije bio ograničen samo na Evropu.Kad je poznati
istraživač Diboa otišao na Javu 1890. godine, prvo njegovo otkriće bila
je takozvana Vadjak lobanja. Ona je bila tako savremena po svojim
karakteristikama da je bila u potpunoj nesaglasnosti sa njegovim
zamislima o izgledu preistorijskog čoveka i on ju je zanemario, ne dopuštajući nikome da je prouči gotovo 30 godina. U
međuvremenu su načinjeni slični nalazi i problem je dostigao iste
razmere kao i u Evropi.Kako je veliki broj tih lobanja bio stariji, ili
bar jednako star kao pitekantropus, to je pretpostavka da se
pitekantropus razvio od primitivnijih vrsta postala sve neodrživija.Tada
je takođe dokazano da su neki od australoida savremenog izgleda, (kako
su nazivani preistorijski ljudi jugoistočne Azije) u bliskom srodstvu sa
australskim urođenicima.Smatralo se, naime, da su australski urođenici
savremeni ljudi neandertalskog tipa, ali su najnoviji radovi obezvredili
to tvrđenje i pokazali da oni uopšte nisu neandertalci, mada imaju neke
karakteristike koje podsećaju na tu vrstu pračoveka.
Istu zbrku
izazvao je i slučaj Australopithicena iz južne i istočne Afrike.Dva
metra pod ispod Zinjantropusa pronađene su kosti vilica, fragmenti
lobanje, ključnjače, rebara i stopala.Najčudnije kod tih kostiju je to
što su potpuno slične kostima savremenog čoveka, a ipak se nalaze
nekoliko metara ispod ostataka čoveka za kojeg se smatralo da je
najraniji primerak ljudske vrste. Odkud čovek pre pračoveka?
Dalju
zabunu u ovom slučaju izazvao je rezultat kalijum-argon testa koji je
jednom sloju bazalta u području Zinjantropusa dao starost od milion i
trista hiljada godina, a drugom četiri miliona - što čini razliku od dva
miliona i setamsto hiljada godina za materijal iz iste vulkanse
nakupine.Godine 1969. jedna naučna ekspedicija pronašla je kod jezera
Rudolf u Etiopiji izvestan broj zuba i dve donje vilice australopiteka u
sedimentima čija je starost procenjena na četiri miliona godina.Zapanji
se čovek kad vidi šta se sve ne traži od njega da veruje!

Odličan primer tome je i Pitdaunski čovek, koji je zaluđivao stručnjake
za ljudsku evoluciju preko četrdeset godina, a bio je namerna
prevara.Rekonstruisan je na osnovu jednog jedinog zuba za koji se na
kraju, ispostavilo da je svinjski!
Engleski naučnik Vilfrid
E.Legros Klark, priznak tako jedan od vodećih anatomskih autoriteta u
svetu, mnogo je pisao o tim primercima čovekove vrste.U članku 'Čovek'
koji je objavljen u Britanskoj enciklopediji 1966. godine, on tvrdi da
se karakteristike koje pokazuju lobanje južnoafričkih praljudi nikada ne
mogu naći kod majmuna.Nijedna od karličnih kostiju nije slična
majmunskim, već je jasno hominidna, to jest pripada čoveku.Ostaci
južnoafričkog pračoveka su u mnogo karakteristika različiti od ostataka
majmuna, i što se tiče lobanje, a i zuba i kostiju udova.Oni nemaju
isturenih očnjaka kao majmuni, već normalne ljudske zube.Oni se potpuno
izdvajaju iz kruga savremenih majmuna i imaju karakteristike savremenih
ljudi, iako su po rastu bili mnogo manji.
Pitekantropus i svi
njegovi srodnici, isto tako kao i neandertalac, potuno su odbačeni kao
mogući preci savremenog čoveka.Australopitekus, koji je tako
slavodobitno istican kao rešenje problema postanka čoveka, sada je
zbačen sa prestola i diskreditovan.Što se više proučavaju ostaci
preistorijskog čoveka nađeni po celom svetu, dokazi da su postali od
životinjskih predaka sve su slabiji i neuverljiviji. Sa druge
strane, ako se vratimo biblijskom izveštaju o raseljavanju ljudi sa
Ararata i iz Vavilona, slika nam postaje sve jasnija i jasnija.Odlazeći u
svim smerovima sa Srednjeg istoka, čovek je proširio i svoju 'kulturu
kamenog doba' po celom Starom svetu, brzo usvajao bolje metode
pravljenja oruđa, građenja zaklona, gajenja žitarica i razvijanja
stočarstva.
Varijacije koje su izazvale nastajanje tako
različitih rasa kao što su bile neandertalska, pitekantropska i
austalopitečka potpuno su razumljive kad se uzmu u obzir različiti
uslovi pod kojima je čovek živeo u različitim područjima.
U većem
delu sveta te neprikladne mutacije su izumrle, a zamenili su ih ljudi
boljih fizičkih osobina, iako su se u nekim područjima još održale u
velikom broju, kao na primer u centralnoj Africi, na Novoj Gvineji i u
Australiji.


Naučnik Cukerman kaže: 'Ako izuzmemo mogućnost Stvaranja, onda je očito
čovek morao nastati iz jednog majmunolikog stvorenja, ali ako jeste, za
to nema apsolutno nikakvog dokaza u fosilnom zapisu'.
Posle
svega ovoga, čini se da bi trebalo ponovo pažljivo da se preispita ono
čemu su nas učili u školi, a što se sasvim lepo uklapalo u ateističku
teoriju evolucije, sve dok nije negirano upravo onim na što se najviše
pozivalo - samom naukom.Izgleda da je vreme da priznamo da smo
božanskog, a ne majmunskog porekla.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 11:22

TAJNA LJUDI ZOMBIJA






TAMA KOJA HODA ...
Mrtvi se mogu vratiti u nešto što je naliko životu, kao zombi,
nesvesni robovi zlokobnih vračeva pod čijom će vlašću biti.Tako bar
veruje narod Haitija, koji je duboko ogreznuo u vudu tradiciju.


Na slici desno dole je prikazana žena za koju se smatra da je bila
zombi 29 godina.Bar dve osobe su u njoj prepoznale svoju blisku rodjaku.
'Odmah pored nje, crni prsti jednog nemog gosta obuhvatili su krutu
nožicu vinske čaše, pa se zateturala a vino se prosulo.Grozota
nagomilana u njoj provalila je.Zgrabila je sveću, prinela pognutom,
tupom licu i primetila da je čovek mrtav.Sedela je za stolom u druđtvu četiri uspravljena leša...', ovako završava prikaz jednog vudu ručka, održanog jednom, povodom venčanja 1920.
godine.Ovaj prikaz ispričali su novinaru ljudi sa Haitija.Tvrdili su da
su njihovi vračevi, tela mrtvih ljudi pretvorili u zombije, a to su upola živa bića koja su bez svesti,
živela kao robovi vrača, organizatora slavlja.Ovaj novinar dodaje da je
namera vrača propala, on je pobegao, a leševi su nestali.Postoji samo
jedna zemlja na planeti gde se može dogoditi ovako avetinjska
svečanost.To je Haiti, zemlja vudu kulta.
Da li vudu vračevi zaista imaju moć da nakon smrti, vrate ljude
u život? Da li je cela ova legenda o zombijima samo zavaravanje, koje
vudu sveštenici namerno šire?
Reč zombi
pojavljuje se u mnogim afričkim jezicima.U Kongu, njeno značenje je
fetiš; u Dahomeju to je naziv boga pitona.U savremenom vudu značenju,
odnosi se na božanstvo zmije koje oživljava mrtvaca koga je vrač odabrao
da mu bude sluga.Vudu rituali su mešavina afričke magije i religije,
tako da ima elemenata i zapadnog okultizma i popularnog katoličanstva.
Vudu je odigrao svoju ulogu u revoluciji kojom su se Haićani
oslobodili od francuske vladavine. Avgusta 1791. godine, Francuska je
bila u velikom previranju započetom revolucijom dve godine ranije.Kralj i
kraljica bili su zatvoreni, plemstvo i sveštenstvo videlo je kako im je
moć oduzeta, a sloboda, jednakost i bratstvo bili su usvojeni kao
lozinke novog poretka u Francuskoj.U početku je izgledalo da se malo šta
promenilo u San Domingu, zapadnoj trećini karipskog ostrva Hispaniola,
najblistavijem dragulju francuske kolonijalne krune.Tamo je 40.000
hiljada Francusa vladalo nad pola miliona crnih robova i 30.000 mulata,
koji su bili zaposleni na plantažama pamuka, šeđerne trske, kafe i
indiga.Prva posledica revolucije u Francuskoj bila je ta da je poboljšan
položaj mulata.A onda su crni stanovnici Haitija digli glas i postali
nemirni, vodjeni delovanjem tajanstvenog sveštenika-vrača po imenu
Bukman, koji je na San Domingo stigao iz britanske kolonije
Jamajke.Bukman je pozvao sve one koji žele da mu se pridruže da se
14.avgusta 1791. godine, nadju na skrovitom mestu duboko u prašumi.
Prema tadašnjim zapisima, na hiljade robova je stiglo tajnim stazama na
ugovoreno mesto sastanka, a strahovita tropska oluja koja je vladala,
izazvala je da sve što je tada usledilo, deluje još više zastrašujuće.
Bukman je izveo krvni ritual, tako što je zaklao svinju i pozvao
sve koji žele da mu se pridruže, da popiju njenu toplu krv. Ceremonija
se završila divljim plesom zvanim 'božansko opijanje', posle čega su se
učesnici rasturili kroz šumu.Ceo ovaj ritual podsećao je na aktivnosti
tajnog pokreta Mau Mau, kada se ovaj borio za oslobodjenje Kenije,
pedesetih godina prošlog veka, a dao je i slične rezultate.Idućih
nekoliko dana napadnute su velike plantaže, a njihovi vlasnici su
pobijeni.Mada su se snažniji francuski kolonisti održali još oko 12
godina, konačni ishod noćnog okupljanja bio je potpuni poraz Francuza i
zasnivanje nezavisne republike Haiti, postojbine vudua, pod vodjstvom
predsednika Tusan l' Uvertira.Prema verovanju seljaka Haitija, a često i
prosvećenog dela stanovništva, Haiti je i dom zombija, tih mračnih, živih tela, lišenih duše i bilo kakve sopstvene kontrole.
Zombi je rob okrutnog vrača, poznatog kao bokor,
koji je izvukao nedavno sahranjeni leš iz groba i čarolijama mu udahnuo
nešto što bi se moglo nazvati senka života.Mada zombi jede, diše,
obavlja prirodne potrebe, čuje, pa čak i govori, on se ne seća svog
prethodnog života, a nije svestan ni svog sadašnjeg stanja.Drugim rečima
zombi je robot od krvi i mesa, prava biološka mašina.
Haićanski
seljak je uvek na oprezu od zlih duhova ili napada vudu kulta, i uvek
prepoznaje zombije.Zombi skreće pogled levo-desno dok hoda, telesne
radnje obavlja mehanički, oči su mu staklaste i ne mogu da usredsrede
pogled, a govori kroz nos.Ova karakteristika je posebno istaknuta u
haićanskom folkloru, verovatno zbog toga što postoji običaj da se
nozdrve umrlih ispunepamukom.Veruje se da guede,
mračni pohlepni bogovi smrti u vudu panteonu, govore kroz nos.Kada je
neki vudu vernik pod vlašću nekog guedea, on ili ona uvek govore kroz
nos.Povezanost izmedju zombija i bogova smrti vidi se i po tome što se
njihovo najistaknutije božanstvo smrti, Kapetan Guede, često naziva i
Kapetan Zombi.
Gotovo svi Haićani strahuju od mogućnosti da
njihovi umrli rodjaci budu prevoreni u zombije.Preduzimaju se mnoge mere
predostrožnosti kako bi se predupredila ova opasnost, u koju se i dan
danas veruje na Haitiju.Na primer, čak će se i najsiromašniji seljak
zadužiti da kupi krupno kamenje kojima će prekriti grob umrlog
rodjaka.Izvan gradova, grobovi se smeštaju što bliže drumovima, kako
vračevi zbog straha da budu primećeni, ne bi krali tela.Ponekad čak
pripadnici porodice dežuraju na smenu dan i noć, sve dok ne budu sigurni
da se telo pokojnika toliko raspalo da više ne može da posluži
vračevima bokorima.
Oni najzaplašeniji da će njihovi pokojnici
dospeti medju zombije, primenjuju još ekstravagantnije odbrambene
mere.Neki ubrizgavaju otrov u telo pokojnika, ili ga sakate nožem, a
ponekad ga drugi put ubijaju, za svaki slučaj.Manje drastična mera je da
se u grob stave igle sa odrezanim ušicama i klušče konca, kao i na
hiljade sićušnih semenki susama.Smatra se da će tada duh pokojnika biti
zauzet bezuspešnim pokušajima da utakne konac u iglu bez ušica, i u
brojanju susama, pa tako neće čuti dozivanje vrača.Nekada se pored
pokojnika ostavlja nož da bi mogao sam da se brani od vrača.
Vračevi ponekad imaju u svojoj vlasti čitave grupe zombija, a neki su
otišli toliko daleko da su razvili biznis i svoje zombije iznajmljivali
kao najamne radnike.




Najveća teškoća u istraživanju bilo kog vida života na Hitiju, a
pogotovu vudu kulta, bila je u tome što je zemlja 14 godina bila u
rukama jednog od najsvirepijih diktatora u istoriji čovečanstva.Bio je
to Fransoa Divalije - 'Papa Dok'.On je mrzeo i uništavao sve što je
podsećalo na stare kolonijalne dane.Pošto je sebe proglasio doživotnim
predsednikom, prognao je iz Haitija američku, francusku i britansku
poslovnu i političku aktivnost.I sam crnac poreklom, počeo je da
proganja hiljade hrišćanskih poslovnih ljudi mešane krvi. Papa Dok se
svima hvalisao kako je on moćan vrač - bokor.Njegovi telohranitelji uvek
zaklonjeni tamnim naočarima i naoružani do zuba, nazivani su tonton makute.
To su bili putujući vrači, inače ozloglašene ličnosti u vudu
legendi.Papa Dok je pothranjivao verovanje u vudu i njegove magične
moći, tako da su seljaci i mnogi pripadnici srednje klase verovali da je
on sličan božanstvu i svemoćan.Njegov sin 'Bebi Dok', mada i sam
proglašen za doživotnog predsednika, olabavio je neke očeve stege,
uglavnom u interesu razvoja trgovine.
Dopisnik afričkog časopisa Drum, koji je posetio Haiti šesdesetih godina prošlog veka, ovako je prikazao stav zvaničnih krugova prema vudu kultu: 'Turista, a pogotovo novinar, neće imati problema da ga pozovu u houmfort (vudu hram), u šumi na noćnu ceremoniju održavanu subotom.Hungan (vudu sveštenik) i njegovi sledbenici padaju u
trans, igraju u ekstazi i sve deluje vrlo slikovito.Medjutim ako
pomenete postojanje zombija, ili kult mrtvih, svi odjednom zaneme.Ovakve
ceremonije se možda odigravaju iz prkosa prema zabranama zvaničnih
vlasti, koje tvrde da ovakva praksa nikad nije ni postojala'.

Vudu je oduvek bio veliki biznis, pa nisu obmanjivani samo novinari.Vrlo
često su otkrivane razne podvale.Britanski antropolog Fransis Haksi
priča kako je neki funkcioner posmatrao kao hungan
vadi telo iz groba, čita neke molitve, drma ga i najzad uspeva da ga
oživi.Pošto se funkcioner plašio manje od ostalih, imao je hrabrosti da
se približi grobu, pogleda unutra, i vidi u njemu cev koja je bila
nameštena za dovodjenje vazduha.Navodni oživljeni leš, bio je prethodno
smešten hunganov pomoćnik.
Medjutim podvala ne može da bude
objašnjenje za sve priče koje se čuju o zombijima.U 1960. godine
pronadjen je zombi koji je hodao seoskim ulicama.Odveden je u policijsku
stanicu, ali policija nije htela da ima posla sa zombijima pa su ga
ostavili ispred zgrade.Posle nekoliko sati dali su mu da popije malo
slane vode, jer se smatralo da će tako delomično povratiti svoje umne
sposobnosti.Zombi je promucao ime, a neko se dosetio da je to ime jedne
žene iz sela.Ta žena je dovedena, a kad je videla zombija, prepoznala je
da je to njen nećak koji je umro i bio sahranjen 1955. godine.Kada je
katolički sveštenik čuo za ovo, razgovarao je sa zombijem i saznao ime
bokora koji ga je opčinio.Sveštenik je rekao ime bokora policiji, ali su
ovi umesto da ga osude, jednostavno pozvali bokora da dodje i odvede
svog zombija.Dva dana kasnije zombi je pronadjen ubijen, bokor je
uhapšen ali je vrlo brzo pušten.




Ima li nekog racionalnog objašnjenja ovakvih i sličnih slučajeva
umrlih ljudi, pokopanih, a mesecima ili godinama kasnije vidjanim da su
još uvek živi, ali bez razuma i kontrole?Medju onima koji su verovali u
prirodno rešenje, bio je i dr Antoan Vilije, istaknuti francuski lekar,
koji je godinama živeo na Haitiju.On nije verovao da iko može da bude
oživljen iz mrtvih. Prema teoriji koju je zastupao, neki vračevi na
Haitiju poznaju droge koje mogu izazvati duboku obamrlost koja može da
se izjednači sa smrću, pa bi 'posle' smrti i sahrane otkopali svoju
žrtvu i povratili je u život, ali ne i u normalan život, jer je pod
uticajem tih droga funkcionisanje mozga prestalo.
Neki dokazi
potvrdjuju da je pozunavanje ovakvih droga postojalo u zapadnoj Africi,
odakle je dospelo najviše robova.Čovek koji je proveo mnogo godina na
tadašnjioj Zlatnoj Obali a današnjoj Gani, A.V.Kardinal, izvestio je
1972.godine da mladići nekih plemena često bivaju podvrgavani
privremenoj smrti.Kada mladić želi da stupi u neko plemensko tajno
druđtvo, biva posvećen sečenjem nožem.U rane se tada stavlja 'medicina'
koja izaziva duboku obamrlost.'Bio je mrtav pet dana', zabeležio je
Kardinal.Posle pet dana mladiću je data druga 'medicina' koja ga je
povratila u normalan život.
Jasno je da su tajnu poznavanja
ovakvih droga, robovi poneli sobom u Ameriku.U 1789.godini Odbor
britanske vlade za proučavanje života robova javio je da vrači
impresioniraju tudjince time što pokazuju 'mrtvog Crnca koga če svojim
umećem oživeti'.
Dalje pojedinosti o ovom 'dizanju iz mrtvih' dao
je engleski pisac Monk Luis, prisutan na ovakvoj ceremoniji još pre
jednog i po veka.On kaže: 'Vrač je nekim praškom poprskao dobrovoljnu
žrtvu, duvao je na nju, igrao je oko nje, naterao je da ispije neki
napitak, a onda su je on i njegov pomoćnik uhvatili i vrteli ukrug, sve
dok se nije onesvestila i pala na zemlju mrtva.Glavni vrač tada je počeo
da vrišti, istrčao je iz kuće, panično mašući rukama i sakrio se u
obližnju šumu.Posle dva-tri sata, vratio se noseći u naručju svežanj
trave.Iz nje je iscedio sok koji je sipao 'umrlom' u usta.Sokovima
drugih trava namazao mu je oči i vrhove prstiju, a sve to je bilo
praćeno grotesknim pokretima i pevanjem, koje je ponekad prerastalo u
urlikanje...Proteklo je prilično vremena dok pokojnik nije oživeo i
ustao.'
Smatra se da se ovde radi o biljci callaloo, koja je sposobna da izazove kataleptički trans. Ako se koristi u ovu namenu, onda ili mora da bude pripremljena na poseban način, ili pomešana sa nekim drugim narkoticima.
Ova je biljka inače, potpuno neškodljiva, pa se kao kuvana čak koristi kao hrana.
Haićani smatraju da vrači spravljaju 'medicine' namenjene da druge
podvrgnu svojoj vlasti, koristeći beladonu i beli glog, pomešane sa
nekim drugim magičnim supstancama, kao što su tri kapi tečnosti iz nosa
umrle osobe. Savremena farmakopeja poznaje priličan broj narkotika
sposobnih da izazovu katalepsiju ili 'privremeni prestanak života'.
Svaka zloupotreba ovih narkotika može da izazove trajno oštećenje mozga.
U savremenim bolnicama može tačno d se ustanovi šta se dogodilo
žrtvi i kojim toksičnim supstancama je bila izložena. Na žalost, na
Haitiju nema baš mnogo takvih bolnica, a i uvek prisutni strah sprečiće
primitivnog meštanina Haitija da pronadjenog zombija privede lekaru gde
bi ga mogla spasiti potrebna terapija.
Na kraju možemo samo da
se zapitamo, da li je moguće da u dalekim predelima Haitija i danas rade
'mrtvi' muškarci i žene, osudjeni da dirinče sve dotle dok ih stvarna
smrt ne oslobodi robovanja?
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 11:24

FANTASTIČNA ORUŽJA NAŠIH PREDAKA







DA LI MI UOPŠTE POZNAMO NAŠU PROŠLOST...

Da li su se nekada u davnoj prošlosti zemlje i čovečanstva
koristila neka fantastična oružja, koja ni dan danas nisu
identifikovana, pitanje je istorije mnogih isčezlih civilizacija, čiji
mitovi, legende, pa i sami zapisi govore u prilog ovoj hipotezi.
Tragovi
takvih sukoba i uništenja sreću se nebrojeno puta u istoriji ljudske
rase, a sami zemljini slojevi još i danas čuvaju svedočanstva takvog
strahovitog razaranja, koja arheološki do danas nisu objašnjena.

U velikim indijskim spevovima 'Ramajani' i 'Mahabharati' sreču se
izveštaji o čudovišnim oružjima i ratovima koje su vodile mitske i
povesne ličnosti starog doba.To božansko oružje jeste u hronikama povest
koja se nimalo ne razlikuje od današnjih dostignuća u oblasti
tehnološkog oružja, s obzirom na gotovo savremene opise u kojima se
prepoznaju laseri, nuklearna oružja i druga tehnička čuda.
Pošto
je reč o vremenu koje sanskrit postavlja u hiljadama godina, sasvim je
izvesno da opisi nisu nastali slučajno ili imaginacijom autora tih i
sličnih tekstova, pogotovo ako je reč o doslednoj implikaciji opisa tih
oružja koje koristimo danas. Po najstarijim legendama tih epoha, reč je o
oružju koje su koristili 'bogovi sa neba'
zbog čega u sanskritskoj literaturi to oružje i pripada svetu božanskog
neba.Jačina njihovog dejstva merila se postepenu jačine uništenja, a to
su:
... oružja koja su mrvila u prah i pepeo čitave armije,
gradove i velike oblasti zemlje ! Među tim opisima, najpoznatija
božanska oružja indijske mitologije bila su: Indrin plamen, bramaširas,
bramadandon, sandagara, pašupati, pinaka, Bramino oružje, tvaštar i
razne vimane: rukma, shakuna, tripura.
Što se tiče oružja
indijskih bogova, već je Indrin plamen bilo oružje svetlosnog porekla
koje je po svom dejstvu uništavalo područje širokog dijapazona, pri čemu
bi se ... javile kuglaste munje koje su razorno uništavale neprijatelja
!
Ako uzmemo u obzir da su hronike o strašnom oružju tek usmeni
prepis nekih starijih tradicija, onda su događaji u 'Ramajani',
'Mahabharati' i dugim indijskim tekstovima mnogo stariji od vremena u
kom su zabeleženi.
Mnoga od opisanih oružja u sanskritskoj
literaturi mogla su da izazovu masovne kataklizme, raijacione mutacije,
kao i trenutačno isčezavanje raznih ljudi, predmeta i barijera.
Međutim, takav primer sintetičkih orušja, kao što su kuglaste munje,
kojima se još naš Nikola Tesla bavio, još su i danas čovekov san, s
obzirom da je reč o tehnologiji koja je još i danas nedostupna.
U sanskritskoj literaturi postoji čak i nauka o božanskom oružju, Astravidža čija
pojava nije objašnjena jer su ista oružja jednostavno isčezla iz
povesti ljudskog roda.Slične primere o božanskim oružjima imamo u nizu
legendarnih prikaza kod mnogih civilizacija, od Sibira do Ognjene
zemlje, usled čega i nastaju božanski ratovi na zemlji.Utuda i imamo, u
nemalo primera, legende koje govore o sukobu bogova čija se osnovna nit
priče prebacila na legendarnu osnovu ratova na nebu, koji su se vodili
izmedju: Horusa i Seta, Tiamate i Marduka, Zevsa i Titana, Arimana i
Ormuzda, Odina i divova, Jehove i palih andjela.
Tragove dejstva
energetskih oružja imamo u arheološkim slojevima mnogih nestalih
kultura, kao što su tuneli, podzemlja, kiklopski gradovi ili basnoslovna
utvrđenja. Tako već u biblijskoj priči o Sodomi i Gomori postoji opis
uništenja gradova
posredstvom nuklearnih eksplozija. Treba pomenuti Božanskog Indru iz
indijske mitologije, koji je 'kidao tvrđave kao što starost dere
haljine'. Danas medjutim u celoj Indiji postoji jedan jedini spomenik
ovom božanstvu.Sa druge strane, jedna indijska knjiga mudrosti 'Surija panati'
(Spoznaja sunca) sadrži opisane tajne o energiji Sunca ! Opet, pojava
termonuklearnih bogova iz prošlosti dobro se uvrežila u sećanju ljudskog
roda, pošto čovek kao vrsta nije mogao da u svojoj svesti sagradi tako
fantastična verovanja o božanskom oružju i njegovoj upotrebi. To je
moglo doći od jedne mnogo naprednije civilizacije, bilo da je sišla sa
zvezda ili je pripadala legendarnoj Atlantidi. Otuda se stravični kult
rata proširio celom ljuskom vrstom još od vremena pećinskog čoveka.Od
celokupne istorije čovečanstva, samo 300 godina prošlo je bez ratnih
sukoba ! Svi ostali milenijumi prošli su u krvavim sukobima svih vrsta.
Navešćemo sada primere delovanja fantastičnih oružja na istorijsku stvarnost. Dundalk - tvdjava istopljena do temelja !
Nan madol - svedočanstvo kolosalne energije koja se tu upotrebila !
Sete citades - avetinjski predeo bazaltne pustinje, u kojoj je do temelja sravnjen grad bogova !
Sodoma i Gomora - svedočanstvo nuklearnog udesa !
Jerihon II - jedan od sedam slojeva, sravnjen kolosalnom energijom još neidentifikovane vatre !
Troja IV - četvrti sloj grada star 1.000 godina, pre Odiseja, bukvalno zbrisan iz povesti !
Šurupak - spaljen i zagonetno mrtav, 3.000 godina pre Hrista !
Mohendžo Daro IV - grad koji je doslovno sravnjen nuklearnom energijom, što je naučno utvrđena činjenica !
Na slici: Mohendžo Daro, grad uništen nuklearnom energijom pre 5000 godina !


