Aleksandar Blok

**Učlanjen** : 06.06.2011

МУЗИ

У песмама твојим тајним има
судбоносна о пропасти вест.
Има клетве и у заветима,
а и среће коју нећу свест.

Ту и нека снага мами, врела,
да сам готов рећи душом свом
ко андјеле да си озго свела,
заволећ' их лепотом и сном...

И када се смејеш убедјењу,
тад над тобом сине и засја
онај бледи, у пурпурном врењу,
круг који сам некад вид'о ја.

Зла ил' добра? - Сва си ту - улудо
не прича о теби стар и млад.
Сва си другом и Муза и чудо.
А мени си - мучење и ад.

Не знам зашто, сред сванућа светих,
кад не беше ни снаге ни сна,
не пропадох, већ лик твој приметих
и драж твоју иско сам са дна?

О, што нисмо ми душмани кивни,
и зашто ми даде цветни рај,
те ливаде, свод звездан и дивни -
и сву клетву лепоте, и сјај?

Лукавији од северне ноћи,
и јачи од ајских вина сви',
од љубави циганске и моћи -
беше краћи твој загрљај зли.

Судбоносна беше нека радост
погазити завете и част,
и безумном срцу моме сладост -
ова горка, као пелен, страст...

29. децембра 1912.

Превео Миодраг Пешић

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Aleksandar Blok - Page 2 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

ОНИ ЧИТАЈУ ПЕСМЕ

Види: помешах све странице
Кад ти у оку бехар сину.
Велико крило снежне птице
На ум ми вејавицу рину.

Чудан је био говор маске!
Разумеш ли га? - Можда... Ко зна!
Ти знаш да су из књига - скаске,
А да је живот - само проза.

Ал су за мене неразлучни
Од тебе - ноћ и речне тмине,
И колутови дима лучни,
И пламенови живе риме.

Не буди ни ти строга са мном,
Не мами, ако знаш за бога,
По сећању не џарај тамном
Другчији - онај страшни - огањ.

10. јануара 1907.

Превео Миодраг Сибиновић

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Aleksandar Blok - Page 2 2294901356

**Učlanjen** : 06.06.2011

СНЕЖНО ВИНО

И опет те у вину гледам,
Осећам страх пред твојом сликом,
Твој осмех опет блесну чедан
У коси тешкој, змијоликој.

Оборен тавним млазевима,
Уздишем опет, без љубави,
Нестали сан о целовима,
О мећави што тебе слави.

Дивним се смехом смејеш мени,
У чаши вијеш слично змији,
Над твојим крзном скупоценим
Чарлија ветрић голубији.

Како, кад жива капља пљусне,
Не видет' себе у тој пени?
Не сетити се твоје усне
На мојим назад забаченим?

29. децембра 1906.

Превео Миодраг Сибиновић

Razmisli dva puta pre nego što otvoriš usta Aleksandar Blok - Page 2 2294901356

Gost

Aleksandar Blok - Page 2 Standard_633994897988158104

Iz ciklusa „O divnoj dami“

U polutami crkve, tamo,
Žižak na ikone sjaj toči.
Živa će noć da virne samo
U tvoje nezaspale oči.

U rečima o umu neba
Dah zemlje oseća se svud.
Tamo, pod svodom – sumrak vreba,
Tu – klupe kamene još stud.

Slučajnog susreta vrelina
S kubeta dahnu jedva čujno
Na sneni sjaj iz stearina,
Na ikone, na cveće rujno.

I nadahnuće od ćutanja,
I tvoje misli koje kriješ,
I mutan osećaj spoznanja
I drhtaj goluba i zmije.

(januara 1902.)

Gost

DANAS SI ISLA POSVE SAMA

Danas si isla posve sama,
I
ja ne videh Tvojih cuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupcasta
suma bese svuda.

I ta suma krosanja zbitih,
I ti putovi
gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim
cvasti.

Gost

TI U POLJA, BEZ POVRATKA, ODE

Ti u polja, bez povratka, ode.
I nek sveto bude Ime Tvoje!
Uperivši u mene svoj bodež,
crven–koplja od zalaska stoje.

Frule zlatne ja ću samo Tvoje
na dan crni usnama se taći.
Ako molbe odzvoniše svoje –
Ja ću, snužden, u polju san naći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri –
al’ ne meni oči da otkrivaš.
Nek me ovaj sanjivi svijet smiri,
Obasjanu stazu da cjelivam…

O, iščupaj dušu s rđom bora!
Upokoji sa svecima mene,
Ti – što držiš i kopno i mora
nježnim dlanom ruke prefinjene!