Ovo su primeri koji se, arheološki nikada nisu objasnili, iako su vrlo
dobro poznati naučnim krugovima. Sa druge strane neolitski čovek nije
posedovao oružja takve moći, pa stoga ni opisi koji su nam ostali
zabeleženi, nisu jednostavno mogli biti izmišljeni. Nadjeni su čitavi
gradovi koji su bukvalno bili istopljeni nekom kolosalnom temperaturom.
Danas se dobro zna da se granit topi tek na 1.300 stepeni Celzijusovih.
Dakle, ideja o nekom požaru bilo kakvih razmera odmah otpada, što su
naučnici i arheolozi već u startu odbacili.Reč je o energiji s kojom su
bila rušena urbana naselja, u kojima se granit i andezit bukvalno topio,
a čije staklaste primere imamo u niz lokaliteta istočne i zapadne
hemisfere, na primer Kiklopski toranj u Borsipi.
U egipatskoj
'Knjizi mrtvih' pominju se 'kuglaste munje koje su uništavale i parale
nebom!' O realnosti tih sintetičkih oružja govore mnoge drevne hronike, u
kojim takodje srećemo opise i najrazličitiji arsenal božanskog
oružja.Poznata je takozvana 'Grčka vatra', čiji je plamen leteo brzinom
munje, praćen grmljavinom ! Kada bi takav projektil stigao do cilja,
dolazilo bi do strašne eksplozije i pojave dima ! Vratimo se indijskim
izvorima, gde ima najviše opisa o tom strahovitom oružju bogova.
Božanstvo Šiva, na primer, već je imao oružje pinaku, koje je u suštini bilo doslovno bacač plamena
! Zatim, legendarna ptica Garuda, boga Indre, po legendi, na zmijsko
leglo baca 'božansko jaje' koje je eksplodiralo uz zaglušujuću svetlost i
eksploziju !
Navešćemo još neka oružja iz indijske mitologije:



Mauzola parva - gigantski vesnik smrti !
Darpana - oružje koje sasušuje !
Moha - oružje koje izaziva gubitak svesti i masovnu amneziju !
Šatagni - oružje koje stoput ubija !
Varšana - oružje koje izaziva iluminacije po neprijatelju !

Svi ovi prevodi i značenje navedenih oružja jesu doslovni, a od svih njih najmoćnije oružje bilo je tvastar, ili oružje haosa ! U Južnoj Americi to je oružje bilo poznato pod imenom mašmaka, dok nam slično oružje iznosi i Nostradamus u svojim 'Centurijama' pod imenom samatobrin.Ili doslovno, atom brisant.U 'Mahabharati', nuklearni opisi kao da su bili svakodnevna pojava, evo primera:

...Hrabri
Asvathama prizove Agnijevo oružje i ispali eksplozivni stup, koji se
rastvori u svim smerovima i izazva blještavu svetlost kao 100.000
sunaca... Tada je i voda uzavrela od topline i jare ...A svet sagoreo od
žara ...

U Južnoj Americi kod Indijanaca iz plemena Kajapo pominje se kop, gromovito oružje na principu lejzera
! (laser je drugi princip, za razliku od lejzerskog oružja koje se
danas uveliko proizvodi na principu kvantnih generatora svetlosti.) Kod
drevnih Kelta, bilo je poznato čuveno božansko oružje pod nazivom
kod koga je bilo potrebno četvoro ljudi da bi ga stavili u dejstvo !
U mesopotamskim izvorima na najstarijim pronadjenim glinenim
tablicama, ima opis nekih božanskih presija.Taj se fragment sačuvao u
sumerskom narodu i bio poznat kao Engiduov treči san.Piše...Zatutnji
zemlja, munja zabljesnu, oganj se zapali, napuni se prostor smrti. Tad
nastade svetlost, dim pade i pretvori se u pepeo !... (Ep o Gilgamešu, V
pevanje)
U kineskim izvorima govorilo se i o 'strašnoj buci što
ju je stvaralo čudesno oružje'! U baltičkim sagama, tačnije u 'Epu o
prosidbi Emere' govori se o oružju koje je nauci nepoznato.U
'Mahabharati' ekvivalent tog oružja jeste oružje pod imenom vajavja, čije dejstvo jeste tipično radiološko oružje:

...Travka će se održati, ali plod u ženama ono će ubiti !



U persijskoj mitologiji, pominje se oružje pod imenom vazišta i speništa. S tim oružjem ...oni su ubijali i dvaput rodjene ! ...
U Bibliji hebrejski Jehova upotrebljava munje - s obzirom na hebrejski izraz: hašmal (doslovno: elektricitet !) - kao božanska tvar koja ubija !
Osim ove uranske prošlosti čoveka, tu su prisutna i fruga, fonična
(zvučna) oružja što se sreću već u indijskim izvorima: ...četiri zvuka,
nazvana, zvuci što užas izazivaju, kao da se planine survavaju !
U japanskoj tradiciji kada je reč u božanskim oružjima postoji izraz: Soko No Kuni
ili doslovno: zabranjena zemlja, što predstavlja radioaktivnost i
kontaminaciju tla.Slično oružje na principu urana opisuje i keltska
tradicija, i to pod imenom lamfade!
Kod skandinavskih naroda, pominje se koplje gungni, koje je po legendi automatski pogađalo ciljeve ! U indijskoj mitologiji, srećemo pak los vapit ili natprirodnu moć vetra, čija energija neodoljivo podseča na fusiju atoma.Kod Jevreja, to je uriel,
oganj Božiji, čiji je andjeo sejao smrt u Mojsijevo doba.Ova oružja
uništavala su striktno gradove na zemlji, što je i arheološki
potvrdjeno.To su: Bolsena, Dundalk, Ekos (stvarni gradovi koji su
pronadjeni), kao i Zerzuru (mitski grad koji nije pronadjen).






Primere ovih zagonetno spaljenih
gradova nauka do danas nije objasnila, jer joj se činilo 'nemogućim' da
oni upravo bivaju uništeni nekom višom energijom. Mnoga od tih oružja
se ne mogu identifikovati, bez obzira na opsežan opis.Takav primer imamo
u zapisima iz Indije: mohanastra - oružje koje šalje u besvesno stanje čitave armije, taštra - oružje koje izaziva svojevrsnu maglu i uništava sve pred sobom.
Mnoga od ovih oružja imaju i svoju hijerarhiju, a tako tvrde i indijski izvori, rečima da postoje takozvana prva i poslednja oružja! Prvo
se oružje verovatno podrazumeva pod vrstama konvencionalnog oružja, dok
je poslednje oružje sredstvo nepojmljive moći, čiji opis koji ćemo
navesti to i potvrdjuje:
...Oružje se vinulo visoku u vazduh i
plamen koji je sevnuo iz njega, bio je sličan ognju koji je pogodio
Zemlju na kraju geološke epohe. Krhotine su padale sa neba, a zemlja je
sva podrhtavala... (Aunshani parva)
...Iz te mase, iznenada je
izletelo mnoštvo plamenih strela, praćenih bukom koja je prevazilazila
svu poznatu tutnjavu na zemlji... Pri padu na površinu zemlje, te
gromovite strele su eksplodirale.Njištanje ranjenih konja, urlanje
umirućih slonova i vapaj ljudi, stvarali su užas među preživelima...
(Mahabharata)
Legende svetskih naroda govore o vremenu takozvanih božanskih ratova, koji su bili vidjeni i na nebu i na zemlji.

Ratovi
koji su se u mnogome razlikovali od konvencionalnih ratova, kao i od
geoloških presija prirode kakvi su vulkani, erupcije, poplave i uragani.
Reč je o opisima božanskih oružja koja su koristila neka nama
nepoznata bića, a čija tehnika i dejstvo na zemlji jesu u dlaku isti sa
današnjim sličnim oružjem.
Ako se svim ovim stvarima da naučna
realnost, onda je istorija čoveka na ovoj planeti samo puko ponavljanje
jedne već doživljene stvarnosti, s obzirom da mnogi izumi nisu uopšte
izmišnjeni, već samo ponovo i ko zna po koji put otkrivani.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 12:08

VREME KADA SU GIGANTI
VLADALI ZEMLJOM








TAJANSTVENI NAROD BOŽIJIH SINOVA
Mnogi kažu da se život začeo u svemiru i da je potom stigao na
zemlju.Neki kažu da su to bili preci Maja, Tolteka i Egipćana, iz čijih
su žarišta nastale grandiozne civilizacije našeg klasičnog
sveta.Medjutim jedan još stariji svet, koji je prethodio čoveku, bio je
svakako svet nadljudskih bića.
Tragove
te zagonetne civilizacije imamo prvenstveno u senzacionalnim nalazima
arheologije (koji se ko zna zašto skrivaju) kao i u fosilnoj
paleontologiji. Reč je o tragovima divovskih bića, čiji su fosili,
alatke i orudja nadjeni na Javi, u Aziji, Andima, Agadiru, Šri Lanki,
Filipinima...
Dobro se vežite, jer polećemo u jedan svet o kom
malo ko od vas ima ikakvog pojma, a kada vidite ekskluzivne fotografije,
dobro pazite da ne padnete sa stolice!
Prema rečima
antrolpologa i paleoantropologa, nekada su na zemlji carovala gorostasna
bića čija je civilizacija prethodila razumnom čoveku, a čija se
prosečna visina kretala izmedju 3.5 do 5.5 metara visine !
S
obzirom da su ovi fosili nadjeni u malom broju, gigantska bića nisu
mogla biti uvršćena u klasičnu teoriju evolucije pošto nisu nadjene
'karike' njihovih prethodnika. I sami ovi gorostasi govore o besmislu
Darvinove teorije evolucije (opširnije o tome u temi Darvinova Teorija,
Laž Koja Traje), jer gde su ti majmuni od kojih su oni nastali?

Tako na osnovu nalaza iz arheologije, a naročito iz mitologija drevnih
naroda, nauka je donekle rekonstruisala svet koji je nakada vladao
Zemljom, u interglacijalnom periodu. Medjutim postojanje pracivilizacije
u epohi vurma potvrdjuju najpre tragovi prastarih kiklopskih zdanja i
utvrda za koje nauka nije našla nikakvo objašnjenje, niti je ikada
utvrdjeno njihovo poreklo i starost. Reč je prvenstveno o takozvanom gradu bogova na visovima Anda, poznatog pod imenom Tihuanako.
Tako po čuvenom glaciologu i kosmografu iz 19.veka, Austrijancu
Hansu Hoerbigeru u njegovom delu 'Glacijalna Kosmogonija', rasa divova
ili nadljudskih bića vladala je u epohi ašleyen,
što čini geološku epohu zemlje od pre 300.000 godina. Po njegovim
rečima, reč je o civilizaciji megalitskog carstva, čije je središte
kulture nastalo u Tihuanaku pre nekih 288.000 godina, a koju je kasnije
uništila jedna džinovska kataklizma, izazvana velikim geološkim krizama i
poremećajima Zemljinih polova.
Po tom pitanju Tihuanako je
izgradjen još u diluvijalnom vremenu glacijalnih epoha, što su potvrdili
i neočekivani nalazi. U tom vremenu je oko Zemlje kružio jedan
satelit, prethodnik današnjeg meseca, nekih 100.000 godina, na
razdaljini od šest zemljinih polumera.Medjutim, usld retrogradnog
kretanja i velike brzine, taj bivši mesec je oko ekvatora stvorio
svojevrsni vodeni zid koji je stajao poput nategnutog prstena oko
Zemlje.Tada, zbog džinovske gravitacije i uticaja tog satelita, nisu
postojale plime, već je sva voda mora i kopna stajala, oko ekvatora,
'nategnuta'.Pomenuta blizina toga meseca je na Zemlji izazvala džinovski
rast biološkog sveta, koji je u nauci poznat kao fenomen gigantizma !
Kako se taj mesec sve
više u spirali približavao Zemlji, došlo je do gravitacionih presija
usled kojih se on, doslovno, raspao u atmosferi Zemlje.Pri toj jonskoj
kataklizmi, na Zemlji su nastali strahiviti poremećaji: okeani i vode
mora trenutno su se raširili i razlili, jer više nije bilo gravitacione
sile da je drži oko ekvatora.Tako se kataklizmom, nivo vode spustio i
razlio Zemljom 3 kilometra niže
od predjašnjeg nivoa.Pri ovoj hidrogenskoj presiji, mnoga su kopna bila
potopljena a mnoga su se potom uzdigla.Tada su veliki delovi tog
satelita pali rasprsnuti na Zemlju, u obliku velikih gromada i fine,
sitne prašine.Deo flore i faune je tada bio uništen, a sa njom i
dinosaurusi čija zagonetna masovna smrt u nauci do danas nije
razjašnjena.Iz toga razloga, geolozi su u proučavanju Zemlje i njenih
slojeva, našli jasno kao nožem razgraničene fermente slojeva koji do
danas nisu objašnjeni, osim činjenice da je neka nenadana presija, pre
250.000 godina, nanela slojeve koje i danas možemo videti.U fizici se
ovo može objasniti samo kataklizmičkim padom i nanosom nekog kosmičkog
tela koje je eksplodiralo u atmosferi.
Dokaz
toj činjenici nalazi se i danas u Južnoj Americi, gde se duž Anda u
dužini od oko 800 kilometara može videti tamna korozija koja je nekada
vodom nagrizla stene, i to baš na visini od 3 kilometra!
Ovo medjutim znači da je nivo današnjeg Pacifika, na primer, bio nekada
viši za tri kilometra nego danas.Baš usled te činjenice, u prošlom
stoleću je nastala i jedna geološka zabluda.Tadašnji su naučnici mislili
da su se Andi uzdigli za čitava 3 kilometra, nakon čega je i danas
ostala vidljiva korozija nekadašnjeg nivoa vode.Medjutim, prema
savremenim saznanjima, procez uzdizanja Anda završio se u vremenu kada
na Zemlji nije postojao ni jedan sisar a kamoli čovek, čime se konačno
dokazala Horbigerova teorija o glacijalnom mesecu koji je pre 250.000
godina uništio Andsku civilizaciju divova.
Kada su arheolozi u
prošlom stoleću otkrili u Andima, Tihuanako i njegove drevne ruševine,
utvrdili su da to nije zapravo bio grad, nego doslovno luka!
Medjutim, šta traži luka na visini od 13 hiljada stopa!? Nakon toga
sledila je prava eksplozija otkrića: jezero Titikaka, jeste ostatak luke
do koje je nekada dopirala voda.Kada se nivo mora spustio za 3
kilometra, luka je ostala da štrči u vazduhu a u raselini jedne udoline
ostalo je jezero Titikaka.To je danas jedino jezero na svetu više od
nivoa mora, a za čiji fenomen nauka nije našla nikakvo objašnjenje.

Slika objavljena u Strand Magazinu 1895. godine.

Sa
druge strane, značenje imena Tihuanako doslovno, na jeziku ajmara,
znači 'grad umirućeg meseca'.Time se još jednom utvrdilo sećanje na
vreme kada su taj grad i njegova civilizacija izumrli posredstvom Meseca
koji je zamro i nestao na nebu.Kako do danas nije utvrdjena starost
ovog fantomskog grada, ostaje činjenica da je to najstariji grad na
svetu, rodjen još u noći čovečanstva.Otud nije slučajno što baš u
njegovoj blizini živi najstariji narod na svetu, poznat pod imenom
Urukhehu (drevni Uri sa jezera Titikake), čije legende takodje
potvrdjuju predanje o vremenu kada 'mesec nije bio na nebu' i kada su
megalitski grad Tihuanako izgradila gorostasna Variruna bića, 'graditelji golemih gradova'.
Kada su tu došle drevne Inke, taj je grad bio uveliko u ruševinama.
Tako niko od okolnih drevnih naroda nije znao poreklo i starost ovog
zagonetnog grada, oko kojeg su nastale najkontroverznije hipoteze i
napisane bezbrojne studije i knjige.Bio je to kiklopski grad koji se
prostirao na oko 200 kvadratnih kilometara i od čijih je klesanih
monolita, dana izgradjena gotovo čitava Lima! Tihuanako još uvek izaziva
strahopoštovanje svojom veličinom i razmerama kiklopskih blokova
kamenja.Tu su pronadjene čuvene Kpije Sunca i Meseca, sa zagonetnim
prikazima likova i bogova sa četiri prsta! Tako je na kapiji Sunca
(Kolasaya) nadjen i dešifrovan drevni kalendar koji se sastojao od 260
dana, što upućuje na činjenicu da je godina nekada bila kraća! Ovo
medjutim znači još nešto: tad je životni vek ljudskih bića bio tri puta
duži, čime su obješnjive one zagonetne dugovečnosti o kojim pričaju
predanja mnogih naroda, kao i sama Biblija.



Na pomenutoj Kapiji Sunca dešifrovan je binomski kalendar, što čini
jedan od najtežih presedana u istoriji arheologije! Naime, narod koji je
izradio takav kalendar, nije ga mogao izgraditi bez odgovarajućih
optičkih instrumenata, što znači da su ta bića još u vremenu vurma, kada je naš predak išao u čoporima, razvili matematiku i astronomiju, što je fenomen do danas neobjašnjen!


Obratite pažnju kod slike desno na veličinu bagera na vrhu slike !

Sam se Tihuanako sastojao od zapravo dva grada: Akapame i Pumapunktue i
neobičan je stoga što, baš u tim krajevima, zemljotresi haraju i
uništavaju konvencionalne gradjevine savremenog inženjeringa.Medjutim,
Tihuanako se nije pomerio sa mesta, što čini poseban fenomen za
seizmatiku, i uošte za arhitekturu.Sa druge strane, lukovi bez svodova u
Tihuanaku, kakve ne srećemo nigde na zemlji, ukazuju na sistem jednog
neverovatno složenog sveta, čiji su neimari izgradili ovaj grad bez
ijednog eksera !!!
Džinovske kamene monolite spajale su i
svojevrsne srebrne i bakarne spojnice, čiji je nalaz doveo u opasnost
istraživače koji misle da se metal nije na Andima koristio pre nove ere
dalje od 1500 godina.Fantastični likovi i ikonografijeu Tihuanaku samo
su dokaz više jednog neverovatno starog sveta iz čijeg su centra kasnije
nastali kultovi obužavanja jaguara i pume.Što se tiče same izgradnje
njegovih kiklopskih blokova, danas vlada opšte mišnjenje da se u tu
izgradnju verovatno morala upotrebiti neka savršenija tehnologija nego
što je danas imamo, s obzirom na presedan levitacije koja se tu
očigledno koristila.
Kada je pre 250.000 godina carstvo divova
bilo uništeno, oni su se migracijom razišli zemljom i tako ponovo
ostvarivali svoje kiklopske radove, čije tragove srećemo u Balbeku u
Libanu, Solsberi Hilu u Engleskoj i drugim mestima.kada je Zemlja
'uhvatila' današnji mesec, divovi su u toj poslednjoj kataklizmi zauvek
isčezli, a Mesec je ostao u orbiti, gde se danas nalazi.Dokaz za tu
tvrdnju je veoma jednostava: naime Mesec je došljak u Sunčevom
sistemu.Prema svim zakonima fizike, da je nastao od Zemlje, ili sa nekog
tela u Sunčevom sistemu, on bi kao i sva nebeska tela, morao da kruži
poput pravca kazaljki na satu.Medjutim, on se kreće sasvim suprotno.To
antifizičko i danas neobjašnjeno kretanje srećemo još samo kod Marsovih
satelita Fobosa i Deimosa.Tako je ta druga i poslednja kataklizma
uništila konačno i Atlantidu u Atlantiku, koja je bila samo produđetak
jedne mnogo starije i moćnije civilizacije.




Što se tiče samih divova, potvrdu njihove civilizacije nalazimo
kako u naučnim krugovima, tako i u predanjim mnogih naroda.Grčka
predanja ta gorostasna bića nazivaju Titanima, Indijci - Asurima,
pueblosi iz Meksika - Mitmacima, Arapi - Šeid ad ben ad, Jevreji -
Sinovi Božiji ...Obzirom da je kamen najrasprostranjeniji na Zemlji,
otud se civilizacija divova i začela u kamenu, lčije megalitske
tvorevine nalazimo širom sveta.Nauka danas za njihovo postojanje i
funkciju nema objašnjenja, sem činjenice da su svi njihovi sistemi
skoncentrisani oko Atlantskog bazena, kao da su svojim prisustvom
govorili o mestu pradomovine poslednjih divova.
Mnogi su
naučnici uverenja da je čuveni Jeti sa himalaja, Saskvoč ili Big Fut,
samo degenerisani i poslednji ostaci onog gorostasnog sveta čije zadnje
predstavnike nauka naziva pod imenom Dinopitecus Nivalis.Sasvim je
izvesno da je tu reč o svetu koji ne pripada čoveku, jer civilizacija
divova je iza sebe ostavila mnoge graditeljske i druge tradicije koje su
kasnije preuzeli razni narodi.Tipičan primer je u zagonetnoj
civilizaciji Maja u Meksiku, čija se struktura države kretala
'imperijalizmom prema vlastitom središtu', a čiji fenomen vlasti nikada i
nigde nije postojao na Zemlji!
Što se tiče tragova rada tih
gorostasnih bića, još i danas naučnici i arheolozi nalaze neobjašnjiva
kiklopska podzemlja savršene izrade, utvrdjenja i tunele koji se granaju
čitavom planetom.Kamene ceste sagradjene od ogromnih blokova kamenja,
kao da su imale ulogu da izdrže neke ogromne težine.To su naučno
utvrdjeni dokazi i zna ih svaki arheolog.Prema svim legendama prastarih
naroda, rasa divova je bila bele puti, plave kose i očiju, sa prosečnom
visinom od 3 do 5 metara.Imali su mozak veći od našeg, pa prema tome i
veću mogućnost prikupljanja znanja.Simbol im je bila 'svastika' čiji je
znamen kasnije upotrebilo Hitler, kako bi podupro ideju o takozvanom
'izabranom narodu' nadljudskih sposobnosti.
Poznavali su metalurgiju, zemljoradnju kao i mnoge egzaktne nauke.Taj narod Božijih sinova
bio je u suštini narod graditelja, jer je izvesno da su poznavali tajnu
vadjenja, obrade i transporta ogromnih blokova kamenja, čija zdanja
srećemo širom planete.Ta se rasa raširila čitavom istočnom i zapadnom
hemisferom, i taj je talas poznat nauci kao talas Azil-tardenien, koji
je usledio pre 12.000 godina.Civilizavija ovih bića prethodila je
čoveku.Naš davnašnji predak preuzeo je mnoga znanja i veštine ove
civilizacije.U suprotnom kako se mogu objasniti tolika frapantna znanja
koja su isksavala iz tame istorije?
Rasa gigantopiteka danas je
poznata nauci, bez obzira što nauka nije mogla da istu uklopi u šemu
'redovne' evolucije o čoveku.U mnogim drevnim kulturama Starog i Novog
sveta srećemo prastare likove nekih gorostasnih bića koje naša evolucija
uopšte ne poznaje.Paleontologija je pronašla i tragove degeneracije i
kanibalizma u tim vrstama, što bi značilo da je ta rasa nakon
kataklizme, pala u bedu i varvastvo i da više nije imala izlaza.Otud
mnogi njihovi kiklopski spomenici (Komogena, Karahota, Nan-Madol) najpre
simbolišu veru u konačnost svetova.U tom vremenu, naš predak je tek
ulazio u svet paleolita i kretao se u čoporu, a otkuda bi inače čitavim
svetom nastali zagonetni narodi kao što su bili: Rmohali, Ujgrijen,
Menahuni, Lemuri, Titani ili Dakini, ako ne iz jednog predjašnjeg
nasledja.



Divovi su živeli u vremenu kada je predjašnji mesec stravično
zakrilio polovinu neba, a gigantski oblici flore i faune opseli njihov
svet. Nakon kataklizme, svet divova nije imao izlaza, jer je Zemljina
atmosfera bila bukvalno zamračena od triliona tona čestica i fine
prašine, kada su nastajali takozvani mikrocrveni izlasci sunca, a zvezde
imale ljubičastu boju. Nastala je sveopšta glad na zemlji, njihovi
centri kulture su razoreni, a ekološka slika sveta bila je potpuno
poremećena. Kontinenti i obrisi mora imali su tada sasvim drugu
konfiguraciju, a stenje i kamene blokove kao da je razbacala neka sila
apokaliptičnih razmera. Sa druge strane Homo sapiens je ulazio u
misaonu vasionu, i tragove tog nasledja najpre vidimo u čuvenom obrascu
kromanjonske rase, za koju naučnici govore da je bila najlepša rasa koju
je svet ikada video! Bila je to rasa pravih gospodara Zemlje, koja se
nenadano pojavila u srednjoj Evropi, direktno sa Atlantika.Bili su
visoki i plavi i iza sebe su ostavili tragove umetnosti iz ledenog doba,
a čije smo veličanstvene primere našli u pečinama Altamire, Lasko, Val
Kamonike i drugih. Ova rasa došla je odnekud sa Atlantika, što je kao
fenomen poznat u naučnim krugovima. No, zagonetka je ležala u tome što
tada, pre 50.000 godina, nije bilo plovnih objekata niti bilo kakvih
putovanja Atlantikom! Stoga, odakle se ova rasa visokih ljudi pojavila u
Evropi! Na koji način? Nauka na te odgovore nema obrazloženje sem
činjenice da je ista rasa imala veću zapreminu mozga od našeg i da je
nenadano nestala početkom neandertala, koji su preizeli primat u carstvu
hominida.
Sve
su ove misterije danas još neobjašnjive, jer mi iako imamo svakakve
nalaze, nikakvim racionalnim jezikom ne možemo da ih objasnimo.

Ko je bio taj svet i kuda su isčezli? Sa druge strane, kroz mnoge
spomenike, megalitske kulture, možemo videti tragove njihovog daljeg
lutanja Zemljom, tragove krvavih borbi za opstanak i okrutnih tradicija.
Medjutim, ipak i pored njihovog beznadja i lutanja, još uvek nismo
razjasnili njiohove simbole, njihove šifrovane poruke, njihove
konstrukcije i njihovu usamljenost na Zemlji.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 12:29

GDE SU NESTALI DINOSAURUSI







NEKADA NEPRIKOSNOVENI GOSPODARI NAŠE PLANETE


Bili su neprikosnoveni gospodari naše planete tokom 150 miliona
godina, i činilo se da će tako stanje ostati večno.A onda su iznenada
isčezli, kao da ih nikada nije ni bilo.Iza njih su ostali samo fosili i
večno pitanje - Zašto su izumrli?
Ima mnogo teorija koje pokušavaju da objasne ovu misteriju nestanka dinosaurusa i njima
sličnih
stvorenja iz praistorije sa lica Zemlje pre oko 65 miliona godina. Ovde
ćemo pokušati da vam predstavimo neke od priznatih najverodostojnijih
teorija, ali ni ove teorije ne mogu da budu prihvaćene kao neopozive i
definitivne naučne istine.
KLIMATSKE PROMENE
Tokom
ere mezozoika, klima koja je vladala širom sveta kretala se od tropske
pa do umereno tople.Era kenozoika, koja dostiže kulminaciju u ovome dobu
u kome mi živimo, bila je obeležena sve izraženijim klimatskim
promenama (ovde nije samo priroda umešala svoje prste, nego i ljudi), sa
formiranjem polarnih kapa u finalnim fazama i snažno iznijansiranim
klimatskim zonama od polova do ekvatora.Možda dinosaurusi jednostavno
nisu bili u stanju da se prilagode ovim promenama?
Međutim, sve
ove promene nisu se desile iznenada.Na osnovu fosilnih nalaza teško je
zaključiti da su postojale velike klimatske razlike između perioda kasne
krede i kenozoika.Dinosaurusi su živeli u šumama i savanama koje su se
održale i kasnije, u eri sisara, a ne mogu se uočiti nikakve drastične promene koje bi izazvale izumiranje svih
dinosaurusa.Sem toga, krokodili, koji važe za bliske rođake
dinodaurusa, doživeli su eru kenozoika i postali saputnici ljudi u
današnjem svetu.
Pretpostavke koje su vrlo privlačne za široku
laičku javnost o dinosaurusima koji se bore za svoj poslednji dah pod
neverovatnim talasima vrućine, ili se smrzavaju izloženi nepodnošljivoj
hladnoći, nemaju potvrda u raspoloživim dokazima. Ovde mora da su bili
posredi uzroci mnogo suptilniji od gore spomenutih. Jedna mogućnost je
da su klimatske promene, bilo da se radilo o vrućini ili hladnoći,
uticale na reproduktivne cikluse dinosaurusa i tako dovele do njihovog
izumiranja.
Ali svedočanstva fosilnih biljaka ne ukazuju da su se
desile neke tako ekstremne klimatske promene koje bi imale za kobnu
posledicu izumiranje svih dinosaurusa, kako onih velikih tako i onih
najmanjih. Ovde opet iskrsavaju krokodili koji su uspeli sve ovo da
prežive.
Jedna od velikih misterija nestanka dinosaurusa je u tome što se ona odigrala u strogo zoološkim okvirima. Svi dinosaurusi su izumrli, poseban je naglasak na svi,
znači i oni najveći i oni najmanji koji su bili veličine krokodila.
Zašto neki dinosaurusi, pogotovo oni manji nisu preživeli. Ako su
krokodili mogli, zašto nisu dinosaurusi koji su bili njihove veličine?
Mada je izumiranje dinosaurusa bilo propraćeno izumiranjem i drugih
mezozoičkih reptila kao što su, pterosauri, morski ihtiosauri,
pleziosauri, mazosauri, leteći pterodaktili, razni drugi reptili kao što
su kornjače, gušteri i zmije, prešli su bez problema liniju koja deli
mezozoik od kenozoika. Tako da danas svaka teorija koja pokušava da
objasni izumiranje dinosaurusa, mora objasniti i neizumiranje reptila
koji danas žive na Zemlji.