Gost

DVANAESTORICA

... I državnim idu krokom ...
- Tko je tamo? Hajde van!
Crven barjak je visoko
Sprijeda vjetrom razigran ...
Pred njima je - nanos hladni,
- U nanosu tko je - van!
To skitnički tek pas gladni
Za njima šepesa sam...
- Bocnut ću te bajonetom,
Bjež odavde, šugavi!
Stari svijete, kužno pseto,
Bježi - da ne udarim!
... Vuk se gladni dalje vuče,
Ceri zube - rep podaviv -
Pas ozebli - pas bez kuće ...
- Hej, tko ide, daj se javi!
- Tko barjakom tamo maše?
- Gledaj samo, kakva tmina!
- Tko to žurnim trkom kaše,
Krijuć se za uglovima?
- Svejedno je, bit ćeš moj,
Bolje predaj nam se sam!
- Hej, ti druže, bit će zlo,
Izlazi da ne pucam!
Trah-tah-tah! - I samo eho
Po kućama zvoni plah ...
A mećava dugim smijehom
Zavija kroz snježni prah . ..
Trah-tah-tah!
Trah-tah-tah...... I državnim krokom tako
Idu - pas ih slijedi tragom,
Sprijeda, s krvavim barjakom,
S vijavica nedoglediv,
Od taneta nepovrediv,
Nad mećavom hodom nježnim,
I bisernim prahom snježnim,
Na njem vijenac ruža čist -
Pred njima je - Isus Krist.

Gost

Strašno mi je da te sretnem
Ne sresti te - još strašnije
Svemu se čudim - pečate kletve
Nalazim na svemu čudnije

Po ulicama sjenke i lica
Je li to stvarnost ili san?
Došav do crkvenog stepenika
Da se okrenem - prosto me strah

Na ramena mi stavljaju ruke
Imena nestaju iz sjećanja
U ušima čujem zvuke
Nedavnih velikih sahrana

A tmurno nebo visoko visi
I pokrilo je i hram prerano
Ja znam: Tu si. Blizu. Ti si.
Nema te tu. Ti si - tamo

Gost

Star sam dušom. Lutrija crna čeka –
Moj put je dug.
I teški san, prokleti, uporno čeka –
Guši mi grud.

Tako malo godina, a mnogo ružnih misli!
Nepravde kruže...
Spasi me od slutnji nejasnih,
Nepoznati druže!

Jedini mi drug – kroz vlažnu noćnu maglu
Staza daleka.
Tamo nema života – kao u tamnom okeanu –
Samo sjeta.

Star sam dušom. Lutrija crna čeka –
Moj put je dug.
I teški san, prokleti, uporno čeka –
Guši mi grud.

Gost

Ne prolivaj suze gorke
nad kratkovjekim grobom.
Proći će i privide i varke.
U zagrljaju biće s tobom.
Ne sažaljevaj! Na tvoj plam
spreman sam ljubavlju da uzvratim,
ali ja nađoh najčistiji hram
kakvoga nikada neću naći.
Ne moli me. Svjetovna vlast
neće nikada pjesnika da okuje.
U meni je – neviđena strast,
u njoj oganj nebeski stanuje.
Ostaviću te. Ali odmah
vratiću se tebi blaženoj
da obnovim ljubavni sjaj
ljubavlju jačom, netjelesnom.

8. jun 1899

Gost

''Uzasne su veceri hladne''

Uzasne
su veceri hladne,
Vetar sto drhti od nespokoja,
I drumom
uznemirijuci sum
Nestvarnih koraka bez broja.

Ko secanje na
bolest skorasnju
Hladna je svitanja pruga,
Pouzdan znak da smo u
vlasti
Neraskidivog nekog kruga.

Gost

DANAS SI ISLA POSVE SAMA

Danas si isla posve sama,
I
ja ne videh Tvojih cuda.
Na gorskom Tvome visu, tamo,
Zupcasta
suma bese svuda.

I ta suma krosanja zbitih,
I ti putovi
gorski tmasti
Smetahu mi se s neznanim sliti
I plavetnilom tvojim
cvasti.

Gost

TI U POLJA, BEZ POVRATKA, ODE

Ti u polja, bez povratka, ode.
I nek sveto bude Ime Tvoje!
Uperivši u mene svoj bodež,
crven–koplja od zalaska stoje.

Frule zlatne ja ću samo Tvoje
na dan crni usnama se taći.
Ako molbe odzvoniše svoje –
Ja ću, snužden, u polju san naći.

Ti ćeš proći u zlatnoj porfiri –
al’ ne meni oči da otkrivaš.
Nek me ovaj sanjivi svijet smiri,
Obasjanu stazu da cjelivam…

O, iščupaj dušu s rđom bora!
Upokoji sa svecima mene,
Ti – što držiš i kopno i mora
nježnim dlanom ruke prefinjene!

Gost

Strašno mi je da te sretnem
Ne sresti te - još strašnije
Svemu se čudim - pečate kletve
Nalazim na svemu čudnije

Po ulicama sjenke i lica
Je li to stvarnost ili san?
Došav do crkvenog stepenika
Da se okrenem - prosto me strah

Na ramena mi stavljaju ruke
Imena nestaju iz sjećanja
U ušima čujem zvuke
Nedavnih velikih sahrana

A tmurno nebo visoko visi
I pokrilo je i hram prerano
Ja znam: Tu si. Blizu. Ti si.
Nema te tu. Ti si - tamo

Gost

Star sam dušom. Lutrija crna čeka –
Moj put je dug.
I teški san, prokleti, uporno čeka –
Guši mi grud.

Tako malo godina, a mnogo ružnih misli!
Nepravde kruže...
Spasi me od slutnji nejasnih,
Nepoznati druže!

Jedini mi drug – kroz vlažnu noćnu maglu
Staza daleka.
Tamo nema života – kao u tamnom okeanu –
Samo sjeta.

Star sam dušom. Lutrija crna čeka –
Moj put je dug.
I teški san, prokleti, uporno čeka –
Guši mi grud.

Gost

Snežno vino

I opet te u vinu gledam,
Osećam strah pred tvojom slikom,
Tvoj osmeh opet blesnu čedan
U kosi teškoj, zmijolikoj.

Oboren tavnim mlazevima,
Uzdišem opet, bez ljubavi,
Nestali san o celovima,
O mećavi što tebe slavi.

Divnim se smehom smeješ meni,
U čaši viješ slično zmiji,
Nad tvojim krznom skupocenim
Čarlija vetrić golubiji.

Kako, kad živa kaplja pljusne,
Ne videt’ sebe u toj peni?
Ne setiti se tvoje usne
Na mojim nazad zabačenim?

Gost

Svud smo. I nigdje

Svud smo. I nigdje. Kročiš,
i zimski te vjetar srijeće.
U crkvi, po danu i po noći,
pjeva i gasi nam svijeće.

I često se čini – u tami,
kraj zida, na uglu, daleko,
gdje smo već pjevali sami,
jos pjeva i hoda Neko.

Gledam taj vjetar, ko vezan:
shvatiću – to plaši mene.
I blijedim. Cekam. Al’ ne znam
na koga je red da krene.

Ja znam sve. Jer nas je – dvoje.
I niko sad reći neće,
da jos neko ovdje poje,
i neko tu gasi svijeće.

Gost

GLAS

Žarka zimska magla sjaji -
Krv na nebu - sve do ruba.
Idem tamo gde se gaji
Tajnodelotvorna ljubav.

Ti si - u snu. Kad te sretam,
Ja ne grlim tebe, pamti,
Ja sam - carica planeta,
Ne za tebe - zrak moj plamti.

Prevaren si nepoznatim:
Jer zbog svetih snova nikad
Bestelesni neće dati
Da im pronikneš do lika.

Udubi se, manje strastan,
U sopstvenog duha mrak:
I shvatićeš - lepša ja sam
Od tvog izmišljenog sna.

Gost

ONI ČITAJU PESME

Vidi: pomešah sve stranice
Kad ti u oku behar sinu.
Veliko krilo snežne ptice
Na um mi vejavicu rinu.

Čudan je bio govor maske!
Razumeš li ga? - Možda... Ko zna!
Ti znaš da su iz knjiga - skaske,
A da je život - samo proza.

Al su za mene nerazlučni
Od tebe - noć i rečne tmine,
I kolutovi dima lučni,
I plamenovi žive rime.

Ne budi ni ti stroga sa mnom,
Ne mami, ako znaš za boga,
Po sećanju ne džaraj tamnom
Drugčiji - onaj strašni - oganj.

Gost

Gost

. .