ZAVISNOST POLA OD SPOLJAŠNJE TEMPERATURE
Proučavanja
američkih aligatora na terenu i u laboratorijama, pokazala su da pol
tih reptila određuje temperatura na kojoj jaja bivaju inkubirana.Ako je
temperatura u gnezdu ispod 28 stepeni Celzijusa izležu se ženke, a ako
je iznad 36 stepeni Celzijusa stvaraju se mužjaci.I studije o
inkubiranju kornjača pokazale su slične rezultate.
Da li su onda
možda temperature pri kojima su se jaja inkubirala dovele do izumiranja
dinosaurusa?Ako je došlo do iznenadne promene temperature krajem perioda
krede, bilo naviše ili naniže, da li je to možda rezultiralo stvarnjem
samo jednom pola među dinosaurusima, sa neizbežnim propratnim
izumiranjem?Pri pokušaju da se odgovori na ovo pitanje, ponovo iskrsava
problem drugih reptila.Ako je i došlo do takve promene temperature, ona
opet nije uticala na krokodile ili kornjače.Sem toga, kod reptila se
nameće problem partenogeneze ili aseksualne, bespolne
reprodukcije.Proučavanje guštera pokazalo je da kod pojedinih grupa,
ženke donose na svet ženke, iz generacije u generaciju, bez intervencije
mužjaka.Kako sada možemo biti sigurni da je odsustvo jednog pola bilo
fatalno za opstanak dinosaurusa?

EFEKAT STAKLENE BAŠTE
Zna
se da je krajem perioda krede došlo do povlačenja plitkih mora koja su
prekrivala mnoga kontinentalna područja tokom poslednjih faza
mezozoika.Smatra se da je to dovelo do znatne redukcije morskih biljaka,
što je opet imalo za posledicu povećanje količine ugljen-dioksida u
atmosferi.A povećanje ugljen-dioksida u atmosferi prouzrokovalo je
efekat staklene bašte i tako stvoreni omotač onemogućavao je toploti sa
površine Zemlje da pobegne u svemir.Jedna varijacija ove teorije govori o
formiranju ogromne Dekanove vulkanske naplavine koja prekriva područje
od preko 250.000 kvadratnih kilometara u Indiji.Smatra se da je erupcija
koja je dovela do stvaranja tako velike mase vulkanskog stenja zasitila
atmosferu ugljen-dioksidom i time izazvala efekat staklene bašte.To je,
sa svoje strane, dovelo do globalno povećanja temperature, a ovo je
uzrokovalo smrt dinosaurusa.I ovde opet sledi pitanje: Zašto samo
dinosaurusa?Zašto su bile izuzete druge životinje, a naročito mnogi
reptili osetljivi na vrućinu?

SUVIŠE VELIKI

Ideja da su dinosaurusi izumrli zbog svoje veličine, to jest zbog toga
što su bili suviše veliki, ne može nikako da se održi, već i zbog same
činjenice da nisu svi
dinosaurusi bili džinovskog rasta.A kao što se zna izumrli su i oni
najmanji.Prema tome nešto drugo je bilo uzrok njihovog nestanka, a ne
njihova veličina.

BOLESTI I EPIDEMIJE
Ovo
objašnjenje takođe je teško prihvatiti.Bolesti i epidemije prilično su
specifične u svome dejstvu.Životinje koje su srodne mogu da pate od
istih bolesti, ali izrazitije različiti oblici obično su imuni.Bilo je
mnogo rodova i vrsta dinosaurusa okupljenih u brojne porodice, a sve one
spadale su u dva jasno razdvojena reda reptila.Teško je zamisliti bilo
kakve bolesti ili seriju bolesti koje bi gotovo simultano uticale na
takav jedan širok spektar reptila.

SMRT OD GLADI
Ova ideja zvuči jako fantastično.Ovde se polazi od pretpostavke da su biljojedni dinosaurusi izumrli zato
što se nisu mogli prilagoditi na biljni svet koji je postojao tokom
perioda krede, i da je sa njihovim izumiranjem došlo do korelativnog
izumiranja mesojednih dinosaurusa koji su se njima hranili.Međutim,
velika biljna revolucija desela se tokom perioda rane krede, a rezultat
te duboke promene u biljnom svetu - nastanak angiosperni, ili cvetajućih
biljaka (skrivenosemenica) - imao je upravo suprotni efekat.Pojava
obilnih količina nove hrane bila je propraćena povećanjem broja i vrsta
biljojednih dinosaurusa, što je naravno bilo jako dobrodošlo mesojednim
dinosaurusima.Sem toga, šta je sa malim mesojednim dinosaurusima, koji
su se verovatno hranili gušterima i drugom sitnom divljači?Bilo bi
logično pretpostaviti da su oni bili izvan odnosa žrtva-grabljivac
džinova, i da sve to nije na njih uticalo.
Jedna možda
realističnija varijanta te hipoteze glasi da su biljkama kojima su se
biljojedi hranili nedostajali izvesni elementi (naprimer kalciju), koji
su bili ključni za njihov opstanak.Ali to ne izgleda baš verovatno, jer
se mora voditi opet računa o malim mesojednim dinosaurusima.

ŽRTVE OTROVA

Još jedna od fantastičnih teorija.Moderni eksperimenti pokazuju da,
naprimer kornjače nisu osobito osetljive na ukus biljaka.Zbog toga,
smatraju zastupnici ove teorije, možda je u nekim biljkama iz perioda
krede bilo nekih otrova koji su izazvali izumiranje biljojednih
dinosaurusa, a samim time i dinosaurusa mesoždera.Ne sme se međutim
gubiti iz vida da je tokom perioda krede bilo kornjača u izobilju, i te
neosetljive kornjače, verovatno sklone da pojedu sve što im paden pod
ruku, veoma su uspešno prežive prelaz iz krede u kenozoik i te 'otrovne'
biljke.

PLJAČKANJE IZLEŽENIH JAJA
Jedna veoma stara teorija tvrdi da su dinosaurusi bili nestali sa lica Zemlje, zato što su rani sisari
iz perioda krede pljačkali njihova gnezda.Sasvim je verovatno da su
primitivni sisari, gušteri i mali dinosurusi u potrazi za jajima koja će
pojesti, proždirali jaja u gnezdima dinosurusa.Veliko je pitanje,
međutim, da li su ti pljačkaški pohodi sami po sebi mogli da dovedu do
izumiranja dinosaurusa.Izležena jaja današnjih krokodila i kornjača
takođe su meta napada raznih životinja, ali ukoliko se u tu hajku
masovnije ne umeša i sam čovek, uvek će preostati dovoljno mladunaca da
obezbede nastavak vrste.

JAJA NESPOSOBNA ZA ŽIVOT
Zapaženo
je da su ljuske jaja jedne vrste dinosaurusa koje su pronađene u južnoj
Francuskoj bile neobično tanke.Na osnovu ovoga nastala je teorija da
takva jaja nisu bila sposobna za život, što je imalo za posledicu da
dinosaurusi nisu više mogli d se reprodukuju.Idejao degeneraciji ovih
jaja je zanimljiva, ali je veliko pitanje da li se ona može primeniti na
mnogobrojne, međusobno veoma različite vrste dinosaurusa.

OSTARELOST RASE

I ovo je jedna od ranih teorija.Izneta je hipoteza da vrste baš kao i
jedinke, prolaze kroz neki vid životnog ciklusa - rađanje, mladost,
zrelost, starost i smrt - pa je tako, po proteku mnogih miliona godina,
za dinosauruse došlo vreme da se umore od življenja i umru.Ta teorija je
više u sferi filozofije neko prave nauke, nema nikakvih dokaza koji bi
je bar malo potkrepili.



POREMEĆENA EKOLOŠKA RAVNOTEŽA

Tokom perioda krede, rani sisari su se veoma razmnožili, kako po broju
tako i po vrstama.I mada su ti veoma primitivni sisari bili mali i na
izgled beznačajni, ono su po mišnjenju nekih naučnika pojeli hranu,
takoreći ispred nosa dinosaurusima biljojedima.Drugim rečima, ukoliko i
nisu uspeli da iskorene dinosauruse time što su jeli njihova izležena
jaja, oni su to možda postigli tako što su pojeli njihovu hranu.Ovo
jeste jedna mogućnost, ali ona ne zvuči baš posebno verovatno.Ovde bi
bile potrebne prave najezde malih sisara da se zalihe hrane u prirodi
reduciraju do te mere da dovedu do izgladnelosti dinosauruse
biljojede.Nema nikakvih paleontoloških dokaza koji bi potkrepili ovu
teoriju.Čak naprotiv, tokom mezozoika, dok su dinosaurusi bili istinski
gospodari planete, primitivni sisari bili su potisnuti u drugi plan.Tek
nakon što su dinosaurusi izumrli, rani sisari mogli su istinski da se
razmnože i da zaposednu kopnene površine.
Ovde treba napomenuti
da i u našem modernom svetu svaka najezda malih sisara, pogotovo
glodara, obično veoma brzo postane samodestruktivna.Na primer,
populacije leminga, razmnožavaju se do takvih razmera da ti mali sisari
potpuno prekriju kopno gde žive, a onda brzo isčeznu; mnogi od njih
izbezumljeno jure kopnom prema moru i samoubilački skaču u njega).


PROMENA ZEMLJINOG MAGNETNOG POLJA
Novija
istraživanja su pokazala da se tokom vremena Zemljino magnetno polje
povremeno menjalo.Takođe, zapaženo je da je u vreme tih promena
magnetskog polja dolazilo do izumiranja mikroskopskih morskih
organizama, mada je teško reći iz kojih razloga.Da li je neka promena
magnetskog polja mogla uticati i na dinosauruse, i ukoliko jeste, zašto
je uticala?Ako je tako, zašto ona nije uticala i na druge reptile,
posebno svuda prisutne, famozne krokodile?





UZROCI IZ SVEMIRA
EKSPLOZIJA SUPERNOVE
Prva od vanzemaljskih teorija polazi od pretpostavke da se desila
eksplozija neke supernove u obližnjem svemiru, pri čemu se oslobodila
ogromna količina energije koja je snažno uticala na Zemlju.Rezultat
ovakve eksplozije, bilo je u prvom redu, bombardovanje Zemlje ogromnim
količinama kosmičkih i gama zraka tokom rane faze eksplozije, što je
imalo kobne posledice za život na našoj planeti.Drugo, takav događaj
mogao je uticati drastično na promenu klime, što je dovelo do izumiranja
mnogih oblika života.Teorija o supernovi privlačna je zbog toga što
objašnjava iznenadno i širokog spektra izumiranje koje je karakterisalo
kraj perioda krede, ali i dalje ostaje onaj kamen spoticanja zvani selektivnost.Kako
je jedan takav događaj mogao prouzrokovati izumiranje dinosaurusa i
morskih reptila iz perioda kasne krede, a da poštedi mnoge druge
stanovnike naše planete?Ovo je isto pitanje bez odgovora.
SUDAR KOMETE SA ZEMLJOM Teorija o kometi polazi od teze da je u trenutku kada je jedno nebesko telo tog tipa pogodilo Zemlju došlo do silnog zagrejavanja
atmosfere, što je prouzrokovalo smrt svih dinosaurusa. Paralelno sa tim,
pretpostavlja se da su i mikroskopski morski organizmi krajem perioda
krede uveliko stradali od cijanida, koga je u atmosferu ispustila
kometa.Mada ova teorija objašnjava zašto su izumrli dinosaurusi i morski
plankton, ona ne objašnjava kako su pored takve kataklizme, ostale
životinje uspele da prežive.Zar je i ovakva katastofa mogla biti tako
selektivna?




SUDAR ASTEROIDA SA ZEMLJOM
Jedna od najnovih i možda najrazrađenija vanzemaljska teorija govori o
sudaru Zemlje sa nekim džinovskim meteoritom ili asteroidom prečnika od
oko 10-20 kilometara.Kao polazište za ovu teoriju poslužilo je otkriće
slojeva ilovače iz perioda sasvim kasne krede koji sadrži abnormalne
količine elementa iridijuma, ponegde čak i do dvadeset puta veće od onih
koje se normalno nalaze u stenama.Iridijum je uobičajeni element u
meteoritima, ali je redak na Zemlji.Smatra se da je prilikom sudara
nekog džinovskog meteorita sa Zemljom oslobođena ogromna količina
čestica prašine koja je bila odbačena u atmosferu, da bi tada ta gusta
zavesa sprečavala prodiranje sunčeve svetlosti tokom tri ili četiri
godine.
Ovo je naravno prouzrokovalo izumiranje većeg dela
zemaljskog biljnog života, čiji opstanak zavisi od fotosinteze. Naravno,
nestanak biljaka doveo je do nestanka biljojednih dinosaurusa, a ovo je
povuklo za sobom nestanak dinosaurusa mesojeda, koji su se hranili
biljojednim dinosaurusima. Međutim, i ovde se opet suočavamo sa
problemom selektivnosti.Sem toga, opravdano je sumnjati da bi sudar koji
se desio na nekom određenom mestu na površini Zemlje, ma kako on snažan
bio, mogao izazvati takve posledice širom čitave planete.

Značajan protivargument teoriji o sudaru Zemlje sa asteroidom ili
meteoritom, predstavlja otkriće u Hel Kriku, savezna američka država
Montana.Iskopavanja koja su vršena na toj lokaciji pokazuju, da se
geološki slojevi u kojima su pronađeni fosilni ostaci dinosaurusa i
ranih sisara nalaze ispod sloja u kome su uočene abnormalno velike količine iridijuma.
Drugim rečima, ma kakav da je mogući efekat iridijuma na životinjski svet, do njega je došlo znatno nakon isčeznuća dinosaurusa.
ZAKLJUČAK
Šta
reći posle svih ovih teorija, osim da smo ponovo na početku.Nijedna od
ovih teorija, pa ni kombinacija više njih zajedno, ne daju nam pravi
odgovor.Velika misterija sa početka, ostaje i dalje velika, isto kao što
je i bila svih ovih godina, još od prvog dana kada su naučnici počeli
da izučavaju fosilne ostatke tih neverovatnih stvorenja koja su toliko
dugo bili neprikosnoveni gospodari planete Zemlje.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 12:37

JEDINICA 731

NEVIĐENI JAPANSKI EKSPERIMENTI






U ratu se čine razni zločini, ali ovakvo nešto prevazilazi sve na šta
biste pomislili.Odmah vas upozoravam da slike koje slede nisu za
svakoga.Stravična japanska jedinica 731 učinila je svoje...


Ovaj istraživački program bio je jedna od najvećih tajni u Japanu tokom
i nakon završetka Drugog svetskog rata. Bio je to obiman program sa
ciljem da se razvije orušje za biološki rat, gde bi bili korišćeni
virusi kuge, antraksa (crni prišt), kolere i gomile
drugih stravičnih patogena. Istraživanja je vodila misteriozna jedinica
731 japanske imperijale armije, eksperimentišući na ljudima i
testirajući na terenu bombe kuge. Bombe su bacane na kineske gradove da
bi se ustanovilo može li se na taj način izazvati epidemija. Naravno da
su uspeli u tome.
Evo odmah reči jednog 72-godišnjeg starca koji
je bio medicinski asistent u japanskoj armiji u Kini i koji je tada i
sam vršio stravična dela na ljudima: 'Ljudi u belim mantilima dovukli su
golog tridesetogodišnjeg muškarca u operacionu salu. Operacija bez anestezije
je počela. Momak je znao da je za njega sve gotovo, pa se nije odupirao
dok su ga vezivali za sto, ali kada sam u ruke uzeo skalpel, počeo je
da vrišti. Napravio sam rez od grudnog koša pa do stomaka. On je užasno
vrištao, bio je to neopisiv zvuk, dok mu se lice grčilo u agoniji.Onda
je konačno prestao da vrišti. To je bila svakodnevna rutina jednog
hirurga, ali je na mene ostavilo poseban utisak jer mi je bilo prvi
put'. (Na slici desno gore su ostaci krematorijuma u sedištu jedinice
731).
Ovaj starac koji je naravno insistirao na anonimnosti
objasnio je razloge ove vivisekcije: zatvorenik, Kinez, bio je namerno
zaražen virusom kuge za potrebe istraživačkog projekta čiji je cilj bio
da se razvije bakteriološka bomba kuge za upotrebu u Drugom svetskom
ratu.Istraživači su želeli da otkriju efekte bolesti na unutrašnje
organe čoveka, pa su jednostavno odlučili da raspore živog zarobljenika.
(Slika dole levo).
Prvobitno curenje informacija o bakteriološkom
ratnom programu Japana pretvorilo se 80-tih godina u pravu bujicu.
Usred neprestanog poricanja članova japanske vlade, kako pojedinačno
tako i kolektivno, da je Japan bio agresor
u Drugom svetskom ratu, širom Auije se proširila diskusija tokom koje
je na površinu počela da izbija istina o japanskim zverstvima.
Najpoznatiji tekst o tome je napisao Nikolas Kristof pod naslovom,
'Japan se suočava sa jezivim ratnim zločinima', objavljen u Njujork
tajmsu 1995. godine. U tom članku dat je detaljan pregled
najšokantnijih, najodvratnijih i najokrutnijih zločina sa kojima se
ikada suočio ovaj civilizovani svet. Japanska jedinica 731 koristila je
ljudska bića za vivisekciju sa ciljem da razvije biološko oružje.Jednako
neverovatno zvuči i činjenica da su SAD zataškale zločin u zamenu za
podatke i rezultate eksperimenata na ljudima, što je direktno
ignorisanje međunarodnih zakona i ljudskih prava.
Ali, koga još
čudi politika SAD-a.Nakon Drugog svetskog rata osudili su na smrt sve
naciste koji nisu imali nikakvo znanje, zamazali celom svetu oči, a oni
koji su bili stručnjaci u svojim monstruoznim projektima prebačeni su u
SAD, putem operacije PAPERCLIP (Spajalica).
Ovo je bio projekat američke armije, stvoren uz pomoć nacističkih
naučnika, obaveštajnog dela i drugih ratnih zločinaca iz Evrope i Japana
koji su prebačemi u SAD posle Drugog svetskog rata i koji su svoje
monstruozne eksperimente nastavili da rade, sada pod patronatom SAD-a.
Naučnici i bivši pripadnici jedinice 731 tvrde da je najmanje 3.000
ljudi, a po nekim računicama i mnogo veći broj, ubijeno u stravičnim
medicinskim ekperimentima.Nijedan od njih nije preživeo, a niko ne zna
koliko je ljudi umrlo prilikom testiranja 'na terenu'.
Na kraju
Prvog svetskog rata 1918. godine, medicinsko nadleštvo japanske armije
započelo je proučavanje biološkog oružja i načina ratovanja.Za šefa
istraživačkog tima postavljen je major Terunobu Hasebe, koga je ubrzo
nasledio dr Ito sa timom od 40 naučnika. Ovo
je potrajalo nekoliko godina. Međutim, pravi početak stvaranja japanskog
biološkog oružja započinje sa uzdizanjem Išiia Široa (na slici
levo).Išši je diplomirao medicinu na univerzitetu u Kjotu 1920. godine i
smesta se pridružio armiji.Doktorirao je 1927. godine i započeo
propagiranje biološkog oružja u japanskoj armiji.Priklonio se rastućem
japanskom militarizmu, i uzdigao se do moći koju su upotpunila tri
elementa.Prvo, Išii je kao vojni ataše poslat u Evropu 1928.
godine.Sledeće dve godine proveo je u Evropi i u Americi, zanimajući se
za istraživanja na polju biologije.Posle povratka unapređen je u čin
majora i posvetio se promociji istraživanja i proizvodnje biološkog
oružja, propagirajući teoriju da se savremeni rat može dobiti samo
naukom i tehnologijom i da je proizvodnja biološkog oružja
najekonomičnija za zemlju siromašnu prirodnim resursima, kao što je
Japan.Drugo, Išii je pronašao moćene saveznike u armiji. Bili su to
pukovnik Tetsuzan Nagata, otpravnik vojnih poslova, Pukovnik Joriniči
Suzuki, šef prve taktičke sekcije vojnog generalštaba, pukovnik Ruiđi
Kajitsuka zadužen za medicinsko odelenje u vojsci i pukovnik Čikahiko
Koizumi, načelnik vojne hirurgije poznat kao otac japanskog hemijskog
oružja (na kraju rata počinio je samoubistvo zbog straha da će biti
progonjen kao ratni zločinac), i Sadao Araki, ministar armije i lider
stranke 'Imperijalnog puta' u japanskoj armiji. (Na slici desno je
bakteriološka bomba koju je lično razvio Išii Širo.)
Ubrzo posle
Išiijevog povratka iz Evrope u oblasti Šikoku izbila je neka vrsta
meningitisa.Išši je dizajnirao filtre za vodu koji su pomogli u
sprečavanju daljeg širenja bolesti i stekao je poznato ime, naročito u
vojsci gde je proglašen za najslavnijeg bakteriologa.Uprkos svemu ovome,
Išiijev najveći dobitak leži u pomanjkanju morala i griže savesti, koji
je više nego neophodan svakom lekaru.




Po naređenju cara Hirohita, 1936. godine osnovane su dve jedinice:
jedna je bila Išiijeva jedinica u javnosti nazvana 'Odelenje za
prevenciju epidemija i pročišćavanje voda Armije Kuantung', čije se ime
nije promenilo u 'Jedinica 731' sve do 1941. godine, koja je trebala
biti premeštena u novu bazu kod Pingfana, 20 kilometara jugozapadno od
Harbina.Druga je bila jedinica Vakamatsu (nazvana po svom komandiru
Juđiru Vakamatsuu, a kasnije je prekrštena u jedinicu 100), smeštena u
bazi u Mengčiatunu blizu Čangčuna, za javnost nazvana 'Odelenje za
prevenciju veterinarskih bolesti Armije Kuantung'.U junu 1938. godsine
jedinica 731 seli se na novu lokaciju kod Pingfana i zauzima površinu od
32 kvadratna kilometra, označenu kao 'ničija zemlja'.U međuvremenu Išii
je unapređen u čin pukovnika i imao je 3000 Japanaca pod svojom
komandom.
Od 1940 godine Išii
Širo je u Kini predvodio jedinicu 731 angažovanu u biološkom ratovanju i
napadima na gradove Ningpo, Činhua, Čučoa u provinciji Čečiang (tokom
rusko-japanskog rata u Mongoliji, 1939. godine jedinica 731 je
raspoređena na front da bi vršila bakteriološke napade).Da bi se
osvetili za vazdušni napad SAD-a na Tokio pod zapovedništvom pukovnika
Dulitla u aprilu 1942. godine, kada je preko 60 američkih pilota spaseno
iz oblasti Čečiang, Japan je lansirao široku kampanju čišćenja uz
učešće nekoliko stotina ljudi iz jedinice 731 i podređene jedinice 1644
iz Nankinga.Početkom novembra 1941. godine jedinica 731 šalje avion da
prioširi bubonsku kugu U
Čangtiju i Hunanu.Ovaj događaj je bio dobro poznat američkim i
britanskim obaveštajcima u Čangkingu, a pored toga je i kineska vlada
poslala kompletne informacije američkoj i britanskoj vladi preko svojih
ambasadora u Londonu i Važingtonu.Kineske vlasti su dugo znale da Japan
koristi bilološko orušje protiv Kine i neprestano su se obraćale
međunarodnoj zajednici za pomoć.Pre bekstva iz Kine u vreme japanske
predaje, jedinica 731 je oslobodila hiljade zaraženih parcova koji su
izazvali epidemiju kuge u 22 okruga provincija heilungčiang i Kirin, a
preko 20.000 Kineza izgubilo je život.Kako je kuga bila sasvim dobro
opisana u novinama, mnogi Kinezi su postali svesni da je Japan
primenjivao biološko oružje tokom rata.(Na slici gore prikazana je
vivisekcija trudne žene od strane doktora iz jedinice 731).




Prednost koju je imala Kina, sa japanske tačke gledišta, bila je ta
što su Kinezi bili dovoljno dostupni subjekti na kojima će se testirati
dejstvo biološkog oružja.Subjekti su nazvani 'cepanice'.Većinu su, naravno, činili Kinezi, ali je takođe bilo i dovoljno Rusa, koji su pobegli iz domovine u Kinu.
Takeo Vane, 71-godišnji bivši medicinski radnik jedinice 731, koji
danas živi u Marioki, gradu na severu Japana, kaže da je jednom prilikom video staklenu teglu visoku dva metra, u kojoj je muškarac, belac, bio potopljen u formaldehid. Čovek je bio isečen vertikalno na dva dela
i Takeo Vane pretpostavlja da je to bio Rus jer je tada mnogo Rusa
živelo u okolini. Glavni štab jedinice 371 imao je dosta takvih tegli sa
uzorcima.
U njima su čuvana stopala, glave, unutrašnji organi i sve je bilo
uredno popisano i obeleženo nalepnicama.Jedan od veterana jedinice 731
koji je insistirao na anonimnosti izjavio je, 'Video sam nalepnice na
kojima je pisalo: Amerikanac, Englez, Francuz, ali većina su bili
Kinezi, Korejci i Mongoli. (Na slici desno gore prikazani su doktori
jedinice 731 na zadatku).
Medicinski istraživači često su
zatvarali zaražene zatvorenike sa zdravima da bi videli kojom će se
brzinom bolest širiti. Doktori su takođe zatvarali ljude u komore pod
velikim pritiskom da bi ustanovili koliko vremena je potrebno dok im
očne jabučice ne izlete iz svojih ležišta.Žrtve su često odvođene na
mesto zvano Anda u strogo zabranjenoj zoni.Tamo su ih vezivali i
bombardovali bakteriološkim oružjem da bi videli koliko je nova
tehnologija efikasna.Avioni su zasipali zonu virusima kuge ili bacali
bombe sa buvama inficiranim kugom.Cilj eksperimenata je bio da se
ustanovi koliko će ljudi umreti i na kojoj udaljenosti od centra
eksplozije.
Japanska armija je redovno izvodila testove na
terenu, sa ciljem da se otkrije hoće li biološki rat funkcionisati i
izvan laboratorija.Avioni koji su bacali buve zaražene kugom iznad
kineskih gradova Ningbo i Čangde kasnije su izveštavali o izbijanju
epidemija.Japanske trupe su takođe bacale viruse kolere i tifusa u reke,
jezera i izvore vode, ali su rezultati često bili
kontraproduktivni.Specijalisti za biološki rat su 1942. godine raspršili
klice dizenterije, kolere i tifusa u provinciji Zeijang u Kini, ali su
tom prilikom oboleli japanski vojnici i 1700 ih je umrlo.
Istoričar sa
kalifornijskog državnog instituta, Šeldon Haris, procenjuje da je preko
200.000 Kineza ubijeno tokom ovih eksperimenata na terenu.Haris takođe
tvrdi da su životinje zaražene kugom, puštene na kinesku teritoriju kada
je rat već bio pri kraju, izazvale epidemiju kuge koja je ubila
najmanje 30.000 ljudi u oblasti Harbin od 1946. do 1948. godine. (Na
slici levo prikazano je odlagalište leševa u centru jedinice 731).
Vodeći naučnik jedinice 731 Keiči Tsuneiši vrlo je skeptičan po pitanju
broja nastradalih.On je u Japanu čak predvodio akciju javnog
razotkrivanja zverstva jedinice 731, ali je rekao da je napad na Ningbo
ubio samo stotinu ljudi i da ne postoje dokazi da su velike epidemije
bolesti izbijale tokom testiranja na terenu.



Prva osoba koja je otkrila javnosti zločine jedinice 731 i
pokrenula pitanje o tome da bi SAD mogla da ih zataška, bio je Džon
V.Pauel Junior (štampao je list China Weekly u Šangaju, koji je prestao
da izlazi 1953. kada je Pauel odlučio da se vrati u ameriku).


Posle povratka u Ameriku Pauel je bio žestoko proganjan.U
oktobarskom izdanju Biltena za atomske naučnike iz 1981.godine, Pauel
objavljuje tekst 'Japansko biološko oružje 1930-1945'. Međutim, detaljno
urađena studija o ovim zločinima nije se pojavila sve dok dvojica
britanskih novinara, Piter Vilijams i Dejvid Valas, nisu objavili 1989.
godine knjigu 'Jedinica 731:japanski tajni biološki rat u Drugom
svetskom ratu'.
Na osnovu zajedničkog rada Vilijamsa i Valasa,
profesor Šeldon Haris dovršio je svoju monumentalnu knjigu 'Fabrike
smrti:japanski biološki rat 1932-1945. i američko zataškavanje'. Ova
knjiga je objavljena u Njujorku 1994. godine. U njoj je naveden i
interesantan detalj. Naime, autor knjige je još 1990. godine pisao da su
sve strukture vlasti u Americi zabrinute zbog otkrivanja saučesništva u
najvećim zločinima ovoga sveta i da će, verovatno, nastojati da
naoprave novi rat negde u svetu (po mogućstvu u Evropi).
Reklamna
mašinerija neviđenih razmera biće angažovana, pisao je tada profesor
Haris, na dokazivanju da neka od strana osniva koncentracione logore po
uzoru na nacističke, čineći zverstva kakva su se dešavala samo za vreme
Drugog svetskog rata. Cilj je bio jednostavan, skrenuti pažnju sa
istraživača prošlosti i naterati javno mnenje da se zgražava i osuđuje
druge. Ubrzo posle toga, počeo je sukob na prostoima bivše SFR
Jugoslavije. Amerika je samo na to čekala, a koliki je njen udeo u svemu
ovome ne treba posebno ni napominjati.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 12:56

MESEC ILI STUDIO U NEVADI






NAJVEĆA PREVARA U ISTORIJI ČOVEČANSTVA

Ovu temu je najbolje početi sa izjavom jednog NASA-inog čoveka,
kada su ga nedavno pitali kada će ponovo na Mesec.Njegov odgovor bio je,
'Kada ovladamo tehnologijom, ponovo ćemo tamo...'.
Da li je
greškom načinio lapsus ili je samo bio iskren, ali ovo je prilično
čudno. Pre 40 godina, pomoću štapa i kanapa ladno su u konzervi išli na
Mesec, a danas sa ovakvom tehnologijom, još čekaju...

Ima još jedna zanimljiva činjenica. Kada je novinar Bart Sibrel prišao
jednom prilikom Armstrongu, ovaj mu je odgovorio 'Nemojte me ništa
pitati i ja vam neću ništa slagati'. Da li bi Armstrong rekao ovako
nešto da nema ništa da sakrije? Inače, Nil Armstrong se danas suočava sa
mentalnom bolešću. Da li je to rezultat povezivanja njegovog imena sa
najvećom prevarom u istoriji ili mu je jednostavno proradila savest.
Uverenje da je čovek kročio na Mesec, odnosno da su poduhvati misije
Apolo bili uspešni, toliko je čvrsto ukorenjeno u našoj svesti da
tvrdnja da to nije istina deluje prilično smešno svakome.To je
prihvaćeno kao svojevrsna dogma. Pa ipak, ima mnogo ozbiljnih dokaza u
prilog tvrdnji da je celo čovečanstvo žrtva jedne od najvećih podvala u
režiji Amerike, to jest NASA-e, (Američka agencija za svemirska
istraživanja). Počelo je pre dvadeset godina kada jednom od inženjera
koji je radio na projektu savest više nije dozvoljavala da ćuti. Izdao
je knjigu gde je potanko objasnio ovu neviđenu prevaru. Tu su bile
navedene sve same činjenice, kao što su: mesto gde je sve snimano,
boravak astronauta u karantinu posle 'vraćanja na Zemlju' gde su u
stvari učili odgovore na sva moguća pitanja koja će im biti postavljena
od strane novinara, izbacivanje modula iz transportnog aviona - kao
navodno spuštanje modula na Zemlju, pogibija tog pilota koji je vozio
taj avion već na njegovom prvom sledećem letu, istina o lunarnom modulu
koji nikada nije testiran na Zemlji i mnogo toga još. NASA je bila
potpuno zatečena i uložila je nekoliko desetina miliona dolara da bi
demantovala ove informacije.A zašto uložiti toliki novac za nešto što se
smatra potpuno normalnim, očiglednim i sveprihvaćenim.
Samo
logičko razmišljanje baca totalnu sumnju na ovaj njihov 'poduhvat'.Kada
su Rusi otišli u orbitu, Amerikanci su bili poniženi.Da i oni odu u
orbitu, bili bi samo drugi koji su to uradili.Samo je postojala jedna
opcija sa kojom su mogli da preteknu Ruse.
Odlazak na Mesec bio je jedino rešenje.I šta su uradili, pa ladno su otišli na Mesec i to u rekordnom roku.
Ovde treba spomenuti jednu činjenicu kada su vojni avioni u
pitanju, a to je da je jednom vojnom avionu, od ideje pa do konačne
realizacije, to jest da se nađe u naoružanju jedne armije, potrebno 15
godina.Koliko je potrebno onda jednoj napravi koja 'vozi na Mesec'.Po
toj logici oni su trebali još početkom 50 godina da krenu u realizaciju
projekta leta na Mesec.A kakva je tehnologija bila 50-tih godina?
Pogledajte auto industriju, ili avio industriju toga doba.Informatičari
koji dobro poznaju istorijat računarstva takođe vrlo dobro znaju na čega
su ličili tadašnji računari, šta su mogli i naročito koliko su bili
veliki.
1969. godine (a kamoli na početkju projekta)
kompjuterski čip još nije bio pronađen.Maksimalna kompjuterska memorija
bila je 256k, a kompjuter u Apolo 11 imao je 'neverovatnih' 32 k memorije.Danas
kada kod Kineza kupite dve majice, na poklon dobijete kalkulator koji
ima deset puta više memorije nego računar Apola 11. I sa tim su oni
otišli na Mesec !?
Kako sprečiti današnju tehnologiju da otkrije
prevare na snimcima i video materijalu.Vrlo jednostavno.Francuski
časopis Figaro objavio je vest da je NASA 'izgubila' ni manje ni više
nego 13.000 kaseta na kojima su bili snimci sa meseca.Ono što nema,
nemožete ni testirati.Gde su kasete sklonjene, samo oni znaju.

Inače, treba spomenuti i autora Vilijama Kerela, koji je snimio
dokumentarni film 'Operation Lune' za francuski 'Point du Jour
Production and Arte France'.U ovom dokumentarcu, udovica poznatog
režisera Stenlija Kjubrika otkriva frapantnu činjenicu da je on bio
angažovan 1969. godine od strane američke državne administracije da
snimi kadrove šetnje astronauta po Mesecu.Stenli Kjubrik je uradio taj
zadatak i to u istom studiju gde je završio i svoj najpoznatiji film
'Odiseja u svemiru 2001'.Kjubrik je za snimanje tih kadrova koristio
specijalne Zeiss objektive, koji su bili napravljeni upravo za potrebe
NASA-e.U filmu se navodi da je američkoj administraciji bilo najvažnije
da astronauti budu viđeni kako hodaju po Mesecu.Nagrada Kjubriku za
dobro obavljen posao bila je ta da je on dobio te iste objektive da bi
kasnije mogao da snimi svoj film 'Beri Lindon', za koji je specifično da
uopšte nije korišćeno veštačko svetlo, već samo svetlost sveća.

ČUDNE ČINJENICE


Na slici koju je načinio Ruski špijunski satelit poznate Oblasti 51
može jasno da se vidi oblast koja je potpuno čista od bilo kakvog
biljnog sveta.Na tom delu postoje krateri, koji izgledaju potpuno isto
kao krateri na Mesecu.Još preciznije istraživanje pokazalo je da je
jedan od tih kratera identičan sa kraterom snimljenim na Mesecu prilikom
misije Apollo 12.
Kamera koja se koristila da napravi sve
snimke na Mesecu, bila je postavljena na prednjoj strani odela
astronauta i nije imala okular (ono kroz čega gledate dok pravite
snimak.Imaju ga i većina digitalnih aparata, bez obzira što se slika
gleda kroz ekran).Sve što su astronauti mogli da urade je da se okrenu
prema objektu koji žele da slikaju, upere kameru i nadaju se da će im to
ući u kadar.To je jednostavno bilo slikanje naslepo, a da se ne
spominje skakanje i slično.Međutim, pogledajte slike sa Meseca, one su
fantastično kadrirane, svaki objekat je potpuno fokusiran, nema kadrova
koji izlaze van okvira, niti zamućenih slika usled skakanja.Tako je
napravljeno hiljade perfektnih slika.Još jedan dokaz tvrdnji da je sve
to napravila filmska ekipa.
Samo mesec dana pre misije Apollo 11,
Armstrong je testirao Lender u vazdušnoj bazi.U toku testiranja nije
mogao nikako da uspostavi potpunu kontrolu nad njim.Lender je slupan, a
Armstrong se spasao iskočivši iz njega u poslednjem momentu.
Gus
Grisom bio je veteran svemirskih putovanja koji je često okolo
kritikovao NASU i govorio, 'Neko ide da bude ubijen'.Međutim taj neko
bio je baš on.On je bio unutar kapsule koju je zahvatila vatra,
komunikacija se izgubila i cela posada je izginula.Ostaci ove kapsule
završili su zaključani daleko u vojnoj bazi. Familija Gus Grisoma misli
da vatra uopšte nije bila nesrećan slučaj. Beti Grisom, Gusova udovica,
tražila je od NASA-e da kaže istinu o ovom slučaju, kao i o Apollo
misijama.
Čarls Barent sakupio je preko 500 stranica NASA
izveštaja koji su se ticali sigurnosti.Rakao je: 'Apollo program je
velika zbka i nered, oni nikada to neće napraviti za let na mesec'.
Jednu nedelju kasnije voz je udario u njegov auto, ubivši njega, ženu i
ženinu ćerku iz prvog braka.Svi njegovi izveštaji su nestali!

Između 1964. i 1967.godine, desetorica astronauta izgubili su živote u
nesrećama.Samo vrlo mali broj ljudi iz NASA-e znao je pravo stanje i
šta se u stvari dešavalo.Raketni inženjer koji je radio za kompaniju
proizvodeći raketne motore za Apollo program, prijavio je mnogo problema
i izrazio veliku sumnju u uspeh misije.
Nekoliko godina nakon
NASA-inog navodnog spuštanja na Mesec, Baz Oldrin, 'drugi čovek na
mesecu' bio je upitan na jednom banketu kakav je osećaj hodati po
Mesečevoj površini.Oldrin je nakon toga pogledao u svoja stopala i
napustio prostoriju plačući nekontrolisano.To nije bio ni prvi ni
poslednji put da je učinio tako nešto.Da li je to bila patnja i pokušaj
da živi udaljen od velike laži.
Odmah ćemo navesti i slučaj
astronauta na misiji Apollo 12. Pit Konrad rekao je da će javno
progovoriti o prevari letova na mesec kada bude 30-godišnjica njegovog
navodnog leta na Mesec.To je trebalo da se desi 1999. godine.Ubijen je
jednu nedelju pre navršetka 30 godina od njegovog leta i tako sprečen da
progovori.
NASA-ima slika sa Apollo 11 misije pokazuje Nila
Armstronga kako čini veliki korak za čovečanstvo. Fotograf bi morao biti
u tom slučaju na površini Meseca.Ako je Armstrong bio prvi čovek na
Mesecu, ko je onda načinio fotografiju?
Kaže se da su samo dva
čoveka šetala po Mesecu prilikom Apolo 12 misije.Astronaut koji se vidi
na viziru naslikanog astronauta nema kameru, pa ko je onda načinio
fotografiju.
Lunarni modul kojim su se navodno spustili na Mesec
bio je težak 17 tona.Imao je izuzetno snažne raketne motore na donjem
delu koji su ga trebali prizemljiti, kao i izbaciti pri povratku sa
mesečeve površine.Međutim, na slikama modula, nigde nema nikakvih
tragova ispod njega.Nikakvog, ni najmanjeg kratera koji bi trebao
ostaviti, nikakvih tragova u prašnjavom tlu Meseca.Modul deluje kao da
nikada nije upaljen.
Ko je toliko lud da rizikuje korišćenje lunarnog modula na Mesecu, kada simulacija spuštanja na Mesec nije nikada testirana?
Zašto su NASA-ini administratori dali ostavke dan pre prve Apollo misije?
Kada pogledate šta su Apolo misije ostavile na Mesecu, zapitajte se
zašto ništa od toga nije vidljivo putem jakih teleskopa.Sonda Klementina
periodično mapira Mesečevu površinu, ali nikako da pokaže bilo koji
artefakt koji je ostao tokom Apolo misija.Gde su Mesečev bagi i baza od
Lunarnog modula nestali.
Bilo je nemoguće imati svemirska odela
sa vodenim hlađenjem, kada je spoljna temperatura bila stalno na tački
ključanja vode.
Navodno Mesečevo kamenje doneto sa Meseca je
basaltna stena pronađena negde na Zemlji, a NASA ju je veštački načinila
radioaktivnom.


RADIJACIJA
Radijacija
je ono što i dan danas predstavlja najveću prepreku putovanjima u
svemir.Jedan američki autor je istraživao i otkrio da bi Apolo raketa
trebala biti dva metra debela da
bi zaštitila astronaute unutar kapsule od kuvanja usled kosmičke
radijacije.Pitanje je veliko kako je NASA zaštitila filmove i
kamere od radijacije i estremnih temperatura?
Rusi su obelodanili da oni neće nikada pokušati otići na Mesec, pošto
nemaju ideju šta sve radijacija može da uradi.Možda i ovo dovoljno
govori o problemu radijacije.
Sunčevi blesci mogu povrediti
astronaute u svako doba.Da bi otišli na mesec, astronauti bi morali
proći kroz 2 posebne oblasti sa veoma visokom radijacijom koje su
poznate kao Van Alenov Pojas. Prvo polje je 272 milje od Zemlje.
Količina radijacije u pojasevima varira od godine do godine, ali svakih
11 godina zračenje postaje najgore.I koja slučajnost.Baš od 1969. do
1970. bio je jedan od najgorih perioda u kome je radijacija dostigla
svoj vrhunac. NASA je na ovo pitanje odgovorila da aastronauti nisu dugo
prolazili kroz Van Alenov Pojas.Kada smo kod ovoga, setite se samo
koliko traje snimanje na rendgenu.Delić sekunde, a i to je dosta. Zašto
je onda NASA koristila tanke ploče od aluminijuma da bi zaštitila
astronaute, kada su znali da je nivo radijacije u Svemiru nekoliko
stotina puta jači od smrtonosne doze.
Da li ste znali da je
vlada SAD-a 1962. godine pokušala da napravi rupu u Van Alenovom Pojasu
248 milja od Zemlje.Tokom operacije Starfish Prime, megatoni nuklearnih
bombi bili su korišćeni da naprave neprirodni koridor kroz Van Alenov
Pojas.Nažalost, ne da nisu uspeli da naprave rupu u pojasu, već su
napravili totalni haos.Napravili su treći pojas koji je bio 100 puta
intenzivnijeg zračenja od prirodnih pojaseva, a 2002.godine ova veštačka
zona još uvek je imala 25 puta jaču radijaciju od druga dva
pojasa.Danas čak nema ni slaganja u pogledu širine pojaseva. Dr Džejms
Van Alen, koji je i pronalazač ovih pojaseva otkriva da se oni prostiru
najmanje 64.000 milja u dubinu, dok NASA kaže da su oni samo 24.000
milja u dubinu.Svaka od Apolo raketa provela je približno oko 4 sata u
pojasu, izložena ogromnoj količini radijacije.Nikada nijednom od
astronauta nije ni dlaka sa glave falila, a kamoli da su oboleli od
bolesti koje prouzrokuju i mnogo manje količine radijacije.


Na Mesecu, mnoge od stvari koje mogu ubiti astronaute su potpuno
nevidljive: vakum, ekstremne temperature i naravno svemirska radijacija.
1994. određeni naučnici su zaključili da ljudska vrsta nemože
rizikovati odlazak van Zemljine atmosfere, sve dok se ne pronađe put da
se zaobiđe smrtonosna svemirska radijacija.Kako je danas? 2006. godine
NASA je napravila 30 minutni video snimak, u kojem NASA-ini naučnici iz
svemirskog programa nekoliko puta ponavljaju zaključak naučnika iz 1994.
Putovanje, to jest navodno spuštanje na Mesec je savršen primer
događaja za koji ne postoje dokazi osim snimaka i fotografija koje je za
prikazivanje izabrala NASA.Ali, kao da se nije očekivalo da će neko
pažljivo proučiti taj materijal i otkriti da tu nešto nije u redu.Tada
ni oni znali da će se jednog dana pojaviti internet i da neće moći
blokirati informacije, da će se pojaviti tehnike kojima se lako dokazuje
svaka falsifikovana i montirana fotografija i video.
Stručnjaci
su ustanovili nepodudarnost filmskih kadrova snimljenih navodno na
Mesecu sa fotografijama koje su 'astronauti' tamo napravili; na TV
snimcima se gotovo i ne vidi da oni prave fotografije, kao da je reč o
sasvim odvojenim dešavanjima.Zatim, i na tim kadrovima i na
fotografijama, navodno napravljenim na Mesecu, vide se nemogući svetlosni efekti.
Ovde ćemo vam sada pokazati neke od brojnih snimaka, i fotografskih
i onih iz filmskih snimaka i TV prenosa, napravljenih između 1969. i
1972. godine na kojima postoje jaki dokazi da nisu pravljeni na Mesecu,
kako to tvrdi NASA.Komentare na slike dao je Dejvid Persi, čuveni
britanski stručnjak za film i fotografiju.




Ovde je jedna od najčešće spominjanih činjenica. Kako zastava vijori
kada na Mesecu nema atmosfere? I kako da se ni na jednoj slici nevide
zvezde, mada bi zbog nedostatka atmosfere trebalo da se vide mnogo bolje
nego sa Zemlje prilikom najvederijeg neba? Scenaristi i režiseri o
ovome nisu vodili računa.






Kako je moguće da se vidi tako
mnogo detalja na ovom zlatnom delu lunarnog modula? Kao što se vidi,
senka je ispred modula, Sunce je iza modula i zlatna oblast modula
trebala bi biti u totalnoj senci, a ne osunčana? Takođe, zašto 'Sunce'
ima oreol oko sebe, kada na Mesecu nema atmosfere?





Mislim da komentar na ove slike nije uopšte potreban, samo dobro pogledajte senke.



Na gornjoj slici pogledajte dužinu senke desnog astronauta u odnosu na senku astronauta levo.

Pogledajte
samo ove senke. Dužinu i pravac. Dužina i pravac senki ukazuju na
očigledno postojanje više izvora svetlosti, postavljenih na različitim
mestima.








Dnevna svetlost
na Mesecu traje 14 Zemljinih dana, ali na NASA-inim snimcima dužine
senki variraju u periodu od nekoliko sati ili dana navodne misije. Uz
to, one su u neskladu sa uglovima pod kojim Sunčeva svetlost pada na
Mesečevu površinu.
Na primer, za vreme navodne misije Apolo 11,
Sunce je bilo 10 stepeni iznad Mesečevog horizonta, ali na slikama taj
ugao je čak 26 stepeni.Senke na slikama idu u različitim smerovima, što
ukazuje na više bliskih izvora svetlosti.




Ova
slika, takođe sa TV snimka, pokazuje odsjaj jednog svetlosnog izvora
koji zauzima približno četvrtinu ispupčenog vizira kosmonauta. Taj
svetlosni izvor morao je biti vrlo blizu i vrlo snažan.





Misija Apolo 16. Potpuno osvetljena prednja strana astronauta, koja
bi trebalo da je osenčena, jer je on okrenut leđima 'Suncu'.

To ukazuje na snažno reflektorsko svetlo, koje se ne spominje i ne vidi u
TV prenosu. Taj svetlosni izvor morao je biti postavljen vrlo visoko,
što objašnjava velike, nerealne uglove 'Sunčeve' svetlosti.






Obratite pažnju na potpunu osvetljenost astronauta, i to sa iste strane
na kojoj je i senka! Osvetljena je i dalja zastava ispred samog modula,
iako joj on potpuno zaklanja 'Sunce'.















Oldrin na čuvenom snimku sa misije Apolo 11 ne bi mogao stajati u
jednom jarko osunčanom području, a da se iza njega odmah nalaze tamne
površine. Sunčeva svetlost trebalo bi da se ravnomerno prostire po svim
Mesečevim ravnim površinama.
Obratite pažnju na senku, koja se
pruža suprotno od 'neosunčanog' predela u pozadini. Očito su korištena
dva reflektora, jedan visoko iza i iznad Oldrina, a drugi, slabiji
ispred njega, omogućavajući da se vidi njegova osenčena strana, što je u
Mesečevim uslovima vakuuma totalno nemoguće. Pogledajte i čistotu
odsjaja na njegovoj kacigi, koja se nalazi na osenčenoj strani i trebala
bi da je u potpunoj senci!












Upravo neverovatna stvar!
Krstić koji je postavljen u žižnu ravan kamere i praktično je povezan sa
filmom nalazi se na ovim snimcima iza objekata koji su snimljeni i
delimično je njima zaklonjen! Otprilike ovo je isto kao kad bi meta
zaklanjala nišan na pušci.





Pogledajte dobro slovo C na steni !!! Takođe, obratite pažnju na slovo C koje se nalazi na tlu ispred stene.
Korišćenje slova C na filmskim i kazališnim rekvizitima je dobro
poznato ljudima u Holivudu i koristi se da pokaže gde treba da bude
centar scene.






Pogledajte sliku Baza Oldrina u Apolo 11 kapsuli prilikom 'povratka' sa Meseca i naravno u tami svemira.
Međutim, šta se vidi kroz prozor kapsule. Zašto se vidi svetlo plava izmaglica od Zemljine atmosfere.
Ovo je čisti dokaz da je kapsula bila samo u Zemljinoj orbiti. U
stvari ovakva svetlo plava svetlost može da se vidi kroz prozor na video
snimcima svih Apolo misija. Dokaz da su jednostavno samo orbitirali oko
Zemlje.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 12:58

ZABRANJENA ARHEOLOGIJA






STVARI KOJE NE SMETE DA ZNATE
NITI SMETE DA VIDITE

Da li mi uopšte znamo šta se sve nalazi na našoj planeti.
Ko
smo, šta smo i odakle smo. Ono što nam serviraju naučnici puno je
velikih rupa i praznina, a da ne govorimo o onome što skrivaju od
pogleda čitavog sveta. Razloge znaju samo oni, a nama ostaje samo da
pretpostavljamo. Rekli su nam da naša civilizacija započinje pre oko
7000 godina.Babilon, Sumer, Asirija, Egipat... Šta je sa vremenom pre
ovoga, i naravno sa dokazima vremena pre ovoga. Zašto nam sakrivaju
civilizacije od pre 12.000, pa sve do 50.000 godina. Evo ovde ćemo vas
malo prošetati po dalekoj istoriji i pokazati slike za koje neverujemo
da ste ih ranije videli.


PIRAMIDE U KINI

Kada se spomenu
piramide, tada je prva asocijacija na koju svi pomisle, egipatske
piramide.Oduvek su izazivale divljenje svojom veličinom i
tajanstvenošću.Ko je i kako uspeo sve to projektuje, šta se sve još u
njima krije.Ali šta
ako bi vam rekli da egipatske piramide nisu najstarije,
najmisterioznije, najbrojnije i najveće na planeti, a da pritom ne
mislimo na piramide Maja, Inka i Asteka. Radi se o piramidama za koje
mnogi od vas nisu nikada čuli, niti su slutili da ovako nešto
postoji.Ali, pripremite se...
Idemo u Kinu... U potpuno
zabranjenu zonu oko grada Ksian, koji se nalazi u središnjoj kineskoj
provinciji Šensi. Dobrodošli u zabranjeno područje stotina gigantskih
piramida koje su potpuno nepoznate svetskoj javnosti.
Prvi put su
se gigantske kineske piramide spomenule u javnosti u američkom listu
'Rocky Mountain News' 1947, godine. Autor ovog tajanstvenog teksta bio
je pukovnik američke vojske Mauris Šenan, a tu je bila priložena i
fotografija koju je 1945. snimio jedan američki pilot tokom II svetskog
rata.Pilot je prevozio zalihe hrane za kinesku armiju preko Himalaja, a
sama fotografija snimljena je oko 100 kilometara od grada Ksian.

To mu je uspelo, jer su tada kineske vlasti još odobravale slobodni
prelet američkim avionima preko ovih teritorija.Kada su fotografije
naknadno analizirane, došlo se do saznanja da je piramida visoka skoro
350 metara, tako da je dvostruko premašila visinu najviše piramide u
Egiptu. Piramida je nazvana 'Bela piramida' i predstavljala je najveću
piramidu na planeti Zemlji. (slika levo).Ako je Keopsova piramida visoka
oko 150 metara, možete li zamisliti na šta liči Bela piramida.

Prošlo je skoro pola veka i tek tada su kineske vlasti dozvolile pristup
prvom Evropljaninu u ovu zabranjenu oblast.Bio je to Austrijanac
Hartvig Hausdorf koji je dva puta posetio Kinu 1994. Tokom svoje prve
posete, u aprilu 1994., Hausdorf je imao priliku da vidi šest piramida u
blizini grada Ksiana. Na povratku u Kinu, u avgustu iste godine,
Hausdorf je na svojim snimcima uspeo da prebroji preko 100 piramida!
Hausdorf je imao velike poteškoće da bi dobio dozvolu da doputuje u
provinciju Šensi.
Kinezi mu nisu dopustili nikakvo arheološko
iskopavanje. Kada su videli da je objavio slike piramida,
momentalno su zabranile svakom strancu posetu ovoj zabranjenoj oblasti. U
blizini Bele piramide, Kinezi su podigli i lansirnu rampu za svoj
svemirski program, tako da su i zvanično proglasili ovu oblast vojno
zaštićenom i potpuno nedodirljivom za spoljni svet.