Spava grad, maglom uvijen,
jedva fenjeri gore . . .
Iza Neve nebom se vije
odbljesak rane zore

U tom dalekom požaru,
u odbljescima vatre,
vidim ja slutnju staru
koja će da me satre

Gost

PREDOSJEĆAM JA TEBE...

(i od teških snova, svakodnevnih misli
Ti ćeš se otresti, s ljubavlju i s tugom)
Vl. Solovjov

Predosjećam ja Tebe. Leti prazno vrijeme –
U istom liku predosjećam TE dugo.

Sav horizont u ognju. Zabljeskuje zjene,
A ja Te ćutke čekam – s ljubavlju i s tugom.

Sav horizont u ognju, znam, stižeš sa smiješkom,
al’ strah me je da ne dođes mi s drugim likom.

Jer, rodićeš u meni podozrenje teško
Kad promijeniš na kraju lik na koji svikoh.

O, kako ću ja pasti – žalosno i nisko,
snova smrtonosnih ne podnijevši krik.

Što horizont sad bliješti! Viđenje je blisko,
Al’ plašim se: Ti ćes promijeniti lik.

Gost

U noci zacet, rodjen u njoj,
progledah uz krik i gnev:
Bi tezi majci jauk i znoj
i crn te noci zev.

A kad se suton razredi zli,
dan tmuri razvi, o,
to klupce dosadnih delova svi' ,
bas tuzno klupce to.

Sto mora biti... to ce doc'.
Iz rana bergle zja
kroz niski prozor i kroz noc,
i... postah pesnik ja.

I buknu ljubav kroz pramen zut
i oka rani jad.
U rujnom ropstvu, bezbroj put
kod zena bejah mlad.

Sve gre ko to ce doc, o, gle:
ta ljubav, stih, zal:
I primi u korito sve
te reke tihi val.

Beh slep, ko mracna noc i glad,
o, nek sam slep i krut...
Al' neko razbi mracni sklad,
i rece: Hvataj put.

Led bese kreno noci te.
jesenji puce ram.
pomislih: Eto, i reka gre.
Pa krenuh i ja sam.

Te noci reka u magli bi,
u noci, kroz mrak gust
i ta neznana sidje ko sni,
i na most stade pust.

Sve bese oganj, ziv i blag,
od vina, sneznog pra.
Ko vide njezin pogled drag,
taj znade ko je ta.

Za ruku uze sad,
pa gleda u lik moj.
I masku belu pruzi tad
i sjajni prsten svoj.

"O, mani zivot, nek je muk
ko sneg sam zvucna ja.
Zivota drugog ja znam huk.
i drukce moj plam sja."

I zove ona, mami sve.
Sneg skriva zemlju, krt.
Ko l' peva, zvoni, u case te?
Da l' drugi svet?
Il' mukla smrt?

Gost

JESEN POZNA...

Jesen pozna. Nebo se otvorilo,
po šumama - promaja tišine.
Na obali, rusalka oborila
bolnu glavu, tu da otpočine.

Svoje pruge magla nisko nosi,
ko potka su u tršćaku sada.
Po zelenoj i dugačkoj kosi,
uz šuštanje, žuto lišće pada.

Kroz daleke proplanke dok bježi,
mjesec šuška i vidi sve više –
zapletena u zelenoj mreži,
niti spava ona, niti diše.

Mir bez daha – čarolijom sine.
Neizreciv bol se smiri njen.
A na svijet se, skovan od svježine,
to izlio zvonko-plavi tren.

Gost

Devojka iz spoleta

Struk ti je vitak, ko crkvene sveće.
Pogled – ko sablja kad blještavo krene.
Ne žalim, devojko, sastanka sreće -
Pusti, ko žreca, na lomaču mene!

Sreću ne zahtevam. Ni ruke nežne.
Zar da te povredim nežnošću grubom?
Samo, ko umetnik, gledam kroz vreže
Dok bereš cvetove – i pijem ljubav!

Mimo, sve mimo, maestralko, idi,
Suncem umivena – Marijo! Dozvoli
Oku – da anđela nad tobom vidi,
Srcu – od bola da najslađeg boli!

U lokne crne ti uplićeš redom
Skupi dijamant od stihova tajnih.
Bacam u zaljubljeno srce žedno
U izvor tavni tih očiju sjajnih.

» U Sibiru pronađen 3000 tona težak megalitski blok
» Aleksandar Borodin
» Aleksandar Leso Ivanovic
» Aleksandar Arhipenko
» Aleksandar Sergejević Puškin