Preko stotinu piramida nalazi se u zabranjenoj oblasti na otprilike 2000 kvadratnih kilometara.
Visina im se kreće od 25-100 metara, izuzimajući Belu piramidu od čak 350 metara.
Ove piramide su građene od tvrde gline i neke su već prilično
oštećene. Jedan razlog je njihova velika starosti, a drugi je što su
neke piramide oštetilo samo stanovništvo koje živi u blizini, koristeći
glinu za gradnju svojih kuća.

Kineske vlasti više ne dozvoljavaju nikakva istraživanja u ovoj
oblasti, a pogotovo približavanje piramidama. Njihova izjava ja da će
neke buduće generacije imati pravo da prouče ove piramide. Ali šta se
dešava u međuvremenu? Kineska vlada naredila je zasađivanje brzorastućih
četinara koji su već uveliko prekrili mnoge piramide i od njih načinili
šumovita brda. Posle par desetina godina biće potpuno pošumljene. Ako
neko priupita za piramide, Kinezi će jednostavno reći, 'Gde vi ovde
vidite piramide'.


Evo još jedne kineske piramide koja je planski pošumljena


O starosti kineskih piramida prvi put isveštavaju dva australijska
trgovca 1912.godine. Oni su razgovarali sa jednim budističkim
sveštenikom koji im je otkrio da se ove piramide pominju u pisanim
dokumentima koji su stari 5000 godina, ali čak i tada su se označavale
kao veoma stare.Kolika je onda njihova prava starost, možemo samo da
nagađamo.



U
blizini ovih piramida živi lokalno stanovništvo, ali kineske vlasti ne
brinu da bi oni mogli otkriti njihovu tajnu spoljašnjem svetu.Oni žive
izolovano, bez mobilnih telefona, računara i interneta.
Oblik ove
piramide levo podseća na piramide u Srednjoj Americi, kod kojih je
poravnat vrh.Dali sve te piramide vode poreklo od iste civilizacije,
velika je zagonetka.Poreklo i starost ovih piramida mogli bi objasniti
razni artefakti pronađeni u njihovoj blizini, kao i hijeroglifi koji su
pronađeni na zidovima piramida.Prema nekim postojećim izvorima u okolini
piramida nađeni su grobovi sa kosturima.Ali ne baš bilo kakvim...Radi
se o čudnim humanoidnim bićima koja imaju veliku glavu i malo telo, od
nekih samo metar i dvadeset centimetara visine.U ovim tajanstvenim
grobovima pronađeni su i stotine kamenih diskova sa nepoznatim
hijeroglifima. Po rezultatima prevođenja, na diskovima je opisan udes
kosmičke letelice od pre 12.000 godina.
Šta se nalazi u kineskim
piramidama i zašto se planski sakrivaju pošumljavanjem, odgovor znaju
samo kineske vlasti.Ono što vi možete da uradite je, ako imate brzu
internet vezu i program Google Earth, da probate da nađete oblast Šensi i
grad Ksian (Xian) i da pokušate da malo provirite u ovu misterioznu
oblast.Samo pazite...




PODVODNE RUŠEVINE PORED JAPANA


Izgleda da se najveće misterije naše planete kriju na morskom
dnu.Kolika je to površina ne treba ni spominjati, a pogotovo kada se još
uzmu u obzir dubine mora i okeana na koja ljudi još ne mogu da odu sa
ovakvom tehnologijom kakva je danas. Ali, hajdemo u okolinu Japana ...
U dubinama Japanskog mora, u blizini ostrva Okinava, Una i Tajvan
otkrivene su izuzetno neobične i tajanstvene ruševine.Pronađene su
ostaci ogromnih građevina od precizno isklesanog kamena, čija je starost
procenjena na čak 12.000 godina, što znači da su nastale još 10.000 pre
Hrista.
Mnogi u Japanu veruju da su u pitanju ostaci tajanstvenog, izgubljenog kontinenta koji japanska
narodna tradicija naziva Onogorodžima.Po njihovom predanju, taj
kontinent je isto kao i legendarnu Atlantidu, progutalo more.Drugo
mišljenje je, da je u pitanju mitski kontinent Mu, kolonija izgnanika iz
Atlantide, oni koji su se po legende pobunili protiv vlasti u svojoj
zemlji.I Mu je po legendi, takođe, nestao u moru.
Još 1985.
godine, Japanac Kikačiro Aratake je roneći stotinak metara od ostrva
Jonaguni, na dubini od 25 metara, ugledao ogromnu piramidu.Piramida
na dnu mora, bilo je to nešto nezamislivo i senzacionalno.Od tada, više
puta je pokušavano da se utvrdi da li je to delo prirode ili veštačka
tvorevina nastala ljudskom rukom.Tek 2000. godine mesto je proglašeno
arheološkim lokalitetom, a rukovodstvo nad istraživanjima preuzeo je
Masaki Kimura, koji je tada bio docent okeanografije na univerzitetu u
Rjukju.Istraživanja su potvrdila da se radi o građevini digaćkoj oko 200
metara, širokoj 150 i visokoj 20 metara.Postoje rukom klesana
stepeništa, ispod temelja nalazi se nakadašnji sistem za drenažu, a
nađena je i glava (na slici dole) koja je vrlo slična sa glavama sa
Uskršnjih ostrva ! Veoma važan nalaz su znaci isklesani u kamenu, sasvim
slični piktogramima na još nedešifrovanoj steli sa Okinave. Bilo je
više nego očigledno, da su kameni blokovi ostaci civilizacije koja je
postojala davno pre zvaničnih naučnih tvrdnji i da je civilizacija koja
ih je gradila raspolagala sa vrlo naprednom tehnologijom.To su fino
obrađeni kameni blokovi koji formiraju bočnu stranu piramide sa hramom
na vrhu.
U jesen 1995.
godine, pronađene su još tri lokacije sa podvodnim građevinama,
hramovima, trgovima, stepenicama, putevima, stiliziranim likovima
morskih životinja.Između 1995. i 2005. godine pronađeno je još osam
novih podvodnih nalazišta na potezu između Japana i Tajvana.Najveća
podvodna struktura koja je dosada otkrivena nalazi se u blizini otoka
Yonaguni na 35 metara dubine. Ova građevina je dugačka 80 metara, široka
30 metara i visoka oko 15 metara.Tu su takođe i kameni putevi i
raskrsnice koji povezuju podvodne građevine koje se nalaze između ovog
ostrva Yonaguni i dva ostrvceta, Kerama i Aguni.
Kada je nastala piramida i svi ovi objekti? Kada ih je prekrilo more? O koliko se
ovde dalekoj prošlosti radi i ko je bila misteriozna civilizacija koja
je sve ovo izgradila u 'vremenu koje je bilo pre vremena'.

Dokazi govore o tome da je zadnje ledeno doba bilo pre 0ko 11.500 godina
i da je tada došlo do topljenja velikih količina leda. Zbog ovakvog
velikog topljenja, nivo mora se na nekim mestima na Zemlji popeo za
preko 100 metara i tako potopivši na kopnu sve što je bilo u tom
opsegu.Pretpostavlja se da je to bio slučaj i sa ovim kompnom kod
japanske obale.
Mnoge svetske legende govore o civilizaciji svih
civilizacija koja je bila smeštena negde na Pacifiku.Stari narodi su je
nazivali Mu ili kako su je zvali na zapadu, Lemurija.Prostirala se od
Japana, pa preko Polinezije sve do Uskršnjih Ostrva, sastavljena od niza
većih ostrva. Sve ove građevine pronađene u dubinama mora nedvosmisleni
su dokazi postojanja ove civilizacije.




NOVA VRATA U PIRAMIDI



U martu 1993. godine robot nemačke prouizvodnje Upuaut II (Onaj koji
otvara život) otkrio je na kraju jednog dugačkog podzemnog hodnika u
unutrašnjosti Keopsove piramide, mala vrata od mermera i krečnjaka sa
dve bakarne ručice.Ovu nemačku arheološku ekipu predvodio je inženjer
robotike Rudolf Gantenbrink iz Minhena.Otkriće ove tajne prostorije u
unutrašnjosti Velike piramide bilo je prava senzacija.Ali, radost
nemačkih arheologa trajala je vrlo malo.Egipatske vlasti su odmah po
ovom senzacionalnom otkriću, oduzele nemačkoj ekipi dozvolu za rad i
izbacili ih iz zemlje ! Kako je tada rekao generalni direktor
arheoloških iskopavanja u Gizi dr Zahi Havas: 'Piramide su nasleđe
Egipta, a ne Zapada'.
Od tada niko sa Zapada nije dobio dozvolu
da radi, a egipatski arheolozi koji su nastavili iskopavanja u Velikoj
piramidi, odbijaju da kažu šta se nalazi u tajnoj
prostoriji.Gorepomenuti dr havas izjavio je predstavnicima štampe:'Iza
vrata koja je pronašao Gatenbrinkov robot nema ničega'.Ali, prilikom
jedne Havasove posete SAD, gde je otišao da traži novčanu pomoć za
egiopatsku arheologiju, potencijalnim finansijerima rekao je u
poverenju, da je 'iza tih vrata
najznačajnije arheološko otkriće u istoriji Egipta, a predmeti koji su
tamo pronađeni primoraće Zapad da piše potpuno novu istoriju'
.Od
tada se više ništa nije čulo o tajnoj prostoriji u unutrašnjosti Velike
piramide koja se pripisuje faraonu Keopsu koji je živeo 2625.godina pre
Hrista.Egipat već godinama zabranjuje pristup bilo kakvim arheolozima sa
Zapada, zabranjeno je čak i snimanje i fotografisanje u blizini
nalazišta u Gizi.





TAJANSTVENO KAMENJE IZ IKE


U gradu Ika u Peruu, dr Kabrera Dartuea, fizičar i arheolog amater, ima u svojoj kolekciji oko 20.000 kamenova i ploča od stena koji su dekorisani velikim brojem gravira, od kojim mnogima tu uopšte nije mesto.
Barem po našem shvatanju istorije. Kamenje je uglavnom od sivog
andezita, granitne polukristalne osnove koje je veoma teško i tvrdo za
urezivanje.Stanovnici u ovom kraju pronalaze ovo kamenje još od 1500.
godine, a na njima su ugravirani nama nezamislive pojmovi. Tu su
ugravirani detalji hirurških operacija, carskog reza, transfuzije krvi,
komplikovane operacije pluća i bubrega, detaljni zahvati na srcu i
mozgu. Lekari su utvrdili da je na pojedinim kamenovima čak ugravirana
operacija presađivanja mozga.


Neki crteži na kamenovima nas potpuno vraćaju u praistoriju, ali ne
bilo kakvu. Prikazano je vreme kada su praistorijske životinje,
dinosaurusi i ljudi živeli zajedno !!! Prikazani su ljudi koji se bore
sa dinosaurusima, a na slici desno vidi se kamen gde je prikazan čovek
koji jaše triceratopsa! Takođe na nekim kamenovima, prikazane su mape
izgubljenih kontinenata, zatim čoveka koji istražuje neki predmet pomoću
lupe ili kako kroz neku spravu koja je nalika teleskopu, gleda u nebo!
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 12:59

HITLEROVA VELIKA TAJNA






GDE JE HITLER HTEO DA ODE...?

Hitler je u mladosti bio član jedne stare okultističke organizacije,
čiji koreni vuku još iz srednjeg veka. Ona je svoje članove pažljivo
birala širom sveta, a sama organizacija bila je strogo zatvorenog tipa.I
najmanje kršenje njenih pravila skupo se plaćalo.
Hitler
je još u najranijom mladosti bio opsednut okultizmom i okružen takvom
literaturom gde je upijao svaku reč. Već tada se u njegovom bolesnom umu
stvorila ideja o 'Novom svetskom poretku'.
Hitler je na vlast i
došao preko magijskih organizacija i poznat je njegov uticaj na velike
mase, koje su u njegovom prisustvu prosto padale u neku vrstu transa. To
se vidi i na dokumentarnim filmovima sa njegovim govorima, gde masa
stoji kao opčinjena, u transu i skoncentrisana jedino na njegove reči.
Po tvrdnji američkih psihijatara, njegove reči su direktno 'ciljale' u
njihov mozak i Hitler je već tada znao magijske tehnike koje su to
omogućavale. Ovo je tek kasnije postalo poznato Rusima i
Amerikancima.Tehnike koje je Hitler koristio bile su: zombiranje,
masovna hipnoza, ubistva mislima na daljinu...
Rusi i
Amerikanci bili su obavešteni o svemu tome, ali to nisu uzimali za
ozbiljno, sve do pred kraj rata kada su ih njihove obaveštajne službe
izvestile da Nemci imaju novo oružje koje vrlo brzo može da uništi ceo
svet.
Nedaleko od Beča, Nemci su imali laboratorije gde su
usavršavali hemijsko i biološko oružje. Međutim, izuzetno veliku pažnju
nemački naučnici su posvećivali svemiru, koji je u to vreme za ceo svet
bio prilično velika nepoznanica.
U dokumentima
iz arhive Trećeg rajha otkriveno je nešto zapanjujuće. Videlo se da je
Hitler uz pomoć svojih medija uspostavio kontakt sa međuplanetarnim
entitetima. U arhivama je pronađen i dnevnik marije Štajner, jednog od
Hitlerovih medijuma. Evo šta je nađeno u dnevniku: 'Bilo je to
1932.godine. Popodne su me predstavili lično Adolfu Hitleru. Odmah mi je
kazao da sam izabrana za jedan jako važan zadatak, sa još nekoliko
ljudi iz naše okultne grupe, kojoj je i lično Hitler pripadao.Nas
nekoliko sedilo je u krugu i meditiralo.Rečeno nam je da uspostavimo
kontakt sa bićima sa drugih planeta, koja treba da nam pomognu da
napravimo svemirski brod. U početku se ništa bitno nije dešavalo, a tada
jednoga dana, posle dve nedelje, uspostavljen je prvi kontakt. To je
bila planeta koja je od Zemlje udaljena hiljadu svetlosnih godina. Na
toj planeti živela su bića malog rasta, sive kože, velikih glava i sa
prorezima umesto očiju. Oni su nam rekli da prekinemo sa ovim poslom,
da to uopšte nije u redu. Kada smo ovo saopštili Fireru bio je jako
ljut, i rekao je da će i bez naše pomoći zavladati svetom i celim
svemirom.Posle ovoga nas je držao tamo još nedelju dana, a onda pustio
uz pretnju da o ovome nikome ne smemo da pričamo'. U arhivu Trećeg
rajha nađene su skice na kojima se vidi da je Hitler zaista stvorio
svemirsku bazu i mali vasionski brod.Kasnije je sagrađen jedan veći, a
pred kraj rata i jedan ogromnih razmera.Efikasnost ovih letelica
isprobavana je na Antarktiku, u polarnim predelima.Govori se čak da su
eksperimenti u početku rađeni u dogovoru sa Rusima, negde u Sibiru.Za
ovo se nije došlo do materijalnih dokaza, jer je deo dokumentacije koji
se odnosio na saradnju sa Rusima nestao na misteriozan način.Ostaje da
se veruje preživelim naučnicima koji su radili na tom projektu i koji su
progovorili pred KGB nakon završetka rata.
Nemački naučnici tvrde da je Hitler hteo, kada je video da će da
izgubi rat, da pobegne tim vasionskim brodom, i to na planetu sa kojom
su njegovi medijumi uspostavili kontakt.Poslao je grupu naučnika da
izvrši poslednje pripreme pred poletanje.Sa tim naučnicima je bio i
Gering.Sve se to dešavalo na hladnom Severu, a sudeći po nekim podacima
možda čak i u Sibiru.Hitler je trebao da se pojavi u bazi dan posle ovih
priprema.Međutim, po izjavama naučnika sa projekta, koje su pronađene u
dokumentaciji sa njihovog saslušanja pred Gestapoom, nebo se odjednom
otvorilo, iz njega je izronio džinovski svemirski brod i prosto usisao
Hitlerovu poslednju reč tehnike, njegov lični vasionski brod.Sve se ovo
dešavalo naočigled desetine naučnika koji su se posle toga danima pitali
šta se to tada desilo.Mnogi od njih su to shvatili kao opomenu Viših
sila, jedne mnogo inteligentnije civilizacije nego što je naša.Po
njihovom mišljenju ta visoko razvijena bića nisu dozvolila da neko
uništi planetu Zemlju i tako ugrozi i život u svemiru.Kažu da je mesec
dana nakon ovog događaja Hitler digao ruku na sebe pošto je shvatio da
je izgubio i poslednju šansu.




Dokumenti iz arhive Trećeg Rajha, gde su prikazani planovi za izgradnju 'letećih ttanjira'.



Nemački naučnici su tajno razvijali letelice na bazi diska. Ovde na
slici gore je slika iz arhive Trećeg rajha koja prikazuje jedan od prvih
modela nemačkih letelica oblika diska.



Nacistički Horten H 9 V1 glider, leteće krilo.Pogledajte samo sličnost
između ovog tajnog nemačkog projekta iz Drugog svetskog rata i današnjih
američkih nevidljivih stelt aviona.Očigledno da su Amerikanci na kraju
rata od nemačkih naučnika iz operacije Spajalica došli do potrebnih
planova za ovakvu vrstu aviona.





NACISTIČKI URANIJUM ZA JAPAN

U martu 1945. godine iz norveške luke Kristijansand isplovila je
nemačka podmornica koja je nosila oznaku U-234.Njen cilj bio je Tokio, a
nosila je 550 kilograma uranijum oksida, jedan od oblika uranijuma čija
je hemijska oznaka bila U-234.Identično kao i oznaka podmornice ! Da li
slučajno?
Ovaj smrtonosni teret bio je namenjen Japancima za
pravljenje njihove atomske bombe sa kojom su oni mislili zadati
odlučujući udarac svojim protivnicima.Nemačka je tada već bila u
ruševinama, ali Hitler o tome nije brinuo.Bio je ubeđen da će se nešto
dogoditi što će preokrenuti sve u njegovu korist.Ovo njegovo verovanje u
preokret izgleda da i nije bilo bez osnova, jer su već dve ovakve
pošiljke uranijuma bile isporučene u Japan, i zajedno sa zadnjom
isporukom skupilo bi se dosta za barem jednu atomsku bombu.Ali kakve li
ironije, tačno ta količina uranijuma iz zadnje isporuke bila je potrebna
i Amerikancima za njihovu atomsku bombu.
Podmornicom U-234
komandovao je Johan Hajnrih Feler, a on sam nije imao pojma šta
prenosi.Osim njega tu su bili general Luftvafea Ulrih Kesler koji je bio
jedan od vodećih stručnjaka za vazduhoplovstvo, onda dva pukovnika
nemačkog vazduhoplovstva kao i dva japanska oficira, Hideo Tomonaga i
Genzo Šoji.Sve ovo je potvrđivalo izuzetan značaj ove misije.Ali,
međutim, podmornica nikada nije došla do Tokia.Kapetan podmornice Feler
je 4.maja uhvatio signal britanske radio stanice i saznao da je Hitler
mrtav, a potom je odlučio da se preda.Oba japanca izvršila su njihovo
ritualno samoubistvo, a Nemci su zarobljeni.Po rečima učesnika 'Projekta
Menhetn' uranijum je odmah izvađen i smesta poslat u Ouk Ridž.Kako su
svedoci pričali, amerikancima je očajnički trebao ovaj uranijum, čak su
grebali po dnu bureta da bi došli do potrebne količine.I došli su.Već u
augustu, Hirošima i Nagasaki bili su svedoci toga.Razoreni su
zahvaljujući uranijumu koji je trebalo da završi u njihovoj zemlji, mada
Pentagon zvanično nikada nije priznao da je ovaj nemački uranijum
namenjen Japanu, poslužio za razaranje Hirošime i Nagasakija.





TAJNA PODMORNICE U-534

1986.
godine danski ronilac Age Jansen pronašao je olupinu nemačke podmornice
U-534, koja je izvučena na površinu 1993. godine.U Danskom kraljevskom
mornaričkom muzeju otvorene su njene zapečaćene prostorije, ali tada
nije pronađeno ništa značajno.Podmornica je posle toga prebačena u
istorijski muzej rata u Birkenhidu, a tamo je došlo do zapanjujućijh
otkrića.
U zadnjem delu podmornice otkrivena su dva torpeda T-11
koja su imala pasivno navođenje! Iako su postojale neke glasine o tome,
ipak se nije verovalo da Nemci poseduju tako nešto.Fabrika za koju su
pretpostavljali da je mogla proizvoditi ovakva torpeda, potpuno je
razrušena.Saveznici su imali neverovatnu sreću da ova torpeda koja kruže
kroz vodu dok ne pronađu cilj, nisu ušla u upotrebu, jer ko zna kako bi
se to odrazilo na dalji tok ratovanja.
Međutim, podmornica
U-534 krila je još tajni.Naučnici koji su ispitivali podmornicu,
shvatili su da su dva propelera ove podmornice bila dizajnirana tako
naprednim rešenjima do kojih su Britanci došli tek šezdesetih
godina!Pronađeni su i ostaci nekog tajanstvenog aparata koji je
omogućavao komunikaciju pod vodom, zatim i uređaj koji je omogućavao da
podmornica ostane pod vodom dok joj rade dizel motori, dovodeći
specijalnim cevima vazduh sa površine! Sve ovo bilo je nezamislivo za
saveznike koji su bili zatečeni ovakvim otkrićima.
Očigledno da
je podmornica U-534 bila na nekom vrlo važnom i tajnom zadatku.Posebno
je zanimljivo da je ova podmornica napuštala luke u poslednjem
trenutku.Tako je bilo u Bordou kada su stigli saveznici, zatim u zadnjem
trenutku je napustila Štetin pred Sovjetima, a zatim i Kil pre nego što
je pao u ruke saveznicima.Šta je čekala ova podmornica koja je bila
snabdevena najvećim dostignućima ratne podmorske tehnike toga doba.Kada
je podmornica pogođena, potonula je pedeset metara u dubinu mora.Tri
člana posade su poginula, a spašeno je nih 49.Pravac kretanja i
odredište bili su im nepoznati.U notesu jednog člana posade bio je crtež podmornice, u njemu nacrtan drveni kovčeg, a preko njega veliki znak pitanja.Priča
se da je U-534 nosila neke važne magijske rekvizite, a možda čak i
originalno Koplje Sudbine, koje je predstavljalo simbol Hitlerove moći
od kada ga je odneo iz muzeja Hofburg u Beču.




ŠTA SU NACISTI SAKRILI U JEZERU TEPLIC


Jezero Teplic nalazi se među vrhovima Alpa i predstavlja veliku
misteriju još od kraja rata.Ukoliko se istraži i otkrije šta su to
nacisti tamo sklonili pred kraj Drugog svetskog rata, možda će se
napokon saznati tajna Hitlerovog tajnog oružja.
Jezero Teplic je
vulkanskog porekla i prepuno je podvodnih pećina.Do pre nekoliko
godina, ronioci nisu bili uspešni u njegovom istraživanju.Mnogi ronioci
se sa tih zadataka nikada nisu vratili.Pretpostavke su bile da se radi o
zatrovanosti nepoznatim
supstancama, jakih izvora zračenja ili čak električne energije.Jedan
izvor govori da je sada potpuno jasno da su vode ovog jezera bile elitna
laboratorija za naučnike Trećeg Rajha.
Po rečima očevidaca, u
planinskom masivu oko jezera pripremljena je odlučujuća i poslednja
bitka za sudbinu Trećeg Rajha! U okolini jezera su vršeni neobični
naučni eksperimenti sa navođenim raketama, drugačijim vrstama
eksploziva, pa čak i posebnim aparatima na gravitacioni pogon.Očevici
svedoče da su viđali nešto slično 'letećoj cigari', a sve se događalo u
vreme kada fenomen 'letećih tanjira' još nije bio poznat!
Do
sada se zna da je veliki deo dna jezera na višoj dubini od prirodnog
ostatka.To navodi na zaključak da su nacisti 1945. godine uspeli da
nekako uzdignu dno jezera i tako dobiju prirodni trezor, dugo vremena
potpuno nedostupan.Jedna od pretpostavki je da se u pećinama ispod
jezera nalaze
sanduci u kojima su pohranjene milijarde falsifikovanih britanskih
funti, čijim ubacivanjem je Hitler imao nameru da izazove ekonomski haos
u Britaniji, zatim više tona zlatnih poluga, nakit i druge
vrednosti.Ono što najviše golica maštu istraživača jezera Teplic, nije
ni zlato ni novac, već su to dokumenti i rezultati naučnih istraživanja
sprovođenih u nacističkim laboratorijama.Konkretno, u pitanju su
letelice na gravitacioni pogon, a takođe i dokumenti iz oblasti
genetike, to jest genetskog koda čoveka!
Interesantno da je samo
nakon dve godine nakon što su nacisti 'uredili i sredili' jezero
Teplic, došlo do masovne pojave letećih tanjira.Međutim, na osnovu
dokumenata i svedočanstava naučnika koji su radili za naciste u toku
rata, mnogi od
njih videli su NLO-e na nebu iznad Nemačke i tokom samog drugog
svetskog rata, pogotovo je to bilo učestalo u oblasti Pinemindea, gde su
se odvijali najvažniji eksperimenti.

Šta je ovo što čuva nemački vojnik iz Drugog svetskog rata?

Šta se desilo sa svim ovim tajnim projektima Trećeg Rajha.Po
jednima, oni se baš nalaze na dnu jezera Teplic ili Monci u gornjoj
Austriji, po drugim izvorima one su prenete podmornicama u Južnu Ameriku
(na podmornici U-534 pronađene su detaljne karte i maršrute za južnu
Ameriku), ili Antarktik za koji se veruje da obiluje tajnim bazama.
Ovde posebno treba napomenuti ono za šta se pouzdano zna da se desilo. To je famozna operacija Spajalica (Paperclip),
koju
su izvršili Amerikanci na kraju Drugog svetskog rata.Svi nacistički
naučnici koji su posedovali izvrsna znanja i radili na posebnim
projektima, tajno su prebačeni u Ameriku, gde im je omogućeno da nastave
svoje radove, kakvi god da su bili.
Svoje znanje i tajne
prepustili su Amerikancima u zamenu za život. Posle rata u onim
spektakularnim suđenjima nacistima, osuđeni su i pogubljeni oni koji
nisu ništa znali, čisti fizikalci koji su samo ispunjavali naređenja.
Jednostavno nisu imali šta da ponude saveznicima u zamenu za svoj život.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 13:00

TAJANSTVENI MARKO POLO






GDE (NI)JE BIO VELIKI PUTNIK...

PRAZNINE KOJE ZBUNJUJU


Prema jednoj britanskoj istoričarki, ovaj čuveni venecijanski trgovac
nikada nije stupio na kinesku teritoriju.Jer kako drugačije objasniti
neverovatnu činjenicu da Marko Polo u svojim rukopisima ne spominje ni
Kineski zid, ni čaj, ni kaligrafiju?


Godine 1298. u jednom zatvoru u Đenovi pisac po imnu Rustičeli iz Pize,
saslušao je uspomene venecijanskog trgovca i po njegovom diktatu
napisao vrlo opsežan 'Opis Sveta'. Ime ovog putnika bilo je Marko
Polo.On je bio proveo 17 godina
u Kini u službi Kublaj - kana, unuka poznatog Džingis - kana.
Neprikosnoveni gazda svih mongolskih azijskih kanova, u to doba je
kontrolisao čitavu Kinu gde je zaposlio mnogo svojih agenata.

Marko Polo dospeo je u tamnicu, jer je u borbi sa Đenovljanima stao na
stranu Venecije. Po izdržanoj kazni vratio se u svoj grad sa napisanom
knjigom, koja ubrzo postaje bestseler, a Marko Polo postaje slavna
ličnost.Na slici dole je ruta kojom je išao Marko Polo.
Danas,
iako je originalni rukopis izgubljen, svetom kruži više od 150 kopija,
raznog porekla, sa prilično različitim detaljima, mnogim dodavanjima i
izostavljanjima. Glavne činjenice su ostale: prvo putovanje Nikole i
Matea Pola (Markovog oca i ujaka) do Karakoruma, prestonice Kublaja -
kana, zatim njihov susret sa velikim kanom koji ih je imanovao
hrišćanskim emisarima i preko njih uputio poruku papi Klementu IV;
njihov povratak u Veneciju; drugo putovanje u društvu sa mladim Markom;
njegovo postavljanje na mesto upravnika grada Jangcu; misije koje su mu
poveravane, opisi mesta u koja je navraćao kao i oružana pratnja
mongolske princeze koja je pod njegovom zaštitom otišla iz Kine u
Persiju, gde će se udati za kralja Arghuna.
Tako je ovaj
skromni trgovac postao ambasador hrišćanstva u Aziji. Istorija ga je
zapamtila kao hroničara koji je srednjevekovnom Zapadu ostavio jedno od
najpotpunijih svedočanstava o dalekom Orijentu. Osim, ako nije lagao i
ukoliko njegovi opisi nisu velika prevara !
Moguće je da se
Marko Polo nije nikada obreo u zemlji izlazećeg sunca i da je crpeo
svoje uspomene iz pripovedanja stvarnih putnika ! Da bi osvežio svoje
pamćenje, prepisivao je persijanske geografske knjige.Ova teza, potekla
od više nemačkih stručnjaka za mongolsku istoriju, poput Herberta
Frankea, pojavila se u vrlo dokumentovanoj knjizi engleske istoričarke
Fransis Vud, pod uredništvom Kineskog odeljenja Britanske biblioteke.
Kako tvrdi ova istoričarka, Marko Polo nikada nije bio u Kini ! Njeni
glavni argumenti podneti su na ocenu nekolicini stručnjaka za život i
delo Marka Pola, kao i za Kinu s kraja XIII veka.
Fransis Vud
ističe sledeći ključni argument: ako je Marko Polo, kao što on tvrdi,
bio značajna osoba, zašto nema njegovog imena u službenim kineskim i
mongolskim arhivama, administrativnim dokumentima, u osobnim dnevnicima i
u kazivanju njegovih savremenika?
Marko Polo je verovatno
prenaglasio važnost svoje funkcije i ulepšao činjenice u svoju
korist.Ali to nije dovoljno da objasni odsustvo bilo kakvog spominjanja
njegovog imena. Kristofer Šifer, sinolog na Univerzitetu u Lejdu u
Holandiji, predlagao je drugo objašnjenje. U istoriji Kine, mongolska
dinastija Jian (1260-1367) nema nikakav legitimitet. Posle povlačenja
Mongola, Kinezi dinastije Mingo ponovo su ispisali taj deo istorije,
brišući sve tragove svojih osvajača.Mongolske arhive bile su uništene, a
imena državnika dobila su kineski prizvuk.Stoga je lako shvatiti da je
jedan Italijan koji je uživao naklonost kana, pa makar on bio i Marko
Polo, vrlo lako bačen u zaborav.




Ipak, ostaje čudno da ni jedan misionar, pa čak ni trgovac, došavši
iz Evrope, nije nikada rekao ni reč o njegovom prisustvu.Uprkos svemu, u
službenoj mongolskoj istoriji nije zaboravljen Džon od Marinjola, koji
je bio papski predstavnik
kod kana između 1330. i 1340. godine. Marko Polo je tvrdio da je
obišao Kinu uzduž i popreko.Pa kako se onda moglo dogoditi da pri tome
ne opiše Kineski zid? Zar mu je mogao izmaći pogled na jednu takvu
neverovatnu građevinu? Na ovo pitanje odgovar je dao Mišel Kartje,
direktor Visoke škole društvenih nauka, a on kaže da Marko Polo nije
video Kineski zid iz prostog razloga što zid tada nije ni postojao.On
kaže da su zapušteni ostaci zida koji su se u to vreme nalazili na
severu Kine imali izgled zemljanih nasipa bez građevinskih radova, kula i
osmatračnica.Oni nisu pregrađivali pejsaž kao današnji Kineski zid,
koji je obnovljen u XVI veku.Međutim, i takvi ostaci zida u to vreme
sigurno bi trebali skrenuti pažnju na sebe svojom pojavom.Izgleda da
takvo nešto tada nije impresioniralo Marka Pola.




Izgleda međutim, da su i mnoge karakteristične crte kineskog
društva izmakle velikom trgovcu. On opisuje lepotu i toalete Kineskinja
iz visokog društva, međutim nigde ne spominje njihova bandažirana
stopala.Tradicija koja se sastojala u tome da se stopala snažno stežu
platnenim trakama kako bi ostala mala, ne bi mogla da ne začudi jednog
Evropljanina.Sem ako on, posećujući Mongole, nije imao pristupa eliti
kineskog društva.
Kaligrafija ga je takođe izgleda ostavila
potpuno ravnodušnim.U vreme kada upotreba papira nije bila raširena u
Evropi, Kinezi su uveliko koristili pisana dokumenta.Napisi su uveliko
ukrašavali paviljone, svetilišta, gradske kapije, vrtove, čak i stene
jezera Hangchou.
Ako se uzme u obzir da nije bio ljubitelj čaja,
Marko Polo bi morao spomenuti ovo piće, tada potpuno nepoznato na
Zapadu, pogotovo što se nije ustezao da opisuje jaka pića i vina služena
na dvorskim banketima.Bio je blizak sa mongolskim osvajačima, pa možda
nije pridavao veliki značaj kineskom narodu i njegovim
običajima.Međutim, to ga nije sprečilo da spomene neke od njegovih
izuma: papirni novac, porcelan ili korišćenje uglja kao goriva.
Knjiga
Marka Pola sadrži omaške i neistine. On tako grad Kancionfu smešta na
pogrešnu obalu Žute reke.Uprkos svojim izjavama, on nije mogao da
prisustvuje opsadi Ksjangjanga, koja se završila godinu dana pre
pristizanja Polovih u Kinu. Te greške i ta preterivanja mogu biti
pripisana lakoumnosti ili preteranoj revnosti brojnih prepisivača
rukopisa.Što se tiče pogrešnih datuma, oni možda svedoče o teškoćama
putnika da uskladi različite onovremenske kalendare.
Međutim,
istoričar Rene Kapler koji je preveo na savremeni francuski jezik knjigu
Marka Pola, zapaža sledeće: čak ako je marko Polo i lagao, ipak je
većina njegovih zapažanja istinita.Kakvim dokumentima je on dakle
raspolagao?
Za istoričarku Frensis Vud korišćenje persijanskih
reči i imena umesto mongolskih ili kineskih, ukazuje na to da je Marko
Polo mogao koristiti persijanske izvore, do kojih je dolazio preko svoje
porodice, radi stvaranja trgovačkih ispostava na Istoku. Rene Kepler
napominje da ne treba zaboraviti da je u tom delu sveta, persijanski
jezik bio pretežak. Ali ako je on imao pristupa persijanskim kartama i
spisima, zašto nije pronađen ni jedan od tih dokumenta?




Sedam vekova nakon ovih događaja, vrlo je teško razdvajati
nestvarno od stvarnoga. Neuobičajen stil knjige Marka Pola sadrži sumnju
sam po sebi. Delo ne liči na putopis, već pre svega na priručnik iz
geografije i istorije. U njemu je malo prepoznatljivog, a većina opisa
je bezlična.Svedočanstva o Marku Polu data su veoma škrto. Uprkos svemu
'Opis Sveta' ostaje, neposredno ili posredno, sažeto i dragoceno
svedočanstvo o tadašnjem Orijentu.
Na kraju svega, evo i prvih
redova iz priloga knjige poteklih iz pera samoga Marka Pola, napisanih
starofrancuskim jezikom, u kojima on sam kao da oseća da bi njegov
putopis mogao da bude doveden u sumnju: 'Da biste saznali čistu istinu o
različitim krajevima sveta, uzmite i čitajte ovu knjigu.
Naći
ćete u njoj najveća čudesa koja su tu opisana o velikoj Armeniji,
Persiji, postojbini Tatara i Indiji i mnogim drugim provincijama. Naša
knjiga će vas zadovoljiti svojom otvorenošću. U njoj o svemu tome, mudri
i plemeniti građanin Venecije, marko Polo, vam priča ono što je video.
Ali ima i ponešto što on nije video, ali je čuo, od ljudi dostojnih
poverenje.Stoga da bi naša knjiga bila ispravna i istinita, bez ikakvih
laži, viđeno valja uzeti za viđeno, doznato za doznato. I svako ko ovu
knjigu bude čuo ili čitao treba da joj poveruje, jer sve što je u njoj
istinito je'.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 13:02

OSTRVO HRASTOVA







TAJNA ĆE OSTATI NEOTKRIVENA?
Oak Island, ostrvo Hrastova u Novoj Škotskoj, oko šesdeset
kilometara jugozapadno od Halifaksa, već više od dvesta godina čuva
veliku tajnu, tajnu koja ni do dan danas nije rešena.Blago Hrastovog
ostrva ostaje tako jedna od najdubljih misterija našeg vremena koja se
ne da rešiti ni najmodernijom današnjom tehnikom.


Sve je počelo u proleće 1795. godine tri vesela momka iz obližnjeg
doseljeničkog grada Čestera pošla u lov na prepelice na Ostrvu hrastova,
udaljeno samo sedam kilometara od obale. Bili su to Mak GInis, Džon
Smit i Entord Vogan.
Iskrcali su se na ostrvo i lutali po
njemu, usredsređeni na lov zbog čega su i došli.U jednom momentu, jedan
od njih trojice primetio je na jednoj velikoj grani starog hrasta,
postavljen starinski čekrk.Takođe su primetili da se ispod čekrka u
zemlji nalazi ulegnuće prečnika preko deset stopa. Pri pokušaju da skine
čekrk, kakav su do tada videli samo na starinskim slikama, on se usled
starosti jednostavno rasuo u prašinu. Svima trojici nametalo se samo
jedno pitanje. Šta to može biti? I jedini odgovor koji se svima
nametao, bio je isti. Zakopano blago! Blago kapetana Kida, to im je
prvo palo na pamet.
Nisu imali strpljenja, pa su odmah počeli
kopati koristeći samo noževe i vesla svojih čamaca.Sve što su tada našli
bila je jedna kamena ploča sa čudnim znacima. Odmah su se razočarali i
krenuše nazad ka obali. To im je bila najveća greška.Na kamenoj ploči
bilo je napisano rešenje kako se dolazi do blaga. Ali, oni to nisu mogli
znati, momci su bili nepismeni. Da je ploča bila ispisana i njihovim
jezikom, ne bi znali pročitati šta je na ploči napisano.
Tumači
koji su preveli čudne hijeroglife na ploči, protumačili su ih kao:' Dva
miliona funti je zakopano na 40 stopa odavde'.Jedna jedina rečenica od
sedam reči vodila je na put sa blagom.
Iako su bili razočarani, momci su se puni nade vratili u svoje mesto.Iduće nedelje
su se vratili naoružani lopatama, krampovima, vedrima, užadima,
čekrcima.Čvrsto su odlučili da idu do kraja.Bili su opsednuti svojim
bunarom.
Širom Nove Škotske počele su kružiti priče o 'Money
Pitu', bunaru sa blagom.Momci su neumorno kopali po ceo dan.Izgledalo je
kao da bunar uopšte nema dna.
Ali, na dubini od tri metra
naišli su na drvenu platformu. Ispod nje opet je bio sloj zemlje, ali
pomešan sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim vlaknima.
Opet
onda drvena platforma i opet posle toga sloj zemlje na svaka tri
metra.Trebalo je ponovo kopati i izvlačiti tone zemlje, ali su radovi
nekako napredovali, a bunar je bivao sve dublji.A onda sasvim iznenada,
iz bunara je pukaljala slana morska voda..Bilo je to na dubini od 30 metara
i momci su jedva uspeli da se spasu pred vodom koja je kuljala iz
dubine i smirila se tek kada je izravnala nivo sa morem.Sve ono što su
do tada uradili bilo je uništeno.Jalovi pokušaji da se voda vedrima
iscrpi bili su samo smešno batrganje tvrdoglavih momaka koji su bili
ešeni da uspeju po svaku cenu.Kada su se konačno uverili da od tog posla
neće biti ništa, digli su ruke od svega i posvetili se drugim
poslovima.
Godine su prolazile i samo je neko sa vremena na
vreme pokušavao da malo čeprka po bunaru, a priča o njemu nastavila je
da kruži Novom Škotskom.
Prošlo je od ovih početaka 113 godina, a
tada je vlasnicu letnjikovca na ostrvu Kampobelo, u neposrednom
susedstvu Ostrva hrastova, posetio njen sin, mladi njujorški pravnik, i
budući predsednik Amerike, Frenklin Delano Ruzvelt.
Čuo je priču o tajanstvenom bunaru i odmah ga je uhvatila želja da ga
pogleda.Tada je i njega misao o zakopanom blagu potpuno opsela i držala
ga je sve dok nije potrošio i poslednji dolar svoje, za tu svrhu
osnovane kompanije 'Old Gold Salvage and Wrecking Company' - Kompanija za spasavanje starog zlata i brodskih olupina. Na slici desno dole je Frenklin Delano Ruzvelt sa svojom ekipom na Ostrvu hrastova.
Preduzimljivi Ruzvelt je pod hitno osnovao kompaniju kako bi došao
do blaga iz tog tajanstvenog bunara.Obezbedio je akcionarska ulaganja od
preko 250 hiljada
dolara.Ruzvelt je tražio svoju šansu i u nju uložio 250 hiljada dolara
koji su se pred bunarom sa blagom istopili kao vosak.Kad je ova velika
suma novca nestala, on je shvatio da se nalazi tek na početku nepoznatog
puta.Shvatio je da je to momenat kada treba da odustane.
Frenklin
Delano Ruzvelt, pošto je teškom mukom zaboravio na bunar, predao se
svome poslu.Posle je četiri puta biran za predsednika SAD.Bio je jedan
od tvoraca Antihitlerovske koalicije i jedan od najzaložnijih za njenu
pobedu. Ali, šta bi se desilo da Ruzvelt nije odustao od Ostrva
hrastova...?



Posle Ruzvelta na Ostrvo hrastova krenuli su čitavi čopori
avanturista i istraživača.Potrošili su čitave svoje imetke i spali na
prosjački štap.neki su čak i glave izgubili, ali bunar nije prestajao da
se opseda.Tako se 1960. godine, građevinski inženjer sa Floride, Dan
Blanke, udružio sa kanadskim biznismenom Dejvidom Tobijasom da bi kupili
deo Hrastovog ostrva.Potrošili su 10 miliona dolara za parče zemlje
veličine četvrt hektara ne bi li iskopali blago i rešili misteriju
Hrastovog ostrva.Nisu uspeli, potrošili su sav novac, a danas je njihov
deo zemljišta zatvoren za posetioce i ograđen bodljikavom žicom.
Kako
su dani prolazili, tako su na Ostrvo hrastova stizali novi ljudi sa sve
komplikovanijim tehnikama i oruđima.Ali, svi su se vraćali neobavljena
posla. Jedan je čak preko mora dovukao moćne podvodne kablove, koji će
strujom natapati snažne crpke i osloboditi ga nadiruće vode.Drugi su
smišljali druge stvari, ali rezultat je uvek bio isti.
Ljudi su
dolazili i odlazili.Kopali su i prekopavali, bunar je gitao gomile
novca, a svuda okolo ležao je razbacani zarđali alat i širila se velika
kaljuga oko bunara.
Od silnog kopanja nije se više tačno znalo gde
je njegov centar i šta predstavlja njegove zidove.Graditelji ovog čuda
su očito mnogo polagali na solidnost gradnje i sigurno ga nisu gradili
da u njega može da uđe svako ko tuda prolazi.Bunar je doživeo da bude
teško oštećen itrebalo ga je vratiti u prvobitno stanje. Ali po nekima,
ne treba ga ni otvarati.Pandorinu kutiju lako je otvoriti, ali se ona
više nikada ne može zatvoriti.Smatraju da je nadležna vlada trebala da
bunar ztrpa, a zatim zabrani pristup svakome ko ima bilo kakav alat u
džepu.Da se to desilo, ne bi neki bogataš došao na ostrvo sa snažnim
svrdlom koje je kao sondu spustio na dno bunara.Probio je ne samo
slojeve bunara, nego i kovčege koji se tamo nalaze zakopani.Ali,
rezultat rada ovog bugataša, bilo je saznanje da je u bunaru stvarno
zakopano nešto vrlo dragoceno.




U zavojima svrdla ostali su komad zlatnog lanca i komad obrađene
kosti, koja je bila deo neke izrađivane.Deo lanca je posebna misterija
za sebe: ni najbolji zlatari nisu mogli da utvrde vreme izrade i svrhu
za koju je izrađen. U Bibliji, uz opis Solomonovog hrama, opisan je i
veliki zlatni lanac koji je okruživao mesto na kojem je bila postavljena
'Svetinja nad svetinjama'.
Baš je ova sonda i omogućila da se
shvati do kraja kako je bunar-trezor konstruisan.Prvo je u neposrednoj
blizini obale iskopan bunar dubok 50 metara, a širok
360 centimetara.U dno je ugrađena debela gvozdena ploča i nad njom
izgrađena cementna betonska dvorana visoka 10 metara. U tu dvoranu je
pohranjen 'kovčeg', a zatim, do južne plaže, probijen je tunel koji
dovodi vodu u dvoranu.Na visini od 15 metara postavljena je jaka drvena
plarforma.Na visini od 17 metara iskopan je drugi kanal koji vodi do
Smitovog zatona.Na visini od 20 metara postavljena je druga platforma i
na njoj su smeštena dva kovčega sa nekim dragocenostima.Potom dolazi
još devet platdormi između kojih je, na rastojanju od po 3 metra,
nabacana ilovača izmešana sa smolom, drvenim ugljem i kokosovim
vlaknima.Kada je bunar zatrpan, na kraju dovodnih kanala je aktiviran
ranije postavljeni eksploziv i voda je prodrla u prostorije.Sada ta voda
stalno nadire do nivoa mora.Niko je ne može iscrpsti, ali niko ne može
ni kopati dalje.(Na slici gore desno su meksičke makazice iz 17. veka,
pronađene u bunaru.Interesantno je to što Meksikanci nisu došli ni blizu
Hrastovog ostrva sve do sredine 18.veka!)
Kakva je ovo majstorija!
Ko je bio u stanju da smisli ovakvu genijalnost. Ovde nije u pitanju
samo poznavanje graditeljstva, već i same psihologije ljudi.Graditelji
su čvrsto verovali da će neki uporni tragač, kada posle svih prepreka,
ipak dođe do prve ostave sa dva sanduka krcata blagom, biti zadovoljan.
Staviće tačku na dalja istraživanja, oglasiće da je bunar ispražnjen, a
glavni sadržaj, ono zbog čega je ovo čudo i načinjeno, ostaće i dalje
zakopano i nepristupačno za ljudske poglede.



ŠTA JE TAMO SAKRIVENO

Uglavnom svi tragači veruju da tragaju za gusarskim blagom.Smatra se
da ga je na ostrvo zakopao sir Henri Morgan (1635-1688), legendarni
pirat i bivši viceguverner Jamajke, mada neki smatraju da je u pitanju
blago kapetana Vilijema Kida. U celoj priči je i legendarni gusarski
kapetan Crnobradi, koji je pre nego što su ga ubili rekao da je blago
sakriveno tamo gde ga niko sem njega ne može pronaći. Neki stručnajci
veruju da je baš Crnobradi taj koji je sakrio blago na Oak islandu, ali
nisu uspeli da pronađu njegove tragove.
Jedna teorija govori o
Hrastovom ostrvu kao nekoj vrsti gusarske banke. Arheolozi iz Kanade
tvrde da imaju dokaze da su lovci na blago na Haitiju i Madagaskaru
pronašli lopate i druge alate koje su napravili gusarski kapetani, a
koji su im koristili da bi prokopali tunele u kojima su sakrivali blago.

Blizu gusarske banke nađeno je i misteriozno kamenje u obliku
srca, čije poreklo još nije utvrđeno. Druga grupa istoričara smatra da
su blago na Hrastovom ostrvu sakrili Vitezovi templari, koji su započeli
kao hodočasnici za odbranu vere, a onda su vremenom postali najbogatija
i najmoćnija srednjevekovna organizacija. Papa i francuski kralj
uništili su (bar se tako smatra) 1307.godine Temlare, ali pre toga oni
su svoje blago preneli u luku La Roš i ono je nestalo u nepoznatom
pravcu.
Pošto
se za vitezove Templare vezuje i priča da je u njihovim rukama bio i
legendarni 'Zavetni kovčeg', neki smatraju da je baš 'svetinja nad
svetinjama' možda sakrivena na Hrastovom ostrvu.
Bilo kako bilo,
bunar - trezor ostaje jedna od najvećih misterija. Misterija o čijem
rešenju i dan danas sanjaju istraživači, avanturisti i naučnici.
Misterija čije rešenje ne može da nađe ni najsavremenija tehnologija
danas.
Bili su to stvarno veliki majstori ogromnog znanja, a njihovu tajnu izgleda nikada nećemo otkriti.
Nazad na vrh Ići dole
Rozela

Elita
Elita

avatar

Ženski
Poruka : 1253

Učlanjen : 07.12.2012

Raspoloženje : uvek dobro


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 2 Jan - 13:04

ŽIVI
SAHRANJENI



STRAVIČAN KRAJ,
U POTPUNOJ TAMI I BEZ IZLAZA...

Smrt je, kada se bolje sagleda, privremeno stanje i, kao i bolest, može da se govori o 'napadu smrti' i potrebno je praviti razliku između nekog ko je 'malčice' umro, i nekog ko je zaista 'ozbiljno mrtav'. Tako kažu savremeni lekari. Sa njima se sasvim slažu, za razliku od mnogih 'klasično-obrazovanih' stručnjaka - svi oni koji su bili - živi sahranjeni.


VELIKA ZABLUDA

'Oslušni mu srce!'
'Ne kuca'.
'Znači - gotovo je'.


Dijalog sličan ovome vođen je vekovima, i vekovima je činjena ista greška: sahranjivali su ljude čije je srce prestalo da kuca, jer je smatrano da bez rada srca - život više ne može da postoji. Kakva zabluda! Čak i kad srce prestane da kuca - život može i dalje skoro sasvim normalno da se odvija. Jedan francuski kardiolog, koji je u Indiji boravio sa pokretnim elekrokardiografom zabeležio je na traci mnoge slučajeve živih ljudi čije srce na osetljivom instrumentu nije davalo znake života. Reč je naravno o poklonicima joge. Jedan francuski stručnjak za jogu pre 35 godina javno je demontrirao lekarima i svim zainteresovanim da je čovek u stanju da živi, a da mu pri tome srce ne kuca. Pod kontrolom više lekara je privezan za mnoštvo instrumenata koji su merili sve životne funkcije, a on je u više navrata zaustavljao rad sopstvenog srca po tri minuta, a nekad i duže. Američki istraživač dr Vatson zabeležio je u Indiji slučaj fakira koji je bio u stanju da zaustavi u potpunosti rad srca - 12 minuta. U školi se i danas uči da je osnov života - krvotok, i cirkulacija krvi u organizmu. Osnov svega je, naravno, srčani mišić: on tera krv kroz telo, zahvaljujući njegovom radu mi živimo. Zanimljivo je, sa stanovišta danas razvijenih tehničkih nauka, pobliže osmotriti ovu teoriju: da li je srčani mišić zaista u stanju da svojom snagom, potpomognut kontrakcijama arterija, potera krv do najsitnijih kapilara, kilometrima dugim putem kroz organizam? Hidroinženjeri tvrde - da nije. Čak je pravljen i eksperiment: uvećani krvotok, pumpa snage srca, u odgovarajućoj srazmeri, i - pun promašaj. Tečnost gustine krvi nije stigla ni do krupnijih krajeva sistema, a kamoli do kapilarnih žilica.
Navešćemo odmah primer od pre skoro 40 godina kada je jedna devojka dovedena u bolnicu zbog trovanja barbituratima. Konstatovani su svi znaci smrtnog slučaja. Na svu sreću jedan novinar je zamolio da još jednom bude izvršena kontrola rada srca,kardioskopija, ali da instrument bude povezan sa zvučnim signalizatorom, koji lekari ređe koriste. Molba mu je uslišena, i kad je već i njega napustila nada, začulo se spasonosno 'bi-bip'. Zahvaljujući hitno izvedenoj reanimaciji, devojka je preživela. Kod trovanja barbituratima dolazi do zaustavljanja krvotoka, i simptoma koji su veoma slični smrti. Lekari su se posle objavljivanja ovakvih slučajeva pozabavili mišlju - kako bi to izgledalo da se ne samo u slučaju sa barbituratima, već prilikom svakog konstatovanja prestanka života - upotrebe svi raspoloživi metodi reanimacije: ostalo je otvoreno pitanje koliko bi života na taj način bilo spašeno i koliko bi manje ljudi bilo živo sahranjeno.Mnoge smrti su se zaključile na osnovu prestanka disanja i odsustva pulsa. Koliko je to danas bespredmetno, ilustruju i današnje operacije na sniženim temperaturama, na kojima se srce zaustavlja samo od sebe. Da se, nekim slučajem u operacionoj sali neke savremene bolnice danas zatekne hirurg iz prve polovine XIX veka - ne bi mu sigurno bilo jasno zbog čega se njegove kolege petljaju oko 'leševa'. Bez pulsa, pod narkozom, on bi pacijenta glatko proglasio mrtvim. Da ne govorimo o operacijama srca, gde njegovu funkciju obavlja aparat, dok druga mašina radi umesto pluća.

'Ukoliko priznamo, izgubićemo klijentelu. Svi će da pređu na kremiranje!'- izjavio je u jednom razgovoru direktor firme koja se bavi sahranama u Parizu. Reč je o priznanju činjenice da kod svakog otkopavanja starog dela groblja, u kome se oslobađaju mesta za nove pokojnike biva pronađen isuviše veliki broj skeleta sa izlomljenim prstima, i tragovima noktiju, pa čak i kostiju u unutrašnjem poklopcu sanduka: tragovima uzaludnih pokušaja pogrešno sahranjenih da se izvuku iz groba.

GLEDAO SOPSTVENU SAHRANU

Navešćemo slučaj Huana G. iz Španije koji je preživeo svoju smrt pod zaista neuobičajenim okolnostima. Nastradao je u saobraćajnoj nesreći, u toku noći i lekari hitne pomoći su ga bez većeg problema proglasili mrtvim, a zatim je kolima hitne pomoći prebačen do bolničke mrtvačnice. Stavljen je u sanduk-frižider, na temperaturu od -6 stepeni, i tu je ostao celih pet dana, dok nije otkriveno njegovo poreklo, s obzirom da u trenutku nesreće nije imao nikakva lična dokumenta kod sebe, a niko u tim danim nije prijavio njegov nestanak. Kada je otkriveno ko je, bio je prebačen u rodno selo, gde je trebao biti sahranjen. Sam Huan je kasnije pričao kako je, u trenutku kada je osetio toplinu, prilikom vađenja iz frižidera, imao utisak da se budi iz nekog dugog i teškog sna. Nije bio svestan gde se nalazi, znao je samo da ga nekuda voze, ne pretpostavljajući uopšte da se nalazi u mrtvačkom sanduku. Shvatio je o čemu je reč tek kada je na odru u kući čuo plač i glasove porodice, koja ga je oplakivala, ali nije bio u stanju da ispusti glas, ili da prisutnim da bilo kakav znak da je živ. Nešto kasnije je, pri svetlosti sveća, kroz proreze očnih kapaka koje nije bio u stanju da pomeri, video uplakana lica svojih najbližih. Nije znao koliko je vremena prošlo od časa kada su ga okupali i obrijali, pripremivši ga za sahranu. Bio se nadao da će primetiti koliko mu je brada porasla za vreme dok je 'bio mrtav', ali na taj detalj izgleda da niko nije obraćao pažnju. Obukli su ga svečano, i preneli u kapelu. Tu je prisustvovao sopstvenoj sahrani. Virio je kroz sopstvene oči na okolinu, na rođake, i video ono što bi mnogi voleli da vide - kako se ko ponaša u trenutku kada se oprašta od njega. Kada je ceremonija bila završena, rodbina se razišla, a na scenu su stupili grobari. Premestili su ga iz sanduka u kome je bio smešten u bolnici u obloženi sanduk za sahranu, koji je pripremila rodbina. Da nije bio nešto kratak za Huanov stas, verovatno bi ostao sahranjen zauvek. Ovako su grobari imali muke da mu smeste noge u prekratak sanduk, i jedan se dosetio da bi to lakše moglo da se izvede pomoću čekića. Kada je prvi put udario čekićem po potkolenici, ne bi li je nagurao u sanduk - grobar je spasao život Huanu: bol koji je osetio, pomešan sa željom da pokaže neki znak života i strahom da ne bude živ sahranjen, izazvao je reakciju koja se ne očekuje od mrtvaca: kriknuo je. Grobari, navikli na svakodnevni kontakt sa mrtvima, nisu baš lako preživeli susret sa živim čovekom. Pobegli su glavom bez obzira. Huan je trenutak posle toga uspeo sam da izađe iz sanduka. Grobari su u međuvremenu došli ksebi, vratili se nazad, dali mučašu vode i pozvali lekare. Posle nekoliko dana vratio se kući, kao da se nikada ništa nije desilo. Posledice su bile zanimljive: promenio je ranije pripremljen testament, jer mu se činilo da su žena i sin kojima je ostavio imanje, pokazivali na sahrani više radosti nego tuge. Zanimljivo je da je Huan odbio svaki razgovor sa novinarima o svom 'periodu smrti'.Samo u mediteranskim zemljama, za koje se imaju pouzdani podaci, govori se godišnje o više od dvestotine slučajeva živih - sahranjenih. Možda je prava sreća umreti u Španiji i Grčkoj, gde postoje običaji brzog sahranjivanja, i otvaranja groba posle nekoliko dana. Šta da rade oni kod kojih je običaj da se u zemlju spušta jednom zauvek?

BUĐENJE MRTVACA



Još u starom Rimu lekari su imali zakonom propisane elemente na temelju kojih su ustanovljavali smrt. Poznati lekar toga doba, Forestus, izazvao je mnoge polemike i navukao na sebe gnev kolega tvrdeći da sahranjuju žive ljude. Insistirao je da pojedini grobovi budu otvoreni, i izašao je kao pobednik iz toga duela: konstatovano je da je nekolicina pacijenata čije je otvaranje groba Forestus zahtevao, očigledno bila živa sahranjena. Za njih je, naravno bilo kasno. U svojim spisima Forestus je zabeležio da je veći broj ljudi vratio u život posle prividne smrti, koja je u nekim slučajevima trajala i više od 48 časova.
Biografi kojima zbog ugleda koji su uživali, svakako možemo da verujemo bleže da je čuveni pesnik Frančesko Petrarka (na slici levo) bio proglašen mrtvim, i kao mrtvac proveo na odru osam časova, u doba kada je imao četrdeset godina. Bio bi verovatno sahranjen, i mnoge njegove pesme ne bismo danas čitali, da nagla promena atmosferskog pritiska, i naglo zahlađenje nisu izazvali njegovo buđenje iz neobičnog mrtvačkog sna. Živeo je posle ovoga još punih trideset godina.
'Ako ne možeš da izbegneš silovanje, ti lezi pa uživaj' - kaže jedna stara kineska poslovica. Ovo je primenjivo, naravno, za života. U slučaju smrti - više nije reč o silovanju. Lekari imaju naziv za takvu vrstu polnog čina: nekrofilija. Seksualni čin opštenja sa mrtvacima oduvek je bio kažnjavan. Šta učiniti sa nekim ko je izvršio to nedelo, ali zahvaljujući kome je mrtva devojka o kojoj je reč - oživela? Ovaj pravno zamršen slučaj, zanimljiv u svakom pogledu, opisuje nam u 18. veku sekretar Hirurške akademije u Parizu, izvesni Luis. Devojka o kojoj je reč, proglašena je mrtvom, i pored nje je u toku noći, čuvajući je, kao što je to bio običaj u to vreme, bio i jedan monah. Sutradan ujutro devojka je trebalo da bude sahranjena. Njena lepota dovela je monaha u iskušenje do te mere, da pred zoru više nije izdržao: devojka se probudila iz mrtvih u okolnostima u kojima se za života nikad nije nalazila. Monah je prestravljen pobegao, a ona se potpuno osvestila i povratila tek po njegovom odlasku. Pronašli su je, zahvaljujući pozivima u pomoć, ljudi koji su stanovali u blizini. Devet meseci kasnije, na zaprepašćenje svojih roditelja, a i svoje sopstveno - donela je na svet zdravo i normalno dete.
Mnogi koji su čitali ManonLasko ne znaju da se njen autor, sveštenik Prevost, probudio jednog dana u zaista neobičnoj situaciji: pod hirurškim nožem nekog studenta medicine, koji se bio spremao da počne seciranje. U isto vreme, u 18.veku , danski astronom Wislav pobegao je dva puta, kao dečak i kao mladić, lekarima i grobarima kojima se isuviše žurilo. Kasnije je u Parizu objavio rad pod naslovom 'Od nesigurnih znakova smrti do još nesigurnijih hirurga koji sa njom eksperimentišu'. Delo je postalo veoma poznato, i u Francuskoj je prevedeno pod naslovom 'O nesigurnosti znakova smrti'.

Poznati hemičar Šaptal ostavio je iza sebe autobiografsku belešku: 'Jednog dana Presin je došao da mi javi da je doneo leš i ostavio ga u sali za anatomiju. Uskoro smo se svi skupili u njoj. Pronašli smo telo čoveka koji je umro pre četiri ili pet sati. odlučili smo da seciranju pristupimo odmah. Kod prvog reza hrskavica koja spaja rebra sa grudnom kosti, leš se pomerio, podigao desnu ruku, stavio je na srce i pokrenuo glavu. Instrumenti su mi ispali iz ruku, i pobegao sam glavom bez obzira...'
Dokumenti koji nam govore o brojnim sličnim slučajevima u istoriji, različitog su porekla. Pred francuskim senatom overena je zapisnički i potpisana izjava kardinala Donea 28. februara 1866. Kardinal je tom prilikom izjavio: 'U vreme kada sam počinjao kao sveštenik u jednom selu bio sam prisutan u dva navrata oživljavanju ljudi pripremljenih za sahranu. Jedna od njih je živela dvanaest časova, a druga se u potpunosti vratila u život. Kasnije, u samom Bordou, mlada devojka je bila proglašena mrtvom. Danas je udata i ima decu'. Kardinal tada nije mogao ni da pretpostavi da će se i njemu samom desiti slična stvar: 1872. za vreme službe Božje, u katedrali u Bordou, pao je i izdahnuo.Bio je proglašen mrtvim, i to napamet: pregled je, s obzirom na osobu o kojoj je reč, izvršio ceo konzilijum lekara. Sve je bilo spremno za svečanu sahranu sutradan poslepodne. Kardinal je bio živ sahranjen, da u toku noći nije, jedva čujnim glasom, uspeo da dozove sveštenike koji su dežurali pored njega.
Biskup iz Lezba je imao drugačiji doživljaj. Proglašen mrtvim, bio je izložen na odru u crkvi u kojoj je služio. Bio je izložendva dana, i sve vreme su pored njegovog odra prolazili u redu vernici, opraštajući se sa čovekom koga su voleli. Usred te procesije, posle dva dana ležanja na odru, biskup se pridigao, i prvo što je rekao bilo je: 'Šta ste zinuli?'

Zanimljiv slučaj je iza sebe ostavio i Pjer Le Kler, čovek od poverenja sa dvora Luja Velikog: sestra prve žene njegovog oca bila je sahranjena sa dragocenim prstenom na ruci na groblju u Orleanu. Sledeće noći jedan od seljaka iz okoline, koji je čuo za prsten, otvorio je grob i pokušao da skine prsten sa ruke. Nije nikako uspevao, i odlučio je da odseče prst. Kad je pokušao da izvrši svoju nameru, žena je zaurlala od bola. Lopov je, užasnut, pobegao. Pokojnica se sama oslobodila mrtvačkog pokrova, i usred noći stigla kući. Kako su se osećali njeni kada su je videli, nije zapisano. Ostala je samo beleška da je, mada jednom već sahranjena, žena nadživela muža, i rodila mu u međuvremenu još jednog sina.


KAKO SPREČITI

Kako izbeći mogućnost da čovek živ dospe u grob, to je pitanje na koje su odgovor pokušavali da nađu lekari iz najdavnijih dana. Zakoni, običaji, kazne - sve je bilo smišljeno da spreči takvu mogućnost. Još nas Herodot uči da su Persijanci sahranjivali mrtve tek kada su se oko leša sakupljale ptice grabljivice, privučene smradom raspadanja. Neprijatan, ali siguran metod. Ovakav način provere sačuvao se do današnjih dana u nekim indijskim provincijama. Bez obzira što veruju u zagrobni život i reinkarnaciju, Indijci se ne opraštaju lako ni od ovozemaljskog života. Ovakve scene mogu se i dan danas videti u Indiji, gde leševi bivaju izloženi sve dok se price ne sakupe na gozbu.

Pišući o antičkim iskopima u vezi sa sahranjivanjem, jedan od autora podseća današnje lekare da bi s vremena na vreme trebalo da ih pročitaju i podsete se starih običaja, i navodi primer Sirakuze. Tirani su konstruisali specijalne grobove na obali mora, neobično velike. Bili su pokriveni desetak centimetara debelom stenom, ali su imali otvore za ventilaciju. Sa pokojnikom je, bez obzira da li je bilo reči o nekom plemenitom podaniku, ili robu, bila ostavljena određena količina hrane i vode. Ukoliko bi se pokojnik vratio u život, imao je mogućnost da preživi, i da dozove stražare koji su, u određenim intervalima, obilazili groblje.
Građani Sparte nisu sahranjivali definitivno svoje mrtve pre isteka jedanaestog dana žalosti. Još su Demokrit i Diogen, koji su bili svedoci oživljavanja, pisali o tome da niko ne bi smeo da bude sahranjen pre isteka od 24 časa posle konstatovanja smrti.
Rimljani su konzervirali mrtve sedam dana i pravili su čitav niz proba pre nego što bi se definitivno uverili da je zaista smrt u pitanju. Da bi probudili uspavanog mrtvaca, Kinezi su imali običaj da u više navrata zaustavljaju pogrebnu povorku, otvaraju sanduk i svaki put dobro prodrmaju pokojnika, ne bi li pokazao neke znake života.

Hrišćanska ceremonija sahrane nasledila je neke od običaja iz rimske tradicije: prizivanje tri puta glasno imena pokojnika, izlaganje pokojnika sa otvorenim licem, plač nad kovčegom (da bi se probudio mrtvac), period od nekoliko dana pre sahrane. Vatikanski protokol i dan danas zahteva da se Papa, na odru, tri puta pozove po imenu pre početka ceremonije sahrane.


Narikače su poznate i u našem narodu. Poreklo običaja je jasno. Identičan način ponašanja beležimo i u Bretanji u današnje vreme. U Rusiji profesionalne narikače su ukinute posle oktobarske revolucije. U delu Švajcarske postoje još od 1545. godine, 'inspektori mrtvih'.

Mogli bismo da nabrojimo čitav niz običaja koji imaju samo jednu svrhu: da spreče sahranjivanje živih. Bez obzira na sva vekovima stečena iskustva, ista greška se ponavlja i u današnje vreme, i to možda u zabrinjavajućim razmerama.

Nazad na vrh Ići dole
Sarra

  

avatar

Ženski
Poruka : 9176

Učlanjen : 09.04.2011


PočaljiNaslov: Videli podzemno svetlo na Dinari?!   Čet 21 Feb - 17:58

Iz udubljenja u dalmatinskom kršu izvirala je svetlost iako u rupi nije bilo ničeg sem snega.



ZAGREB - Hrvatski planinari Jozo Vitić i Ivan Zebić bili su među planinarima koji su se prošlog vikenda peli uz Dinaru.

Na usponu ka planinarskom skloništu na nadmorskoj visini od 1.369 metara zatekli su neobičan prizor. Pred njima se nalazilo udubljenje prečnika oko pet i dubine do tri metra.

Iako se iskusni planinari na ovako nešto ne bi ni osvrnuli, jer su takva udubljenja normalan prizor u dalmatinskom kršu, ovo je ipak bilo posebno zbog izuzetno jake svetlosti koja je dopirala iznutra, piše Krometeo (Crometeo).

Uvereni da se tu neko ulogorovao, te da je izvor svetlosti neka lampa ili upaljena vatra prišli su udubljenju, ali imali su šta i da vide - u rupi nije bilo ničeg sem snega.

"Ne umemo da objasnimo to što smo videli. Najlogičnije je da je rupa na neki način duže zadržala dnevnu svetlost. Snimio sam ovaj fenomen foto-aparatom, ali on ipak nije dovoljno dobro 'uhvatio' stvarno stanje o kom još pričamo", ispričao je planinar Ivan Zebić.








Always be positive  
Nazad na vrh Ići dole
Enigma

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 55676

Lokacija : misterija

Učlanjen : 29.03.2011


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sre 27 Feb - 0:47

Tajna dvorca Glamis



Na sjevero-istoku Škotske u Strathmore dolini stoji dvorac Glamis. Dvorac koji na prvi pogled izgleda kao mjesto radnje neke predivne bajke. No priča ipak nema happy end, ni happy početak a bome niti središnji dio fabule. Danas je turistička atrakcija, no vrijeme ima svoju priču, priču koja stoljećima stvara jezu slušaocu.

Za razliku od ostalih dvoraca koje opsjedaju duhovi Glamis ima jednu još sočniju priču. Stoljećima to velebno zdanje uspijeva u svojim zidinama sačuvati neku strašnu tajnu, tajnu koja ni dan danas nije izašla na vidjelo. O čemu je riječ? Navodno to znaju samo određeni članovi obitelji Glamis, ali postoje različite priče i pričice.

Zna se da ta tajna nema veze sa tvrdoglavom mrljom krvi u jednoj od soba tog dvorca koja se nikako ne da saprati. To je krv kralja Malcolma 2. koji je umro od mača pobunjenika 1084. godine. Tajna nema veze ni sa činjenicom da je Lady Glamis spaljena kao vještica, iako njen duh hoda hodnicima Glamis dvorca kao «Grey Lady». Ne, tajna koju Glamis čuva leži u rješenju nekoliko grotesknih slagalica bizarnih događaja.



Brojeći prozore s vanjske strane dvorca i unutarnje nailazimo na prvu bizarnost – izvani ih je za 2 više – što upućuje da se negdje nalazi tajna odaja, a što se u toj prostoriji nalazi nagađa se već preko 600 godina. Nitko ni danas ne zna gdje se točno nalazi ta tajna prostorija. Sljedeći trag koji ide u korist postojanju tajne sobe je da su sluge kroz stoljeća čule neobične zvukove koji kao da dolaze iz zidova, načuli su da je kralj James 5. zatvorio «nešto» u svojoj sobi. Mnoge sluge su mislile kako se radi o deformiranom djetetu, kao rezultat neprekidnog «križanja» rođaka u familiji. Neki istraživači vjeruju kako bi to mogla biti istina, jer na jednoj slici u dvorcu nalazi se čudna slika zeleno sive figure djeteta s deformiranim torzom. Identitet te osobe nikad nije utvrđen.

Godine 1486 obitelj Ogilvies došla je do obitelji Glamis tražeći od njih zaštitu od zakletih neprijatelja – obitelji Lindsay. Ogilvies-e su odveli u jednu prostoriju dvorca i tamo ih zatvorili na više od mjesec dana bez hrane i bez pića. Kad su prostoriju ponovo otvorili samo je jedan član te obitelji bio na životu, ako bi se to tako moglo nazvati. Pojeo je druge članove obitelji kroz taj period izgladnjivanja. Da li je to možda ta tajna odaja, a u njoj se nalaze stravični ostaci davnog i prisilnog kanibalizma?

U 17. stoljeću jednog su crnog roba skinuli i lovili lovačkim psima za zabavu. Psi su jadnog čovjeka rastrgali dok su dvorske dame uživale gledati tu «igru». Vjerojatno je duh tog roba entitet znan kao Jack the Runner – kojeg viđaju kako trči dvorcem i vrišti. Otprilike u isto vrijeme, mlada sluškinja iz lokalnog mjesta koja je bila u vezi s jednim od obitelji Earl je naišla na tajnu odaju. Što god da je tamo zatekla moralo je biti toliko strašno, jer je mlada sluškinja pobjegla vrišteći iz dvorca. No dva radnika iz konjušarnice dvorca su je uhvatila. Jedan joj je iščupao jezik željeznim kliještama. To je bila uobičajen postupak ušutkavanja u to doba, a mnoge sluge iz tog dvorca su bile žrtve tog krvoločnog ušutkavanja. Obično bi žrtva iskrvarila, no mlada sluškinja je svejedno potrčala iz dvorca bez jezika. No uhvaćena je i dokrajčena. Tijelo raskomadano i ostavljeno zvijerima u šumi. Ovo otprilike daje sliku koliko je bilo esencijalno da se tajna Glamis dvorca sačuva, no duh žene bez jezika i danas opsjeda Glamis, možda želi otkriti dugo skrivanu tajnu.

1904. godine trinaesti Earl od Strathmore-a - Claude Bowes-Lyon, rekao je svom prijatelju: «Kad bi samo znao prirodu ove strašne tajne, kleknuo bi na koljena zahvaljujući Bogu što nema veze s tobom.» Kada je kćer Earla četnaestog upitala oca o toj tajni on joj je odgovorio: «Ne mogu ti reći, jer nijedna žena ne smije znati tajnu Glamis dvorca.» Navodno danas samo određeni muški potomci te obitelji znaju za tu tajnu, a za nju tradicionalno saznaju na dan svoje punoljetnosti.



Do danas nijedan član nije ni potvrdio ni demantirao postojanje stravične tajne Glamis dvorca.

Pitanje ostaje – o kojoj se groznoj tajni radi? Ukoliko je ta tajna dijete s deformiranim tijelom zar bi se poduzimale tako oštre mjere da to nikad ne dođe u javnost, zar su ljudi morali umirat kako bi istina o postojanju još jednog člana obitelji, doduše koji nije ličio na čovjeka, ostala unutar zidina dvorca? Kakva je to tajna koja stoljećima uspijeva ostati tajnom, a ipak zgražati sve one koji su upućeni u samu priču, tajna koja odolijeva vremenu? Ljudsko tijelo ne može živjeti iznad kojih 100tinjak godina. Rijetki su slučajevi da čovjek doživi 130ti rođendan, prema tome daje na zaključak kao se tu možda i ne radi o djetetu, jer kroz dugi niz godina ono bi umrlo.

Postoji jedna priča, više legenda o jednom okrutnom članu te obitelji koji je izgubio dušu igrajući karte sa samim Vragom. Ide nekako ovako: Jedne nedjelje Earl Beardie nakon poprilične količine konzumiranog alkohola, da skratimo stvar – bio je pijan k'o letva, vikao je tražeći partnera za igru kartama, nitko nije htio igrati te je izjavio u bijesu kako bi igrao i sa samim Vragom. Netom se začulo kucanje na vratima, i visoka spodoba u tamnoj odjeći ušla je u dvorac pitajući da li Earl Beardie još uvijek želi partnera za igru. Earl je naravno pristao i zatvorili su se u jednu sobu u dvorcu, te započeli igru. Dvorcem su odjekivala vikanja i psovke iz sobe, i jedan od sluga je iz znatiželje provirio kroz ključanicu. Tad ga je jarka zraka svijetla pogodila, i vječno oslijepila na to jedno oko. Earl je bijesno izašao iz sobe kako bi ukorio slugu zbog špijuniranja, no kad se vratio natrag u sobu, osoba za koju se smatralo da je Vrag je nestala, zajedno sa Earlovom dušom koju je izgubio u jednoj od partija. Za sobu u kojoj se sve to odvijalo se smatra da je ta tajna odaja.

Ovakvu priču sigurno ne bi uzeli uopće u mogućnost objašnjenja, pošto nam razum nalaže da se tako nešto ne može dogoditi, uostalom ako je to cijela strka oko tajne odaje, čemu cijela tajnost ako je Vrag, pretpostavljajući da takav postoji i da je bio u njoj, otišao prije nekoliko stoljeća?

Koliko će stoljeća još proći prije nego li izađe na vidjelo to što je ljude zgražalo toliko godina. Na kraju krajeva možda se radi o nekakvoj sitnici, koja bi prije par stoljeća možda više značila, a danas ostaje samo kao tradicija čuvanja strašne tajne Glamis dvorca.








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sub 3 Avg - 23:52

LEGENDA O CRNOM OTOKU




U turopoljskim šumama bilo je nekoć kao mravlja, ogromnih životinja. Nalikovale su na volove, samo su bile još jedanput tako velike. Dlaka im je bila crna, a rogovi dugi dva rifa. Životinje su se zvale turovi, po čemu danas Turopolje nosi svoje ime.

Na riječnom otoku stajao je grad, crn poput noći a u njemu živješe kralj turova. Bijaše ogroman i crn, oči mu bijehu kao baklje, a rogovi zlatni. Ime mu je bilo Urus, bog plodnosti. Jedne burne noći porastu mu rogovi do neba, dosegnu crne oblake, a vila oblakinja zapne mu o njih. On se zaljubi te je skine s oblaka i zarobi u gradu.

Živio je s njom u ljubavi te uskoro čitav otok preplaviše vile crnih kosa. Naga im je tijelesa pokrivao crni veo. Kad bi nastala noć, ljudi bi gledali kako se na mjesečini u srebrenim valovima Save kupaju, dok vjetar vijori njihovim crnim velima poput oblaka.

Svake godine izašao bi iz crnog boga bijeli nagi mladić. Tom su prilikom crne vile letjele svijetom tražeći mladu nevinu djevojku. Odjenule bi je u bjelinu i žrtvovale svojem bogu Urusu.

Još i danas stari ljudi toga kraja pričaju da otokom lete crne vile pa ga nazivaju "Crnim otokom".








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Sub 14 Sep - 23:19

Incident na Dyatlovom prijelazu

Devetero mladih izletnika usred ledene noći pobjegli su iz kampa bez odjeće i obuće. Što li ih je otjeralo u sigurnu smrt?

Grupa mladih skijaša krenula je početkom veljače 1959. godine na planinu Kholat Syakhl na sjevernom dijelu uralskog lanca. Kholat Syakhl na jeziku Mansi naroda koji su živi, znači “planina smrti”.


zadnji trenuci života

Vođa skupine, iskusni Igor Dyatlov na naizgled bezopasni izlet vodio je devetero studenata uralskog politehničkog fakulteta. Ipak, nešto manje od mjesec dana kasnije pronađena su njihova smrznuta tijela, razbacana po snježnoj padini i obližnjoj šumi. Iako je većina umrla od strašne hladnoće, pedeset godina nakon tragičnog događaja nitko ne zna što je grupu natjeralo da pobjegne iz kampa i potraži utočište u obližnjoj šumi. Većina poginulih bila je vrlo slabo odjevena, bez obuće i toliko potrebne tople odjeće. Preživio je jedan član skupine, koji ih je napustio nekoliko dana prije njihova misterioznog nestanka.

Smrskana lubanja, polomljena rebra, iščupan jezik

Kada su 26. veljače članovi službe spašavanja pronašli kamp nestale skupine, zatekli su poderane šatore, razbacanu opremu i osobne stvari nestalih skijaša, ali ne i devetero mladih. Istražitelji su utvrdili da su šatori bili izrezani iznutra, te su pronašli tragove bosih stopala u metar dubokom snijegu. Identificirani su samo tragovi članova skupine, bez nepoznatih otisaka, pa je isključena prisutnost trećih osoba.


uništeni šator

Prva tijela nađena su na rubu šume, kojih petstotinjak metara od napuštenog kampa. Georgy Krivonischenko, strar 24 godine i 21-godišnji Yury Doroshenko bili su smrznuti, odjeveni samo u donje rublje i bez obuće. Blizu tijela nađeni su ostaci vatre, a jedno stablo bilo je potrganih grana do pet metara visine, pa su istražitelji pretpostavili da su se nesretnici penjali na stablo ne bi li nešto pronašli, možda kamp, ili su izviđali situaciju. Na temperaturi od minus 30, bez odjeće i obuće, sigurno nisu dugo živjeli.

Nešto bliže napuštenom kampu, pronađena su tijela vođe pute Dyatlova, Zine Kolmogorove, i Rustema Slobodina. Po položaju njihovih smrznutih tijela bilo je jasno da su pokušavali stići do kampa. Jedino je Slobodinova lubanja imala manju frakturu, dok ostali nisu bili ozlijeđeni. Svima je presudila hladnoća i ono što ih je u nju otjeralo.


igor dyatlov

Istražiteljima je trebalo još dva mjeseca da pronađu tijela Nicolasa Thibeaux-Brignollela, Ludmile Dubinine, Alexandra Zolotaryova i Alexandra Kolevatova. Tijela su bila zatrpana ispod četiri metra snijega, 75 metara udaljena od ruba šume gdje su pronađena prva dva tijela. Kod ovih nesretnika pronađene su ozbiljne ozljede:Nicolasu je lubanja bila smrskana, Zolotarevu bila su polomljena rebra, a Ludmila je nađena bez jezika i s polomljenim rebrima. Uz tako grozne ozljede, nije bilo niti traga modricama ili ogrebotinama na tijelu.

Ovo četvero bilo je bolje odjeveno od ostalih. Da su zadnji poginuli bilo je jasno i po tome što su nosili odjeću onih koji su umrli prije njih. Sva odjeća bila je kontaminirana visokom raznim radijacije.
Jedini zaključak istražiteljskog tima je bio da je “nepoznata sila” uzrokovala njihovu smrt. Kobni prijelaz nazvan je po Dyatlovu, a nakon incidenta pristup je bio godinama zabranjen za javnost. Slučaj je bio zatvoren.

Što se zapravo dogodilo te noći?

Tek devedesetih godina, ponovno se počelo “njuškati” po zatvorenim slučajevima, pa je i ovaj ponovno došao pod lupu javnog interesa. Tada su pronađena svjedočanstva drugih planinara i mještana, koji su u vrijeme nestanka Dyatlove grupe na nebu viđali blještave leteće objekte.
Jedan od razumnijih zaključaka bio je da je grupa bila žrtvom lavine. Ta bi teorija objasnila zašto su istrčali iz šatora, te neke ozljede, ali nikako ne objašnjava zašto se grupa razdvojila, niti radijaciju u odjeći.

Naviše se sumnja na vojne eksperimente. Jedini preživjeli, Yury Yudin kojeg je spasilo slabo zdravlje, kaže da je među stvarima koje su nađene na mjestu nesreće bilo nekih koje nisu pripadale njegovima kolegama:komad odjeće koji je nalikovao vojnoj odori, jedna skija te naočale. Također, tvrdio je Yury, vojska je istragu započela 14 dana prije nego li su tijela pronađena. Da su nesretni izletnici bili žrtvom nekog vojnog eksperimenta koji je pošao po zlu, bilo bi jasno porijeklo visoke razine radijacije. Naravno, vojska nikada nije potvrdila takve informacije, pa smrt devetero mladih ostaje misterijem.


spomenik poginulima

Ulje na vatru dolijevaju neki drugi svjedoci i činjenice. Unutrašnji organi stradalih nestali su nakon obdukcije, svjedoci govore im je koža bila neobično tamna i narančasto-smeđe nijanse. Vjeruje se i da su bili oslijepljeni, budući da su pokušavali zapaliti vatru zelenim granama koje su brali sa stabala iako je oko njih bilo dovoljno suhog pruća.

Preživjeli Yuri Yudin kaže, da može Bogu postaviti tek jedno pitanje, pitao bi ga što se te noći dogodilo njegovim prijateljima.


idesh.net








Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Uto 11 Feb - 0:15

NAJVEĆE MISTERIJE PLANETE ZEMLJE: 11 svetskih čuda za koje naučnici nemaju objašnjenje!

I pored najsavremenije tehnologije mnoga svetska čudna predstavljaju pravu zagonetku za ljudski rod



Svet je pun čuda i čudesa. Za većinu od njih naučnici su ponudili razumna objašnjenja, ali za neke od njih još uvek ne možemo da nađemo pravo objašnjenje bez obzira na to koliko vremena uložili u posmatranje.

1. Kineske mozaik linije



Jedni smatraju da je ovo tajni vojni poligon dok drugi misle da se radi o poruci posetiocima iz svemira
Ove čudno postavljene linije nalaze se na koordinatama 40°27'28.56″N, 93°23'34.42″E. Ne postoji mnogo informacija o ovim čudnim, ali opet lepim linijama urezanim u pustinju u provinciji Gansu Sheng u Kini. Dok neki smatraju da je ovo tajni vojni poligon drugi misle da se radi o poruci posetiocima iz svemira, međutim, pravog objašnjenja nema.

2. Kamena lutka

Pronađena u julu 1889. godine u Nampi, u Ajdahu, ova malena kamena lutka ugledala je svetlo dana prilikom kopanja bunara i potom je izazvala zanimanje naučnika širom sveta. Bez ikakve sumnje napravljena od ljudske ruke, pronađena je na dubini od 100 metara čime se može izračunati da je nastala davno pre nego što se ovde prvi put pojavio čovek.

3. Kameni kalendar




U egipatskom delu saharske pustinje leži najstarije poznato astronomski poslagano kamenje na svetu – Nabta. Hiljadu godina pre Stounhendža, ljudi su postavili kamenje u krug na obali jezera koje je davno presušilo. Ovo tri metara visoko kamenje dovučeno je ovde pre 6.000 godina. Iako je danas ovo područje Egipta pustinja bez padavina, ovde su nekad živeli davno izumrli bizoni. Iskopine pokazuju da je ovo područje nekad bilo veoma naseljeno. Pitanje čemu je služilo ovo kamenje još nije dobilo svoj odgovor. Dok neki smatraju da je služilo kao kalendar, drugi misle da su se ovde prinosile žrtve bogovima.

4. Drevni svemirski brod

Ne radi se o letelici nego o crtežu u pećini koji datira 5.000 godina prije Hrista, a nalazi se u Japanu.

5. Snaga piramida


U njihove zidove ugrađen je mineral mica, a najbliži kamenolom u kojem se nalazi ovaj mineral je u Brazilu

Ove piramide nalaze se u Teotijuacanu u Meksiku. U njihove zidove ugrađen je mineral poznat pod nazivom mica. Ono što je začuđujuće je činjenica da je najbliži kamenolom u kojem se nalazi ovaj mineral - u Brazilu, hiljadama kilometara od piramida. Pitanje koje se postavlja je zašto su drevni graditelji prošli toliki put da bi ugradili ovaj mineral u zidove piramida. Jesu li pomoću tog minerala upijali neku davno zaboravljenu energiju kako bi očuvali svoj grad?

6. Fosilizovani div

Ovaj fosilizovan div pronađen je u Irskoj 1895. godine. Visine je 3,6 metara. Otkriven je prilikom miniranja obližnje planine. Uz njegovu veličinu začuđujuća je još i činjenica što na svakom stopalu i ruci ima po šest prstiju.

7. Potopljene piramide

Uz kubansku obalu nalaze se, na nekoliko mesta, potopljene piramide. Pronašli su ih američki arheolozi i odmah razglasili da su pronašli Atlantidu. Ne postoje nikakvi pisani podaci o kom gradu bi moglo da se radi, pa ostaju samo nagađanja...

8. Divovi iz Nevade

Postoji legenda o 4 metara visokim crvenokosim ljudima koji su živeli u Nevadi. Legendu o tim ljudima prenose indijanska plemena. Kasnija iskopavanja na području Nevade rezultirala su iskopavanjem velike ljudske čeljusti i dva kostura. Jedan visine 2,8 metra, drugi 3,5 metara.

9. Most psećih smrti



Lokalni vlasnici pasa izbegavaju ovo mesto jer psi u njegovoj blizini postaju čudni

Ovo je most s kog psi počinjavaju samoubistvo. Nalazi se u Škotskoj, sagrađen je 1859. godine i postao je poznat po tome što je mnogo pasa skočilo s njega bez ikakvog razloga. Lokalni vlasnici pasa izbegavaju ovo mesto zato jer psi u njegovoj blizini postaju čudni i cvile, a oni koji pobegnu s povodca skaču s njega u 50 metara duboku provaliju.

10. Aluminijumski teg

Možda se čini kao da postoji objašnjenje za aluminijumski teg, ali činjenica da je izrađen od čistog aluminijuma i star oko 500 godina, govori da je nešto čudno u vezi sa njim. Naime, aluminijum nikad u prirodi ne dolazi kao čist metal nego u mešavini s drugim metalima. A kad uzmemo u obzir da je aluminijum otkriven tek 1808. godine, a njegova proizvodnja počela tek 1885. godine - ovaj teg postaje sve čudniji.

11. Loladof tanjir

Ovaj tanjir je 12.000 godina star kamen pronađen u Nepalu. Izgleda da nije Egipat jedini koji je bio posećen od strane malih zelenih. Na tanjiru je prikazan leteći brod u obliku diska, ali i figura koja podseća na čovekolikog došljaka iz svemira.


Autor: Dnevno.rs








Nazad na vrh Ići dole
Abu Dabi

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 131056

Učlanjen : 07.04.2011


PočaljiNaslov: Nevjerojatno - Snimka pokazuje pravo čudo u Srbiji!   Ned 18 Maj - 10:10

Nevjerojatno - Snimka pokazuje pravo čudo u Srbiji!

Vjerojatno jedini srbijanski grad koji nije zahvaćen obilnim padalinama je Kragujevac što se jasno vidi i iz priloženih satelitskih snimki.



'Obilazi kao kiša oko Kragujevca'

Srbi su dobro upoznati s narodnom poslovicom u kojoj se kaže da netko ili nešto 'obilazi kao kiša oko Kragujevca'. Ta narodna poslovica sada je dobila potvrdu i u praksi.
Naime, na snimkama Republičkog hidrometeorološkog zavoda jasno se vidi kako oblaci zahvaćaju gotova sva mjesta oko Kragujevca, ali ne i sam Kragujevac, piše Blic.


(Danas.hr)








love
Nazad na vrh Ići dole
Shadow

ADMIN
ADMIN

avatar

Ženski
Poruka : 96963

Lokacija : U svom svetu..

Učlanjen : 28.03.2011

Raspoloženje : Samo


PočaljiNaslov: Horor dečak (3)   Ned 25 Maj - 21:39

Prepoznao ubicu koji mu je rascopao lobanju u prošlom životu!

Znali su da crveni beleg na njegovoj glavi nešto znači, ali nisu imali pojma što ih čeka...



Trogodišnji dečak iz Izraela jedan je od aktera knjige nemačkog terapeuta reinkarnacije Trutza Harda. Dečak je pripadnik etničke skupine Druza, čija vera i kultura prihvata reinkarnaciju kao činjenicu.

I pored toga njegova priča je sve iznenadila. Dečak je rođen s velikim crvenim belegom na glavi, a njegov narod veruje kako su takvi znakovi na telu posledica prethodnih života, odnosno smrti.

Kad je dečak naučio govoriti rekao je svojoj obitelji da je u prošlom životu bio ubijen udarcem sekire u glavu. Sećao se iz kojeg je sela, pa su ga odveli tamo ne bi li se još nečega prisetio.

Rekao im je i kako je on zapravo reinkarnacija čoveka koji je nestao četiri godine ranije, a sećao se i imena svog ubice. Kad su ubicu suočili, on je potpuno probledio, ali nije priznao ubistvo. Dečak je tada rekao kako ih može odvesti i na mjesto na kojem je zakopano telo muškarca za kojeg su verovali da je nestao. Točno na mestu na koje ih je odveo pronašli su kostur muškarca čija je lobanja bila rasečena tačno na mestu na kojem dečak ima beleg.

Kraj tela su pronašli i sekiru. Suočen sa ovim dokazima, ubica je priznao zločin.

(Dnevno.hr)








Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Uto 10 Jun - 12:31

Stounhendž



Egipat ima piramide u Gizi i Sfingu, Grčka Partenon, Italija Koloseum... Za razliku od ovih građevina kojima je funkcija poznata, Britanija ima antički spomenik za koji se ne zna ni čemu služi ni kako je napravljen, ali fascinira turiste decenijama unazad. Reč je o Stounhendžu (Stonehenge), kamenim stubovima poređanih i složenih u pravilnom krugu, britanskoj ikoni koja simbolizuje moć, mističnost i istrajnost.

Čemu je služio ovaj monolitni spomenik na 13 km od Solsberija u Engleskom okrugu Viltšir, niko ne zna. Postoje razna nagađanja od toga da je bio hram nekom antičkom bogu, preko toga da je bio opservatorija za praćenje vremena i pravljenje kalendara, do toga da je bio mesto za žrtvovanje velikim božanstvima. Sve ove teorije su nekako na klimavim nogama ako se uzme u obzir da je njegova izgradnja trajala od 3000.godpne pa do oko 1600. god.pne. Svaki bog bi se ozbiljno naljutio da je čekao 1400 godina za svoj hram, bez obzira koliko veličanstven on bio; iz istog razloga, dužine izgradnje, neverovatno je da je služio kao opservatorija, naročito posle utvrđivanja da se kameni stubovi ne poklapaju sa većinom poznatih nebeskih tela; pada u vodu i teorija o žrtvovanju jer u centru strukture ne postoji ni jedan kameni blok koji bi odgovarao žrtveniku, a malo je verovatno da ga je neko od turista strpao u džep i poneo kući kao suvenir.

Ipak, naučnike manje interesuje sama svrha ovog zaboravljenog svetskog čuda, koliko način njegove izgradnje. Današnji Stounhendž je samo ruševina nekadašnje građevine, za šta su krivi stanovnici okolnih naselja koji su koristili kamene delove za kuće i popločavanje puteva, i turisti koji su do skora mogli nesmetano da se šetaju po Stounhendžu i prikupljaju suvenire bez plaćanja. U vreme dok je bio celovit, na osnovu rekonstrukcije arheologa to je bila velelepna struktura kamenih blokova, poređanih u dva prstena (spoljni prsten čini savršeni krug) i naslaganih jedan na drugi, težine od 4 do 50 tona. Unutrašnji prsten je rađen od tzv ''plavog kamena'' iz kamenoloma u Velsu, udaljenom 300 km. Izuzetan poduhvat za arhitekte i radnike onog doba, ako se uzme u obzir da treba preći dve velike reke između. Spoljašnji prsten je bio lakši zadatak, jer su kamenje morali da dopremaju iz kamenoloma koji je daleko ''samo'' 30 km. Grupa entuzijaista je 1985. god probala da jedan sličan kamen iz kamenoloma donese do Stounhendža. Trebalo je 600 ljudi da bi se kamen preneo preko nekih nepristupačnih delova puta.



Ko je podigao Stounhendž? Na ovo pitanje niko nema siguran odgovor, uvek nedostaje jedna mala sitnica da bi bio kompletan. Prema legendi, kamenje su iz Afrike doneli divovi a čarobnjak Merlin ih je poređao svojom magijom (ovde nemamo šta prigovoriti, sve je provereno), drugi tvrde da su kamenje postavili druidi u vreme Rimljana, da bi vršili svoje obrede (druidi su se pojavili oko 5 vekova kasnije od završetka Stounhendža). Najprihvatljivija teorija je ona koju je izneo profesor Majk Parker Pirson sa Univerziteta Šefild: ''Kada je sagrađen Stounhendž, radilo se na objedinjavanju celog ostrva. Ono je već negovalo jedinstvenu kulturu – kuće su građene u istom stilu, kao i grnčarija i drugi oblici od severne do južne obale. To je bio sasvim novi pokret, jer je prethodne vekove obeležio snažan regionalizam. Spomenik je tako dobio ulogu simbola nove saradnje između svih krajeva ostrva''.

Veličanstven spomenik ujedinjenju jednog naroda, vekovima odvojenog od ostatka sveta i formiranju jedinstvene kulture u Velikoj Britaniji.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Uto 10 Jun - 12:38

Tunguska eksplozija



30. juna 1908. godine, nešto pre 8 časova ujutru, seizmološki aparati u celom svetu su zabeležili izuzetno jak potres. Zbog jačine potresa mogli su samo da pretpostave o kakvom je rušilačkom zemljotresu reč. Međutim uskoro je bojazan od jačine zemoljtresa u epicentru zamenilo zaprepašćenje, kada su pročitali da uzrok potresa širom sveta nije bio zemljotres, već snažna eksplozija iznad nenastanjenog područja u centralnom Sibiru. Danas je taj događaj poznat kao Velika Sibirska eksplozija, Tunguska eksplozija ili Tunguski događaj (Tunguska Event).

Šta se tačno dogodilo, ne zna se ni sada nakon 214 godina od tada. Priče očevidaca (koji žive i preko 50 km daleko od mesta događaja) govore o usijanoj velikoj lopti koja je doletela sa neba i ostavljala za sobom dug rep sivog dima. Ta lopta je eksplodirala takvom jačinom da se u nju nije moglo gledati, kao da se upalilo drugo sunce. A zatim se čula cela serija detonacija, kao artiljerijska vatra. Udarni talas koji je došao nakon eksplozije, lomio je grane na drveću, obarao ljude na tlo i čupao ograde, čak 50 km od centra eksplozije. Nisu mogli ni da zamisle šta se dešavalo na samom mestu, dok radoznalost nije pobedila i ljudi otišli da vide o čemu je reč.


Našli su neverovatan prizor, na 30 km od centra eksplozije, drveća su bila oborena, delimično spaljena ili savijena, pronađeni su lovci koji su umrli od udarnog talasa. To su bile posledice najjačeg udara iz svemira na našu planetu zabeleženog u novije doba. Ne zna se šta je to doletelo iz svemira, da li je asteroid ili kometa, ni koja je njegova veličina bila. Postoje procene veličine nebeskog tela od 60 do 1200 metara, a jačina eksplozije je procenjena na 10-20 megatona što je hiljadu puta jače od one u Hirošimi. Prva ekspedicija koja se uputila u to područje, 19 godina kasnije, sa ruskim mineralogom Leonidom Kulikom na čelu, nije međutim našla krater koji je specifičan za detonaciju ove jačine. Nigde, na području od 50 kvadratnih kilometara nisu našli ništa sem oborenog drveća, nikakve rupe, spaljenog mesta na zemlji... Šta više, u samom centru kruga kojeg su činila oborena stabla našli su nešto zapanjujuće. Nekoliko stabla su stajala uspravno kao da se ništa nije dogodilo. Tada su krenule raznorazne manipulacije, svojstvene ljudskom rodu – početak kraja sveta, napad vanzemaljaca, rušenje svemirskog broda, antimaterija je udarila u zemlju, mala crna rupa je prošla kroz zemlju...

Naravno, sve te teorije su brzo odbačene, jer za njih nije bilo nikakvih dokaza. Svetu nije došao kraj; nisu pronađeni ostaci svemirskog broda; vanzemaljci su izgleda samo čistili oružje koje je slučajno opalilo (dešava se i iskusnim vojnicima); antimaterija još ne postoji kako kažu naši naučnici a crna rupa...to bi bio jedinstven primer da je crna rupa usisana od nečega a ne usisala nešto, posebno što na suprotnoj strani planete nije zabeležen njen izlazak. Ni dan danas, uz svu pomoć tehnologije i nauke, nije pronadjen odgovarajući odgovor koji sveobuhvatno objašnjava Tungusku eksploziju, tako da ostaje jedna velika tajna čije objašnjenje tek treba da izađe na videlo.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Uto 10 Jun - 12:39

Crteži iz Naske



Južna Amerika je kontinent bogat ugašenim vulkanima, koji su za vreme svojih nekadašnjih aktivnosti obilno zatrpavali okolinu materijalom iz svoje unutrašnjosti. Ništa čudno, naravno. Južnoameričke kamene pustinje, ‘’pampe’’, su pune tog crnog vulkanskog kamenja. Ali, čudno je kad na jednom mestu, površine od oko 500 kvadratnih kilometara, šetajući se kao turista recimo, nađete 15cm široku traku bele površine koja se prostire u nedogled. Ili na belu podlogu široku čak 300 metara, kojoj se takođe ne može videti kraj. Neko je sklonio crni kamen da bi došao do bele podloge ispod njega. Ako se osvrnete okolo, nećete primetiti razlog ovoj ljudskoj delatnosti. Slegnućete ramenima i reći da naši preci nisu imali pametnijeg posla nego premeštati kamenje po okolini. Pa i u našoj skorijoj istoriji se to isto radilo i na Golom otoku, ništa čudno. Ali ako se popnete na samo 200 metara visine, ostaćete bez reči kada ponovo bacite pogled na te iste linije. Ugledaćete neverovatan sklop crteža nastalih uklanjanjem crnog kamenja sa bele kamene podloge ispod njega. Videćete fascinantne ‘’Linije iz Naska’’ (Nazca).


Narod koji je živeo na ovim prostorima, 460 km južno od Lime, glavnog grada Perua, poznat pod imenom Naske (Nazca; 2300.-1200. god.pne.) zaslužan je za stvaranje ovih misterioznih crteža. Pored 5 velikih pravolinijskih linija, moći ćete da vidite i preko 300 figura veličine od 25 pa do 275 metara, napravljenih od velikih kamenih blokova težine od 200 do 1500 tona. Među figurama dominiraju trouglovi, trapezoidi, cik-cak linije, ali najuzbudljivije su figure ljudi, životinja, riba i biljaka, njih oko 70-tak. Najpoznatije među njima su kit, pauk, gušter, majmun, zmija, 18 cvetova i po Denikenu (Erich von Däniken, nemački pisac i misteriolog) čak jedan astronaut. I sve te figure su vidljive samo i isključivo iz vazduha.

Način stvaranja ovih crteža je i dan danas kamen spoticanja mnogih naučnika. Linije su se lako mogle napraviti, razvucite dovoljno dug kanap i samo sklonite kamenje ispod njega. Ali, za pravilan oblik živih bića... tu prestaju logična objašnjenja i počinju nagađanja. Stojeći na zemlji ne postoji način da se kontroliše pravljenje figura u željenom obliku. Na stranu težina nekih blokova, koje je i dan danas teško podići bez odgovarajućih kranova, mada je to uspelo Egipćanima, Majama, Inkama i Astecima prilikom pravljenja svojih građevina.

Postoje mnoge teorije i čemu su služili ovi crteži. Najviše pristalica imaju religijsko objašnjenje da su time Naske htele da odobrovolje svoje bogove, pa preko objašnjenja da su crteži bili piste za sletanje vanzemaljaca, do onog koja je kombinacija prethodna dva, Naske su njima htele da odobrovolje svoje božanske posetooce iz svemira. Peruanski arheolog Džoni Islas (Johny Islas) i njegov nemački kolega Markus Rajndel (Marcus Reindel) su već par godina na terenu i jedino što su do sada uspeli je da pronađu još tajantvenih crteža, ali ne i razlog njihovog postojanja. Pojedini novootkriveni crteži se vide u samo određenom delu dana, u zavisnosti od pada sunčevih zraka na njih.

Bilo kako bilo, crteži iz Naske, ostaće još jedno izvesno vreme misterija i dobra turistička atrakcija koju svakako vredi videti ako vas put nanese u te krajeve.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
katarina

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Ženski
Poruka : 75121

Učlanjen : 06.06.2011


PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   Uto 10 Jun - 12:43

Sveti Gral



’’Kažeš da žudiš za Gralom. Ti ludi čoveče, žalostan sam da to čujem. Jer nijedan čovek ne može nikada dobiti Grala ukoliko nije poznat na nebu i po imenu pozvan od Grala. Ovo ti moram reći o Gralu, jer ja znam da je tako, i ja sam to video...’’ – deo govora pustinjaka Treverezenta, vitezu okruglog stola Sir Persivalu.

Sveti Gral, fenomen u zapadnjačkoj kulturi za kojim se traga još od krstaških ratova, tema je mnogih legendi, priča i fantazija. To je čaša koju je Isus Hrist koristio na tajnoj večeri sa svojim apostolima, to je čaša u kojoj je uhvaćena Isusova krv kada je proboden na krstu, to je tajanstveno blago koje su vitezi Templari doneli iz Palestine, to je... To je relikvija, tajanstveni sveti predmet o kome ne znamo ništa sa sigurnošću, već možemo samo da nagađamo o čemu se tačno radi. Prvi put se pojavljuje u legendi o kralju Arturu početkom 12. veka u delu Kretjena de Troa,’’Persival, priča o Gralu’’ (Chretien de Troyes; Perceval, le Conte du Graal) kao jedan od zadataka koje je Artur dao svojim vitezovima okruglog stola.

Etimološko značenje reči Gral, ili Graal, ne postoji jer takva se reč ne pojavljuje ni u jednom evropskom jeziku kao reč sama po sebi. Oblik pisanja samog pojma, Sain Graal, doveo je u nedoumicu mnoge stručnjake koji su se time bavili, pa su krenuli u kombinatoriku kako bi pronašli koren reči. Tako su drugu verziju naziva San Graal, spojili u jednu, Sangraal, razdvojili je ponovo i dobili Sang Raal (u srednjovekovnoj Španiji bi to nedvosmisleno značilo Kraljeva krv). Ova kovanica predstavlja osobu kraljevskog porekla, i mnogi su našli da odgovara opisu jer po njima Isus i jeste bio potomak Davida, izraelskog kralja. Ako je to tačno, tada bi se pojam Gral odnosio na njegove potomke, što objašnjava zašto crkva nije prihvatila širenje legende o Gralu. Isus nije bio oženjen i nije imao potomke. Ali, ako već nije prihvatila, zašto se nije suprotstavila ovom verovanju? Crkva uvek odlučno demantuje ono što joj ne odgovara, tako da ovo malo zbunjuje.



Poslednja večera Isusa i njegovih apostola

Istoričari koji su se bavili Gralom podelili su se u tri struje. Prvi su govorili da je Gral pehar koji je koristio Isus na tajnoj večeri i u kojem je sakupljena njegova krv. Taj pehar i koplje kojim je proboden Isus je u Britaniju doneo Josip iz Artimaeje (Joseph of Arimathea) čovek koji je svoj već pripremljen grob ustupio Isusu nakon njegovog razapinjanja i koji je zaslužan za širenje Hrišćanstva u Britaniji. Drugi su govorili da je legenda o Gralu samo skup keltskih legendi koje su iskorišćene od strane hrišćana u svrhu širenja religije. Kelti su lakše prihvatali svoje nasleđe od tuđeg. Treći su govorili da je priče o Gralu skrivaju tajno okultno nasleđe koje se prenosi vekovima zaslugom tajnog društva iz tog vremena. Iskreno, prva verzija je najprihvatljivija običnom čoveku, ali i ona, kao i ostale dve, ima više dokaza da se opovrgne nego potvrdi.

Najintrigantnije u celoj toj priči je da legenda o Gralu nigde ne spominje Crkvu, kao najvećeg ''zaštitnika'' religije. Na stranu to što Crkva o Gralu nema zvaničan stav. Tako je Gral postao jedina hrišćanska relikvija koja nije pod zaštitom Crkve nego grupe nezavisnih čuvara koji svoje pravo i autoritet zasnivaju na Josipovom pravu, dakle direktno od Isusa. To se slaže sa pojavom jeretičkih pokreta širom zapadnog hrišćanstva između 11. i 13. veka.



Vitez Templar

Sada je vreme da se u celu priču upletu Templari, viteški red koji je bio poznat po poprilično neuobičajenom tumačenju religije, i izuzetno jakom finanasijskom i političkom uticaju u to vreme. Kao mnogi viteški redovi tog doba, a i verske sekte, Templari su imali svoje verske ceremonije o kojima se malo zna. Crkva ih je udruženim snagama katoličkih vladara rasformirala nakon dugih krvavih borbi, ali ih nije zatrla. Postoji priča da je malobrojna grupa vitezova pobegla sa svojim blagom koje su čuvali u Škotsku. Malo je verovatno da bi 5-6 ljudi odnelo svo blago Templara, pa se postavlja pitanje, da li je Gral bio ono što je ovaj viteški red čuvao po cenu svoje smrti? Tu je zatim i priča o Katarima, u Francuskoj, jeretičkom pokretu koji se širio u 11. veku. I tu se provlači priča o bogatstvu jeretika koji su ovi izneli prilikom begstva iz svog poslednjeg uporišta u Monseguru.

Sve u svemu, Gral nikad nije bio dostupan pogledu širokih masa, a trag mu se gubi oko 14. veka. Od tada, to je samo priča koja budi maštu avanturista, istoričara i naučnika (ne i Crkve), da pronađu tu relikviju koja može dati večni život onom koji ga koristi. Potraga za Svetim Gralom se nastavlja, a da li će biti pronađen, i kada, to samo Bog zna.








Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta
Nazad na vrh Ići dole
neno

MODERATOR
MODERATOR

avatar

Muški
Poruka : 26427

Učlanjen : 09.02.2014

Raspoloženje : ~~~


PočaljiNaslov: Tajanstvena šifrirana poruka    Čet 17 Jul - 18:57


 
Nekoliko ovakvih pločica sa istim natpisom; pronađeno je na različitim mjestima - od Mezopotamije, Pompeja do Engleske.
 
Još nitko nije odgonetnuo bit poruke na njima, mada prijevod sa latinskog govori što svaka riječ znači:
 
.R...O...T...A...S. = kotač

.O...P...E...R....A. = složno (vješto)

.T...E...N...E....T. = drži (vodi)

.A...R...E...P....O. = Arepo (ime nekoga)

.S...A...T...O....R. = orač (sijač)

 
 
Zanimljivo je što se sve ove riječi mogu čitati u svim smjerovima po 4 puta.
 


Evo još jedne potpuno iste.









Nazad na vrh Ići dole
Sponsored content




PočaljiNaslov: Re: Carstvo misterija   

Nazad na vrh Ići dole
 
Carstvo misterija
Pogledaj prethodnu temu Pogledaj sledeću temu Nazad na vrh 
Similar topics
-
» Carstvo misterija
» Marti Misterija
» Dan rodjenja i svet misterija
» Misterija levorukih
» Deset nerazrešenih misterija Holivuda
Strana 3 od 5Idi na stranu : Prethodni  1, 2, 3, 4, 5  Sledeći

Dozvole ovog foruma:Ne možete odgovarati na teme u ovom forumu
Haoss Forum :: Nauka :: Astronomija :: Misterije-